Description Naručivanje iz kosmičke kuhinje – Patriša Krejn nezaobilazni vodič za moćne afirmacije koje će vam promeniti život Naručivanje iz kosmičke kuhinje: Univerzum je kao kosmička kuhinja beskrajno izdašnog menija koja samo čeka da primi porudžbine od vas i da vam ih isporuči. Naučite pravila za kreiranje porudžbina u oblasti karijere, kvaliteta života, zdravlja, putovanja i stanovanja. Naučite zašto vam kuhinja ponekad isporučuje samo limun i šta da radite kad se to desi. Otkrijte afirmacije i osećanja – najmoćniju kombinaciju za ostvarenje snova. Ako ste spremni da razmazite sebe ljubavlju i pozitivnim afirmacijama, ovo je knjiga za vas! Mark Viktor Hansen, jedan od autora Njujork tajmsovog bestseler serijala Pileća supa za dušu Naručivanje iz kosmičke kuhinje je praktičan vodič pun mudrosti koji će vam pomoći da u svoj život prizovete harmoniju za kojom čezne vaše srce. Primenite principe iz ove knjige i sigurno ćete naći ono što tražite. Ove afirmacije stvarno deluju! Alan Koen, autor bestselera Zmaj više ne stanuje ovde

cena: 777,00 din (PDV uključen) Vreme isporuke: 2 - 7 dana Cena isporuke: po cenovniku Težina za isporuku: 0,100 kg Deklaracija Kol: Opis i namena proizvoda Imbus HEX sa T-ručkom Comfort W26169 6x150mm Wiha Imbus sa T-drškom Wiha Comfort L-ključ sa donjim i bočnim alatom, je alat koji treba da koristite kada morate da radite sa velikim obrtnim momentom. Zahvaljujući ergonomskom dizajnu drške sa integrisanim mekim zonama, T-ručka savršeno leži u ruci. Manja površina pritiska i manje stresa na mišiće čini rad sa ovim alatom veoma konfornim. Zahvaljujući konstrukciji iz jednog dela, integrisani bočni imbus je u stanju da podnese maksimalna opterećenja i omogućava korisnicima da otkače i zategnu zavrtnjeve koji su zarđali, zaglavili se ili su zaista čvrsto pričvršćeni. Slobodne ruke naslonjene na ručku osiguravaju dodatnu stabilnost, sprečavajući da imbus naglo isklizne iz glave vijka i tako štiti vijak i alat od oštećenja. Otvor u dršci omogućava praktično čuvanje alata na zidu alata. Karakteristike proizvoda Dimenzija imbusa 6x150 mm Dimenzija ručke 100x32 mm Težina 98 gr

DŽOANA KETLIN ROULING BOŽIĆNA IGRAČKA Ilustracije - Džim Fild Prevod - Vesna Roganović i Draško Roganović Izdavač - Čarobna knjiga, Beograd Godina - 2021 258 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Čarobna knjiga ISBN - 978-86-7702-959-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `JEDAN DEČAK I NJEGOVA IGRAČKA ĆE PROMENITI BAŠ SVE... Džek obožava svoju igračku iz detinjstva – Dodu Praseta. DP je oduvek bio tu uz njega, i u dobru i u zlu. Sve dok se jedne Badnje večeri nije desilo nešto užasno – DP se izgubio! Ali Badnje veče je noć za čuda i izgubljene slučajeve, noć kada sve stvari mogu da ožive... pa čak i igračke. I tako Džek i Božićno Prase (DP-ova iritantna zamena) kreću na neverovatno putovanje kroz čarobnu Zemlju Izgubljenih. Uz pomoć Kutije za Užinu koja priča, hrabre Busole i krilate stvari po imenu Nada, oni idu da spasu Džekovog najboljeg druga od Gubitnika, strahotnog žderača igračaka... Iz pera jednog od najboljih pripovedača na svetu dolazi nam ova topla i uzbudljiva avantura o ljubavi jednog dečaka prema njegovoj najdragocenijoj stvari i o tome kuda je sve spreman da ode ne bi li je pronašao. Uz divne ilustracije sjajnog umetnika Džima Filda, Božićna igračka će postati voljeni klasik za celu porodicu. DŽ.K. ROULING je autorka serijala knjiga o Hariju Poteru, koje su prodate u preko petsto miliona primeraka, prevedene na više od osamdeset jezika i adaptirane u osam uspešnih filmova. Takođe je scenaristkinja filmskog serijala Fantastične zveri i koautorka pozorišnog komada koji nastavlja avanture odraslog Harija – Hari Poter i ukleto dete. Sredinom 2020. vratila se izdavanju knjiga za mlađi uzrast bajkom Ikabog, koju je prvobitno besplatno objavila na internetu tokom karantina, poklonivši potom sve prihode od knjige svom humanitarnom fondu Volant, koji pomaže ugroženim grupama pogođenim pandemijom koronavirusa. Ta knjiga je već prodata u milion primeraka širom sveta. Dž.K. Rouling je dobila mnoge nagrade za svoja dela namenjena deci i odraslima. Fondom Volant održava brojne humanitarne akcije, a osnivačica je humanitarne organizacije za reform brige o deci Lumos. Otkad zna za sebe, Dž.K. Rouling je želela da bude spisateljica. Danas živi u Škotskoj sa svojom porodicom. DŽIM FILD je ilustrator, koncept-dizajner i režiser animiranih filmova. Ilustrovao je brojne nagrađivane međunarodne bestselere za decu, među kojima su i Oi, Frog! i The Lion Inside, kao i serijal za mlade Rabbit and Bear, dečje romane Dejvida Badijela i sopstvenu dvojezičnu slikovnicu Monsieur Roscoe On Holiday. Odrastao je u Farborou, radio u Londonu, a danas živi sa suprugom i ćerkom u Parizu.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Joanne Kathleen Rowling The Christmas Pig Jim Field

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma.[1] Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca.[2] Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge.[3] Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”.[1] Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671—1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Planirate putovanje avionom, vozom ili autobusom? Ne brinite, "Knjiga puna zabave za raspust" je tu da vam obezbedi mnogo uzbudljivih aktivnosti i igara koje možete raditi gde god da krenete. Ova knjiga sa aktivnostima pruža bogat izbor zabavnih zadataka, garantujući vam nezaboravno vreme na putovanju ili odmoru. Očekuje vas širok spektar aktivnosti koje će vas zabavljati i izazivati vašu maštu. Pronalaženje razlika, rešavanje lavirinata, spajanje tačkica, kvizovi i stranice za bojenje samo su neki od sadržaja koje ćete pronaći u ovoj knjizi. Bilo da ste mališani ili odrasli, ova knjiga će vas držati zauzetima i zabavljenima tokom puta ili odmora. Sve što trebate da uradite je da spakujete ovu knjigu i olovke u svoj ranac i pripremite se za neograničenu zabavu i smeh. Bez obzira na odredište, "Knjiga puna zabave za raspust" će vam pružiti nezaboravne trenutke i osigurati da vaše vreme na putovanju bude ispunjeno radošću i kreativnošću. Nabavite svoj primerak ove razigrane knjige i započnite avanturu zabave koja će trajati tokom celog raspusta. Ova knjiga je savršen pratilac koji će vam pružiti sate zabave i smeha tokom putovanja ili boravka na odmoru.

Planirate putovanje avionom, vozom ili autobusom? Ne brinite, "Knjiga puna zabave za raspust" je tu da vam obezbedi mnogo uzbudljivih aktivnosti i igara koje možete raditi gde god da krenete. Ova knjiga sa aktivnostima pruža bogat izbor zabavnih zadataka, garantujući vam nezaboravno vreme na putovanju ili odmoru. Očekuje vas širok spektar aktivnosti koje će vas zabavljati i izazivati vašu maštu. Pronalaženje razlika, rešavanje lavirinata, spajanje tačkica, kvizovi i stranice za bojenje samo su neki od sadržaja koje ćete pronaći u ovoj knjizi. Bilo da ste mališani ili odrasli, ova knjiga će vas držati zauzetima i zabavljenima tokom puta ili odmora. Sve što trebate da uradite je da spakujete ovu knjigu i olovke u svoj ranac i pripremite se za neograničenu zabavu i smeh. Bez obzira na odredište, "Knjiga puna zabave za raspust" će vam pružiti nezaboravne trenutke i osigurati da vaše vreme na putovanju bude ispunjeno radošću i kreativnošću. Nabavite svoj primerak ove razigrane knjige i započnite avanturu zabave koja će trajati tokom celog raspusta. Ova knjiga je savršen pratilac koji će vam pružiti sate zabave i smeha tokom putovanja ili boravka na odmoru.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedan od nekoliko istinskih genija za sobom je ostavio mnoštvo rukopisa, često kriptovanih, koji otkrivaju dubine genijalnog duha. Ovde je manji izbor iz tog univerzuma moćnih i munjevitih analiza u kojima nema suvišnih reči, dovoljan da sa korišću uživamo u Leonardovoj krajnje ličnoj viziji sveta, podjednako dalekosežnoj danas kao i pre pola milenijuma. Leonardo di ser Pietro da Vinci, poznat kao Leonardo da Vinci (15. april 1452. — 2. maj 1519.), talijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, kipar i slikar. Bio je opisan kao ideal `renesansnog čovjeka` i kao univerzalni genije. Poznat je po svojim remek-djelima, kao što su `Posljednja večera` i Mona Lisa, a njegovi izumi se danas koriste u modernoj tehnologiji, iako nisu bili primjenjivi u njegovo doba. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije, i građevinarstva.[2][3] Njegove slike se danas smatraju vrhunskim djelima ovog `univerzalnoga genija` kako su ga često nazivali. Bio je fasciniran misterijom ljudskog lica i mogućnošću čitanja `pokreta duše` kroz pokrete i izraze lica. Leonardov portret žene fjorentinskog zvaničnika toga vremena `Mona Lisa` nadaleko je poznat po zagonetnom izrazu lica portretisane dame. Portret `Mona Lisa` je prvi psihološki portret napravljen u povijesti te se zato daje toliki značaj ovom djelu. Njegov život je prvi put opisan u biografiji Giorgia Vasarija „Le Vite de` più eccellenti pittori, scultori, ed architettori“ („Život slavnih slikara...“) Leonardo da Vinci je rođen u doba renesanse, 15. aprila 1452. na 3 km od Vincija na seoskom gospodarstvu, između naselja Anchiano i Faltognano. Leonardo je bio vanbračno dete. Njegov otac bio je mladi pravnik Pietro da Vinci a mati Katarina koja je bila verovatno seoska devojčica jer nema dokaza da je bila rob iz Srednjeg istoka koju je posedovao Pietro. Jedini pouzdani podatak o njoj jeste da se zvala Katarina. Leonarda je krstio paroh Pijero da Bartolomeo. Sa nepunih pet godina Leonardo je prešao da živi sa ocem i maćehom. Leonardo je išao u školu u Vinciju. Učitelji mladog Leonarda su bili zatečeni njegovim pitanjima i razmišljanjima. U školi je učio da čita, piše i računa. Takođe je učio geometriju i latinski. Kasnije je usavršavao znanje latinskog, jer je smatrao da nije dovoljno naučio u školi. Sa 14 godina preselio se u Firencu, gde je radio kao pomoćnik u jednoj radionici. Kako se rodio pre zavedene konvencije o imenima Leonardo se zvao imenom koje je značilo „Leonardo sin gospodara iz Vinče. Leonardo je sam potpisivao svoje radove kao „Leonardo“ ili „Ja Leonardo“ ( „Io Leonardo“). Mnogi autori njegove radove navode kao radovi Leonarda a ne radovi da Vincija. Ime svoga oca naravno nije upotrebljavao zbog svoga nelegitimnog postavljenja. Leonardo je rastao sa svojim ocem u Firenci. Ceo svoj život je bio vegetarijanac. Oko 1466. godine je postao učenik slikara Andreje del Verrocchia a kasnije je postao nezavisan slikar u Firenci. Leonardo uči zanat u umetničkoj radionici Verrocchia 1466. Verrocchio je bio vodeći firentinski kipar, zlatar i slikar. Verrocchio je oduševljen crtežima mladog Leonarda i prima ga u svoju radionicu, gde da Vinci počinje da radi sa mnogim poznatim umetnicima - Botticellijem, Peruginom, di Credijem. U junu 1472. Leonardo je postao član slikarske bratovštine, čime je završio školovanje. U knjizi upisanih u bratovštinu da Vinci je upisan pod imenom Lionardo. Prvo poznato Leonardovo delo je crtež Arnovaleja u mastilu - urađen 5. augusta 1473. Na njemu se vidi Leonardova darovitost, jer je ralistično naslikao pejzaž, što niko pre njega nije uradio. 1476. Leonardo i Verrocchio po narudžbini su naslikali sliku Hristovog krštenja. Leonardo je naslikao prednjeg anđela i pejzaž. Razlika između ova dva umetnika vidi se u izradi anđela. 1476. godine je bio anonimno optužen za homoseksualni odnos sa 17 godišnjim poznanikom prostitutkom Jacopom Saltarelijem koji mu je bio model. Skupa sa nekolicinom mladih muškaraca je bio optužen za homoseksualnost. Usled nedostatka dokaza bio je proglašen nevinim. U sledećim godinama je bio pod prismotrom „Noćnih stražara“ - u renesansno doba moralna policija. Tvrdnja da je Leonardo da Vinci bio homoseksualac se javno akceptira. Najduži odnos je imao sa lepim delikventom Gian Giacomom Caprottijem zvanim Salaì i koji je u njegovu službu stupio kada je imao 10 godina kao njegov asistent. On je ovog mladića pomagao i posle smrti mu je ostavio svojim testamentom polovinu svojih vinograda. Oko 1482. godine do 1499. godine je radio za Ludovica Sforzu, milanskog vojvodu u Milanu gde je osnovao i vlastiti atelje sa učenicima. Tad je upotrebljeno 70 tona bronce za izradu oružja, koje je inače bilo namjenjeno za izradu velikog Sforzina konjaničkog spomenika - u neuspjelom Sforzinom pokušaju da odbrani Milansko Vojvodstvo od vojske francuskog kralja Luja XII. Milano se predao bez otpora i 1498. Sforza je bio svrgnut. Leonardo je ostao u Milanu sve do vremena kada je video kako francuski strelci lukovima treniraju na njegovom modelu skulpture „Gran Cavalo“ u polovičnoj veličini i otišao je onda najpre u Mantovu pa zatim u Veneciju. U Firencu se vratio aprila 1500. godine. U Firenci je stupio u službu Cesare Borgija sina pape Aleksandra VI. kojega su zvali „Vojvoda Valentino“ kao vojni arhitekta i graditelj. 1506. godine se vratio u Milano koje ja tada bilo u rukama Maksimiliana Sforze od kako su isterani Francuzi. 1507. godine se susreo sa lepim 15 godišnjim aristokratom, grofom Francescom Melzijem koji je postao njegov učenik životni drug i naslednik. Od 1513. – 1516. živeo je u Rimu gde je u to vreme delovao slikar Raffaello Santi i Michelangelo iako sa njima nije održavao kontakte, smatra se da je izvršio odlučujući uticaj na preseljenje skulpture Davida – majstorskog dela Michelangela. Zbog toga Michelangelo nije bio po svemu oduševljen. 1515. godine je Milano opet bio okupiran i Leonardu je bilo povereno stvaranje dekoracije za mirovne pregovore u Bologni između francuskog kralja François I. i pape Lava X. kada je prvi put morao da se susretne sa kraljem. 1516. godine je stupio u službu kralja Françoisa I. i upotrebljavao je zamak odmah pored kraljeve rezidencije, dobijao je velika primanja i postao kraljev prijatelj. Umro je u Francuskoj u gradu Amboaz u zamku Klo-Lise i u skladu sa njegovom poslednjom željom njegov kovčeg je pratilo 60 prosjaka. Sahranjen je u kapeli zamka Amboaz. Leonardo da Vinči je imao mnogo prijatelja. Slikar „Slikarstvo je poezija, koja je vidljiva i ne da se čuti a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je“ Posljednja večera (1498.) Leonardo je jako poznat zahvaljujući svojim slikama i majstorskom slikom kao što je Posljednja večera koja je naslikana 1498. godine i „Mona Liza“ (koja je poznata i kao „La Gioconda “ na italijanskom ili „La Joconde “ na francuskom jeziku) koja se nalazi u Luvru u Parizu i naslikana je 1503 – 1506-ih godina i ako se vode polemike da li je ovu sliku napravio sam ili zajedno sa nekim od njegovih učenika. Do današnjih dana je sačuvano njegovih sedamdeset slika ali ni jedna njegova skulptura. Leonardo je često planirao velike slike sa velikim brojem projekata, nacrta i skica ali nisu bile završene. Godine 1481. bilo mu je povereno da napravi sliku „Klanjanje tri kralja“ ali sliku nije završio kada odlazi u Milano. U Firenci mu je bilo povereno da napravi veliku i opsežnu sliku „Bitka kod Angiarija“, dok je njegov rival Michelangelo trebao da napravi sliku na suprotnij strani zida. Posle razrade u nebrojanim skicama on je napustio slikanje iz tehničkih razloga. Koristio je novi kompozicijski pristup - centralna figura se nalazi napred i sve je podređeno njoj, dok su ostale figure i predmeti u pozadini, grupisani tako da još više ističu centralnu figuru. Njegove stilske inovacije su još uočljivije u Tajnoj večeri, gde je jednu ustaljenu temu prikazao na sasvim drugačiji način. Umesto da 12 apostola predstavi kao individualne figure, on ih grupiše u grupe koje okružuju Hrista kao centralnu figuru. Sasvim pozadi, kroz prozor je prikazan pejzaž. Da Vinči apostole i Hrista prikazuje u momentu kad Hrist objavljuje Judinu izdaju, i na gotovo realistički način prikazuje različite emocije apostola, zaprepašćenih ovom vešću. Mona Liza (1503–1505 /1506) Mona Liza, Leonardovo najpoznatije delo, jednako je poznato po inovacijama koje koristi u slikarskoj tehnici, kao i po misterioznom osmehu subjekta koji Leonardo prikazuje. Ovo delo je kohezija dve tehnike koje je on ustanovio - sfumata i kjaroskura. Da Vinci je uticao na skoro sve kasnije umetnike visoke renesanse, a pre svega na Rafaela. U potpunosti je izmenio milansku školu, a uticao je i na škole u Parmi, Firenci i drugim renesansnim centrima. Iako je Leonardo stvorio relativno mali broj slika (od kojih je veliki broj nedovršen), on je ipak jedan od najuticajnijih i najinovativnijih umetnika Renesanse. U njegovom ranom periodu, slikarski pravac koji je sledio nije se mnogo razlikovao od stila njegovih učitelja, da bi sazrevajući, da Vinči vešto odbacio rigidan način tretiranja figura i objekata, i praktično ih oživeo, koristeći sfumato, svoju nadaleko popularnu tehniku. Spisak slika Primedba: Podaci o godinama nastanka slika u raznim izvorima se u većini slučajeva znatno razlikuju. Madona sa jabukom („Dreyfusova Madona“) (~1469.) - National Gallery of Art, Vašington, SAD*Portret Ginevre de Benči (~1475.) – National Gallery of Art, Vašington, SAD Krštenje Krista skupa Verokiom (oko 1475. - 1478.) – „Galleria degli Uffizi“, Firenca, Italija Madona sa cvećem (1478. - 1480.) – „Ermitaž“, Petrograd, Rusija Madona sa karanfilom (1478. - 1481.) – „Alte Pinakothek“, Minhen, Nemačka Sveti Jeronim (oko 1480.) – „Pinacoteca Vaticana“, Vatikan Klanjanje tri kralja (1481.) – „Galleria degli Uffizi“, Firenca, Italija Muzičar (Portret muzičara Frankina Gafuria) (~1490.) - „Pinacoteca Ambrosiana“, Milano, Italija Portret dame (1495. - 1498.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Posljednja večera - (1498.) crkva „Santa Maria delle Grazie“, Milano, Italija* Madona u stenama (prva verzija) (1483. - 1486.) – „Luvr“, Pariz, Francuska Serija grotesknih karikatura (1490. - 1505.) Bitka kod Angiarija (1503.), danas izgubljeni karton za zidnu sliku u firentinskoj skupštini Mona Liza (1503. - 1505./1506.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Leda i labud (1508.) - (sačuvane su samo kopije) Sveti Ivan Krstitelj (~1514.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Bahus (1515.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Bahus Naučni rad 1483. godine Leonardo se seli u Milano da bi radio kao civilni i vojni inženjer za `Duke` a posao slikara i skulptora mu postaje sporedno zanimanje. Leonardo je radio i kao dizajner i direktor dvorskih festivala. Tu započinje svoje prve sistematske naučne studije bazirane na praktičnim iskustvima iz anatomije, botanike, matematike, fizike i mehanike. 1499. godine Leonardo se ponovo vraća u Firencu. Naredne godine stupa u službu francuskog kralja, ostavši u njoj do 1506. godine. nakon čega se vraća u Firencu do 1507. Iz Firence nastavlja put za Milano gde će živeti narednih pet godina. Od 1516. godine pa do svoje smrt i živeo je u Francuskoj sa svojim učenikom i naslednikom Francescom Melzijem (1491 -1568) Leonardo je najslavniji intelektualac renesansnog perioda zahvaljujući mnoštvu njegovih interesovanja: od vojne arhitekture, preko anatomije, geometrije, astronomije, građevinarstva, hidraulike, fizike do opšte tehnike. Iako su ga za njegova života patroni angažovali za najrazličitije poslove - od planiranja utvrđenja, zamkova i kanala, do kreiranja balskih odora - on je do današnjeg dana ostao poznat kao jedan od najvažnijih slikara . Da Vinci je celoga života crtao, pravio je skice i nacrte, mastilom ili olovkom. Sačuvano je 4 000 njegovih crteža, često malih dimenzija. Leonardo je pisao u zbijenim linijama, napisanim kao odraz u ogledalu, zdesna na levo. Uz njih su crteži biljaka i šeme zupčanika i točkova. Čitave stranice posvečene su oružju, kopljima, buzdovanima, mačevima egzotičnog oblika. Tu su zatim, skice za pravljenje utvrđenja i sheme artiljerijskog oružja, crteži letećih mašina, tenkova, opreme za ronjenje i drugih fantastičnih stvari, vekovima pre nego što su napravljene. Čak je dizajnirao i robota, koji je mogao sedeti, mahati rukama i pomerati glavom dok bi otvarao i zatvarao anatomski vernu vilicu. ` Mogu da pravim topove, malo oružje, korisno i veoma lepih oblika, različito od onog koje se koristi.` pisao je umetnik. Da Vinči je crtao i različite životinje: pse, mačke, medvede, konje, pa čak i zmaja. Bez znanja detalja o anatomiji osim onih koje je mogao da vidi golim okom, nacrtao je `Drvo žila` na kome je prikazao položaj srca, pluća i glavnih arterija u ljudskom telu. Vajar Mnogo godina je proveo stvaranjem monumentalnih planova na izradi velike skulpture konjanika od bronze („Gran Cavalo“) koje je trebala da stoji u gradu Milanu ali rat sa Francuskom nije dozvolila da se ovaj projekat realizuje. Na osnovu privatne inicijative je u New Yorku izrađena skulptura po ovim nacrtima i 1999 godine je poklonjana gradu Milanu. Huntov muzej u gradu Limerik u Irskoj navodno poseduje kopiju malog bronzanog konja u bronzi koja je rad Leonardovog učenika na osnovu majstorovog projekta. Osim ovog on je sam ostvario i mnoge druge radove u vajarstvu od kojih su najpoznatiji oni najstariji radovi. Arhitekta Mnogo zapisa od Leonarda se odnosilo na građenje i planiranje najme katedrala. Njegove studije su počinjale ispitivanjem raznih građevinskih alata i pomoćnih sredstava za gradnju. Nadalje on je nastavio u oblasti koja do tada nije bila ispitivana u nosivosti stubova i podvlaka kao i svodova i lukova. Arhitektonska studija Eksperti su saglasni da je većina njegovih arhitektonskih studija bio teoriski rad. Njegovi radovi su suđeni kao „kako projektovati konstrukciju na dekoraciju fasade“ ili „kako dekorisati ravan napravljenu za proslave“. Na drugoj strani neki nacrti su interesantni u svojoj ambiciji da se predstave ogromne građevine, kružna stepeništa, ulice sa mnogostrukim saobraćajem za pešake i komercialni saobraćaj. Ni jedan od ovih planova nije ostvaren. Kao svoj arhitektonski rad Leonardo je prezentirao model „idealnog grada“ za Ludovica Sforzu. To je zahtevalo potpuno preuređenje grada Milana što se naravno nikada nije ostvarilo. Samo mali broj Leonardovih radova u arhitekturi je ugledalo svetlo dana. Verovatno je sarađivao i sa drugim arhitektama kao i Bramanteom 1492 godine kod pregradnje trga Vigevano i nekim profanim objektima. Znamo da je predložio projekat centralne kule Milanske katedrale i 10. maja 1490 godine iako je odbijen bio je predložen da radi novi koji nikada nije završio. Godine 1502 on je stvorio crtež visećeg mosta sa dužinom od 720. stopa u jednom segmentu (240 m) kao deo građevinskog projekta za sultana Bajazida II. iz Konstantinopolja. Most je trebao da bude izgrađen na ušću Bospora poznatog kao Zlatni rog. Nikada nije bio izgrađen ali je njegova verzija obnovljena 2001 godine kada je na osnovu njegovog projekta postavljen manji most u Norveškoj. Na sklonu svog života je radio na projektima dvora kraljeve majke u Romorantinu u Francuskoj i kao po običaju ni ovaj projekat se nije realizovao. Nauka i konstrukcija mašina Uverljive i upečatljive su njegove studije koje su ubeležene u dnevnike koji sadrže 6.000 stranica primedaba i crteža u kojima se nalate prelazi između nauke i umetnosti.Bio je levak i celog života je upotrebljavao ogledalsko pisanje jer se ovako lakše pisalo pomoću pera levom rukom. Za vreme celoga života trudio se da sastavi veliku enciklopediju koja bi sadržala sve sa detaljnim crtežima. Od vremena kako je napustio svoje studije latinskog i matemtike Leonarda su tadašnji naučnici u većini ignorisali kao naučnika. Leonardo nikada nije publikovao i ni na koji drugi način nije račirivao sadržaje svojih dnevnika. Mnogo naučnika smatra da je na ovaj način on hteo da publikuje svoje zapažanja. Njegovi zapisi su do 19. veka ostali zagonetni i nerazumljivi i nisu imali uticaj na razvoj nauke. U januaru 2005. godine su naučnici otkriji tajne laboratorije koje je on upotrebljavao za studije letećih mašina i koje su bile u srcu Firence u zapečaćenim manastirskim prostorijama pored bazilike najsvetije device. Astronomia U astronomiji Leonardo je verovao da sunce i mesec kruže oko zemlje kao i da je mesec pokriven vodom i kao takav odbija svetlost i ako je otkrio uticaje meseca na plimu i oseku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u vrhu, ali nista strasno! Sve ostalo uredno! Knjiga Tao Te jedan je od najstarijih i najčuvenih spisa čovečanstva, s neizmernim uticajem na dalji razvoj filozofije Istoka. Lao Ce, najveći filozof Kine, polumitska ličnost, živeo je u VI veku pre naše ere (rođen je 601. god), i, po jednoj legendi, otišao je negde oko 550 god. pre n. e. u Indiju, gde je postao Budin učitelj. I zaista, budizam, najrasprostranjenija religija u Aziji, veoma je sličan taoizmu, učenju Lao Cea, sadržanom u spisu Knjiga Tao Te, koji se često prevodi kao Knjiga Puta i Vrline. Laozi (takođe poznat kao Lao Cu ili Lao Ce;[1] kin. 老子, pin. Lǎozǐ: doslovno Stari Učitelj; 6. ili 5. vek p. n. e. — oko 531. p. n. e.) bio je stari kineski filozof i pisac. On je ugledan autor Knjige puta i vrline,[2] osnivač filozofskog taoizma i božanstva u verskom taoizmu i tradicionalnim kineskim religijama.[3] Prema delu Povesni zapisi, živeo je kao pustinjak i učitelj.[4] Laozi je tema mnogih kineskih predaja. Religijski daoizam ga poštuje kao božanstvo. Smatra se da je Laoziovo prezime bilo Li (李, pinjin: Lǐ), lično ime Er (耳, pinjin: Ěr, bukv. uvo), a nadimak Bo Jang (伯阳, pinjin: Bó Yáng). Njegovo posthumno ime bilo je Dan (聃, pinjin: Dān). Ime Laozi je zapravo počasna titula: Lao (老, pinjin: Lǎo) znači stari, a titula Ce (子, pinjin: zǐ) se dodavala u znak poštovanja uz prezime velikih učitelja (npr. Kung Ce, Meng Ce, Džuang Ce, Gung-sun Lung Ce i dr.) tako da se titula Laozi može okvirno prevesti kao stari učitelj. Laozi je poznat i pod sledećim imenima: Stari Dan (老聃) Stari plemeniti gospodin (老君, pinjin: Lǎo Jūn) Stari plemeniti gospodin Li (李老君, pinjin: Lǐ Lǎo Jūn) Krajnja uzvišenost ili Preuzvišeni plemeniti gospodin (太上老君, pinjin: Tàishàng Lǎo Jūn) Pod poslednjim je imenom prihvaćen kao najviše daoističko božanstvo sa nebesa Uzvišene čistote. Biografija O Laoziu kao istorijskoj ličnosti nema pouzdanih podataka. Prema predanju, Laozi rođen je u državi Ču, u južnom delu današnje provincije Hunan, a bio je stariji savremenik Konfucija, koga je, po pričama, poučavao u izvođenju ceremonija.[5] Tradicionalno, prihvata se da je živeo u VI veku pre nove ere, ali ga savremeni naučnici smeštaju u IV vek pre nove ere, u period Zaraćenih država. Sve što se zna o njemu je iz kineske tradicije i iz njegove biografije u Istorijskim zapisima Sima Ćena, koji su pisani od 109. p. n. e. do 91. p. n. e.. Prema ovim izvorima, radio je kao arhivar u Carskoj biblioteci dinastije Džou u Luojangu, tadašnjoj prestonici Kine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušan Pajin (Beograd, 1942) srpski je filozof i estetičar, profesor univerziteta. U svom naučnom radu bavi se prevashodno umetnošću, filozofijom i kulturom dalekog Istoka. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1968, a doktorirao u Sarajevu 1978. godine. Prve tekstove počeo da objavljuje 1963. u Studentu (likovne kritike i eseje). Od tada objavio više od 500 bibliografskih jedinica — studije, članke, kritike i prikaze — u našim i stranim časopisima (Engleska, SAD, Kina, Francuska itd), kao i dvanaest knjiga iz oblasti istorije kulture i filozofije umetnosti, kao i zbirku poezije na kineskom. Priredio je 12 knjiga, uključujući „Antologiju jugoslovenske poezije“ - 1950-95 (objavljena kineskom – 1997, Tajpej, 1998, Peking). Bavi se i slikarstvom.[2] Radio je kao urednik u „Nolitu“, u više biblioteka (Filozofska, Psihološka, Sve o svemu) (1978-1994). Bio je i glavni urednik časopisa Kulture Istoka (1983-1992). Od 1994. je vanredni profesor a u periodu 1999-2009, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu za predmet Filozofija umetnosti. Od 2009. godine je u penziji. Kao gostujući profesor predavao je na Filozofskom fakultetu u Nišu i Sarajevu (1980-1983) i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu (1992-2001). Od 2003. do 2009. na engleskom predavao izborni kurs „Evropska kultura - prošlost, sadašnjost, budućnost” na međunarodnim postdiplomskim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Učestvovao je na Svetskim kongresima estetike sa referatima (Notingem 1988, Lahti - Finska, 1995, Tokio 2001) kao i u brojnim drugim konferencijama u Srbiji i inostranstvu (Nju Delhi, Hamburg, Beč, Sere, Tajpej, Hong-Kong, London - Oksford, Sijetl, Ralej itd). Redovan je gost kulturnih programa na radiju i televiziji. Predavač na javnim tribinama u Beogradu i drugim gradovima, a sarađivao je i u dnevnoj štampi. Član je Estetičkog društva Srbije. Govori, čita i piše na engleskom, a pohađao je i tečajeve kineskog i sanskrta. Živi u Beogradu. Bibliografija Objavio je sledeće knjige: Druga znanja: eseji o indijskoj meditativnoj tradiciji (Beograd, 1975), Ishodišta Istoka i Zapada (Beograd, 1979), Filozofija upanišada (Beograd, 1980, 1990), Tantrizam i joga (Beograd, 1986), Okeansko osećanje (Beograd, 1990), Vrednost neopipljivog (Beograd, 1990), Wen-hsing ti pien-yuan (Tajpej, 1992, Peking, 1993), Otelovljenje i iskupljenje (Beograd, 1995), Unutrašnja svetlost: filozofija indijske umetnosti (Novi Sad, 1997), Filozofija umetnosti Kine i Japana : druga zemlja drugo nebo (Beograd, 1998), Pajin, Dušan i Aleksandar Marinković, Put zmaja: rečnik taoizma (Beograd, 2004), Lepo i uzvišeno: filozofija umetnosti i estetika — od renesanse do romantizma (Beograd, 2005), Stvaranje i isijavanje: filozofija umetnosti u antici, helenizmu i srednjem veku (Beograd, 2006), Zen: učenje, praksa, tradicija, savremeni uticaji (Beograd, 2012), Za bolji svet: dela velikana kulture u 20. veku (Banja Luka, 2013), Joga — duh i telo: tradicija i prakse u 21. veku (Beograd, 2014), Za svečovečansku zajednicu: Dimitrije Mitrinović (1887–1953) (Beograd, 2016)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Dušan Pajin (Beograd, 1942) srpski je filozof i estetičar, profesor univerziteta. U svom naučnom radu bavi se prevashodno umetnošću, filozofijom i kulturom dalekog Istoka. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1968, a doktorirao u Sarajevu 1978. godine. Prve tekstove počeo da objavljuje 1963. u Studentu (likovne kritike i eseje). Od tada objavio više od 500 bibliografskih jedinica — studije, članke, kritike i prikaze — u našim i stranim časopisima (Engleska, SAD, Kina, Francuska itd), kao i dvanaest knjiga iz oblasti istorije kulture i filozofije umetnosti, kao i zbirku poezije na kineskom. Priredio je 12 knjiga, uključujući „Antologiju jugoslovenske poezije“ - 1950-95 (objavljena kineskom – 1997, Tajpej, 1998, Peking). Bavi se i slikarstvom.[2] Radio je kao urednik u „Nolitu“, u više biblioteka (Filozofska, Psihološka, Sve o svemu) (1978-1994). Bio je i glavni urednik časopisa Kulture Istoka (1983-1992). Od 1994. je vanredni profesor a u periodu 1999-2009, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu za predmet Filozofija umetnosti. Od 2009. godine je u penziji. Kao gostujući profesor predavao je na Filozofskom fakultetu u Nišu i Sarajevu (1980-1983) i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu (1992-2001). Od 2003. do 2009. na engleskom predavao izborni kurs „Evropska kultura - prošlost, sadašnjost, budućnost” na međunarodnim postdiplomskim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Učestvovao je na Svetskim kongresima estetike sa referatima (Notingem 1988, Lahti - Finska, 1995, Tokio 2001) kao i u brojnim drugim konferencijama u Srbiji i inostranstvu (Nju Delhi, Hamburg, Beč, Sere, Tajpej, Hong-Kong, London - Oksford, Sijetl, Ralej itd). Redovan je gost kulturnih programa na radiju i televiziji. Predavač na javnim tribinama u Beogradu i drugim gradovima, a sarađivao je i u dnevnoj štampi. Član je Estetičkog društva Srbije. Govori, čita i piše na engleskom, a pohađao je i tečajeve kineskog i sanskrta. Živi u Beogradu. Bibliografija Objavio je sledeće knjige: Druga znanja: eseji o indijskoj meditativnoj tradiciji (Beograd, 1975), Ishodišta Istoka i Zapada (Beograd, 1979), Filozofija upanišada (Beograd, 1980, 1990), Tantrizam i joga (Beograd, 1986), Okeansko osećanje (Beograd, 1990), Vrednost neopipljivog (Beograd, 1990), Wen-hsing ti pien-yuan (Tajpej, 1992, Peking, 1993), Otelovljenje i iskupljenje (Beograd, 1995), Unutrašnja svetlost: filozofija indijske umetnosti (Novi Sad, 1997), Filozofija umetnosti Kine i Japana : druga zemlja drugo nebo (Beograd, 1998), Pajin, Dušan i Aleksandar Marinković, Put zmaja: rečnik taoizma (Beograd, 2004), Lepo i uzvišeno: filozofija umetnosti i estetika — od renesanse do romantizma (Beograd, 2005), Stvaranje i isijavanje: filozofija umetnosti u antici, helenizmu i srednjem veku (Beograd, 2006), Zen: učenje, praksa, tradicija, savremeni uticaji (Beograd, 2012), Za bolji svet: dela velikana kulture u 20. veku (Banja Luka, 2013), Joga — duh i telo: tradicija i prakse u 21. veku (Beograd, 2014), Za svečovečansku zajednicu: Dimitrije Mitrinović (1887–1953) (Beograd, 2016)

Opis proizvoda • KVALITET: Izrađen od visokokvalitetnog materijala, WOMAX pajser je alat dizajniran da izdrži teške uslove rada • DIZAJN: Ergonomski oblikovan, sa optimalnom dužinom od 500mm, omogućava efikasno i precizno korišćenje • MULTIFUNKCIONALNOST: Pajser je višenamenski alat koji može da se koristi za različite vrste poslova, od podizanja do rušenja • UDOBNOST: Udobna drška osigurava sigurno držanje i smanjuje umor prilikom dugotrajne upotrebe • IZDRŽLJIVOST: Robusna konstrukcija garantuje dugotrajnost i pouzdanost alata u svim uslovima rada Tražiš pouzdan alat koji će ti biti saveznik u svim izazovima koje ti pruža majstorisanje? WOMAX pajser je pravi izbor za tebe. Sa dužinom od 500mm, ovaj alat je savršeno izbalansiran kako bi ti pružio kontrolu i preciznost koja ti je potrebna. Njegova multifunkcionalnost čini ga nezamenljivim delom tvoje radionice, sposobnim da se nosi sa različitim zadacima. Ergonomska drška osmišljena je tako da ti pruži udobnost i smanji umor tokom rada. Bez obzira da li podižeš teške predmete ili obavljaš precizne demontaže, WOMAX pajser je alat koji ti omogućava da to radiš sa lakoćom i sigurnošću. Izdržljivost je ključna kada je reč o alatima koji se koriste svakodnevno. Zato je WOMAX pajser napravljen da izdrži udarce, pritisak i težinu, osiguravajući da ćeš imati pouzdanog partnera za rad godinama koje dolaze.

Вилијам Саројан: МАЛА ДЕЦА Издавач: ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, Горњи Милановац, 1980.год. Тврди повез, 150 страна, латиница. Недостаје оригинална рикна, санирање видљиво на фотографијама. Дивна књига, дивне приче, диван писац. Много пропуштају они који га нису читали. `Вилијам Саројан (енгл. William Saroyan, јерм. Վիլյամ Սարոյան; Фрезно, 31. август 1908 — Фрезно, 18. мај 1981) био је амерички писац јерменског порекла. Поред писања романа и прича, бавио се и кинематографијом. Детињство Вилијам Саројан рођен је као син америчког имигранта у граду Фресно, 31. августа 1908. године. Град Фресно је мање место у Калифорнији које је познато по томе што у њему живи много досељеника из Јерменије. Његов отац, Арменак Саројан, 1905. године преселио се у Њу Џерзи где је почео да производи вина јер је имао властите винограде. Вилијамов отац се школовао за презбитаријанског свештеника, али се у новој држави морао бавити пољопривредом како би породица преживела. Он је умро 1911. године у Кемпбелу (Калифорнија). Након што је Вилијамов отац умро, финансијска ситуација породице Саројан је постала веома лоша. Такохи Саројан је била припорана да своју децу- Вилијама, Хенрија, Забел и Косет пошаље Фред Финч сиротиште у Оукленду, о чему је Вилијам много пута писао у својим делима. За Такохи је било веома тешко да пронађе себи посао, јер су Јермени имали лошу репутацију у Сједињеним Америчким Државама. Посао је успела да нађе тек после неколико година и почела је да ради као кућна помоћница. Финансијски је ојачала, па се Вилијем са браћом и сестарама, после пет година проведених у сиротишту, могао вратити мајци. Она је успела да поново купи кућицу у Фресну, тако да се читава породица вратила у тај град. Такохи је тамо пронашла нови посао, али су и деца морала радити како би породица преживела. Такохи је паковала воће у месној фабрици, а Вилијам и Хенри су радили као колпортер (касније телеграфисти). Улога политичких фактора у стваралаштву Вилијема Саројана Вилијам Саројан преживљава емотивно тежак период, када 1915. године турска влада издаје налог на основу кога је убијено 1,5 милиона Јермена, што је тада чинило око 80% популације. Јермени су били масакрирани и слани у концентрационе логоре. 1920. године, СССР је анексирала Јерменију. Туга коју је осећао због проблема своје, како је сам говорио друге земље, исказао је у многим делима, као што су Покољ невиних, Јерменкса трилогија, Јермени, Зовем се Арам и друге. Школовање Године 1921, Вилијам Саројан је уписан у Техничку школу како би се учио дактилографији. 1925. године, након неколико опомена, избачен је из школе због непримерног понашања. Није успео да добије диплому за завршену дактилографију. Вилијам је добио од своје мајке неке од текстова које је писао његов отац. Након што их је прочитао, Вилијам је одлучио да ће постати писац. Тада је кренуо да се даље самостално образује тако што ће што више читати дела познатих писаца. Посао и селидбе Пошто је школу напустио без дипломе, Вилијам је био приморан да се у почетку бави физичким пословима попут брања грожђа у виноградима. Након тога, запослио се у адвокатском предузећу свог стрица Арама Саројана. 1926. године, Вилијам напушта Фресно и одлази у Лос Анђелес где је радио у Калифорнијској Националној Стражи. Након тога, враћа се на кратко у свој родни град да посети породицу, а потом одлази у Сан Франциско. Имао је великих материјалних проблема и морао је под хитно да пронађе себи посао. Успео је да се запосли у Телеграфској компанији Сан Франциска где је радио као службеник. После тога, бавио се разним професијама како би зарадио. Био је телеграфиста, поштар, дактилограф, и, на крају, запослио се као руководилац у Postal Telegraph компанији, за коју је још у Фресну радио са својим братом. Наредне, 1927. године, Хенри доводи Такохи, Забел и Косет да живе у Сан Франциску. У августу 1928. године, Вилијам се преселио у Њујорк од новца који је добијао од свог ујака Михрана. Његова селидба у Њујорк неуспешно се завршила. Вратио се у Сан Франциско својој породици. Радио је послове за које је био веома слабо плаћен, а који су изискивали пуно труда. Све своје слободно време проводио је за писаћом машином и у библиотеци. Прва дела Један скеч који је Саројан написао, објављен је у недељном часопису The Overland Monthly, а прва збирка прича одштампана је 1930. године и звала се Сломљени точак (енгл. The Broken Wheel). Ово дело је потписао под псеудонимом Сирак Горјан (енг. Sirak Goryan). Збирка је била је објављена у издавачкој кући Јерменски журнал. 1932. године јерменски журнал Hairenik (Отаџбина) објавио је у неколико наврата Саројанове поеме. Исти журнал ће наредне године почети да објављује и његове приче, међу којима су прве биле Песница, Борба, Јерменија и Сломљени точак. Ово није било први пут да Hairenik објављује дела неког од Саројанових. Исти журнал је пре више година објавио скеч Нонех, који је написала Вилијамова бака. Скеч који је Вилијам Саројан написао, био је веома добро прихваћен од стране публике, па је она продужена и претворена у новелу која се звала Трапез кроз универзум. То је заправо била основа за његову прву збирку прича Неустрашиви младић на летећем трапезу, као и за 70.000 Асираца. Тада су и други листови почели да објављују Саројанове радове. Саројан је постао члан највећих литерарних друштава Лос Анђелеса и Сан Франциска. Врхунац литерарне каријере Вилијам постаје популаран написавши дело Неустрашиви младић на летећем трапезу 1934. године. Протагониста овог романа је млади, сиромашни писац који покушава да преживи у окрутном времену. Читаоци нису ни могли да претпоставе да је Вилијем у овом делу, у ствари, представио себе. Главни лик овог дела имао је многе сличности са делом скандинавског Нобеловца Кнута Хамсона које се зове Глад (енг. Hunger, 1890), али у Саројановом делу није било нихилизма приказаног у Хамсоновом делу. Пошто је роман постао веома популаран, Вилијам је на њему поприлично зарадио, па је одлучио да од тог новца финансира своје путовање у Европу и Јерменију, где је купио прву руску цигарету, која ће касније постати његов заштитни знак. Чак је и у свом делу Не умрети (енг. Not Dying, 1963) написао и чувену реченицу Можеш добити канцер од ствари које те терају да много пушиш, али не од самог пушења. — Вилијам Саројан Многе од Вилијамових прича биле су базиране на догађајима из његовог детињства, као што је била крађа воћа која је била неопходна за преживљавање или тежак живот досељеника у Америку. Збирка прича Зовем се Арам (енг. My name is Aram) постала је интернационални бестселер. Она говори о дечаку Араму Гарогланијану и многим другим живописним ликовима из Арамове имигрантске породице. Наредних година, Вилијам ће се готово у потпуности посветити кинематографији на уштрб писања. Када се вратио књижевним делима, почео је да пише есеје и мемоаре у којима је писао о мање познатим људима које је сретао током својих путовања у Совјетски Савез и Европу, али и о познатијим људима као што су Џо Бернард Шо, фински композитор Јан Сибелиус и Чарли Чаплин. Окушао се и као песник, али је од његове поезије сачувано само једно дело- Дођи у мој дом (енг. Come On-a My House) која се базира на јерменским народним песмама. Кинематографија Након збирке прича Зовем се Арам, Вилијам се посветио драми. Његова прва драма била је Моје срце у планинама (енг. My heart in the highlands, 1939), била је комедија о младићу и његовој јерменској породици. Она је први пут изведена у Guild Theatre-у у Њујорку. Након што је исте године написао своју најпознатију драму Време твог живота (енг. The time of your life), освојио је Пулицерову награду, коју је одбио да прими. Том приликом је изјавио да се нада да је престало доба у коме материјалне вредности гуше праву уметност. Након тога је бацио новчану награду коју је освојио. 1948. године, његова драма била је приказана на малим екранима захваљујући Џејмсу Џегнију. Људска комедија (енг. The human comedy, 1943) први пут је изведена у Итаци. У овој драми, главни лик је млади Хомер, телеграфиста, који је очајан због дешавања током Другог светског рата. Публика је са одушевљењем прихватила ову драму која је Вилијаму донела прву већу зараду од 1,500$ недељно за посао продуцента. Такође, добио је и 60,000$ за сценарио. Вилијам је почео озбиљније да се бави филмском продукцијом, тако да су у његовим филмовима почели да глуме велики глумци као што су Мики Руни и Френк Морган. Иако се озбиљно бавио кинематографијом, веома кратко је радио у Холивуду, и то само за време снимања филма Златни дечко 1939. године. За филмску верзију дела Људска комедија освојио је Оскар за најоригиналнији сценарио. Филм је такође био номинован за најбољу слику, најбољег режисера, најбољу костимографију и најбољег глумца. Саројан се у врхунцу филмске каријере вратио књижевности. 1942. послат је у Лондон како би радио на представи за коју је сам написао сценарио, Авантурама Веслија Џексона (енг. The adventures of Wesley Jackson). Филмови за које је Вилијам Саројан писао сценарија су: Филм Година снимања Оригинални назив Режисер Главна улога Људска комедија 1943. The Human Comedy Clarence Brown Мики Руни Време твог живота 1948. The Time of your Life H. C. Potter Џејмс Кегни Омнибус 1952-1959 Omnibus Peter Brook Леондард Барнштајн Париска комедија 1961 the Paris Comedy Boleslaw Barlog Карл Радац Време твог живота (римејк) 1976 The Time of your Life Kirk Browning Вилијем Саројан Приватни живот Током Другог светског рата, Вилијам се прикључио америчкој војсци. Био је стациониран у Асторији, али је много времена проводио и у хотелу Ломбардија у Менхетну. 1943. године, оженио се седамнаестогодишњом Керол Маркус (1924—2003) са којом је имао двоје деце: Арама и Луси. Када је Вилијам открио да је Керол илегално досељена Јеврејка, развео се од ње. Након одређеног времена, они су се опет венчали, али се и други покушај заједничког живота завршио разводом. Луси је постала глумица, а Арам песник, који је објавио књигу о свом оцу. Керол се касније удала за глумца Валтера Метјуа. Последњи радови и смрт Вилијамова финансијска ситуација постала је врло лоша након Другог светског рата, када више нико није желео да његове сценарије претвори у позоришне комаде или филмове, јер су говорили да је у тим делима превише сентименталности. Вилијам је у својим послератним делима славио слободу, братску љубав и једнакост међу људима, али је тај идеализам одбијао продуценте. Након неколико писама разочараних читалаца, Вилијам је покушао да мења начин писања у делима која су следила. 1952. године објавио је прву од неколико књига његових мемоара, а књига се звала Бициклиста из Беверли Хилса (енг. The bicycle rider in Beverly Hills). У наредним делима као што су Асиријске и друге приче (енг. The Assyrian, and other stories, 1950), Вилијам је помешао алегоријске елементе, са реалистичним приказом америчког живота. Дела Кућа Сема Егоа (енг. Sam Ego`s house) и Покољ невиних (енг. The slaughter of the innocents), објављена 1949. и 1958. године постављају морална питања која већ дуго муче самог писца. У тим делима он помиње масовне геноциде над јерменским народом током којих је преко 1 500.000 Јермена побијено. Продуценти су након ових дела одлучили да поново почну да сарађују са Саројаном, који је опет доживео популарност делима као што су Париска комедија (енг. The Paris Comedy, 1960), Лондонска комедија (енг. The London Comedy, 1960) и Исељени са двора (енг. Settled out court, 1969), а ова дела су премијерно извођена у Европи. Сва Вилијамова дела чувају се у Станфорд Универзитету са свим његовим белешкама и важнијим предметима везаним за његов живот. Вилијам је почео да се одаје алкохолу и да се коцка. Од 1958. године углавном је живео у Паризу, где је поседовао један апартман. Запоставио је писање и рад у позоришту и филму. Умро је од канцера, 18. маја 1981. године у граду у коме је и рођен. Његово тело је кремирано, те је пола пепела просуто на тлу Калифорније, а остатак у Јерменији, у Пантеон парку у Јеревану. Наслеђе У Саројановом родном граду Фресно, у част великом писцу подигнута је велика статуа. Израдио ју је локални уметник и Саројанов лични пријатељ, Вараз Самјуелиан (енг. Varaz Samuelian). Статуа представља око четири стопе набацаних књига на којима стоји велика скулптура која представља Саројанову главу. Статуа се налази у Мерипоуз Авенији у предграђу Фресна. Поред ове, Саројану су одане још многе почасти. У заједничком пројекту САД и Совјетског Савеза, издате су поштанске маркице које се састоје из два дела: прва маркица је на енглеском, а друга на руском језику. Била је у употреби у обема државама. Дела Дело Година Оригинални назив Врста дела Неустрашиви младић на летећем трапезу 1934. The Daring Young Man On The Flying Trapeze збирка прича Ти који их пишу и ти који их сакупљају 1934. Those who write them and those who collected them збирка прича Удисати и издисати 1936. Inhale and Exhale роман Три пута три 1936. Three times three збирка прича Весељак и бујица сете 1937. A gay and melancholy flux збирка прича Мала деца 1937. Little children роман Рођени Американац 1938. A native American роман Љубав- овај мој шешир 1938. Love- here`s my hat роман Невоља са тигровима 1938. The Trouble With Tigers роман Лето прелепог белог коња 1938. The Summer of the Beautiful White Horse роман Време твог живота 1939. The Time of Your Life драма Слатка стара љубавна песма 1939. Love`s old sweet song песма Харлем виђен Хиршфилдовим очима 1939. Harlem as seen by Hirschfield прича Моје срце у планинама 1939. Sydämeni on kukkuloilla прича Божић 1939. Christmas прича Мир- то тако дивно звучи 1939. Peace- it`s wonderful прича Елмер и Лили 1939. Elmer and Lily драма Три фрагмента и једна прича 1939. Three fragments and a story прича Зовем се Арам 1940. Nimeni on Aram збирка прича Време твог живота 1940. Tämä elämäsi aika сценарио за филм Највећи херој на свету 1940. Hero of the world драма Пинг-понг циркус 1940. The ping pong circus драма Специјално обавештење 1940. A special announcement драма Слатка стара љубавна песма 1940. Love`s old sweet song драма Подземни циркус 1940. Subway circus драма Хеј, ви тамо! 1941. Hello-out there! драма Саројанова прича 1941. Saroyans fables прича Три драме 1941. Three plays роман Осигурање за Салесмана 1941. The insurance Salesman прича Руси у Сан-Франциску 1941. Russians in San Francisco прича Прелепи људи 1941. The Beautiful People драма Људи са светлом 1941. The people with light драма Преко позорнице до сутра ујутру 1941. Across the Board on Tomorrow Morning драма Засенити ругања 1942. Razzle Dazzle прича Причати с тобом 1942. Talking to You драма Лош човек на западу 1942. Bad Men in the West драма Доћи кроз раж 1942. Coming throught the rye драма Поетична ситуација у Америци 1942. The poetic situation in America драма Људска комедија 1943. Ihmisä elämän näyttämöllä сценарио за филм Држи се подаље од старог човека 1943. Get away, old man прича Драга бебо 1944. Dear baby прича Држи се подаље од старог човека 1944. Get away, old man драма Гладни људи 1945. Hungerers драма Авантуре Веслија Џексона 1946. The adventures of Wesley Jackson роман Џим Денди 1947. Jim Dandy драма Не иди далеко од лудила 1947. Don`t Go Away Mad драма Специјално од Саројана 1948. The Saroyan special роман Фискалне скитнице 1949. The fiscal hoboes роман Скромно рођење 1949. А decent birth прича Кућа Сема Егоа 1949. Sam Ego‘s house драма Кућа Сема Егоа 1949. Sam Ego‘s house роман Асирци 1950. The Assyrians прича Двоструке авантуре 1950. Twin adventures збирка прича Син 1950. The son драма Опера, опера! 1950. Opera, opera! драма Рок Веграм 1951. Rock Wagram роман Трејсијев тигар 1951. Tracy‘s tiger роман Бициклиста са Беверли Хилса 1952. The bicycle rider in Beverly Hills роман Покољ невиних 1952. The Slaughter of the Innocents роман Шаљиво значење 1953. The laughing matter драма Украдена тајна 1954. The Stolen Secret драма Љубав 1955. Love роман Мама, волим те или Лоптица-скочица 1956. Mama, I love you; The bouncing ball роман Цело путовање 1956. The whole voyald збирка прича Тата, ти си луд! 1957. Papa, you‘re crazy роман Да ли сте икада били заљубљени у патуљка? 1957. Ever been in love with a midget драма Становници јаме 1958. The Cave Dwellers роман Покољ невиних 1958. The Slaughter of the Innocents драма Несрећа 1958. The accident драма Читалац Вилијема Саројана 1958. The William Saroyan reader прича Мачка, миш, човек, жена 1958. Cat, mouse, man, woman драма Једном око брвна 1959. Once arund the block драма Лилина тајна 1959. Once arund the block драма Вешање око Вабаша 1960. The secret of Lily драма Насукани у дворишту 1960. Settled out of a court драма Сем- највећи скакач од свих 1961. Sam, the highest jumper of them all драма Иди ми, дођи ми. Знаш ко! 1961. Here comes, there goes, you know who! драма Гастон 1962. Gaston роман Белешка на врху Хилари 1962. A note on Hilaire hiler прича О, човече! 1962. Ah, man! драма Не умрети 1963. Not dying прича Ја 1963. Ме прича Дечаци и девојчице заједно 1963. Boys and girls together прича Истрајност- верујем у њу 1963. Patient, this I believe драма Сценариста и публика 1963. The playwright and the public драма Једног дана у поподне 1964. One Day in the Afternoon роман После тридесет година 1964. After thirty years прича Дуга вожња, кратка кола 1966. Short drive, sweet chariot прича Погледај нас 1967. Look at us прича Зубар и стрпљиви 1968. Dentist and patient драма Хорси Џорси и жаба 1968. Horsey Gorsey and the frog прича Муж и жена 1968. Husband and wife драма Пси, или Париска комедија 1969. The Dogs, or the Paris Comedy драма Мислио сам да ћу живети вечно, али сада нисам толико сигуран у то 1969. I used to believe I had forever, but now I‘m not sure прича Прављење новца и 19 других, веома кратких прича 1969. Making money and 19 other very short plays збирка прича Дани живота, смрти и бекства на Месец 1970. Days of Life and Death and Escape to the Moon роман Нова драма 1970. The new play драма Јермени 1971. Armenians драма Места где сам проводио време 1972. Places Where I`ve Done Time роман Јуриши 1974. Assassinations драма Зуби и мој отац 1974. The tooth and my father драма Синови дођу и оду, мајке остају вечно 1976. Sons come and go, mothers hang in forever прича Познати људи и други пријатељи 1976. Famous faces and other friends прича Морис Хиршфилд 1976. Morris Hirschfield прича Говори јесењег дрвећа 1977. The ashtree talkers прича Промена састанака 1978. Change meetings прича Животописи 1979. Obituaries роман Приче са бечких улица 1980. Tales from the Vienna Streets драма Рођења 1981. Births драма Зовем се Саројан 1983.° My name is Saroyan роман Јерменкска трилогија 1986.° An Armenian trilogy роман Циркус 1986.° The Circus прича Човек са срцем у висинама и друге приче 1986.° The Man With The Heart in the Highlands and other stories збирка прича Лудило у породици 1988.° Madness in the family роман Варшавски посетилац 1991.° Warsaw visitor прича

Autor - osoba Sarojan, Vilijem Naslov Mala deca / Wilijem Sarojan ; [s engleskog prevela Ljerka Radović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Gornji Milanovac : Dečje novine, 1980 Fizički opis 150 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Radović, Ljerka Zbirka Biblioteka Bijeli jelen Napomene Prevod dela: Little children. Stanje: spolja kao na fotografijama, unutra posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Vilijam Sarojan (engl. William Saroyan, jerm. Վիլյամ Սարոյան; Frezno, 31. avgust 1908 – Frezno, 18. maj 1981) je bio američki pisac jermenskog porekla. Pored pisanja romana i priča, bavio se i kinematografijom. Detinjstvo Vilijam Sarojan rođen je kao sin američkog imigranta u gradu Fresno, 31. avgusta 1908. godine. Grad Fresno je manje mesto u Kaliforniji koje je poznato po tome što u njemu živi mnogo doseljenika iz Jermenije. Njegov otac, Armenak Sarojan, 1905. godine preselio se u Nju Džerzi gde je počeo da proizvodi vina jer je imao vlastite vinograde. Vilijamov otac se školovao za prezbitarijanskog sveštenika, ali se u novoj državi morao baviti poljoprivredom kako bi porodica preživela. On je umro 1911. godine u Kempbelu (Kalifornija). Nakon što je Vilijamov otac umro, finansijska situacija porodice Sarojan je postala veoma loša. Takohi Sarojan je bila priporana da svoju decu- Vilijama, Henrija, Zabel i Koset pošalje Fred Finč sirotište u Ouklendu, o čemu je Vilijam mnogo puta pisao u svojim delima. Za Takohi je bilo veoma teško da pronađe sebi posao, jer su Jermeni imali lošu reputaciju u Sjedinjenim Američkim Državama. Posao je uspela da nađe tek posle nekoliko godina i počela je da radi kao kućna pomoćnica. Finansijski je ojačala, pa se Vilijem sa braćom i sestarama, posle pet godina provedenih u sirotištu, mogao vratiti majci. Ona je uspela da ponovo kupi kućicu u Fresnu, tako da se čitava porodica vratila u taj grad. Takohi je tamo pronašla novi posao, ali su i deca morala raditi kako bi porodica preživela. Takohi je pakovala voće u mesnoj fabrici, a Vilijam i Henri su radili kao kolporter (kasnije telegrafisti). Uloga političkih faktora u stvaralaštvu Vilijema Sarojana Vilijam Sarojan preživljava emotivno težak period, kada 1915. godine turska vlada izdaje nalog na osnovu koga je ubijeno 1,5 miliona Jermena, što je tada činilo oko 80% populacije. Jermeni su bili masakrirani i slani u koncentracione logore. 1920. godine, SSSR je aneksirala Jermeniju. Tuga koju je osećao zbog problema svoje, kako je sam govorio druge zemlje, iskazao je u mnogim delima, kao što su Pokolj nevinih, Jermenksa trilogija, Jermeni, Zovem se Aram i druge. Školovanje Godine 1921., Vilijam Sarojan je upisan u Tehničku školu kako bi se učio daktilografiji. 1925. godine, nakon nekoliko opomena, izbačen je iz škole zbog neprimernog ponašanja. Nije uspeo da dobije diplomu za završenu daktilografiju. Vilijam je dobio od svoje majke neke od tekstova koje je pisao njegov otac. Nakon što ih je pročitao, Vilijam je odlučio da će postati pisac. Tada je krenuo da se dalje samostalno obrazuje tako što će što više čitati dela poznatih pisaca. Posao i selidbe Pošto je školu napustio bez diplome, Vilijam je bio primoran da se u početku bavi fizičkim poslovima poput branja grožđa u vinogradima. Nakon toga, zaposlio se u advokatskom preduzeću svog strica Arama Sarojana. 1926. godine, Vilijam napušta Fresno i odlazi u Los Anđeles gde je radio u Kalifornijskoj Nacionalnoj Straži. Nakon toga, vraća se na kratko u svoj rodni grad da poseti porodicu, a potom odlazi u San Francisko. Imao je velikih materijalnih problema i morao je pod hitno da pronađe sebi posao. Uspeo je da se zaposli u Telegrafskoj kompaniji San Franciska gde je radio kao službenik. Posle toga, bavio se raznim profesijama kako bi zaradio. Bio je telegrafista, poštar, daktilograf, i, na kraju, zaposlio se kao rukovodilac u Postal Telegraph kompaniji, za koju je još u Fresnu radio sa svojim bratom. Naredne, 1927. godine, Henri dovodi Takohi, Zabel i Koset da žive u San Francisku. U avgustu 1928. godine, Vilijam se preselio u Njujork od novca koji je dobijao od svog ujaka Mihrana. Njegova selidba u Njujork neuspešno se završila. Vratio se u San Francisko svojoj porodici. Radio je poslove za koje je bio veoma slabo plaćen, a koji su iziskivali puno truda. Sve svoje slobodno vreme provodio je za pisaćom mašinom i u biblioteci. Prva dela Jedan skeč koji je Sarojan napisao, objavljen je u nedeljnom časopisu The Overland Monthly, a prva zbirka priča odštampana je 1930. godine i zvala se Slomljeni točak (eng. The Broken Wheel). Ovo delo je potpisao pod pseudonimom Sirak Gorjan (eng. Sirak Goryan). Zbirka je bila je objavljena u izdavačkoj kući Jermenski žurnal. 1932. godine jermenski žurnal Hairenik (Otadžbina) objavio je u nekoliko navrata Sarojanove poeme. Isti žurnal će naredne godine početi da objavljuje i njegove priče, među kojima su prve bile Pesnica, Borba, Jermenija i Slomljeni točak. Ovo nije bilo prvi put da Hairenik objavljuje dela nekog od Sarojanovih. Isti žurnal je pre više godina objavio skeč Noneh, koji je napisala Vilijamova baka. Skeč koji je Vilijam Sarojan napisao, bio je veoma dobro prihvaćen od strane publike, pa je ona produžena i pretvorena u novelu koja se zvala Trapez kroz univerzum. To je zapravo bila osnova za njegovu prvu zbirku priča Neustrašivi mladić na letećem trapezu, kao i za 70.000 Asiraca. Tada su i drugi listovi počeli da objavljuju Sarojanove radove. Sarojan je postao član najvećih literarnih društava Los Anđelesa i San Franciska. Vrhunac literarne karijere Vilijam postaje popularan napisavši delo Neustrašivi mladić na letećem trapezu 1934. godine. Protagonista ovog romana je mladi, siromašni pisac koji pokušava da preživi u okrutnom vremenu. Čitaoci nisu ni mogli da pretpostave da je Vilijem u ovom delu, u stvari, predstavio sebe. Glavni lik ovog dela imao je mnoge sličnosti sa delom skandinavskog Nobelovca Knuta Hamsona koje se zove Glad (eng. Hunger, 1890.), ali u Sarojanovom delu nije bilo nihilizma prikazanog u Hamsonovom delu. Pošto je roman postao veoma popularan, Vilijam je na njemu poprilično zaradio, pa je odlučio da od tog novca finansira svoje putovanje u Evropu i Jermeniju, gde je kupio prvu rusku cigaretu, koja će kasnije postati njegov zaštitni znak. Čak je i u svom delu Ne umreti (eng. Not Dying, 1963) napisao i čuvenu rečenicu Možeš dobiti kancer od stvari koje te teraju da mnogo pušiš, ali ne od samog pušenja. – Vilijam Sarojan Mnoge od Vilijamovih priča bile su bazirane na događajima iz njegovog detinjstva, kao što je bila krađa voća koja je bila neophodna za preživljavanje ili težak život doseljenika u Ameriku. Zbirka priča Zovem se Aram (eng. My name is Aram) postala je internacionalni bestseler. Ona govori o dečaku Aramu Garoghlanu i mnogim drugim živopisnim likovima iz Aramove imigrantske porodice. Narednih godina, Vilijam će se gotovo u potpunosti posvetiti kinematografiji na uštrb pisanja. Kada se vratio književnim delima, počeo je da piše eseje i memoare u kojima je pisao o manje poznatim ljudima koje je sretao tokom svojih putovanja u Sovjetski Savez i Evropu, ali i o poznatijim ljudima kao što su Džo Bernard Šo, finski kompozitor Jan Sibelius i Čarli Čaplin. Okušao se i kao pesnik, ali je od njegove poezije sačuvano samo jedno delo Dođi u moj dom (eng. Come On-a My House) koja se bazira na jermenskim narodnim pesmama. Kinematografija Nakon zbirke priča Zovem se Aram, Vilijam se posvetio drami. Njegova prva drama bila je Moje srce u planinama (eng. My heart in the highlands, 1939.), bila je komedija o mladiću i njegovoj jermenskoj porodici. Ona je prvi put izvedena u Guild Theatre-u u Njujorku. Nakon što je iste godine napisao svoju najpoznatiju dramu Vreme tvog života (eng. The time of your life), osvojio je Pulicerovu nagradu, koju je odbio da primi. Tom prilikom je izjavio da se nada da je prestalo doba u kome materijalne vrednosti guše pravu umetnost. Nakon toga je bacio novčanu nagradu koju je osvojio. 1948. godine, njegova drama bila je prikazana na malim ekranima zahvaljujući Džejmsu Džegniju. Ljudska komedija (eng. The human comedy, 1943) prvi put je izvedena u Itaci. U ovoj drami, glavni lik je mladi Homer, telegrafista, koji je očajan zbog dešavanja tokom Drugog svetskog rata. Publika je sa oduševljenjem prihvatila ovu dramu koja je Vilijamu donela prvu veću zaradu od 1,500$ nedeljno za posao producenta. Takođe, dobio je i 60,000$ za scenario. Vilijam je počeo ozbiljnije da se bavi filmskom produkcijom, tako da su u njegovim filmovima počeli da glume veliki glumci kao što su Miki Runi i Frenk Morgan. Iako se ozbiljno bavio kinematografijom, veoma kratko je radio u Holivudu, i to samo za vreme snimanja filma Zlatni dečko 1939. godine. Za filmsku verziju dela Ljudska komedija osvojio je Oskar za najoriginalniji scenario. Film je takođe bio nominovan za najbolju sliku, najboljeg režisera, najbolju kostimografiju i najboljeg glumca. Sarojan se u vrhuncu filmske karijere vratio književnosti. 1942. poslat je u London kako bi radio na predstavi za koju je sam napisao scenario, Avanturama Veslija Džeksona (eng. The adventures of Wesley Jackson). Filmovi za koje je Vilijam Sarojan pisao scenarija su: Film Godina snimanja Originalni naziv Režiser Glavna uloga Ljudska komedija 1943. The Human Comedy Clarence Brown Miki Runi Vreme tvog života 1948. The Time of your Life H. C. Potter Džejms Kegni Omnibus 1952-1959 Omnibus Peter Brook Leondard Barnštajn Pariska komedija 1961 the Paris Comedy Boleslaw Barlog Karl Radac Vreme tvog života (rimejk) 1976 The Time of your Life Kirk Browning Vilijem Sarojan Privatni život Tokom Drugog svetskog rata, Vilijam se priključio američkoj vojsci. Bio je stacioniran u Astoriji, ali je mnogo vremena provodio i u hotelu Lombardija u Menhetnu. 1943. godine, oženio se sedamnaestogodišnjom Kerol Markus (1924–2003) sa kojom je imao dvoje dece: Arama i Lusi. Kada je Vilijam otkrio da je Kerol ilegalno doseljena Jevrejka, razveo se od nje. Nakon određenog vremena, oni su se opet venčali, ali se i drugi pokušaj zajedničkog života završio razvodom. Lusi je postala glumica, a Aram pesnik, koji je objavio knjigu o svom ocu. Kerol se kasnije udala za glumca Valtera Metjua. Poslednji radovi i smrt Vilijamova finansijska situacija postala je vrlo loša nakon Drugog svetskog rata, kada više niko nije želeo da njegove scenarije pretvori u pozorišne komade ili filmove, jer su govorili da je u tim delima previše sentimentalnosti. Vilijam je u svojim posleratnim delima slavio slobodu, bratsku ljubav i jednakost među ljudima, ali je taj idealizam odbijao producente. Nakon nekoliko pisama razočaranih čitalaca, Vilijam je pokušao da menja način pisanja u delima koja su sledila. 1952. godine objavio je prvu od nekoliko knjiga njegovih memoara, a knjiga se zvala Biciklista iz Beverli Hilsa (eng. The bicycle rider in Beverly Hills). U narednim delima kao što su Asirijske i druge priče (eng. The Assyrian, and other stories, 1950), Vilijam je pomešao alegorijske elemente, sa realističnim prikazom američkog života. Dela Kuća Sema Egoa (eng. Sam Ego`s house) i Pokolj nevinih (eng. The slaughter of the innocents), objavljena 1949. i 1958. godine postavljaju moralna pitanja koja već dugo muče samog pisca. U tim delima on pominje masovne genocide nad jermenskim narodom tokom kojih je preko 1 500.000 Jermena pobijeno. Producenti su nakon ovih dela odlučili da ponovo počnu da sarađuju sa Sarojanom, koji je opet doživeo popularnost delima kao što su Pariska komedija (eng. The Paris Comedy, 1960), Londonska komedija (eng. The London Comedy, 1960) i Iseljeni sa dvora (eng. Settled out court, 1969), a ova dela su premijerno izvođena u Evropi. Sva Vilijamova dela čuvaju se u Stanford Univerzitetu sa svim njegovim beleškama i važnijim predmetima vezanim za njegov život. Vilijam je počeo da se odaje alkoholu i da se kocka. Od 1958. godine uglavnom je živeo u Parizu, gde je posedovao jedan apartman. Zapostavio je pisanje i rad u pozorištu i filmu. Umro je od kancera, 18. maja 1981. godine u gradu u kome je i rođen. Njegovo telo je kremirano, te je pola pepela prosuto na tlu Kalifornije, a ostatak u Jermeniji, u Panteon parku u Jerevanu. Književna dela i scenarija Delo Godina Originalni naziv Vrsta dela Neustrašivi mladić na letećem trapezu 1934. The Daring Young Man On The Flying Trapeze zbirka priča Ti koji ih pišu i ti koji ih sakupljaju 1934. Those who write them and those who collected them zbirka priča Udisati i izdisati 1936. Inhale and Exhale roman Tri puta tri 1936. Three times three zbirka priča Veseljak i bujica sete 1937. A gay and melancholy flux zbirka priča Mala deca 1937. Little children roman Rođeni Amerikanac 1938. A native American roman Ljubav- ovaj moj šešir 1938. Love- here`s my hat roman Nevolja sa tigrovima 1938. The Trouble With Tigers roman Leto prelepog belog konja 1938. The Summer of the Beautiful White Horse roman Vreme tvog života 1939. The Time of Your Life drama Slatka stara ljubavna pesma 1939. Love`s old sweet song pesma Harlem viđen Hiršfildovim očima 1939. Harlem as seen by Hirschfield priča Moje srce u planinama 1939. Sydämeni on kukkuloilla priča Božić 1939. Christmas priča Mir- to tako divno zvuči 1939. Peace- it`s wonderful priča Elmer i Lili 1939. Elmer and Lily drama Tri fragmenta i jedna priča 1939. Three fragments and a story priča Zovem se Aram 1940. Nimeni on Aram zbirka priča Vreme tvog života 1940. Tämä elämäsi aika scenario za film Najveći heroj na svetu 1940. Hero of the world drama Ping-pong cirkus 1940. The ping pong circus drama Specijalno obaveštenje 1940. A special announcement drama Slatka stara ljubavna pesma 1940. Love`s old sweet song drama Podzemni cirkus 1940. Subway circus drama Hej, vi tamo! 1941. Hello-out there! drama Sarojanova priča 1941. Saroyans fables priča Tri drame 1941. Three plays roman Osiguranje za Salesmana 1941. The insurance Salesman priča Rusi u San-Francisku 1941. Russians in San Francisco priča Prelepi ljudi 1941. The Beautiful People drama Ljudi sa svetlom 1941. The people with light drama Preko pozornice do sutra ujutru 1941. Across the Board on Tomorrow Morning drama Zaseniti ruganja 1942. Razzle Dazzle priča Pričati s tobom 1942. Talking to You drama Loš čovek na zapadu 1942. Bad Men in the West drama Doći kroz raž 1942. Coming throught the rye drama Poetična situacija u Americi 1942. The poetic situation in America drama Ljudska komedija 1943. Ihmisä elämän näyttämöllä scenario za film Drži se podalje od starog čoveka 1943. Get away, old man priča Draga bebo 1944. Dear baby priča Drži se podalje od starog čoveka 1944. Get away, old man drama Gladni ljudi 1945. Hungerers drama Avanture Veslija Džeksona 1946. The adventures of Wesley Jackson roman Džim Dendi 1947. Jim Dandy drama Ne idi daleko od ludila 1947. Don`t Go Away Mad drama Specijalno od Sarojana 1948. The Saroyan special roman Fiskalne skitnice 1949. The fiscal hoboes roman Skromno rođenje 1949. A decent birth priča Kuća Sema Egoa 1949. Sam Ego‘s house drama Kuća Sema Egoa 1949. Sam Ego‘s house roman Asirci 1950. The Assyrians priča Dvostruke avanture 1950. Twin adventures zbirka priča Sin 1950. The son drama Opera, opera! 1950. Opera, opera! drama Rok Vegram 1951. Rock Wagram roman Trejsijev tigar 1951. Tracy‘s tiger roman Biciklista sa Beverli Hilsa 1952. The bicycle rider in Beverly Hills roman Pokolj nevinih 1952. The Slaughter of the Innocents roman Šaljivo značenje 1953. The laughing matter drama Ukradena tajna 1954. The Stolen Secret drama Ljubav 1955. Love roman Mama, volim te ili Loptica-skočica 1956. Mama, I love you; The bouncing ball roman Celo putovanje 1956. The whole voyald zbirka priča Tata, ti si lud! 1957. Papa, you‘re crazy roman Da li ste ikada bili zaljubljeni u patuljka? 1957. Ever been in love with a midget drama Stanovnici jame 1958. The Cave Dwellers roman Pokolj nevinih 1958. The Slaughter of the Innocents drama Nesreća 1958. The accident drama Čitalac Vilijema Sarojana 1958. The William Saroyan reader priča Mačka, miš, čovek, žena 1958. Cat, mouse, man, woman drama Jednom oko brvna 1959. Once arund the block drama Lilina tajna 1959. Once arund the block drama Vešanje oko Vabaša 1960. The secret of Lily drama Nasukani u dvorištu 1960. Settled out of a court drama Sem- najveći skakač od svih 1961. Sam, the highest jumper of them all drama Idi mi, dođi mi. Znaš ko! 1961. Here comes, there goes, you know who! drama Gaston 1962. Gaston roman Beleška na vrhu Hilari 1962. A note on Hilaire hiler priča O, čoveče! 1962. Ah, man! drama Ne umreti 1963. Not dying priča Ja 1963. Me priča Dečaci i devojčice zajedno 1963. Boys and girls together priča Istrajnost- verujem u nju 1963. Patient, this I believe drama Scenarista i publika 1963. The playwright and the public drama Jednog dana u popodne 1964. One Day in the Afternoon roman Posle trideset godina 1964. After thirty years priča Duga vožnja, kratka kola 1966. Short drive, sweet chariot priča Pogledaj nas 1967. Look at us priča Zubar i strpljivi 1968. Dentist and patient drama Horsi Džorsi i žaba 1968. Horsey Gorsey and the frog priča Muž i žena 1968. Husband and wife drama Psi, ili Pariska komedija 1969. The Dogs, or the Paris Comedy drama Mislio sam da ću živeti večno, ali sada nisam toliko siguran u to 1969. I used to believe I had forever, but now I‘m not sure priča Pravljenje novca i 19 drugih, veoma kratkih priča 1969. Making money and 19 other very short plays zbirka priča Dani života, smrti i bekstva na Mesec 1970. Days of Life and Death and Escape to the Moon roman Nova drama 1970. The new play drama Jermeni 1971. Armenians drama Mesta gde sam provodio vreme 1972. Places Where I`ve Done Time roman Juriši 1974. Assassinations drama Zubi i moj otac 1974. The tooth and my father drama Sinovi dođu i odu, majke ostaju večno 1976. Sons come and go, mothers hang in forever priča Poznati ljudi i drugi prijatelji 1976. Famous faces and other friends priča Moris Hiršfild 1976. Morris Hirschfield priča Govori jesenjeg drveća 1977. The ashtree talkers priča Promena sastanaka 1978. Change meetings priča Životopisi 1979. Obituaries roman Priče sa bečkih ulica 1980. Tales from the Vienna Streets drama Rođenja 1981. Births drama Zovem se Sarojan 1983. My name is Saroyan roman Jermenkska trilogija 1986. An Armenian trilogy roman Cirkus 1986. The Circus priča Čovek sa srcem u visinama i druge priče 1986.° The Man With The Heart in the Highlands and other stories zbirka priča Ludilo u porodici 1988. Madness in the family roman Varšavski posetilac 1991. Warsaw visitor priča Napomena: dela sa znakom pored godina su posthumno objavljena U čast Vilijama Sarojana U Sarojanovom rodnom gradu Fresno, u čast velikom piscu podignuta je velika statua. Izradio ju je lokalni umetnik i Sarojanov lični prijatelj, Varaz Samjuelian (eng. Varaz Samuelian). Statua predstavlja oko četiri stope nabacanih knjiga na kojima stoji velika skulptura koja predstavlja Sarojanovu glavu. Statua se nalazi u Meripouz Aveniji u predgrađu Fresna. Pored ove, Sarojanu su odane još mnoge počasti. U zajedničkom projektu SAD i Sovjetskog Saveza, izdate su poštanske markice koje se sastoje iz dva dela: prva markica je na engleskom, a druga na ruskom jeziku. Bila je u upotrebi u obema državama. MG48 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lao Tzu, Lao Tse ili Lao Zi je kineski filozof za koga nije sasvim sigurno da li je historijska ili mitska ličnost. Prema predaji je živio u 6. vijeku pne. dok veliki broj modernih naučnika misli da je živio u 4. vijeku pne. Pripisuje mu se Tao Te Ching, knjiga koja predstavlja najvažniji tekst taoizma. Smatra se da je Lao C’-ovo prezime bilo Li (李, pin-jin: Lǐ), lično ime Er (耳, pin-jin: Ěr, bukv. uvo), a nadimak Bo Jang (伯阳, pin-jin: Bó Yáng). Njegovo posthumno ime bilo je Dan (聃, pin-jin: Dān). Ime Lao C’ je počasna titula: Lao (老, pin-jin: Lǎo) znači stari, a karakter C’ (子, pin-jin: zǐ) se dodavao u znak poštovanja uz prezime (ili celo ime i prezime) cenjenih filozofa (npr. Kung C’, Meng C’, Džuang C’, Gung-sun Lung C’ i dr.) tako da se titula Lao C’ može okvirno prevesti kao stari učitelj. Lao C’ je poznat i pod sledećim imenima: Stari Dan (老聃) Stari plemeniti gospodin (老君, pin-jin: Lǎo Jūn) Stari plemeniti gospodin Li (李老君, pin-jin: Lǐ Lǎo Jūn) Krajnja uzvišenost ili Preuzvišeni plemeniti gospodin (太上老君, pin-jin: Tàishàng Lǎo Jūn) Pod poslednjim je imenom prihvaćen kao najviše daoističko božanstvo sa nebesa Uzvišene čistote. Život O Lao C’-u kao istorijskoj ličnosti nema pouzdanih podataka. Sve što se zna o njemu preuzeto je iz kineske tradicije i iz njegove biografije u Istorijskim zapisima S’-ma Ćijena, koji su pisani od 109. godine pne. do 91. godine pne.. Prema ovim izvorima, Lao C’ je bio stariji savremenik Konfučija. Rođen je u prefekturi Ku (苦, pin-jin: Kǔ), u državi Ču (楚, pin-jin: Chǔ), u današnjoj kineskoj provinciji H’-nan. Po legendi, rodio se sedokos, pošto je prethodno proveo osam (ili čak osamdeset) godina u majčinoj utrobi. Radio je kao arhivar u Carskoj biblioteci dinastije Džou u Luo-jangu, tadašnjoj prestonici Kine. Po predanju, kada je napustio državnu službu, otišao je na vodenom bivolu (zebuu) u državu Ćin, a odatle nestao u pustinji. Stražar na najzapadnijoj kapiji države Ćin ga je zamolio da zapiše svoje učenje pre nego što se zaputi u pustinju. Lao C’ ga je poslušao i tako je nastala Knjiga o Putu i Vrlini. Lao C’ ju je napisao za tri dana a onda je otišao u pustinju i o njemu se više ništa nije čulo. Nema pouzdanih podataka o njegovoj smrti osim legendi da je živeo sto šezdeset ili dvesta godina. U knjizi Čuang Ce postoji priča o smrti Lao Cea. Kad je Lao Ce umro, njegov prijatelj Čin Ši, koji je došao nakon smrti, kritikovao je žestoke žalopojke drugih ožalošćenih, govoreći: „To je kršenje načela prirode i pojačavanje čovekovih osećanja, zaboravljanje onog što smo primili. To su drevni mudraci nazivali kaznom za narušavanje načela prirode. Kad je Učitelj došao, to je bilo otud što je imao priliku da se rodi. Kad je otišao, jednostavno je sledio prirodni tok. One koji su tihi u odgovarajućoj prilici i slede prirodni tok, ne mogu zahvatiti tuga ili radost. Njih su drevni smatrali božjim ljudima koji su se oslobodili ropstva“ (gl. 3).[1] Knjiga Puta i Vrline Glavni članci: Tao Te đing i Taoizam Knjiga o Putu i Vrlini ili Dao D’ đing (道德经, pin-jin: Dào Dé jīng) je delo čije se autorstvo pripisuje Lao C’-u. Ona se takođe naziva i samo Lao C’. Ova se knjiga smatra prvim i najvažnijim delom daoizma, mada ima i onih naučnika koji smatraju da je daoizam nastao tek sa knjigom Džuang C’. Osnovni princip daoizma je nadrazumski, kvalitativno i kvantitativno neopisivi i neobuhvativi Put – Dao ili Tao (道, pin-jin: Dào). On nema ni ime (Put je samo termin koji smo prinuđeni da koristimo da bismo o njemu uopšte govorili), a iz njega nastaju sve stvari koje imaju ime. 道可道，非常道。名可名，非常名。 无名天地之始，有名万物之母。 Put kojim se može putovati, nije večni put, Ime koje se može imenovati, nije večno ime. Bezimeno, izvor je Neba i Zemlje, Imenovano, majka je sviju stvari. Put je nepromenljiv, i predstavlja suštinske zakone i temelje kosmosa (u grčko-evropskoj filozofskoj tradiciji odgovara mu je Heraklitov logos). Onaj ko spozna zakone kosmosa, prosvetljen je. Ko spozna zakone kosmosa i dela u skladu sa njima, kaže se da upražnjava prosvetljenje. Najvažniji od zakona kosmosa da se sva ekstremna svojstva u jednom trenutku pretvore u svoju suprotnost, i da bi se postigao neki cilj, treba prvo krenuti od njegove suprotnosti. Sve stvari nastaju od Puta i od njega „dobijaju” svoju suštinu – svoju Vrlinu, odnosno D’ ili De/Te (德, pin-jin: Dé), koja ih čini onim što jesu. Prirodno, spontano delanje je sleđenje svoje Vrline bez napora. Takvo se delanje naziva nedelanjem ili nepreterivanjem u delanju (无为, pin-jin: Wúwéi, vu-vei). Čovek stoga treba da svoje delanje ograniči na nužno i prirodno, i da mu jednostavnost bude rukovodeće načelo u životu. Sva zla na svetu ne potiču iz toga što je premalo učinjeno, već zbog toga što je već učinjeno previše. Dok je Lao C’ radio kao arhivar u Carskoj biblioteci, Konfučije se sreo sa njim, i razgovarali su o ritualima i obožavanju predaka. (v. Konfučijanizam) Lao C’ je rekao Konfučiju: „Kosti ljudi o kojima govoriš odavno su pretvorene u prah, i samo njihove reči ostaju. Ako vreme za čoveka pogodno, biće uspešan; ako nije, neće biti. Uspešan trgovac sakriva svoje bogatstvo [od drugih], a karakteran i plemenit čovek će se praviti bezumnim. Stoga, trebalo bi da se odrekneš svog ponosa, svojih želja, taštine i preteranih htenja. Oni su za tebe beskorisni.” Posle njihovog susreta, Konfučije je učenicima rekao: „Znam kako ptice lete, kako ribe plivaju i kako životinje trče. Ali ono što trči može biti uhvaćeno u zamku, ono što pliva može biti uhvaćeno na udicu, a ono što leti može biti oboreno strelom. A ko zna kako zmajevi jašu na vetrovima i uzdižu se kroz oblake do nebesa? Danas sam sreo Lao C’-a i mogu ga uporediti samo sa zmajem.”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Mačak u čizmama` je evropska bajka, prvi put objavljena 1697. godine u delu Šarla Peroa.[1] Najraniji pronađeni tekst pripadao je Đovaniju Frančesku Straparoli, a drugu verziju je nešto kasnije objavio Đambatista Bazile.[1] `Mačak u čizmama` je vekovima pružao inspiraciju kompozitorima, koreografima i drugim umetnicima. Mačka se pojavljuje u trećem činu pas de caractère baleta Čajkovskog Uspavana lepotica,[2] pojavljuje se u nastavcima i istoimenom izdanju animiranog filma Šrek i označena je u logotipu japanskog anime studija Toei Animation. Mačak u čizmama je takođe popularna pantomima u Velikoj Britaniji. Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Opis proizvoda • ROBUSTNA KONSTRUKCIJA: Testera lučna PANYI je dizajnirana da izdrži intenzivnu upotrebu. Sa dužinom od 760mm, ova testera je idealna za precizno sečenje drva i grana. • ERGONOMSKI DIZAJN: Drška testere je oblikovana tako da omogući udobno i sigurno držanje tokom rada, smanjujući umor i povećavajući efikasnost • VISOKOKVALITETNI MATERIJALI: Oštrica testere je napravljena od čvrstog čelika, što osigurava oštrinu i dugotrajnost, čineći vaš rad lakšim i bržim • PRECIZNO SEČENJE: Zahvaljujući specijalno dizajniranim zubima, ova testera omogućava glatko i precizno sečenje, što je čini nezamenjivim alatom u vašoj radionici • MULTIFUNKCIONALNA UPOTREBA: Bilo da se bavite profesionalnim radom ili ste entuzijasta u baštovanstvu, ova testera će zadovoljiti sve vaše potrebe za sečenjem Testera lučna PANYI dužine 760mm je pouzdan alat koji će ti pomoći da obaviš posao brzo i efikasno. Njena robustna konstrukcija osigurava da možeš raditi sa težim materijalima, dok ergonomski dizajn drške pruža udobnost i smanjuje rizik od povreda tokom dugotrajne upotrebe. Visokokvalitetni materijali garantuju da ćeš moći da se osloniš na oštrinu i izdržljivost ove testere, a specijalno dizajnirani zubi omogućavaju precizno sečenje bez mnogo napora. Bez obzira na to da li sečenje drva obavljaš profesionalno ili kao hobi, ova testera će ti biti od velike koristi. Multifunkcionalnost ove testere čini je idealnom za različite vrste poslova, od baštovanstva do građevinskih radova. Uz nju, svaki zadatak će biti izveden sa lakoćom i preciznošću.

Opis proizvoda • KVALITET: Ovaj trokraki radapciger od 100mm je izrađen od čvrstog materijala, što ga čini pouzdanim alatom za svakodnevnu upotrebu. • PRECIZNOST: Metrički navoj omogućava precizno i sigurno prijanjanje, što je ključno za efikasno obavljanje poslova. • DIZAJN: Ergonomski oblikovani krakovi pružaju udobnost i bolju kontrolu prilikom korišćenja, smanjujući umor ruku. • UNIVERZALNOST: Radapciger je idealan za širok spektar primena, od automobilske industrije do finih mehaničkih radova. • IZDRŽLJIVOST: Izrađen da izdrži i najzahtevnije uslove rada, ovaj alat je dugotrajan i otporan na habanje. Tražiš pouzdan alat koji će ti olakšati rad sa metričkim navojima? HARDEN radapciger sa 3 kraka i 100mm dužine je pravi izbor za tebe. Njegova preciznost i čvrstina osiguravaju da će svaki zadatak biti obavljen sa lakoćom i tačnošću. Ergonomski dizajnirani krakovi omogućavaju ti da radiš duže bez umora, a kvalitet izrade garantuje da ćeš imati pouzdanog partnera u radu na mnoge godine. Bez obzira da li se baviš profesionalnim mehaničkim poslovima ili si DIY entuzijasta, ovaj radapciger će zadovoljiti sve tvoje potrebe. Zahvaljujući univerzalnosti i izdržljivosti, možeš biti siguran da ćeš u svakoj situaciji imati pravi alat u ruci. Ne dozvoli da te nekvalitetni alati uspore - izaberi HARDEN radapciger i podigni svoj rad na viši nivo. Poseti našu online prodavnicu i osiguraj sebi ovaj neophodan alat koji će ti pomoći da posao obaviš brzo, efikasno i sa stilom. Ne čekaj, unapredi svoj alatnik već danas!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klod Levi-Stros je kao najuticajniji antropolog svoje generacije ostavio dubok trag u razvoju misli dvadesetog veka. Mešavinom uvida stečenih iz lingvistike, sociologije i etnologije, Levi-Strauss je razvio svoju teoriju strukturnog jedinstva u kulturi i postao istaknuti predstavnik strukturne antropologije. La Pensee sauvage, prvi put objavljeno na francuskom jeziku 1962. godine, bilo je njegovo kruna postignuća. Krećući se od filozofija, istorijskih perioda i ljudskih društava, osporavao je preovlađujuću pretpostavku o superiornosti moderne zapadne kulture i pokušavao da objasni jedinstvo ljudske intelekcije. Kontroverzno naslovljen The Savage Mind kada je prvi put objavljen na engleskom jeziku 1966, originalni prevod je ipak izazvao fascinaciju Levi-Straussovim radom među anglofonskim čitaocima. Divlja misao obnavlja tu iskru svežim i pristupačnim novim prevodom. Uključujući kritične napomene za savremenog čitaoca, ona vraća tačnost i integritet knjige koja je promenila tok intelektualnog života u dvadesetom veku, čineći je neophodnim dodatkom bilo kojoj filozofskoj ili antropološkoj biblioteci. Klod Levi-Stros, ili po engleskom izgovoru Klod Levi-Straus (franc. Claude Lévi-Strauss; Brisel, 28. novembar 1908. — Pariz, 30. oktobar 2009),[1][2][3] bio je francuski antropolog i etnolog čiji je rad bio ključan u razvoju strukturalizma i strukturalne antropologije.[4] Predavao je socijalnu antropologiju na Kolež de Fransu između 1959. i 1982. godine i bio je izabran za člana Francuske akademije 1973. Dobitnik je brojnih nagrada od univerziteta i institucija širom sveta, i uz Džejmsa Džordža Frejzera i Franca Boasa[5] naziva se ocem moderne antropologije.[6] Levi-Stros je tvrdio da „divlji” um ima istu strukturu kao „civilizovani” um i da su ljudske karakteristike svuda iste.[7][8] Ova zapažanja su kulminirala u njegovoj poznatoj knjizi Tristes Tropiques koja je učvrstila njegovu poziciju kao jedne od centralnih figura u strukturalističkoj školi mišljenja. Kao i u sociologiji, njegove ideje su dospele do mnogih oblasti humanističkih nauka, uključujući i filozofiju. Strukturalizam je bio definisan kao „potreba za osnovnim odbrascima razmišljanja u svim oblicima ljudske aktivnosti”. Detinjstvo, mladost, obrazovanje i karijera Levi-Stros je rođen u francusko-jevrejskoj porodici koja je živela u Briselu, gde je njegov otac radio kao slikar portreta.[9] Odrastao je u Parizu. Tokom Prvog svetskog rata živeo je sa svojim dedom po majci, koji je bio radnik sinagoge u Versaju.[10] U Sorboni u Parizu, Levi Stros je studirao prava i filozofiju. Nije nastavio svoje studije na pravima, ali je položio agregat na filozofiji 1931. godine. 1935. godine, posle nekoliko godina predavanja u srednjoj školi, preuzeo je poslednju ponudu da bude deo francuske kulturne misije u Brazilu u kojoj bi služio kao gostujući profesor sociologije na Univerzitetu Sao Paula dok njegova tadašnja žena, Dina, služila kao gostujući profesor etnologije. Tristes Tropiques Par je živeo i obavljao svoj antropološki posao u Brazilu od 1935. do 1939. godine. Tokom tog vremena, dok je on bio gostujući profesor sociologije, Levi-Stros je preuzeo njegov jedini etnografski terenski rad. On je pratio i Dinu, obučenog etnografa u njenom sopstvenom pravu koja je takođe bila gostujući profesor na Univerzitetu u Sao Paulu, gde su sproveli istraživanje u Mato Groso i Amazonskoj prašumi. Prvo su istraživali Guaycurü i Bororo Indijska plemena, ostajući među njima na nekoliko dana. 1938. godine vratili su se zbog druge ekspedicije, duže od godinu dana kako bi istraživali Nambikvara i Tupi-Kavahib društvo. U to vreme njegova žena je patila od infekcije oka koja ju je sprečila da završi studije, koje je on zaključio. Ovo iskustvo je učvrstilo njegov profesionalni identitet kao antropolog. Edmund Lič sugeriše, iz Levi-Strosevog ličnog izveštaja iz Tristes Tropiques, da nije mogao provesti više od nekoliko nedelja na bilo kom mestu i da nije bio u mogućnosti da lako priča sa bilo kojim od svojih informatora na njihovom maternjem jeziku, što nije karakteristično za antropološko istraživačke metode participativne interakcije sa temama da se dobije puno razumevanje kulture. 1980-ih godina objasnio je zašto je postao vegetarijanac u delu objavljenom u Italijanskim dnevnim novinama La Repubblica i ostalim objavama u posmrtnoj knjizi Nous sommes tous des cannibales (2013): „Doći će dan kada će pomisao da su, da bi nahranili sebe, ljudi iz prošlosti ustajali i masakrirali živa bića i samozadovoljno izlagali njihovo iseckano meso za prikaz, izazvati isto gađenje kao kod putnika u šesnaestom i sedamnaestom veku koji su se susretali sa kanibalskim obrocima divljih američkih primitivaca u Americi, Okeaniji i Africi”. Proterivanje Levi-Stros se vratio u Francusku 1939. godine da bi učestvovao u ratu i bio je određen kao agent za vezu sa Mažino linijom. Posle kapitulacije Francuske 1940. godine zaposlio se u Monpeljeu, ali je otpušten je zbog [[višijevska Francuska|višijevskih rasnih zakona. (Levi-Strosova porodica koja potiče iz Alzasa, bila je jevrejskog porekla.) Istim zakonima, bio je denaturalizovan (oduzeto mu je francusko državljanstvo). U to vreme, njegova prva žena i on su se razišli. Ona je ostala i radila je za Francuski pokret otpora, dok je on uspeo da pobegne iz Višijevske Francuske brodom u Martinik,[11] odakle je mogao da nastavi putovanje. 1941. godine, ponuđeno mu je mesto u Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku i odobren mu je ulaz u Sjedinjene Američke Države. Serija putovanja ga je dovela, kroz južnu ameriku do Portorika gde ga je Ef-Bi-Aj ispitivao posle pisama na nemačkom u njegovom prtljagu koja su probudila sumnju kod carinskih agenata. Levi-Stros je tokom rata najviše vremena proveo u Njujorku. Pored Jacques Maritain, Henri Focillon, i Roman Jakobson, bio je jedan od članova koji su osnovali Besplatnu školu naprednih studija, vrstu univerziteta u egzilu za francuske akademike. Godine rata u Njujorku su bile formativne za Levi-Strausa na nekoliko načina. Njegova veza sa Jakobsonom pomogla mu je da oblikuje teorijsko gledište (Jakobson I Levi-Stros su smatrani za dve centralne figure na kojima je bazirana strukturalistička misao).[12] Levi-Stros je takođe bio izložen Američkoj antropologiji koju je zagovarao Franc Boas, koji je predavao na univerzitetu Kolumbija. 1942. godine, dok je večerao na fakultetu u Kolumbiji, Boas je preminuo od srčanog napada u rukama Levi-Strosa.[13] Ova lična povezanost sa Boasom dala je njegovim ranim radovima uočljivu Američku sklonost koja je olakšala da ga prihvate u Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon kratkog perioda od 1946. do 1947. godine kada je radio kao ataše za kulturu Francuske ambasade u Vašingtonu, Levi-Stros se vratio u Pariz 1948. godine. U to vreme primio je Državni doktorat od Sorbone, nakon što je podneo, u francuskoj tradiciji, i glavnu i malu doktorsku tezu. To su bile Porodica i Društveni život indijskog naroda Nambikvara (La vie familie et sociale des indiens Nambikwra) i Osnovne strukture srodstva (Les structures élémentaires de la parenté).[14]‍:234 Strukturalna antropologija Teza Osnovne strukture srodstva je objavljena sledeće godine i ubrzo je smatrana jednim od najvažnijih radova u antoroplogiji o srodstvu. Simon de Bovoar je razmotrila sa odobravanjem i videla je kao važnu izjavu o poziciji žena u ne-zapadnim kulturama. Elementarne strukture, čiji naslov potiče od Dirkemovog poznatog dela Osnovne forme religioznog života preispitale su kako ljudi organizuju svoje porodice ispitujući logičke strukture koje leže u osnovi veza, a ne njihov sadržaj. Dok su britanski antoropolozi kao što je Alfred Retklif-Braun tvrdili da je srodstvo bilo zasnovao na poticanju od zajedničkih predaka, Levi–Stros je tvrdio da je srodstvo zasnovano na rodbinstvu između dve porodice koje su formirane kada se žena iz jedne grupe udala za muškarca iz druge.[15] Krajem 40ih i početkom 50ih godina, Levi-Stros je nastavio da objavljuje i doživeo je prilično veliki profesionalni uspeh. Nakog njegovog povratka u Francusku, postao je umešan u administraciju Francuskog centra za naučna istraživanja (CNRS) i Musée de l`Homme pre nego što je konačno postao profesor petog dela École pratique des hautes études, `Nauka o religijima` gde je prethodno bio profesor Marsel Maus, koji je promenio naziv katedre u „Komparativne religije nepismenih ljudi”. Dok je Levi-Stros bio dobro poznat u akademskim krugovima, postao je i jedan od najpoznatijih francuskih intelektualaca, 1955. godine kada je u Parizu Plon objavio Tristes Tropiques. U suštini, ova knjiga je memoar koji sadrži detalje iz vremena kada je bio proteran iz Francuske tokom 1930-ih godina i o njegovim putovanjima. Levi-Stros je izvrsno kombinovao prelepu prozu, blistavu filozofsku meditaciju i etnografske analize naroda iz Amazonije da bi stvorio remek delo. Organizatori koji dodeljuju nagradu Prix Goncourt, na primer, žalili su što ne mogu da dodele nagradu Levi-Strosu zbog toga što je Tristes Tropiques dokumentarna literatura. Levi-Stros je 1959. godine imenovan za predsedavajućeg na Socijalnoj antroplogiji na College de France. Otprilike u isto vreme, objavio je Strukturalnu antropologiju, kolekciju eseja koji su pružili primere i programske izjave o strukturalizmu. U isto vreme kada je postavljao osnove za intelektualni program, započeo je seriju osnivanja kako bi ustanovio antropologiju kao disciplinu u Francuskoj, uključujući i Laboratoriju socijalne antropologije u kojoj su novi studenti mogli da uče i novi žurnal l`Homme da objavljuje rezultate istraživanja. Godine 1962., Levi-Stros objavio je za mnoge njegov najvažniji rad, La Pensée Sauvage prevedeno na engleski The Savage Mind. Naslov na francuskom se teško prevodi jer reč pensée znači u isto vreme i „misao” i ‘dan i noć”(cvet), dok sauvage ima mnoga značenja koja se razlikuju od engleskog „divljak”. Levi-Stros je predložio da engleski naslov bude Pansies for Thought pozajmljujući iz Ofelijinog govora u Šekspirovom Hamletu. Izdanja La Pensée Sauvage na francuskom uvek su štampana sa slikom divljeg cveta dan i noć na koricama. Divlja misao ne govori samo o „primitivnim” mislima, kategoriji koju su definisali prethodni antropolozi, nego i o oblicima misli koji su zajednički svim živim bićima. Prva polovina knjiga zasniva se na Levi-Strosovoj teoriji kulture i misli, dok druga polovina proširuje iskaz u teoriju istorije i društvenim promenama. Ovaj kasniji deo knjige uveo je Levi-Strosa u oštru debatu sa Žan Pol Sartr o prirodi ljudske slobode. Sa jedne strane, Sartrova filozofija egzistencije smešta ga u poziciju u kojoj su ljudska bića bila slobodna da se ponašaju kako su želela. Sa druge strane, Sartre je bio levičar koji je bio odan idejema kao što je ta da su pojednici bili ograničeni ideologijama koje su im nametnuli moćnici. Levi-Stros je predstavio svoju strukturalističku ideju delatnosti u suprotnosti Sartrovoj. Odjek ove rasprave između strukturalizma i egzistencijalizma inspirisala je radove mladih autora kao sto je Pjer Burdje. Sada, svetska poznata ličnost, Levi-Stros je tokom druge polovine 1960-ih godina radio na knjizi koja predstavlja vrhunac u njegovoj karijeri, a to je četvorotomna studija Mitologika. U njoj, on prati jedan jedini mit sa vrha Južne Amerike i sve njegove varijacije od grupe do grupe kroz centralnu Ameriku i naposletku u Arktičkom krugu i tako prati kulturnu evoluciju tog mita sa jednog kraja zapadne hemisfere do druge. On ostvaruje ovo na tipičan strukturalistički način, tako što ispitujue osnovnu strukturu veza između elemenata priče pre nego da se fokusira na sam sadržaj priče. Dok je Divlji um opisivala Levi-Strosovu sveobuhvatnu teoriju, Mitologika je produženi, četvorotomni primer analize. Bogata detaljima i ekstremno duga, ona ima manju čitalačku publiku od mnogo kraće i mnogo pristupačnije Divlji um, uprkos poziciji Levi-Strosovog najznačajnijeg dela. Levi-Stros prima Erazmovu nagradu Levi-Stros je konačno završio Mitologiku 1971. godine. 14. maja 1973. godine izabran je za člana Francuske akademije, što je najveće francusko priznanje za pisca.[16] Bio je član drugih važnih svetskih akademija, uključujući Američku akademiju umetnosti i književnosti. 1956. godine postao je strani član Kraljevske Holandske akademije nauka i umetnosti.[17] Dobio je Erazmovu nagradu 1973. godine, Meister Eckhart Prize za filozofiju 2003. godine i nekoliko počasnih doktorata sa univerziteta kao što su Oksford, Harvard, Jejl i Kolumbija. Takođe je primio Nacionalni orden Legije časti, Commandeur de l`ordre national du Mérite, i Commandeur des Arts et des Lettres. 2005. godine primio je XVII Premi Internacional Catalunya. Posle penzionisanja, nastavio je da objavljuje povremeno razmišljanja o umetnosti, muzici, filozofiji i poeziji. Pozni život i smrt Godine 2008. je postao prvi član Francuske akademije koji je doživeo stotu godinu i jedan od prvih živih autora čiji su radovi bili objavljeni u biblioteci De la Pléiade. Posle smrti Moris Druona 14. apila 2009. godine postao je dekan Akademije, kao njen najduži član. Umro je 30. oktobra 2009. godine, nekoliko nedelja pre njegovog 101. rođendana.[1] Njegova smrt je objavljena četiri dana kasnije. Francuski predsednik Nikola Sarkozi ga je opisao kao „jednog od najvećih etnologa svih vremena.”[18] Bernar Kušner, francuski ministar spoljnih poslova, rekao je da je Levi-Stros „raskinuo sa etnocentričnim pogledom na istoriju i čovečanstvo [...] U vremenu kada svi pokušavamo da pronađemo smisao globalizacije, kako bi stvorili pošteniji i humaniji svet, voleo bih da se glas Kloda Levi-Strosa rezonuje šire kroz svet”.[6] Slična izjava Levi-Strosa bila je emitovana na National Public Radio u sećanje na njega 3. novembra 2009. godine: „Danas se dešava zastrašujuće odumiranje živih vrsti, bile one biljke ili životinje, i jasno je da je rasprostranjenost ljudi postala tako velika, da su počeli da se truju međusobno. Svet u kom prestajem da postojim nije više svet koji volim”. U čitulji posvećenoj njemu u The Daily Telegraph je pisalo da je Levi-Stros „jedan od najdominantnijih poslereatnih uticaja u francuskom intelektualnom životu i jedan od vodećih predstavnika strukturalizma u društvenim naukama.”[19] Stalna sekretarka Francuske akademije Helena je rekla: ”Bio je mislilac, filozof [...] Nećemo se sresti sa njemu sličnim”

Opis proizvoda • ROBUSTAN: Ovaj čekić macola od WOMAX-a težak je 1,5 kg, dizajniran da izdrži i najzahtevnije radove. • DRVENA DRŠKA: Ergonomski oblikovana drvena drška pruža udobnost i smanjuje umor tokom dugotrajne upotrebe. • MULTIFUNKCIONALNOST: Idealno rešenje za različite vrste radova, od građevinskih do kućnih popravki. • IZDRŽLJIVOST: Izrađen od kvalitetnih materijala, ovaj čekić garantuje dugotrajnost i pouzdanost. • PRECIZNOST: Balansirana težina omogućava precizne udarce i efikasnost u radu. Tražiš pouzdan alat za teške radove? WOMAX čekić macola sa drvenom drškom je pravi izbor za tebe. Sa težinom od 1,5 kg, ovaj čekić je stvoren za obavljanje različitih zadataka, bilo da se radi o profesionalnim građevinskim poslovima ili kućnim popravkama. Drvena drška nije samo jaka, već je i oblikovana tako da se savršeno uklapa u tvoju ruku. To znači da možeš raditi duže, a da tvoje ruke ostanu manje umorne. Uz to, drvo pruža odličnu apsorpciju udaraca, što dodatno povećava komfor. Kada je reč o izdržljivosti, WOMAX čekić macola neće te izneveriti. Izrađen je od materijala koji su odabrani da traju, što znači da ćeš imati pouzdanog partnera u radu godinama koje dolaze. Preciznost je ključna, a balansirana težina ovog čekića ti omogućava da svaki udarac bude tačno tamo gde ti želiš. Bez obzira na to da li postavljaš temelje ili razbijaš stare strukture, možeš se osloniti na ovaj alat. Ne propusti priliku da unaprediš svoj alatnik. Dodaj WOMAX čekić macolu u svoju kolekciju i osiguraj da su tvoji radovi obavljeni sa lakoćom i preciznošću.

Opis proizvoda • KVALITET: Ovaj WOMAX PRO tesarski čekić je izrađen od visokokvalitetnih materijala, što ga čini pouzdanim alatom za sve vrste tesarskih radova. • DRŠKA: Ergonomska fiberglas drška pruža izuzetnu izdržljivost i smanjuje vibracije prilikom udaraca, čineći rad s ovim čekićem manje napornim. • TEŽINA: Sa težinom od 600g, ovaj čekić je idealno izbalansiran, što omogućava preciznost i efikasnost pri kucanju čavala ili razbijanju materijala. • DIZAJN: Modernog dizajna i funkcionalnosti, WOMAX PRO čekić je dizajniran tako da zadovolji potrebe profesionalaca, ali i hobi majstora. • UPOTREBA: Svestranost ovog čekića omogućava mu da bude nezamenljiv alat u radionici, na gradilištu ili za kućne popravke. Tražiš pouzdanog partnera za tesarske radove? WOMAX PRO čekić sa fiberglas drškom je pravi izbor za tebe. Izrađen da izdrži i najzahtevnije zadatke, ovaj čekić je neophodan alat u tvojoj kolekciji. Ergonomska drška ne samo da pruža komfor tokom rada, već i smanjuje umor, omogućavajući ti da radiš duže bez napora. Težina od 600g je pažljivo odabrana kako bi se osigurala optimalna snaga udarca bez kompromitovanja kontrole. Bez obzira da li si profesionalac ili entuzijasta, ovaj čekić će ti pomoći da obaviš posao brzo i efikasno. Njegov dizajn je prilagođen modernim zahtevima, a svestranost ga čini idealnim za širok spektar primena. Ne dozvoli da te nekvalitetan alat uspori. Izaberi WOMAX PRO čekić i osiguraj da svaki udarac bude snažan i precizan. Poseti našu stranicu i uveri se u kvalitet koji nudimo. Tvoj novi tesarski čekić te čeka!

LUDVIG VITGENŠTAJN LISTIĆI Priređivači - G. E. M. Enskom i G. H. fon Vrikt Prevod - Božidar Zec Izdavač - Fedon, Beograd Godina - 2007 192 strana 20 cm Edicija - Daimon ISBN - 978-86-86525-05-5 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Pisati znači neprestano dodavati i dodato izbacivati, krojiti i skrojeno prepravljati. Učinak te neprestane igre pisanja i brisanja jeste, naravno, knjiga. Ali šta raditi sa odbačenim delovima, sa izostavljenim odlomcima, sa odbačenim idejama, sa onim materijalom koji nije ušao u knjigu, a u kojem se, ponekad, mogu skrivati čitava nova dela? Taj materijal Ludvig je Vitgenštajn ubacivao u posebnu kutiju s natpisom „Listići“ – prvi fragment, kako je utvrđeno, potiče iz 1929. godine – da bi u toj kutiji, zapravo, ostao do kraja njegovog života. Na tim listićima pisao je Vitgenštajn i nacrte za buduće tekstove, beležio je ideje, ili uobličavao male, prodorne celine, koje se drže i same za sebe. Ali kada se papirići – kao da sastavljamo slagalicu bez unapred datog modela – poređaju na jedan od mogućih načina, onako, recimo, kako su ih poređali priređivači ove knjige (što znači da je moguć i drugačiji raspored), dobija se začuđujuće delo u kojem fragment dominira, ali delo za koje se jasno vidi da ju je pisala jedna ruka sa svim bogatstvom svojih ideja, strasti i opsesija.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ludwig Wittgenstein Gertrude Elizabeth Margaret Anscombe Georg Henrik von Wright

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Vašington Irving (3. april 1783 – 28. novembar 1859) bio je američki pisac kratkih priča, esejista, biograf, istoričar, urednik časopisa, diplomata iz ranog 19. veka. On je najbolje poznat po svojim kratkim pričama „Rip Van Vinkl” (1819) i „Leganda Slipi Holoua” (1820), obe od kojih se javljaju u njegovoj kolekciji Knjiga skica Džofrija Krejona, gospodina. Njegova istorijska dela obuhvataju biografije Olivera Goldsmita, Muhameda i Džordža Vašingtona, kao i nekoliko istorija Španije iz 15. veka koje se bave temama poput Alhambra, Kristofer Kolumbo i Mavri. Irving je bio ambasador u Španiji od 1842. do 1846. godine. Književni debi napravio je 1802. godine nizom opservacijskih pisama Jutarnjoj hronici, napisanim pod pseudonimom Džonatan Oldstajl. On se preselio u Englesku zbog porodičnog biznisa 1815. dodine, gde je stekao slavu objavljivanjem publikacije Knjiga skica Džofrija Krejona, gospodina, serijalizovane od 1819–20. On je nastavio da redovno objavljuje tokom čitavog svog života, a biografiju Džordža Vašingtona u pet tomova dovršio je samo osam meseci prije smrti u 76. godini u Taritaunu u Njujorku. Irving je bio jedan od prvih američkih pisaca koji je stekao slavu u Evropi, i bio je uzor drugim američkim autorima poput Natanijela Hotorna, Henrija Vodsvorta Longfeloa, Hermana Melvila i Edgara Alana Poa. Takođe su mu se divili neki britanski pisci, uključujući Lorda Bajrona, Tomasa Kembela, Čarlsa Dikensa, Fransisa Džefrija i Voltera Skota. Zalagao se za pisanje kao legitimnu profesiju i bio je pobornik jačih zakona koji bi zaštititi američke pisce od kršenja autorskih prava. Roditelji Vašingtona Irvinga su bili Vilijam Irving stariji, originalno iz Kjuholma, Šapinsej, Orkni, Škotska, i Sara (devojački Sonders), originalno iz Falmuta u Kornvolu, Engleska. Oni su se venčali 1761. godine dok je Vilijam služio kao podoficir u Britanskoj mornarici. Oni su imali jedanaestoro dece, osam od kojih je preživelo do zrelog doba. Njihova prva dva sina su umrla u ranom detinjstvu, oboje sa imenom Vilijam, kao i njihovo dete po imenu Džon. Njihova preživela deca su Vilijam mlađi (1766), An (1770), Peter (1771), Katrin (1774), Ebenezer (1776), Džon Trit (1778), Sara (1780), i Vašington.[1][2] Porodica Irving se nastanila na Menhetnu i bila je deo gradske trgovačke klase. Vašington je rođen 3. aprila 1783. godine,[1] iste nedelje kada su stanovnici Njujorka saznali za Britansko primirje kojim je okončana Američka revolucija. Irvingova majka imenovala ga je po Džordžu Vašingtonu.[3] Irving je upoznao svog imenjaka u svojoj 6. godini, kada je Džordž Vašington živeo u Njujorku nakon njegove inauguracije za predsednika 1789. Predsednik je blagoslovio mladog Irvinga.[4] Ovaj susret je Irving komemorisao malom akvarelnom slikom koja i dalje stoji na zidu u njegovoj kući.[5] Irvingovi su živeli u ulici Vilijam ulici br. 131 u vreme rođenja Vašingtona, ali su se kasnije preselili prekoputa u 128 Vilijam strit.[6] Nekoliko Irvingove braće su postali aktivni njujorški trgovci. Oni su ohrabrivali njegove književne težnje, često mu pružajući finansijsku potporu dok je nastavljao svoju književnju karijeru. Irving je bio nezainteresovan student koji je više voleo avanturističke priče i drame, i često je odsustvovao sa većernje nastave da bi boravo u pozorištu do svoje 14. godine.[7] Izbijanje žute groznice na Menhetnu 1798. godine nateralo je njegovu porodicu da ga pošalje u unutrašnjost, gde je odsedao kod svog prijatelja Džejmsa Kirka Poldinga u Taritaunu, Njujork. Upravo se u Taritaunu upoznao sa obližnjim gradom Slipi Holou u Njujorku, sa njegovim holandskim običajima i lokalnim pričama o duhovima.[8] Kao tinejdžer je učinio nekoliko drugih putovanja uz Hadson, uključujući dugu posetu Džonstaunu u Njujorku, gde je prošao kroz region Katskil planina, što je bilo okruženje za „Rip Van Vinkla”. „Od svih krajobraza Hadsona”, pisao je Irving, „planine Katskil su imale najčarobniji uticaj na moju dečačku maštu”.[9] Irving je počeo da piše pisma Njujorškoj Jutarnjoj hronici 1802. kada mu je bilo 19 godina, podnoseći komentare o gradskoj društvenoj i pozorišnoj sceni pod pseudonimom Džonatan Oldstajl. To ime je evociralo njegove federalističke sklonosti[10] i bilo je prvi od mnogih pseudonima koje je koristio tokom svoje karijere. Ta pisma su Irvingu donela ranu slavu i umerenu reputaciju. Aron Ber bio je koizdavač Hronike, i bio je dovoljno impresioniran da svojoj kćerki Teodoziji pošalje izreske Oldstajlovih komada. Čarls Brokden Braun je doputovao u Njujork kako bi regrutovao Oldstajla za književni časopis koji je uređivao u Filadelfiji.[11] Zabrinuti za njegovo zdravlje, Irvingova braća su finansirala njegovu dužu turneju po Evropi od 1804. do 1806. On je zaobišao je većinu lokaliteta koji se smatrani ključnim za društveni razvoj mladog čoveka, uz negodovanje njegovog brata Vilijama, koji je napisao da je zadovoljan da se zdravlje njegovog brata poboljšavalo, ali da mu se ne dopada izbor da „galopiranja kroz Italiju ... ostavljajući Firencu s tvoje leve strane i Veneciju sa tvoje desne strane”.[12] Umesto toga, Irving je razvio socijalne i konverzacione veštine koje su ga na kraju učinile jednim od najpotraženijih gostiju na svetu.[13] „Trudim se da stvari prihvatam onako kako one dolaze sa vedrinom”, napisao je Irving, „i kada ne mogu dobiti večeru po svom ukusu, trudim se da dobijem ukus po meri moje večere”.[14] Tokom posete Rimu 1805. godine, Irving je uspostavio prijateljstvo sa slikarom Vašingtonom Alstonom[12] i zamalo je bio nagovoren na karijeru kao slikar. „Moja sudbina u životu, međutim, bila je drugačije oblikovana”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Iako se mnogima Zen čini suviše zagonetan, neuhvativ i pun protivrečnosti, ipak je on u suštini jednostavna disciplina i učenje: „Čini dobro, izbegavaj zlo, pročisti svoje srce, to je Budin put“. Na prvi pogled ovo je učenje detinje jednostavno. Ali u njemu, kao i u Zen budizmu u širem smislu iskristalisale su se tradicije triju velikih naroda i kultura: Indije, Kine i Japana. Zen je cvet tradicije dalekog istoka. Potekao je iz indijskog budizma, osvežen kineskim taoizmom, donekle prožet humanističkim vrlinama kineskog konfucijanizma, preobražen praktičnim i ovozemaljskim duhom Kineza, a zatim utkan u tkivo japanskog naroda, poznatog po sposobnostima da usvoji strane tradicije, stvaralački ih preradi i stvori nove plodove koji nadmašuju originalne izvore. Dejan Razić Čovek je deo svemira, samo treba da sazna kako da u njemu nađe svoje mesto Svaka situacija u životu samo je jedna od karika u beskrajnom krugu uzroka i posledica, uče nas poznavaoci zena, neobičnog načina razmišljanja, teorije, učenja, koje izbegava sve čvrste definicije i najkraće može da se prikaže kao “Put ka večnom skladu, prirodnosti i spontanosti”. Zen je način za prihvatanje univerzalnosti svega, shvatanja da smo deo prirode koja nas okružuje, ali istovremeno i saznanja da je sve oko nas samo iluzija. Zen nas uči da odbacimo sve predrasude, pojmove dobra i zla, pravog i krivog, uzvišenog i niskog, zasluženog i nezasluženog. Čajna ceremonija, uređenje vrtova, poezija, slikarstvo, bile su delatnosti u kojima su najveći umetnici bili istovremeno i sveštenici zena. Zen budizam je kao svoju filozofiju prihvatila japanska klasa samuraja, primenjujući zen u veštinama borenja, isto onako kao i u umetnosti. Sinolog i japanolog Dejan Razić (1935 – 1986) bio je pokretač izučavanja kineskog i japanskog jezika i kulture u Jugoslaviji i utemeljivač odseka za kineski i japanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Rodio se u Kanjiži, školovao u Beogradu, a već u dvadesetoj godini nastavio studije prvo u Londonu, a kasnije u Sidneju u Australiji. Kao australijski postdiplomac studirao je na univerzitetu Vaseda u Tokiju od 1964. do 1966. godine, gde je pohađao predavanja iz savremene japanske književnosti i istorije japanske drame. Magistrirao je 1967. u Sidneju i radio kao lektor i predavač japanskog i kineskog jezika na univerzitetima u Sidneju I Brizbejnu. U Beograd se vratio 1971. godine, a već u februaru 1972. godine počeo sa predavanjima na kursevima kineskog i japanskog jezika na Kolarčevom narodnom univerzitetu, prvim stalnim kursevima ovih orijentalnih jezika u Jugoslaviji. Od 1974. godine, kada su osnovani lektorati za kineski i japanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, postao je predavač na njima i tako pokretač ovih grana orijentalnih nauka kod nas. Doktorirao je 1982. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu sa tezom „Naturalizam u savremenoj japanskoj književnosti“. Preveo je nekoliko romana, više desetina pripovedaka, stotinak pesama, nekoliko drama, eseja i drugih književnih tekstova sa japanskog jezika. Napisao je nekoliko knjiga, eseja i mnogo tekstova u časopisima o japanskoj i kineskoj književnosti i ovim orijentalnim jezicima. Uprkos ranoj smrti, u pedeset prvoj godini života, i dalje je kod nas neprevaziđen po obimu i kvalitetu prevoda i radova o kulturi Japana i Kine.

Futuristi 20. veka bili su skloni vrlo optimističnom predviđanju budućnosti. Teoretičari su mislili da ćemo produžiti životni vek na 150 godina, da ćemo kraće raditi, kao i da ćemo upravljati privatnim avionima iz svojih domova. ... To nije pretpostavio ni Maršal Makluan, ali je za razliku od svojih kolega bio nešto bliži istini. Godine 1962, autor i teoretičar medija predvideo je da ćemo imati internet. To je bila godina kada je Makluan, profesor engleske književnosti, napisao knjigu pod imenom “Gutenbergova galaksija” u kojoj je primetio da se ljudska istorija može podeliti na četiri poglavlja: akustičko doba, književno doba, doba štampanja i tada u začetku elektronsko doba. Makluan je verovao da će novo doba biti dom za ono što je nazvao “globalno selo” - prostor u kojem tehnologija širi informacije svuda i sa svima. Pogledajte i Ejda Lavlejs, žena koja je živela u XIX veku - tvorac prvog kompjuterskog programa “Od pojave telegrafa i radija, planeta se prostorno ograničila u jedno veliko selo. Tribalizam je naš jedini izvor od elektromagnetskog otkrića. Prelazak sa printa u elektronske medije znači da smo dali oko za uvo”, beleži Maršal u svojoj knjizi “Razumevanje medija”. Međutim Makluan se nije bavio isključivo prednostima mreže. On je upozorio da bi predaja “privatnoj manipulaciji” ograničila obim naših informacija na osnovu onoga što oglašivači i drugi ljudi biraju za korisnike. Maršal Makluan je umro 31. decembra 1980. godine, nekoliko godina pre nego što je mogao da vidi kako se njegova predviđanja ostvaruju. edicija KNJIŽEVNOST I CIVILIZACIJA odlično očuvana exlibris unutra kao nova prednja korica ima fleku u ćošku

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vilhelm Henis (Hildeshajm, 18. februar 1923, † Frajburg im Brajsgau, 10. novembar 2012[1]) je bio nemački politikolog. Henis, sin komercijalnog agenta i botaničara Vilhelma Henisa i njegove supruge Gertrud Henis rođene Helberg i unuk osnivača istoimenog rasadnika orhideja, proveo je prvih deset godina svog života u Hildeshajmu, svom rodnom gradu. Godine 1933. porodica je emigrirala u Venecuelu, gde je otac trebalo da zasadi plantažu duda u San Huan de los Morosu, malom gradu na ivici Ljanosa, u ime predsednika Huana Visentea Gomeza, kako bi Venecuela postala samodovoljna. u proizvodnji svile. Projekat je brzo propao zbog klimatskih razloga, zbog čega se porodica preselila u glavni grad Karakas, gde je Henis pohađao nemačku školu Humbolt. Krajem 1937. vratio se u Nemačku radi boljeg obrazovanja i pohađao školu Frajher fon Flečer u Drezdenu, gde je živeo u internatu. Po završetku srednje škole 1942. odmah je pozvan u mornaricu i služio je kao oficir do otpuštanja u avgustu 1945. Preživeo je potapanje podmornice U2.[2] U zimskom semestru 1945/46, Henis se upisao na Univerzitet Georg-August u Getingenu na studije prava, koje je završio posle sedam semestara u oktobru 1949. sa prvim državnim ispitom pred Višim regionalnim sudom u Celu. Zatim je napisao svoju doktorsku tezu Problem suvereniteta, kojom je doktorirao 1951. godine kod Rudolfa Smenda. Još 1945. Henis je bio jedan od osnivača univerzitetskih novina u Getingenu, gde je stekao svoje prvo novinarsko iskustvo. Takođe je bio povezan sa kolegama studentima koji su bili prijatelji, uključujući Horsta Ehmkea i Petera von Oertzena, u SDS-u.[3] Kao i oni, Henis je uvek osećao bliskost sa učiteljem Rudolfom Smendom, čije je rasprave o ustavnom pravu prvi put objavio 1954. godine.[4] U tom pogledu, Henis u školskom sporu nemačke ustavnopravne teorije u ranoj Saveznoj Republici Nemačkoj može se pripisati Smend školi, iako se on više puta distancirao od njihovog shvatanja ustavnih i osnovnih prava.[5] Po završetku doktorata, Henis je otišao u Bon, gde je radio kao istraživački asistent za poslaničku grupu SPD u Bundestagu. Radio je za Adolfa Arnda, pravnog eksperta poslaničke grupe, koji je pripremao nekoliko tužbi pred novoosnovanim Saveznim ustavnim sudom, preko kojih je SPD želeo da utiče na spoljnu politiku. Henis je bio uključen u pripremu podnesaka na kojima su se zasnivale tužbe protiv Šumanovog plana i EVG sporazuma. Godine 1951. Arnt je takođe preuzeo zastupanje ustavne žalbe direktora Senata Hamburga Eriha Luta i prepustio sastavljanje žalbe svom mladom kolegi Henisu, koju je Savezni ustavni sud primio decembra 1951. godine.[6] Presuda Luthu, koja je bila epohalna za doktrinu osnovnih prava, doneta je tek 1958. Do tog vremena, Henis je odavno odustao od jurisprudencije u korist političkih nauka. U kasnijim godinama, međutim, voleo je da flertuje sa svojom ulogom „neophodne karike (...) u uzročno-posledičnom lancu“, što je dovelo do važne presude.[7] Na poziv Henrija Kisindžera, Henis je 1952. otputovao u SAD i proveo leto na Harvardu. Uspeo je da produži boravak u Americi za nekoliko meseci i stupio je u lični kontakt sa Otom Kirhajmerom, Erikom Fogelinom i Leom Štrausom.[8] U martu 1953. Henis je postao asistent Karla Šmida na Institutu za političke nauke Univerziteta u Frankfurtu na Majni. U jesen 1959. godine predao je habilitacioni rad O pojmu političkih nauka – Prilog njegovoj rekonstrukciji, sa kojim je habilitirao juna 1960. i 1963. godine pod naslovom Politika i praktična filozofija. Prvi put je objavljena studija za rekonstrukciju političkih nauka. Rad nije naišao na jednoglasno odobravanje na fakultetu, što je otkrilo spor između empirijske, društvene nauke i filozofske orijentacije unutar političkih nauka u nastajanju.[9] U leto 1960. Henis je dobio poziv na Univerzitet za obrazovanje u Hanoveru, a 1962. je postavljen za redovnog profesora političkih nauka pored Zigfrida Landšuta na Univerzitetu u Hamburgu. Odatle je otišao na Univerzitet u Frajburgu 1967, gde je bio na Katedri za političku teoriju do penzionisanja 1988. Henisovi akademski studenti su Hajnrih Majer, Rajnhard Mehring i Petra Veber. Od 1960. do 1975. Henis je bio kourednik serije Politica. Traktati i tekstovi iz političkih nauka u izdavačkoj kući Luchterhand. Ovaj projekat je značajan za intelektualnu istoriju Savezne Republike po tome što je drugi urednik u početku bio Roman Šnur, samozatajni šmitovac, koji je u to vreme zajedno sa Ernst-Volfgangom Bekenfordeom osnovao časopis Der Staat. Deklarisani cilj urednika Politike bio je razbijanje starih frontova izmeđunika Šmita i Smenda da se prevaziđu u mlađoj generaciji. Serija je započela radom Iringa Fečera o Rusoovoj političkoj filozofiji, a 1962. godine četvrti tom je uključivao uticajnu strukturnu promenu postdoktorske teze Jirgena Habermasa. Međutim, spor između urednika je izbio već 1963. oko Habermasovog drugog toma, zbirke eseja Teorija i praksa: Šnur je odbio drugi naslov Frankfurtera, dok je Henis, koji je posle 1968. postao Habermasov antipod, podržao knjiga. U sporu, Šnur je napustio projekat, za koji su od tada bili odgovorni Henis i Hans Majer.[10] Henis se pridružio SPD-u 1946. godine, ali je napustio stranku 1958. u znak protesta zbog njene podrške akciji za borbu protiv atomske smrti. Godine 1962. vratio se u partiju.[11] U to vreme, Henis se već pojavio kao glavni akademski zagovornik izborne reforme koja je nastojala da pređe sa proporcionalne zastupljenosti na većinsko glasanje. Na svom inauguracionom predavanju u Frankfurtu u februaru 1961, na primer, vodio je kampanju za većinsko glasanje u jednočlanim izbornim jedinicama po britanskom modelu, koji je više odgovarao parlamentarnom sistemu vlasti nego proporcionalnoj zastupljenosti.[12] Pokušao je da pridobije svoju stranku za ovaj zahtev, koji tamo nije bio mnogo popularan, a 1966. je podržao formiranje velike koalicije „isključivo sa opravdanjem postavljanja trajnih ustavnih i izbornih osnova za parlamentarnu kancelarsku demokratiju.“ 13] U februaru 1967. ministar unutrašnjih poslova Pol Like imenovao je Henisa u Savetodavno veće za reformu izbornog zakona, kojim je predsedavao Teodor Ešenburg, zajedno sa Ginterom Dirigom, Tomasom Elvajnom, Ferdinandom Hermensom, Ervinom Šeuhom i Ulrihom Šonerom.[14] Kada je postalo očigledno da SPD odlaže reformu kako bi zadržao FDP kao mogući koalicioni partner, Henis je ponovo napustio stranku 1969. godine, ovoga puta zauvek. U Frajburgu je Henis postao meta studentskog pokreta od 1968. godine. Sa svoje strane, proslavio se kao nepokolebljivi protivnik pokreta svojim predavanjem Nemački nemiri, koje je objavljeno u časopisu Merkur u februaru 1969. Na pozadini vajmarskog iskustva, video je opasnosti za državu i univerzitete. Godine 1970. Henis je pripadao najužoj grupi osnivača Zbora slobodnih veština: zajedno sa Hansom Majerom, Rihardom Leventalom i Hermanom Libeom formulisao je osnivački poziv[15] (Ernst Nolte je dao ime) i bio je član osnivački odbor.[16] U nizu publikacija, Henis se pozicionirao kao konzervativni opominitelj protiv tendencija 1970-ih: u demokratizaciji. Po pitanju koncepta (1969), on se suprotstavio prenošenju principa demokratije državnog uređenja u društvenu sferu, u legitimitet. U Eine Categori der Burgerliche Gesellschaft (1975) argumentovao je protiv Habermasovih problema legitimacije u kasnom kapitalizmu[17] i u Organizovani socijalizam[18] (1977) protiv Orientation Framevork `85, programskog dokumenta levog krila SPD-a. . Nakon formiranja Socijalno-liberalne koalicije 1969. godine, Henis se takođe pridružio CDU-u i radio u partijskom odboru za principe, na čijem je čelu bio njegov kolega student u Getingenu, Ričard fon Vajczeker.[19] Henisova kampanja protiv civilne upotrebe nuklearne energije bila je u suprotnosti sa njegovim partijsko-političkim opredeljenjem. On je smatrao neustavnim stav 9a Zakona o atomskoj energiji, koji reguliše odlaganje, `jer nije moguće odlaganje koje je odgovorno za buduće generacije`. Zajedno sa Maksom Himelheberom i Fabijanom fon Šlabrendofom, ubedio je izdavača Ernsta Kleta da naruči pravno mišljenje od Hasa Hofmana, koje se proširilo u monografiju Pravna pitanja upravljanja atomskim otpadom[20]. Henis je proglasio miroljubivu upotrebu atomske energije „nedostojnom slobodnog društva“.[21] Godine 1977/78 Henis je bio profesor Teodora Heusa na Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku. Ovde je došao u kontakt sa Hansom Štaudingerom, koji je studirao u Hajdelbergu pre Prvog svetskog rata i koji se duboko divio Maksu Veberu.[22] Ovo je ponovo aktiviralo staru strast prema Veberu u Henisu: kasnije je izvestio[23] da je ta strast započela 1944. čitanjem knjige Karla Jaspersa Maks Veber. Nemački karakter u političkom razmišljanju, istraživanju i filozofiranju (1932) i oblikovao je njegove studentske dane, ali da se potom udaljio od Vebera prateći Erika Fogelina i Lea Štrausa. Vrativši se iz Njujorka, Henis se okrenuo dubinskom Veberovom čitanju, objavio je prvi esej na tu temu (pitanje Maksa Vebera) 1982. godine, a zatim je objavljivao u ovoj oblasti više od dvadeset godina; njegove Veberove studije sada su sakupljene u tri toma (Pitanja Maksa Vebera (1987), Nauka o čoveku Maksa Vebera (1996) i Maksa Vebera i Tukidida (2003)). Henis se nadovezuje na rana tumačenja Vebera Karla Lovita i Zigfrida Landšuta i odlučno se suprotstavlja tvrdnji da je Veber bio osnivač moderne sociologije, kao što je ona nastala kao rezultat rada Talcota Parsona[24], a takođe i urednika časopisa Mak-Veber -Complete Edition se brani.[25] Henis, pak, Vebera stavlja u tradiciju političke filozofije još od Platona i u svom delu identifikuje centralno pitanje sudbine čovečanstva u uslovima savremenosti, iz čega proizilazi dosledna tema povezanosti ličnosti i poretka života. nastao.[26] Henis je političke nauke shvatio kao praktičnu nauku. Svoj pristup je izložio u svojoj habilitacionoj tezi Politika i praktična filozofija i uvek ga se držao. Sledio je aristotelovsku razliku između teorije i prakse. Dok teorijske nauke teže znanju radi sebe samih, praktične nauke (u Aristotelovom slučaju politika, etika i ekonomija) uvek se odnose na ljudsko delovanje, a time i na svesne izbore.[27] Za Henisa, političku nauku kao praktičnu nauku u ovoj tradiciji karakterišu dva suštinska aspekta:[28] s jedne strane njen teleološki karakter, utoliko što je uvek povezana sa značenjem i svrhom dominacije i stoga nužno sadrži normativne elemente. , s druge strane svojim naučnim metodom , koji nikada ne može dovesti do tako egzaktnih rezultata kao u teorijskim naukama, već svoj odgovarajući način rada nalazi u temi, prikupljanju i odmeravanju argumenata. Prema Henisu, ova tradicija je izgubljena tokom modernog racionalizma (Rene Dekart, Frensis Bekon; u političku teoriju preneo Tomas Hobs), koji je takođe preneo koncept nauke iz teorijskih nauka u praksu.[29] Henisova rekonstrukcija tradicionalnog shvatanja nauke dovela ga je u kontrast sa preovlađujućim empirijsko-naučnim pristupima političkim naukama. U svojim spisima bavio se pitanjima teorije vlasti, političkih partija i istorije ideja, uvek polazeći od aktuelnih problema. Od 1960-ih prati i politički razvoj Savezne Republike u člancima u dnevnoj štampi.[30] Henis je bio oženjen istoričarkom umetnosti Haide Hennis, rođenom Gundelah (1922–2004).