STRIP 1 58174) BRAĆA FASMER , Per Meter , David fon Basevic , Makondo Beograd 2016 U ovom grafičkom romanu obrađuje se lik Karla Denkea, čoveka koji je u periodu 1909–1924. ubio i kanibalizovao više od 42 ljudi. Braću Fasmer je ilustrovao David fon Basevic. Iako potpuno različiti, stilovi dvoje umetnika koji su radili na delima Pera Metera o serijskim ubicama, Izabel Krajc i Davida fon Basevica, podjednako su atmosferični, uznemirujući i, pre svega, maestralni. odlično očuvano , tvrd povez, format 21,5 x 30 cm , crno belo , 175 strana

Tv The legend of Lord Snooty and his pals Dudley D. Watkins Veci format Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! 60 years of classic cartoon art Dudley Dexter Watkins (27. veljače 1907. - 20. kolovoza 1969.) bio je engleski karikaturist i ilustrator. Najpoznatiji je po svojim likovima Oor Wullie i The Broons; stripovi s njima pojavljuju se u škotskim novinama The Sunday Post od 1936., zajedno s godišnjim kompilacijama. Watkins je također ilustrirao stripove kao što su The Beano, The Dandy, The Beezer i Topper te je ilustrirao kršćanske priče. Watkins je posthumno uvršten u Kuću slavnih British Comic Awards 2015. [1] Rani život Watkins je rođen u Prestwichu, Lancashire, Engleska. Međutim, obitelj se preselila u Nottingham dok je on još bio beba.[2] Njegov otac bio je umjetnik litografske grafike koji je primijetio dječakov rani umjetnički talent i osigurao mu dodatnu nastavu umjetnosti na Nottingham School of Art. U dobi od 10 godina lokalne su ga novine proglasile `školskim genijem`. Studirao je na Umjetničkoj školi u Nottinghamu, a dok je ranih 1920-ih radio za tvrtku Boots Pure Drug, Watkinsov prvi objavljeni umjetnički rad pojavio se u časopisu za osoblje Bootsa, The Beacon.[3] Radite s D.C. Thomsonom Godine 1924. Watkins je ušao u Glasgow School of Art.[2] Godine 1925. ravnatelj škole preporučio je Watkinsa uspješnom izdavaču D.C. Thomsonu sa sjedištem u Dundeeju. Watkinsu je ponuđen šestomjesečni ugovor o radu s D. C. Thomsonom, pa se preselio u njihovu bazu u Dundeeju i počeo raditi ilustracije za Thomsonove `Big Five` priče za dječake (Adventure, Rover, Wizard, a kasnije Skipper i Hotspur). Privremeno zaposlenje pretvorilo se u karijeru s punim radnim vremenom; nekoliko godina bio je samo još jedan ilustrator, nadopunjavajući svoju malu plaću podučavajući ilustraciju na Dundee College of Art oko 1934.-38. [4] Godine 1933. Watkins se okrenuo radu na stripovima, a ubrzo je njegov urednik primijetio da Watkins ima poseban talent kao crtač. Godine 1933. nacrtao je The Rover Midget Comic, a 1934. je nacrtao The Skipper Midget Comic. Godine 1935. pojavio se prvi Watkinsov redoviti strip, Percy Vere and His Trying Tricks; naslovni lik bio je nevješt mađioničar čiji su mu se trikovi obično obijali. Traka je trajala gotovo dvije godine, da bi konačno bila zamijenjena drugom Watkinsovom kreacijom, Wandering Willie The Wily Explorer (Williejeve tvrdokuhane karakteristike kasnije će se ponovno pojaviti u obliku Očajnog Dana). Dok se Percy još pojavljivao u Avanturi, Watkins je zajedno sa piscem/urednikom R. D. Lowom stvorio ono što će postati njegovi najpoznatiji likovi, Oor Wullie i The Broons. Bili su dio prvog izdanja (8. ožujka 1936.) tjednog izvlačenja `Zabavnog odjeljka` od osam stranica The Sunday Posta. Ubrzo je počeo ilustrirati strip Desperate Dan za strip The Dandy, objavljen u prosincu 1937. [2] Njegovo opterećenje dodatno se povećalo kada je D.C. Thomson stvorio The Beano, strip knjižicu od osam stranica, a Watkins je bio odgovoran za crtanje stripa Lorda Snootyja. Beano prvo izdanje datirano je 30. srpnja 1938..[2] Kada su Beezer i Topper lansirani 1950-ih, Watkins je bio odgovoran za ilustraciju stripa Ginger (uglavnom temeljenog na Ooru Wullieju, ali za razliku od tog stripa tekst je bio napisan na standardnom engleskom, a ne na škotskom narodnom jeziku) i stripa Mickey the Monkey za dva stripa. Watkinsova najdugotrajnija pustolovna serija bila je Jimmy i njegova čarobna krpa, koja je debitirala u izdanju The Beano od 1. siječnja 1944. i prikazivala se 18 godina.[2] Watkins je bio jedan od samo dvojice karikaturista D. C. Thomsona koji su potpisali svoj rad (počevši od lipnja 1946.), [2] koji je bio poznat po zamršenim detaljima i jedinstvenom stilu. Drugi karikaturist koji je potpisao svoj rad bio je Allan Morley i on je bio prvi koji je to učinio. Osobni život Bio je pobožni kršćanin i entuzijastični pristaša Kristove crkve u Dundeeju (gdje je upoznao svoju suprugu). Doprinio je umjetničkim djelima za misijske kalendare, a od 1956. producirao je (besplatno)[2] stripove William the Warrior i Tony & Tina – The Twins for The Young Warrior, dječje novine koje izdaje WEC Publications. Ove trake, ispunjene citatima iz Svetog pisma, skupljene su u niz knjižica. U ožujku 2008. akvarel Watkinsa koji prikazuje Raspeće otkriven je u kući u Lochgellyju, Fife.[6] Watkins i njegova supruga sagradili su veliku kuću u Broughty Ferryju koju je nazvao Winsterly.[7] Nastavio je raditi s D. C. Thomsonom do kraja života. Dana 20. kolovoza 1969. pronađen je mrtav za svojom crtaćom pločom, kao žrtva srčanog udara.[8] D. C. Thomson nastavio je tiskati stripove Oora Wullieja i Broonsa u The Sunday Postu sedam godina prije nego što je pronađena zamjena. Watkinsove trake Desperate Dan reprintirane su u The Dandyju četrnaest godina.

ПОЛЕТАРАЦ Душана Радовића - ЗИМА Издавач: РАД, Београд, 1987.год. Тврди повез, 208 страна, вееелики формат, илустровано, ћирилица. Доста добро очувано. `Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije, ....to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika. Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Kako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns. Džim Henson (1936–1990) je bio američki lutkarski umetnik, umetnik, autor stripova, filmski inovator, scenarista, pisac pesama, muzičar, glumac, režiser i producent međunarodno poznat kao tvorac `Mapetovaca`. Još za vreme srednjoškolskih dana koje je provodio u Hajatsvilu (država Merilend)[1] Henson je počeo da se bavi lutkarstvom. Kao student na Univerzitetu Merilend (University of Maryland, College Park), već je putem skeč-komedije `Sem i drugovi` (Sam and Friends) koja je dospela i na televiziju, stvorio originalne likove. Jedan od njih kasnije je postao njegov ujedno najpoznatiji karakter žabac Kermit (Kermit the Frog). Nakon završenih studija na ovom univerzitetu, sa diplomom ekonomiste, počeo je da pravi reklame za kafu i da razvija eksperimentalne kratkometražne filmove. Iz osećaja da može da stvori više, 1958. osniva svoju umetničko-kreativnu kompaniju `Lutke DD.` (Muppets Inc.) koja kasnije postaje kompanija sa njegovim imenom (Jim Henson Company). Kratka biografija Henson nije bio široko poznat pre 1960-ih, kada se (star 32 godine) pridružio timu dečje obrazovne emisije Ulica Sezam (Sesame Street), gde je učestvovao u razvoju lutaka i drugih karaktera. U to vreme pojavljivao se i kao glumac u skeč-komediji `Uživo subotom uveče` (Saturday Night Live). Sa planom da stvori originalan Brodvej šou, 1976. godine kreira Mapete (The Muppet Show), i od tada njegovi ikonični likovi, kao što su žabac Kermit (Kermit the Frog), pijanista Rolf (Rowlf the Dog) ili Erni (Ernie) iz ulice Sezam, već su mu osigurali legat slave. Po kreativnosti i prema svemu što je stvorio, slobodno se može reći da je Henson bio `Dizni` lutkarstva. Bez njegovog kreativnog doprinosa danas mnogo toga ne bi postojalo, ili bi bar bilo mnogo drugačije u filmskoj industriji. Njegovo ime stajalo je i pored imena Džordža Lukasa, tvorca Zvezdanih ratova (Star Wars) kome je pomagao kreativnim dodatkom za ovu ikoničnu franšizu u vidu Jode, iako samog lika nije pokretao on nego njegov saradnik Frank Oz. Za više od 20 godina koliko je proveo na razvoju Ulice Sezam dao je neizbrisiv doprinos, bio je učitelj i inspiracija čitavih generacija ne samo na polju lutkarstva, nego i u nizu drugih medija. Stvorio je više filmskih projekata, za koje je dobio EMI (Emmy Award), a posthumno je 1991. unet na pločnik Holivudske staze slavnih (Hollywood Walk of Fame). Još jedno posmrtno priznanje dobio je 2011. kada je uvršten u Dizni Legende (Disney Legend). Džim Henson umire naglo i neočekivano, sa svega 53. godine, od bezazlene ali tvrdoglavo nelečene upale grla – šok koji je široko potresao filmsku i TV industriju.[2] Filmska produkcija Samo tri godine nakon pokretanja TV šoua, Mapeti su se pojavili i na širokom platnu, u celovečernjem filmu `Mapetovci u filmskoj avanturi` (The Muppet Movie). Ostvarenje je doživelo neočekivan uspeh, i sa više od $65,2 miliona dolara prihoda samo u SAD, u to vreme stalo u red kao 61. komercijalno najuspešnije delo svih vremena. Pesma iz filma `The Rainbow Connection`, koju je u ulozi Kermita pevao Henson dobila je Oskara u kategoriji za najbolju pesmu. Ohrabren uspehom, Henson 1981. kreira nastavak prvog dugometražnog filma pod nazivom `Velika Mapet misija` (The Great Muppet Caper). Uspeh ni tu nije izostao i Henson odlučuje da prestane sa – iako i dalje popularnim – TV šouom Mapeta da bi se isključivo posvetio filmskim ostvarenjima.[3] Naravno, to nije bio potpuni kraj TV pojavljivanjima Mapetovaca, koji su i dalje bili traženi. Već pomenuto učešće u Ratovima Zvezda dogodilo se 1979, kada ga je Lukas, i sam fan Mapetovaca, zamolio da pomogne umetniku Stjuartu Fribornu (Stuart Freeborn) u kreiranju enigmatske figure džedi učitelja Jode, u nastavku franšize `Imperija uzvraća udarac` (The Empire Strikes Back). Henson i Lukas 1986. godine 1982. Henson osniva `Zadužbinu Henson` (Jim Henson Foundation) da promoviše razvoj lutkarske umetnosti. U to vreme proširio je svoj rad na ostvarenja sa širim kontekstom, u kojima nisu učestvovali samo komični Mapeti. Takvo delo je bio film `Tamni Kristal` (The Dark Crystal) snimljen 1982. godine, koji je doživeo premijeru i u našim bioskopima, a kasnije i na televiziji. Rečima samog Hensona:[4] „Želeo sam da budem potpuno realističan, praveći korake ka prikazivanju sveta koji je stvarniji, gde bića koja prikazuješ više nisu samo simbolična predstava nečega, već samo biće uživo.” Da bi stvorio jače odstupanje od stila karikiranih Mapetovih likova, lutke u filmu The Dark Crystal je zasnovao na konceptualnoj umetnosti SKI-FI slikara Brajana Froda (Brian Froud). I kreativno-inovativni Tamni Kristal je postao finansijki uspeh, kao što je to bio i 1984. još jedan nastavak Mapetovih `Mapetovci u Menhetnu` (The Muppets Take Manhattan) u režiji Franka Oza. Ipak, došlo je i do kritičkog razočarenja, sa novim filmom koji je u stilu ranijeg Tamnog Kristala 1986. režirao sam Henson: film `Labirint` (Labyrinth) koštao je previše u odnosu na prihode od gledanosti, iako ga je Njujork tajms (The New York Times) nazvao `odličnim filmom`.[5] Komercijalni, ako ne i kritičarski, neuspeh `Labirinta` jako je demoralisao Hensona, koji je pao u depresiju, iako je film kasnije hvaljen kao klasično kultno ostvarenje.[6] Da li i zbog toga, Henson i supruga Džejn su se godinu dana kasnije razveli, iako su i kasnije ostali bliski, a njegova supruga izjavila: `Džim je toliko bio preokupiran poslom, da mu je ostalo veoma malo vremena za mene i decu.`[7] O njegovoj perfekcionističkoj posvećenosti poslu govori i činjenica da je svo petoro njegove dece radilo na Mapetima još od njihove mladosti, jer kako je kćerka Šeril izjavila: `to je bio najbolji način da se tati bude blizu.`[8] Iako je i dalje bio aktivan na dečjoj televiziji, kao na primer u kreiranju odličnog šoua `Ludački rok` (Fraggle Rock) 1983, i animirane serije `Mapet bebe` (Muppet Babies), Henson je i dalje eksperimentisao sa tamnijim, mističnijim i ne toliko dečijim temama, čiji je koren na primer u mitologiji. Za ostvarenje koje je 1988. nastalo iz takve ideje `Pripovedač` (The Storyteller) odmah je sledio još jedan EMI. Samo godinu dana kasnije Henson dobija EMI za još jedan TV šou, `Sat sa Džim Hensonom` (The Jim Henson Hour) gde su se detinjasti likovi Mapetovaca dosticali ozbiljnijih i `odraslijih` tema. Kasne 1989. Henson stupa u pregovore sa kompanijom Dizni u vezi prodaje svoje korporacije (za ne manje od $150 miliona) nadajući se da ako tako velika firma preuzme poslovanje, on može slobodnije da se posveti kreiranju novih ideja. Predlog je 1990. rezultirao u saradnji i Henson stvara film `Mupeti u Diznilendu` (The Muppets at Walt Disney World) i specijalni šou posvećen njegovim lutkama prikazan u Diznilendu pod nazivom `3D Mapetvizija Džima Hensona` (Jim Henson`s Muppet*Vision 3D). Henson je imao i mnoge druge ideje u planu sa Diznijem, ali je pre smrti uspeo da ostvari još samo jednu, Dizni šou pod nazivom `Ostrvo male sirene` (Little Mermaid`s Island). Neposredno pre smrti, Henson je takođe dao doprinos jednom izuzetnom ostvarenju, a to je bio njegov projekat sa ilustratorom Viljemom Stoutom (William Stout) koji je po planu trebalo da bude projekat `animatroničnih` (robotom pokretanih) dinosaurusa. Aprila 1991. njegova kompanija (The Jim Henson Company) počela je da prikazuje komični sitkom `Dinosaurusi` (Dinosaurs), za koji se znalo da je njegovu koncept-ideju osmislio sam Henson i da je o njenom ostvarenju maštao još tri godine ranije.[9] Na seriji je radio do svoje smrti.[10] Februara 2004. Kompanija Dizni otkupila je ekskluzivna prava Mapetovih likova,[11] ali ne i onih od Ulice Sezam koje pripadaju drugoj kompaniji – `Sesame Workshop`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čedomil Veljačić (Zagreb, 18.6. 1915 - Kalifornija, 28.12. 1997.) je jedan od najznačajnijih predstavnika jugoslovenskog budizma u drugoj polovini 20. veka. Rođen je 1915. godine u Zagrebu, gde 1939. godine završava Filozofski fakultet. Poticaji ka budizmu Zgrožen užasima Drugog svetskog rata, po sopstvenom kazivanju, sredinom ratnog razdoblja mu pod ruke dolazi italijanski prevod Bhagavad Gite koji na njega ne ostavlja dublji utisak. Šta više, Bhagavad Giitu je uvek smatrao više-manje ratno-huškaškim delom ranog, neuljuđenog i divljeg arijevskog plemstva koje opravdava ubijanje i volju za dominacijom. Sličan utisak već u mladosti na Veljačića ostavljaju dela judeo-hrišćanskog kulturnog kruga. Stoga, već ranije mnogo veću utehu nalazi u Gandijevskoj etici nenasilja i učenjima bliskim džainizmu i budizmu. Doktoriranje i predavanja Verovatno su ga ta rana iskustva i traganja usmerila ka daljnjem istraživanju istočnih filozofija, pa 1962. godine doktorira s tezom „Komparativno izučavanje indijske i evropske filozofije“ i već sledeće godine postaje voditelj kolegijuma azijskih filozofija na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. U tom razdoblju zajedno s kolegama profesorima Radoslavom Katičićem i Svetozarom Petrovićem sudeluje u osnivanju studija indologije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Veljačić u razdoblju od 1963. do 1965. boravi u Indiji kao gostujući profesor u okviru indijsko-jugoslovenske kulturne razmene i predaje na poznatim sveučilištima u Madrasu (južna Indija), Delhiju i Šantiketanu (istočna Indija, pokrajina Bengal, sveučilišna ustanova osnovana od strane poznatog indijskog nobelovca Rabindranata Tagora). Razdoblje provedeno u Indiji je Veljačić iskoristio za daljna proučavanja indijskih filozofija, posebno budizma, usavršavanje jezika (sanskrita, palija i ostalih prakrta) te intenzivno prevođenje nekih od temeljnih indijskih filozofskih dela, kao i za pisanje komparativnih studija istočnih i zapadnih filozofija. Zgrožen svetom, po sopstvenom kazivanju - Sartreovskom mučninom, u njemu je tinjala iskra žudnje za budističkim povlačenjem, tačnije begom, iz sveta. Mladalačka zgroženost nad nasiljem i ljudskim zločinima, u Veljačića je bila osnova koja je kasnije pokrenuta osećajima dubokog gnušanja nad konzumentskim materijalizmom socijalizma i kapitalizma podjednako, a dodatno i najezdom naraštaja hipija sa „divljeg zapada“, kako ga je nazivao, čiju je masovnu navalu u besciljnom traganju za smislom života lično svedočio u Indiji tokom 60`tih godina. Povlačenje u budistički hram Tako početkom 1966. godine odlazi u Šri Lanku i ispunjava svoj san o zaređivanju u budistički teravadski prosjački red. Nakon dve godine pripravništva, 1968. godine biva potpuno zaređen i uzima monaško ime Bhikkhu (monah, prosjak) Nana-jiivako (koji živi znanje). U meditativnoj osami piše svoja glavna dela i nebrojene članke, pisma, osvrte, pisane i objavljivane na hrvatskom, engleskom i nemačkom jeziku. Odlazak u budističke monahe Veljačiću daje svojevrsnu aureolu legendarnog i mističnog junaka ili sveca, a njegova naglašena akademska aktivnost, uprkos udaljenosti i boravku u Šri Lanki (s koje se, usprkos stalnom zapitkivanju znatiželjnih s područja Jugoslavije, nikada nije vratio) ga i dalje održava stalno prisutnim u jugoslovenskim i zapadnim akademskim krugovima. Pisanje Kao svojevrsna legenda i pionir jugoslovenskog akademskog izučavanja istočnih filozofija (posebno budizma), Veljačič uskoro postaje i naš najpoznatiji popularni predstavnik budizma i uopšte istočnih filozofija. Tako je u razdoblju druge polovine 20. veka postao najpoznatije ime domaće filozofske indologije, i najplodniji domaći pisac na tom području. Pokrenuo je mnoge ljude i izvan akademskih krugova na traganje za smislom u okviru budizma i ostalih istočnih filozofija. Iako u osami na udaljenoj Šri Lanki, Veljačić tako postaje najpoznatiji misionar budizma u Jugoslaviji. Pod njegovim uticajem i vođstvom nastavljaju delovati poznata imena domaće filozofske indologije, od kojih je najpoznatija svakako Rada Iveković, tadašnja profesorica zagrebačkog Filozofskog fakulteta, koja je uz Veljačića postala najplodnija domaća autorka komparativnih studija i prevodilac brojnih istočnih (posebno budističkih) filozofskih dela. Kraj života Na `pustinjačkom otoku`, kako ga je zvao, ostaje sve do 1989. godine, kada mu se zdravlje pogoršava, a ratna zbivanja koja su toliko snažno obeležila njegovu mladost, i koja su se nekako baš u to vreme pripremala da ponovo razore zemlju iz koje je potekao, konačno ga sustižu u obliku građanskog rata i na njegovoj pustinjačkoj Šri Lanki. Tako na nagovor svoje ćerke Snježane Akpnikar (s kojom je radio na istraživanju ostataka jainske kulture u predislamskoj Arabiji), prelazi živeti u SAD, gde je poslednje godine života proveo u mahayanskom manastiru Deset hiljada Buda u Kaliforniji, gde mirno umire 28. decembra 1997. godine.

Lepo očuvani Korice negde malo pohabane kao na slici Strip strip Andrija Maurović (1901 — 1981) je bio jugoslovenski i hrvatski crtač stripova, slikar i ilustrator. Andrija Maurović Puno ime Andrija Maurović Datum rođenja 29. mart 1901. Mesto rođenja Muo Austrougarska Datum smrti 2. septembar 1981. (80 god.) Mesto smrti Zagreb SFRJ Delujući u maloj zemlji s nerazvijenom strip-tradicijom, zemlji neažurnih poslenika kulture, Maurović je, nažalost, iskusio sudbinu mnogih velikih umetnika i ostao je gotovo anoniman izvan njenih granica. Biografija Uredi Andrija Maurović, rođen je 29. marta 1901. godine u malom mestu Muo, kraj Kotora, kao sedmo dete Bokeljke i Slovenca, apotekarskog službenika austro-ugarske vojske. Nakon kratkotrajnog boravka u Krakovu, u Poljskoj, porodica Maurović se preselila u Dubrovnik, gde je Andrija proveo dane dečaštva i mladosti. Bio je slab đak, ali je od najranije mladosti pokazivao talenat za crtanje. U jesen 1920. godine prvi put odlazi u Zagreb u nameri da studira slikarstvo, ali se zbog besparice vraća kući. Prva izložba Uredi Kao osamnaestogodišnjak, 1919. godine, na jednoj zajedničkoj izložbi je u Dubrovniku izložio svoje prve radove. O uspehu tog prvog izlaganja nema nikakvih podataka, ali već sledeće 1920. godine Maurović ponovo izlaže i to 32 slike u tehnikama akvarela, ulja, pastela i ugljena. `Fali mu još dosta toga - osobito u tehnici; boje mu nemaju svježinu i prelazi su tvrdi ali se sve to dade postići školom i vježbanjem. Maurović je sada u 8. razredu gimnazije. Ovako mlad nas je začudio svojom prvom izložbom` - pisala je tadašnja kritika. Studije Uredi Kraće vreme (1921./1922.) bavio se glumom u sarajevskom pozorištu, a glumio je i u nekoliko nemih filmova. Pokazalo se kasnije da je ovo kratko filmsko iskustvo uveliko odredilo njegov način kadriranja stripova i ilustracija. Nakon odsluženja vojnog roka u Nišu, po drugi put odlazi u Zagreb kako bi otpočeo sa studiranjem na `Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt`, što je bio tadašnji naziv za Akademiju likovnih umetnosti. Upisao se u klasu Ferde Kovačevića. Ovoga puta Finansijski problemi su manji jer ga je pripomogla dubrovačka opština. Ipak Maurović je zarađivao za život izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige. U to vreme pravila Akademije zabranjivala su studentima takav rad, pa Maurović ubrzo prekida studije. U arhivi Akademije nisu pronađeni dokumenti na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da je došlo do sukoba sa upravom i da je Maurović isključen sa Akademije. Profesionalac Uredi Nakon prekida školovanja u potpunosti se posvećuje ilustratorskom radu. Povremeno objavljuje karikature u dubrovačkom `Ježu`. Među sačuvanim brojevima `Ježa` prvi Maurovićev crtež naslovljen je Madam Pompadur i taj crtež možemo smatrati njegovim najranijim sačuvanim crtežom (`Jež`, Dubrovnik 1921., br. 4 od 1.5.1921). Od 1925. godine povremeno sarađuje i sa tada najznačajnijim humorističko-satiričnim časopisom u Hrvatskoj `Koprive`, a od 1928. dobija poverenje da radi naslovnice i zadnje strane za taj časopis i pokoji crtež unutar broja. Tokom 1930. godine većinu naslovnica je uradio Maurović što govori da je stekao ugled i status među ilustratorima i karikaturistima. Sarađivao je sa velikim brojem novina i časopisa među kojima su `Jutarnji list`, `Novosti`, `Koprive`, `Ženski svet` i `Kulisa`. Zlatno doba: 1935—1941 Uredi Uvozni strip, pretežno američki, sredinom tridesetih godina počeo je da osvaja čitaoce, pa su urednici zagrebačkih `Novosti` odlučili da otpočnu sa objavljivanjem domaćeg stripa, a taj veliki posao su poverili Andriji Mauroviću. Svoj prvi strip `Vjerenica mača`, prema delu francuskog pisca Paula Fevala, `Novosti` su počele objavljivati 2. maja 1935. godine. Reprint ovog Maurovićevog prvenca, u okviru biblioteke `Velikani hrvatskog stripa`, objavio je Osiječki `Format` 2006. godine. Posle `Verenice mača`, prvog `romana u slikama`, usledila su dva naučno-fantastična stripa, `Podzemna carica` i `Ljubavnica s Marsa`, a onda su se kao na pokretnoj traci počeli ređati stripovi: `Plen demona džungle`, `Razbojnikova verenica`, `Krvolok od Tanipura`, `Ognjem i mačem`, `Zlatarevo zlato` i mnogi drugi. Veliku slavu je stekao sa svoja prva dva vestern-stripa `Trojica u mraku` i `Sedma žrtva` za kojima slede `Gospodar Zlatnih bregova`, `Poslednja pustolovina Starog Mačka`, `Sablast zelenih močvara`... Strip junaci naprečac osvajaju publiku širom zemlje, a svom tvorcu donose ogromnu slavu - i isto toliko novca. `Zarađivao sam po sedamdeset-osamdeset hiljada tadašnjih dinara mesečno, a za taj novac je kuća mogla da se kupi`. - rekao je Andrija Maurović. `Ali, kako je dolazilo, tako je i odlazilo: piće, žene, lumpovanje, četa prijatelja koji se za tren okupe oko čoveka punog para; koliko god da ih ima, nikad dovoljno, i ništa mi od sveta toga nije ostalo...` Svoj stvaralački vrhunac Maurović je imao između 1935. i 1941. godine. U drugoj polovini pedestih godina (1956-60) nije objavio nijedan strip pokušavajući da se vrati na puteve čistog slikarstva. Često je govorio da ga slikarstvo odmara, a da je strip upropastio njegov život. U periodu 1970-76 takođe se uzdržava od crtanja stripova. U 1976. objavljuje svoj poslednji strip `Povratak Starog Mačka`. Drugi svetski rat Uredi Početkom rata (1941-43.) Maurović nije crtao stripove, ali je tokom 1943. i 1944. za `Zabavnik` nacrtao sledeće stripove: Grob u prašumi, Seoba Hrvata, Knez Radoslav, Tomislav, Zlatni otok i Ahuramazda na Nilu. Pred kraj Drugog svetskog rata Maurović je pristupio partizanima i bio u sastavu Osme kordunaške divizije. Uglavnom je radio plakate i zidne novine. Nakon rata je nacrtao opus od 6 kratkih stripova iz partizanskog života. Ti stripovi su objedinjeni u strip-albumu `Priče o odvažnim ljudima` (Izdavač: KIC `Privlačica`, Vinkovci 1989). Za naslovnicu je upotrebljena njegova slika (ulje na platnu) iz 1945. godine .[traži se izvor] Strip-album `Priče o odvažnim ljudima` sadrži sledeće stripove: `Brodolomci na otoku Mega` (Scenario Marcel Čukli. Prvo objavljivanje `Horizontalni zabavnik`, 1952.) `Protiv smrti (scenario Vicko Raspor. Prvo objavljivanje `Omladina`, 1954.) `Rankov odred` (Scenario: Mahmud Konjhodžić i Norbert Neugebauer. Prvo objavljivanje `Plavi vjesnik`, 1961.) `Vreme odvažnih` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Strip magazin`, 1966.) `Istinite priče o malim borcima` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Kekec`, 1967/68.), sadrži zbirku kratki stripova: `Prijeteći pozdrav`, `Zaslađeni benzin`, `Most je popravljen`, `Spašeno selo`, `Ruke uvis`, `Lekovi su nabavljeni`, `Spašena žetva`, `Snalažljivi kurir`, `Beg iz doma`, `Uništeni plakati`. Poslednji šesti strip iz partizanskog opusa pod nazivom `Sinovi slobode` nije objavljen u ovom albumu jer su originalne table izgubljene, a reprint iz `Modre laste` nije bio zadovoljavajućeg kvaliteta. Na ivici ponora Uredi `Pio sam po desetak litara vina dnevno, po dva litra najjače rakije od kukuruza, pušio po osamdeset cigareta, predavao se jednako neumerenim čulnim uživanjima - i tako preko dvadeset godina, dok nisam dospeo na rub ponora, na granicu potpunog rastrojstva i kraha. Tek onda, kad mi je već bilo četrdeset pet godina, uspeo sam da se trgnem, da bih koliko-toliko produžio menicu života.` - izjavio je Maurović za magazin `Start` .[1] Opus - bibliografija Uredi Andrija Maurović je za života nacrtao preko 200 stripova. Veliki broj stripova je urađen po književnim delima među kojima je verovatno najpoznatija adaptacija `Gričke vještice` po motivima istoimenog romana Marije Jurić Zagorke. `Večernji list` je prvi započeo objavljivanje, u periodu 1960/62., ali je strip u celosti objavljen u ediciji `Strip-strip`, u izdanju `Lykos` (koji će kasnije promeniti ime u `Epoha`). Ediciju je štampao `Vjesnik` 1962. godine u 14 svezaka na ukupno 364 stranice. Po romanima Šenoe je uradio `Zlatarevo zlato` i `Čuvaj se senjske ruke`. `Ljubavnica s Marsa` je delo Alekseja Tolstoja, `Ognjem i mačem` Henrika Sjenkjeviča Kompletan opus možete pogledati ovde: Stripovi Andrije Maurovića Posthumno je NLC Media Grupa, Zagreb objavila Maurovićevu zbirku erotskih skica i crteža pod nazivom `Kandaul`. ISBN 978-953-98075-7-1. koja je štampana u nekoliko izdanja. Crteži su rađeni u olovci. Na pojedinim mestima olovka se razmazala, pa tekst nije dovoljno čitak. Na nekim tablama sličice su razrađene do najsitnijeg detalja dok su na drugima ostale samo kao proste skice. Maurović se nije previše trudio jer je stripove sa erotskom sadržinom radio iz razonode, samo za sebe. Smrt Uredi Poslednjih godina svog života Andrija Maurović je u svojoj okolini važio za čudaka i ekscentrika. Prihvatio je spartansko-asketski način života, opredelio se za najstroži vegetarijanski način ishrane, ustajao zorom a legao s prvim mrakom. Odrekao se poroka i društva ljudi i vratio se svojoj prvoj ljubavi - slikarstvu. Nakon kraće bolesti umro je u oskudici 2. septembra 1981. godine u vlastitoj kući u Zagrebu, na Pantovčaku 45. Maurović je 9 godina nakon svoje smrti sahranjen po drugi put 16. decembra 1990. godine. Piscu Maurovićeve biografije, novinaru Aleksandru Vojinoviću, pripada zasluga, pored pisanja biografije, što su Maurovićevi posmrtni ostatci premešteni iz grobnice koja je bila u katastrofalnom stanju u pristojnu grobnicu na zagrebačkom groblju Mirogoj. Priznanja Uredi Kulturno društvo klub devete umetnosti iz Ljubljane (Vošnjakova 4.) je 1978. godine ustanovio nagradu `Andrija` Zagrebačko nevladino udruženje `Art 9`, koje okuplja strip crtače, scenariste, kolekcionare, istoričare i stripofile, ustanovilo je 2009. godine nagradu `Andrija Maurović` koja se dodeljuje hrvatskim strip autorima za životno delo. Napomene Reference

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kriza Evropskih Nauka i transcendentalna fenomenologija Prevod: Zoran Djindjic Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.

OČUVANA,POSEBNO UNUTRAŠNJOST Izdavac:BEOGRADSKI IZDAVACKI-GRAFICKI ZAVOD,BEOGRAD, 1983.3.IZDANJE Godina izdanja: 1983. TRECE IZDANJE Jezik: Srpski Br. strana:480 strana Autor: Strani Prevod s latinskog i komentari:Dr Ksenija Atanasijević Predgovor: Radmila Šajković Etika - dokazana geometrijskim redom i u pet delova podeljena, Baruh de Spinoza Predgovor: Radmila Šajković Etika - dokazana geometrijskim redom i u pet delova podeljena, Baruh de Spinoza Prevod i komentari: Ksenija Atanasijević Predgovor O moći razuma ili o ljudskoj slobodi Postavka XLI I kad ne bismo znali da je naš duh večan, ipak bismo smatrali moralnost i religioznost za nešto najvažnije, kao i apsolutno sve što smo u četvrtom delu pokazali da pripada jačini volje i plemenitosti. medjas Naime, izgleda da vrlo mnogi ljudi misli kako su slobodni utoliko ukoliko smeju da slušaju svoju požudu, a da se utoliko odriču svoga prava ukoliko su primorani da žive prema propisu božanskoga zakona. Dakle, oni moralnost i religioznost, i uopšte sve što se odnosi na jačinu duha, smatraju za terete, za koje se nadaju da će ga posle smrti skinuti [zbaciti], i da će primiti platu za [svoje] ropstvo, naime, za moralnost i religioznost. Ali ne samo ta nada nego takođe, i prvenstveno, strah da ne budu posle smrti kažnjeni strašnim kaznama, pobuđuje ih da žive prema propisu božanskoga zakona, ukoliko to dopušta njihova slabost [siromašnost] i njihova nemoćna duša. A kada se u ljudima ne bi nalazili ta nada i strah, i kad bi, naprotiv, svi verovali da duhovi propadaju sa telom, i da nesrećnima, iscrpljenima teretom moralnosti ne preostaje nikakav dalji život, – onda bi se oni vratili svome [prvobitnome] načinu života, i želeli bi sve da urede prema [svojoj] požudi, i više bi želeli da se pokoravaju sreći [slučajnosti] nego sebi. – Ovo mi ne izgleda manje besmisleno nego kad bi neko – zbog toga što ne veruje da će [svoje] telo dobrom hranom večno održati – radije hteo da se zasiti otrovima i smrtonosnim supstancama; ili [kad bi neko], zato što vidi da duh nije večan ili besmrtan, pre želeo biti bezuman i da živi bez razuma: ovo je toliko besmisleno da jedva zaslužuje spominjanje. Prema Baruhu de Spinozi, Etika, BIGZ, Beograd, 1983.-3.IZDANJE Filozofski tekstovi BARUH DE SPINOZA (Misli, Etika i aksiomi) herodot Misli iz „Etike“ Prvi deo I.- Konačnom u svojoj vrsti naziva se ona stvar koja može biti ograničena drugom stvari iste prirode. Na primer, jedno telo naziva se konačnim zato što tada uvek zamišljamo drugo veće telo. Tako je jedna misao ograničena drugom. A telo nije ograničeno mišlju, niti misao telom. II- Pod supstancijom razumem ono što postoji i što se shvata; to jeste ono čijem pojmu nije potreban pojam druge vrste, od koga mora biti oblikovan. III- Pod Bogom razumem biće apsolutno beskrajno, to jest supstanciju koja se sastoji od beskrajno mnogo atributa. Mišljenje je Božiji atribut, ili Bog je stvar koja misli. Aksiomi I- Ono što se ne može shvatiti drugim mora se shvatiti samo sobom. II- Spoznaja posledice zavisi od spoznaje uzroka i sadrži ga u sebi. III- Stvari koje nemaju ničeg zajedničkog među sobomne mogu ni da se razumejujedna iz druge, kao što ni pojam prve stvari ne može biti u pojmu druge. IV- Istinita ideja mora se slagati sa svojim predmetom. O ljudima i njihovoj moći Ljudska moć je potpuno ograničena i beskrajno nadmašena moći spoljnih uzroka. Otuda, mi i nemamo apsolutne moći da stvari koje su izvan nas prilagodimo za naše potrebe.(…) Delen 1632-1677 Tijd van regenten en vorsten Spinoza U potrazi za istinom Spinoza je najpoznatiji nizozemski filozof i pripada maloj grupi filozofa koji su promenili tok istorije zapadnjačke misli. Benedikt de Spinoza je rođen u Amsterdamu 1632. godine kao Baruh d`Espinoza, sin jevrejskih roditelja izbeglih iz Portugala. Preminuo je 1677. godine u Hagu od bolesti pluća. Spinoza je živeo prilično skromno i izdržavao se brušenjem stakala za naočari i sočiva za mikroskope. Njegova bolest je verovatno pogoršana udisanjem čestica pri izradi stakala. Spinozin nadimak bio je Bento, što na portugalskom znači isto što i Baruh na hebrejskom i Benedikt na latinskom: blažen. Učio je holandski, portugalski, španski, hebrejski, a kasnije je pisao i na latinskom. Nakon verskog obrazovanja, 1656. godine došao je u sukob sa amsterdamskom jevrejskom zajednicom. Do sukoba verovatno nije došlo zato što se kritički odnosio prema ortodoksnoj veri, već pre svega zbog toga što nije želeo da svoju spoljašnost usaglasi sa strogim zahtevima i propisima. Iako je Republika u poređenju sa zemljama iz okruženja bila tolerantna i popustljivo se odnosila prema kritičkom mišljenju, Spinoza je ipak morao da bude oprezan. Dosta dela ili nije objavio ili ih je objavio pod pseudonimom. Njegovo glavno delo, Etika, objavljeno je tek nakon njegove smrti. Godine 1672, poznatoj kao `godina katastrofa`, atmosfera je postajala sve sumornija. Oranžisti su linčovali braću De Vit, a da vlasti ništa nisu učinile po tom pitanju. Spinozu je ovo tako duboko pogodilo da je želeo da na mesto zločina donese plakat sa natpisom ultimi barbarorum (najgori varvari). Međutim, njegov stanodavac i prijatelj ga je sprečio u tome i na taj način mu verovatno spasao život. U svojoj knjizi Teološko-politički traktat Spinoza je podstakao liberalna tumačenja Biblije, a u Političkom traktatu se oglasio kao pobornik demokratije i ukazao je na veliku važnost slobode mišljenja i govora. Spinozino remek-delo Etika (pun naziv: Ethica Ordine Geometrico Demonstrata, tj. `pojašnjeno na matematički način`), trebalo je da nauči ljude kako da ublaže sopstvenu patnju. Nije se radilo o filozofiji radi filozofije, već je knjiga imala praktični cilj. Knjiga je trebalo da nauči čoveka da je Bog deo tvorevine, odnosno da je sve što postoji - uključujući i samog čoveka - Božja pojava. Da bi došao do ove čiste svesti čovek mora biti samostalan i slobodan od teških iskušenja. Spinoza se ponašao u skladu sa svojim verovanjem: davao je argumente uvek smireno, razborito i razumno. Nije dozvoljavao da bude isprovociran. Čini se da je struktura Etike poput geometrijskog sistema. Spinoza je koristio definicije, aksiome i teoreme: na taj način je pokušavao da objektivno pristupa stvarima u turbulentnim vremenima. Kroz istoriju se mnogo čitalaca žalilo da se knjiga zbog toga teško čita. Ipak, i tu Spinoza ima poslednju reč budući da poslednja rečenica njegove Etike glasi: `Sve što je izvanredno je teško koliko je i retko.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volja za moć Najslavnije i najkontroverznije Ničeovo delo, najbogatija riznica misli ovog filozofa. Či­ta­lac ne tre­ba da se va­ra u po­gle­du smi­sla na­zi­va ko­ji je dan ovom je­van­đe­lju bu­duć­no­sti - „Vo­lja za moć - po­ku­šaj pre­o­ce­njivanja svih vred­no­sti`. Sa ovom for­mu­lom do­la­zi do iz­ra­za je­dan pro­tiv­po­kret u po­gle­du na prin­cip i za­da­tak; po­kret ko­ji će u ta­ko da­le­koj bu­duć­no­sti za­me­ni­ti onaj pot­pu­ni ni­hi­li­zam, ko­ji opet pret­po­sta­vlja, lo­gič­ki i psi­ho­lo­ški, ko­ji ni­ka­ko druk­čije i ne mo­že do­ći ne­go pre­ko nje­ga i iz nje­ga. Jer za­što je sa­da po­be­da ni­hi­li­zma nu­žna? Za­to što na­še da­na­šnje vred­no­sti u nje­mu na­la­ze svoj za­vr­še­tak, što je ni­hi­li­zam kraj­nji lo­gič­ki iz­vod iz na­ših ve­li­kih vred­no­sti i ide­a­la - jer mi mo­ra­mo naj­pre do­ži­ve­ti ni­hi­li­zam da bi nam mo­glo po­sta­ti ja­sno ka­kva je za­pra­vo vred­nost tih „vred­no­sti`... Pre ili po­sle na­ma će bi­ti nu­žne no­ve vred­no­sti... Ni­če je zbir kon­tra­dik­ci­ja na­še kul­tu­re i na­še sud­bi­ne, nje­na naj­be­spo­šted­ni­ja kri­ti­ka i naj­pot­pu­ni­ja sin­te­za. On je či­ta­vo ovo na­še do­ba, tra­gič­no sa pre­op­te­re­će­no­šću, ko­je pre­ko nje­ga u jed­nom no­vom po­le­tu uvis tra­ži svoj spas. On je jed­no ve­li­ko Da i jed­no ve­li­ko Ne či­ta­ve na­še du­šev­ne struk­tu­re i na­še pro­ble­ma­ti­ke. On go­vo­ri kao čo­vek ko­ji je na se­bi iz­dr­žao sve mu­ke na­še stvar­no­sti. Taj sa­mo­zva­ni imo­ra­list no­si­lac je vi­so­kog mo­ral­nog sa­zna­nja na­šeg do­ba. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Plava ptica, knj. 8. i 9 Odlično očuvano! Autor - osoba Kipling, Radjard, 1865-1936 = Kipling, Rudyard, 1865-1936 Naslov Knjiga o džungli : priče iz životinjskog sveta / napisao Radjard Kipling ; [prevela Olga Dimitrijević ; ilustracije D. Stojanović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂjungle book. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija : Prosveta, 1981 Fizički opis 2 knj. (220 ; 265 str.) : ilustr. ; 20cm. Drugi autori – osoba Dimitrijević, Olga Stojanović, D. Zbirka Plava ptica ; knj. 8, 9 Napomene Prevod dela: The jungle book / Kipling Radyard. Često surovi, ali pravedni zakoni prirode, kojima časno i predano služi vasceli životinjski rod, zacelo nikad nisu dobili toliko potpuno, uzvišeno ovaploćene kao u klasičnoj Kiplingovoj Knjizi o džungli. Kiplingova se knjiga, naravno, može shvatiti na bezbroj načina: kao velika alegorija, u kojoj životinjski svet, jedva prikriveno, zapravo pruža sliku ljudskog sveta; kao velika antiteza, u kojoj se osmišljeni poredak životinjskog carstva konfrontira sa haotičnim nesavršenostima ljudske zajednice; kao moralistička parabola, u kojoj inteligencija trijumfuje nad sirovom snagom, i tako dalje. Ali, ma kakvo bilo tumačenje književnih stručnjaka, činjenica ostaje da Kiplingova knjiga predstavlja istinski biser svetske omladinske književnosti. Pažnju, razume se, pre svega privlači ciklus priča o Mogliju: o „čovekovom mladunčetu“ odraslom među vukovima, o njegovom prijateljstvu sa medvedom Baluom i panterom Bagirom, kao i o njegovoj zavetno] borbi sa tigrom Šir-Kanom. Sva bujna raskoš Kiplingove pripovedačke proze, i sva snažna osobenost njegovih psiholoških karakterizacija, dolaze tu do punog izražaja i dečak-vuk izrasta pred našim očima u jedinstvenu, neponovljivu, gotovo mitsku figuru. S neuporedivom tananošću, Kipling neprestano pomera težište svog pripovedanja: čas je u središtu sam Mogli, čas džungla, čas njeni individualni žitelji, čas dramske ili moralne situacije koje valja razrešiti... Ali, pri svemu tome, izvorna snaga kazivanja i živa mašta piščeva daju svemu obrise istinske čarolije. Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888). Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča; njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas. U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio. Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba, a suprotstavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka. Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”. Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“ U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Dela „Balade iz kasarne“ „Priproste priče s planine“ „Sablasna rikša i druge priče“ „Knjiga o džungli“ „Kim“ „Svetlost se ugasila“ „Ako“ Detinjstvo Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“ Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo – u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji. U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju. U januaru 1878, Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891). Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kulturni ljudi`. Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“. Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U naredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu. U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling – koji je bio duboko zainteresovan za budizam – predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare. U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi. U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu. Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio. Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-godišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom. Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u „igri` svetske politike. Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici. Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`. Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. Kada su nacisti došli na vlast i uzurpirali svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-oj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu. Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija. Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji. KC novo (K)