ilustrovao ANTON HUTER str. 61 Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu«. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[3] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[6] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. NJegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine . Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. NJegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja.

Овај роман намењен је млађим основцима. Фика је на поклон добила коња. И то не било каквог коња! То је прави исландски пони, који је некада радио у циркусу и који уме да изводи разне акробације. Тата и мама се не слажу с тим да она задржи Ласеа, јер у њиховом малом дворишту уопште нема места за циркуског коња. Уз све то, тог коњића тражи и један стари кловн који жели да поврати своју славу. Фика је, међутим, обећала пријатељици Олги да ће се бринути о Ласеу и учиниће све да га задржи…

Autor: Enid Blajton Godina izdanja: 2012. Br. str.: 144 Povez: Tvrd Format: 140mm x 210mm Pismo: Latinica Opis Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin Knjiga iz dečijeg serijala o pet nerazdvojnih drugara u novoj avanturi. Džordžin otac odlučuje da se na izvesno vreme preseli na ostrvo Kirin kako bi na miru radio na svom tajanstvenom izumu. Kad mu se jednog dana učini da se na inače pustom ostrvu pojavio uljez, odlučuje da zadrži Timija da ga čuva. Timi jedne večeri nestane. I Džordž zna da je nešto pošlo naopako. Može li čuvena petorka da nađe uhodu i spreči krađu tajne formule?

Slikovnica je dobro očuvana. ,,Nagrada za najlepšu dečju knjigu 62. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu. Jednog čudnog popodneva devojčica Singi Lumba je radila svoj domaći zadatak. Nijedna olovka joj nije bila od koristi... Slikovnica vodećeg srpskog dizajnera. ``

Praktični priručnik kako postati vampir. Ovde se otkrivaju tajne besmrtnih, od toga kako se preobratiti u vampira do toga kako ispuniti večnost kad ste već ujedeni. Priručnik vam objašnjava, kako da kažete svojoj porodici da ste dete noći, kako da se obučete da biste zaista delovali kao misteriozno stvorenje, što i ustvari jeste, šta smete a šta ne smete da radite ako izlazite sa smrtnikom.

ŠONJAVKO SE VRATIO !!! ŠTA GOD RADILI NE PITAJTE GREGA HEFLIJA KAKO JE PROVEO SVOJ LETNJI RASPUST ZATO ŠTO ON DEFINITIVNO NE ŽELI DA PRIČA O TOME. Na početku nove školske godine, Greg želi da zaboravi protekla tri meseca... a naročito jedan određeni događaj...Nažalost po Grega, njegov stariji brat, Rodrik, zna sve o nezgodi koju Greg želi da zadrži u tajnosti. Ali, tajne imaju neke svoje načine da izađu na površinu... Posebno kada je u sve to umešan i dnevnik. VELIKI FILMSKI HIT! Osim knjiga i internet izdanja, 2009. se pojavio i film koji u celosti prati priču o Gregu i njegovim problemima. Pored velikih glumačkih imena koja su učestvovala u ovom projektu, zahvaljujući velikoj popularnosti knjiga film je postao jedan od najgledanijih dečijih filmova u 2010. Prevod sa engleskog: Sandra Nešović

Početak filozofije - Hans-Georg Gadamer Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2007 Broj strana: 149 Format: 20 cm Povez: Broširani Početak se može razumeti na dva načina: kao ono što je određeno vremenom (rođenje je, recimo, trenutak u vremenu kada počinjemo da živimo) i kao ono što je određeno pojmom (početak koji je određen nekakvim temeljom). Za Hansa Georga Gadamera, jednog od najvećih filozofa dvadesetog veka, početak filozofije u vremenu nije sporan: filozofiju su, i to je uglavnom poznato, izmislili stari Grci pre, otprilike, dve i po hijade godina. Zanimljivije je, međutim, kada čovek, zapravo, počinje da filozofira? Kako odrediti taj trenutak za koji je vreme, strogo uzev, nebitno? Filozofirati može svako nezavisno od godina starosti ili mesta na kojem živi. Pa ipak, filozofija je retka stvar, a filozofi su još ređa vrsta. Kako, dakle, odrediti početak filozofije? Gadamerove analize početaka grčke filozofije u istom gestu osavremenjuju pristup ovom problemu, pokazujući da ono što su majstori poput Sokrata, Platona, Aristotela, ili njihovi prethodnici poput Anakismandra ili Heraklita „otkrili“ kao filozofski materijal, nikada nije sasvim određeno vremenom, iako se, bez ikakve sumnje, rađa i pojavljuje u određenom vremenu. To što izmiče vremenu, upravo je pojam. Ili, ako se poslužimo jednim od Gadamerovih primera iz analize Platona, izbor pojmova koji formulišu odnos između ideje i nečeg posebnog, dakle između opštosti i posebnosti, između te dve suprotstavljene i uzajamno spletene strukture, slobodan je u onoj meri u kojoj je potčinjen određenim pravilima. Sloboda, zbog toga, nije puka proizvoljnost, „raditi ono što se želi“ bez ikakvih ograda, već izoštrena svest da je čovek slobodan samo ako svoju slobodu pojmi, ako je razume kroz određena pravila i s obzirom na ta pravila. Početak filozofije zbog toga je, za Gadamera, pre svega u svesti o slobodi. Deset Gadamerovih predavanja o grčkoj filozofiji, sabranih u ovoj knjizi, spada u sam vrh žanra koji se čini prirodnim i lakim kada ga izvodi veliki majstor.

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: BIGZ - Beograd, 1979. god. Tvrd povez, 22 cm. 246 str. Prevod Miloš N. Đurić Platon (grč. Πλάτων; rođen 427. p. n. e. u Atini; umro 347. p. n. e.) bio je neizmerno uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Poznati mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr: platos - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i - barem sudeći po njegovim rečima - prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija.

KRITIKA MOĆI SUĐENJA ( SAZNANJA ) Prva verzija uvoda u kritiku moći suđenja Imanuel Kant Misao - izdanje 384 str Žanrovi: Filozofija Opis Kantova kritička filozofija ima tri oblika: kao kritika teorijskog uma, kao kritika praktičnog uma i kao kritika moći suđenja. Kritika teorijskog uma predstavlja Kantovu teoriju saznanja, kritika praktičnog njegovu etiku, a kritika moći suđenja estetiku... Kritika praktičkog uma je najvažnija od tri Kritike Immanuela Kanta, koja je, zapravo, nastavak prve Kritike. Sam pojam kritika za Kanta znači – granica, mogućnost. Dakle, on ovde ne kritikuje praktički um u pravom smislu te reči, nego nam iznosi svoju teoriju o tome gde su njegove granice, šta on jeste i šta može. Za razliku od prve knjige koja govori šta možemo znati, ovaj nastavak odgovara na pitanje šta trebamo činiti, jer ljudi su delatna bića. Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Na početku Kritike čistog uma (A19/B33), Kant izlaže tezu da je transcendentalna estetika nauka koja se bavi proučavanjem apriornih formi opažanja. Iako transcendentalna estetika danas ne bi bila shvaćena kao nauka, i uprkos opravdanim kritikama Kantora, Kant njome daje značajan doprinos shvatanju prostora i vremena, izlažući da oni predstavljaju apriorne forme opažanja. Da bismo razjasnili ovaj nejasan pojam, možemo da se poslužimo bilo kojim segmentom našeg svakodnevnog opažanja. Gledajući ispred sebe, mi vidimo skupove predmeta koji su raspoređeni u određenim prostornim relacijama: gore, ispod, desno i sl. Iako smo svi naučeni značenjima svakog od ovih prostornih relacija, ipak nismo naučeni načinom na koji smo u stanju da ih opazimo. Odnosno, niko nije mogao da nas nauči kako da vidimo da je neki objekat iznad ili ispod nekog drugog objekta, iz čega Kant zaključuje da je ova sposobnost urođena, i naziva je а priori, što označava sve što je stečeno ili može da se stekne nezavisno od iskustva. Bez ove а priori sposobnosti, mi bismo ipak mogli da opažamo niz čulnih datosti, ali bi sve vizuelne informacije bile nesređene i bez forme. Isti zaključak važi i za vreme, budući da se naše poznavanje vremenskih relacija (istovremeno, posle i slično) svodi na apriori sposobnost, koju nas niko nije naučio. Ipak, treba imati na umu da Kantova namjera nije bila da objašnjava mistično svojstvo urođenog znanja, koje je ionako odbacivao kao filozofsko rešenje, a na koje njegova teza o apriornim formama čulnosti dosta liči. Ipak, brojni filozofi, pa čak i psiholozi poput Žan Pijažea, kritikovali su Kanta i odbacili ovu tezu, oslanjajući se na svoje teorije i empirijska svjedočanstva. Empirijski realizam i Transcendentalni idealizam Nadovezujući se na Kantovu teoriju prostora i vremena, važno je istaći još jedan Kantov zaključak, a to je da su prostor i vrijeme empirijski realne a transcendentalno idealne forme čulnosti. Kant smatra da se prostor i vrijeme mogu shvatiti kao forma objekata koji su empirijski dati, odnosno objekata koje možemo da opazimo. Eventualno postojanje objekata izvan tih granica može samo da se postulira, ali ne i dokaže. Stoga, Kant insistira da su ti objekti noumena, odnosno da postoje samo u mislima, ali ne i u opažanju. Dakle, prostor i vrijeme nisu forme opažanja objekata koji bi se eventualno nalazili van granica opažanja, odnosno oni su transcendentalno idealni. Ovaj rezultat neposredno utiče i na metafiziku.[10] Kant ističe da su svi pređašnji mislioci, nemajući gorepomenuto zapažanje na umu, mogli samo da grade kule u vazduhu, pokušavajući da dokažu postojanje raznoraznih nedokazivih noumena, nalik Bogu (Platon, Aristotel, Sv. Anzelmo, Sv. Toma Akvinski, Dekart i Lajbnic), ili besmrtnosti duše (nalik Platonu ili M. Mendelsonu). Iz tog razloga, Kant posvećuje značajan napor pobijanju tri vrste dokaza o Božijem postojanju: ontološkog, kosmološkog i fizičko-teološkog dokaza. Treba naglasiti da ova teza ni u najmanjoj mjeri nije ateistička, zato što istim teorijskim sredstvima, može da se dokaže da nije moguće dati konkluzivan dokaz o nepostojanju najvišeg bića. Pobijanje ontološkog dokaza Po Kantovoj analizi, ontološki dokaz je jedna od tri kategorije dokaza Božijeg postojanja, a klasičnu formulaciju ovog dokaza iznio je Anselmo Kenterberijski u spisu Proslogion (iako se Kantova kritika često tumači kao kritika metafizičke teologije svetog Tome Akvinskog; Kantov pristup tomističkoj metafizici kritikovao je britanski filozof Entoni Keni). Kritika ovog dokaza se razvija na sljedeći način. U iskazu „Bog postoji“, koji je ujedno i zaključak ontološkog dokaza, možemo da razlikujemo subjekat (Bog) i predikat (postoji). Greška koja se potkrala u Anselmovom argumentu se tiče predikata „postoji“. Naime, moguće je razlikovati dvije vrste predikata, koje se danas svrstavaju u grupe predikata prvog reda (Kant ih naziva realnim predikatima) i predikata drugog reda. Uzmimo najobičnije iskaze poput „Tabla je zelena“ ili „Nebo je plavo“. U ovim rečenicama, predikatima zeleno i plavo je rečeno nešto o tabli i nebu što inače ne bismo znali (Kant bi rekao da se u pojmu table ne krije da je zelena, niti da išta u pojmu neba sugeriše da je ono plave boje). Ipak, predikat „postoji“, za razliku od pomenutih predikata, ne donosi nikakvu novu informaciju nijednom subjektu kome se doda, bilo da je subjekt Bog ili 100 talira (Kantov primjer). Pod tim se misli da se korpus onoga što možemo da zaključimo o talirima na osnovu samog pojma talira, ne proširuje time što ćemo reći da oni postoje ili da ne postoje. Ako bismo rekli da su taliri npr. srebrni ili teški, to bi već bila nova informacija, ali ako bismo rekli da taliri postoje time ne bismo proširili znanje o tom pojmu. Ili, kako Kant piše,„sto realnih talira ne sadrže ni najmanje nešto više nego sto mogućih talira“. Kosmološke antinomije U savremenoj filozofskoj literaturi, pojam antinomije se koristi sinonimno sa pojmom paradoksa. Četiri Kantove kosmološke antinomije jesu prividno paradoksalne utoliko što pokušavaju istovremeno da dokažu tezu i antitezu, odnosno iskaze koji tvrde jednu tezu i iskaze koji je negiraju. Kant će navesti četiri ovakve antinomije, i nakon njihovog izlaganja ponuditi rješenje. Prva antinomija Prva kosmološka antinomija se bavi pitanjem da li je svijet nastao u vremenu i da li je prostorno ograničen ili nije. Teza, odnosno pozicija koja daje potvrdan odgovor na ovo pitanje, poziva se na sledeći argument. Pretpostavimo da nije tačno da svijet ima vremenski početak (kao u teoriji Velikog praska) i da nije prostorno ograničen (što su neki astrofizičari pretpostavljali). U tom slučaju, nastavlja Kant, suočili bismo se sa teorijskim poteškoćama. Naime, ako bi svijet postojao oduvijek (kako su i vjerovali stari Grci), naišli bismo na problem aktuelne beskonačnosti. Pod tim se misli na to da dati entitet, u ovom slučaju vrijeme, jeste beskonačan u realnom smislu, a ne samo na način na koji su beskonačni npr. realni brojevi. Ako dozvolimo mogućnost da je vrijeme beskonačno na taj način, morali bi da prihvatimo mogućnost da se beskonačnost završava, budući da je u ovom sadašnjem trenutku moralo da prođe beskonačan broj trenutaka. Ali, budući da je pojam beskonačnog broja trenutaka besmislen, isto kao što je besmislen pojam najvećeg broja, ova teza je pobijena. Osim toga, odbačena je i mogućnost da je svijet neograničen u pogledu prostora, jer bi na taj način bilo nemoguće da zamislimo veličinu svijeta. Ovaj klimav Kantov argument istrajava na tome da smo sposobni da opažamo samo nešto što je ograničeno kvantitetom, što bi u slučaju beskonačnog prostora bilo odbačeno u samom startu. Antiteza prve kosmološke antinomije u logičkom smislu teče na isti način - pretpostavlja se suprotni slučaj kako bi se dokazalo metodom reductio ad absurdum da je netačan, te da bi se na kraju potvrdila teza sa kojom smo otpočeli. Stoga, ako bi svijet zaista imao početak u vremenu i bio prostorno ograničen, ne bi postojao nikakav razlog zbog kojeg bi svijet nastao u jednom, a ne u nekom drugom vremenskom trenutku. Odnosno, ako zamislimo niz trenutaka prije nastanka svijeta, složićemo se da se nijedan od tih trenutaka ne odlikuje nekim svojstvom koje neko od drugih trenutaka nema. Onda se s pravom postavlja pitanje zbog čega je svijet nastao baš u trenutku t1, a ne recimo u trenutku t22. Naravno, pravog odgovora nema, čime je zagovornik antiteze ostvario svoj cilj. Za prostor je osmišljen nešto drugačiji argument, iako prisutan još u antičkoj filozofiji. Naime, kako je moguće, pita se Kant, da svijet bude ograničen prostorom, a da ne postoji ništa izvan njega, recimo, neki drugi svijet? Ta teza zvuči krajnje neodrživo, jer ne možemo naprosto da uvodimo pojam ničega kad god nam odgovara da njime oivičimo svijet. Odnosno, protivnik ovog argumenta bi lako mogao da istrajava na tome da ako je nešto ograničeno, ono je nužno ograničeno nečim, a ne ničim. Dakle, svijet nije prostorno ograničen. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik. K.S.N.