Sporedni ulaz u filozofiju - 34 velika filozofa u svakodnevici i mišljenju Vilhelm Vajšedel Izdavač: Plato, Beograd 2004; biblioteka Koinonia: knj. 24 Detaljnije: mek povez, strana 343, 20cm, stanje: odlično. Postoji svečani ulaz u filozofiju: to su stepenice od uglačanog kamena sa sveže očišćenim rukohvatima. Ali, postoji i sporedni ulaz u filozofiju. I, ukoliko imamo sreće, i same filozofe ćemo zateći takve kakvi su. Sporedni ulaz u filozofiju, Vilhelm Vajšedel Mislim da je ovo prava tema ove popularno napisane istorije filozofije. Ove odbrane filozofije. Da vidimo šta znači Vajšedelov projekt tzv. “sporednog ulaza u filozofiju” što je, uostalom, i naslov njegove knjige, koja je neka vrsta popularne istorije filozofije, u koju se ipak na “sporedan ulaz” upućuje, ako se upoznamo sa neobičnim događajima iz svakodnevnog života trideset i četvorice velikih mislilaca zapadne tradicije filozofije. Jer, filozofija je u ovom starogrčkom obliku izum zapadne kulture. Tako se, doista, izbegava jedan “suvoparni ton u filozofiji”, kako je to rekao Kant, ton koji je bez sumnje odgovoran za odbojnost koju neki duhovi gaje prema filozofiranju. Ali, već činjenica da sam Vajšedel ovaj pristup naziva “sporednim” govori o njegovom tradicionalno obojenom shvatanju filozofije, koja je inače, po sebi, nešto veličanstveno i značajno. Ovaj pristup zato nema nameru da ospori filozofiju i njen značaj sve do Vitgenštajna sa kojim se zaključuje ovaj pregled zapadne filozofije i sa kojim, prema Vajšedelu, i počinje “zalazak filozofije”, u smislu do koga je Vajšedelu inače stalo, a koji je, kao što sam rekao, pobornik tradicionalnog shvatanja filozofije. Ovakav pristup zato ima isključivo propedetički i pedagoški karakter u vreme kada je filozofija i njena “stvar” i tako na zalasku. Nema sumnje da je u svom nastojanju Vajšedel veoma uspeo. Zato ovo štivo treba svesrdno preporučiti kao priručnik za srednje škole a možda i za više obrazovne ustanove, kod onih kojima filozofija i filozofiranje nisu životni izbor i opredeljenje. Sve u svemu, Vajšedelov pristup nije postfilozofski, jer za razliku od njega postfilozof misli da je ovaj tzv. “sporedni ulaz”, u samoj stvari, onaj glavni, ako je ova podela uopšte prihvatljiva. Za razliku, recimo, od inženjera Lučijana de Krešenca, koji je isto tako autor jedne popularne istorije filozofije, Vajšedel je neosporno sigurniji u svom kretanju kroz istoriju filozofije, pre svega zato što ima veoma prepoznatljivo sopstveno shvatanje filozofije. To je, u osnovi, ono shvatanje koje potiče još od Platona i razvija se, sa izvesnim skretanjima, sve do Hegela koji je “poslednji veliki metafizičar zapadne tradicije filozofiranja”. To, drugim rečima, znači da je filozofija u svom izvornom obliku metafizika, ili anamneza (sećanje) na boravak večne, besmrtne duše u svetu ideja u kome je duša mogla da vidi prauzore lepog, dobrog i istinitog, ili pravednog. Zato je filozofiranje u osnovi eros, ili žudnja koja nikada ne napušta onoga koji je jednom bio obuzet ovom žudnjom. Kao i Platon, i Hegel zato govori o ovoj ljubavi, ili bogu. Jedna ideja boga zato prožima ovu tradiciju, koja se napušta tek kod Rasla i Vitgenštajna. Kod Rasla zato što je tek Rasl otkrio da je logika nezavisna od postojanja a kod Vitgenštajna zato što je on, sledeći Rasla, odbacio metafiziku i filozofiju shvatio samo kao vrstu “jezičke igre”, ili naracije. Upravo je ovaj narativni momenat, možda, najznačajniji u ovom pristupu. U tom pogledu, ova istorija prikazuje filozofe kao obične ljude. Lorda Rasla, koji ponekad nije imao novac ni za omnibus, ili bolesnog Ničea koji svira na klaviru i igra. Na kraju, jasno je zašto u ovom pregledu nema savremenih francuskih autora. Zar Dekez i Gatari nisu, nasuprot Vajšedelu, tvrdili da filozofi ne rade drugo nego “izmišljaju pojmove”, kao što su “entelehia” ili “cogito”. Pošto je ovo prvi prevod Vajšedela na srpski jezik, bilo je potrebno uz ovo izdanje objaviti i belešku o autoru Nenad Daković 06.08.05 Danas Čitalište Pozorište potlačenog, Dopler, Sporedni ulaz u filozofiju, Čarobnjakov sestrić Augusto Boal pripada latinoameričkom alternativnom teatru, a to je teatar raznolik u svim komponentama, u kome gledaoci nisu u ulozi pasivnih posmatrača, već prosvećena, emancipovane publika. Augusto Boal prešao je interesantan put od stipendiste i doktora hemijskih nauka u SAD, gde se na univerzitetu prvi put upoznaje sa pozorišnim radom. Kad se vratio u Brazil, Boal nastavlja da se bavi pozorištem i to postaje njegova prva profesija. Otkriva u sebi talentovanog pisca, reditelja, glumca, pedagoga, animatora i teoretičara pozorišta. Milena Dragićević Šešić o tome kaže: `Koncept pozorišta potlačenog čoveka Augusta Boala polazi od neophodnosti socijalne akcije i intervencije putem pozorišta kao jednog od mogućih sredstava. Ono tako sintetizuje zahteve i forme političkog pozorišta i pozorišta animacije, jer ne samo što otkriva i ukazuje na osnovne suštinske društvene probleme da bi provociralo otpor, već mu je osnovni cilj da delujući u mikrosredinama pruži tehnike pozorišnog delovanja, onima koji će od njih načiniti instrumente sopstvenog oslobađanja`. Forme potlačenog pozorišta su simultana dramaturgija, pozorište-forum, nevidljivo pozorište, a sam Boal ističe da je svrha pozorišta potlačenog i demistifikacija pozorišnog, odnosno stvaralačkog rada, kao i `razbijanje svetlosti pozorišne scene kao oltara pred kojim publika može samo da se klanja`. Boal, dakle, deleći u teatru uloge, glavnu ulogu daje i publici, koja kao učesnik stupa na scenu, učestvuje u stvaranju toka dramske radnje - jednom rečju, postaje stvaralac. Suština Boalovog rada jeste spoznaja da je i teatar, kao i svaka kreacija, dvosmeran proces, kao i da polako prolazi vreme kada je sedeti u teatru kao gledalac značilo biti pasivan. Možda teatar i mora pre svega biti akcija i glumaca i gledalaca, da bi pozorište sačuvalo svoju osnovnu svrhu, koju nosi još od antike - da bude očišćenje od zla. Erlend Lu je norveški pisac, koga je naša čitalačka publika upoznala kada je Geopoetika objavila njegovo sveže i netipično prozno štivo Naivan. Super. Lu (1969) pripada mlađoj generaciji norveške literarne scene, a osim što se bavi pisanjem, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, pisao književnu kritiku, bio i učitelj, prevodilac poezije... Objavio je i romane Prohujalo sa ženom, L, Činjenice o Finskoj, Dopler, kao i četiri knjige za decu koje je ilustrovao Kim Hiorti. Za kratko vreme, Erlend Lu postao je kultni norveški pisac, a knjige su mu prevedene na više od dvadeset svetskih jezika. Ukoliko su česte junakinje Almodovarovih filmova `žene na rubu nervnog sloma`, junaci Luovih romana su muškarci, koji plove iz krize u krizu, kod kojih ima svega ljudskog a najmanje herojskog, i koji odlučuju ne da se bore, već da bojište - napuste. Glavni lik Doplera odlučuje da napusti društvo, porodicu, dom i da ode i živi u šumi, odlučivši se da smisao nađe tamo gde ga je našao i Toro - u samoći, tišini i tihovanju. Spoznavši da moderno doba ne postavlja pred čoveka izbore, već ultimatume, Luov junak napušta civilizaciju, zaključujući da je njegov korak iz sveta `ratni pohod` i da je on `vojnik koji će se boriti do poslednjeg čoveka, protiv briljantnosti, protiv gluposti. Jer napolju je rat. Rat je`. Ako u filozofiju uđemo na sporedan ulaz, možemo očekivati da ćemo i same filozofe zateći bez krutih odora, bez suvišnog prenemaganja. Tako bi trebalo da ih upoznamo kao ljude, kakvi oni jesu: kao obične ljude, a istovremeno i kao veličanstvene i gotovo neumorne pregaoce koji se trude da izađu van okvira pukog ljudskog Klajv Stepls Luis rođen je u Belfastu 1898. U detinjstvu opčinjavale su ga bajke, mitovi i drevne legende, koje je slušao od dadilje Irkinje. Slika fauna koji nosi pakete i kišobran pod snegom, izronila je u njegovoj mašti još kad je imao šesnaest godina. No, mnogo godina kasnije, kada je već bio profesor univerziteta na Kembridžu, faunu su se pridružili zla kraljica i veličanstveni lav. Oni su postali glavni junaci letopisa o Narniji, čudesnoj zemlji, koju su čitaoci, pre svega oni mlađe generacije, naprečac zavoleli. Završni naslov posvećen Narniji, Poslednja bitka, štampan je 1956. i dobio najveće priznanje za dostignuće u dečjoj književnosti- Karnegijevu nagradu. Od trenutka kad je K. S. Luis stvorio zemlju čuda, Narniju, prošlo je pedeset godina, a preko osamdeset pet miliona čitalaca zakoračilo je u taj svet čudesa, što stanuje iza zadnje strane ormana. Čarobnjakov sestrić samo je jedan od nastavaka knjiga posvećenih Narniji. Krajem 2005. u produkciji studija `Dizni`, održaće se svetska premijera fimske verzije ove priče. S.S.S.

Autor - osoba Aristoteles, 384pne-322pne = Aristotel, 384pne-322pne Naslov O pjesničkom umijeću / Aristotel ; prijevod i objašnjenja Zdeslav Dukat Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : `August Cesarec`, 1983 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 490 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dukat, Zdeslav, 1940-2012 = Dukat, Zdeslav, 1940-2012 Zbirka ǂBiblioteka ǂKritika i esejistika (Karton) Napomene Prevod dela: Peri poietikes Bibliografija: str. 7-8. Predmetne odrednice Aristotel, 384-322pne -- `Poetika` Poetika ili O pjesničkom umijeću jedno je od najpoznatijih Aristotelovih djela koje u 26 glava govori o pjesništvu, analizira ga, svrstava i opisuje. Poetika se može zamisliti kao učenje koje se razvija od razmatranja opće prirode književnosti, preko analize pojedinačnog književnog djela do razmatranja književnih vrsta kao posebnih oblika unutar kojih se ostvaruje svako pojedinačno književno djelo. Od svog osnutka bijaše zamišljena kao „o pjesničkom umijeću kao takvom i o pojedinim njegovim oblicima“, što je rečeno u uvodu Aristotelove Poetike. Književnost se razvija u nizu oblikovanja posebnih oblika književnih vrsta, stoga je proučavanje načela oblikovanja od vrlo velike važnosti i za razumijevanje književnosti u cjelini i za razumijevanje načina na koji se unutar svake vrste oblikuju pojedinačna književna djela. Taj se dio teorije književnosti naziva poetika. Proučavanje književnih djela pretpostavlja određeno načelno razmatranje prirode književnosti, a iz tog shvaćanja proizlazi i shvaćanje osobina pojedinih književnih djela, odnosno proučavanje načina kako se književna djela mogu analizirati. Aristotel dijeli poeziju na tri vrste: tragediju, komediju i epsko pjesništvo. Središte u Poetici ima tragedija, a drugo Aristotelovo djelo u čijem je središtu komedija izgubljeno je. Postoje nagađanja da je tzv. Tractatus coislinianus predložak za Aristotelove lekcije o tom predmetu ili bilješke filozofa aristotelovske tradicije. Sačuvani tekst Poetike vjerojatno nije u cjelini, a postojeći su najvjerojatnije prepisali njegovi učenici. Središte Poetike jest njegova analiza tragedije koju definira kao oponašanje ozbiljne i cjelovite radnje primjerene veličine ukrašenim govorom i to svakom od vrsta ukrašavanja posebno u odgovarajućim njezinim dijelovima. Poetika zajedno s Retorikom čini Aristotelov rad o estetici. Aristotel (grč. Αριστοτέλης; 384. p. n. e. – 322. p. n. e.) bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli. Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke. Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e. Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“ Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej. (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma). Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. – 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd.; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija). Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: Organon (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), Retorika, Nikomahova etika (Nikomah je bio njegov otac), Politika, Metafizika, Fizika, O duši. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na objektivno, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao). MG122 (N)

OVO NOVO IZDANJE PLATONOVE-`DRŽAVE` - `DRŽAVA ili o pravičnosti` IZDAVACKE KUCE `MISAO`(PO MENI) JE PERFEKTNO:KVALITETAN MEKI POVEZ NA BELOM PAPIRU,KVALITET STAMPE-ODLICAN-PREVOD JE FANTASTICAN- A KNJIGA JE NOVA-NEKORISCENA, PO MENI LEPSE I KVALITETNIJE OD NEKIH PIRATSKIH I FOTOKOPIJA!!!NEMA NIKAKVE RAZLIKE U PREVODU I TEKSTU OD PRVIH IZDANJA! KNJIGA JE KUPLJENA U KNJIZARI`LEO COMMERC`-NIJE PIRATSKO I FOTOTIPSKO IZDANJE, POJAVILO SE BEZBROJ PIRATSKIH I FOTOTIPSKIH IZDANJA!!! ISBN: Ostalo IZDAVAC:`MISAO`- NOVI SAD STAMPA: `IMPRIMERA` - NOVI SAD - 2014 GOD. STANJE KNJIGE:KAO NOVO (5+) ZA IZDAVACA:MARKO KARAMARKOVIC Godina izdanja: 2014 GOD. Br.strana:347 STR. MEKI POVEZ Tiraz: 500 Primeraka Format:14x20cm latinica Naslov dela:`DRŽAVA ili o pravičnosti` Naslov originala: Politeia / Platôn Jezik: Srpski Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Država , Filozofija starog veka , Antička filozofija Ostali naslovi iz oblasti: Filozofija Autor: Strani-PLATON ---------------------------------------------------------------------- Opis : Platonova Država (Πολιτεία, Politeia, oko 380. p.n.e.) predstavlja jedno od najvažnijih dela antičke filozofije, kamen temeljac savremene politikologije, ali isto tako i izvanredno književno dostignuće koje vekovima zaokuplja pažnju kako stručne javnosti, tako i tzv. „običnog” čitaoca. Pojam idealističke filozofije ovim delom dobija svoju definiciju jer Platon pišući o idealnom državnom uređenju, ne govori o već postojećoj državi, već o onoj idealnoj koju bi tek trebalo stvoriti. Bertrand Rasel je prepoznao tri dela Države: Od I−V knjige Sokrat vodi raspravu o pravičnosti. Predstavljena je utopija idealnog društva i način obrazovanja čuvara države (vojnika). U VI i VII knjizi Platon definiše „filozofe” zato što oni predstavljaju idealne vladare takve zajednice. Filozofi moraju postati kraljevi ili kraljevi moraju postati filozofi. Alegorija o pećini predstavlja centralni deo čitave knjige u kome se raspravlja o prirodi našeg obrazovanja i potrebi za njim. Treći stalež čine radnici, seljaci, trgovci i robovi. Od VIII−X knjige raspravlja se o modalitetima najboljeg (i najgoreg) državnog uređenja: timokratiji, oligarhiji, demokratiji, tiraniji. Savremeni čitaoci i teoretičari percipiraju ovo Platonovo delo pre kao teoretsko, negoli praktično uputstvo za dobro upravljanje državom. Čak i 24 veka pošto je napisano, ono nam nedvosmisleno ukazuje na neraskidivu, reklo bi se, prirodnu vezu između političkih ciljeva i njihovog uticaja na svakodnevni život ljudi.  Biografija-Platon ------------------------------------------------------------------ Platon (rođen 427. p. n. e. u Atini; umro 347. p. n. e.) bio je neizmerno uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Poznati mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr: platos – pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lepe ilustracije! The House at Pooh Corner A.A. Milne Ernest H. Shepard (Illustrator) Winnie-the-Pooh, najbolji medvjed na cijelom svijetu, odavno je obožavan od strane malih i velikih čitatelja. U ovom prekrasnom poklon izdanju `Kuće na Poohovu uglu` klasične ilustracije Ernesta H. Sheparda pažljivo su ručno crtane. Izvrsna knjiga i savršen dar za svaku priliku, ova je knjiga živopisna i šarmantna poput voljenih likova iz Hundred Acre Wooda. Alan Alexander Milne (na engleskom: Alan Alexander Milne), poznat kao AA Milne, engleski je pisac. Poznat je po svojim knjigama o medvjediću Winnieju Poohu koji govori i mnogim dječjim pjesmama od kojih su neke također o Winnieju Poohu i njegovim prijateljima. Winnie-the-Pooh dječja je knjiga iz 1926. godine engleskog pisca A. A. Milnea i engleskog ilustratora E. H. Sheparda. Knjiga je smještena u fiktivnu Hundred Acre Wood, sa zbirkom kratkih priča koje prate avanture antropomorfnog plišanog medvjedića Winnie-the-Pooha i njegovih prijatelja Christophera Robina, Praščića, Eeyorea, Sove, Zeca, Kange i Rooa . To je prva od dvije Milneove zbirke priča o Winnie-the-Poohu, a druga je The House at Pooh Corner (1928). Milne i Shepard prethodno su surađivali za engleski humoristički časopis Punch, a 1924. stvorili su zbirku poezije When We Were Very Young. Među likovima u pjesničkoj knjizi bio je i medo Shepard napravljen po uzoru na igračku njegova sina. Nakon toga, Shepard je potaknuo Milnea da piše o igračkama svog sina Christophera Robina Milnea, pa su one postale inspiracija za likove u Winnie-the-Poohu. Knjiga je objavljena 14. listopada 1926. i bila je dobro primljena od strane kritike i komercijalno uspješna, prodana u 150.000 primjeraka prije kraja godine. Kritička analiza knjige smatra da ona predstavlja ruralnu Arkadiju, odvojenu od pitanja ili problema stvarnog svijeta, te je bez svrhovitog podteksta. Nedavno je kritika usmjerena na nedostatak pozitivnih ženskih likova (tj. da je jedini ženski lik, Kanga, prikazana kao loša majka). Winnie-the-Pooh preveden je na više od pedeset jezika; latinski prijevod iz 1958., Winnie ille Pu, bila je prva knjiga na stranom jeziku koja se našla na popisu najprodavanijih knjiga New York Timesa i jedina knjiga na latinskom koja je ikada bila istaknuta. Priče i likovi u knjizi adaptirani su u drugim medijima, ponajprije u franšizu tvrtke Walt Disney, počevši od Winnieja Pooha i medenog drveta, objavljenog 4. veljače 1966. kao dvostruki film s Ružnim jazavčarem. 1. siječnja 2022. originalna knjiga Winnie-the-Pooh ušla je u javnu domenu u Sjedinjenim Državama, gdje je Skyhorse Publishing izdao novo izdanje koje je obojio Diego Jourdan Pereira.[1] Ostaje zaštićen autorskim pravima u drugim zemljama, uključujući UK. Biografija Milne je rođen u Škotskoj 18. siječnja 1882., ali je odrastao u Londonu, u privatnoj školi svog oca Johna Vinea Milnea. Jedan od njegovih učitelja u djetinjstvu bio je Herbert Wells. Studirao je na Westminster School i na Trinity Collegeu, Cambridge University, gdje je dobio stipendiju za matematiku. Tamo je objavljivao u studentskom časopisu `Granta`. Milne je postao suradnik, a kasnije i pomoćnik urednika humorističnog britanskog časopisa Punch. Njegov sin Christopher Robin Milne rođen je 1920. godine. Milne je služio u Prvom svjetskom ratu u britanskoj vojsci, ali je nakon rata napisao oštar članak pod naslovom Mir s čašću (1934.) (koji je donekle povukao 1940. s Ratom s čašću). Umro je 31. siječnja 1956. u Hartfieldu, Sussex, Engleska. Milne je među najistaknutijim kritičarima PG Woodhousea. Kad su Woodhousea zarobili nacisti u okupiranoj Francuskoj, poslan je u Njemačku i odslužio je jednogodišnju kaznu. Tada je počeo emitirati duhoviti radijski program o svojoj internaciji, koji je emitiran iz Berlina. Iako su predmet njegova humora nacisti, Milne ga kritizira zbog ovakvog čina izdaje domovine, kroz svojevrsno savezništvo s okupatorima. Kao odgovor, Wodehouse je u svojim kasnijim djelima napisao parodije pjesama o Christopheru Robinu. Kreativnost Prave igračke Christophera Robina: magarac Yori, Kanga, Roo, Tigar i Praščić. Javna knjižnica New Yorka Godine 1925. kupio je seosku kuću, Cotchford Farm u Hartfieldu, East Sussex. Ondje je otišao u mirovinu nakon operacije mozga 1952. godine zbog koje je ostao invalid. Milne je postao svjetski poznat sa svoja dva romana bajke Winnie the Pooh (1926.) i Pooh`s Corner House (1928.). U njima oživljavaju plišane igračke njegovog sina Christophera Robina. Pustolovine Winnieja Pooha, Praščića, Yorija, Tigra, Kange, Zeca i Sove zabavne su i poučne. Izvorne ilustracije za knjige je Ernest Howard Shepherd. Nakon Milneove smrti, prava na likove Winnieja Pooha prodana su Waltu Disneyju, koji je napravio nekoliko crtanih filmova o Winnieju Poohu i veliku količinu robe o Winnieju Poohu. Milne je također napisao mnoge pjesme, uključujući Vespers, They`re Changing Guard at Buckingham Palace i King John`s Christmas, koje su objavljene u knjigama `When We Were Very Young` i `Now We Are Six`. Njegove su pjesme mnogo puta parodirane, uključujući i u knjizi Now We Are Sixty. Milne je adaptirao roman Kennetha Grahamea The Wind in the Willows za pozornicu pod naslovom Toad of Toad Hall. Ernest Howard Shepard OBE MC (10. prosinca 1879. - 24. ožujka 1976.) bio je engleski umjetnik i ilustrator knjiga. Posebno je poznat po ilustracijama antropomorfnih životinja i likova plišanih igračaka u Vjetru u vrbama i Winnie-the-Poohu. Shepardova originalna ilustrirana karta Hundred Acre Wood iz 1926., koja se pojavljuje na uvodnim stranicama Winnie-the-Pooha (i također se pojavljuje u uvodnoj animaciji u prvoj Disneyevoj adaptaciji 1966.), prodana je za £430,000 ($600,000) u Sotheby`su u London, postavljajući svjetski rekord za ilustracije knjiga.[1][2] Rani život i karijera Shepardova kuća u Lodsworthu, označena plavom pločom Shepard je rođen u St John`s Woodu u Londonu, kao sin Henryja Donkina Sheparda, arhitekta, i Jessie Harriet, kćeri slikara akvarela Williama Leeja. Pokazavši nešto obećavajuće u crtanju u školi St Paul`s School, 1897. upisao se u Heatherley School of Fine Art u Chelseaju.[4] Nakon produktivne godine tamo, pohađao je škole Kraljevske akademije, osvojivši Landseerovu stipendiju 1899. i nagradu Britanskog instituta 1900. [5]. Tamo je upoznao Florence Eleanor Chaplin, s kojom se oženio 1904. godine.[6] Do 1906. Shepard je postao uspješan ilustrator, izradivši radove za ilustrirana izdanja Ezopovih basni, Davida Copperfielda i Školskih dana Toma Browna, dok je u isto vrijeme radio kao ilustrator u osoblju Puncha. Par je kupio kuću u Londonu, ali su se 1905. preselili u Shamley Green, blizu Guildforda. Shepard je bio plodan slikar, izlagao je na brojnim izložbama. Izlagao je u Kraljevskom društvu umjetnika u Birminghamu—tradicionalnom mjestu okupljanja generičkih slikara—kao iu radikalnijoj atmosferi Instituta lijepih umjetnosti u Glasgowu, gdje su izlagali neki od najinovativnijih umjetnika. Bio je dvaput izlagač u Walker Art Gallery u Liverpoolu, jednoj od najvećih pokrajinskih galerija u zemlji, i drugi put u Manchester Art Gallery, viktorijanskoj instituciji koja je kasnije bila dio javnih knjižnica. Ali u srcu, Shepard je bio Londončanin, šesnaest puta nastupao je u Kraljevskoj akademiji na Piccadillyju. Njegova supruga, koja je također bila slikarica, pronašla je dom u londonskom West Endu za svoje skromne radove tijekom 25-godišnje karijere. Kad je 1914. izbio Prvi svjetski rat, u srednjim tridesetima Shepard je dobio dužnost potporučnika u Kraljevskom garnizonskom topništvu, ogranku Kraljevskog topništva. Bio je dodijeljen 105. opsadnoj bateriji, koja je prešla u Francusku u svibnju 1916. i krenula u akciju u bitci na Sommi.[9][10][11][12] Do jeseni 1916. Shepard je počeo raditi za Obavještajni odjel skicirajući borbeno područje unutar pogleda na položaj svoje baterije. [13] [14] Dana 16. veljače 1917. postao je vršitelj dužnosti kapetana dok je bio zamjenik zapovjednika svoje baterije, a kratko je služio i kao vršitelj dužnosti bojnika krajem travnja i početkom svibnja te godine tijekom bitke kod Arrasa prije nego što je ponovno postao vršitelj dužnosti kapetana.[10] ][15][16][17] Promaknut je u glavnog poručnika 1. srpnja 1917..[18] Dok je obnašao dužnost satnika, odlikovan je Vojnim križem. Njegov citat je glasio: [19] Za istaknutu galantnost i odanost dužnosti. Kao prednji časnik za promatranje, nastavio je promatrati i slati vrijedne informacije, unatoč teškoj granati i vatri iz mitraljeza. Njegova hrabrost i hladnokrvnost bile su uočljive. Kasnije 1917., 105. opsadna baterija sudjelovala je u završnoj fazi bitke kod Passchendaele gdje je bila izložena teškoj vatri i pretrpjela brojne gubitke.[10][20] Krajem godine poslan je da pomogne u vraćanju katastrofalne situacije na talijanskoj bojišnici, putujući željeznicom preko Verone prije nego što je stupio u akciju na brdu Montello.[10][15] Shepard je propustio drugu bitku na rijeci Piave u travnju 1918., jer je bio na dopustu u Engleskoj (gdje ga je kralj George V. u Buckinghamskoj palači uložio sa svojim MC-om) i gdje je pohađao tečaj streljaštva.[21] Vratio se u Italiju sa svojom baterijom za pobjedu kod Vittorio Veneto.[10][22] Nakon primirja u Villa Giusti u studenom 1918., Shepard je promaknut u vršitelja dužnosti bojnika koji je zapovijedao baterijom i dobio je dužnost upravljanja zarobljenim neprijateljskim oružjem. Demobilizacija je započela na Božić 1918., a 105. opsadna baterija je raspuštena u ožujku 1919. [10] [23] [24] Tijekom cijelog rata surađivao je s Punchom. Zapošljen je kao redoviti karikaturist 1921., a postao je glavni karikaturist 1945. S tog ga je mjesta 1953. uklonio Punchov novi urednik, Malcolm Muggeridge.[25] Njegov je rad također bio dio slikarskog događaja u umjetničkom natjecanju na Ljetnim olimpijskim igrama 1928..[26] Sheparda je 1923. A. A. Milneu preporučio drugi zaposlenik Puncha, E. V. Lucas. Milne je isprva mislio da Shepardov stil nije ono što želi, ali ga je iskoristio za ilustriranje knjige pjesama When We Were Very Young. Zadovoljan rezultatima, Milne je tada inzistirao da Shepard ilustrira Winnie-the-Pooha. Shvaćajući doprinos svog ilustratora uspjehu knjige, pisac je organizirao da Shepard rdobiti dio njegovih tantijema. Milne je također ispisao kopiju Winnie-the-Pooha sljedećim osobnim stihom: [27] Kada me ne bude, Neka Shepard ukrasi moju grobnicu, I stavi (ako ima mjesta) Dvije slike na kamenu: Prasac sa strane sto jedanaest, I Pooh i Prasić u šetnji (157) ... A Petar, misleći da su moji, Hoće li mi dobrodošlicu u raj. Na kraju je Shepard počeo zamjerati `tom blesavom starom medvjedu` jer je smatrao da su ilustracije Pooha zasjenile njegov drugi rad.[28] Shepard je modelirao Pooha ne prema igrački koju je posjedovao Milnein sin Christopher Robin, već prema `Growleru`, plišanom medvjedu u vlasništvu njegova sina.[29] (Growler više ne postoji, dat je njegovoj unuci Minnie Hunt, a zatim ga je uništio susjedov pas.)[30] Njegovo djelo Pooh toliko je poznato da je 300 njegovih preliminarnih skica bilo izloženo u Victoria and Albert Museumu 1969., kada je imao je 90 godina.[31] Shepardova slika Winnieja Pooha, za koju se vjeruje da je naslikana 1930-ih za čajanu u Bristolu, [32] jedina je poznata slika poznatog medvjedića u ulju. Kupljen je na aukciji za 243.000 dolara u Londonu krajem 2000. godine.[33] Slika je izložena u Galeriji Pavilion u Assiniboine Parku u Winnipegu, Manitoba, Kanada, gradu po kojem je Winnie dobila ime.[34] Shepard je napisao dvije autobiografije: Izvučeno iz sjećanja (1957.) i Izvučeno iz života (1961.).[35][36] Godine 1972. Shepard je svoju osobnu zbirku radova i ilustracija poklonio Sveučilištu Surrey. Ovi sada čine E.H. Shepard Archive.[37] Shepard je proglašen časnikom Reda Britanskog Carstva u rođendanskim počastima 1972. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! When We Were Very Young A.A. Milne Ernest H. Shepard (Illustrator) `Mijenjaju stražu u Buckinghamskoj palači - Christopher Robin je pao s Alice.` Opustite se uz klasičnu knjigu poezije za djecu A.A.Milnea, When We Were Very Young. Ovo je prvi svezak pjesmica koje je Milne napisao posebno za djecu – jednako popularne kao i kad su bile napisane. Ova je zbirka dirljiv i smiješan uvod u dječju poeziju, nudi isti smisao za humor, maštu i ćudljivost koji smo očekivali od Milneinih omiljenih knjiga o Winnie-the-Poohu, tom medvjediću vrlo malog mozga. E.H.Sheparda `čovjek koji je nacrtao Pooha`. Alan Alexander Milne (na engleskom: Alan Alexander Milne), poznat kao AA Milne, engleski je pisac. Poznat je po svojim knjigama o medvjediću Winnieju Poohu koji govori i mnogim dječjim pjesmama od kojih su neke također o Winnieju Poohu i njegovim prijateljima. Winnie-the-Pooh dječja je knjiga iz 1926. godine engleskog pisca A. A. Milnea i engleskog ilustratora E. H. Sheparda. Knjiga je smještena u fiktivnu Hundred Acre Wood, sa zbirkom kratkih priča koje prate avanture antropomorfnog plišanog medvjedića Winnie-the-Pooha i njegovih prijatelja Christophera Robina, Praščića, Eeyorea, Sove, Zeca, Kange i Rooa . To je prva od dvije Milneove zbirke priča o Winnie-the-Poohu, a druga je The House at Pooh Corner (1928). Milne i Shepard prethodno su surađivali za engleski humoristički časopis Punch, a 1924. stvorili su zbirku poezije When We Were Very Young. Među likovima u pjesničkoj knjizi bio je i medo Shepard napravljen po uzoru na igračku njegova sina. Nakon toga, Shepard je potaknuo Milnea da piše o igračkama svog sina Christophera Robina Milnea, pa su one postale inspiracija za likove u Winnie-the-Poohu. Knjiga je objavljena 14. listopada 1926. i bila je dobro primljena od strane kritike i komercijalno uspješna, prodana u 150.000 primjeraka prije kraja godine. Kritička analiza knjige smatra da ona predstavlja ruralnu Arkadiju, odvojenu od pitanja ili problema stvarnog svijeta, te je bez svrhovitog podteksta. Nedavno je kritika usmjerena na nedostatak pozitivnih ženskih likova (tj. da je jedini ženski lik, Kanga, prikazana kao loša majka). Winnie-the-Pooh preveden je na više od pedeset jezika; latinski prijevod iz 1958., Winnie ille Pu, bila je prva knjiga na stranom jeziku koja se našla na popisu najprodavanijih knjiga New York Timesa i jedina knjiga na latinskom koja je ikada bila istaknuta. Priče i likovi u knjizi adaptirani su u drugim medijima, ponajprije u franšizu tvrtke Walt Disney, počevši od Winnieja Pooha i medenog drveta, objavljenog 4. veljače 1966. kao dvostruki film s Ružnim jazavčarem. 1. siječnja 2022. originalna knjiga Winnie-the-Pooh ušla je u javnu domenu u Sjedinjenim Državama, gdje je Skyhorse Publishing izdao novo izdanje koje je obojio Diego Jourdan Pereira.[1] Ostaje zaštićen autorskim pravima u drugim zemljama, uključujući UK. Biografija Milne je rođen u Škotskoj 18. siječnja 1882., ali je odrastao u Londonu, u privatnoj školi svog oca Johna Vinea Milnea. Jedan od njegovih učitelja u djetinjstvu bio je Herbert Wells. Studirao je na Westminster School i na Trinity Collegeu, Cambridge University, gdje je dobio stipendiju za matematiku. Tamo je objavljivao u studentskom časopisu `Granta`. Milne je postao suradnik, a kasnije i pomoćnik urednika humorističnog britanskog časopisa Punch. Njegov sin Christopher Robin Milne rođen je 1920. godine. Milne je služio u Prvom svjetskom ratu u britanskoj vojsci, ali je nakon rata napisao oštar članak pod naslovom Mir s čašću (1934.) (koji je donekle povukao 1940. s Ratom s čašću). Umro je 31. siječnja 1956. u Hartfieldu, Sussex, Engleska. Milne je među najistaknutijim kritičarima PG Woodhousea. Kad su Woodhousea zarobili nacisti u okupiranoj Francuskoj, poslan je u Njemačku i odslužio je jednogodišnju kaznu. Tada je počeo emitirati duhoviti radijski program o svojoj internaciji, koji je emitiran iz Berlina. Iako su predmet njegova humora nacisti, Milne ga kritizira zbog ovakvog čina izdaje domovine, kroz svojevrsno savezništvo s okupatorima. Kao odgovor, Wodehouse je u svojim kasnijim djelima napisao parodije pjesama o Christopheru Robinu. Kreativnost Prave igračke Christophera Robina: magarac Yori, Kanga, Roo, Tigar i Praščić. Javna knjižnica New Yorka Godine 1925. kupio je seosku kuću, Cotchford Farm u Hartfieldu, East Sussex. Ondje je otišao u mirovinu nakon operacije mozga 1952. godine zbog koje je ostao invalid. Milne je postao svjetski poznat sa svoja dva romana bajke Winnie the Pooh (1926.) i Pooh`s Corner House (1928.). U njima oživljavaju plišane igračke njegovog sina Christophera Robina. Pustolovine Winnieja Pooha, Praščića, Yorija, Tigra, Kange, Zeca i Sove zabavne su i poučne. Izvorne ilustracije za knjige je Ernest Howard Shepherd. Nakon Milneove smrti, prava na likove Winnieja Pooha prodana su Waltu Disneyju, koji je napravio nekoliko crtanih filmova o Winnieju Poohu i veliku količinu robe o Winnieju Poohu. Milne je također napisao mnoge pjesme, uključujući Vespers, They`re Changing Guard at Buckingham Palace i King John`s Christmas, koje su objavljene u knjigama `When We Were Very Young` i `Now We Are Six`. Njegove su pjesme mnogo puta parodirane, uključujući i u knjizi Now We Are Sixty. Milne je adaptirao roman Kennetha Grahamea The Wind in the Willows za pozornicu pod naslovom Toad of Toad Hall. Ernest Howard Shepard OBE MC (10. prosinca 1879. - 24. ožujka 1976.) bio je engleski umjetnik i ilustrator knjiga. Posebno je poznat po ilustracijama antropomorfnih životinja i likova plišanih igračaka u Vjetru u vrbama i Winnie-the-Poohu. Shepardova originalna ilustrirana karta Hundred Acre Wood iz 1926., koja se pojavljuje na uvodnim stranicama Winnie-the-Pooha (i također se pojavljuje u uvodnoj animaciji u prvoj Disneyevoj adaptaciji 1966.), prodana je za £430,000 ($600,000) u Sotheby`su u London, postavljajući svjetski rekord za ilustracije knjiga.[1][2] Rani život i karijera Shepardova kuća u Lodsworthu, označena plavom pločom Shepard je rođen u St John`s Woodu u Londonu, kao sin Henryja Donkina Sheparda, arhitekta, i Jessie Harriet, kćeri slikara akvarela Williama Leeja. Pokazavši nešto obećavajuće u crtanju u školi St Paul`s School, 1897. upisao se u Heatherley School of Fine Art u Chelseaju.[4] Nakon produktivne godine tamo, pohađao je škole Kraljevske akademije, osvojivši Landseerovu stipendiju 1899. i nagradu Britanskog instituta 1900. [5]. Tamo je upoznao Florence Eleanor Chaplin, s kojom se oženio 1904. godine.[6] Do 1906. Shepard je postao uspješan ilustrator, izradivši radove za ilustrirana izdanja Ezopovih basni, Davida Copperfielda i Školskih dana Toma Browna, dok je u isto vrijeme radio kao ilustrator u osoblju Puncha. Par je kupio kuću u Londonu, ali su se 1905. preselili u Shamley Green, blizu Guildforda. Shepard je bio plodan slikar, izlagao je na brojnim izložbama. Izlagao je u Kraljevskom društvu umjetnika u Birminghamu—tradicionalnom mjestu okupljanja generičkih slikara—kao iu radikalnijoj atmosferi Instituta lijepih umjetnosti u Glasgowu, gdje su izlagali neki od najinovativnijih umjetnika. Bio je dvaput izlagač u Walker Art Gallery u Liverpoolu, jednoj od najvećih pokrajinskih galerija u zemlji, i drugi put u Manchester Art Gallery, viktorijanskoj instituciji koja je kasnije bila dio javnih knjižnica. Ali u srcu, Shepard je bio Londončanin, šesnaest puta nastupao je u Kraljevskoj akademiji na Piccadillyju. Njegova supruga, koja je također bila slikarica, pronašla je dom u londonskom West Endu za svoje skromne radove tijekom 25-godišnje karijere. Kad je 1914. izbio Prvi svjetski rat, u srednjim tridesetima Shepard je dobio dužnost potporučnika u Kraljevskom garnizonskom topništvu, ogranku Kraljevskog topništva. Bio je dodijeljen 105. opsadnoj bateriji, koja je prešla u Francusku u svibnju 1916. i krenula u akciju u bitci na Sommi.[9][10][11][12] Do jeseni 1916. Shepard je počeo raditi za Obavještajni odjel skicirajući borbeno područje unutar pogleda na položaj svoje baterije. [13] [14] Dana 16. veljače 1917. postao je vršitelj dužnosti kapetana dok je bio zamjenik zapovjednika svoje baterije, a kratko je služio i kao vršitelj dužnosti bojnika krajem travnja i početkom svibnja te godine tijekom bitke kod Arrasa prije nego što je ponovno postao vršitelj dužnosti kapetana.[10] ][15][16][17] Promaknut je u glavnog poručnika 1. srpnja 1917..[18] Dok je obnašao dužnost satnika, odlikovan je Vojnim križem. Njegov citat je glasio: [19] Za istaknutu galantnost i odanost dužnosti. Kao prednji časnik za promatranje, nastavio je promatrati i slati vrijedne informacije, unatoč teškoj granati i vatri iz mitraljeza. Njegova hrabrost i hladnokrvnost bile su uočljive. Kasnije 1917., 105. opsadna baterija sudjelovala je u završnoj fazi bitke kod Passchendaele gdje je bila izložena teškoj vatri i pretrpjela brojne gubitke.[10][20] Krajem godine poslan je da pomogne u vraćanju katastrofalne situacije na talijanskoj bojišnici, putujući željeznicom preko Verone prije nego što je stupio u akciju na brdu Montello.[10][15] Shepard je propustio drugu bitku na rijeci Piave u travnju 1918., jer je bio na dopustu u Engleskoj (gdje ga je kralj George V. u Buckinghamskoj palači uložio sa svojim MC-om) i gdje je pohađao tečaj streljaštva.[21] Vratio se u Italiju sa svojom baterijom za pobjedu kod Vittorio Veneto.[10][22] Nakon primirja u Villa Giusti u studenom 1918., Shepard je promaknut u vršitelja dužnosti bojnika koji je zapovijedao baterijom i dobio je dužnost upravljanja zarobljenim neprijateljskim oružjem. Demobilizacija je započela na Božić 1918., a 105. opsadna baterija je raspuštena u ožujku 1919. [10] [23] [24] Tijekom cijelog rata surađivao je s Punchom. Zapošljen je kao redoviti karikaturist 1921., a postao je glavni karikaturist 1945. S tog ga je mjesta 1953. uklonio Punchov novi urednik, Malcolm Muggeridge.[25] Njegov je rad također bio dio slikarskog događaja u umjetničkom natjecanju na Ljetnim olimpijskim igrama 1928..[26] Sheparda je 1923. A. A. Milneu preporučio drugi zaposlenik Puncha, E. V. Lucas. Milne je isprva mislio da Shepardov stil nije ono što želi, ali ga je iskoristio za ilustriranje knjige pjesama When We Were Very Young. Zadovoljan rezultatima, Milne je tada inzistirao da Shepard ilustrira Winnie-the-Pooha. Shvaćajući doprinos svog ilustratora uspjehu knjige, pisac je organizirao da Shepard rdobiti dio njegovih tantijema. Milne je također ispisao kopiju Winnie-the-Pooha sljedećim osobnim stihom: [27] Kada me ne bude, Neka Shepard ukrasi moju grobnicu, I stavi (ako ima mjesta) Dvije slike na kamenu: Prasac sa strane sto jedanaest, I Pooh i Prasić u šetnji (157) ... A Petar, misleći da su moji, Hoće li mi dobrodošlicu u raj. Na kraju je Shepard počeo zamjerati `tom blesavom starom medvjedu` jer je smatrao da su ilustracije Pooha zasjenile njegov drugi rad.[28] Shepard je modelirao Pooha ne prema igrački koju je posjedovao Milnein sin Christopher Robin, već prema `Growleru`, plišanom medvjedu u vlasništvu njegova sina.[29] (Growler više ne postoji, dat je njegovoj unuci Minnie Hunt, a zatim ga je uništio susjedov pas.)[30] Njegovo djelo Pooh toliko je poznato da je 300 njegovih preliminarnih skica bilo izloženo u Victoria and Albert Museumu 1969., kada je imao je 90 godina.[31] Shepardova slika Winnieja Pooha, za koju se vjeruje da je naslikana 1930-ih za čajanu u Bristolu, [32] jedina je poznata slika poznatog medvjedića u ulju. Kupljen je na aukciji za 243.000 dolara u Londonu krajem 2000. godine.[33] Slika je izložena u Galeriji Pavilion u Assiniboine Parku u Winnipegu, Manitoba, Kanada, gradu po kojem je Winnie dobila ime.[34] Shepard je napisao dvije autobiografije: Izvučeno iz sjećanja (1957.) i Izvučeno iz života (1961.).[35][36] Godine 1972. Shepard je svoju osobnu zbirku radova i ilustracija poklonio Sveučilištu Surrey. Ovi sada čine E.H. Shepard Archive.[37] Shepard je proglašen časnikom Reda Britanskog Carstva u rođendanskim počastima 1972. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen i knjiga ima staracke pegica na bocnim stranama tabaka (knjiskog bloka), sve ostalo uredno! Kantova kritička filozofija ima tri oblika: kao kritika teorijskog uma, kao kritika praktičnog uma i kao kritika moći suđenja. Kritika teorijskog uma predstavlja Kantovu teoriju saznanja, kritika praktičnog njegovu etiku, a kritika moći suđenja estetiku... Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kantova kritička filozofija ima tri oblika: kao kritika teorijskog uma, kao kritika praktičnog uma i kao kritika moći suđenja. Kritika teorijskog uma predstavlja Kantovu teoriju saznanja, kritika praktičnog njegovu etiku, a kritika moći suđenja estetiku... Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škoja za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscom od svih.“[14] Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabukov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje ćkole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagočku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitnja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Janoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplađiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „ Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnos izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-tih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Autor - osoba Aristoteles, 384pne-322pne = Aristotel, 384pne-322pne Naslov Nikomahova etika / Aristotel ; prijevod s izvornika, bilješke i rječnik nazivlja Tomislav Ladan ; filozofijska redaktura Danilo Pejović Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Sveučilišna naklada Liber, 1982 Fizički opis XXXIX, 269 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Ladan, Tomislav, 1932-2008 = Ladan, Tomislav, 1932-2008 Pejović, Danilo, 1928-2007 = Pejović, Danilo, 1928-2007 Zbirka ǂBiblioteka ǂPolitička misao ; ǂsv. ǂ17 Napomene Prevod s grč. jezika Aristotelova praktična filozofija i etika: str. V-XXXIX Pogovor prevoditelja: str. 243-248 Registar. Predmetne odrednice Aristoteles, filozof, 384-322pne -- `Nikomahova etika` -- Stara Grčka Nikomah, `Gerasenac`, 60-120 -- `Nikomahova etika`, filozof, matematičar -- Stara Grčka -- Gerasa Etika -- Nikomah -- Stara Grčka -- 1-2v Nikomahova etika je naziv koji se koristi za poznato Aristotelovo djelo o vrlini i moralnom liku. Smatra se jednim od temeljnih djela aristotelovske etike. Sastoji se od deset knjiga temeljenih na bilješkama s predavanja u Liceju koje je ili uredio Aristotelov sin Nikomah ili su mu bile posvećene. U mnogo čemu ova knjiga je slična Eudemovoj etici, s kojom se često uspoređuje. Prva knjiga Opće je prihvaćena činjenica da je najveće dobro ono kojem težimo radi njega samog, a ne radi neke druge svrhe. To može biti sreća, blaženstvo..., i svaki čovjek po naravi teži tome dobru. Isto tako svako umijeće i svako istraživanje teži nekom dobru, no razlikuju se svrhe djelovanja, iako bi svrha uvijek trebala biti dobro. U Nikomahovoj etici Aristotel dijeli življenje života na tri načina; to su život užitaka, državni (politički) i misaoni život. Oni se razlikuju po djelovanju i svrhama djelovanja, te se postavlja pitanje koje je najveće dobro. Blaženstvo, dakle, biramo radi njega samog, također i kreposti, ali, je li to uistinu najveće dobro, te gdje je pravednost u tome? Krajnje je dobro samodostatno, zadaća čovjeku je život, ma kakav on bio, a život je samodostatan. Druga knjiga Postoje dvije vrste vrlina: moralna i intelektualna, no nijedna nije po prirodi usađena. Mi imamo sposobnost steći ih i usavršavati ih. Zakonodavci navikavanjem čine građane dobrima i to je u stvari želja svakog zakonodavca. Prema našim postupcima u odnosima s ljudima postajemo pravedni ili nepravedni. Pravednim se postupcima postaje pravedan. Moramo postupati u skladu sa zdravim razumom, jer pretjeranost uništava, a to se u djetinjstvu mora naviknuti: koliko i kada osjećati. Onaj koji se odriče čulnih užitaka nalazi radost. Postoje tri stanja, no samo je jedno ispravno. Srednji put (drugo stanje) zaslužuje pohvalu, no skretanja su nužna jer se tako najlakše nalazi pravi put. Vrlina bi trebala biti ona osobina na osnovu koje čojvek postaje dobar. Strasti su prolazni afekti (strah,požuda..., osjećaji zadovoljstva ili nezadovoljstva). Sklonosti su ono na osnovu čega smo u stanju npr. naljutiti se. Osobine su ono na osnovu čega se odnosimo pravilno ili nepravilno prema afektima. Prvo stanje: razmetanje, nadutost, razmetljivost, lakrdijaštvo, laskavac, sramežljivac, naprasitost, luda smjelost, neobuzdanost, rasipnost Drugo stanje: izdašnost, plemenita ambicija, istinoljubivost, društvenost, ljubaznost, stidljivost, blagost, hrabrost, umjerenost, velikodušnost Treće stanje: sitničavost, malodušnost, ironija, mrzovolja, pretjerana uslužnost, bestidnost, ravnodušnost, plašljivost, obuzdanost, škrtost Šesta knjiga Razboritost je prava stvar u pravoj situaciji. Kreposti postoje ćudoredne i razumne. Također postoje dva dijela duše – razuman i nerazuman. Nepromjenjivi (umijeće, razboritost) i promjenjivi (umnost, mudrost, znanstvenost). Deseta knjiga Ljudska sreća se može definirati funkcijom koja pripada svakom čovjeku. Svaki čovjek mora biti dio praktičnog života, a krajnje dobro bi trebalo proizaći iz toga da se ta funkcija dobro obavlja i treba biti cijeli život konstantna. Etičke vrline su one u skladu sa razumom, a intelektualne su superiornije jer razum razmišlja, a mišljenje je najbolja čovjekova sposobnost. No, čovjek ne može cijeli život provesti neprekidno razmišljajući. Za sreću ljudi su potrebne i neke vanjske stvari kao što su zdravlje, zdrava djeca, hrana, sklonište i sloboda. Aristotel (grč. Αριστοτέλης; 384. p. n. e. – 322. p. n. e.) bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli. Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke. Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e. Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“ Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej. (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma). Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. – 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd.; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija). Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: Organon (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), Retorika, Nikomahova etika (Nikomah je bio njegov otac), Politika, Metafizika, Fizika, O duši. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na objektivno, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao). MG141 (N)

Autor - osoba Kant, Immanuel, 1724-1804 = Kant, Imanuel, 1724-1804 Naslov Kritika čistog uma / Immanuel Kant ; preveo Nikola M. Popović ; predgovor napisao Veljko Korać Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1958 (Beograd : Kultura) Fizički opis 736 str., [1] list sa crtežom I. Kanta ; 20 cm. Drugi autori - osoba Popović, Nikola M., 1883-1970 = Popović, Nikola M., 1883-1970 Korać, Veljko, 1914-1991 = Korać, Veljko, 1914-1991 Napomene Prevod dela: Kritiker der reinen Vernunft Kantova `Kritika čistog uma` / Veljko Korać: str. 5-47 Predmetne odrednice Kant, Imanuel, 1724-1804 -- `Kritika čistog uma` Imanuel Kant ( 22. april 1724 – Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena. Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“ i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“ U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781), on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma, on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima. Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma. Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje – (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše – (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje – (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje – (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik... MG50 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na bocnim stranama tabaka (knjiskog bloka) prisutne staracke pegice. U jed­no­me ro­du svo­ga sa­zna­nja ljud­ski um ima čud­nu sud­bi­nu: što ga uz­ne­mi­ru­ju pi­ta­nja o ko­ja ne mo­že da se oglu­ši, jer mu ih po­sta­vlja sa­ma pri­ro­da uma, ali ko­ja on ipak ne mo­že da re­ši, jer ona pre­ma­ša­ju sva­ku moć ljud­sko­ga uma. Ima­nuel Kant ro­đen je 1724. go­di­ne i pri­pa­da za­čet­ni­ci­ma mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je. U fi­lo­zo­fi­ji sa nji­me po­či­nje no­vi pe­riod – Ne­mač­ka kla­sič­na fi­lo­zo­fi­ja (ili Ne­mač­ki kla­sič­ni ide­a­li­zam). Kan­to­va naj­po­zna­ti­ja de­la su tri kri­ti­ke: Kri­ti­ka či­stoga uma, Kri­ti­ka prak­tič­nog uma i Kri­ti­ka mo­ći su­đe­nja. Ovim tri­ma kri­ti­ka­ma pri­pa­da­ju i tri osnov­na, jed­no­stav­na pi­ta­nja fi­lo­zo­fi­je: Šta mo­gu da znam? Šta tre­ba da či­nim? Če­mu mo­gu da se na­dam? Kant uvek na­gla­ša­va da pra­va na mi­šlje­nje ni­su do­volj­na, ne­go da se ona mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti, stva­ra­ju­ći no­ve te­o­ri­je i no­ve hi­po­te­ze ko­je će ši­ri­ti na­še ho­ri­zon­te. Po­sta­vlja­ju­ći uni­ver­zal­ne nor­me ko­je su pri­hva­tlji­ve pra­vi­mo mo­guć­nost da is­ka­že­mo svo­je raz­li­či­to­sti. Kri­ti­ka či­stoga uma ob­ja­vlje­na je 1781. go­di­ne i iza­z­va­la je ve­li­ku pa­žnju u fi­lo­zof­skim kru­go­vi­ma, nje­na vred­nost osta­la je neo­spor­na i do da­nas. Me­đu­tim, ako jed­na te­o­ri­ja ima u se­bi ži­vot­ne sna­ge, to će ipak dej­stvo i pro­tiv­dej­stvo ko­ji joj u po­čet­ku gro­ze ve­li­kom opa­sno­šću po­slu­ži­ti s vre­me­nom sa­mo to­me da se iz­gla­ča­ju nje­ne ne­rav­ni­ne, i da joj se u krat­kom vre­me­nu pri­ba­vi i po­treb­na ele­gan­ci­ja, ako se njo­me bu­du ba­vi­li lju­di ne­pri­stra­sni, lju­di od uvi­đav­no­sti i istin­ske po­pu­lar­no­sti. Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U jed­no­me ro­du svo­ga sa­zna­nja ljud­ski um ima čud­nu sud­bi­nu: što ga uz­ne­mi­ru­ju pi­ta­nja o ko­ja ne mo­že da se oglu­ši, jer mu ih po­sta­vlja sa­ma pri­ro­da uma, ali ko­ja on ipak ne mo­že da re­ši, jer ona pre­ma­ša­ju sva­ku moć ljud­sko­ga uma. Ima­nuel Kant ro­đen je 1724. go­di­ne i pri­pa­da za­čet­ni­ci­ma mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je. U fi­lo­zo­fi­ji sa nji­me po­či­nje no­vi pe­riod – Ne­mač­ka kla­sič­na fi­lo­zo­fi­ja (ili Ne­mač­ki kla­sič­ni ide­a­li­zam). Kan­to­va naj­po­zna­ti­ja de­la su tri kri­ti­ke: Kri­ti­ka či­stoga uma, Kri­ti­ka prak­tič­nog uma i Kri­ti­ka mo­ći su­đe­nja. Ovim tri­ma kri­ti­ka­ma pri­pa­da­ju i tri osnov­na, jed­no­stav­na pi­ta­nja fi­lo­zo­fi­je: Šta mo­gu da znam? Šta tre­ba da či­nim? Če­mu mo­gu da se na­dam? Kant uvek na­gla­ša­va da pra­va na mi­šlje­nje ni­su do­volj­na, ne­go da se ona mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti, stva­ra­ju­ći no­ve te­o­ri­je i no­ve hi­po­te­ze ko­je će ši­ri­ti na­še ho­ri­zon­te. Po­sta­vlja­ju­ći uni­ver­zal­ne nor­me ko­je su pri­hva­tlji­ve pra­vi­mo mo­guć­nost da is­ka­že­mo svo­je raz­li­či­to­sti. Kri­ti­ka či­stoga uma ob­ja­vlje­na je 1781. go­di­ne i iza­z­va­la je ve­li­ku pa­žnju u fi­lo­zof­skim kru­go­vi­ma, nje­na vred­nost osta­la je neo­spor­na i do da­nas. Me­đu­tim, ako jed­na te­o­ri­ja ima u se­bi ži­vot­ne sna­ge, to će ipak dej­stvo i pro­tiv­dej­stvo ko­ji joj u po­čet­ku gro­ze ve­li­kom opa­sno­šću po­slu­ži­ti s vre­me­nom sa­mo to­me da se iz­gla­ča­ju nje­ne ne­rav­ni­ne, i da joj se u krat­kom vre­me­nu pri­ba­vi i po­treb­na ele­gan­ci­ja, ako se njo­me bu­du ba­vi­li lju­di ne­pri­stra­sni, lju­di od uvi­đav­no­sti i istin­ske po­pu­lar­no­sti. Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U jed­no­me ro­du svo­ga sa­zna­nja ljud­ski um ima čud­nu sud­bi­nu: što ga uz­ne­mi­ru­ju pi­ta­nja o ko­ja ne mo­že da se oglu­ši, jer mu ih po­sta­vlja sa­ma pri­ro­da uma, ali ko­ja on ipak ne mo­že da re­ši, jer ona pre­ma­ša­ju sva­ku moć ljud­sko­ga uma. Ima­nuel Kant ro­đen je 1724. go­di­ne i pri­pa­da za­čet­ni­ci­ma mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je. U fi­lo­zo­fi­ji sa nji­me po­či­nje no­vi pe­riod – Ne­mač­ka kla­sič­na fi­lo­zo­fi­ja (ili Ne­mač­ki kla­sič­ni ide­a­li­zam). Kan­to­va naj­po­zna­ti­ja de­la su tri kri­ti­ke: Kri­ti­ka či­stoga uma, Kri­ti­ka prak­tič­nog uma i Kri­ti­ka mo­ći su­đe­nja. Ovim tri­ma kri­ti­ka­ma pri­pa­da­ju i tri osnov­na, jed­no­stav­na pi­ta­nja fi­lo­zo­fi­je: Šta mo­gu da znam? Šta tre­ba da či­nim? Če­mu mo­gu da se na­dam? Kant uvek na­gla­ša­va da pra­va na mi­šlje­nje ni­su do­volj­na, ne­go da se ona mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti, stva­ra­ju­ći no­ve te­o­ri­je i no­ve hi­po­te­ze ko­je će ši­ri­ti na­še ho­ri­zon­te. Po­sta­vlja­ju­ći uni­ver­zal­ne nor­me ko­je su pri­hva­tlji­ve pra­vi­mo mo­guć­nost da is­ka­že­mo svo­je raz­li­či­to­sti. Kri­ti­ka či­stoga uma ob­ja­vlje­na je 1781. go­di­ne i iza­z­va­la je ve­li­ku pa­žnju u fi­lo­zof­skim kru­go­vi­ma, nje­na vred­nost osta­la je neo­spor­na i do da­nas. Me­đu­tim, ako jed­na te­o­ri­ja ima u se­bi ži­vot­ne sna­ge, to će ipak dej­stvo i pro­tiv­dej­stvo ko­ji joj u po­čet­ku gro­ze ve­li­kom opa­sno­šću po­slu­ži­ti s vre­me­nom sa­mo to­me da se iz­gla­ča­ju nje­ne ne­rav­ni­ne, i da joj se u krat­kom vre­me­nu pri­ba­vi i po­treb­na ele­gan­ci­ja, ako se njo­me bu­du ba­vi­li lju­di ne­pri­stra­sni, lju­di od uvi­đav­no­sti i istin­ske po­pu­lar­no­sti. Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nijedan filozof novog veka pre Marksa nije ostavio toliko traga u istoriji etike kao Imanuel Kant (1724—1804), osnivač nemačke klasične idealističke filozofije. Široj čitalačkoj publici on je poznat više kao moralist, to jest kao mislilac koji je glorifikovao moralnu dužnost i moralni zakon, postavljajući čoveku stroge moralne zahteve ali i razvijajući mu veru u sopstvenu moralnu svest, u mogućnost njegova moralnog samoopredeljenja. »Dve stvari«, veli Kant, »ispunjavaju dušu uvijek novim i sve većim udivljenjem i strahopočitanjem što se više i ustrajnije razmišljanje bavi njima: Zvjezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni. Ni jednu od njih ne smijem izvan mojega vidokruga tražiti kao obavljenu tamom ili pak u nedokučivosti; ja ih vidim pred sobom i neposredno ih povezujem sa sviješću ο svojoj egzistenciji ... Prvi pogled na bezbrojno mnoštvo svjetova kao da uništava moju važnost kao životinjskog stvora, koji materiju, od koje je nastao, mora opet vratiti planetu (samo jednoj tački u svemiru), pošto je neko vrijeme (ne zna se kako) bio opremljen životnom snagom. Drugi pogled, naprotiv, beskonačno povisuje moju vrijednost kao inteligencije mojom ličnošću, u kojoj mi moralni zakon objavljuje život, koji je nezavisan od životinjstva, pa čak i od cijelog osjetilnog svijeta, bar koliko se dade razabrati iz svrhovitoga određenja moje egzistencije s pomoću toga zakona, koji nije ograničen na uvjete i granice ovoga života, nego koji ide u beskonačnost.« Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! na 50 tak stranica ima podvucenih recenica hem olovkom, nesto i olovkom. Sve ostalo uredno! U jed­no­me ro­du svo­ga sa­zna­nja ljud­ski um ima čud­nu sud­bi­nu: što ga uz­ne­mi­ru­ju pi­ta­nja o ko­ja ne mo­že da se oglu­ši, jer mu ih po­sta­vlja sa­ma pri­ro­da uma, ali ko­ja on ipak ne mo­že da re­ši, jer ona pre­ma­ša­ju sva­ku moć ljud­sko­ga uma. Ima­nuel Kant ro­đen je 1724. go­di­ne i pri­pa­da za­čet­ni­ci­ma mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je. U fi­lo­zo­fi­ji sa nji­me po­či­nje no­vi pe­riod – Ne­mač­ka kla­sič­na fi­lo­zo­fi­ja (ili Ne­mač­ki kla­sič­ni ide­a­li­zam). Kan­to­va naj­po­zna­ti­ja de­la su tri kri­ti­ke: Kri­ti­ka či­stoga uma, Kri­ti­ka prak­tič­nog uma i Kri­ti­ka mo­ći su­đe­nja. Ovim tri­ma kri­ti­ka­ma pri­pa­da­ju i tri osnov­na, jed­no­stav­na pi­ta­nja fi­lo­zo­fi­je: Šta mo­gu da znam? Šta tre­ba da či­nim? Če­mu mo­gu da se na­dam? Kant uvek na­gla­ša­va da pra­va na mi­šlje­nje ni­su do­volj­na, ne­go da se ona mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti, stva­ra­ju­ći no­ve te­o­ri­je i no­ve hi­po­te­ze ko­je će ši­ri­ti na­še ho­ri­zon­te. Po­sta­vlja­ju­ći uni­ver­zal­ne nor­me ko­je su pri­hva­tlji­ve pra­vi­mo mo­guć­nost da is­ka­že­mo svo­je raz­li­či­to­sti. Kri­ti­ka či­stoga uma ob­ja­vlje­na je 1781. go­di­ne i iza­z­va­la je ve­li­ku pa­žnju u fi­lo­zof­skim kru­go­vi­ma, nje­na vred­nost osta­la je neo­spor­na i do da­nas. Me­đu­tim, ako jed­na te­o­ri­ja ima u se­bi ži­vot­ne sna­ge, to će ipak dej­stvo i pro­tiv­dej­stvo ko­ji joj u po­čet­ku gro­ze ve­li­kom opa­sno­šću po­slu­ži­ti s vre­me­nom sa­mo to­me da se iz­gla­ča­ju nje­ne ne­rav­ni­ne, i da joj se u krat­kom vre­me­nu pri­ba­vi i po­treb­na ele­gan­ci­ja, ako se njo­me bu­du ba­vi­li lju­di ne­pri­stra­sni, lju­di od uvi­đav­no­sti i istin­ske po­pu­lar­no­sti. Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U jed­no­me ro­du svo­ga sa­zna­nja ljud­ski um ima čud­nu sud­bi­nu: što ga uz­ne­mi­ru­ju pi­ta­nja o ko­ja ne mo­že da se oglu­ši, jer mu ih po­sta­vlja sa­ma pri­ro­da uma, ali ko­ja on ipak ne mo­že da re­ši, jer ona pre­ma­ša­ju sva­ku moć ljud­sko­ga uma. Ima­nuel Kant ro­đen je 1724. go­di­ne i pri­pa­da za­čet­ni­ci­ma mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je. U fi­lo­zo­fi­ji sa nji­me po­či­nje no­vi pe­riod – Ne­mač­ka kla­sič­na fi­lo­zo­fi­ja (ili Ne­mač­ki kla­sič­ni ide­a­li­zam). Kan­to­va naj­po­zna­ti­ja de­la su tri kri­ti­ke: Kri­ti­ka či­stoga uma, Kri­ti­ka prak­tič­nog uma i Kri­ti­ka mo­ći su­đe­nja. Ovim tri­ma kri­ti­ka­ma pri­pa­da­ju i tri osnov­na, jed­no­stav­na pi­ta­nja fi­lo­zo­fi­je: Šta mo­gu da znam? Šta tre­ba da či­nim? Če­mu mo­gu da se na­dam? Kant uvek na­gla­ša­va da pra­va na mi­šlje­nje ni­su do­volj­na, ne­go da se ona mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti, stva­ra­ju­ći no­ve te­o­ri­je i no­ve hi­po­te­ze ko­je će ši­ri­ti na­še ho­ri­zon­te. Po­sta­vlja­ju­ći uni­ver­zal­ne nor­me ko­je su pri­hva­tlji­ve pra­vi­mo mo­guć­nost da is­ka­že­mo svo­je raz­li­či­to­sti. Kri­ti­ka či­stoga uma ob­ja­vlje­na je 1781. go­di­ne i iza­z­va­la je ve­li­ku pa­žnju u fi­lo­zof­skim kru­go­vi­ma, nje­na vred­nost osta­la je neo­spor­na i do da­nas. Me­đu­tim, ako jed­na te­o­ri­ja ima u se­bi ži­vot­ne sna­ge, to će ipak dej­stvo i pro­tiv­dej­stvo ko­ji joj u po­čet­ku gro­ze ve­li­kom opa­sno­šću po­slu­ži­ti s vre­me­nom sa­mo to­me da se iz­gla­ča­ju nje­ne ne­rav­ni­ne, i da joj se u krat­kom vre­me­nu pri­ba­vi i po­treb­na ele­gan­ci­ja, ako se njo­me bu­du ba­vi­li lju­di ne­pri­stra­sni, lju­di od uvi­đav­no­sti i istin­ske po­pu­lar­no­sti. Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nekoliko mesta skromno i uredno podvucena po koja recenica, nista strasno! Sve ostalo uredno! U jed­no­me ro­du svo­ga sa­zna­nja ljud­ski um ima čud­nu sud­bi­nu: što ga uz­ne­mi­ru­ju pi­ta­nja o ko­ja ne mo­že da se oglu­ši, jer mu ih po­sta­vlja sa­ma pri­ro­da uma, ali ko­ja on ipak ne mo­že da re­ši, jer ona pre­ma­ša­ju sva­ku moć ljud­sko­ga uma. Ima­nuel Kant ro­đen je 1724. go­di­ne i pri­pa­da za­čet­ni­ci­ma mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je. U fi­lo­zo­fi­ji sa nji­me po­či­nje no­vi pe­riod – Ne­mač­ka kla­sič­na fi­lo­zo­fi­ja (ili Ne­mač­ki kla­sič­ni ide­a­li­zam). Kan­to­va naj­po­zna­ti­ja de­la su tri kri­ti­ke: Kri­ti­ka či­stoga uma, Kri­ti­ka prak­tič­nog uma i Kri­ti­ka mo­ći su­đe­nja. Ovim tri­ma kri­ti­ka­ma pri­pa­da­ju i tri osnov­na, jed­no­stav­na pi­ta­nja fi­lo­zo­fi­je: Šta mo­gu da znam? Šta tre­ba da či­nim? Če­mu mo­gu da se na­dam? Kant uvek na­gla­ša­va da pra­va na mi­šlje­nje ni­su do­volj­na, ne­go da se ona mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti, stva­ra­ju­ći no­ve te­o­ri­je i no­ve hi­po­te­ze ko­je će ši­ri­ti na­še ho­ri­zon­te. Po­sta­vlja­ju­ći uni­ver­zal­ne nor­me ko­je su pri­hva­tlji­ve pra­vi­mo mo­guć­nost da is­ka­že­mo svo­je raz­li­či­to­sti. Kri­ti­ka či­stoga uma ob­ja­vlje­na je 1781. go­di­ne i iza­z­va­la je ve­li­ku pa­žnju u fi­lo­zof­skim kru­go­vi­ma, nje­na vred­nost osta­la je neo­spor­na i do da­nas. Me­đu­tim, ako jed­na te­o­ri­ja ima u se­bi ži­vot­ne sna­ge, to će ipak dej­stvo i pro­tiv­dej­stvo ko­ji joj u po­čet­ku gro­ze ve­li­kom opa­sno­šću po­slu­ži­ti s vre­me­nom sa­mo to­me da se iz­gla­ča­ju nje­ne ne­rav­ni­ne, i da joj se u krat­kom vre­me­nu pri­ba­vi i po­treb­na ele­gan­ci­ja, ako se njo­me bu­du ba­vi­li lju­di ne­pri­stra­sni, lju­di od uvi­đav­no­sti i istin­ske po­pu­lar­no­sti. Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat ! Zastitni omotac malo ostecen sama knjiga u dobrom stanju. Na bocnim stranama tabaka (knjiskog bloka) prisutne staracke pegice. U jed­no­me ro­du svo­ga sa­zna­nja ljud­ski um ima čud­nu sud­bi­nu: što ga uz­ne­mi­ru­ju pi­ta­nja o ko­ja ne mo­že da se oglu­ši, jer mu ih po­sta­vlja sa­ma pri­ro­da uma, ali ko­ja on ipak ne mo­že da re­ši, jer ona pre­ma­ša­ju sva­ku moć ljud­sko­ga uma. Ima­nuel Kant ro­đen je 1724. go­di­ne i pri­pa­da za­čet­ni­ci­ma mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je. U fi­lo­zo­fi­ji sa nji­me po­či­nje no­vi pe­riod – Ne­mač­ka kla­sič­na fi­lo­zo­fi­ja (ili Ne­mač­ki kla­sič­ni ide­a­li­zam). Kan­to­va naj­po­zna­ti­ja de­la su tri kri­ti­ke: Kri­ti­ka či­stoga uma, Kri­ti­ka prak­tič­nog uma i Kri­ti­ka mo­ći su­đe­nja. Ovim tri­ma kri­ti­ka­ma pri­pa­da­ju i tri osnov­na, jed­no­stav­na pi­ta­nja fi­lo­zo­fi­je: Šta mo­gu da znam? Šta tre­ba da či­nim? Če­mu mo­gu da se na­dam? Kant uvek na­gla­ša­va da pra­va na mi­šlje­nje ni­su do­volj­na, ne­go da se ona mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti, stva­ra­ju­ći no­ve te­o­ri­je i no­ve hi­po­te­ze ko­je će ši­ri­ti na­še ho­ri­zon­te. Po­sta­vlja­ju­ći uni­ver­zal­ne nor­me ko­je su pri­hva­tlji­ve pra­vi­mo mo­guć­nost da is­ka­že­mo svo­je raz­li­či­to­sti. Kri­ti­ka či­stoga uma ob­ja­vlje­na je 1781. go­di­ne i iza­z­va­la je ve­li­ku pa­žnju u fi­lo­zof­skim kru­go­vi­ma, nje­na vred­nost osta­la je neo­spor­na i do da­nas. Me­đu­tim, ako jed­na te­o­ri­ja ima u se­bi ži­vot­ne sna­ge, to će ipak dej­stvo i pro­tiv­dej­stvo ko­ji joj u po­čet­ku gro­ze ve­li­kom opa­sno­šću po­slu­ži­ti s vre­me­nom sa­mo to­me da se iz­gla­ča­ju nje­ne ne­rav­ni­ne, i da joj se u krat­kom vre­me­nu pri­ba­vi i po­treb­na ele­gan­ci­ja, ako se njo­me bu­du ba­vi­li lju­di ne­pri­stra­sni, lju­di od uvi­đav­no­sti i istin­ske po­pu­lar­no­sti. Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spolja kao na slikama, unutra odlično očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Mill, John Stuart, 1806-1873 = Mil, Džon Stjuart, 1806-1873 Mill, Harriet Taylor = Mil, Herijeta Tejlor Naslov Rasprave o jednakosti polova / Džon Stjuart Mil i Herijeta Tejlor Mil ; preveo Ranko Mastilović ; predgovor Daša Duhaček Jedinstveni naslov Essays on sex equality. srpski jezik Vrsta građe prikaz Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Filip Višnjić`, 1995 (Beograd : `Filip Višnjić`) Fizički opis 144 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Mastilović, Ranko, prevodilac = Mastilović, Ranko, prevodilac Duhaček, Gordana Daša, 1951- = Duhaček, Gordana Daša, 1951- Zbirka Libertas (broš.) Napomene Prevod dela: Essays on sex equality / John Stuart Mill & Harriet Taylor Mill Tiraž 1000 Predgovor: str. 5-19. Predmetne odrednice Žene -- Muškarci -- Odnosi Žene -- Položaj u društvu Brak Džon Stjuart Mil je rođen 1806. u Londonu, kao najstariji sin utalitarističkog socijalnog teoretičara Džejmsa Mila. Priča o njegovom neobičnom detinjstvu poznata je iz njegove Autobiografije (1870), koja je napisana pred kraj života kada je već znao da boluje od tuberkuloze. Pošto ga je otac podučavao kod kuće uz pomoć Džeremija Bentama i Frensisa Plejsa, Dž. S. Mil je počeo da uči grčki kada mu je bilo 3 godine, latinski kada mu je bilo 8, logiku sa 12 i političku ekonomiju sa 13 godina. Do 1813, kada mu je bilo 7 godina, već je proučio prvih šest Platonovih dijaloga, od Eutifrona do Teeteta, na grčkom jeziku. Mil do 14. godine nije sreo nijednog svog vršnjaka. U fragmentu rukopisa koji je izostavljen iz njegove Autobiografije on kaže: Jedan od najnepovoljnijih moralnih učinaka koji su delovali na mene u mom detinjstvu je taj da moje obrazovanje nije bilo obrazovanje iz ljubavi, već iz straha. Milova deca, dodaje on, ‘nisu volela ni njega, niti su osećala toplinu prema bilo kome drugome.’ Tokom 1821. i 1822. on je proučavao rimsko pravo sa pravnikom Džonom Ostinom i počeo da čita Dimonovo francusko izdanje Bentamovih radova. Godine 1823. je uhapšen i zatvoren preko noći zbog rasturanja literature o kontroli rađanja među londonskim pripadnicima radničke klase. Kada mu je bilo 19 godina, Mil je radio kao službenik East India Company i u isto vreme je, kao Bentamov sekretar, izdao Bentamov Rationale of Judicial Evidence u pet tomova. Ni u kom slučaju nije iznenađujuće što su ova naprezanja dovela do nervnog sloma. Tokom 1826. i 1827. Mil je uvideo da je iscrpljen, depresivan i nesposoban da se koncentriše. Jedna od stvari koja mu je pomogla da se oporavi bilo je, kako nam on kaže, čitanje Vordsvortove poezije. Upoznao je 1830. Herijetu Tejlor, u kojoj je odmah prepoznao srodnu dušu. Njih dvoje su uživali u jednom prividno nedužnom prijateljstvu sve do 1851. kada su se venčali, pošto je suprug gospođe Tejlor umro. Herijet Tejlor je umrla 1858. Mil je kratko vreme bio član Parlamenta (1865-68), kao predstavnik Vestminstera. Njegova novinarska i književnička karijera, suviše složena da bi se ovde opisala, obuhvatala je logiku, etiku, analitičku psihologiju, ekonomiju i politiku. Oni njegovi radovi koji nas ovde najviše zanimaju su njegovi eseji O Slobodi (1859), Utilitarizam i O Predstavničkoj vladi (oba iz 1861). Uobičajeno je da se oni razmatraju izvan hronološkog redosleda. Utilitarizam je prvi put objavljen u Frazer’s Magazin-u (kao knjiga pojavio se 1862). Milov cilj je bio da spase utilitarizam Bentama i Džejmsa Mila od optužbi koje su protiv njega izneli Karlajl i drugi, da filosofija koja tako naglašava kvantitativno zadovoljstvo predstavlja doktrinu dostojnu svinje. Posle nekoliko uvodnih napomena, on je ponudio sledeće sinopsise utilitarizma: Verovanje koje kao osnovu moralnosti prihvata Korist, ili princip Vrhovne sreće, smatra da su dela ispravna u onoj meri u kojoj promovišu sreću, a loša ukoliko proizvode suprotan efekat od sreće. Pod srećom se misli na zadovoljstvo i na odsustvo bola; pod nesrećom se misli na bol i na uskraćivanje zadovoljstva. (Utilitarizam, gl. 2) Zadovoljstvo je vrhovno dobro, u tom smislu da ono ne predstavlja sredstvo za bilo koji drugi cilj osim za sebe samo. Zadovoljstvo je ono što svi priželjkuju i samo za sebe. Otuda, misli Mil, nema svrhe koristiti reč „poželjan” osim u odnosu na ono što svako u stvari želi, zadovoljstvo je, prema tome, vrhunski poželjan cilj. Ovo poslednje stanovište je isto ono nominalističko koje nalazimo kod Hobsa i Bentama – da su ‘dobro’, i prema tome ‘poželjno’ nazivi koje dajemo onome što nalazimo da je prijatno – ali Milov način da dođe do ovog stanovišta je nespretan, i on je zbog toga bio valjano kritikovan u Ethical Studies E.H. Bredlija (1874) i u Principia Ethica G. E. Mura (1903). Za Mila, kao i za Bentama, psihološki hedonizam ukazuje i na individualnu i na društvenu etiku. Želja za svojom najvišom mogućom srećom je jedini motiv pojedinca; najveća sreća svih je kriterijum društvenog dobra i cilj moralnog delovanja. Ali, tvrdi Mil, nisu sva zadovoljstva jednaka. Pribadača nije, na kraju krajeva, tako dobra kao poezija. Zadovoljstva mogu da se rangiraju kao superiorna ili kao inferiorna u moralnom smislu, prema zadovoljstvima duha koja su viša, i prema tome poželjnija nego telesna. „Bolje je,” kaže Mil, „biti nezadovoljno ljudsko biće nego zadovoljna svinja, bolje je biti nezadovoljan Sokrat nego zadovoljna budala” (Utilitarizam, gl. 2). Svaki kompetentan sudija – svako ko je iskusio zadovoljstva obe vrste – misliće isto; onaj ko ne misli tako nije kompetentan sudija. Mil je, a da to nije ni primetio, zamutio bistre vode Bentamovskog utilitarizma tako što je razvio svoju etiku duž linija „samorealizacije” T. H. Grina. Ljudska bića ne dostižu dobro kroz potragu za čistim i jednostavnim zadovoljstvom, već tako što za sebe dostižu „način egzistencije koja upošljava njihove više sposobnosti” (gl. 2). Milov pokušaj da rehabilituje Bentamov utilitaritam je iznenađujuće nepodesan. Njegov argument, kako stoji, nije ništa više nego neodbranjena tvrdnja da su neka zadovoljstva, ili neke vrste zadovoljstava, više od drugih. Čini se da on ne uviđa poteškoću u istovremenoj tvrdnji da je samo zadovoljstvo najviše dobro, ali da se zadovoljstva razlikuju i po kvalitetu a ne samo po kvantitetu. Milov argument nije nemoguće izbaviti iz ove poteškoće (moguće je tvrditi, u nesumnjivo bentamovskom maniru, da su užici uma bogatiji, dugotrajniji, čistiji, itd. od užitaka tela), ali on sam ne pokušava da ga spase. Esej O slobodi je opšteprihvaćen kao jedno od klasičnih stanovišta o liberalnom individualizmu. On je izazvao više pometnje za vreme Milovog života nego bilo koje drugo njegovo delo. Sloboda je, po Milovom shvatanju, ono što će kasnije biti nazvano „negativna” sloboda. Jedina sloboda dostojna svog imena, smatra on, jeste sloboda da se traga za sopstvenim dobrom na sopstveni način, pod uslovom da ne sprečavamo napore drugih da čine to isto. Niko – ni pojedinac ni vlada – nema pravo da ograniči ničiji govor, publikovanje ili ponašanje iz bilo kog razloga, osim da se spreči nanošenje štete drugim ljudima; pod „štetom” Mil podrazumeva stvarnu, merljivu štetu. Da je o ovom principu „štete” mnogo lakše govoriti nego ga primeniti, problem je koji Mil, izgleda, zaboravlja. Mi nemamo pravo da odvratimo nikoga da sebi čini štetu. Činovi „koji se odnose na samog čoveka” za razliku od „društvenih” činova ne tiču se nikoga osim pojedinca čiji su to činovi (izgleda da Mil ponovo nije svestan poteškoće da ova razlika obuhvata svakoga ko pokušava da je primeni). Čak i ako bi se čovek, smatra on, samo razilazio u mišljenju sa svima drugima to ne bi bio razlog da se on ućutka. Niko ne može da zna šta je istinito a šta nije ukoliko nije dopušteno da se o svim idejama slobodno diskutuje. Cenzor koji zabranjuje diskusiju prisvaja za sebe nepogrešivost koju niko ne može da ima. Čak i naša najuvreženija verovanja postaju beživotni pijeteti ukoliko im ne dopustimo da se na tržištu nadmeću za priznanje. Ako su ispravna nemaju zbog čega da strahuju od nadmetanja; ako nisu bolje da znamo da nisu. Mil je i zagovornik onoga što on naziva ‘ogledima u življenju.’ Svim članovima zajednice trebalo bi da bude dopušteno, u zavisnosti od principa štete, da razviju svoju individualnost do maksimuma tako što bi živeli bez ičijeg uplitanja na način koji se njima dopada, bez obzira koliko ekscentričan on bio. Još jednom, Mil je mnogo manje utilitarista nego što on to misli. On veruje da razvija argument o korisnosti, ali je to je korisnost modifikovanog tipa. On kaže, Ja smatram korisnost krajnjim osloncem svih etičkih pitanja, ali to mora da bude korisnost u najširem smislu, zasnovan na trajnim interesima čoveka kao naprednog bića. (O slobodi, Uvod ) Cilj koji se podrazumeva u onome što Mil piše nisu čisto i jednostavno zadovoljstvo ili sreća, već potraga za stvarima kao što su istina, intelektualna jasnoća, lična veličina i pojedinačna samorealizacija. Suprotno ovome njemu se ne dopada mogućnost da neznalačko i netolerantno javno mnenje može brojnošću da uguši manjine i pojedince; da se posebnost može udaviti u osrednjosti. Kad bio oni osećali da je slobodan razvoj individualnosti jedna od osnova blagostanja, da to nije samo jedna komponenta svega što je označeno kao civilizacija, obrazovanje, vaspitanje, kultura, već je samo po sebi neophodan deo i uslov svega toga, onda ne bi bilo opasnosti da će se sloboda potcenjivati, a postavljanje granica između nje i društvene kontrole ne bi predstavljalo neku naročitu teškoću. (O slobodi, gl. 3 ) Možda i ne bi, ali to je veoma daleko od „klasičnog” utilitarizma. Milovo nepoverenje u većinu takođe se vidi i u njegovom eseju Razmišljanja o predstavničkoj vladi. On tvrdi da je predstavnička vlada najbolji tip vlade bar za ljude koji su dovoljno civilizovani i prosvetljeni da mogu da preuzmu odgovornost za svoje sopstvene stvari. Pod „predstavničkom” vladom on misli na parlamentarnu vladu, sa izvršnom vlašću koju je izabrala i koja odgovara predstavničkoj skupštini koju je opet izabrao narod i koja odgovara tom narodu. Mil veruje da, osim nekoliko posebnih izuzetaka, nepismenih, kriminalaca i onih koji nisu sposobni da se staraju o sebi – svaka odrasla osoba, muškog ili ženskog pola, treba da ima bar jedno pravo glasa. Bilo bi iracionalno isključiti žene iz prava glasa kao što bi to bilo i kada bi se isključili neki muškarci zato što imaju riđu kosu. (Milov esej O podređenosti žena, koji je napisao 1869. u saradnji sa svojom poćerkom Helen Tejlor, predstavlja rani zahtev za pravima žena). On misli da je predstavnička vlada najbolja, zato što podstiče kritičko razmatranje, odgovornost i učešće običnog građanina. ‘Despotska’ vladavina, s druge strane, čini apatičnim i pasivnim one koji su joj podvrgnuti. Predstavnička vlada teži da stvori pojedince koji se uzdaju u sebe, oprezne i energične, a zajednica koja ima takve ljude treba da bude zajednica u kojoj cvetaju red, progres i stabilnost. Ali predstavnička vlada je takođe podložna i slabostima i opasnostima. Ono čega se Mil najviše plaši jeste tiranija većine. Ako vlada zavisi od volje puke brojčane većine, onda će neizbežno osrednjost i neznanje zavladati nad kultivisanošću i prosvećenošću. Takođe je neizbežno da će vlada više voleti politiku koja će zadovoljiti većinu, bez obzira kakve vrline ili nedostatke ta politika ima. Mil stoga insistira na tome da političko davanje prava glasa mora da ide ruku pod ruku sa političkim obrazovanjem. Bilo bi apsurdno imati potpuno slobodno biračko telo čiji su članovi suviše neupućeni da bi odgovorno dali svoj glas. On takođe veruje da bi trebalo da postoji sistem višestrukog glasanja povezan sa obrazovnim postignućem, i nacrt javnih ispita na koje bi pojedinci mogli da izađu da bi pokazali da zaslužuju dodatno pravo glasa. Takođe, on je rani – mada ne i prvi – zagovornik proporcionalnog predstavljanja da bi se osiguralo efektno predstavljanje manjina. Složeni sistem kom je on davao prednost izumeo je londonski advokat Tomas Hear (Thomas Hare) i on ga opisao 1859. u knjizi pod imenom: A Treatise on the Election of Representatives, Parliamentory and Municipal. O njegovoj mentalnoj konstituciji svedoči to što je, nakon detinjstva kakvo je opisano u njegovoj Autobiografiji, odrasli Mil uopšte mogao intelektualno da funkcioniše. On je složen karakter, obrazovan metodama koje su ga emotivno obogaljile, kako priznaje, ali su ga ipak prožele jednim brojem jakih, apstraktnih i ne baš uvek doslednih strasti. On se nikada nije odrekao utilitarizma, niti je, pak, mogao da odoli da ga ponovo iznađe tako da „zadovoljstvo” znači vrstu aktivnosti koje Mil odobrava. Mil hvali neograničenu slobodu, ali on uzima zdravo za gotovo da će iz neograničene slobode pre proizići rezultati koje on vrednuje nego nedisciplina i haos. On hvali predstavničku vladu i moralno okrepljujući efekat za koji pretpostavlja da će ona imati na obične građane, ali on želi da stvari uredi tako da osigura stalni uticaj jedne intelektualne i moralne elite. Milova elegantna proza ponekad prikriva nedoslednost i plitkoću misli, a on je čitavog svog života bio žrtva vlastitog, krajnje doktrinarnog i pedantnog obrazovanja; ali on je jedan od brojne družine pisaca – njegovi članovi su Džon Rols i Robert Nozik – čiji doprinos političkoj misli leži ako ni u čemu drugom ono u raspravi i razmatranju koja su njihova dela težila da promovišu. MG124 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! O REVOLUCIJAMA Mi smo vezаni zа presto Vrhovnog bićа lаbаvim lаncem koji nаs drži, аli nаs ne potčinjаvа. Ono što je nаjveličаnstvenije u opštem poretku stvаri jeste аkcijа slobodnih bićа pod božаnskom rukom. Slobodni kаo robovi, oni svi istovremeno rаde dobrovoljno i neophodno: oni uistinu rаde ono što žele, аli bez moći dа utiču nа opšte plаnove. Svаko od tih bićа predstаvljа centаr jedne sfere аktivnosti čiji prečnik vаrirа po miloj volji večnog geometrа koji ume dа širi, dа sаžimа, dа zаustаvljа ili uprаvljа voljom а dа ne menjа njenu prirodu. U čovekovim delimа sve je siromаšno, kаo i onаj koji ih stvаrа; pogledi su suženi, sredstvа nаtegnutа, pobude krute, pokreti teški, а rezultаti monotoni. U božаnskim delimа bogаtstvа beskrаjа se prikаzuju do nаjmаnjeg detаljа; njihovа moć se ostvаruje kroz igru: sve im ide od ruke, ništа im ne može odoleti; zа njih je sve sredstvo, čаk i preprekа: а neprаvilnosti koje nаstаju dejstvom slobodnih аgenаsа sаme se dovode u opšti red. Ukoliko zаmislimo jedаn sаt u kojem se svi delovi, kontinuirаno, rаzlikuju u snаzi, u težini, u dimenziji, u obliku i u položаju, а dа svejedno prikаzuju tаčno vreme, ondа bismo mogli dа stvorimo sebi neku ideju o delovаnju slobodnih bićа u odnosu nа plаnove Stvoriteljа. U političkom i morаlnom svetu, kаo i u fizičkom svetu, postoji jedаn opšti red, аli postoje i izuzeci u odnosu nа tаj red. Obično vidimo sаmo niz posledicа koje nаstаju od istih uzrokа; аli, u izvesnim epohаmа vidimo dа su аktivnosti prestаle, dа su uzroci pаrаlizovаni, а posledice nove. Čudo jeste posledicа koju je proizveo uzrok koji je ili božаnski ili nаdljudski, koji zаustаvljа ili se opire običnom uzroku12. Kаdа bi, usred ciče zime, neki čovek, pred hiljаdu svedokа, nаredio jednom drvetu dа istog čаsа prolistа i dа plod, i kаdа bi drvo poslušаlo, svi bi ljudi povikаli ,,O, čudа!` i poklonili bi se pred čudotvorcem. Ali, frаncuskа Revolucijа, i sve što se u ovom čаsu dešаvа u Evropi, je isto toliko čudesno u svom žаnru, bаš kаo iznenаdno kićenje jednog drvetа plodovimа u mesecu jаnuаru: međutim, ljudi umesto dа se dive, gledаju nа drugu strаnu ili govore nesuvislosti. U fizičkom poretku, u kojem se čovek ne pojаvljuje kаo uzrok13, on ipаk želi dа se divi onome što ne rаzume; аli, u sferi svoje аktivnosti, u kojoj osećа dа je slobodаn, njegov gа ponos lаko vodi do togа dа vidi nered svudа gde su njegove аkcije zаustаvljene ili onemogućene. Neke mere koje su u moći čovekа redovno proizvode izvesne efekte u uobičаjenom toku stvаri; ukoliko ne postigne cilj, čovek znа zbog čegа je to, ili bаr veruje dа znа; on prepoznаje prepreke, on ih procenjuje, i ništа gа ne čudi. Ali, u vremenimа revolucije, lаnаc koji vezuje čovekа nаglo se skrаćuje, čovekovа se аkcijа umаnjuje, а vаrаju gа i sopstvene mogućnosti. Dаkle, vođen nepoznаtom silom, on se ljuti nа nju, i umesto dа ljubi ruku kojа gа steže, on je ne priznаje ili je vređа14. Jа to ništа ne rаzumem, to je velikа rečenicа dаnаs. Tа je rečenicа vrlo smislenа, ukoliko nаs odvede do prvog uzrokа koji u ovom čаsu ljudimа poklаnjа jedаn tаko veliki spektаkl: onа je glupost, ukoliko izrаžаvа sаmo srdžbu ili sterilnu mаlodušnost. „Kаko ondа`, čuju se povici sа svih strаnа, „ljudi koji su nаjviše krivi nа svetu u tom istom svetu trijumfuju! Užаsno krаljeubistvo donosi onimа koji su gа počinili sаv mogući uspeh! U celoj je Evropi zаmrlа monаrhijа! NJeni neprijаtelji nаlаze sаveznike skoro nа svim prestolimа!15 Onimа koji su zli sve polаzi zа rukom! Nаjveće projekte koji su zаmišljeni, oni bez teškoćа ostvаruju16, dok je dobrа strаnа ne sаmo nesrećnа, već i ispаdа smešnа u svemu što preduzimа!17 Mnjenje cele Evrope prvimа je verno! Prvаci Držаve se bez rаzlike vаrаju! Nаjveći generаli su poniženi! itd.` Nemа sumnje, prvi uslov proklаmovаne revolucije bio je dа sve što je moglo dа je spreči ne postoji i dа onimа koji žele dа je spreče, ništа ne polаzi zа rukom. Ali, nikаdа red nije vidljiviji i nikаdа nije Proviđenje opipljivije nego u čаsu kаdа višа аkcijа zаmenjuje аkciju čovekа i delа sаmа: а to je ono što u ovom trenutku mi vidimo. Ono što je nаjfrаpаntnije u Frаncuskoj revoluciji jeste tа zаnosnа snаgа kojа obilаzi sve prepreke. NJen vrtlog nosi poput slаme sve čime mu se ljudskа snаgа umelа suprotstаviti: niko se nije nekаžnjeno suprotstаvio njenom hodu. Čistotа motivа moglа je dа obаsjа prepreku, аli to je sve; а tа ljubomornа snаgа, kojа neprekinuto mаrširа kа svome cilju, odbаcuje podjednаko i Šаretа i Dimurijeа i Drueа19. Već smo, sа velikim rаzlogom, zаključili dа je Frаncuskа revolucijа pre tа kojа vodi ljude, а nisu ljudi ti koji nju vode. To je zаpаžаnje nаjprаvednije moguće i svаko bi mogаo dа gа mаnje ili više primeni nа sve velike revolucije, s tim što ono nije nikаdа bilo tаko jаko upаdljivo kаo u ovom vremenu. Pа čаk i sаmi zločinci koji, čini se, vode revoluciju, u njoj učestvuju sаmo kаo prosti instrumenti; i od čаsа kаdа ih sаvlаdа željа dа njome ovlаdаju, oni gаdno strаdаju. Oni koji su uspostаvili Republiku, to su učinili а dа nisu ni hteli niti su znаli štа su rаdili; oni su nа to bili nаvedeni dogаđаjimа: neki tаkаv pređаšnji projekаt ne bi u tome uspeo. I nikаdа Robespjer, Kolo ili Bаrer nisu mislili dа uspostаve revolucionаrnu vlаdu i režim Terorа. U njih su ih, mаlo pomаlo, uvele okolnosti, а oni sаmi tаko nešto slično nisu mogli ni dа sаnjаju. Ovi ljudi, izrаziti mediokriteti, nа jednoj nаciji kojа nosi krivicu iskаzаli su nаjstrаšniji despotizаm koji istorijа pаmti i sigurno je dа su u krаljevini oni bili ti koji su nаjviše zаpаnjeni sopstvenom moći20. Ali, u sаmom čаsu u kojem su ti omrаženi ljudi ispunili meru neophodnih zločinа, u toj fаzi Revolucije jedаn ih je sаmo dаh srušio21. Od te je gigаntske snаge Frаncuskа drhtаlа i Evropа nije izdržаlа prvi nаpаd; а kаko u jednoj revoluciji kojа je svа kriminаlnа nemа ničegа velikog, ničegа uzvišenog, Proviđenje je htelo dа prvi udаrаc nаnesu septembrizeri, kаko bi i prаvdа bilа podjednаko infаmnа. Često smo se čudili kаko to dа su ljudi koji su i gori od mediokritetа umeli dа bolje prosude Frаncusku revoluciju od ljudi koje krаsi prvorаzredni tаlenаt; dа su oni u nju snаžno verovаli, dok političаri koji su vrlo iskusni u nju skoro dа ne veruju ni sаdа. To je zbog togа što je ubedljivost bilа jedаn od sаdržаjа Revolucije i jedino je moglа dа uspe zаhvаljujući širenju i energiji revolucionаrnog duhа ili, аko je dopušteno dа se tаko izrаzim, verom u revoluciju. I tаko su ljudi bez duhа i bez rаzumevаnjа o čemu se rаdi snаžno vodili ono što su nаzivаli revolucionаrnim bornim kolimа; oni su se nа sve usuđivаli bez strаhа od kontrаrevolucije; oni su uvek hodаli nаpred, ne gledаjući izа sebe; i sve je njimа išlo od ruke, jer su bili sаmo instrumenti jedne snаge kojа je znаlа više od njih. Oni u svojoj revolucionаrnoj kаrijeri nisu prаvili greške iz rаzlogа što flаutistа iz Vokаnsonа nije nikаdа svirаo pogrešne note. Revolucionаrnа bujicа sukcesivno se kretаlа rаzličitim smerovimа; а nаjmаrkаntniji ljudi revolucije su onu vrstu slаve i moći kojа im je moglа pripаdаti mogli i prigrаbiti jedino аko su sledili prаvаc tog trenutkа: čim su hteli dа mu se suprotstаve, ili dа se sаmo udаlje od njegа osаmivši se, rаdeći previše zа sebe, nestаjаli su sа scene. Pogledаjte tog Mirаboа, koji je toliko togа obeležio u revoluciji: u suštini, on je bio krаlj glаvne pаriške pijаce. Po zločinimа koje je počinio i po svojim knjigаmа, Mirаbo je podržаvаo nаrodni pokret: on je sledio mаsu kojа je već bilа u pokretu i gurаo ju je u određenom smeru; njegovа se moć nikаdа nije širilа dаlje; sа još jednim herojem revolucije24, Mirаbo je delio moć dа ponese gomilu, аli ne i dа njom dominirа što u političkim turbulencijаmа uistinu ostаvljа pečаt mediokritetstvа. Mаnje blistаvi buntovnici25 koji su nа delu bili sposobniji i moćniji od njegа, služili su se svojim uticаjem zbog sopstvenog profitа. On je grmeo pred gledаlištem i bio je njihovа ludа. Umirući, rekаo je dа bi, dа je poživeo, ujedinio rаzbijene delove Monаrhije; а kаdа je hteo, u čаsu kаdа je imаo nаjveći uticаj, sаmo obično ministаrsko mesto, njegovi potčinjeni su gа odgurnuli kаo dа je dete. I nаjzаd, što se više proučаvаju ličnosti koje su, kаko se čini, nаjаktivnije u Revoluciji, to se više u njimа pronаlаzi nešto pаsivno i mehаničko. I nije nа odmet ponаvljаli, uopšte nisu ljudi ti koji vode revoluciju, već je revolucijа tа kojа upotrebljаvа ljude. I te kаko su u prаvu oni koji kаžu dа onа ide potpuno sаmа. Tа rečenicа znаči dа se nikаdа i ni u jednom ljudskom zbivаnju Bog nije ukаzаo nа tаko jаsаn nаčin. I аko pri tom koristi nаjružnije instrumente, to je ondа zаto što kаžnjаvа kаko bi omogućio preporod. Spisi o revoluciji Žozef de Mestr Žozef-Mari de Mestr (franc. Joseph-Marie de Maistre; Šamberi, 1. april 1753 — Torino, 26. februar 1821) bio je pisac, filozof, sudija i diplomata. Smatra se jednim od rodonačelnika evropskog konzervativizma. Iako se danas smatra Francuzom, on je sebe smatrao Savojcem, posebno nakon Francuske revolucije, kada je napustio domovinu i otišao na Sardiniju.[1] Viktor Emanuel I, kralj Pijemonta i Sardinije, postavio ga je za ambasadora u Rusiji 1803. U Sankt Peterburgu je postao miljenik ruskih aristokratskih salona. Tamo je napisao svoja najznačajnija dela.[2] Nakon povratka na Sardiniju 1817, bio je glavni sudija i ministar sve do smrti 1821. Te godine objavljena je njegova najznačajnija knjiga Sanktpeterburške večeri ili Razgovori o ovozemaljskoj vladavini. Smatra se ključnim misliocem koji se suprostavio prosvetiteljstvu i liberalnim idejama osamnaestog stoleća.[3] Posebno je bio kritičan prema filozofiji Fransisa Bejkona, koga je smatrao rodonačelnikom prosvetiteljstva.[4] Za Mestra je monarhija jedini legitiman i božanski ustrojen oblik vladavine.[5] Iznad kralja je jedino papa, koji treba da odlučuje o najvažnijim svetovnim pitanjima, ali i dželat kao neko ko će kažnjavati one koji ne poštuju poredak. Tvrdio je da je Francuska revolucija racionalno odbacivanje hrišćanstva i da je upravo ona glavni krivac za krvoproliće i haos koji su nastali, jer je tako Bog kaznio promenu poretka sveta.[6][7] Iako se pored Edmunda Berka smatra rodonačelnikom konzervativizma sa širokim uticajem na političku desnicu, Mestrovi spisi izvršili su uticaj i na socijalne utopiste Ogista Konta i Sen Simona i njihovu koncepciju političkog autoriteta.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Đerđ Lukač - Razaranje uma put iracionalizma od Šelinga do Hitlera KULTURA Beograd 1966 tvrde korice 691 str. Đerđ Lukač (mađ. György Lukács; Budimpešta, 13. april 1885 — Budimpešta, 4. jun 1971) je bio mađarski hegelijanski i marksistički filozof i književni kritičar. On je jedan od začetnika Zapadnog marksizma, kao tradicije koja je deo marksističke ortodoksne ideologije Sovjetskog Saveza. On je razvio Teoriju postvarenja i doprineo Marksovoj teoriji uvodeći pojam klasne svesti. Bio je, takođe pristalica lenjinizma. On je ideološki razvio i organizovao Lenjinove pragmatične revolucionarne prakse u formalnu filozofiju revolucije. Kao književni kritičar bio je izuzetno uticajan zbog svog teorijskog razvoja u oblasti realizma i romana, kao književnog žanra. 1919. godine je bio mađarski ministar kulture u kratkotrajnoj Vladi Mađarske Sovjetske republike (mart-april 1919).[1] Lukač je bio opisivan kao istaknuti marksistički intelektualac staljinističke ere. Procena njegovih dela i ostavštine može biti prilično komplikovana, zato što se činilo kao da Lukač podržava obe strane; sa jedne, staljinizam kao otelotvorenje marksističke misli, a sa druge strane se bori za povratak na pre-staljinistički marksizam. Đerđ Lukač je rođen u Budimpešti, Mađarska. Njegov otac Jozef Lovinger (József Löwinger) je bio investicioni bankar, koji je zajedno sa svojom ženom Adel, još jednim sinom i ćerkom predstavljao jednu od bogatijih jevrejskih porodica. Jozef je krunisan od strane carstva i dobio je titulu barona, samim tim je i Lukač bio baron.[3] Kao autrougarski državljanin njegovo puno ime je glasilo: nemački baron „Georg Bernhard Lukács von Szegedin“, u Mađarskoj je poznat kao „Szegedi Lukács György Bernát“, a kao pisac predstavljao se pod imenima „Georg Lukács“ i „György Lukács“. Lukač je studirao na Kraljevskom mađarskom univerzitetu u Budimpešti, i na Univerzitetu u Berlinu. Kraljevski mađarski univerzitet mu je 1906. godine dodelio doktorat iz sudske prakse,[4] a 1909. godine je završio i svoj doktorat iz filozofije na istom univerzitetu.[5] Pre-marksistički period Dok je studirao u Budimpešti, Lukač je bio deo socijalističkih intelektualnih krugova, preko kojih je upoznao Ervina Saba), koji ga je upoznao sa radom Žorža Sorela (Georges Sorel)(1847-1922); francuski pobornik revolucionarnog sindikalizma. U tom periodu, Lukačeve intelektualne perspektive su bile usmerene ka Moderni i Anti-pozitivizmu. Od 1904. do 1908. godine bio je deo pozorišnog kolektiva, koji je proizvodio modernističke, psihološko realne predstave Henrika Ibsena, Avgusta Strindberga i Geharta Hauptmana. Lukač je dosta vremena provodio u Nemačkoj, gde je i studirao u Berlinu od 1906. do 1910. godine. Za to vreme je upoznao filizofa Georga Zimela. Kasnije 1913. godine dok je boravio u Hajdelbergu, sprijateljio se sa Maksom Veberom, Ernst Blohom i Stefanom Džordžom. Mesto u sistemu idealista, u kom je Lukač, duguje Neo-kantizmu (tadašnja dominantna filizofija na nemačkim univerzitetima), kao i Platonu, Hegelu, Seren Kirkegoru, Vilhelmu Diltaju i Fjodoru Dostojevskom. U tom periodu objavio je dve knjige: „Duša i oblici“ (1911.;1974) i „Teorija romana“ (1916/20.;1971).[6] Nakon početka Prvog svetskog rata, Lukač je oslobođen vojne službe. Godine 1914. oženio se ruskom političkom aktivisticom Jelenom Grabenko. Lukač se 1915. godine vratio u Budimpeštu, gde je bio lider Nedeljnog kruga (skup intelektualaca). Bavili su se kulturnim temama koje proizilaze iz egzistencijalnih dela Dostojevskog. Ove teme su bile usko povezane sa tadašnjim Lukačevim interesovanjem za Dostojevskog, dok je boravio u Hajdelbergu. Kao skup, Nedeljni krug je organizovao kulturne događaje, u koje su bili uključeni pisci i muzičari Avangarde, kao što su Karl Manhajm, kompozitor Bela Bartok, Bela Balaš i Karl Polanji. Neki od njih su takođe bili članovi Nedeljnog kruga. 1918. godine, poslednje godine Prvog svetskog rata (1914-1918), Nedeljni krug se razišao. Razišli su se zbog svojih različitih politika, a nekoliko vodećih članova u pratnji Lukača su pristupili Mađarskoj komunističkoj partiji. Godine 1919. oženio se u Beču svojom drugom ženom, Gertrudom Bortstieber, kolegicom iz Mađarske komunističke partije. Komunistički lider Za vreme Prvog svetskog rata i Ruske revolucije (1917), Lukač je redefinisao neke svoje ideje. Postao je predani marksista u tom periodu i pridružio se Mađarskoj komunističkoj partiji 1918. Kao deo Vlade, za kratko vreme postojanja Mađarske Sovjetske republike, Lukač je proglašen za ministra obrazovanja i kulture. Za vreme Mađarske Sovjetske republike, Lukač je bio komesar Pete divizije mađarske Crvene armije, u čijim redovima je naredio pogubljenje osam boraca, koji su podržavali češke invazione trupe u Poroszlu, u maju 1919. godine.[7] Nakon što je Mađarska Sovjetska republika bila poražena, Lukaču je bilo naređeno od strane Kuna, da ostane uz Oto Korvina, dok je ostatak rukovodstva partije bio evakuisan. Lukačeva i Korvinova misija bila je da tajno reorganizuju komunistički pokret, ali misija je bila nemoguća. Lukač se krio uz pomoć fotografkinje Olge Mate, ali ubrzo nakon Korvinovog hapšenja, Lukač je pobegao iz Mađarske u Beč. On je uhapšen, ali je spasen od izručenja zbog grupe pisaca, u kojoj su bili i Tomas i Hajnrih Man.[8] Tomas Man je kasnije na osnovu Lukača zasnovao Nafta, lika iz svog romana „Čarobni breg“. Za vreme koje je proveo u Beču 1920. godine, Lukač se sprijateljio sa ostalim komunistima koji su tamo radili ili bili u izgnanstvu; uključujući Viktora Sergea, Adolfa Jozefa i Antonia Gramšija. Lukač je počeo da razvija lenjinističke ideje u oblasti filozofije. Njegovi glavni radovi u ovom periodu su eseji prikupljeni u njegov veliki opus „Istorija i klasna svest“ (1923). Iako su ovi eseji pokazivali znake onoga što je Vladimir Lenjin nazivao „ultra-levičari“, oni su u suštini promovisali lenjinizam na filozofskom nivou. U julu 1924. godine Grigorij Zinovjev je napao i kritikovao ovu knjigu, zajedno sa radom Karla Korša na Petom kongresu Kominterne. 1924. godine. Ubrzo nakon Lenjinove smrti, Lukač je objavio kratke studije Lenjina, „Studije jedinstva njegove misli“. Godine 1925. objavio je kritički osvrt na Buharinova uputstvo istorijskog materijalizma. Kao mađarski izbeglica, on je ostao aktivan na levoj strani Mađarske komunističke partije, koja je bila u suprotnosti sa Moskovskim programom, koji je podržavao Bele Kuna (Béla Kun). Njegove „Blum teze“ iz 1928. godine su pozivale na rušenje kontra-revolucionarnog režima admirala Hortija u Mađarskoj, koristeći strategiju sličnu kao za Narodni front koji je nastao 1930—ih godina. On se zalagao za „demokratsku diktaturu“ proletarijata i seljaštva, kao tranzicionu fazu, koja vodi do diktature proletarijata. Nakon što je Kominterna osudila Lukačevu strategiju, on se povukao iz aktivne politike i predao teorijskom radu. Pod Staljinom i Rakosijem Godine 1930. dok je boravio u Beču, Lukač je bio pozvan da dođe u Moskvu. Ovaj poziv se vremenski poklapao sa potpisivanjem bečkog policijskog naloga za njegovo proterivanje. Ostavljajući svoju decu da studiraju, Lukač i njegova žena su otišli u Moskvu u martu 1930. godine. Ubrzo po dolasku, Lukaču je bio onemogućen odlazak, ali mu je obezbeđen rad na Institutu marksizma i lenjinizma, zajedno sa Davidom Riazanovom. Lukač se vratio u Berlin 1931., a 1933. ponovo je iz Berlina otišao u Moskvu da pohađa Institut za filozofiju Ruske akademije nauka. Za to vreme Lukač je prvi put došao u kontakt sa delima mladog Marksa. Lukaču i njegovoj supruzi nije bilo dozvoljeno da napuste SSSR sve do kraja Drugog svetskog rata. Tokom Staljinove velike čistke, Lukač je bio u izgnanstvu u Taškentu na neko vreme, gde se sprijateljio sa Johanom Beherom. Lukač je preživeo čistke „Velikog terora“, koja je odnela živote oko 80% mađarskih emigranata u Sovjetskom Savezu. Postoje mnoge rasprave među istoričarima koje se odnose na stepen Lukačevog prihvatanja staljinizma. Nakon rata, Lukač i njegova supruga su se vratili u Mađarsku. Kao član Mađarske komunističke partije, učestvovao je u osnivanju nove mađarske Vlade. Od 1945. godine Lukač je bio član Mađarske akademije nauka. Između 1945. i 1946. snažno je kritikovao nekomunističke filozofe i pisce. Lukač je optuživan da je igrao `administrativnu` (pravno-birokratsku) ulogu u uklanjanju nezavisnih i ne-komunističkih intelektualaca, kao što su Bela Hamvaš, Ištvan Bibo, Lajoš Prohaska i Karoli Kereni iz mađarskog akademskog života. (Između 1946. i 1953. godine, mnogi mađarski ne-komunistički intelektualci, uključujući Hamvaša i Biboa, bili su zatvoreni ili prisiljeni na fizički rad.) Lukačev lični i politički stav o kulturi, bio je da će socijalistička kultura na kraju trijumfovati u pogledu kvaliteta. On je smatrao da ona mora da se istakne putem takmičenja sa drugim kulturama, a ne nametanjem administrativnih mera. Godine 1948-49. ovo Lukačevo mišljenje o kulturnoj toleranciji pobeđeno je u „Lukačevoj čistki“, pošto je Matijaš Rakoši učvrstio taktiku „zavadi, pa vladaj“ u Komunističkoj partiji Mađarske. Sredinom 1950-ih Lukač je reintegrisan u partijskom životu. Partija ga je koristila da očisti Uniju mađarskih pisaca 1955—56. godine. Tomaš Aczel ( Tamás Aczél ) i Tibor Merai (Tibor Méray)(bivši sekretari Unije mađarskih pisaca) su verovali da je Lukač učestvovao nevoljno, a kao dokaz navode njegovo napuštanje predsedništva i sastanka na prvoj pauzi, kao dokaz njegove nespremnosti.[9] Destaljinizacija Godine 1956. Lukač je postao ministar kratke komunističke Vlade, koju je predvodio Imre Nađ, a koja se suprotstavljala Sovjetskom Savezu. U to vreme Lukačeva ćerka je predvodila kratkotrajnu Revolucionarnu komunističku partiju mladih. Lukačevo mišljenje o revoluciji 1956. godine je bilo da bi Komunistička partija Mađarske trebalo da se povuče u koalicionu vladu socijalista, i da polako obnovi svoj kredibilitet kod mađarskog naroda. Kao ministar u Nađevoj revolucionarnoj Vladi, Lukač je učestvovao u pokušajima da se reformiše Komunistička partija Mađarske na novim osnovama. Ova partija, Mađarska socijalistička radnička partija se brzo opredelila za Janoša Kadra (János Kádár) nakon 4. novembra 1956. godine.[10] Tokom Mađarske revolucije 1956. godine, Lukač je prisustvovao debatama o anti-partijama i revolucionarno komunističkom Petefi društvu (Petőfi society), dok je još postojao deo aparata partije. Tokom revolucije, kako je navedeno u Budimpeštanskom dnevniku, Lukač se zalagao za novu sovjetski usklađenu komunističku partiju. Po Lukačevom mišljenju, nova partija može da pobedi socijalno liderstvo samo ubeđivanjem umesto silom. Lukač je predviđao savez između Komunističke partije mladih, revolucionarne mađarske Socijaldemokratske partije i svoje nove partije, kao najmlađeg partnera. Nakon 1956. godine Lukač je uspeo da izbegne pogubljenje. Zbog njegove uloge u Nađevoj Vladi izgubio je poverenje u partiji. Lukačevi sledbenici optuženi su za političke zločine tokom 1960-ih i 70-ih godina, a nekolicina je pobegla na Zapad. Lukačeve knjige „Mladi Hegel“ i „Razaranje razuma“, korišćene su za raspravu da je Lukač zapravo tajno kritikovao staljinizam kao iracionalno narušavanje hegelijanskog-marksizma. Nakon sloma revolucije Lukač je deportovan u Rumuniju sa ostatkom Nađeve Vlade. Za razliku od Nađa, on je preživeo čistke od 1956. godine. Vratio se u Budimpeštu 1957. godine. Lukač je 1956. godine javno napustio svoje pozicije i bavio se samokritikama. Napustivši svoje ranije stavove, Lukač je ostao lojalan Komunističkoj partiji sve do svoje smrti 1971. godine. U svojim poslednjim godinama, nakon ustanaka u Francuskoj i Čehoslovačkoj 1968. godine, Lukač je javno kritikovao Sovjetski Savez i Mađarsku komunističku partiju. U intervjuu, neposredno pre njegove smrti, Lukač je rekao: Bez prave opšte teorije društva i njegovog kretanja, niko ne ide dalje od staljinizma. Staljin je bio veliki taktičar...ali Staljin na žalost, nije bio marksista... Suština staljinizma leži u postavljanju taktike pre strategije, prakse pre teorije... Staljinistička birokratija je ogromno zlo. Društvo se guši u njemu. Sve postaje nestvarno, nominalistički. Ljudi ne vide dizajn, nema strateških ciljeva, nema kretanja... Tako Lukač zaključuje: Mora se naučiti da se spoje velike odluke popularne političke moći sa ličnim potrebama, onim od svakog pojedinca. — Markus & Zoltan (1989). pp. 215.–16 Radovi Istorija i klasna svest Napisana između 1919. i 1922. godine , „Istorija i klasna svest“ ( 1923 ) je nastala pod uticajem Zapadnog marksizma .[11] Lukač naglašava koncepte kao što su otuđenja, postvarenje i klasna svest.[12] Lukač tvrdi da je metodologija jedina stvar koja razlikuje marksizam : čak i ako su svi njeni materijalni iskazi odbijeni, ostalo bi validno zbog karakterističnog načina:[13] Pravoslavni marksizam, dakle, ne znači nekritičko prihvatanje rezultata Marksovih istraga . To nije „ verovanje ` u ovu ili onu tvrdnju, ni egzegeza o „svetoj` knjizi . Naprotiv, pravoslavlje se odnosi isključivo na postupak . To je naučno uverenje da je dijalektički materijalizam put ka istini i da njegovi postupci mogu biti razvijeni, prošireni i produbljeni samo na liniji svojih pronalazača. On kritikuje marksistički revizionizam pozivom za povratak ovom marksističkom metodu, koji je u osnovi dijalektički materijalizam. Lukač shvata ` revizionizam ` kao karakteristiku marksističke teorije, ukoliko je dijalektički materijalizam, prema njegovim rečima, proizvod klasne borbe : Iz tog razloga je zadatak pravoslavnog marksizma, njegova pobeda nad revizionizmom i utopizmom nikada ne može značiti poraz, jednom za svagda, lažnih tendencija . To je uvek obnovljiva borba protiv podmuklih efekata buržoaske ideologije na misli proletarijata. Pravoslavni marksizam nije čuvar tradicije, već je to večno budan prorok proglašenju odnosa između zadataka u neposrednoj sadašnjosti i celovitosti istorijskog procesa. Prema njemu ` Pretpostavka dijalektičkog materijalizma je, podsećamo :`Nije muška svest da utvrdi njihovo postojanje, već naprotiv, njihovo socijalno postojanje koje određuje njihovu svest` ... Tek kada jezgro postojanja stoji otkriveno kao društveni proces postojanje se može posmatrati kao proizvod, iako dosadašnjem nesvesnom proizvodu, ljudske aktivnosti `. U skladu sa Marksovom misli, on kritikuje individualističku buržoasku filozofiju subjekta, koji se zasniva na dobrovoljnom i svesnom subjektu . Protiv ove ideologije, on ističe prioritet društvenih odnosa. Postojanje - pa tako i svet - je proizvod ljudske delatnosti ; ali to se može videti samo ako je prihvaćen prioritet socijalnog procesa na osnovu individualne svesti. Lukač ne podržava ljudsku slobodu za sociološki determinizam : suprotno, ovo je proizvod mogućnosti postojanja prakse. On zamišlja problem u odnosima između teorije i prakse . Lukač navodi Marksove reči : ` Nije dovoljno da misao zahteva da se ostvari, već i realnost mora težiti ka misli `. Kako misli intelektualaca da se odnose na klasne borbe, ako teorija nije samo da zaostaje za istorijom, kao što je u Hegelovoj filozofiji istorije ( ` Minerva uvek dolazi u sumrak noći ... ` )? Lukač kritikuje Fridriha Engels `Anti- Diringa, rekavši da ` čak i ne pominjemo najvitalniju interakciju, a to je dijalektički odnos između subjekta i objekta u istorijskom procesu, a kamoli da mu daju značaj koji zaslužuje`. Ovaj dijalektički odnos između subjekta i objekta je osnova Lukačeve kritike Imanuel Kantove epistemologije, prema kojem je predmet eksterijer, univerzalni i posmatran predmet, odvojen od objekta. Za Lukača, `ideologija` je projekcija klasne svesti buržoazije, čija je uloga da spreči proletarijat od postizanja svesti o svom revolucionarnom položaju. Ideologija određuje `oblik objektivnosti`, a time i samu strukturu znanja. Prema Lukaču, prava nauka mora postići `konkretnu celinu` kroz koju samo da je moguć sadašnji oblik objektivnosti kao istorijski period. Tako, večiti `zakoni` ekonomije su otpušteni kao ideološke iluzije projektovane od strane objektivnosti u sadašnjem obliku ( `Šta je pravoslavni marksizam?`). On takođe piše: `To je samo kada je jezgro bića prikazano kao društveno podesno, da se može pojaviti kao proizvod, do sada nesvesne, ljudske aktivnosti, i ovu aktivnost, sa svoje strane, kao odlučujući element transformacije bića`. ( `Šta je pravoslavni marksizam?`). Na kraju, `pravoslavni marksizam` nije definisan kao tumačenje „Kapitala“ kao da je Biblija ili zagrljaj `marksističke teze`, već kao vernost `marksističke metode`, dijalektike. Lukač predstavlja kategoriju depersonalizacije (radnik kao roba)kojom, zbog prirode robe kapitalističkog društva, društveni odnosi postaju objektizovani. Ovo onemogućava spontanu pojavu klasne svesti. U tom kontekstu, pojavljuje se potreba za partijom u smislu lenjinizma, subjektivnog aspekta ponovnog poleta marksističke dijalektike. U svojoj kasnijoj karijeri, Lukač se odrekao ideje „Istorije i klasne svesti“ , naročito verovanja u proletarijat kao ` subjekt-objekt istorije ` ( 1960. Pogovor preveden na francuski jezik ) . Tek 1925—1926. godine, on je i dalje branio ove ideje, u nedovršenom rukopisu, koji je nazvao „Tailizam i dijalektika“ . Delo nije objavljeno do 1996. godine, na mađarskom i engleskom jeziku 2000. godine pod naslovom „Odbrane istorije i klasne svesti“. Književni i estetski rad Pored svog položaja kao marksističkog političkog mislioca, Lukač je bio vrlo uticajan književni kritičar u dvadesetom veku. Njegov važan doprinos u književnoj kritici počeo je već na početku karijere, sa „Teorijom romana“, njegovim prvobitnim radom u književnoj teoriji i teoriji žanra . Knjiga je istorija romana kao forme, i istraga svojstava i različitih karakteristika romana. U „Teoriji romana“, on uvodi termin `transcendentalnog beskućništva`, koje on definiše kao `žudnja svih duša za mestima u kojima su ona nekada pripadala`, i ` Nostalgija ... za utopijskim savršenstvom, nostalgija koja se oseća i njene želje da bude jedina istinska stvarnost` .[14][15] Lukač je kasnije odbacio svoju „Teoriju romana“, napisavši dug uvod u kojem je opisao svoje pogreške, ali taj uvod ipak sadrži `romantični antikapitalizam` koji će se kasnije razviti u marksizam. (U ovom uvodu nalazi se i njegovo čuveno odbacivanje Teodora Adorna i drugih zapadnih marksista kao prebivanje u `Grand Hotelu Abis`.) Lukačeva kasnija književna kritika uključuje dobro poznati esej `Kafka ili Tomas Man ?`, u kojem Lukač tvrdi za rad Tomasa Mana da je superiorni pokušaj da se bavi stanjem modernosti, i kritikuje brend modernizma kod Franca Kafke. Lukač se odlučno protivi formalnim inovacijama modernističkih pisaca kao što su Franc Kafka, Džejms Džojs i Semjuel Beket, Lukač se zalaže za tradicionalnu estetiku realizma. Tokom boravka u Moskvi 1930. godine, Lukač je radio na marksističkom pregledu estetike koji pripada grupi oko tada uticajnog moskovskog časopisa ` Književni kritičar `.[16] Urednik ovog časopisa bio je, Mihail Lifšic, važan Sovjetski autor za estetiku. Lifšicovi pogledi bili su vrlo slični Lukačevim, onoliko koliko i tvrdi za vrednosti tradicionalne umetnosti; uprkos drastičnoj razlici u godinama (Lifšic je bio mnogo mlađi) i Lifšic i Lukač su ukazali da je njihov radni odnos, u to vreme, bio saradnja jednakih. Lukač je često doprinosio ovom časopisu, koji je široko praćen od strane marksističkih umetničkih teoretičara širom sveta kroz različite prevode objavljene uz pomoć Sovjetske Vlade. Saradnja između Lifšica i Lukača je dovela do stvaranja neformalnog kruga istomišljenika marksističkih intelektualaca koji su povezani sa časopisom Književni kritičar [književni kritičar ], objavljivan je mesečno, prvi put u leto 1933. godine od strane Organizacionog komiteta udruženja književnika... Grupa mislilaca je formirana oko Lifšica, Lukača i Andreja Platonova, oni su se bavili artikulacijom estetskih stavova Karla Marksa i stvaranjem neke vrste marksističke estetike koja u to vreme još nije bila propisno formulisana.[17] Lukač je tvrdio da se primeti revolucionarni lik romana kod ser Valter Skota i Onore de Balzaka. Lukač je smatrao da je nostalgična, pro-aristokratska politika oba ta autora dozvolila tačne i kritičke stavove zbog njihovog protivljenja (doduše reakcionarnog) prema buržoaziji u usponu. Ovaj stav je detaljnije izražen u njegovoj kasnijoj knjizi „Istorijski roman“ (koja je objavljena na ruskom jeziku 1937. godine, zatim na mađarskom jeziku 1947. godine ), kao i u Lukačevom eseju „Realizam u ravnoteži` (iz 1938. godine). „Istorijski roman“ verovatno je Lukačev najuticajniji rad u oblasti književne istorije. U toj studiji Lukač prati razvoj žanra istorijske fikcije. Do pre 1789. godine, tvrdi on, svest ljudi o istoriji bila je relativno nerazvijena, Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi koji su usledili doneli su realizaciju stalnih promena i razvijanje karaktera ljudskog postojanja. Ta nova istorijska svest se ogleda u radu ser Valter Skota, čiji romani koriste `reprezentativne` ili `tipične` likove da dramatizuju velike socijalne konflikte i istorijske transformacije, npr. raspad feudalnog društva u škotskim brdima i učvršćivanje merkantilnog kapitalizma. Lukač tvrdi da je taj Skotov novi brend istorijskog realizma preuzet od strane Balzaka i Tolstoja, i da je omogućio romanopiscima da ne prikažu savremeni društveni život kao statičku dramu fiksnih, univerzalnih tipova, već kao trenutak istorije, koji se stalno menja, otvoren za potencijalne revolucionarne transformacije. Iz tog razloga on vidi ove autore kao progresivne i njihov rad kao potencijalno radikalan, uprkos njihovoj ličnoj konzervativnoj politici. Za Lukača, ova istorijska realistička tradicija počela je da popušta posle revolucije iz 1848., kada je buržoazija prestala da bude progresivna sila a uloga buržoazije kao agenata istorije je bila potom uzurpirana od strane proletarijata. Nakon tog vremena, istorijski realizam počinje da bledi i gubi svoju zabrinutost za društveni život kao istorijsku neizbežnost. On to ilustruje upoređujući Floberov istorijski roman Salambo sa romanima ranijih realista. Za njega, Flauberovo delo označava okretanje leđa od važnih društvenih pitanja u korist podizanje stila u odnosu na sadržaj i suštinu. Zašto on ne govori o „Sentimentalnom obrazovanju“, romanu koji je mnogo otvorenije zabrinut za nedavne istorijske događaje, nije jasno. Veći deo svog života Lukač je promovisao povratak u realističku tradiciju i verovao je da je ona dostigla svoj vrhunac sa Balzakom i Skotom, a žalio se zbog navodnog zanemarivanja istorije koja je karakterisčna za modernizam. Istorijski roman je imao ogroman uticaj u kasnijim kritičkim studijama istorijske fikcije, i nijedan ozbiljan analitičar tog žanra nije uspeo da se angažuje na nivou sa Lukakačevim argumentima. Uravnoteženi realizam (1938) - Lukačeva odbrana književnog realizma Inicijalna namera „Uravnoteženi realizam“, koja je rečena po njegovom izdavanju, je razotkrivanje tvrdnje onih koji su branili ekspresionizam, kao značajan književni pokret. Lukač je usmeren na nesklad u zajednici modernističkih kritičara, koje je on smatrao nesposobnim da odluče koji pisci su bili ekspresionisti a koji ne, tvrdeći da „možda ne postoji nešto kao ekspresionistički pisci“. Ali iako je njegov cilj, naizgled, da kritikuje ono što doživljava kao precenjivanje modernističkih škola pisanja u vreme kada je članak objavljen, Lukač koristi esej kao priliku da unapredi svoju formulaciju poželjnu alternativu ovim školama. On odbacuje ideju da se moderna umetnost mora obavezno manifestovati kao litanija sekvencijalnih pokreta, počevši od naturalizma, i nastavlja kroz impresionizam i ekspresionizam da kulminira u nadrealizam. Za Lukača, važno pitanje u učešću nije bio sukob koji proizilazi iz razvojnih suprotnosti modernista u klasične oblike, već sposobnost umetnosti da se suprotstavi objektivnoj realnosti koja postoji u svetu, on je pronašao sposobnost koja je u potpunosti je falila modernizmu. Lukač je verovao da poželjna alternativa takvom modernizmu mora biti u obliku realizma, i on angažuje autore realiste Maksima Gorkog, Tomasa i Henriha Mana, Romein Rolanda da se bore za svoj povod. Na okvir debate, Lukač uvodi argumente kritičara Ernsta Bloka, branioca ekspresionizma, i autora kome Lukač najviše odgovara. On tvrdi da su modernisti, kao što je Blok, i te kako spremni da ignorišu tradiciju realista, neznanje za koje on veruje da potiče iz modernističkog odbacivanja ključnog načela marksističke teorije. Ovaj princip je verovanje da je sistem kapitalizma ` objektivna celovitost društvenih odnosa `, i to je osnova Lukačevim argumentima u korist realizma. On objašnjava da je sveprisutnost kapitalizma, jedinstvo u njenoj ekonomskoj i ideološkoj teoriji, i njen veliki uticaj na društvene odnose čini `zatvorenom integracijom` ili `celinom`, cilj koji potpuno funkcioniše nezavisno od ljudske svesti. Lukač citira Marksa da učvrsti ovaj istorijski materijalistički pogled na svet:„Odnosi proizvodnje u svakom društvu čine celinu `. On se dalje oslanja na Marksa tvrdeći da je neumeren buržoaski razvoj na svetskim tržištima tako dalekosežan kao stvaranje jedinstvene celine, i objašnjava da zbog povećanja autonomije elemenata kapitalističkog sistema ( kao što je autonomija valute ) je doživljavaju od strane društva kao ` krizu `; mora biti osnovno jedinstvo koje se vezuje za ove naizgled autonomne elemente kapitalističkog sistema zajedno, i čini da se njihovo razdvajanje pojavljuje kao kriza. Vraćajući se modernističkim formama, Lukač je predviđao da takve teorije zanemaruju odnos književnosti prema objektivnoj stvarnosti, u korist prikazivanja subjektivnog iskustva i neposrednosti da rade malo na ispoljavanju kapitalističkih osnova celovitog postojanja. Jasno je da se Lukač po pitanju predstavljanja stvarnosti kao glavnog umetničkog cilja verovatno ne suprotstavlja modernistima, ali on tvrdi da „Ako pisac nastoji da predstavlja realnost kao da stvarno jeste takva, odnosno ako je on autentičan realista, onda pitanje totaliteta igra odlučujuću ulogu`. „Istinski realisti` pokazuju značaj društvenog konteksta, i od kad je razotkrivanje ove objektivne celovitosti ključni element u Lukačevoj marksističkoj ideologiji, on privileguje njihov autorski pristup. Lukač onda postavlja dijalektičku opoziciju između dva elementa, on veruje svojstvu ljudskog iskustva. On tvrdi da ovaj dijalektički odnos postoji između „pojave` događaja kao subjektivnog, nesputanog iskustva i njihove „suštine` kao izazvanog od strane objektivne celovitosti kapitalizma. Lukač objašnjava da dobri realisti, kao što je Tomas Man, stvaraju kontrast između svesti njihovih karaktera (pojava) i stvarne nezavisnosti od njih (suština). Prema Lukaču, Man uspeva jer on stvara ovaj kontrast. S druge strane, modernistički pisci ne uspevaju jer prikazuju stvarnost samo kao pojave na njih i njihove karaktere-subjektivno „ne probijaju površinu` ovih neposrednih, subjektivnih iskustava „da otkriju samu suštinu, odnosno prave faktore koji se odnose na njihova iskustva do skrivenih društvenih snaga koje ih proizvode `. Zamke da se oslanja na neposrednosti su višestruke, prema Lukaču. Zato što predrasude ulivene od strane kapitalističkog sistema su tako podmukle, ne mogu da se izbegnu bez napuštanja subjektivnog iskustva i neposrednosti u oblasti književnoj. Oni mogu samo biti zamenjeni od strane autora realista koji „poništavaju i prevazilaze granice neposrednosti, od proučavanja svih subjektivnih iskustava i merenja istih u odnosu na društvenu stvarnost`, ovo nije lak zadatak. Lukač se oslanja na Hegelove dijalektike da objasni kako odnosi između ove neposrednosti i apstrakcije utiču na suptilnu indoktrinaciju na deo kapitalističke celovitosti. Kruženje novca, objašnjava on, kao i druge elemente kapitalizma, je u potpunosti apstraktovano daleko od svog mesta u širi kapitalistički sistem, i stoga se pojavljuje kao subjektivna neposrednost, koja izostavlja svoju poziciju kao ključnog elementa objektivne celovitosti. Iako apstrakcija može dovesti do prikrivanja objektivne stvarnosti, neophodna je za umetnost, a Lukač veruje da autori realisti mogu uspešno primenjivati to „da prodru zakone koji regulišu objektivnu stvarnost, i da otkriju što dublje, skrivenije, odmah ne baš primetne, u veze koje idu da ulepšaju društvo`. Nakon velikog intelektualnog napora, Lukač tvrdi da uspešan realista može da otkrije ove objektivne odnose i da im umetnički oblik u vidu subjektivnog iskustva lika. Zatim, upotrebom tehnike apstrakcije, autor može da prikaže iskustvo lika objektivne stvarnosti kao istu vrstu subjektivnog iskustva koje karakteriše uticaj sveukupnosti realnih pojedinaca. Najbolji realisti, tvrdi on, „prikazuju vitalne, ali ne odmah očigledne, snage na radu u objektivnoj stvarnosti`. Oni to čine sa takvom dubinom i istinom da proizvodi njihove mašte potencijalno mogu dobiti potvrdu od kasnijih istorijskih događaja. Prava remek dela realizma mogu biti cenjena kao „celine` koje prikazuju široku i iscrpnu objektivnu realnost poput one koja postoji u neizmišljenom svetu. Nakon napretka svoje formulacije poželjne književne škole, realizam koji opisuje objektivnu realnost, Lukač se još jednom okreće zagovornicima modernizma. Pozivajući se na Ničea, koji tvrdi da „znak svakog oblika književne dekadencije... je da život više ne stanuje u celovitosti`, Lukač nastoji da odbacimo modernistička prikazivanja, tvrdeći da se ne odražavaju na objektivnu stvarnost, već nastavljaju da subjektivitetom stvore „domaći model savremenog sveta`. Apstrakcija (i neposrednost) sadržana u modernističkim prikazivanjima, je „suština` kapitalističke dominacije odvojene od njihovog konteksta, na način koji uzima svaku suštinu u „izolaciju`, a ne uzimajući u obzir objektivnu celinu koja je temelj za sve njih. Lukač veruje da je „društvena misija književnosti` da razjasni iskustvo masa, a zauzvrat pokaže ovim masama da su njihova iskustva prouzrokovana objektivnom sveukupnosti kapitalizma, i njegova glavna kritika modernističkih škola književnosti je da su oni omanuli u tom cilju. Realizam, jer stvara, očigledno, subjektivna iskustva koja pokazuju suštinske društvene realnosti koje ih izazivaju, je za Lukača jedina vredna književna škola početkom dvadesetog veka. Ontologija društvenog bića Kasnije u životu, Lukač je preduzeo veliko izlaganje o ontologiji društenog bića, koje je delimično objavljeno na engleskom u 3 dela. Rad predstavlja sistematičnu obradu dijalektičke filozofije u njegovom materijalnom obliku. Dela Rani radovi: 1902-1910 Duša i oblici (1911) Istorija i klasna svest (1923) Prolegomena za marksističku estetiku: posebnost kao centralna kategorija estetike Osobenost estetskog (1963) Današnji značaj kritičkog realizma Teorija romana (1974) Odbrana istorije i klasne svesti (2000)

Susan Sontag - Eseji o fotografiji Radionica SIC, Beograd, 1982. Mek povez, 211 strana. Predgovor Jesa Denegri, korice Nesa Paripovic. Nema sumnje da Susan Sontag poseduje neverovatnu širinu, koja joj omogućava da sagleda ulogu fotografije u ljudskom društvu na neki sasvim neuobičajen način. Nesvesno pronalaženje falusa u kameri, poređenje automatske puške sa modernim fotoaparatima jeste plod pažljive analize igranog filma ili obične TV reklame. ’’Fotografije se mogu urezati u pamćenje dublje nego pokretne slike, zato što su jasno određen isečak vremena, a ne tok. Televizija je bujica nedovoljno probranih slika, od kojih svaka ukida prethodnu. Svaka nepokretna fotografija je povlašćeni trenutak, pretvoren u tanak predmet koji čovek može zadržati i ponovo pogledati’’ Suzan Sontag (engl. Susan Sontag,16. januar 1933 – 28. decembar 2004) je bila američka spisateljica, rediteljka, filozofkinja, profesorka, i politička aktivistkinja.[1] Uglavnom je pisala eseje, ali i objavljivala romane; objavila je svoje prvo veliko delo, esej Beleške o kempu, 1964. godine. Njena najpoznatija dela uključuju kritička dela Protiv tumačenja (1966), Stilovi radikalne volje (1968), O fotografiji (1977) i Bolest kao metafora (1978), kao i izmišljena dela Način na koji sada živimo (1986), Ljubitelj vulkana (1992) i U Americi (1999). Sontag je aktivno pisala i govorila o sukobljenim područjima, ili putovala u njih, uključujući tokom Vijetnamskog rata i opsade Sarajeva. Mnogo je pisala o fotografiji, kulturi i medijima, sidi i bolestima, ljudskim pravima, komunizmu i levičarskoj ideologiji. Njeni eseji i govori izazvali su kontroverzu [2] a opisana je kao „jedna od najuticajnijih kritičara svoje generacije“.[3] Mladost i obrazovanje Sontag je rođena kao Suzan Rosenblat u Njujorku, kći Mildred (rođena Jacobson) i Jacka Rosenblatta, oboje Jevreji iz Litvanije [4] i poljskog porekla. Njen otac je vodio posao trgovine krznom u Kini, gde je umro od tuberkuloze 1939, kada je Suzan imala pet godina.[5] Sedam godina kasnije, majka Suzan Sontag udala se za kapetana američke vojske Nathana Sontaga. Suzan i njena sestra Džudit uzele su prezime svog očuha, iako ih on nije formalno usvojio. Sontag nije imala versko vaspitanje i rekla je da nije ušla u sinagogu do sredine dvadesetih.[6] Sećajući se nesrećnog detinjstva, sa hladnom, dalekom majkom koja je bila „uvek odsutna“, Sontag je živela na Long Ajlendu u Njujorku,[5] zatim u Tusonu u Arizoni, a kasnije u dolini San Fernando u južnoj Kaliforniji, gde je našla utočište u knjigama i završila srednju školu u Severnom Holivudu u 15. godini. Osnovne studije započela je na Univerzitetu u Kaliforniji, Berkli, ali se prebacila na Univerzitet u Čikagu, diveći se njegovom čuvenom osnovnom nastavnom programu. U Čikagu je uporedo sa ostalim zahtevima pohađala studije filozofije, drevne istorije i književnosti. Leo Strauss, Joseph Schwab, Christian Mackauer, Richard McKeon, Peter von Blanckenhagen i Kenneth Burke bili su među njenim predavačima. Diplomirala je sa 18 godina i izabrana je u studentsku organizaciju `Phi Beta Kappa`.[7] Dok je bila u Čikagu, postala je najbolja prijateljica sa kolegom Majkom Nikolsom.[8] Godine 1951. njen rad se prvi put pojavio u štampi u zimskom izdanju časopisa Chicago Review.[9] Sontag se sa 17 godina udala za pisca Filipa Rifa, koji je bio instruktor sociologije na Univerzitetu u Čikagu, nakon desetodnevnog udvaranja; njihov brak je trajao osam godina.[10] Tokom studija u Čikagu, Sontag je pohađala letnju školu koju je predavao sociolog Hans Gert koji je postao njen prijatelj i naknadno uticao na njeno proučavanje nemačkih mislilaca.[11][12] Po sticanju čikaške diplome, Sontag je predavala brucoški engleski jezik na Univerzitetu u Konektikutu tokom akademske 1952–53. Pohađala je Univerzitet Harvard na postdiplomskim studijama, u početku je studirala književnost kod Perry Miller-a i Harry Levin-a, pre nego što je prešla na filozofiju i teologiju kod Paul Tillich-a, Jacob Taubes-a, Raphael Demos-a i Morton White-a.[13] Po završetku magistarskih studija filozofije, započela je doktorska istraživanja metafizike, etike, grčke filozofije i kontinentalne filozofije i teologije na Harvardu.[14] Filozof Herbert Markuze je godinu dana živeo sa Suzan i Rifom dok je radio na svojoj knjizi Eros i civilizacija iz 1955. godine.[15] ‍:38 Sontag je istraživala za Filipom Rifom studiju Freud: The Mind of the Moralist iz 1959 pre njihovog razvoda 1958. godine i doprinela je knjizi do te mere da je smatrana nezvaničnim koautorkom.[16] Par je dobio sina Dejvida Rifa, koji je potom bio urednik svoje majke u `Farrar, Straus and Giroux-u`, a bio je i sam pisac. Sontag je nagrađena Američkom asocijacijom univerzitetskih ženskih stipendija za akademsku 1957–1958. na koledžu `Sv. Ana na Oksfordu`, gde je otputovala bez supruga i sina.[17] Tamo je imala časove kod Iris Murdoch-a, Stuart Hampshirea, A.J. Ayera i H.L.A. Harta, dok je takođe pohađala seminare B. Phil-a, J.L. Austin-a i predavanja Ajzaja Berlina. Oksford joj se, međutim, nije odgovarao i ona je prešla posle Michaelmas mandata 1957. na Univerzitet u Parizu (Sorbona).[18] Sontag se u Parizu družila sa stranim umetnicima i akademicima, uključujući Allana Blooma, Jeana Wahl-a, Alfreda Chester-a, Harriet Sohmers i María Irene Fornés.[19] Sontag je primetila da je njeno vreme u Parizu bilo možda najvažniji period njenog života.[15] ‍:51–52 To je svakako predstavljalo osnovu njenog dugog intelektualnog i umetničkog povezivanja sa kulturom Francuske.[20] Preselila se u Njujork 1959. godine da bi živela sa Fornesom narednih sedam godina,[21] povrativši starateljstvo nad sinom i predajući na univerzitetima dok joj je književna reputacija rasla. ‍:53–54 Fikcija Foto portret Sontag, 1966 Dok je radila na svojim pričama, Sontag je predavala filozofiju na `Sarah Lawrence College` i Gradskom univerzitetu u Njujorku i Filozofiju religije sa Jacob Taubes-om, Susan Taubes, Theodor Gaster-om i Hans Jonas-om, na Odeljenju za religiju na Univerzitetu Columbia od 1960. do 1964. godine. Držala je obuku za pisanje na `Univerzitetu Rutgers` od 1964. do 1965. pre nego što je prekinula vezu sa akademijom u korist stalnog slobodnog pisanja.[15] ‍:56–57 Sa 30 godina objavila je eksperimentalni roman pod nazivom The Benefactor (1963), nakon čega je usledio četiri godine kasnije roman Death Kit (1967). Uprkos relativno malom učinku, Sontag je o sebi razmišljala uglavnom kao o romanopiscu i piscu fantastike. Njena kratka priča Način na koji sada živimo (The Way We Live Now) objavljena je sa velikim priznanjem 24. novembra 1986. u časopisu ``Njujorker``. Napisan u eksperimentalnom narativnom stilu, ostaje značajan tekst o epidemiji AIDS-a. Postigla je kasnije popularnost i uspeh kao najprodavaniji romansijer sa Ljubavnikom od vulkana (The Volcano Lover) (1992). U 67. godini, Sontag je objavila svoj poslednji roman U Americi (In America) (2000). Poslednja dva romana smeštena su u prošlost, za šta je Sontag rekla da su joj dali veću slobodu da piše višeglasnim glasom. Napisala je i režirala četiri filma, a napisala je i nekoliko drama, od kojih su najuspešnije Alisa u krevetu i Dama s mora. Publicistika Sontag je kroz svoje eseje stekla ranu slavu i reputaciju. Sontag je često pisala o preseku visoke i niske umetnosti i proširila je dihotomiju koncepta forme i umetnosti u svaki medij. Podigla je kemp estetiku do statusa priznanja svojim široko prihvaćenim esejem Beleške o kempu iz 1964. godine, koji je prihvatio umetnost kao zajedničku, apsurdnu i burlesknu temu. Sontag je 1977. objavila seriju eseja O fotografiji. Ovi eseji su istraživanje fotografija kao kolekcije sveta, uglavnom putnika ili turista, i načina na koji to doživljavamo. U esejima je iznela svoju teoriju fotografisanja dok putujete: Metoda se posebno obraća ljudima s hendikepiranom nemilosrdnom radnom etikom - Nemcima, Japancima i Amerikancima. Korišćenje fotoaparata smiruje anksioznost koju vođeni posao oseća zbog toga što ne radi kada su na odmoru i ako bi trebalo da se zabave. Oni moraju da rade nešto što je poput prijateljske imitacije posla: mogu da slikaju. (str. 10) Sontag piše da je pogodnost moderne fotografije stvorila prekomernu količinu vizuelnog materijala i da je „gotovo sve fotografirano“.[22] ‍:3 Ovo je promenilo naša očekivanja o tome šta imamo pravo da gledamo, želimo da gledamo ili treba da gledamo. „Učeći nas novom vizuelnom kodu, fotografije menjaju i proširuju našu predstavu o tome šta vredi gledati i šta imamo pravo da posmatramo“ i promenilo je našu „etiku gledanja“. ‍:3 Fotografije su nam povećale pristup znanju i iskustvima iz istorije i dalekih mesta, ali slike mogu zameniti direktno iskustvo i ograničiti stvarnost. ‍:10–24 Takođe navodi da fotografija desenzibilizira svoju publiku na stravična ljudska iskustva, a deca su izložena iskustvima prije nego što budu spremna za njih. ‍:20 Sontag je nastavila da teoretiše o ulozi fotografije u stvarnom životu u svom eseju Pogled u rat: Fotografski pogled na pustoš i smrt, koji se pojavio u izdanju časopisa Njujorker od 9. decembra 2002. Tamo ona zaključuje da problem našeg oslanjanja na slike, a posebno na fotografske slike, nije u tome što se „ljudi sećaju fotografija, već što se sećaju samo fotografija ... što fotografska slika pomračuje druge oblike razumevanja - i sećanja. . . . Pamtiti je, sve više i više, ne sećati se priče, već moći pozvati sliku “(str. 94). Postala je uzor mnogim feministkinjama i ambicioznim spisateljicama tokom 1960-ih i 1970-ih.[15] Aktivizam Sontag se politički aktivirala šezdesetih godina, suprotstavljajući se Vijetnamskom ratu.[15] ‍:128–129 U januaru 1968. potpisala je zalaganje za „Protiv ratnog poreza za pisce i urednike“, obećavajući da će odbiti plaćanja poreza u znak protesta protiv rata.[23] U maju 1968. posetila je Hanoj; posle toga, u svom eseju Putovanje u Hanoj pisala je pozitivno o severnovijetnamskom društvu. ‍:130–132 Nekadašnja zgrada sarajevskih novina tokom opsade Sarajeva, kada je Sontag živela u gradu Tokom 1989. Sontag je bila predsednik američkog PEN centra, glavnog američkog ogranka Međunarodne organizacije pisaca PEN. Nakon što je iranski lider Ajatolah Homeini izdao fetvu smrtnu kaznu protiv pisca Salmana Ruždija zbog bogohuljenja nakon objavljivanja njegovog romana Satanski stihovi te godine, Sontagova beskompromisna podrška Ruždiju bila je presudna u okupljanju američkih pisaca u njegovu svrhu.[24] Nekoliko godina kasnije, tokom opsade Sarajeva, Sontag je privukla pažnju za režiju produkcije Samuela Beketa Čekanje Godoa u pozorištu obasjanom svećama u bosanskoj prestonici. Lični život Majka Sizan Sontag je umrla od raka pluća na Havajima 1986.[5] Suzan Sontag je umrla u Njujorku 28. decembra 2004. godine, u dobi od 71 godine, od komplikacija mijelodisplastičnog sindroma koji je evoluirao u akutnu mijelogenu leukemiju. Sahranjena je u Parizu na Groblju Montparnasu.[25] Njenu poslednju bolest zabeležio je sin Dejvid Rif.[26] Kada je umrla, Gardijan je objavio nekrolog sa naslovom `Otišla je tamna dama američke intelektualne scene`. Autor članka je napomenuo da intelektualna Amerika nju nikada nije prihvatila, da Sontagova nikada nije pripadala vladajućim kulturnim krugovima.[27] Seksualnost i odnosi Suzan Sontag 1994. godine, slikao ga je bolivijski umetnik Huan Fernando Bastos Sontag je postala svesna svoje biseksualnosti tokom ranih godina i sa 15 godina je u svoj dnevnik zapisala: `Osećam da imam lezbejske sklonosti (kako to nevoljko pišem).` Sa 16 godina imala je seksualni susret sa ženom: „Možda sam ipak bila pijana, jer je bilo tako lepo kada je H počela da vodi ljubav sa mnom. . . Prošlo je 4:00 pre nego što smo spavali. . . Postala sam potpuno svesna da je želim, i ona je to znala.“ [28][29] Sontag je živela sa `H`, spisateljicom i modelom Harriet Sohmers Zwerling koju je prvi put upoznala na Univerzitetu Kalifornije (Berkli) od 1958. do 1959. godine. Posle toga, Sontagovoj je bila partnerka Marija Irena Forens, kubansko-američka avangardne dramska umetnica i rediteljka. Nakon razdvajanja sa Forens, bila je u vezi sa italijanskom aristokratkinjom Carlotta Del Pezzoi, nemačkom akademkinjom Evom Kollischi.[30] Zontag je bila u ljubavnoj vezi sa američkim umetnicima Džasper Džons i Paul Thek .[31][32] Tokom ranih 1970-ih, Sontag je živela sa Nicole Stéphane, naslednicom Rotšilda koja je postala filmska glumica [33], a kasnije i s koreografkinjom Lucinda Childs .[34] Imala je vezu i sa piscem Josifom Brodskim.[35] Sa Eni Libovic, Sontag je održavala vezu koja se protezala od kasnih 1980-ih do poslednjih godina.[36] Sontag je imala blisku romantičnu vezu sa fotografkinjom Eni Libovic. Upoznale su se 1989. godine, kada su obe već bile značajne u svojim karijerama. Eni Libovic je sugerisala da joj je Sontag bila mentor i konstruktivno kritikovala njen rad. Tokom Sontagovog života, nijedna žena nije javno otkrila da li je veza prijateljstva ili romantične prirode. Njuzvik se 2006. godine osvrnuo na Libovic-ovu vezu deceniju plus sa Sontag, rekavši, „Njih dve su se prvi put srele krajem 80-ih, kada ju je Libovic fotografirala za jaknu sa knjigom. Nikada nisu živele zajedno, iako su imali po jedan stan na vidiku onog drugog.“ [37] Libovic, kada je intervjuisana za svoju knjigu Fotografski život: 1990–2005 iz 2006. godine, rekla je da je knjiga ispričala brojne priče i da je „sa Suzan bila ljubavna priča“.[38] Dok je The New York Times 2009. godine Sontag nazivao Libovicovim „saputnikom“,[39] Libovic je u Fotografskom životu napisala da „Reči poput„ pratilac “i„ partner “nisu u našem rečniku. Bili smo dvoje ljudi koji smo jedna drugoj pomagale kroz život. Najbliža reč je i dalje „prijatelj“.[40] Iste godine, Libovic je rekla da je deskriptor „ljubavnik“ bio tačan.[41] Kasnije je ponovila: „Nazovite nas„ ljubavnicima “. Volim „ljubavnike“. Znate, `ljubavnici` zvuče romantično. Mislim, želim da budem potpuno jasna. Volim Suzan.“ [42] U intervjuu za Gardijan 2000. godine, Sontag je bila prilično otvorena u vezi sa biseksualnošću: „Da vam kažem o starenju?“, Kaže ona i smeje se. „Kad ostariš, stariji od 45 godina, muškarci te prestanu zamišljati. Ili drugačije rečeno, muškarci koji mi se sviđaju ne vole me. Želim mladića. Volim lepotu. Šta ima novo?` Kaže da se u životu zaljubila sedam puta. „Ne, sačekaj“, kaže ona. `Zapravo je devet. Pet žena, četiri muškarca. `[5] Mnoge Sontagine čitulje nisu propustile da pomenu njene značajne istopolne veze, naročito onu sa Eni Libovic. Kao odgovor na ovu kritiku, javni urednik New York Times-a, Daniel Okrent, branio je nekrolog lista, navodeći da u vreme Sontagove smrti novinar nije mogao da izvrši nezavisnu verifikaciju svoje romantične veze sa Libovitc (uprkos pokušajima da to učini).[43] Nakon Sontagove smrti, Njuzvik je objavio članak o Eni Libovic u kojem se jasno navode njene veze sa Sontagom pre više od decenije.[36] Sontag je citirao glavni urednik Brendan Lemon iz časopisa Out-a, rekavši: `Odrastao sam u vreme kada je Modus operandi bio ` otvorena tajna `. Navikao sam na to i sasvim sam u redu s tim. Intelektualno znam zašto nisam više govorio o svojoj seksualnosti, ali pitam se da li tamo nisam potisnuo nešto na svoju štetu. Možda bih mogao da pružim utehu nekim ljudima da sam se više bavio temom svoje privatne seksualnosti, ali nikada mi nije bila glavna misija pružiti utehu, osim ako neko nema drastične potrebe. Radije bih pružio zadovoljstvo ili protresao stvari “.[44] Nasleđe Nakon smrti Suzan Sontag, Steve Wasserman iz Los Anđeles tajms nazvao ju je „jednom od najuticajnijih američkih intelektualaca, međunarodno poznatom po strasnom angažmanu i širini kritičke inteligencije i svom žarkom aktivizmu u zalaganju za ljudska prava“.[45] Eric Homberger iz Gardijana nazvao je Sontag „mračnom damom“ američkog kulturnog života tokom više od četiri decenije“. Primetio je da je „uprkos krutom i oštro sročenom političkom senzibilitetu, ona u osnovi bila esteta [koja] je ponudila preorijentaciju američkih kulturnih horizonata“.[46] Pišući o Protiv tumačenja (1966), Brandon Robshaw iz The Independent kasnije je primetio da je „Sontag bila izuzetno predusretljiva; njen projekat analize popularne kulture kao i visoke kulture, Dors-a, kao i Dostojevskog, sada je uobičajena praksa u obrazovanom svetu.` [47] U Kritika i postkritika (2017), Rita Felski i Elizabeth S. Anker tvrde da je naslovni esej iz pomenute zbirke igrao važnu ulogu na polju postkritike, pokreta u okviru književne kritike i kulturoloških studija koji pokušava da pronađe nove oblike čitanja i tumačenje koje prevazilazi metode kritike, kritičke teorije i ideološke kritike.[48] Pregledom Sontagove Knjige o fotografiji (1977) 1998. godine, Michael Starenko je napisao da je delo „toliko duboko uronjeno u ovaj diskurs da su Sontagine tvrdnje o fotografiji, kao i njen način argumentacije, postale deo retoričkog„ alata “koji teoretičari fotografije i kritičari nose se u glavi “.[49] Kritika Bela civilizacija kao rak Sontag je kritikovala pisanje 1967. godine u časopisu Partisan Review: Ako je Amerika vrhunac zapadne bele civilizacije, kako to izjavljuju svi od levice do desnice, onda sa zapadnom belom civilizacijom mora biti nešto strašno pogrešno. Ovo je bolna istina; malo od nas želi da ide tako daleko .... Istina je da Mocart, Paskal, Bulova algebra, Šekspir, parlamentarna vlada, barokne crkve, Njutn, emancipacija žena, Kant, Marks, Balanšinov balet i dr. ne iskupiti ono što je ova posebna civilizacija nanela svetu. Bela rasa je rak ljudske istorije; to je bela rasa i samo ona - njene ideologije i izumi - koja uništava autonomne civilizacije gde god se širi, što je narušilo ekološku ravnotežu planete, koja sada ugrožava samo postojanje samog života.[1] Prema novinaru Mark M. Goldblatt, Sontag se kasnije „odrekla“ izjave, rekavši da je „klevetala pacijente sa rakom“,[50] ali prema Eliot Weinberger-u, „Zažalila je zbog te poslednje fraze i napisala čitavu knjigu protiv upotreba bolesti kao metafora“.[51] Navodi o plagijarizmu Ellen Lee optužila je Sontag za plagijarizam kada je Lee u časopisu In America (1999) otkrila najmanje dvanaest odlomaka koji su slični ili kopirani iz odlomaka u četiri druge knjige o Helen Modjesk-oj bez pripisivanja.[52][53] Sontag je rekla o korišćenju odlomaka: „Svi koji se bavimo stvarnim likovima u istoriji prepisujemo i usvajamo izvorne izvore u originalnom domenu. Koristila sam ove izvore i potpuno sam ih transformisala. Treba izneti veći argument da je sva literatura niz referenci i aluzija“.[54] O komunizmu Na njujorškom skupu pro-solidarnosti 1982. godine, Sontag je izjavila da su „ljudi sa levice, poput nje same,„ voljno ili nevoljno izrekli puno laži “. [55] Dodala je da oni: veruju u, ili bar primenjuju, dvostruki standard anđeoskog jezika komunizma ... Komunizam je fašizam - uspešan fašizam, ako želite. Ono što smo nazvali fašizmom, zapravo je oblik tiranije koji se može srušiti - a koji je, uglavnom, propao. Ponavljam: ne samo da je fašizam (i otvorena vojna vladavina) verovatna sudbina svih komunističkih društava - posebno kada je njihovo stanovništvo podstaknuto na pobunu - već je komunizam sam po sebi varijanta, najuspešnija varijanta fašizma. Fašizam sa ljudskim licem ... Zamislite, ako želite, nekoga ko je čitao samo Reader`s Digest između 1950. i 1970. godine, i nekoga ko je u istom periodu čitao samo The Nation ili [t] on New Statesman. Koji bi čitalac bio bolje informisan o stvarnosti komunizma? Mislim da bi odgovor trebao da nam napravi pauzu. Može li biti da su naši neprijatelji bili u pravu?[55] Sontagov govor je, kako se izveštava, „iz publike izazvao buke i uzvike“. The Nation je objavila njen govor, izuzimajući odlomak koji je časopisu suprotstavio Reader`s Digest. Odgovori na njenu izjavu bili su različiti. Neki su rekli da su trenutna osećanja Sontag u stvari držali mnogi levičari godinama, dok su je drugi optuživali za izdaju „radikalnih ideja“.[55] O napadima 11. septembra Sontag je dobila ljutite kritike zbog svojih izjava u časopisu The New Yorker (24. septembra 2001) o neposrednim posledicama 11. septembra .[56] U svom komentaru nazvala je napade `monstruoznom dozom stvarnosti` i kritikovala američke javne zvaničnike i komentatore medija zbog pokušaja da ubede američku javnost da je `sve u redu`. Konkretno, usprotivila se ideji da su počinioci `kukavice`, komentar koji je Džordž Buš dao između ostalih primedbi 11. septembra. Umesto toga, ona je tvrdila da bi zemlja trebala na akcije terorista gledati ne kao na „kukavički“ napad na „civilizaciju“ ili „slobodu“ ili „čovječanstvo“ ili „slobodni svijet“, već kao napad na samoproglašenu svjetsku velesilu, kao posledica konkretnih američkih saveza i akcija“.[57] Kritike drugih pisaca Tom Wolfe je Sontag odbacio kao „samo još jednog skriptara koji je proveo svoj život prijavljujući se za protestne sastanke i truseći se do podijuma opterećenog njenim proznim stilom, koji je imao nalepnicu za hendikepirane parkinge validnu na Partizanskoj reviji.[58] U `Sontag, Bloody Sontag`, eseju iz knjige Vamps & Tramps iz 1994. godine, kritičarka Camille Paglia opisuje svoje početno divljenje i kasnije razočaranje.[59] Ona spominje nekoliko kritika Sontag, uključujući komentar Harolda Bluma `Mere Sontagisme!` u doktorskoj disertaciji Camille Paglia i navodi da je Sontag „postala sinonim za plitku vrstu držanja kuka“.[60] Paglia takođe govori o poseti Sontag `Bennington College`, u koju je stigla sa satima kasneći i ignorisala dogovorenu temu događaja.[61] Sontagovo hladno samoizgonstvo bilo je katastrofa za američki ženski pokret. Samo je žena od njenog prestiža mogla da izvede neophodnu kritiku i razotkrivanje prvih feminističkih estriha instant-kanona, poput onih Kate Millett ili Sandre Gilbert i Susan Gubar, čija je srednja mediokritetnost osakatila ženske studije od početka ... Ni jedan patrijahalni zlikovac nije zadržavao Sontag; njeni neuspesi su njeni. - Camille Paglia Nassim Nicholas Taleb u svojoj knjizi Skin in the Game kritikuje Sontag i druge ljude ekstravagantnog načina života koji se ipak izjašnjavaju „protiv tržišnog sistema“. Taleb procenjuje Sontagovu zajedničku vilu u Njujorku na 28 miliona dolara i navodi da je „nemoralno biti opozicija tržišnom sistemu i ne živeti (negde u Vermontu ili severozapadnom Avganistanu) u kolibi ili pećini izolovanoj od njega“. Taleb takođe tvrdi da je još nemoralnije „tvrditi za vrlinu, a da u potpunosti ne živimo sa njenim direktnim posledicama“.[62][63] Odnos prema knjigama Knjiga je bila veliko utočište za Suzan. U svom stanu na Menhetnu imala je biblioteku od osam hiljada primeraka. Čitala je i po jednu knjigu dnevno. U intervjuu koji je dala za Njujork tajms otkriva da je počela da čita sa tri godine, a sa 13 je već bila savladala Mana, Džojsa, Eliota, Kafku, Žida i, naročito, Džeka Londona, čiji ju je Martin Idn podstakao da bude pisac.[27] `Čitanje je moja zabava, moja distrakcija, moja uteha, moje malo samoubistvo. Ako ne mogu da podnesem svet, samo se sklupčam s knjigom u ruci, i to je kao mali svemirski brod koji me odvodi od svega`.[27] U `Pismo Borhesu` iz 1996 piše: `Rekli ste da literaturi dugujemo gotovo sve što jesmo i što smo bili. Ako knjige nestanu, istorija će nestati, nestaće i ljudski rod. Sigurna sam da ste u pravu. Knjige nisu samo proizvoljni zbir naših snova i našeg sećanja. One nam takođe daju obrazac duhovne kontemplacije. Neki ljudi misle da je čitanje samo vid bekstva: bekstvo iz „stvarnog“ svakodnevnog sveta u imaginarni svet, svet knjiga. Knjige su mnogo više. One su način da budemo čovečniji`.[27] Radovi Fikcija (1963) The Benefactor (Dobrotvor) (1967) Death Kit (1977) I, etcetera (Zbirka kratkih priča) (1991) The Way We Live Now (short_story) (Način na koji sada živimo kratka priča) (1992) The Volcano Lover (Ljubitelj vulkana) (1999)In America (U Americi) - dobitnik američke Nacionalne nagrade za beletristiku [64] Predstave The Way We Live Now (Način na koji sada živimo o epidemiji AIDS-a) (1990) A Parsifal (Parsifal) (1991), dekonstrukcija inspirisana izvedbom Roberta Wilsona 1991. godine u Vagnerovoj operi [65] Alice in Bed (Alice u krevetu) (1993), o intelektualki Alice James iz 19. veka, koja je zbog bolesti bila vezana za krevet [66] Lady from the Sea (Dama s mora, adaptacija istoimene drame Henrika Ibzena iz 1888. godine, premijerno izvedena 1998. u Italiji.[67] Sontag je o tome napisala esej 1999. godine u Theatre pod nazivom „Prepisivanje dame s mora“.[68] Publicistika Zbirke eseja (1966) Against Interpretation (Protiv tumačenja - uključuje Napomene o Kempu) (1969) Styles of Radical Will (Stilovi radikalne volje) (1980) Under the Sign of Saturn (Pod znakom Saturna) (2001) Where the Stress Falls (Tamo gde stres pada) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) (2007) At the Same Time: Essays & Speeches (U isto vreme: eseji i govori) Sontag je takođe objavljivala publicističke eseje u časopisima The New Yorker, The New York Review of Books, Times Literary Supplement, The Nation, Granta, Partisan Review i London Review of Books. Monografije (1959) Freud: The Mind of the Moralis (Frojd: Um moralista) [69] (1977) On Photography (O fotografiji) (1978) Illness as Metaphor (Bolest kao metafora) (1988) AIDS and Its Metaphors (AIDS i njegove metafore) (nastavak Bolesti kao metafore) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) Intervju (2013) Susan Sontag: The Complete Rolling Stone Interview, Jonathan Cott (Ako knjige nestanu... Suzan Sontag i Džonatan Kot za časopis Rolling Stone) Knjiga je rezultat dvanaestočasovnog razgovora između Suzan Sontag i Džonatana Kota. Intervju je započet februara 1978. u Parizu, gde je Džonatan već dobio tri sata materijala, sasvim dovoljno za intervju u svom magazinu, ali mu je Suzan predložila da nastave razgovor kada ona dođe u Njujork, što se i dogodilo pet meseci kasnije. Oktobra 1979. Roling Stoun je objavio trećinu Kotovog intervjua. Integralnu verziju on je izdao u formi knjige tek 35 godina kasnije (2013) i devet godina nakon Suzanine smrti.[27] Filmovi (1969) Duett för kannibaler (Duet for Cannibals) (Duet za kanibale) (1971) Broder Carl (Brother Carl) (Brat Karl) (1974) Promised Lands (Obećane zemlje) (1983) Unguided Tour AKA Letter from Venice Ostali radovi (2002) Liner beleške za album Land Peti Smit (2004) Doprinos fraza trećem albumu Fischerspooner-a Odiseja (2008) Reborn: Journals and Notebooks 1947–1963 (2012) As Consciousness Is Harnessed to Flesh: Journals and Notebooks, 1964–1980 (Kako je svest upregnuta u meso: časopisi i sveske, 1964–1980) Nagrade i počasti 1977: Nacionalna nagrada kruga kritičara knjiga za O fotografiji [70] 1990: MacArthur Fellowship 1992: Nagrada Malaparte, Italija [71] 1999: Commandeur des Arts et des Lettres, Francuska 2000: Nacionalna nagrada za knjigu U Americi [64] 2001: Jerusalimska nagrada, dodeljuje se svake dve godine piscu koji svojim radom istražuje slobodu pojedinca u društvu. 2002: George Polk Awards za kulturnu kritiku za film „Pogled u rat“ u časopisu The New Yorker 2003: Počasni doktorat Univerziteta u Tibingenu 2003: Friedenspreis des Deutschen Buchhandels tokom Frankfurtskog sajma knjiga [72] 2003: Nagrada Princ od Asturije za književnost.[73] 2004: Dva dana nakon njene smrti, Muhidin Hamamdžić, gradonačelnik Sarajeva najavio je da će grad nazvati ulicu po njoj, nazivajući je „autorkom i humanistkinjom koja je aktivno učestvovala u stvaranju istorije Sarajeva i Bosne“. Pozorišni trg ispred Narodnog pozorišta odmah je predložen da se preimenuje u Pozorišni trg Suzan Sontag.[74] Trebalo je, međutim, pet godina da taj danak postane zvaničan.[75][76] Dana 13. januara 2010. godine, grad Sarajevo objavio je pločicu sa novim nazivom ulice za Pozorišni trg: Pozorišni trg Suzan Sontag. Digitalna arhiva Digitalnu arhivu od 17.198 e-adresa Sontag čuva Odeljenje za posebne kolekcije UCLA pri istraživačkoj biblioteci Charles E. Young.[77] Njena arhiva - i napori da bude javno dostupna, istovremeno štiteći je od truleži - tema je knjige On Excess: Susan Sontag’s Born-Digital Archive, autora eremy Schmidt & Jacquelyn Ardam.[78] Dokumentarni film Dokumentarni film o Sontag u režiji Nancy Kates, pod naslovom Regarding Susan Sontag, objavljen je 2014.[79] Dobio je posebno priznanje žirija za najbolji dokumentarni film na Filmskom festivalu Trajbeka 2014.[80]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, i tabak ima malo starackih pega, nista strasno. Sve ostalo uredno! Ригведа (санскрит: ऋग्वेद ṛg-vedá - pohvala znanju)[1] najstariji spomenik indijske književnosti, u 10 knjiga.[2] To je jedan od četiri sveta kanonska teksta (śruti) hinduizma poznat kao Vede.[3][4] Rigvedu čini 1028 himni (ovom kontekstu himna označava pesmu verskog sadržaja i religiozne svrhe) napisanih u više od deset hiljada strofa sa preko 150.000 reči. Smatra se da su najstariji delovi Rigvede nastali već oko 1300. godine p. n. e, što može da izgleda kao veoma rano za jedno tako značajno delo, ali treba imati na umu i činjenicu da Rigveda ima svoje korene u veoma dalekoj prošlosti. Njeni rani slojevi su jedan od najstarijih postojećih tekstova na bilo kom indoevropskom jeziku.[5][note 1] Zvukovi i tekstovi Rigvede se usmeno prenošeni od 2. milenijuma pre nove ere.[7][8][9] Filološki i lingvistički dokazi ukazuju da je glavnina Rigvede Samhita bila sačinjena u severozapadnom regionu (Pandžab) Indijskog potkontinenta, najverovatnije između 1500. i 1200. p. n. e,[10][11][12] iako je kao šira aproksimacija dato je i oko 1700–1100. p. n. e.[13][14][note 2] Neki od bogova koji su opevani u rgvedskim himnama, kao na primer Varuna, Mitra i Indra, tri velika boga Rigvede, slavljeni su i ranije, u manje ili više drugačijem obliku, u vreme indoevropske zajednice, zatim kod starih Grka, i kod plemena koja su kasnije naselila područja današnje Indije i Irana. Susret arijskih došljaka i dravidskih stanovnika u slivu reke Ind, uslovno rečeno, proizveo je još bogova. U rigvedskim himnama se možu osetiti nasleđe duge i drevne pesničke tradicije i usmenih predanja. Struktura i oblik himni često su veoma zamršeni, teme koje su opevane vrlo raznolike kao i duhovni horizonti pesnika: tu su strofe u kojima se pokušava ostvariti komunikacija sa bogovima, ali one koje svedoče o svetovnim i metafizičkim razmišljanjima autora. Tekst je slojevit i sastoji se od Samhita, Brahmana, Aranjakas i Upanišads.[note 3] Rigveda Samhita je osnovni tekst i predstavlja zbirku od 10 knjiga (maṇḍala) sa 1.028 himni (sūkta) u oko 10.600 stihova (zvanih ṛc, eponimskih po imenu Rigveda). U osam knjiga - knjige 2 do 9 - koje su nastale najranije, himne pretežno raspravljaju o kosmologiji i slave božanstva.[15][16] Novije knjige (1. i 10. knjiga) delom se bave i filozofskim ili spekulativnim pitanjima,[16] vrlinama kao što je dāna (dobročinstvo) u društvu,[17] pitanjima o poreklu univerzuma i prirodi božanskog,[18][19] i drugim metafizičkim pitanjima u njihovim himnama.[20] Neki od njegovih stihova nastavljaju da se recituju tokom hinduističkih obreda proslava (poput venčanja) i molitvi, što ovo delo čini verovatno najstarijim verskim tekstom na svetu, koji se i dalje koristi.[21][22] Sadržaj Himne u Rigvedi posvećene su različitim božanstvima. Indra je jedan od najvažnijih, a tu su i Agni, žrtveni plamen, i Soma, sveti napitak i biljka od koje se napitak pravi. Isto tako, važni su i Mitra, Varuna, Savitr, Višnu, Rudra, Pušan, Brihaspati (ili Brahmanaspati), te prirodne pojave: Prithivi (Majka Zemlja), Surja (Sunce), Vata (Vetar), Apas (Voda), Parjanija (Grom i Kiša), Vac (Reč), mnoge reke i ostali. Osim božanstava, himne pominju i ličnosti, koncepte, pojave, predmete, fragmente mogućih stvarnih istorijskih događaja (borbe prvih Arijaca protiv neprijatelja). Rigveda se satoji od deset knjiga - mandala - sa određenim brojem himni u svakoj (prva i deseta imaju po 191 himni i najveće su, ostale mandale imaju od 43 do 114 himne). Rgveda je deklamovana tokom (žrtvenih) obreda, najčešće su to radili vrhovni sveštenici, mada pojedine himne imaju i nesumnjivu pesničku vrednost, a postoje i brojne paralele sa večnim pitanjima i temama obrađenim u kasnijim religioznim i svetovnim delima. Mislav Ježić (Zagreb, 1952.) po struci je indolog, klasični filolog, filozof i poredbeni jezikoslovac ili indoeuropeist. Redoviti je profesor na Odsjeku za indologiju i dalekoistočne studije na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, redoviti član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti,[1] te predsjednik Hrvatske paneuropske unije i potpredsjednik međunarodne Paneuropske unije Životopis Mislav Ježić rođen je 1952. u Zagrebu kao sin povjesničara hrvatske književnosti Slavka Ježića.[2] Završio je Klasičnu gimnaziju 1970. godine.[3] Stekao je diplomu profesora filozofije i indologije te lingvistike i grčke filologije na Filozofskome fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Doktorirao je 1983. disertacijom o egzegezi Rgvedskih himana. Od 1978. predaje na Filozofskome fakultetu, a od 2003. redoviti je profesor indologije u trajnome zvanju. Redoviti je član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti od 2000. godine.[1] Na fakultetu predstojnik je Katedre za indologiju na Odsjeku za indologiju i dalekoistočne studije. Na indologiji predaje staroindijski jezik (vedski i sanskrt), staroiranski (avestički i staroperzijski), srednjoindijske jezike, a povremeno i hindski. Predaje i indijske religije, filozofiju i književnost. Na doktorskome studiju lingvistike u Zagrebu predaje predmet Lingvistika i filologija. Kao pročelnik Odsjeka (tada Odsjeka za lingvistiku i orijentalne studije) 1991.−1995. uveo je studije turkologije i hungarologije na Fakultet i osnovao Katedru za računalnu lingvistiku. Akademske godine 1993.−1994. pokrenuo studij kroatologije na Hrvatskim studijima. G. 2004. dobio je zadaću da kao predstojnik Katedre za sinologiju (o. d.) organizira trogodišnji slobodni studij sinologije te radi na razvoju cjelovitoga studija sinologije na Fakultetu. Sudjeluje u brizi za razvoj studija japanologije. Sudjelovao je i u osnivanju judaistike. Od akademske godine 2012.−2013. dobio je u zadatak i da se brine za uvođenje studija romistike. Studijske je godine proveo na Sveučilištu u Bonnu 1978.−1979., na Sveučilištu u Delhiu 1989.−1990., a 1996.−1997. na Sveučilištu Harvard, gdje je bio pozvan i da predaje na doktorskome studiju.[4] Znanstveni rad Glavna su područja rada Mislava Ježića: vedski studiji, sanskrtski epovi, početci indijske i hellēnske filozofije, indijsko jezikoslovlje, međunarodni kontekst hrvatske kulture. Glavne je prinose dao na područjima istraživanja geneze vedskoga pantheona i dijelova vedskoga korpusa, analize slojeva upaniṣadskih (Aitareya-upaniṣad, Kauṣītaki-upaniṣad, Īśā-upaniṣad, Brhadāraṇyaka-upaniṣad) i epskih tekstova (Bhagavadgītā, Anugītā, Rāmāyaṇa), poredbene mitologije i religiologije te istraživanja pretpostavaka i izvora indijske i hellēnske filozofije te njihovih podudarnica. Objavio je autorske knjige Rgvedski himni (1987.), Rgvedske upaniṣadi (1999.), Amaruśataka / Amarukina Stotina (2011.) i izbor članaka Mišljenje i riječ o bitku u svijetu (1989.); knjige sa suradnicima Mahābhārata (1989., stručno redigirao izbor teksta u prijevodu Gorana Andrijaševića i Slobodana Vlaisavljevića), Istočne religije (2001., napisao s Milkom Jauk-Pinhak, Klarom Gönc Moačanin i Krešimirom Krnicem), Rig-Veda. Das heilige Wissen. Erster und zweiter Liederkreis (2007., prevodio pod uredništvom Michaela Witzela i Toshifumia Gotōa); uredničke knjige (s vlastitim prilozima) Sredozemni i srednjoeuropski kulturni krajolici Hrvatske (1996.; na hrvatskome, engleskome, francuskome i njemačkome), Epics, Khilas and Purāṇas. Proceedings of the Third Dubrovnik International Conference on the Sanskrit Epics and Purāṇas (2005., s ur. Peteriem Koskikalliom), Parallels and Comparisons. Proceedings of the Fourth Dubrovnik International Conference on the Sanskrit Epics and Purāṇas (2009., s ur. P. Koskikalliom), Moderna hrvatska kultura. Od preporoda do moderne (XIX. stoljeće), Hrvatska i Europa, sv. IV (2009., s ur. Josipom Bratulićem), Vita litterarum studiis sacra. Zbornik u čast Radoslavu Katičiću (2014., s ur. Ivanom Andrijanićem i Krešimirom Krnicem). Objavio je i preko 120 znanstvenih i stručnih članaka s područja indologije, filozofije, jezikoslovlja i hrvatskih studija u zemlji i inozemstvu. Od 2002. Mislav Ježić glavni je urednik Proceedings of the Dubrovnik International Conference on the Sanskrit Epics and Purāṇas (DICSEP), koji uređuje međunarodna redakcija, a objavljuje HAZU. Kao glavni urednik uređivao je sveske III i IV, koji su izašli 2005. i 2009. U pripremi je svezak V. Član je Savjetodavnoga odbora (Consultative Committee) strukovne udruge International Association of Sanskrit Studies, član American Oriental Society, International Association of Vedic Studies, Hrvatskoga filozofskoga društva, Hrvatskoga filološkoga društva i dr.[4] Ocjene i odjek znanstvenoga rada Povodom prve njegove knjige Rgvedski himni (1987.) napisao je akademik Radoslav Katičić: »Ovom se knjigom Ježić suvereno uvrstio u slijed velikih učitelja vedologa i predložio je rješenja koja su uvijek ozbiljna, sugestivna i dobro obrazložena te daju ozbiljan prilog teškim problemima razumijevanja i tumačenja, a nerijetko se približavaju njihovu definitivnom rješenju« (iz recenzije, na ovitku). U međuvremenu je Mislav Ježić stao surađivati s vodećim vedologom, harvardskim profesorom, Michaelom Witzelom i profesorom Toshifumiem Gotōom na novome njemačkome prijevodu Rksaṃhite. U knjizi A Theory of Textual Reconstruction in Indo-European Linguistics (1996.), Ranko Matasović posvećuje istraživanju Mislava Ježića stranice 43−46 i zaključuje: »Iako je njegova knjiga prvjenstveno namijenjena indolozima, Ježićev poredbeni pristup vedskim temama omogućio mu je da objasni veći broj vidova staroindijske, grčke i indoeuropske književne prethistorije. Poklanjajući posebnu pažnju okolnostima u kojima su se pjesnički tekstovi izvodili u grčkoj i staroindijskoj tradiciji, dao je znatan prinos pristupu koji smo nazvali poredbenom indoeuropskom stilistikom.« Neal Delmonico i Lloyd Pflueger u svojem izdanju filozofskih komentara Śaṃkare i Madhve uz Īśā-upaniṣad (u tisku, str. 19) ističu da počinju izdanje teksta upaniṣadi s »ranijom verzijom Mādhyandina s Ježićevim emendacijama i bilješkama jer to predstavlja najbolju rekonstrukciju originalnoga teksta do danas.« Za povijest teksta Bhagavadgīte napisao je John Brockington u Handbuch der Orientalistik, The Sanskrit Epics (1998., str. 269 i 275) da je analiza slojeva teksta Mislava Ježića »istančanija od svih do sada«, a taj je spjev jedan od najutjecajnijih i najistraživanijih staroindijskih tekstova. Michael Witzel u svojoj sintezi The Origins of World Mythologies (2012.) spominje rad M. Ježića o Rāmāyaṇi 7 puta i, govoreći o ustroju bajke prema Vladimiru Proppu, kaže »Istu je strukturu nedavno dokazao M. Ježić za veliki indijski ep, Rāmāyaṇu, koja je, što ne začuđuje, još uvijek najobljubljeniji indijski tekst i često se smatra doslovno kao pravo ‘sveto pismo’« (str. 26 i bilj. 162). Georg von Simson piše u svojem novome prijevodu izabranih ključnih dijelova Mahābhārate (2011., str. 697) da »istraživanje Mahābhārate na Zapadu postepeno dobiva na zamahu – za to ima nemale zasluge konferencija Dubrovnik International Conference on the Sanskrit Epics and Purāṇas koja se na inicijativu hrvatskoga indologa Mislava Ježića održava od 1997. svake tri godine«.[4] Javna djelatnost Od 1991. do 2003. bio je predsjednik Hrvatske paneuropske unije. Od 2003. počasni predsjednik. Kao potpredsjednik međunarodne Paneuropske unije od 1995., postavio je u siječnju 1996., kada je Hrvatska bila međunarodno izolirana zbog operacije »Oluja«, izložbu Sredozemni i srednjoeuropski kulturni krajolici Hrvatske u Europskome parlamentu u Strasbourgu, a ona je potom izložena i u Palači UNESCO-a u Parizu, i putovala je u Beč, Kairo, Dresden, Berlin, München, Prag, Bratislavu, Budimpeštu i drugamo. Za nju je s nizom vodećih hrvatskih stručnjaka napisao te uredio i spomenuti katalog pod istim imenom na četiri jezika. Od 1992. do 1993. bio je predsjednik Hrvatskoga filozofskoga društva i organizirao sedam znanstvenih skupova, od toga četiri međunarodna, među njima i Dane Frane Petriša koji su postali vodećim redovitim skupom HFD-a. Bio je član Nacionalnoga vijeća za visoku naobrazbu 1994.−1998., a Nacionalnoga vijeća za znanost i predsjednik Područnoga vijeća za humanističke znanosti 2004.−2009. Uz ostalo, ustrajno se i s uspjehom zalagao za obranu primjerenih kriterija za ocjenjivanje znanstvenoga rada i za izbor u znanstvena zvanja u području humanističkih znanosti. Bio je potpredsjednik Vijeća za normu hrvatskoga standardnog jezika.[5] 2005.−2012. Zalagao se za to da se na Vijeću, u reprezentativnome krugu stručnjaka pod predsjedanjem akademika Katičića, raspravi niz ključnih načelnih i metodoloških pitanja o povijesti, gramatici i pravopisu hrvatskoga književnoga jezika i djelatno pridonosio tim raspravama kojima je Vijeće zacrtalo poželjne okvire za skrb za hrvatski jezik i njegov razvoj.[4] Članstvo u Akademiji Mislav Ježić od 1992. godine član je suradnik, a od 2000. redoviti član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Od 2001. glavni je urednik IV. i V. sveska edicije Hrvatska i Europa. Svezak IV Moderna hrvatska kultura. Od preporoda do moderne (XIX. stoljeće) objavljen je (hrv. izd.) 2009. Francuski je prijevod sveska IV priređen za tisak, engleski je redigiran i priređuje se za tisak, kao i svezak V na hrvatskome. Vodi i Kulturološki pododbor Odbora za nacionalna dobra od općega značenja HAZU i priprema obuhvatnu publikaciju o kulturnim dobrima u Hrvatskoj. Predsjednik je Odbora za orijentalistiku HAZU.

Autor - osoba Baudrillard, Jean, 1929-2007 = Bodrijar, Žan, 1929-2007 Naslov Savršen zločin / Žan Bodrijar ; prevod E. Ban ; [pogovor Obrad Savić] Jedinstveni naslov ǂLe ǂcrime parfait. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski krug, 1998 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 233 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Savić, Obrad, 1948- = Savić, Obrad, 1948- Zbirka ǂBiblioteka ǂCirculus (broš.) Napomene Prevod dela: Le crime parfait / Jean Baudrillard Tiraž 1.000 Poslednja adresa: Žan Bodrijar, Srbija: str. 198-233 Posveta Obrada Savića Svetozaru Stojanoviću na prelim. str.: ``Sveti, Buddy, 20.04.1999.``: UBKG: ML L 6195 Str. 168-197: Bibliografija / priredio Obrad Savić. Predmetne odrednice Baudrillard, Jean, 1929- Filozofija kulture Sociologija komunikacija Postmodernizam – Simboli MG9 Žan Bodrijar SAVRŠEN ZLOČIN „Dakle, prijatelju, ugledao si se na Feničane i pustio da te zvezde vode na putu? - Ne, odgovori Menip, ja sam na same zvezde putovao“. „S obzirom. na umnožene dokaze, nema druge plauzibilne hipoteze osim realnosti“. „S obzirom na umnožene dokaze o suprotnom, nema drugog rešenja do iluzije“. Ovo je priča o zločinu – o ubistvu realnosti. O istrebljenju iluzije, životne iluzije, radikalne iluzije sveta. Realno ne nestaje u iluziji već iluzija nestaje u celokupnoj realnosti. Ako je zločin savršen, i ova bi knjiga trebalo da bude savršena, jer ona želi da bude rekonstrukcija zločina. Nažalost, zločin nikad nije savršen. Uostalom, u ovoj crnoj knjizi nestanka realnog, ni motivi ni vinovnici nisu otkriveni, niti je pronađen leš realnog. Što se tiče ideje koja vodi ovu knjigu, ni ona nikad nije mogla biti otkrivena. A upravo je ona bila oružje zločina. Zločin nikad nije savršen, ali je savršenstvo uvek zločinačko, kao što mu samo ime kaže. U savršenom zločinu, samo savršenstvo je zločin, kao što je u prozirnosti sama prozirnost zlo. Ali savršenstvo uvek biva kažnjeno: njegova kazna je reprodukcija. Ima li olakšavajućih okolnosti u ovom zločinu? Nipošto, jer njih uvek treba tražiti među vinovnicima i motivima. A ovo je zločin bez motiva i bez vinovnika, te ostaje potpuno neobjašnjiv. U tome je, zapravo, njegovo istinsko savršenstvo. Naravno, sa stanovišta pojma, to je pre otežavajuća okolnost. Posledice ovog zločina su večite zato što tu nema ni ubice ni žrtve. Da postoji bar jedno od to dvoje, tajna zločina bila bi kad-tad otkrivena, a zločinački proces razrešen. Najzad, tajna je u tome što su to dvoje pobrkani: „In the last analysis, the victim and the prosecutor are one. We can only grasp the unity of human race if we can grasp, in ali its horror, the truth of this ultime equivalence“ (Erik Gens). („U krajnjoj liniji, žrtva i progonitelj su jedna ista osoba. Moći ćemo da pojmimo jedinstvo ljudske rase samo ako uspemo da pojmimo, u svem njenom užasu, istinu te konačne istovenosti“.) U krajnjoj liniji, objekt i subjekt su jedno. Samo ako spoznamo istinu te radikalne istovetnosti, u svoj njenoj ironiji, moći ćemo da spoznamo suštinu sveta. Jean Baudrillard (Žan Bodrijar, 29. jula, 1929. – 6. marta, 2007) bio je jedan od najbitnijih intelektualaca današnjice, i jedan izuzetno plodan pisac čiji rad predstavlja kombinaciju filozofije, socijalne teorije, i jedne idiosinkrastične metafizike koja odslikava ključne događaje i fenomene epohe. Oštrom kritikom savremenog društva, kulture i misli, Bodrijar je zaradio naziv gurua Francuske postmoderne teorije, mada se on može čitati i kao mislilac koji kombinuje socijalnu teoriju i filozofiju na originalan i provokativan način i kao pisac koji je razvio sopstveni stil i formu pisanja. Bodrijar je bio izuzetno plodan pisac koji je objavio više od trideset knjiga i komentarisao neke od najistaknutijih kulturnih i socijalnih fenomena savremene ere, uključujući brisanje razlika roda, rase i klase koje su restrukturirale moderna društva u nova postmoderna potrošačka, medijska i visoko tehnološka društva; mutirajuću ulogu umetnosti i estetike; fundamentalne promene u politici, kulturi, i ljudskim bićima; i uticaju novih medija, informacija, i kibernetičke tehnologije u kreiranju kvalitativno drugačijeg društva, obezbeđujući fundamentalne promene u životu kako pojedinca, tako i društva u celini. Već nekoliko godina kultna figura postmoderne teorije, Bodrijar je prošao dug put transformacije postmodernog diskursa od ranih ’80-ih do danas, i razvio visoko idiosinkrastičan modus filozofske i kulturne analize. U retrospektivi, Bodrijar se može sagledati kao teoretičar koji je na originalan način ispitivao život znakova i uticaj tehnologije na društveni život, i koji je sistematski kritikovao glavne modele moderne misli, istovremeno razvijajući sopstvenu filozofsku perspektivu. Biografija Jean Baudrillard je rođen 1929. godine u gradu Remsu. Po njegovim rečima, baba i deda su bili seljaci, a roditelji su radili kao službenici, tako da je on bio prvi u porodici koji je završio fakultet,pa da je to dovelo do jaza u kulturnom miljeu između njega i njegovih roditelja. 1956 on počinje da radi kao profesor u gimnaziji i u ranim 60-im radi kao lektor za francuskog izdavača Seuil-a. Bodrijar je u početku bio germanista koji je objavljivao eseje o kniževnosti u ‘Modernim vremenima’ (Las temps modernes) u periodu između 1962-1963 i prevodio dela Pitera Vajsa (Peter Waiss) i Bertolda Brehta na francuski jezik, a preveo je i knjigu o mesijanskim revolucionarnim pokretima koju je napisao Vilhelm Mulman (Wilhelm Muehlmann). Tokom ovog perioda, on se susreće sa i bavi delom Henrija Lafebra (Henri Lafebvre), čije ga kritike svakodnevnog života impresioniraju, kao i delom Rolana Barta (Roland Barthes), čije su semiološke analize savremenog života imale trajan uticaj na njegov rad. Rani radovi: Od “Sistema objekata” do “Ogledala produkcije 1966. Bodrijar dolazi na Pariski Univerzitet u Nanteru (Nanterre), i postaje Lafebrov asistent, istovremeno studirajući jezike, filozofiju, sociologiju i druge discipline. 1966-e brani doktorsku tezu ‘These du Troisieme Cycle’ (‘Teza o trećem krugu’) na katedri za sociologiju sa disertacijom ‘Le systeme des objects’ (‘Sistem objekata’) i počinje da predaje sociologiju u oktobru te godine. Suprostavljajući se Francuskoj i Američkoj intervenciji u Alžirskom i Vijetnamskom ratu, Bodrijar se povezao sa francuskom levicom u 60.im. Nanter je tad bio centar za radikalnu politiku i ‘Pokret 22.mart’ koji je bio povezan sa Danijelom Kon-Benditom (Daniel Cohn-Bendit) i ‘pobesnelima’ (‘enragees’) je osnovan na katedri za sociologiju. Bodrijar je kasnije rekao da je učestvovao u Majskim zbivanjima 1968.e koji su doveli do masovnog studentskog protesta i generalnog štrajka koji su skoro doveli do pada vlade de Gola (de Gaulle). Tokom kasnih ‘60-ih Bodrijar počinje da izdaje seriju knjiga koje će ga na kraju učiniti svetski poznatim. Pod uticajem Lefebra, Barta, i niza drugih francuskih teoretičara, Bodrijar je ozbiljno radio na polju socijalne teorije, semiologije, i psihoanalize, da bi 1968. objavio svoju prvu knjigu ‘Sistem objekata’, i samo dve godine posle (1970.) drugu -‘Potrošačko društvo’ (‘The consumer society’), a zatim ‘Za kritiku političke ekonomije znaka’ (‘’For a critique of the Political Economy of the Sign) 1972 (drugo izdanje 1981). Ove rane publikacije predstavljaju pokušaj (unutar okvira socijalne teorije), kombinovanja studija o svakodnevnom životu koje je prve uveo Lefebr, sa socijalnom semiologijom koja se bavi životom znakova u socijalnom životu. Ovaj projekat se, pod uticajem Barta, fokusira na sistem objekata u potrošačkom društvu (tema prve dve knjige) i interfejs između političke ekonomije i semiotike (jezgro treće knjige). Bodrijarovi rani radovi su jedni od prvih kojih su semiologiju “naterali” da analizira kako su u stvari objekti enkodirani [obeleženi] sistemom znakova i značenja koji sačinjavaju savremena medijska i potrošačka društva. Kombinujući semiološke studije, marksističku političku ekonomiju i sociologiju potrošačkog društva, Bodrijar je započeo svoj životni projekat - istraživanje sistema objekata i znakova koji sačinjavaju naš svakodnevni život. Rani Bodrijar opisuje značenja upisana u objekte svakodnevnog života (npr. osećaj moći koji prati vozače brzih, skupih automobila) i struktuiran sistem koji te objekte organizuje u novo moderno društvo (npr. prestiž iliti znak-vrednost novog sportskog automobila). U prve tri knjige Bodrijar tvrdi da klasična marksistička kritika političke ekonomije mora da se zameni semiološkim teorijama znaka koje artikulišu različitost značenja koja označavaju različiti označitelji - kao jezik organizovan u sistem značenja. Bodrijar je, prateći Barta i ostale, tvrdio kako sport, moda, mediji i ostali modeli označavanja takođe proizvode sopstvene sisteme značenja, koji se artikulisu preko specifičnih pravila, kodova (dress-code) i sopstvenu logiku (termini koji su interpromenljivi unutar određenog sistema značenja tj. nisu fiksirani). Postavljajući sopstvenu analizu znakova svakodnevnog života u istorijski okvir, Bodrijar tvrdi da je tranzicija od ranijeg doba kapitalizma otvorenog tržišta do sadašnjeg monopolističkog kapitalizma, zahtevala povećanje pažnje na upravljanje potražnjom, da bi ostvarila povećanu i bolje kontrolisanu potrošnju. U ovom istorijskom dobu, između 1920-ih i 1960-ih potreba za povećanjem zahteva potrošača zamenila je brigu o snižavanju troškova proizvodnje i povećanju proizvodnje. U ovoj eri kapitalističkog razvoja, ekonomske koncentracije i razvoja novih tehnologija, ubrzanja kapaciteta za masovnu produkciju i kapitalističke korporacije, fokus pažnje se pomera ka kontroli potrošnje i stvaranju potreba za nova prestižna dobra, na taj način proizvodeći režim onoga sto Bodrijar naziva znak-vrednost (sign-value). Prema Bodrijarovim analizama, reklamiranje, pakovanje, izgled, moda, ”emancipovana” seksualnost, masovni mediji (massmedia) i kultura, kao i umnožavanje proizvoda su multiplicirali količinu znakova i odraza, i proizveli umnožavanje znak-vrednosti. Iz ovoga, tvrdi Bodrijar, proizvodi masovne potrošnje ne mogu prosto da se karakterišu upotrebnom vrednošću i vrednošću razmene, kao u Marksovoj teoriji proizvoda, već ih određuje znak - vrednost - izraz i ‘marka’ stila, prestiža, luksuza, moći, itd.-koji sve više postaje bitan i prepoznatljiv deo proizvoda i upotrebe istog. Iz ove perspektive, Bodrijar tvrdi da se proizvodi kupuju i izlažu kako zbog svoje upotrebne vrednosti tako i zbog znak-vrednosti, kao i da je fenomen znak-vrednosti postao suštinski sadržilac proizvoda i potrošnje u potrošačkom drustvu. Prema Bodrijaru, celo društvo je organizovano preko potrošnje i prikazivanja proizvoda kroz koje pojedinci zadobijaju prestiž, identitet. U ovom sistemu, što su nečija ‘ potrošna dobra ’ prestižnija (kuće, automobili, garderoba, nakit itd.) to je veći položaj koji on zauzima u domenu vrednosti znaka. Dakle, kao što reči zadobijaju značenja u odnosu na mesto u diferencijalnom sistemu značenja, tako i znak-vrednosti zadobijaju svoja značenja u odnosu na mesto unutar diferencijalnog sistema prestiža i statusa. U ‘Potrošačkom društvu’ Bodrijar na kraju svesno priželjkuje neku vrstu preokreta, u smislu povećanja i širenja različitih formi odbijanja konzumerizma, socijalnih konvencija i konformističkog stila mišljenja i ponašanja, koje sve obuhvata pojam ”praksa radikalne promene”. Bodrijar ovde aludira na očekivane ‘erupcije nasilja i iznenadne dezintegracije koji će doći, neizbežno i sigurno kao što je bio maj ‘68-e, da razbiju ovu belu masu [potrošnje]’. S druge strane, Bodrijar opisuje situaciju u kojoj je otuđenje toliko potpuno da se ne može prevazići jer je ‘postalo sama struktura tržišnog društva’. Njegov argument je da u društvu gde je sve stvar koja može da se proda i kupi, otuđenje je potpuno. I zaista, termin ‘otuđen/o’ početno je označen kao ‘prodat/o’, u jednom totalno potrošačkom društvu gde je sve proizvod, a otuđenje je sveprisutno. Šta više, Bodrijar postavlja “kraj transcendencije” (fraza pozajmljena od Marcusea) tamo gde pojedinci ne mogu da pojme sopstvene istinske potrebe kao ni mogućnost drugačijeg načina života. U ’70-im, Bodrijar se distancirao od marksističke teorije revolucije, i umesto toga postulirao samo mogućnost pobune protivu potrošačkog drustva u jednoj ‘nepredvidljivoj ali izvesnoj’ formi. U kasnim 1960-im povezuje se sa grupom intelektualaca okupljenih oko časopisa Utopija (Utopie) koji su težili da prevaziđu granice između disciplina i u duhu Gija Debora (Guy Debord) i Situacionističke Internacionale kombinuju refleksije o alternativnim društvima, arhitekturi i načinima svakodnevnog života. Spajajući pojedince sa margina arhitekture, prostornog planiranja, kulturnog kriticizma i socijalne teorije, Bodrijar i njegovi saradnici su dosta ‘odskakali’ od ostalih političkih grupa i razvili jedan posebno idiosinkratičan, marginalizovan diskurs iza granica etabliranih disciplina i političkih težnji tog vremena. Ova povezanost sa Utopijom je trajala samo u ranim 1970-im. S jedne strane, on je nastavio sa marksističkom kritikom proizvodnje koja podvlači i kritikuje različite forme otuđenja, dominaciju i eksploataciju koje produkuje kapitalizam. U ovoj fazi, činilo se da njegova kritika polazi sa standardne neo-marksističke pozicije koja pretpostavlja da je kapitalizam zlo koje homogenizuje, kontroliše i dominira socijalnim životom, dok pojedincima oduzima slobodu, kreativnost, vreme i ljudski potencijal. S druge strane, nije mogao da imenuje ni jednu revolucionarnu silu niti je raspravljao o situaciji i potencijalima radničke klase kao faktora promene u potrošačkom društvu. Zaista, Bodrijar ne nudi nikakvu teoriju subjekta kao aktivnog faktora socijalne promene, tako prateći strukturalističku i poststrukturalističku kritiku filozofskog i praktičnog subjekta kakvog su ga prikazali Dekart, Kant i Sartr, a koji je bio dugo dominantan model unutar francuske misli. Strukturalisti i poststrukturalisti su tvrdili da je subjektivnost proizvedena jezikom, socijalnim institucijama i kulturnim obrascima i da nije nezavisna od sopstvenih konstrukcija unutar ovih institucija i praksi. Ali Bodrijar ne razvija ni teoriju klasne ili grupne pobune, ili bilo kakvu teoriju političke organizacije, borbe, ili strategije bilo koje vrste. Ipak, Bodrijarov rad je na ovom mestu dosta blizak radu Frankfurtske škole, posebno Herbertu Markuzeu, koji je već bio razvio neke od prvih marksističkih kritika potrošačkog društva. Kao Lukač i Frankfurtska škola, Bodrijar analizira kako komformitet i komformizacja prožimaju društveni život i dominiraju individualnom mišlju i ponašanjem. Prateći glavnu liniju kritičkog marksizma, Bodrijar tvrdi da proces socijalne homogenizacije, otuđenja i izrabljivanja konstituiše proces reifikacije/postvarenja u potrošnim dobrima, tehnologijama i stvarima (objekti) koji dominiraju ljudima (subjekti) odvajajući ih od njihovih ljudskih kvaliteta i kapaciteta. Za Lukača, Frankfurtsku školu i Bodrijara reifikacija je proces u kome stvari preuzimaju dominaciju nad ljudima koji postaju na taj način sličniji stvarima, a reifikacija postaje dominantan model društvenog života. Uslovi rada nameću poslušnost i standardizaciju života, kao i izrabljivanje radnika i njihovo odvajanje od života slobode i samoodređenja. U medijskom, potrošačkom društvu, kultura i konzumerizam se stapaju, oduzimajući pojedincu mogućnosti razvoja individualnosti i samoodređenja. Bodrijarov rad može da se tumači kao izraz jedne više faze reifikacije i socijalne dominacije nego one koju opisuje Frankfurtska škola koja opisuje na koji način vladajuće institucije i dominantni modeli mišljenja kontrolišu pojedinca. Bodrijar ide korak dalje od Frankfurtske škole primenjujući semiološku teoriju znaka da bi opisao kako potrošna dobra, mediji i tehnologije proizvode univerzum iluzije i fantazije u kome prevlast nad pojedincima preuzimaju potrošačke vrednosti, medijske ideologije kao i zavodničke tehnologije kakvi su kompjuteri koji tvore svetove sajberspejsa. U poslednjoj fazi, Bodrijar iz svoje analize dominacije znakova i sistema objekata izvodi još pesimističnije zaključke po kojima je tema “kraja individue” koju su skicirali članovi Frankfurtske škole dosegla vrhunac u potpunom porazu ljudske subjekivnosti od strane sveta objekata. Ipak, u nekim svojim radovima Bodrijar nudi jednu aktivniju teoriju potrošnje nego sto je to učinila Frankfurtska škola koja generalno posmatra potrošnju kao pasivni model socijalne integracije. Nasuprot tome, potrošnja u Bodrijarovim ranim radovima predstavlja vrstu rada za sebe, ”aktivnu manipulaciju znakovima”, način na koji pojedinac označava sebe unutar potrošačkog društva i pokušava da se razlikuje od ostalih. Ipak ova aktivna manipulacija znakovima ne može da se izjednači sa postuliranjem aktivnog (ljudskog) subjekta koji može da odoli, redefiniše odnosno proizvede sopstvene znakove, tako da Bodrijar ipak ne uspeva da razvije originalnu teoriju aktiviteta. Bodrijarove prve tri knjige mogu da se čitaju unutar okvira neomarksističke kritike kapitalističkog društva. Možemo da protumačimo Bodrijarov naglasak na potrošnji kao nadomestak Marksove analize proizvodnje a fokusiranje na kulturu i znakove kao važnu zamenu klasične marksističke političke ekonomije, koja dodaje kulturnu i semiološku dimenziju marksističkom projektu. Ali u njegovoj provokaciji iz 1973, ’Ogledalu produkcije’, Bodrijar sistematski napada klasičan marksizam, tvrdeći da je marksizam u stvari samo ogledalo buržoaskog društva koje smeštajući proizvodnju u centar života naturalizuje na taj način kapitalističku organizaciju društva. Iako je u 1960-im Bodrijar bio povezan sa revolucionarnom levicom i marksistima, i učestvovao u ‘svibanjskim gibanjima’ 1968-e, u ranim 1970-im on raskida sa marksizmom iako ostaje politički ‘radikal’, doduše bez ikakve veze s politikom do kraja decenije. Kao i mnogi sa Levice, Bodrijar je bio razočaran činjenicom da Francuska komunistička partija nije podržala radikalne pokrete u ‘60-im, i nije imao poverenja u zvanični marksizam teoretičara kakav je bio npr. Luj Altuzer (Louis Althusser) koga je smatrao dogmatikom i reduktivistom. Kao posledica toga, Bodrijar počinje sa radikalnom kritikom marksizma, kritikom koju se sledili mnogi od njegovih savremenika koji su takođe napravili zaokret ka postmoderni. Bodrijarova zamerka marksizmu je da, prvo, neadekvatno oslikava premoderna društva koja su bila organizovana kroz religiju, mitologiju i plemensku organizaciju, a ne kroz proizvodnju. Drugo, po njemu marksizam ne nudi dovoljno radikalnu kritiku kapitalističkih društava niti alternativne kritičke diskurse i perspektive. Na ovom stupnju, Bodrijar se oslanja na antropološku perspektivu u odnosu na premoderna društva zbog emancipatorskih alternativa koje ova pruža. Ipak, bitno je zapaziti da je ova kritika marksizma ipak upućena sa levice, a on tvrdi da marksizam nije pružio dovoljno radikalnu kritiku, ili alternativu za, savremena kapitalistička i komunistička društva bazirana na proizvodnji. Za Bodrijara, činjenica da su francuski komunisti odbili da podrže pokrete iz maja ‘68-e, zasniva se delom na konzervativizmu koji ima korene u samom marksizmu. Zbog svega ovoga, Bodrijar i drugi iz njegove generacije su počeli da tragaju za alternativnim kritičkim pozicijama. Simbolička razmena i prodor Postmoderne ‘Ogledalo produkcije’ i sledeća knjiga ’Simbolička razmena i smrt’(1976) koja je konačno prevedena na engleski tek 1993, su pokušaji da se obezbede ultraradikalne perspektive koje će prevazići ograničenja ekonomističke marksističke tradicije koja privileguje ekonomsku sferu. Ova ultra-levičarska faza Bodrijarove spisateljske karijere neće dugo trajati, iako on u Simboličkoj razmeni proizvodi jednu od najbitnijih i najdramatičnijih provokacija. Tekst započinje predgovorom koji sažima njegov pokušaj da obezbedi značajno drugačiji pristup društvu i kulturi. Gradeći na temeljima francuske kulturne teorije Žorža Bataja (Georges Bataille), Marsela Mosa (Marcel Mauss) i Alfreda Žarija (Alfred Jarry), Bodrijar veliča “simboličku razmenu” koja se odupire kapitalističkim vrednostima korisnosti i novčane zarade kao kulturnim vrednostima. Bodrijar tvrdi da u Batajevoj tvrdnji da su trošenje i bahatost povezani sa suverenošću, Mosovim opisima socijalnog prestiža koji je u premodernim društvima povezan sa darivanjem, Žarijevom pozorištu koje ismeva francusku kulturu, i Sosirovim anagramima, postoji raskid sa vrednostima kapitalističke razmene i produkcije, ili produkcije značenja u jezičkoj razmeni. Ovi slučajevi “simboličke razmene”, Bodrijar veruje, raskidaju sa vrednostima produkcije i opisuju poetsku razmenu i kreativnu kulturnu aktivnost koja pruža alternativu kapitalističkim vrednostima proizvodnje i razmene dobara. Termin “simbolička razmena” je izveden iz Batajevog koncepta “opšte ekonomije” u kome se tvrdi da su trošenje, bacanje, žrtvovanje i destrukcija značajniji za ljudski život negoli ekonomije produkcije i korisnosti. Batajev model je bilo sunce koje je slobodno širilo svoju energiju bez da traži išta zauzvrat. On je tvrdio da ako pojedinci žele da zaista budu nezavisni (slobodni od imperativa kapitalizma) oni treba da slede “opštu ekonomiju” trošenja, poklanjanja, žrtvovanja i destrukcije da bi izbegli determinisanost postojećim imperativima korisnosti. Za Bataja, ljudi su bili ekscesna bića sa suviše dobrom energijom, imaginacijom, fantazijama, nagonima, potrebama i heterogenim željama. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja istinitost Batajeve antropologije i opšte ekonomije. 1976, u recenziji Batajevih Sabranih Radova (‘Complete Works’,Paris 1976), Bodrijar piše: „Centralna ideja je ta da ekonomija koja vlada našim društvima dolazi od pogrešnog tumačenja fundamentalnog ljudskog principa koji je solarni princip neobuzdanog trošenja.” U ranim ‘70-im Bodrijar je preuzeo Batajevu antropološku poziciju i kako je to on nazvao, ’aristokratsku kritiku’ kapitalizma za koju on sad tvrdi da je bazirana pre na banalnom konceptu korisnosti i štednje negoli na uzvišenijem (aristokratskom) konceptu trošenja i rasipanja. Bataj i Bodrijar ovde pretpostavljaju kontradikciju između ljudske prirode i kapitalizma. Oni tvrde da ljudi ‘po prirodi’ nalaze zadovoljstvo u stvarima kakve su trošenje, bahatost, bahanalije, žrtve itd. i u kojima su oni nezavisni i slobodni da potroše višak energije (i tako slede svoju ‘pravu prirodu’). Kapitalistički imperativ rada, korisnosti i štednje po pretpostavci su ‘neprirodni’ i protive se ljudskoj prirodi. Bodrijar tvrdi da marksistička kritika kapitalizma, nasuprot tome, jedva da napada vrednost razmene dok uzdiže upotrebnu vrednost i isto tako korisnost i instrumentalnu racionalnost, na taj način ”tražeći dobru upotrebu ekonomije”. Bodrijar preuzima jednu ‘aristokratsku kritiku’ političke ekonomije pod jakim uticajem Bataja i Ničea (Nietzsche). Bodrijar i Bataj ovde zastupaju verziju Ničeovog ‘morala gospodara’ po kojem ‘superiorni’ pojedinci kreiraju sopstvene vrednosti i žive život ‘u fulu’, intenzivirajući sopstvenu kreativnu i erotsku energiju. Bodrijar je nastavio još neko vreme da napada buržoaziju i kapitalizam, ali iz perspektive koja veliča ‘aristokratsko’ razbacivanje i raskoš, estetičke i simboličke vrednosti. Tamnu stranu njegovog preusmeravanja teoretske i političke odanosti predstavlja valorizacija žrtvovanja i smrti koja se javlja u “Simboličkoj razmeni i smrti” (u kojoj žrtvovanje obezbeđuje darivanje koje podriva buržoaske vrednosti koristi i samo-očuvanja, ideja koja ima razorne posledice u eri bombaša-samoubica i terorizma). Sve u svemu, tokom ’70-ih, Bodrijar se oslobodio poznatog marksističkog univerzuma proizvodnje i klasne borbe zarad jednog drugačijeg, neo-aristokratskog i metafizičkog pogleda na svet. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja da su premodernim društvima vladali zakoni simboličke razmene slične Batajevom konceptu ‘opšte ekonomije’, a ne zakoni proizvodnje i korisnosti. Razvijajući ove ideje, Bodrijar je skicirao fundamentalnu liniju razdvajanja u istoriji između simboličkih društava (društava bazično organizovanih premodernom razmenom) i proizvodnih društava (društava organizovanih proizvodnjom i razmenom dobara). Dakle, on odbija marksističku filozofiju istorije koja pretpostavlja primat proizvodnje u svim društvima i odbija marksistički koncept socijalizma, tvrdeći da on ne raskida dovoljno radikalno sa kapitalističkim produktivizmom, nudeći se jedva kao jedna uspešnija i pravednija organizacija proizvodnje negoli kao potpuno drugačija vrsta društva sa drugačijim vrednostima i formama kulture i života. Od ovog momenta, Bodrijar će suprotstavljati njegov ideal simboličke razmene vrednostima proizvodnje, korisnosti i instrumentalne racionalnosti koje vladaju kapitalističkim (i socijalističkim) društvima. ’Simbolička razmena’ se na ovaj način pojavljuje kao Bodrijarova ’revolucionarna’ alternativa vrednostima i praksama kapitalističkog društva, i predstavlja raznolikost heterogenih aktivnosti u njegovim radovima iz ’70-ih. On takođe opisuje svoju koncepciju simboličke razmene u ‘Ogledalu produkcije’ gde piše: ”Simbolički socijalni odnos je neprekinuti krug davanja i primanja, koji, u primitivnoj razmeni, uključuje potrošnju ‘suviška’ (‘surplus’) i oslobađa anti-produkciju [1975:143]. Termin dakle referira na simboličke ili kulturne aktivnosti koje ne doprinose kapitalističkoj proizvodnji i akumulaciji kapitala i koje potencijalno konstituišu ‘radikalnu negaciju’ proizvođačkog društva. U ovom stadijumu, Bodrijar prati francusku tradiciju veličanja ‘primitivne’ odnosno premoderne kulture nasuprot apstraktnom racionalizmu i utilitarizmu modernog društva. Bodrijarova odbrana simboličke razmene nasuprot produkcije i instrumentalne racionalnosti ovde stoji u skladu sa tradicijom Rusoove odbrane ‘prirodnog divljaka’ nasuprot savremenog čoveka, Durkhajmovog postavljanja organske solidarnosti premodernih društava nasuprot apstraktnog individualizma i anomičnosti modernih društava, Batajeve valorizacije trošenja premodernih društava, ili Mausovih ili Levi-Strosovih fascinacija bogatstvom ‘primitivnih društava’ ili ‘mozgom divljaka’. Posle dekonstruisanja glavnih savremenih mislioca i njegovih teoretskih ‘očeva’ (Marks, Frojd, Sosir i francuski savremenici), pošto mu je nedostajalo bogatstvo simboličke razmene, Bodrijar nastavlja da veliča simboličke i radikalne forme mišljenja i pisanja u jednoj potrazi koja ga vodi u sve više ezoterijski i egzotičniji diskurs. Na ovaj način, protiv formi koje organizuju modernu misao i društvo, Bodrijar veliča simboličku razmenu kao alternativu. Protiv savremenih zahteva za proizvodnjom vrednosti i značenja, Bodrijar poziva na njihovo istrebljenje i poništenje, kao primer navodeći Mosovu razmenu darova, Sosirove anagrame i Frojdov koncept nagona smrti. U svim ovim slučajevima, postoji raskid sa formama razmene (dobara, značenja i libidalnih energija) i na taj način bekstvo od formi produkcije, kapitalizma, racionalnosti i značenja. Bodrijarov paradoksalni koncept simboličke razmene može da se objasni kao izraz želje da se on sam oslobodi od modernih pozicija i potraži revolucionarnu poziciju izvan modernog društva. Protivu modernih vrednosti, Bodrijar zastupa njihovo poništavanje i istrebljenje. Ipak, u svojim radovima iz sredine 1970-ih, Bodrijar postavlja još jednu podelu u istoriji, radikalnu koliko i raskid između premodernih simboličkih društava i modernih. U maniru klasične socijalne teorije, on sistematski razvija distinkcije između premodernih društava organizovanih putem simboličke razmene, modernih društava organizovanih putem proizvodnje, i postmodernih društava organizovanih putem ‘simulacije’ pod kojom on podrazumeva kulturne modele reprezentacije koji ‘simuliraju’ stvarnost, kao što su televizija, kompjuterski sajberspejs i virtuelna realnost koja danas sve više uzima maha na internetu (preko šest (!) miliona korisnika virtuelnog sveta ‘Second Life’ u kome korisnici plaćaju mogućnost da kreiraju sopstveno virtuelno Ja potvrđuju Bodrijarovu tezu o dominaciji simulacije). Bodrijarovo razlikovanje modela produkcije i korisnosti koji su organizovali moderna društva i modela simulacije za koji on veruje da organizuje postmoderna društva postulira jaz između modernih i postmodernih društava velik koliki i onaj između modernih i premodernih društava. Bodrijar objavljuje ‘kraj političke ekonomije’ i kraj jedne ere u kojoj je produkcija bila organizujuća forma društva. Sledeći Marksa, Bodrijar tvrdi da je ova moderna epoha bila era kapitalizma i buržoazije u kojoj je kapital izrabljivao radnike koji su činili revolucionarnu silu prevrata. Ipak, Bodrijar objavljuje kraj političke ekonomije i isto tako kraj marksističke problematike same modernosti: “Kraj rada. Kraj proizvodnje. Kraj političke ekonomije. Kraj dijalektike označitelj/označeno koja omogućava akumulaciju znanja i značenja, linearne sintagme kumulativnog diskursa. I u isto vreme, kraj dijalektike znak vrednosti/upotrebne vrednosti koja je jedina stvar koja čini mogućom akumulaciju i društvenu proizvodnju. Kraj linearne dimenzije diskursa. Kraj linearne dimenzije robe. Kraj klasične ere znaka. Kraj ere proizvodnje.” Simbolička razmena i smrt (1991:18) Diskurs ‘kraja’ označava njegovu objavu prodora postmoderne u istoriji. Ljudi danas žive u jednoj novoj eri simulacije u kojoj društvena reprodukcija (procesiranje informacija, komunikacija, industrije saznanja, nove tehnologije itd.) zauzimaju mesto koje je do tada pripadalo produkciji. U ovoj eri, “rad više nije snaga on je postao znak medju drugim znakovima” (1991:20) Rad nije više primarno proizvodan u ovoj situaciji, već predstavlja znak nečije socijalne pozicije, načina života i načina usluživanja. Nadnice, odnosno plate takođe nemaju racionalan odnos sa nečijim radom i s onim sto on proizvodi već sa mestom koje taj neko zauzima unutar sistema. Ali, ono sto je najbitnije, politička ekonomija nije više osnova, socijalna determinanta, čak ni strukturalna ‘realnost’ u kojoj drugi fenomeni mogu da budu interpretirani i objašnjavani. Umesto toga, ljudi žive u ‘hiperrealnosti’ simulacija u kojoj slike, odrazi, i igra znakova zamenjuju koncepte proizvodnje i klasne borbe kao ključni konstituenti savremenih društva. Od ovog trenutka, kapital i politička ekonomija nestaju iz Bodrijarove priče, ili se vraćaju ali u radikalno izmenjenom obliku. Ubuduće znakovi i kodovi se umnožavaju i proizvode druge znakove i nove mašine znakova u rastućim, spiralnim krugovima. Tehnologija dakle zauzima mesto kapitala u ovoj priči i semiurgija (koju Bodrijar tumači kao umnožavanje slika, informacija i znakova) zauzima mesto proizvodnje. Njegov postmoderni preokret je na taj način povezan sa jednom formom tehnološkog determinizma i odbijanja političke ekonomije kao korisnog eksplanatornog principa-korak koji mnogi od njegovih kritičara odbacuju. ‘Simbolička razmena i smrt’, kao i sledeće delo – ‘Simulakrumi i simulacija’ artikulišu princip fundamentalnog preloma između modernih i postmodernih društava i markiraju Bodrijarovo odvajanje od problematike moderne socijalne teorije. Za Bodrijara moderna društva su organizovana po principu proizvodnje i potrošnje dok su postmoderna organizovana po principu simulacije i igre slika i znakova, označavajući tako situaciju u kojoj kodovi, modeli i znakovi predstavljaju organizacione forme u novom društvenom poretku u kome vlada simulacija. U društvu simulacije, identiteti su konstruisani prisvajanjem znakova i kodovi i modeli određuju način na koji pojedinci vide sami sebe i odnose se prema drugima. Ekonomija, politika, društveni život i kultura su pod vlašću simulacije, pri čemu kodovi i modeli određuju na koji način se koriste i upotrebljavaju potrošna dobra, razvija politika, proizvodi i upotrebljava kultura i živi svakodnevni život. Bodrijarov postmoderni svet je takođe svet u kome granice i razlike koje su bile bitne u prošlosti – kao što su one između socijalnih klasa, rodne razlike, razlike u političkim opredeljenjima i razlike između nekada autonomnih domena društva i kulture – gube moć. Ako su moderna društva, prema klasičnoj socijalnoj teoriji, bila određena diferencijacijom, za Bodrijara, postmoderna društva su određena dediferencijacijom,’kolapsom’ (moći) razlika iliti implozijom. U Bodrijarovom društvu simulacije, domeni ekonomije, politike, kulture, seksualnosti i društva implodiraju jedni unutar drugih, brišući granice i razlike. U ovoj imlozivnoj mešavini, ekonomija je bitno određena kulturom, politikom i drugim sferama, dok je umetnost, nekada sfera potencijalne razlike i opozicije, sada apsorbovana ekonomijom i politikom, a seksualnost je sveprisutna. U ovoj situaciji, razlike između pojedinaca i grupa implodiraju u jednom, ubrzanom, mutirajućem, promenljivom razlaganju društvene sfere i granica i struktura na koje se u prošlosti fokusirala socijalna teorija. Bodrijarov postmoderni svet je pritom jedna od hiperrealnosti u kojoj tehnnologije zabave, informacije i komunikacije obezbeđuju iskustva mnogo bogatija i angažovanija nego ona koja pružaju scene banalne svakodnevnice, a i kodove i modele koji sačinjavaju svakodnevni život. Domen hiperrealnog (npr. medijske simulacije realnosti-Big Brother Show, Diznilend i drugi zabavni parkovi, tržni centri i potrošački rajevi, TV spotovi i ostale ekskurzije u idealne svetove) je realniji od same realnosti, pri čemu modeli, slike i kodovi hiperrealnog uspostavljaju kontrolu nad mišlju i ponašanjem pojedinaca. Ipak determinacija po sebi je nepredvidljiva u ne-linearnom svetu gde je nemoguće mapirati uzročne mehanizme u situaciji u kojoj se pojedinci suočavaju sa neodoljivom strujom slika, kodova i modela od kojih svaki ima mogućnost da oblikuje misao odnosno ponašanje određenog pojedinca. U ovom postmodernom svetu, pojedinci beže od ‘pustinje realnog sveta’ zarad ekstaza hiperrealnosti i novog carstva kompjuterskog, medijskog i tehnološkog iskustva. U ovom svetu, subjektivnost je fragmenitirana i izgubljena, i pojavljuje se jedno novo polje iskustva koje za Bodrijara otpisuje predhodne socijalne teorije kao irelevantne i staromodne. Prateći preokrete subjekta u današnjem drustvu, Bodrijar je tvrdio da savremeni čovek više ne pati od histerije i paranoje, već (što je još gore) funkcioniše u ‘stanju terora koje je karakteristika šizofrenika, jedna preterana blizina svih stvari, potpuni promiskuitet svih stvari koje ga opsedaju i prožimaju, susret bez otpora, bez zdravo, bez aure, čak bez aure sopstvenog tela da ga štiti. Uprkos sebi šizofrenik je otvoren za sve i živi u najekstremnijoj konfuziji [1988:27] Za Bodrijara ‘ekstaza komunikacije’ znači da je subjekt u neposrednoj blizini instant slika i informacija, u jednom preterano izloženom i transparentnom svetu. U ovoj situaciji, subjekt ” postaje čist ekran čiste apsorpcije i reapsorpcije površine uticajnih mreža [1988:27] Drugim rečima, pojedinac u savremenom svetu postaje jedan entitet zatrovan uticajem medija, tehnološkog iskustva i hiperrealnosti. Tako se Bodrijarove kategorije simulacije, implozije i hiperrealnosti kombinuju da bi kreirali jedno nužno postmoderno stanje koje zahteva potpuno nove modele teorije i politike koji bi mapirali sve izazove i novine savremenog društva i na pravi način reagovali na njih. Njegov stil i strategija pisanja su takođe implozivni (npr. pisanje protiv prethodno bitnih distinkcija), kombinujući materijale iz potpuno različitih polja ispitivanja, koristeći primere iz masmedija i popularne kulture u jednom inovativnom maniru postmoderne teorije koja ne poštuje granice između disciplina. Njegovo pisanje pokušava da samo sebi stimuliše nove uslove, zadržavajući novinu koju oni nose kroz inovativnu upotrebu jezika i teorije. Tako radikalno ispitivanje savremene teorije i potreba za novim teorijskim strategijama su zbog toga za Bodrijara legitimisani velikom količinom promena koje se odvijaju u savremenom svetu. Na primer, Bodrijar tvrdi da modernost funkcioniše preko modela reprezentacije u kome ideje predstavljaju stvarnost i istinu, koncepte koji su ključni postulati moderne teorije. Postmoderno društvo poništava ovu epistemologiju stvarajući situaciju u kojoj subjekti gube kontakt sa stvarnošću i tako se cepaju i gube. Ova situacija predskazuje kraj moderne teorije koja je operisala unutar subjekt-objekt dijalektike u kojoj je subjekt po pretpostavci onaj koji predstavlja i kontroliše objekt. Prema modernoj filozofiji, filozofski subjekt pokušava da razluči prirodu realnosti, da osigura utemeljeno saznanje i da primeni ovo znanje za kontrolu i dominaciju objekta (prirode, drugih ljudi, ideja itd.). Bodrijar ovde sledi poststrukturalističku kritiku po kojoj misao i diskurs ne mogu više biti sigurno usidreni u ‘a priori’ odnosno privilegovanim strukturama ‘realnosti’. Reagujući protiv modela reprezentacije u modernoj teoriji, francuska misao, posebno neki dekonstruktivisti pomeraju fokus na tekstualnost i diskurs, koji se navodno odnosi samo na druge tekstove ili diskurse u kojima je ‘realnost’ iliti ‘ono napolju’ proterano u domen nostalgije. U sličnom maniru, Bodrijar, kao ‘jak simulakrista’ tvrdi da su u medijskom i potrošačkom društvu ljudi uhvaćeni u igru slika, prizora, odraza i simulakruma, da imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom tj. eksternom ‘realnošću’, u tolikoj meri da su sami koncepti društvenog, političkog, pa čak i same ‘realnosti’ prestali da imaju bilo kakvo značenje. I nadrogirana i hipnotisana (jedna od Bodrijarovih metafora), medijima zasićena svest je u takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept značenja po sebi (koji zavisi od stabilnih granica, fiksiranih struktura i intersubjektivnog konsenzusa) nestaje. U ovoj alarmantnoj i novoj - postmodernoj situaciji, reference, iza i napolju, zajedno sa dubinom, suštinom i realnošću, nestaju, i sa njihovim nestajanjem, mogućnost svih potencijalnih suprotnosti takođe iščezava. Kako se simulacije umnožavaju, tako one referišu samo na same sebe: karneval ogledala koja reflektuju slike koje projektuju druga ogledala na sveprisutne televizijske i kompjuterske ekrane i ekrane svesti, koji zauzvrat šalju sliku u njeno prethodno skladište slika takođe proizvedenih od strane ogledala simulacije. Zarobljene u univerzumu simulacije, ’mase’ se ‘kupaju u medijskoj kupci’ bez poruka ili značenja, i tako započinje era masa u kojoj nestaju klase, politika umire kao i veliki snovi o kraju otuđenja, oslobođenju i revoluciji. Po Bodrijaru, mase dakle traže spektakl, a ne značenje. One postaju tiha većina, označavajući ‘kraj društva’. Bodrijar implicira da socijalna teorija gubi sopstveni objekt dok se značenja, klase i razlike urušavaju u ‘crnu rupu’ ne-razlikovanja. Fiksirane razlike između socijalnih grupa i ideologija nestaju i konkretni lice-u-lice socijalni odnosi se smanjuju dok pojedinci nestaju u svetovima simulacije - medijima, kompjuterima i samoj virtuelnoj realnosti. Sama socijalna teorija dakle gubi svoj objekt – društvo, dok radikalne politike gube svoj subjekt i organizaciju. Ipak, tvrdi on, na ovoj tački svoje putanje (kasne ‘70-e i rane ‘80-e), odbijanje značenja i učešće masa predstavlja formu otpora. Kolebajući se između nostalgije i nihilizma, Bodrijar istovremeno poništava ideje moderne (subjekt, značenje, istina, stvarnost, društvo, socijalizam i emancipacija) i afirmiše model simboličke razmene koji izgleda da odražava nostalgičnu čežnju za povratkom premodernim kulturnim formama. Ovu očajničku potragu za originalnom revolucionarnom alternativom on ipak napušta u ranim ‘80-im. Ubuduće, on razvija još neispitane perspektive savremenog trenutka, kolebajući se između skiciranja alternativnih formi mišljenja i ponašanja, i odricanja od potrage za političkom i društvenom promenom. Na jedan način, kod Bodrijara postoji jedna parodijska inverzija istorijskog materijalizma. Umesto Marksovog naglaska na političkoj ekonomiji i primatu ekonomije, za Bodrijara je to model, superstruktura, ono što stvara realno u situaciji koju on naziva ’krajem političke ekonomije’. Za Bodrijara znak-vrednost prevladava upotrebu upotrebne vrednosti i vrednosti razmene; materijalnost potreba, i upotrebne vrednosti potrošnih dobara da nam služe nestaju u Bodrijarovom semiološkom imaginarnom, u kome znakovi imaju prvenstvo u odnosu na realnost i rekonstruišu ljudski život. Okrećući marksističke kategorije protiv njih samih, mase apsorbuju klase, subjekt praxisa je polomljen, a objekti počinju da vladaju nad ljudima. Revolucija je apsorbovana objektima kritike i tehnološka implozija zamenjuje socijalističku revoluciju u pravljenju prodora u istoriji. Za Bodrijara, nasuprot Marksu, katastrofa moderne i erupcija postmoderne su posledica razvijanja tehnološke revolucije. U skladu s tim Bodrijar zamenjuje Marksov čvrst ekonomski i društveni determinizam sa njegovim naglašavanjem ekonomske dimenzije, klasne borbe i ljudske prakse, sa jednim oblikom semiološkog idealizma i tehnološkog determinizma u kome znakovi i objekti preuzimaju dominaciju nad subjektom. Bodrijar zatim zaključuje da se ‘katastrofa već desila’, da je destrukcija modernosti i moderne teorije koju je on zapazio još sredinom ‘70-ih, postala potpuna s razvojem samog kapitalističkog društva, da je modernost nestala i da je nova socijalna situacija zauzela njeno mesto. Protiv tradicionalnih strategija pobune i revolucije, Bodrijar počinje da veliča ono što on naziva ’fatalnim strategijama’ koje pritiskaju vrednosti sistema do njihovih krajnjih granica, nadajući se kolapsu ili preokretu, da bi na kraju prihvatio stil izraženo ironičnog metafizičkog diskursa koji odbija emancipaciju i diskurs i nade napredne socijalne transformacije. Od Patafizike do Metafizike i Trijumfa objekata Bodrijarova misao je od sredine 1970-ih pa do njegove smrti predstavljala izazov teorijama u različitim disciplinama. Tokom 1980-ih, većina Bodrijarovih radova iz 1970-ih je prevedena na mnoge strane jezike, a nove knjige iz 1980-ih su prevedene na engleski i ostale svetske jezike u rekordnom roku. Sledstveno tome, on postaje svetski poznat kao jedan od najuticajnijih mislioca postmoderne. Bodrijar je postao ‘celebrity’ –akademik koji putuje po svetu, promoviše svoje delo i zadobija dosta sledbenika, mada više izvan polja akademske teorije negoli unutar sopstvene sociološke discipline. U isto vreme, dok je njegovo delo bivalo sve popularnije, Bodrijarovo pisanje je postajalo sve mračnije i teže za razumevanje. 1979 on objavljuje ‘De la seduction’ (‘O sedukciji’, Oktois, Priština 1994), težak tekst koji predstavlja veliku promenu u njegovoj misli. Knjiga označava zaokret od više sociološkog diskursa njegovih prethodnih radova ka više filozofskom i književnom diskursu. Dok je u ‘Simboličkoj razmeni i smrti’ Bodrijar skicirao ultra-revolucionarne perspektive kao radikalnu alternativu, uzimajući simboličku razmenu kao ideal, on sada koristi zavođenje kao alternativu proizvodnji i komunikativnoj interakciji. Zavođenje, ipak, ne potkopava, narušava ili transformiše postojeće društvene odnose niti institucije, ali je blaga alternativa, igra sa pojavnošću i igra sa feminizmom i provokacija koja je izazvala oštar kritički odgovor. Bodrijarov koncept zavođenja je idiosinkrastičan i uključuje igre sa znakovima koji postavljaju zavođenje kao jedan aristokratski ‘poredak znaka i rituala’ u kontrastu prema buržoaskom idealu proizvodnje, suprotstavljajući veštinu, pojavu, igru i izazov nasuprot smrtno ozbiljnom radu proizvodnje. Bodrijar tumači zavođenje primarno kao ritual i igru sa sopstvenim pravilima, šarmom, zamkama i mamcima. U ovom trenutku njegovo pisanje mutira u neo-aristokratski esteticizam posvećen stilizovanim modelima mišljenja i pisanja, koji predstavljaju skup kategorija – reverzibilnost, izazov, duel –koji pomeraju Bodrijarovu misao ka jednoj formi aristokratskog esteticizma i metafizike. Umnožavanje metafizičkih spekulacija je očigledno u ‘Fatalnim strategijama’ [Novi Sad, 1991] (Les strategies fatal, Paris, 1983), još jednoj tački prevrata u njegovoj karijeri. Ovaj tekst predstavlja bizarni metafizički scenario koji se bavi trijumfom objekata nad subjektima unutar ’opscene’ proliferacije objektivnog sveta koja je potpuno van kontrole da to prevazilazi sve pokušaje razumevanja, konceptualizacije i kontrole. Njegov scenario se tiče umnožavanja i povećanja prevlasti objekata nad subjektima i konačne pobede objekata. U tekstu ‘Ekstaza i inercija’, Bodrijar razmatra kako objekti i događaji u savremenom društvu neprekidno prevazilaze same sebe, rastući i povećavajući sopstvenu moć. ’Ekstaza’ objekata u njihovoj ogromnoj proliferaciji i ekspanziji; ekstaza u smislu bivanja izvan/iznad sebe: lepo kao više lepo nego lepo u modi, realno kao više realno nego realno na televiziji, seks još seksualniji nego seks u pornografiji. Ekstaza je dakle forma opscenosti (potpuno eksplicitna, bez skrivanja) i hiperrealnosti dovedene na jedan viši nivo, udvostručene i intenzivirane. Njegova vizija savremenog društva prikazuje liniju rasta i izrastanja (croissance et excroissance), razvijanje i izbacivanje na tržište još više potrošnih dobara, službi, informacija, poruka ili zahteva – nadmašivanje svih racionalnih krajeva i granica u jednoj spirali nekontrolisanog rasta i udvajanja. Iako su rast, ubrzanje i proliferacija dostigli takve ekstreme, Bodrijar pretpostavlja da je ekstaza izrastanja (npr. povećanje broja potrošnih dobara) praćena inercijom. Proces rasta predstavlja katastrofu za subjekta, jer ne samo da ubrzanje i proliferacija objektivnog sveta pojačavaju nepredvidljivu dimenziju slučaja i ne-determinacije, već sami objekti preuzimaju kontrolu nad iscrpljenim subjektom, čija se fascinacija igrom objekata pretvara u apatiju, otupelost i inerciju. U retrospektivi, rastuća moć sveta objekata nad subjektom je bila Bodrijarova tema od početka, što upućuje na jedan bazični kontinuitet u njegovom projektu. U svojim ranim radovima, on je ispitivao na koji sve način su potrošna dobra fascinirala pojedince u potrošačkom društvu i na koji način je svet dobara pretpostavljao nove i veće vrednosti posredstvom znak-vrednosti i kodova koji su bili deo sveta stvari, sistema objekata. Njegova polemika s marksizmom je bazirana na verovanju da su znak-vrednost i kod fundamentalniji negoli tradicionalni elementi političke ekonomije kao što su vrednost razmene, upotrebna vrednost i proizvodnja u konstituisanju savremenog društva. Onda refleksije o medijima izbijaju u prvi plan: televizor je centar doma u Bodrijarovim prethodnim delima a mediji, simulacije, hiperrealnost i implozija na kraju brišu razlike između privatnog i javnog, unutrašnjosti i spoljašnjosti, medija i realnosti. Nadalje, sve je postalo javno, transparentno i hiperrealno u objektivnom svetu koji je postajao sve fascinantniji i zavodljiviji kako je vreme prolazilo. U ‘Fatalnim strategijama’ i delima koja su sledila potom, objekt dominira subjektom odnosno ‘poražava ga’. Fatalne strategije pretpostavljaju da pojedinci jednostavno treba da se pokore strategijama i lukavstvima objekta. U ‘banalnim strategijama’, “subjekt veruje za sebe da je pametniji od objekta, dok u ovim drugim ’fatalnim strategijama’ za objekt se pretpostavlja da je lukaviji, ciničniji, brilijantniji nego subjekt” (1991:259) Prethodno, u banalnim strategijama, subjekt je za sebe verovao da je moćniji i suvereniji od objekta. Fatalna strategija, nasuprot tome, prepoznaje prvenstvo objekta i zbog toga ona zauzima stranu objekta i predaje se njegovim strategijama, smicalicama i pravilima. U ovim delima, Bodrijar izgleda da svoju teoriju uvodi u domen metafizike, ali to je specijalna vrsta metafizike, inspirisana patafazikom koju je razvio Alfred Žari (Alfred Jarry). Za Žarija: “pataphysics is the science of the realm beyond metaphysics… It will study the laws which govern exceptions and will explain the universe supplementary to this one; or, less ambitiously, it will describe a universe which one can see — must see perhaps — instead of the traditional one… Definition: pataphysics is the science of imaginary solutions, which symbolically attributes the properties of objects, described by their virtuality, to their lineaments ” (Jarry 1963: 131). “Patafizika je nauka iz domena koji je iza metafizike…Ona će proučavati zakone koji upravljaju izuzecima i koji će objasniti univerzum suplementaran ovome; ili manje ambiciozno, opisaće univerzum koji može-mora da se vidi možda - umesto ovog tradicionalnog….Definicija: patafizika je nauka imaginarnih rešenja, koja simbolički pripisuje svojstva objekta, opisana njihovom virtualnošću, njihovim izražajnim crtama (odnosno interfejsu jer objekt tj. mašina nema lice već displej p.a.)” Jarry (1963:131) [prevela autorka ] Kao univerzum u Žarijevom ‘Ubu roi, The Gestures and Opinions of Doctor Faustroll’(1969), i drugim književnim tekstovima – kao i u Žarijevim više teorijskim objašnjenjima patafizike – Bodrijar je u totalno apsurdnom univerzumu u kome vladaju objekti na neki misteriozan način, a ljudima i događajima upravlja apsurd i uglavnom nedokučive međuveze i predodredjenosti (francuski dramaturg Ežen Jonesko (Eugene Ionesco) je još jedan dobar izvor pristupa ovom univerzumu ). Kao u Žarijevoj patafizici, Bodrijarovim univerzumom vladaju iznenađenja, preokreti, halucinacije, blasfemija, opsenost i želja da se šokira i uvredi. Dakle, u kontekstu rastuće prevlasti objekata, Bodrijar želi od nas da napustimo subjekt i stavimo se na stranu objekta. Ako sklonimo po strani patafiziku, čini se da Bodrijar pokušava da ukine filozofiju subjektivnosti, koja je kontrolisala francusku misao od Dekarta naovamo, potpunim prelaskom na suprotnu stranu. Dekartov malin genie, taj zli genije, je bio jedno lukavstvo subjekta koji je pokušao da ga zavede da prihvati ono što nije bilo jasno i razgovetno, već ono što je on na kraju bio u stanju da savlada. Bodrijarev ’zli genije’ je sam objekt, što je mnogo gore negoli epistemološke obmane s kojima se suočava Dekartov subjekt, koji određuje fatalnu sudbinu koja zahteva kraj filozofije subjektiviteta. Za Bodrijara, ljudi ubuduće žive u eri vladavine objekata. Početak 1990-ih: Od imanentnog preokreta do nemoguće razmene Još u 1980-im Bodrijar je postavio ‘imanentni preokret’, flip-flop, odnosno obrnuti smer značenja i efekata, u kome se stvari pretvaraju u svoju suprotnost. Zbog toga, prema Bodijaru, društvo proizvodnje je prelazilo na simulaciju i zavođenje; panoptička i represivna moć koju je opisivao Fuko (Foucault) se pretvarala u ciničku i zavodničku moć medijskog i informacijskog društva; oslobođenje koje su svi slavili u 1960-im je postalo oblik dobrovoljnog ropstva; suverenost je prešla sa subjekta na stranu objekta; a revolucija i emancipacija su se pretvorile u sopstvene suprotnosti, zarobljavajući pojedince unutar poretka simulacije i virtualnosti. Bodrijarov koncept ‘imanentnog preokreta’ tako predstavlja jedan perverzni oblik Horkhajmerove (Horkheimer) i Adornove ‘dijalektike prosvetiteljstva’, gde sve postaje sopstvena suprotnost. Za Adorna i Horkhajmera, unutar transformacija organizovanog i tehnološki razvijenog (hi-tech) kapitalizma, model prosvetiteljstva postaje dominacija, kultura postaje kulturna industrija, demokratija postaje forma masovne manipulacije, a nauka i tehnologija postaju bitan deo aparata socijalne dominacije. Bodrijar sledi ovaj koncept preokreta i svoju paradoksalnu i nihilističku metafizičku viziju i u 1990-im, kada njegova misao postaje još zatvorenija, iscepkanija i teža za razumevanje. Tokom ove dekade, Bodrijar je nastavio da igra ulogu akademskog i medijskog ‘superstara’, putujući po svetu, držeći predavanja i učestvujući u kulturnim događajima. Neka od njegovih iskustava su sačuvana u njegovoj kolekciji aforizama, Cool Memories (1990), Cool Memories II (1996), Fragments: Cool Memories III, 1990-1995 (1995), Cool Memories IV, 1995-2000 (2000). Ovi tekstovi kombinuju razmišljanja o njegovim putovanjima i iskustvima sa razvojem njegovih (često recikliranih) ideja i zapažanja. Bodrijarovi fragmentirani dnevnici često pružaju uvid u njegov lični život i psihologiju i sadrže iskustva i scene koje su izrodile ili inspirisale neke od njegovih ideja. Iako u njima ima dosta ponavljanja, njegove ’cool memories’ knjižice pružaju direktan pristup Bodrijaru i njegovim idejama, i potvrđuju njegov status svetski poznatog intelektualca- ’superstara’ koji putuje po svetu i čiji je svaki dnevnički zapis vredan objavljivanja i pažnje. Napustivši Univerzitet Nanter 1987. godine, Bodrijar ubuduće funkcioniše kao potpuno nezavisna intelektualna figura, posvećena jetkim razmišljanjima o savremenom društvu i filozofskim potragama koje obogaćuju njegovu posebnu i sve razvijeniju teoriju. Od juna 1987-e do maja 1997-e, objavljivao je razmišljanja o dnevnim događajima i fenomenima u pariskim novinama ‘Liberacion’ (Oslobođenje), seriju članaka koji su sakupljeni u spisu ‘Screened Out’ (2000) i koji omogućavaju pristup laboratoriji ideja kasnije razrađenih u njegovim knjigama. Bodrijarovo ‘penzionisanje’ sa sociološkog fakulteta kao da je oslobodilo njegove filozofske impulse i kao dopunu njegovoj kolekciji dnevnika i povremenim izletima u dnevnu tematiku, Bodrijar proizvodi seriju izrazito filozofskih i teorijskih radova. Tokom 1990-ih Bodrijarov rad obuhvata: ‘Prozirnost zla’, (Svetovi, Novi Sad, 1994.) ‘Rat u zalivu se nije dogodio’,(Evropski diskurs rata, Beogradski krug, br. 1-2/1995.) ‘Iluzija kraja, Štrajk događaja’(Rad, Beograd, 1995),Savršen zločin(Beogradski krug, Beograd, 1998.) i Impossible Exchange(Verso,London,2001.) odnosno ‘Nemoguća razmena’. Ovi tekstovi nastavljaju njegov izlet u metafizičko objekta i poraz subjekta i ironičnu vezu sa savremenom istorijom i politikom. Spajajući u jedno razmatranja koja su dovela da razvoja njegovih ideja i/ili komentare savremenih zbivanja, ovi tekstovi nastavljaju da postuliraju raskid s istorijom u prostoru postmodernog coupur-a (rascepa) iako se Bodrijar uglavnom držao podalje od ostalih verzija postmoderne teorije. Tekstovi koji su nastali u 2000-itim nastavljaju sa fragmentiranim stilom i upotrebom kratkih eseja, aforizama, pričica i prikaza koje je Bodrijar počeo da koristi još u 1980-im i često ponavljaju neke od istih ideja i tema. Dok u knjigama razvija kvazi-metafizičke perspektive 1980-ih, on ipak proizvodi neke nove ideje i pozicije. One su često zabavljačkog karaktera, mada su ponekad šokantne i skandalozne. Ovi tekstovi mogu da se čitaju kao kombinacija razrade nekih originalnih teorijskih perspektiva zajedno sa neprekidnim komentarima trenutnih društvenih uslova, u pratnji tekućeg dijaloga s marksizmom, postsrukturalističke teorije i drugih oblika savremene misli. Ipak, nakon žestoke i ciljane polemike iz 1970-ih protiv konkurentnih modela mišljenja, Bodrijarov dijalog s teorijom se sada uglavnom sastoji od povremenog odvajanja i recikliranja ranijih ideja, jedne retro-teorije koja možda ironično ilustruje Bodrijarove teze o propadanju teorije i politike u savremenom društvu. U ‘Prozirnosti zla’ (1993:1995), Bodrijar je opisao situaciju u kojoj se prethodno odvojeni domeni ekonomije, umetnosti, politike i seksualnosti urušavaju jedni u druge. On tvrdi da je umetnost, na primer, prodrla u sve sfere postojanja, pri čemu su snovi umetničke avangarde - o umetnosti koja informiše život - ispunjeni. Ipak, u Bodrijarovoj viziji, sa ostvarivanjem umetnosti u svakodnevnom životu, umetnost sama, kao poseban, transcendentan fenomen je nestala sa scene. Bodrijar ovu situaciju naziva ‘transestetikom’ u odnosu na slične fenomene ‘transpolitike’, ‘transseksualnosti’ i ‘transekonomije’, u kojima sve postaje političko, seksualno i ekonomsko, tako da domeni kao što je umetnost gube svoju specifičnost, svoje granice i svoju upečatljivost. Rezultat je konfuzno stanje u kojem nema više kriterijuma vrednosti, suda ili ukusa i funkcija standarda odnosno norme propada u močvaru ravnodušnosti i inercije. I tako, iako Bodrijar svuda vidi proliferaciju umetnosti, i piše u ‘Providnosti zla’ da: ‘umetnosti nije uspela, po estetskoj utopiji modernih vremena, da nadiđe sebe kao idealna forma života’(14str.), ‘moć umetnosti-ili umetnost kao avantura, umetnost kao negacija stvarnosti, umetnost kao iluzija izbavljenja, umetnost kao druga dimenzija i tako dalje-nestala je. Umetnost je svuda ali ne postoje više ’bazična pravila’ po kojima se umetnost razlikuje od drugih objekata i “nema više kriterijuma suda ili zadovoljstva” (14str.). Za Bodrijara, čovek današnjice je ravnodušan prema ukusima, i manifestuje samo neukus: ’ukusi nisu više determinante’ (str.72). Ipak, kao umnožavanje slika, formi, linija, boja, dizajna, umetnost je značajnija nego ikad za savremeni društveni poredak: “naše društvo je uzdiglo opštu estetizaciju: sve forme kulture - ne isključujući anti-kulturne - se promovišu i svi modeli reprezentacije i anti-reprezentacije su uključeni” (str.16). Zbog toga Bodrijar zaključuje da: “Često se kaže da je veliki poduhvat Zapada komercijalizacija celog sveta, Sudbina svega se pretvara u sudbinu potrošnog dobra. Taj veliki poduhvat će ispasti pre da je estetizacija celog sveta-njegova kosmopolitska spektakularizacija, transformacija u slike, njegova semiološka organizacija”(str.16) U postmodernom medijskom i potrošačkom društvu, sve postaje slika, znak, spektakl, transestetski objekat-baš kao što sve postaje trans-ekonomsko, trans-političko i trans-seksualno. Ova ‘materijalizacija estetike’ je praćena očajničkim pokušajem da se simulira umetnost, da se iskopiraju i izmiksuju neke ranije umetničke forme i stilovi, i da se proizvede još više slika i umetničkih objekata, ali ovaj ‘zbunjujući eklekticizam’ formi i zadovoljstava dovodi do situacije u kojoj umetnost nije više umetnost u klasičnom ili modernom smislu već je jedino slika, artefakt, objekat, simulacija ili roba (Bodrijar je svestan preteranih cena umetničkih dela, ali to uzima kao dokaz da je umetnost postala nešto drugo u orbiti hiperspejsa vrednosti, ekstaza vrednosti u ‘nekoj vrsti svemirske opere’ [str.19] ). Primerima paradoksalnog i ironičnog stila Bodrijarove filozofske inspiracije obiluje “Savršen zločin” (Le Crime parfait, 1995) [Beogradski krug, Beograd, 1998]. Bodrijar tvrdi da je negacija transcedentalne realnosti u savremenom medijskom i tehnološkom društvu ‘savršen zločin’ koji sadrži ‘destrukciju realnosti’. U svetu pojavnosti, slika i iluzija, Bodrijar tvrdi, realnost nestaje iako njeni ostaci nastavljaju da gaje iluziju realnog. U težnji ka virtualizaciji u hi-tech društvu, sve nesavršenosti ljudskog života i sveta su eliminisane u virtualnoj realnosti, ali ovo je eliminacija same realnosti, savršen zločin. Ovo ‘post-kritičko’, katastrofalno’ stanje stvari naš predhodni konceptualni svet čini nebitnim, prema Bodrijaru, podstičući kriticizam da postane ironičan i preobrazi nasleđe realnosti u jednu umetničku formu. Bodrijar je stupio u jedan svet misli daleko od akademske filozofije, svet koji dovodi u pitanje tradicionalne modele mišljenja i diskursa. Njegova potraga za novim filozofskim perspektivama mu je obezbedila vernost svetske publike, ali i kritiku njegove preterane ironije, igre s rečima i intelektualnih igara. Ipak, njegov rad predstavlja jedinstvenu provokaciju u odnosu na tradicionalnu i modernu filozofiju koja izaziva mislioce da se pozabave starim filozofskim problemima kakvi su istina i realnost na jedan drugi način u kontekstu savremenog sveta. Bodrijar nastavlja da prati istu liniju misli u delu iz 1999-e “Nemoguća razmena”. U tri dela koja sadrže seriju kratkih eseja, Bodrijar prvo razvija koncept ‘nemoguće razmene’ između pojmova i sveta, teorije i realnosti, i subjekta i objekta. On napada filozofske pokušaje zahvatanja realnosti, zalažući se za nesrazmernost između pojmova i njihovih objekata, sistema misli i sveta. Za Bodrijara, buduće uvek izbegne da bude zarobljeno prošlim, tako da je filozofija jedna ‘nemoguća razmena’ u kojoj je nemoguće shvatiti istinu sveta, postići izvesnost, podići temelj za filozofiju i/ili proizvesti filozofski sistem koji se može odbraniti. U retrospektivi, Bodrijarova filozofska igra sa subjekt/objekt razlikom, njegovo napuštanje subjekta i prelazak na stranu objekta predstavljaju ključni aspekt njegove misli. On poistovećuje ovu dihotomiju sa dualitetom dobra i zla u kome je kultivisanje subjekta i njegova dominacija nad objektom shvaćena kao dobro unutar zapadne misli, dok je suverenost i strana objekta povezana s principom zla. Bodrijarova misao je radikalno dualistična i on zauzima stranu u okviru koje je serija dihotomija zapadne misli koje su obično ismevane kao inferiorne, kao što je podržavanje pojavnosti nasuprot realnosti, iluzije nad istinom, zla nad dobrom i žene nad muškarcem. U ‘Savršenom zločinu’ Bodrijar objavljuje uništenje realnosti i tvrdi da će ljudi ubuduće živeti u svetu potpune pojavnosti. U ovom univerzumu, izvesnost i istina su nemogući i Bodrijar zauzima stranu iluzije, tvrdeći u ‘Nemogućoj razmeni’ da je ‘iluzija osnovno pravilo’ [str.6] Bodrijar takođe tvrdi da je svet bez smisla i da je afirmacija besmislenosti oslobađajuća: “If we could accept this meaninglessness of the world, then we could play with forms, appearances and our impulses, without worrying about their ultimate destination… As Cioran says, we are not failures until we believe life has a meaning – and from that point on we are failures, because it hasn’t” (2001: 128). ’Ako bismo mogli da prihvatimo ovu besmislenost sveta, onda bismo mogli da se igramo sa oblicima, pojavama i sopstvenim impulsima, bez brige o konacnom odredistu….Kao što kaže Sioran, mi nismo promašaj, dok ne verujemo da život ima smisla- i od tog trenutka mi jesmo promašaj, jer on nema smisla.’[p.a.] Vrlo kontraverzno, Bodrijar se identifikuje i sa principom zla definisanim kao suprotno od, i protiv dobra. Očigledna je manihejska i gnostička crta u Bodrijarovoj misli, kao i naglašeni cinizam i nihilizam. Dekonstrukcija, ipak, razbija subjekt/objekt dihotomiju pokazujući nemogućnost zauzimanja strane bilo objekta bilo subjekta, bilo dobra bilo zla jer su oboje uzajamno među-povezani i ne može da postoji čist objekt bez subjekta i obrnuto, jedan argument koji je postavio Adorno .Bodrijarova misao je intrinsično dualistička a ne dijalektička. Ta misao je samo-ispovedno agonistička sa borbom predstavljenom u tandemu sa njegovim dualizmom, ciljajući i napadajući suparničke teorije i pozicije. Kontradikcije ne brinu Bodrijara, jer on ih ustvari afirmiše i podržava. Zato je ustvari nezgodno da se polemiše sa Bodrijarom na striktno filozofskom polju i mora da se uđe u njegov model pisanja, njegov pojam teorije fikcije i da se uzmu u obzir njihova zasićenost i efekti. Teorija fikcije: Bodrijar danas Bodrijar razvija kako je on to imenovao ’teoriju fikcije’, odnosno kako je takodje nazvao ‘teoriju simulacije’ iliti ‘teoriju anticipacije’. Takva teorija namerava da simuliše, zahvati i predvidi istorijske događaje, za koje on veruje da neprekidno nadmašuju sve savremene teorije. Trenutna situacija, on tvrdi, je fantastičnija od najfikcionalnije naučne fantastike, ili bilo kojih teorijskih projekcija futurističkog društva. Zato teorija može samo da pokuša da zahvati današnjicu u pokretu i da pokuša da predvidi budućnost. Ipak Bodrijar ima vrlo jadne rezultate kao socijalni i politicki analitičar i prognostičar. Kao politički analitičar, Bodrijar je č

Izdavač: Književna zajednica Novog Sada Biblioteka: Novi anthropos Prevod sa francuskog: Mihailo Vidaković Godina izdanja: 1991. Povez: Tvrd Format: 20 cm Broj strana: 158 Stanje: Veoma dobro Jean Baudrillard (Žan Bodrijar, 29. jula, 1929. – 6. marta, 2007) bio je jedan od najbitnijih intelektualaca današnjice, i jedan izuzetno plodan pisac čiji rad predstavlja kombinaciju filozofije, socijalne teorije, i jedne idiosinkrastične metafizike koja odslikava ključne događaje i fenomene epohe. Oštrom kritikom savremenog društva, kulture i misli, Bodrijar je zaradio naziv gurua Francuske postmoderne teorije, mada se on može čitati i kao mislilac koji kombinuje socijalnu teoriju i filozofiju na originalan i provokativan način i kao pisac koji je razvio sopstveni stil i formu pisanja. Bodrijar je bio izuzetno plodan pisac koji je objavio više od trideset knjiga i komentarisao neke od najistaknutijih kulturnih i socijalnih fenomena savremene ere, uključujući brisanje razlika roda, rase i klase koje su restrukturirale moderna društva u nova postmoderna potrošačka, medijska i visoko tehnološka društva; mutirajuću ulogu umetnosti i estetike; fundamentalne promene u politici, kulturi, i ljudskim bićima; i uticaju novih medija, informacija, i kibernetičke tehnologije u kreiranju kvalitativno drugačijeg društva, obezbeđujući fundamentalne promene u životu kako pojedinca, tako i društva u celini. Već nekoliko godina kultna figura postmoderne teorije, Bodrijar je prošao dug put transformacije postmodernog diskursa od ranih ’80-ih do danas, i razvio visoko idiosinkrastičan modus filozofske i kulturne analize. U retrospektivi, Bodrijar se može sagledati kao teoretičar koji je na originalan način ispitivao život znakova i uticaj tehnologije na društveni život, i koji je sistematski kritikovao glavne modele moderne misli, istovremeno razvijajući sopstvenu filozofsku perspektivu. Biografija Jean Baudrillard je rođen 1929. godine u gradu Remsu. Po njegovim rečima, baba i deda su bili seljaci, a roditelji su radili kao službenici, tako da je on bio prvi u porodici koji je završio fakultet,pa da je to dovelo do jaza u kulturnom miljeu između njega i njegovih roditelja. 1956 on počinje da radi kao profesor u gimnaziji i u ranim 60-im radi kao lektor za francuskog izdavača Seuil-a. Bodrijar je u početku bio germanista koji je objavljivao eseje o kniževnosti u ‘Modernim vremenima’ (Las temps modernes) u periodu između 1962-1963 i prevodio dela Pitera Vajsa (Peter Waiss) i Bertolda Brehta na francuski jezik, a preveo je i knjigu o mesijanskim revolucionarnim pokretima koju je napisao Vilhelm Mulman (Wilhelm Muehlmann). Tokom ovog perioda, on se susreće sa i bavi delom Henrija Lafebra (Henri Lafebvre), čije ga kritike svakodnevnog života impresioniraju, kao i delom Rolana Barta (Roland Barthes), čije su semiološke analize savremenog života imale trajan uticaj na njegov rad. Rani radovi: Od “Sistema objekata” do “Ogledala produkcije 1966. Bodrijar dolazi na Pariski Univerzitet u Nanteru (Nanterre), i postaje Lafebrov asistent, istovremeno studirajući jezike, filozofiju, sociologiju i druge discipline. 1966-e brani doktorsku tezu ‘These du Troisieme Cycle’ (‘Teza o trećem krugu’) na katedri za sociologiju sa disertacijom ‘Le systeme des objects’ (‘Sistem objekata’) i počinje da predaje sociologiju u oktobru te godine. Suprostavljajući se Francuskoj i Američkoj intervenciji u Alžirskom i Vijetnamskom ratu, Bodrijar se povezao sa francuskom levicom u 60.im. Nanter je tad bio centar za radikalnu politiku i ‘Pokret 22.mart’ koji je bio povezan sa Danijelom Kon-Benditom (Daniel Cohn-Bendit) i ‘pobesnelima’ (‘enragees’) je osnovan na katedri za sociologiju. Bodrijar je kasnije rekao da je učestvovao u Majskim zbivanjima 1968.e koji su doveli do masovnog studentskog protesta i generalnog štrajka koji su skoro doveli do pada vlade de Gola (de Gaulle). Tokom kasnih ‘60-ih Bodrijar počinje da izdaje seriju knjiga koje će ga na kraju učiniti svetski poznatim. Pod uticajem Lefebra, Barta, i niza drugih francuskih teoretičara, Bodrijar je ozbiljno radio na polju socijalne teorije, semiologije, i psihoanalize, da bi 1968. objavio svoju prvu knjigu ‘Sistem objekata’, i samo dve godine posle (1970.) drugu -‘Potrošačko društvo’ (‘The consumer society’), a zatim ‘Za kritiku političke ekonomije znaka’ (‘’For a critique of the Political Economy of the Sign) 1972 (drugo izdanje 1981). Ove rane publikacije predstavljaju pokušaj (unutar okvira socijalne teorije), kombinovanja studija o svakodnevnom životu koje je prve uveo Lefebr, sa socijalnom semiologijom koja se bavi životom znakova u socijalnom životu. Ovaj projekat se, pod uticajem Barta, fokusira na sistem objekata u potrošačkom društvu (tema prve dve knjige) i interfejs između političke ekonomije i semiotike (jezgro treće knjige). Bodrijarovi rani radovi su jedni od prvih kojih su semiologiju “naterali” da analizira kako su u stvari objekti enkodirani [obeleženi] sistemom znakova i značenja koji sačinjavaju savremena medijska i potrošačka društva. Kombinujući semiološke studije, marksističku političku ekonomiju i sociologiju potrošačkog društva, Bodrijar je započeo svoj životni projekat - istraživanje sistema objekata i znakova koji sačinjavaju naš svakodnevni život. Rani Bodrijar opisuje značenja upisana u objekte svakodnevnog života (npr. osećaj moći koji prati vozače brzih, skupih automobila) i struktuiran sistem koji te objekte organizuje u novo moderno društvo (npr. prestiž iliti znak-vrednost novog sportskog automobila). U prve tri knjige Bodrijar tvrdi da klasična marksistička kritika političke ekonomije mora da se zameni semiološkim teorijama znaka koje artikulišu različitost značenja koja označavaju različiti označitelji - kao jezik organizovan u sistem značenja. Bodrijar je, prateći Barta i ostale, tvrdio kako sport, moda, mediji i ostali modeli označavanja takođe proizvode sopstvene sisteme značenja, koji se artikulisu preko specifičnih pravila, kodova (dress-code) i sopstvenu logiku (termini koji su interpromenljivi unutar određenog sistema značenja tj. nisu fiksirani). Postavljajući sopstvenu analizu znakova svakodnevnog života u istorijski okvir, Bodrijar tvrdi da je tranzicija od ranijeg doba kapitalizma otvorenog tržišta do sadašnjeg monopolističkog kapitalizma, zahtevala povećanje pažnje na upravljanje potražnjom, da bi ostvarila povećanu i bolje kontrolisanu potrošnju. U ovom istorijskom dobu, između 1920-ih i 1960-ih potreba za povećanjem zahteva potrošača zamenila je brigu o snižavanju troškova proizvodnje i povećanju proizvodnje. U ovoj eri kapitalističkog razvoja, ekonomske koncentracije i razvoja novih tehnologija, ubrzanja kapaciteta za masovnu produkciju i kapitalističke korporacije, fokus pažnje se pomera ka kontroli potrošnje i stvaranju potreba za nova prestižna dobra, na taj način proizvodeći režim onoga sto Bodrijar naziva znak-vrednost (sign-value). Prema Bodrijarovim analizama, reklamiranje, pakovanje, izgled, moda, ”emancipovana” seksualnost, masovni mediji (massmedia) i kultura, kao i umnožavanje proizvoda su multiplicirali količinu znakova i odraza, i proizveli umnožavanje znak-vrednosti. Iz ovoga, tvrdi Bodrijar, proizvodi masovne potrošnje ne mogu prosto da se karakterišu upotrebnom vrednošću i vrednošću razmene, kao u Marksovoj teoriji proizvoda, već ih određuje znak - vrednost - izraz i ‘marka’ stila, prestiža, luksuza, moći, itd.-koji sve više postaje bitan i prepoznatljiv deo proizvoda i upotrebe istog. Iz ove perspektive, Bodrijar tvrdi da se proizvodi kupuju i izlažu kako zbog svoje upotrebne vrednosti tako i zbog znak-vrednosti, kao i da je fenomen znak-vrednosti postao suštinski sadržilac proizvoda i potrošnje u potrošačkom drustvu. Prema Bodrijaru, celo društvo je organizovano preko potrošnje i prikazivanja proizvoda kroz koje pojedinci zadobijaju prestiž, identitet. U ovom sistemu, što su nečija ‘ potrošna dobra ’ prestižnija (kuće, automobili, garderoba, nakit itd.) to je veći položaj koji on zauzima u domenu vrednosti znaka. Dakle, kao što reči zadobijaju značenja u odnosu na mesto u diferencijalnom sistemu značenja, tako i znak-vrednosti zadobijaju svoja značenja u odnosu na mesto unutar diferencijalnog sistema prestiža i statusa. U ‘Potrošačkom društvu’ Bodrijar na kraju svesno priželjkuje neku vrstu preokreta, u smislu povećanja i širenja različitih formi odbijanja konzumerizma, socijalnih konvencija i konformističkog stila mišljenja i ponašanja, koje sve obuhvata pojam ”praksa radikalne promene”. Bodrijar ovde aludira na očekivane ‘erupcije nasilja i iznenadne dezintegracije koji će doći, neizbežno i sigurno kao što je bio maj ‘68-e, da razbiju ovu belu masu [potrošnje]’. S druge strane, Bodrijar opisuje situaciju u kojoj je otuđenje toliko potpuno da se ne može prevazići jer je ‘postalo sama struktura tržišnog društva’. Njegov argument je da u društvu gde je sve stvar koja može da se proda i kupi, otuđenje je potpuno. I zaista, termin ‘otuđen/o’ početno je označen kao ‘prodat/o’, u jednom totalno potrošačkom društvu gde je sve proizvod, a otuđenje je sveprisutno. Šta više, Bodrijar postavlja “kraj transcendencije” (fraza pozajmljena od Marcusea) tamo gde pojedinci ne mogu da pojme sopstvene istinske potrebe kao ni mogućnost drugačijeg načina života. U ’70-im, Bodrijar se distancirao od marksističke teorije revolucije, i umesto toga postulirao samo mogućnost pobune protivu potrošačkog drustva u jednoj ‘nepredvidljivoj ali izvesnoj’ formi. U kasnim 1960-im povezuje se sa grupom intelektualaca okupljenih oko časopisa Utopija (Utopie) koji su težili da prevaziđu granice između disciplina i u duhu Gija Debora (Guy Debord) i Situacionističke Internacionale kombinuju refleksije o alternativnim društvima, arhitekturi i načinima svakodnevnog života. Spajajući pojedince sa margina arhitekture, prostornog planiranja, kulturnog kriticizma i socijalne teorije, Bodrijar i njegovi saradnici su dosta ‘odskakali’ od ostalih političkih grupa i razvili jedan posebno idiosinkratičan, marginalizovan diskurs iza granica etabliranih disciplina i političkih težnji tog vremena. Ova povezanost sa Utopijom je trajala samo u ranim 1970-im. S jedne strane, on je nastavio sa marksističkom kritikom proizvodnje koja podvlači i kritikuje različite forme otuđenja, dominaciju i eksploataciju koje produkuje kapitalizam. U ovoj fazi, činilo se da njegova kritika polazi sa standardne neo-marksističke pozicije koja pretpostavlja da je kapitalizam zlo koje homogenizuje, kontroliše i dominira socijalnim životom, dok pojedincima oduzima slobodu, kreativnost, vreme i ljudski potencijal. S druge strane, nije mogao da imenuje ni jednu revolucionarnu silu niti je raspravljao o situaciji i potencijalima radničke klase kao faktora promene u potrošačkom društvu. Zaista, Bodrijar ne nudi nikakvu teoriju subjekta kao aktivnog faktora socijalne promene, tako prateći strukturalističku i poststrukturalističku kritiku filozofskog i praktičnog subjekta kakvog su ga prikazali Dekart, Kant i Sartr, a koji je bio dugo dominantan model unutar francuske misli. Strukturalisti i poststrukturalisti su tvrdili da je subjektivnost proizvedena jezikom, socijalnim institucijama i kulturnim obrascima i da nije nezavisna od sopstvenih konstrukcija unutar ovih institucija i praksi. Ali Bodrijar ne razvija ni teoriju klasne ili grupne pobune, ili bilo kakvu teoriju političke organizacije, borbe, ili strategije bilo koje vrste. Ipak, Bodrijarov rad je na ovom mestu dosta blizak radu Frankfurtske škole, posebno Herbertu Markuzeu, koji je već bio razvio neke od prvih marksističkih kritika potrošačkog društva. Kao Lukač i Frankfurtska škola, Bodrijar analizira kako komformitet i komformizacja prožimaju društveni život i dominiraju individualnom mišlju i ponašanjem. Prateći glavnu liniju kritičkog marksizma, Bodrijar tvrdi da proces socijalne homogenizacije, otuđenja i izrabljivanja konstituiše proces reifikacije/postvarenja u potrošnim dobrima, tehnologijama i stvarima (objekti) koji dominiraju ljudima (subjekti) odvajajući ih od njihovih ljudskih kvaliteta i kapaciteta. Za Lukača, Frankfurtsku školu i Bodrijara reifikacija je proces u kome stvari preuzimaju dominaciju nad ljudima koji postaju na taj način sličniji stvarima, a reifikacija postaje dominantan model društvenog života. Uslovi rada nameću poslušnost i standardizaciju života, kao i izrabljivanje radnika i njihovo odvajanje od života slobode i samoodređenja. U medijskom, potrošačkom društvu, kultura i konzumerizam se stapaju, oduzimajući pojedincu mogućnosti razvoja individualnosti i samoodređenja. Bodrijarov rad može da se tumači kao izraz jedne više faze reifikacije i socijalne dominacije nego one koju opisuje Frankfurtska škola koja opisuje na koji način vladajuće institucije i dominantni modeli mišljenja kontrolišu pojedinca. Bodrijar ide korak dalje od Frankfurtske škole primenjujući semiološku teoriju znaka da bi opisao kako potrošna dobra, mediji i tehnologije proizvode univerzum iluzije i fantazije u kome prevlast nad pojedincima preuzimaju potrošačke vrednosti, medijske ideologije kao i zavodničke tehnologije kakvi su kompjuteri koji tvore svetove sajberspejsa. U poslednjoj fazi, Bodrijar iz svoje analize dominacije znakova i sistema objekata izvodi još pesimističnije zaključke po kojima je tema “kraja individue” koju su skicirali članovi Frankfurtske škole dosegla vrhunac u potpunom porazu ljudske subjekivnosti od strane sveta objekata. Ipak, u nekim svojim radovima Bodrijar nudi jednu aktivniju teoriju potrošnje nego sto je to učinila Frankfurtska škola koja generalno posmatra potrošnju kao pasivni model socijalne integracije. Nasuprot tome, potrošnja u Bodrijarovim ranim radovima predstavlja vrstu rada za sebe, ”aktivnu manipulaciju znakovima”, način na koji pojedinac označava sebe unutar potrošačkog društva i pokušava da se razlikuje od ostalih. Ipak ova aktivna manipulacija znakovima ne može da se izjednači sa postuliranjem aktivnog (ljudskog) subjekta koji može da odoli, redefiniše odnosno proizvede sopstvene znakove, tako da Bodrijar ipak ne uspeva da razvije originalnu teoriju aktiviteta. Bodrijarove prve tri knjige mogu da se čitaju unutar okvira neomarksističke kritike kapitalističkog društva. Možemo da protumačimo Bodrijarov naglasak na potrošnji kao nadomestak Marksove analize proizvodnje a fokusiranje na kulturu i znakove kao važnu zamenu klasične marksističke političke ekonomije, koja dodaje kulturnu i semiološku dimenziju marksističkom projektu. Ali u njegovoj provokaciji iz 1973, ’Ogledalu produkcije’, Bodrijar sistematski napada klasičan marksizam, tvrdeći da je marksizam u stvari samo ogledalo buržoaskog društva koje smeštajući proizvodnju u centar života naturalizuje na taj način kapitalističku organizaciju društva. Iako je u 1960-im Bodrijar bio povezan sa revolucionarnom levicom i marksistima, i učestvovao u ‘svibanjskim gibanjima’ 1968-e, u ranim 1970-im on raskida sa marksizmom iako ostaje politički ‘radikal’, doduše bez ikakve veze s politikom do kraja decenije. Kao i mnogi sa Levice, Bodrijar je bio razočaran činjenicom da Francuska komunistička partija nije podržala radikalne pokrete u ‘60-im, i nije imao poverenja u zvanični marksizam teoretičara kakav je bio npr. Luj Altuzer (Louis Althusser) koga je smatrao dogmatikom i reduktivistom. Kao posledica toga, Bodrijar počinje sa radikalnom kritikom marksizma, kritikom koju se sledili mnogi od njegovih savremenika koji su takođe napravili zaokret ka postmoderni. Bodrijarova zamerka marksizmu je da, prvo, neadekvatno oslikava premoderna društva koja su bila organizovana kroz religiju, mitologiju i plemensku organizaciju, a ne kroz proizvodnju. Drugo, po njemu marksizam ne nudi dovoljno radikalnu kritiku kapitalističkih društava niti alternativne kritičke diskurse i perspektive. Na ovom stupnju, Bodrijar se oslanja na antropološku perspektivu u odnosu na premoderna društva zbog emancipatorskih alternativa koje ova pruža. Ipak, bitno je zapaziti da je ova kritika marksizma ipak upućena sa levice, a on tvrdi da marksizam nije pružio dovoljno radikalnu kritiku, ili alternativu za, savremena kapitalistička i komunistička društva bazirana na proizvodnji. Za Bodrijara, činjenica da su francuski komunisti odbili da podrže pokrete iz maja ‘68-e, zasniva se delom na konzervativizmu koji ima korene u samom marksizmu. Zbog svega ovoga, Bodrijar i drugi iz njegove generacije su počeli da tragaju za alternativnim kritičkim pozicijama. Simbolička razmena i prodor Postmoderne ‘Ogledalo produkcije’ i sledeća knjiga ’Simbolička razmena i smrt’(1976) koja je konačno prevedena na engleski tek 1993, su pokušaji da se obezbede ultraradikalne perspektive koje će prevazići ograničenja ekonomističke marksističke tradicije koja privileguje ekonomsku sferu. Ova ultra-levičarska faza Bodrijarove spisateljske karijere neće dugo trajati, iako on u Simboličkoj razmeni proizvodi jednu od najbitnijih i najdramatičnijih provokacija. Tekst započinje predgovorom koji sažima njegov pokušaj da obezbedi značajno drugačiji pristup društvu i kulturi. Gradeći na temeljima francuske kulturne teorije Žorža Bataja (Georges Bataille), Marsela Mosa (Marcel Mauss) i Alfreda Žarija (Alfred Jarry), Bodrijar veliča “simboličku razmenu” koja se odupire kapitalističkim vrednostima korisnosti i novčane zarade kao kulturnim vrednostima. Bodrijar tvrdi da u Batajevoj tvrdnji da su trošenje i bahatost povezani sa suverenošću, Mosovim opisima socijalnog prestiža koji je u premodernim društvima povezan sa darivanjem, Žarijevom pozorištu koje ismeva francusku kulturu, i Sosirovim anagramima, postoji raskid sa vrednostima kapitalističke razmene i produkcije, ili produkcije značenja u jezičkoj razmeni. Ovi slučajevi “simboličke razmene”, Bodrijar veruje, raskidaju sa vrednostima produkcije i opisuju poetsku razmenu i kreativnu kulturnu aktivnost koja pruža alternativu kapitalističkim vrednostima proizvodnje i razmene dobara. Termin “simbolička razmena” je izveden iz Batajevog koncepta “opšte ekonomije” u kome se tvrdi da su trošenje, bacanje, žrtvovanje i destrukcija značajniji za ljudski život negoli ekonomije produkcije i korisnosti. Batajev model je bilo sunce koje je slobodno širilo svoju energiju bez da traži išta zauzvrat. On je tvrdio da ako pojedinci žele da zaista budu nezavisni (slobodni od imperativa kapitalizma) oni treba da slede “opštu ekonomiju” trošenja, poklanjanja, žrtvovanja i destrukcije da bi izbegli determinisanost postojećim imperativima korisnosti. Za Bataja, ljudi su bili ekscesna bića sa suviše dobrom energijom, imaginacijom, fantazijama, nagonima, potrebama i heterogenim željama. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja istinitost Batajeve antropologije i opšte ekonomije. 1976, u recenziji Batajevih Sabranih Radova (‘Complete Works’,Paris 1976), Bodrijar piše: „Centralna ideja je ta da ekonomija koja vlada našim društvima dolazi od pogrešnog tumačenja fundamentalnog ljudskog principa koji je solarni princip neobuzdanog trošenja.” U ranim ‘70-im Bodrijar je preuzeo Batajevu antropološku poziciju i kako je to on nazvao, ’aristokratsku kritiku’ kapitalizma za koju on sad tvrdi da je bazirana pre na banalnom konceptu korisnosti i štednje negoli na uzvišenijem (aristokratskom) konceptu trošenja i rasipanja. Bataj i Bodrijar ovde pretpostavljaju kontradikciju između ljudske prirode i kapitalizma. Oni tvrde da ljudi ‘po prirodi’ nalaze zadovoljstvo u stvarima kakve su trošenje, bahatost, bahanalije, žrtve itd. i u kojima su oni nezavisni i slobodni da potroše višak energije (i tako slede svoju ‘pravu prirodu’). Kapitalistički imperativ rada, korisnosti i štednje po pretpostavci su ‘neprirodni’ i protive se ljudskoj prirodi. Bodrijar tvrdi da marksistička kritika kapitalizma, nasuprot tome, jedva da napada vrednost razmene dok uzdiže upotrebnu vrednost i isto tako korisnost i instrumentalnu racionalnost, na taj način ”tražeći dobru upotrebu ekonomije”. Bodrijar preuzima jednu ‘aristokratsku kritiku’ političke ekonomije pod jakim uticajem Bataja i Ničea (Nietzsche). Bodrijar i Bataj ovde zastupaju verziju Ničeovog ‘morala gospodara’ po kojem ‘superiorni’ pojedinci kreiraju sopstvene vrednosti i žive život ‘u fulu’, intenzivirajući sopstvenu kreativnu i erotsku energiju. Bodrijar je nastavio još neko vreme da napada buržoaziju i kapitalizam, ali iz perspektive koja veliča ‘aristokratsko’ razbacivanje i raskoš, estetičke i simboličke vrednosti. Tamnu stranu njegovog preusmeravanja teoretske i političke odanosti predstavlja valorizacija žrtvovanja i smrti koja se javlja u “Simboličkoj razmeni i smrti” (u kojoj žrtvovanje obezbeđuje darivanje koje podriva buržoaske vrednosti koristi i samo-očuvanja, ideja koja ima razorne posledice u eri bombaša-samoubica i terorizma). Sve u svemu, tokom ’70-ih, Bodrijar se oslobodio poznatog marksističkog univerzuma proizvodnje i klasne borbe zarad jednog drugačijeg, neo-aristokratskog i metafizičkog pogleda na svet. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja da su premodernim društvima vladali zakoni simboličke razmene slične Batajevom konceptu ‘opšte ekonomije’, a ne zakoni proizvodnje i korisnosti. Razvijajući ove ideje, Bodrijar je skicirao fundamentalnu liniju razdvajanja u istoriji između simboličkih društava (društava bazično organizovanih premodernom razmenom) i proizvodnih društava (društava organizovanih proizvodnjom i razmenom dobara). Dakle, on odbija marksističku filozofiju istorije koja pretpostavlja primat proizvodnje u svim društvima i odbija marksistički koncept socijalizma, tvrdeći da on ne raskida dovoljno radikalno sa kapitalističkim produktivizmom, nudeći se jedva kao jedna uspešnija i pravednija organizacija proizvodnje negoli kao potpuno drugačija vrsta društva sa drugačijim vrednostima i formama kulture i života. Od ovog momenta, Bodrijar će suprotstavljati njegov ideal simboličke razmene vrednostima proizvodnje, korisnosti i instrumentalne racionalnosti koje vladaju kapitalističkim (i socijalističkim) društvima. ’Simbolička razmena’ se na ovaj način pojavljuje kao Bodrijarova ’revolucionarna’ alternativa vrednostima i praksama kapitalističkog društva, i predstavlja raznolikost heterogenih aktivnosti u njegovim radovima iz ’70-ih. On takođe opisuje svoju koncepciju simboličke razmene u ‘Ogledalu produkcije’ gde piše: ”Simbolički socijalni odnos je neprekinuti krug davanja i primanja, koji, u primitivnoj razmeni, uključuje potrošnju ‘suviška’ (‘surplus’) i oslobađa anti-produkciju [1975:143]. Termin dakle referira na simboličke ili kulturne aktivnosti koje ne doprinose kapitalističkoj proizvodnji i akumulaciji kapitala i koje potencijalno konstituišu ‘radikalnu negaciju’ proizvođačkog društva. U ovom stadijumu, Bodrijar prati francusku tradiciju veličanja ‘primitivne’ odnosno premoderne kulture nasuprot apstraktnom racionalizmu i utilitarizmu modernog društva. Bodrijarova odbrana simboličke razmene nasuprot produkcije i instrumentalne racionalnosti ovde stoji u skladu sa tradicijom Rusoove odbrane ‘prirodnog divljaka’ nasuprot savremenog čoveka, Durkhajmovog postavljanja organske solidarnosti premodernih društava nasuprot apstraktnog individualizma i anomičnosti modernih društava, Batajeve valorizacije trošenja premodernih društava, ili Mausovih ili Levi-Strosovih fascinacija bogatstvom ‘primitivnih društava’ ili ‘mozgom divljaka’. Posle dekonstruisanja glavnih savremenih mislioca i njegovih teoretskih ‘očeva’ (Marks, Frojd, Sosir i francuski savremenici), pošto mu je nedostajalo bogatstvo simboličke razmene, Bodrijar nastavlja da veliča simboličke i radikalne forme mišljenja i pisanja u jednoj potrazi koja ga vodi u sve više ezoterijski i egzotičniji diskurs. Na ovaj način, protiv formi koje organizuju modernu misao i društvo, Bodrijar veliča simboličku razmenu kao alternativu. Protiv savremenih zahteva za proizvodnjom vrednosti i značenja, Bodrijar poziva na njihovo istrebljenje i poništenje, kao primer navodeći Mosovu razmenu darova, Sosirove anagrame i Frojdov koncept nagona smrti. U svim ovim slučajevima, postoji raskid sa formama razmene (dobara, značenja i libidalnih energija) i na taj način bekstvo od formi produkcije, kapitalizma, racionalnosti i značenja. Bodrijarov paradoksalni koncept simboličke razmene može da se objasni kao izraz želje da se on sam oslobodi od modernih pozicija i potraži revolucionarnu poziciju izvan modernog društva. Protivu modernih vrednosti, Bodrijar zastupa njihovo poništavanje i istrebljenje. Ipak, u svojim radovima iz sredine 1970-ih, Bodrijar postavlja još jednu podelu u istoriji, radikalnu koliko i raskid između premodernih simboličkih društava i modernih. U maniru klasične socijalne teorije, on sistematski razvija distinkcije između premodernih društava organizovanih putem simboličke razmene, modernih društava organizovanih putem proizvodnje, i postmodernih društava organizovanih putem ‘simulacije’ pod kojom on podrazumeva kulturne modele reprezentacije koji ‘simuliraju’ stvarnost, kao što su televizija, kompjuterski sajberspejs i virtuelna realnost koja danas sve više uzima maha na internetu (preko šest (!) miliona korisnika virtuelnog sveta ‘Second Life’ u kome korisnici plaćaju mogućnost da kreiraju sopstveno virtuelno Ja potvrđuju Bodrijarovu tezu o dominaciji simulacije). Bodrijarovo razlikovanje modela produkcije i korisnosti koji su organizovali moderna društva i modela simulacije za koji on veruje da organizuje postmoderna društva postulira jaz između modernih i postmodernih društava velik koliki i onaj između modernih i premodernih društava. Bodrijar objavljuje ‘kraj političke ekonomije’ i kraj jedne ere u kojoj je produkcija bila organizujuća forma društva. Sledeći Marksa, Bodrijar tvrdi da je ova moderna epoha bila era kapitalizma i buržoazije u kojoj je kapital izrabljivao radnike koji su činili revolucionarnu silu prevrata. Ipak, Bodrijar objavljuje kraj političke ekonomije i isto tako kraj marksističke problematike same modernosti: “Kraj rada. Kraj proizvodnje. Kraj političke ekonomije. Kraj dijalektike označitelj/označeno koja omogućava akumulaciju znanja i značenja, linearne sintagme kumulativnog diskursa. I u isto vreme, kraj dijalektike znak vrednosti/upotrebne vrednosti koja je jedina stvar koja čini mogućom akumulaciju i društvenu proizvodnju. Kraj linearne dimenzije diskursa. Kraj linearne dimenzije robe. Kraj klasične ere znaka. Kraj ere proizvodnje.” Simbolička razmena i smrt (1991:18) Diskurs ‘kraja’ označava njegovu objavu prodora postmoderne u istoriji. Ljudi danas žive u jednoj novoj eri simulacije u kojoj društvena reprodukcija (procesiranje informacija, komunikacija, industrije saznanja, nove tehnologije itd.) zauzimaju mesto koje je do tada pripadalo produkciji. U ovoj eri, “rad više nije snaga on je postao znak medju drugim znakovima” (1991:20) Rad nije više primarno proizvodan u ovoj situaciji, već predstavlja znak nečije socijalne pozicije, načina života i načina usluživanja. Nadnice, odnosno plate takođe nemaju racionalan odnos sa nečijim radom i s onim sto on proizvodi već sa mestom koje taj neko zauzima unutar sistema. Ali, ono sto je najbitnije, politička ekonomija nije više osnova, socijalna determinanta, čak ni strukturalna ‘realnost’ u kojoj drugi fenomeni mogu da budu interpretirani i objašnjavani. Umesto toga, ljudi žive u ‘hiperrealnosti’ simulacija u kojoj slike, odrazi, i igra znakova zamenjuju koncepte proizvodnje i klasne borbe kao ključni konstituenti savremenih društva. Od ovog trenutka, kapital i politička ekonomija nestaju iz Bodrijarove priče, ili se vraćaju ali u radikalno izmenjenom obliku. Ubuduće znakovi i kodovi se umnožavaju i proizvode druge znakove i nove mašine znakova u rastućim, spiralnim krugovima. Tehnologija dakle zauzima mesto kapitala u ovoj priči i semiurgija (koju Bodrijar tumači kao umnožavanje slika, informacija i znakova) zauzima mesto proizvodnje. Njegov postmoderni preokret je na taj način povezan sa jednom formom tehnološkog determinizma i odbijanja političke ekonomije kao korisnog eksplanatornog principa-korak koji mnogi od njegovih kritičara odbacuju. ‘Simbolička razmena i smrt’, kao i sledeće delo – ‘Simulakrumi i simulacija’ artikulišu princip fundamentalnog preloma između modernih i postmodernih društava i markiraju Bodrijarovo odvajanje od problematike moderne socijalne teorije. Za Bodrijara moderna društva su organizovana po principu proizvodnje i potrošnje dok su postmoderna organizovana po principu simulacije i igre slika i znakova, označavajući tako situaciju u kojoj kodovi, modeli i znakovi predstavljaju organizacione forme u novom društvenom poretku u kome vlada simulacija. U društvu simulacije, identiteti su konstruisani prisvajanjem znakova i kodovi i modeli određuju način na koji pojedinci vide sami sebe i odnose se prema drugima. Ekonomija, politika, društveni život i kultura su pod vlašću simulacije, pri čemu kodovi i modeli određuju na koji način se koriste i upotrebljavaju potrošna dobra, razvija politika, proizvodi i upotrebljava kultura i živi svakodnevni život. Bodrijarov postmoderni svet je takođe svet u kome granice i razlike koje su bile bitne u prošlosti – kao što su one između socijalnih klasa, rodne razlike, razlike u političkim opredeljenjima i razlike između nekada autonomnih domena društva i kulture – gube moć. Ako su moderna društva, prema klasičnoj socijalnoj teoriji, bila određena diferencijacijom, za Bodrijara, postmoderna društva su određena dediferencijacijom,’kolapsom’ (moći) razlika iliti implozijom. U Bodrijarovom društvu simulacije, domeni ekonomije, politike, kulture, seksualnosti i društva implodiraju jedni unutar drugih, brišući granice i razlike. U ovoj imlozivnoj mešavini, ekonomija je bitno određena kulturom, politikom i drugim sferama, dok je umetnost, nekada sfera potencijalne razlike i opozicije, sada apsorbovana ekonomijom i politikom, a seksualnost je sveprisutna. U ovoj situaciji, razlike između pojedinaca i grupa implodiraju u jednom, ubrzanom, mutirajućem, promenljivom razlaganju društvene sfere i granica i struktura na koje se u prošlosti fokusirala socijalna teorija. Bodrijarov postmoderni svet je pritom jedna od hiperrealnosti u kojoj tehnnologije zabave, informacije i komunikacije obezbeđuju iskustva mnogo bogatija i angažovanija nego ona koja pružaju scene banalne svakodnevnice, a i kodove i modele koji sačinjavaju svakodnevni život. Domen hiperrealnog (npr. medijske simulacije realnosti-Big Brother Show, Diznilend i drugi zabavni parkovi, tržni centri i potrošački rajevi, TV spotovi i ostale ekskurzije u idealne svetove) je realniji od same realnosti, pri čemu modeli, slike i kodovi hiperrealnog uspostavljaju kontrolu nad mišlju i ponašanjem pojedinaca. Ipak determinacija po sebi je nepredvidljiva u ne-linearnom svetu gde je nemoguće mapirati uzročne mehanizme u situaciji u kojoj se pojedinci suočavaju sa neodoljivom strujom slika, kodova i modela od kojih svaki ima mogućnost da oblikuje misao odnosno ponašanje određenog pojedinca. U ovom postmodernom svetu, pojedinci beže od ‘pustinje realnog sveta’ zarad ekstaza hiperrealnosti i novog carstva kompjuterskog, medijskog i tehnološkog iskustva. U ovom svetu, subjektivnost je fragmenitirana i izgubljena, i pojavljuje se jedno novo polje iskustva koje za Bodrijara otpisuje predhodne socijalne teorije kao irelevantne i staromodne. Prateći preokrete subjekta u današnjem drustvu, Bodrijar je tvrdio da savremeni čovek više ne pati od histerije i paranoje, već (što je još gore) funkcioniše u ‘stanju terora koje je karakteristika šizofrenika, jedna preterana blizina svih stvari, potpuni promiskuitet svih stvari koje ga opsedaju i prožimaju, susret bez otpora, bez zdravo, bez aure, čak bez aure sopstvenog tela da ga štiti. Uprkos sebi šizofrenik je otvoren za sve i živi u najekstremnijoj konfuziji [1988:27] Za Bodrijara ‘ekstaza komunikacije’ znači da je subjekt u neposrednoj blizini instant slika i informacija, u jednom preterano izloženom i transparentnom svetu. U ovoj situaciji, subjekt ” postaje čist ekran čiste apsorpcije i reapsorpcije površine uticajnih mreža [1988:27] Drugim rečima, pojedinac u savremenom svetu postaje jedan entitet zatrovan uticajem medija, tehnološkog iskustva i hiperrealnosti. Tako se Bodrijarove kategorije simulacije, implozije i hiperrealnosti kombinuju da bi kreirali jedno nužno postmoderno stanje koje zahteva potpuno nove modele teorije i politike koji bi mapirali sve izazove i novine savremenog društva i na pravi način reagovali na njih. Njegov stil i strategija pisanja su takođe implozivni (npr. pisanje protiv prethodno bitnih distinkcija), kombinujući materijale iz potpuno različitih polja ispitivanja, koristeći primere iz masmedija i popularne kulture u jednom inovativnom maniru postmoderne teorije koja ne poštuje granice između disciplina. Njegovo pisanje pokušava da samo sebi stimuliše nove uslove, zadržavajući novinu koju oni nose kroz inovativnu upotrebu jezika i teorije. Tako radikalno ispitivanje savremene teorije i potreba za novim teorijskim strategijama su zbog toga za Bodrijara legitimisani velikom količinom promena koje se odvijaju u savremenom svetu. Na primer, Bodrijar tvrdi da modernost funkcioniše preko modela reprezentacije u kome ideje predstavljaju stvarnost i istinu, koncepte koji su ključni postulati moderne teorije. Postmoderno društvo poništava ovu epistemologiju stvarajući situaciju u kojoj subjekti gube kontakt sa stvarnošću i tako se cepaju i gube. Ova situacija predskazuje kraj moderne teorije koja je operisala unutar subjekt-objekt dijalektike u kojoj je subjekt po pretpostavci onaj koji predstavlja i kontroliše objekt. Prema modernoj filozofiji, filozofski subjekt pokušava da razluči prirodu realnosti, da osigura utemeljeno saznanje i da primeni ovo znanje za kontrolu i dominaciju objekta (prirode, drugih ljudi, ideja itd.). Bodrijar ovde sledi poststrukturalističku kritiku po kojoj misao i diskurs ne mogu više biti sigurno usidreni u ‘a priori’ odnosno privilegovanim strukturama ‘realnosti’. Reagujući protiv modela reprezentacije u modernoj teoriji, francuska misao, posebno neki dekonstruktivisti pomeraju fokus na tekstualnost i diskurs, koji se navodno odnosi samo na druge tekstove ili diskurse u kojima je ‘realnost’ iliti ‘ono napolju’ proterano u domen nostalgije. U sličnom maniru, Bodrijar, kao ‘jak simulakrista’ tvrdi da su u medijskom i potrošačkom društvu ljudi uhvaćeni u igru slika, prizora, odraza i simulakruma, da imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom tj. eksternom ‘realnošću’, u tolikoj meri da su sami koncepti društvenog, političkog, pa čak i same ‘realnosti’ prestali da imaju bilo kakvo značenje. I nadrogirana i hipnotisana (jedna od Bodrijarovih metafora), medijima zasićena svest je u takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept značenja po sebi (koji zavisi od stabilnih granica, fiksiranih struktura i intersubjektivnog konsenzusa) nestaje. U ovoj alarmantnoj i novoj - postmodernoj situaciji, reference, iza i napolju, zajedno sa dubinom, suštinom i realnošću, nestaju, i sa njihovim nestajanjem, mogućnost svih potencijalnih suprotnosti takođe iščezava. Kako se simulacije umnožavaju, tako one referišu samo na same sebe: karneval ogledala koja reflektuju slike koje projektuju druga ogledala na sveprisutne televizijske i kompjuterske ekrane i ekrane svesti, koji zauzvrat šalju sliku u njeno prethodno skladište slika takođe proizvedenih od strane ogledala simulacije. Zarobljene u univerzumu simulacije, ’mase’ se ‘kupaju u medijskoj kupci’ bez poruka ili značenja, i tako započinje era masa u kojoj nestaju klase, politika umire kao i veliki snovi o kraju otuđenja, oslobođenju i revoluciji. Po Bodrijaru, mase dakle traže spektakl, a ne značenje. One postaju tiha većina, označavajući ‘kraj društva’. Bodrijar implicira da socijalna teorija gubi sopstveni objekt dok se značenja, klase i razlike urušavaju u ‘crnu rupu’ ne-razlikovanja. Fiksirane razlike između socijalnih grupa i ideologija nestaju i konkretni lice-u-lice socijalni odnosi se smanjuju dok pojedinci nestaju u svetovima simulacije - medijima, kompjuterima i samoj virtuelnoj realnosti. Sama socijalna teorija dakle gubi svoj objekt – društvo, dok radikalne politike gube svoj subjekt i organizaciju. Ipak, tvrdi on, na ovoj tački svoje putanje (kasne ‘70-e i rane ‘80-e), odbijanje značenja i učešće masa predstavlja formu otpora. Kolebajući se između nostalgije i nihilizma, Bodrijar istovremeno poništava ideje moderne (subjekt, značenje, istina, stvarnost, društvo, socijalizam i emancipacija) i afirmiše model simboličke razmene koji izgleda da odražava nostalgičnu čežnju za povratkom premodernim kulturnim formama. Ovu očajničku potragu za originalnom revolucionarnom alternativom on ipak napušta u ranim ‘80-im. Ubuduće, on razvija još neispitane perspektive savremenog trenutka, kolebajući se između skiciranja alternativnih formi mišljenja i ponašanja, i odricanja od potrage za političkom i društvenom promenom. Na jedan način, kod Bodrijara postoji jedna parodijska inverzija istorijskog materijalizma. Umesto Marksovog naglaska na političkoj ekonomiji i primatu ekonomije, za Bodrijara je to model, superstruktura, ono što stvara realno u situaciji koju on naziva ’krajem političke ekonomije’. Za Bodrijara znak-vrednost prevladava upotrebu upotrebne vrednosti i vrednosti razmene; materijalnost potreba, i upotrebne vrednosti potrošnih dobara da nam služe nestaju u Bodrijarovom semiološkom imaginarnom, u kome znakovi imaju prvenstvo u odnosu na realnost i rekonstruišu ljudski život. Okrećući marksističke kategorije protiv njih samih, mase apsorbuju klase, subjekt praxisa je polomljen, a objekti počinju da vladaju nad ljudima. Revolucija je apsorbovana objektima kritike i tehnološka implozija zamenjuje socijalističku revoluciju u pravljenju prodora u istoriji. Za Bodrijara, nasuprot Marksu, katastrofa moderne i erupcija postmoderne su posledica razvijanja tehnološke revolucije. U skladu s tim Bodrijar zamenjuje Marksov čvrst ekonomski i društveni determinizam sa njegovim naglašavanjem ekonomske dimenzije, klasne borbe i ljudske prakse, sa jednim oblikom semiološkog idealizma i tehnološkog determinizma u kome znakovi i objekti preuzimaju dominaciju nad subjektom. Bodrijar zatim zaključuje da se ‘katastrofa već desila’, da je destrukcija modernosti i moderne teorije koju je on zapazio još sredinom ‘70-ih, postala potpuna s razvojem samog kapitalističkog društva, da je modernost nestala i da je nova socijalna situacija zauzela njeno mesto. Protiv tradicionalnih strategija pobune i revolucije, Bodrijar počinje da veliča ono što on naziva ’fatalnim strategijama’ koje pritiskaju vrednosti sistema do njihovih krajnjih granica, nadajući se kolapsu ili preokretu, da bi na kraju prihvatio stil izraženo ironičnog metafizičkog diskursa koji odbija emancipaciju i diskurs i nade napredne socijalne transformacije. Od Patafizike do Metafizike i Trijumfa objekata Bodrijarova misao je od sredine 1970-ih pa do njegove smrti predstavljala izazov teorijama u različitim disciplinama. Tokom 1980-ih, većina Bodrijarovih radova iz 1970-ih je prevedena na mnoge strane jezike, a nove knjige iz 1980-ih su prevedene na engleski i ostale svetske jezike u rekordnom roku. Sledstveno tome, on postaje svetski poznat kao jedan od najuticajnijih mislioca postmoderne. Bodrijar je postao ‘celebrity’ –akademik koji putuje po svetu, promoviše svoje delo i zadobija dosta sledbenika, mada više izvan polja akademske teorije negoli unutar sopstvene sociološke discipline. U isto vreme, dok je njegovo delo bivalo sve popularnije, Bodrijarovo pisanje je postajalo sve mračnije i teže za razumevanje. 1979 on objavljuje ‘De la seduction’ (‘O sedukciji’, Oktois, Priština 1994), težak tekst koji predstavlja veliku promenu u njegovoj misli. Knjiga označava zaokret od više sociološkog diskursa njegovih prethodnih radova ka više filozofskom i književnom diskursu. Dok je u ‘Simboličkoj razmeni i smrti’ Bodrijar skicirao ultra-revolucionarne perspektive kao radikalnu alternativu, uzimajući simboličku razmenu kao ideal, on sada koristi zavođenje kao alternativu proizvodnji i komunikativnoj interakciji. Zavođenje, ipak, ne potkopava, narušava ili transformiše postojeće društvene odnose niti institucije, ali je blaga alternativa, igra sa pojavnošću i igra sa feminizmom i provokacija koja je izazvala oštar kritički odgovor. Bodrijarov koncept zavođenja je idiosinkrastičan i uključuje igre sa znakovima koji postavljaju zavođenje kao jedan aristokratski ‘poredak znaka i rituala’ u kontrastu prema buržoaskom idealu proizvodnje, suprotstavljajući veštinu, pojavu, igru i izazov nasuprot smrtno ozbiljnom radu proizvodnje. Bodrijar tumači zavođenje primarno kao ritual i igru sa sopstvenim pravilima, šarmom, zamkama i mamcima. U ovom trenutku njegovo pisanje mutira u neo-aristokratski esteticizam posvećen stilizovanim modelima mišljenja i pisanja, koji predstavljaju skup kategorija – reverzibilnost, izazov, duel –koji pomeraju Bodrijarovu misao ka jednoj formi aristokratskog esteticizma i metafizike. Umnožavanje metafizičkih spekulacija je očigledno u ‘Fatalnim strategijama’ [Novi Sad, 1991] (Les strategies fatal, Paris, 1983), još jednoj tački prevrata u njegovoj karijeri. Ovaj tekst predstavlja bizarni metafizički scenario koji se bavi trijumfom objekata nad subjektima unutar ’opscene’ proliferacije objektivnog sveta koja je potpuno van kontrole da to prevazilazi sve pokušaje razumevanja, konceptualizacije i kontrole. Njegov scenario se tiče umnožavanja i povećanja prevlasti objekata nad subjektima i konačne pobede objekata. U tekstu ‘Ekstaza i inercija’, Bodrijar razmatra kako objekti i događaji u savremenom društvu neprekidno prevazilaze same sebe, rastući i povećavajući sopstvenu moć. ’Ekstaza’ objekata u njihovoj ogromnoj proliferaciji i ekspanziji; ekstaza u smislu bivanja izvan/iznad sebe: lepo kao više lepo nego lepo u modi, realno kao više realno nego realno na televiziji, seks još seksualniji nego seks u pornografiji. Ekstaza je dakle forma opscenosti (potpuno eksplicitna, bez skrivanja) i hiperrealnosti dovedene na jedan viši nivo, udvostručene i intenzivirane. Njegova vizija savremenog društva prikazuje liniju rasta i izrastanja (croissance et excroissance), razvijanje i izbacivanje na tržište još više potrošnih dobara, službi, informacija, poruka ili zahteva – nadmašivanje svih racionalnih krajeva i granica u jednoj spirali nekontrolisanog rasta i udvajanja. Iako su rast, ubrzanje i proliferacija dostigli takve ekstreme, Bodrijar pretpostavlja da je ekstaza izrastanja (npr. povećanje broja potrošnih dobara) praćena inercijom. Proces rasta predstavlja katastrofu za subjekta, jer ne samo da ubrzanje i proliferacija objektivnog sveta pojačavaju nepredvidljivu dimenziju slučaja i ne-determinacije, već sami objekti preuzimaju kontrolu nad iscrpljenim subjektom, čija se fascinacija igrom objekata pretvara u apatiju, otupelost i inerciju. U retrospektivi, rastuća moć sveta objekata nad subjektom je bila Bodrijarova tema od početka, što upućuje na jedan bazični kontinuitet u njegovom projektu. U svojim ranim radovima, on je ispitivao na koji sve način su potrošna dobra fascinirala pojedince u potrošačkom društvu i na koji način je svet dobara pretpostavljao nove i veće vrednosti posredstvom znak-vrednosti i kodova koji su bili deo sveta stvari, sistema objekata. Njegova polemika s marksizmom je bazirana na verovanju da su znak-vrednost i kod fundamentalniji negoli tradicionalni elementi političke ekonomije kao što su vrednost razmene, upotrebna vrednost i proizvodnja u konstituisanju savremenog društva. Onda refleksije o medijima izbijaju u prvi plan: televizor je centar doma u Bodrijarovim prethodnim delima a mediji, simulacije, hiperrealnost i implozija na kraju brišu razlike između privatnog i javnog, unutrašnjosti i spoljašnjosti, medija i realnosti. Nadalje, sve je postalo javno, transparentno i hiperrealno u objektivnom svetu koji je postajao sve fascinantniji i zavodljiviji kako je vreme prolazilo. U ‘Fatalnim strategijama’ i delima koja su sledila potom, objekt dominira subjektom odnosno ‘poražava ga’. Fatalne strategije pretpostavljaju da pojedinci jednostavno treba da se pokore strategijama i lukavstvima objekta. U ‘banalnim strategijama’, “subjekt veruje za sebe da je pametniji od objekta, dok u ovim drugim ’fatalnim strategijama’ za objekt se pretpostavlja da je lukaviji, ciničniji, brilijantniji nego subjekt” (1991:259) Prethodno, u banalnim strategijama, subjekt je za sebe verovao da je moćniji i suvereniji od objekta. Fatalna strategija, nasuprot tome, prepoznaje prvenstvo objekta i zbog toga ona zauzima stranu objekta i predaje se njegovim strategijama, smicalicama i pravilima. U ovim delima, Bodrijar izgleda da svoju teoriju uvodi u domen metafizike, ali to je specijalna vrsta metafizike, inspirisana patafazikom koju je razvio Alfred Žari (Alfred Jarry). Za Žarija: “pataphysics is the science of the realm beyond metaphysics… It will study the laws which govern exceptions and will explain the universe supplementary to this one; or, less ambitiously, it will describe a universe which one can see — must see perhaps — instead of the traditional one… Definition: pataphysics is the science of imaginary solutions, which symbolically attributes the properties of objects, described by their virtuality, to their lineaments ” (Jarry 1963: 131). “Patafizika je nauka iz domena koji je iza metafizike…Ona će proučavati zakone koji upravljaju izuzecima i koji će objasniti univerzum suplementaran ovome; ili manje ambiciozno, opisaće univerzum koji može-mora da se vidi možda - umesto ovog tradicionalnog….Definicija: patafizika je nauka imaginarnih rešenja, koja simbolički pripisuje svojstva objekta, opisana njihovom virtualnošću, njihovim izražajnim crtama (odnosno interfejsu jer objekt tj. mašina nema lice već displej p.a.)” Jarry (1963:131) [prevela autorka ] Kao univerzum u Žarijevom ‘Ubu roi, The Gestures and Opinions of Doctor Faustroll’(1969), i drugim književnim tekstovima – kao i u Žarijevim više teorijskim objašnjenjima patafizike – Bodrijar je u totalno apsurdnom univerzumu u kome vladaju objekti na neki misteriozan način, a ljudima i događajima upravlja apsurd i uglavnom nedokučive međuveze i predodredjenosti (francuski dramaturg Ežen Jonesko (Eugene Ionesco) je još jedan dobar izvor pristupa ovom univerzumu ). Kao u Žarijevoj patafizici, Bodrijarovim univerzumom vladaju iznenađenja, preokreti, halucinacije, blasfemija, opsenost i želja da se šokira i uvredi. Dakle, u kontekstu rastuće prevlasti objekata, Bodrijar želi od nas da napustimo subjekt i stavimo se na stranu objekta. Ako sklonimo po strani patafiziku, čini se da Bodrijar pokušava da ukine filozofiju subjektivnosti, koja je kontrolisala francusku misao od Dekarta naovamo, potpunim prelaskom na suprotnu stranu. Dekartov malin genie, taj zli genije, je bio jedno lukavstvo subjekta koji je pokušao da ga zavede da prihvati ono što nije bilo jasno i razgovetno, već ono što je on na kraju bio u stanju da savlada. Bodrijarev ’zli genije’ je sam objekt, što je mnogo gore negoli epistemološke obmane s kojima se suočava Dekartov subjekt, koji određuje fatalnu sudbinu koja zahteva kraj filozofije subjektiviteta. Za Bodrijara, ljudi ubuduće žive u eri vladavine objekata. Početak 1990-ih: Od imanentnog preokreta do nemoguće razmene Još u 1980-im Bodrijar je postavio ‘imanentni preokret’, flip-flop, odnosno obrnuti smer značenja i efekata, u kome se stvari pretvaraju u svoju suprotnost. Zbog toga, prema Bodijaru, društvo proizvodnje je prelazilo na simulaciju i zavođenje; panoptička i represivna moć koju je opisivao Fuko (Foucault) se pretvarala u ciničku i zavodničku moć medijskog i informacijskog društva; oslobođenje koje su svi slavili u 1960-im je postalo oblik dobrovoljnog ropstva; suverenost je prešla sa subjekta na stranu objekta; a revolucija i emancipacija su se pretvorile u sopstvene suprotnosti, zarobljavajući pojedince unutar poretka simulacije i virtualnosti. Bodrijarov koncept ‘imanentnog preokreta’ tako predstavlja jedan perverzni oblik Horkhajmerove (Horkheimer) i Adornove ‘dijalektike prosvetiteljstva’, gde sve postaje sopstvena suprotnost. Za Adorna i Horkhajmera, unutar transformacija organizovanog i tehnološki razvijenog (hi-tech) kapitalizma, model prosvetiteljstva postaje dominacija, kultura postaje kulturna industrija, demokratija postaje forma masovne manipulacije, a nauka i tehnologija postaju bitan deo aparata socijalne dominacije. Bodrijar sledi ovaj koncept preokreta i svoju paradoksalnu i nihilističku metafizičku viziju i u 1990-im, kada njegova misao postaje još zatvorenija, iscepkanija i teža za razumevanje. Tokom ove dekade, Bodrijar je nastavio da igra ulogu akademskog i medijskog ‘superstara’, putujući po svetu, držeći predavanja i učestvujući u kulturnim događajima. Neka od njegovih iskustava su sačuvana u njegovoj kolekciji aforizama, Cool Memories (1990), Cool Memories II (1996), Fragments: Cool Memories III, 1990-1995 (1995), Cool Memories IV, 1995-2000 (2000). Ovi tekstovi kombinuju razmišljanja o njegovim putovanjima i iskustvima sa razvojem njegovih (često recikliranih) ideja i zapažanja. Bodrijarovi fragmentirani dnevnici često pružaju uvid u njegov lični život i psihologiju i sadrže iskustva i scene koje su izrodile ili inspirisale neke od njegovih ideja. Iako u njima ima dosta ponavljanja, njegove ’cool memories’ knjižice pružaju direktan pristup Bodrijaru i njegovim idejama, i potvrđuju njegov status svetski poznatog intelektualca- ’superstara’ koji putuje po svetu i čiji je svaki dnevnički zapis vredan objavljivanja i pažnje. Napustivši Univerzitet Nanter 1987. godine, Bodrijar ubuduće funkcioniše kao potpuno nezavisna intelektualna figura, posvećena jetkim razmišljanjima o savremenom društvu i filozofskim potragama koje obogaćuju njegovu posebnu i sve razvijeniju teoriju. Od juna 1987-e do maja 1997-e, objavljivao je razmišljanja o dnevnim događajima i fenomenima u pariskim novinama ‘Liberacion’ (Oslobođenje), seriju članaka koji su sakupljeni u spisu ‘Screened Out’ (2000) i koji omogućavaju pristup laboratoriji ideja kasnije razrađenih u njegovim knjigama. Bodrijarovo ‘penzionisanje’ sa sociološkog fakulteta kao da je oslobodilo njegove filozofske impulse i kao dopunu njegovoj kolekciji dnevnika i povremenim izletima u dnevnu tematiku, Bodrijar proizvodi seriju izrazito filozofskih i teorijskih radova. Tokom 1990-ih Bodrijarov rad obuhvata: ‘Prozirnost zla’, (Svetovi, Novi Sad, 1994.) ‘Rat u zalivu se nije dogodio’,(Evropski diskurs rata, Beogradski krug, br. 1-2/1995.) ‘Iluzija kraja, Štrajk događaja’(Rad, Beograd, 1995),Savršen zločin(Beogradski krug, Beograd, 1998.) i Impossible Exchange(Verso,London,2001.) odnosno ‘Nemoguća razmena’. Ovi tekstovi nastavljaju njegov izlet u metafizičko objekta i poraz subjekta i ironičnu vezu sa savremenom istorijom i politikom. Spajajući u jedno razmatranja koja su dovela da razvoja njegovih ideja i/ili komentare savremenih zbivanja, ovi tekstovi nastavljaju da postuliraju raskid s istorijom u prostoru postmodernog coupur-a (rascepa) iako se Bodrijar uglavnom držao podalje od ostalih verzija postmoderne teorije. Tekstovi koji su nastali u 2000-itim nastavljaju sa fragmentiranim stilom i upotrebom kratkih eseja, aforizama, pričica i prikaza koje je Bodrijar počeo da koristi još u 1980-im i često ponavljaju neke od istih ideja i tema. Dok u knjigama razvija kvazi-metafizičke perspektive 1980-ih, on ipak proizvodi neke nove ideje i pozicije. One su često zabavljačkog karaktera, mada su ponekad šokantne i skandalozne. Ovi tekstovi mogu da se čitaju kao kombinacija razrade nekih originalnih teorijskih perspektiva zajedno sa neprekidnim komentarima trenutnih društvenih uslova, u pratnji tekućeg dijaloga s marksizmom, postsrukturalističke teorije i drugih oblika savremene misli. Ipak, nakon žestoke i ciljane polemike iz 1970-ih protiv konkurentnih modela mišljenja, Bodrijarov dijalog s teorijom se sada uglavnom sastoji od povremenog odvajanja i recikliranja ranijih ideja, jedne retro-teorije koja možda ironično ilustruje Bodrijarove teze o propadanju teorije i politike u savremenom društvu. U ‘Prozirnosti zla’ (1993:1995), Bodrijar je opisao situaciju u kojoj se prethodno odvojeni domeni ekonomije, umetnosti, politike i seksualnosti urušavaju jedni u druge. On tvrdi da je umetnost, na primer, prodrla u sve sfere postojanja, pri čemu su snovi umetničke avangarde - o umetnosti koja informiše život - ispunjeni. Ipak, u Bodrijarovoj viziji, sa ostvarivanjem umetnosti u svakodnevnom životu, umetnost sama, kao poseban, transcendentan fenomen je nestala sa scene. Bodrijar ovu situaciju naziva ‘transestetikom’ u odnosu na slične fenomene ‘transpolitike’, ‘transseksualnosti’ i ‘transekonomije’, u kojima sve postaje političko, seksualno i ekonomsko, tako da domeni kao što je umetnost gube svoju specifičnost, svoje granice i svoju upečatljivost. Rezultat je konfuzno stanje u kojem nema više kriterijuma vrednosti, suda ili ukusa i funkcija standarda odnosno norme propada u močvaru ravnodušnosti i inercije. I tako, iako Bodrijar svuda vidi proliferaciju umetnosti, i piše u ‘Providnosti zla’ da: ‘umetnosti nije uspela, po estetskoj utopiji modernih vremena, da nadiđe sebe kao idealna forma života’(14str.), ‘moć umetnosti-ili umetnost kao avantura, umetnost kao negacija stvarnosti, umetnost kao iluzija izbavljenja, umetnost kao druga dimenzija i tako dalje-nestala je. Umetnost je svuda ali ne postoje više ’bazična pravila’ po kojima se umetnost razlikuje od drugih objekata i “nema više kriterijuma suda ili zadovoljstva” (14str.). Za Bodrijara, čovek današnjice je ravnodušan prema ukusima, i manifestuje samo neukus: ’ukusi nisu više determinante’ (str.72). Ipak, kao umnožavanje slika, formi, linija, boja, dizajna, umetnost je značajnija nego ikad za savremeni društveni poredak: “naše društvo je uzdiglo opštu estetizaciju: sve forme kulture - ne isključujući anti-kulturne - se promovišu i svi modeli reprezentacije i anti-reprezentacije su uključeni” (str.16). Zbog toga Bodrijar zaključuje da: “Često se kaže da je veliki poduhvat Zapada komercijalizacija celog sveta, Sudbina svega se pretvara u sudbinu potrošnog dobra. Taj veliki poduhvat će ispasti pre da je estetizacija celog sveta-njegova kosmopolitska spektakularizacija, transformacija u slike, njegova semiološka organizacija”(str.16) U postmodernom medijskom i potrošačkom društvu, sve postaje slika, znak, spektakl, transestetski objekat-baš kao što sve postaje trans-ekonomsko, trans-političko i trans-seksualno. Ova ‘materijalizacija estetike’ je praćena očajničkim pokušajem da se simulira umetnost, da se iskopiraju i izmiksuju neke ranije umetničke forme i stilovi, i da se proizvede još više slika i umetničkih objekata, ali ovaj ‘zbunjujući eklekticizam’ formi i zadovoljstava dovodi do situacije u kojoj umetnost nije više umetnost u klasičnom ili modernom smislu već je jedino slika, artefakt, objekat, simulacija ili roba (Bodrijar je svestan preteranih cena umetničkih dela, ali to uzima kao dokaz da je umetnost postala nešto drugo u orbiti hiperspejsa vrednosti, ekstaza vrednosti u ‘nekoj vrsti svemirske opere’ [str.19] ). Primerima paradoksalnog i ironičnog stila Bodrijarove filozofske inspiracije obiluje “Savršen zločin” (Le Crime parfait, 1995) [Beogradski krug, Beograd, 1998]. Bodrijar tvrdi da je negacija transcedentalne realnosti u savremenom medijskom i tehnološkom društvu ‘savršen zločin’ koji sadrži ‘destrukciju realnosti’. U svetu pojavnosti, slika i iluzija, Bodrijar tvrdi, realnost nestaje iako njeni ostaci nastavljaju da gaje iluziju realnog. U težnji ka virtualizaciji u hi-tech društvu, sve nesavršenosti ljudskog života i sveta su eliminisane u virtualnoj realnosti, ali ovo je eliminacija same realnosti, savršen zločin. Ovo ‘post-kritičko’, katastrofalno’ stanje stvari naš predhodni konceptualni svet čini nebitnim, prema Bodrijaru, podstičući kriticizam da postane ironičan i preobrazi nasleđe realnosti u jednu umetničku formu. Bodrijar je stupio u jedan svet misli daleko od akademske filozofije, svet koji dovodi u pitanje tradicionalne modele mišljenja i diskursa. Njegova potraga za novim filozofskim perspektivama mu je obezbedila vernost svetske publike, ali i kritiku njegove preterane ironije, igre s rečima i intelektualnih igara. Ipak, njegov rad predstavlja jedinstvenu provokaciju u odnosu na tradicionalnu i modernu filozofiju koja izaziva mislioce da se pozabave starim filozofskim problemima kakvi su istina i realnost na jedan drugi način u kontekstu savremenog sveta. Bodrijar nastavlja da prati istu liniju misli u delu iz 1999-e “Nemoguća razmena”. U tri dela koja sadrže seriju kratkih eseja, Bodrijar prvo razvija koncept ‘nemoguće razmene’ između pojmova i sveta, teorije i realnosti, i subjekta i objekta. On napada filozofske pokušaje zahvatanja realnosti, zalažući se za nesrazmernost između pojmova i njihovih objekata, sistema misli i sveta. Za Bodrijara, buduće uvek izbegne da bude zarobljeno prošlim, tako da je filozofija jedna ‘nemoguća razmena’ u kojoj je nemoguće shvatiti istinu sveta, postići izvesnost, podići temelj za filozofiju i/ili proizvesti filozofski sistem koji se može odbraniti. U retrospektivi, Bodrijarova filozofska igra sa subjekt/objekt razlikom, njegovo napuštanje subjekta i prelazak na stranu objekta predstavljaju ključni aspekt njegove misli. On poistovećuje ovu dihotomiju sa dualitetom dobra i zla u kome je kultivisanje subjekta i njegova dominacija nad objektom shvaćena kao dobro unutar zapadne misli, dok je suverenost i strana objekta povezana s principom zla. Bodrijarova misao je radikalno dualistična i on zauzima stranu u okviru koje je serija dihotomija zapadne misli koje su obično ismevane kao inferiorne, kao što je podržavanje pojavnosti nasuprot realnosti, iluzije nad istinom, zla nad dobrom i žene nad muškarcem. U ‘Savršenom zločinu’ Bodrijar objavljuje uništenje realnosti i tvrdi da će ljudi ubuduće živeti u svetu potpune pojavnosti. U ovom univerzumu, izvesnost i istina su nemogući i Bodrijar zauzima stranu iluzije, tvrdeći u ‘Nemogućoj razmeni’ da je ‘iluzija osnovno pravilo’ [str.6] Bodrijar takođe tvrdi da je svet bez smisla i da je afirmacija besmislenosti oslobađajuća: “If we could accept this meaninglessness of the world, then we could play with forms, appearances and our impulses, without worrying about their ultimate destination… As Cioran says, we are not failures until we believe life has a meaning – and from that point on we are failures, because it hasn’t” (2001: 128). ’Ako bismo mogli da prihvatimo ovu besmislenost sveta, onda bismo mogli da se igramo sa oblicima, pojavama i sopstvenim impulsima, bez brige o konacnom odredistu….Kao što kaže Sioran, mi nismo promašaj, dok ne verujemo da život ima smisla- i od tog trenutka mi jesmo promašaj, jer on nema smisla.’[p.a.] Vrlo kontraverzno, Bodrijar se identifikuje i sa principom zla definisanim kao suprotno od, i protiv dobra. Očigledna je manihejska i gnostička crta u Bodrijarovoj misli, kao i naglašeni cinizam i nihilizam. Dekonstrukcija, ipak, razbija subjekt/objekt dihotomiju pokazujući nemogućnost zauzimanja strane bilo objekta bilo subjekta, bilo dobra bilo zla jer su oboje uzajamno među-povezani i ne može da postoji čist objekt bez subjekta i obrnuto, jedan argument koji je postavio Adorno .Bodrijarova misao je intrinsično dualistička a ne dijalektička. Ta misao je samo-ispovedno agonistička sa borbom predstavljenom u tandemu sa njegovim dualizmom, ciljajući i napadajući suparničke teorije i pozicije. Kontradikcije ne brinu Bodrijara, jer on ih ustvari afirmiše i podržava. Zato je ustvari nezgodno da se polemiše sa Bodrijarom na striktno filozofskom polju i mora da se uđe u njegov model pisanja, njegov pojam teorije fikcije i da se uzmu u obzir njihova zasićenost i efekti. Teorija fikcije: Bodrijar danas Bodrijar razvija kako je on to imenovao ’teoriju fikcije’, odnosno kako je takodje nazvao ‘teoriju simulacije’ iliti ‘teoriju anticipacije’. Takva teorija namerava da simuliše, zahvati i predvidi istorijske događaje, za koje on veruje da neprekidno nadmašuju sve savremene teorije. Trenutna situacija, on tvrdi, je fantastičnija od najfikcionalnije naučne fantastike, ili bilo kojih teorijskih projekcija futurističkog društva. Zato teorija može samo da pokuša da zahvati današnjicu u pokretu i da pokuša da predvidi budućnost. Ipak Bodrijar ima vrlo jadne rezultate kao socijalni i politicki analitičar i prognostičar. Kao politički analitičar, Bodrijar je često promašivao temu i bio površan. U eseju ‘Anoreksične ruine’ objavljenom 1989-e, on je čitao Berlinski zid kao znak zamrznute istorije, jedne anoreksične istorije, u kojoj ništa više ne može da se dogodi, markirajući to kao ‘nedostatak događaja’ i kraj istorije, uzimajući Berlinski zid kao znak stagnacije izmedju komunizma i kapitalizma. Nedugo zatim, vrlo značajni događaji su uništili zid koji je Bodrijar tumačio kao trajan i tako otvorili novu istorijsku eru.