U dobrom stanju! Knjiga čuvenog francuskog etnologa i antropologa Arnolda van Genepa Obredi prelaza. Sistematsko proučavanje rituala objavljena je još 1909. godine u Parizu. Najpoznatije Van Genepovo delo citirano je u svetskoj nauci već gotovo sto godina, ali je tek u poslednjoj deceniji XX veka prevedeno na engleski i na ruski jezik, a sada i na srpski. U knjizi se proučavaju i tumače osnovni životni rituali, one značajne situacije koje se kod svake ličnosti ponavljaju i kao individualni čin i kao deo kolektivnog obreda, posle čega se ona priprema za sledeću važnu ritualnu odluku. Ponavljanje ključnih životnih situacija kao deo kolektivne ceremonije dokazivanja snage kolektiva i društva i kao oblik uvođenja pojedinca u obaveze i privilegije koje pruža kolektivni čin prelaza iz jednog društvenog, fizičkog i duhovnog oblika postojanja u drugi, osnovni je predmet Van Genepovih istraživanja i zaključaka. Sve najvažnije situacije, od rođenja, krštenja i detinjstva, preko veridbe i svadbe, do smrti i pogreba, pojedincu omogućavaju da se pridruži osnovnim oblicima ponašanja i funkcionisanja u društvenoj zajednici, ali da na taj način istovremeno potvrdi i svoj pojedinačni identitet. Arnold van Genep je svoja tumačenja životnih rituala zasnovao na istraživanjima u svim svetskim kulturama, posebno evropskoj, azijskoj i afričkoj, i pri tom je zaključke izvodio i na osnovu istraživanja poznatih svetskih etnologa, antropologa, lingvista, kulturologa. Arnold van Gennep (nemački: Arnold van Gennep, 23. aprila 1873, Ludvigsburg, Kraljevina Virtemberg - 7. maja 1957, Bourg-la-Ren, Francuska) - poznati francuski folklor i etnograf. Predsednik Društva francuskih etnografa (1952–57), osnivač niza etnografskih publikacija. Autor je brojnih radova o opštoj etnografiji i etnografiji Francuske; prvi od francuskih etnografa koji je primenio metod etnografskog mapiranja. Školsko obrazovanje stekao je u Nici, Chamberiju i Grenoblu. Na Sorboni nije postojao kurs etnografije, koji je Arnold postao student nakon završetka škole (počeo je da se predaje mnogo kasnije - od 1943), pa je mladić napustio poznati univerzitet i upisao se u Nacionalnu školu živih orijentalnih jezika, a potom u Praktičnu školu visokog znanja. Van Gennep je prošao obuku iz oblasti opšte lingvistike, drevnog arapskog jezika, egiptologije, islama i religije primitivnih naroda. U 90-im godinama KSIKS veka, kada se van Gennep uključio u naučna istraživanja, sociološka teorija Emila Durkheima, koju je podržao Klod Levi-Strauss, uživala je najveći autoritet u Francuskoj. Ostao je u Istočnoj Evropi (Poljska, 1897-1901) nakon braka, proširio svoje horizonte, savladao poljski i ruski jezik. Vrativši se u Francusku, vodio je Sektor za prevođenje Ministarstva poljoprivrede. Od 1907. do 1914. godine radio je kao sekretar u Međunarodnom institutu za etnografiju i sociologiju. Od 1907. do 1914. godine radio je kao sekretar u Međunarodnom institutu za etnografiju i sociologiju. 1912-1915 A. van Gennep vodio je odeljenje za etnografiju u švajcarskom gradu Neuchatel. Neovisna priroda naučnika nije mu dozvolila da sledi put trivijalnog univerzitetskog profesora iz doba kada su nastavnici formirali slične stručnjake od studenata. Nije se pridržavao nijednog modnog trenda u nauci i ostao je veran svojim uverenjima. Nezavisno raspoloženje i apsolutna iskrenost doveli su do toga da je van Gennep izgubio profesorsko mesto: tokom godina Prvog svetskog rata javno je izjavljivao da švajcarska vlada ne poštuje deklarirani neutralnost. Zbog toga je proteran iz Švajcarske i primoran je da se vrati u Francusku. Nezavisnost naučnog položaja koštala je Van Gennepa naučnu karijeru - on je uvek ostao izvan zvaničnih naučnih institucija, zarađivao za život od prevoda, objavljivanja časopisa i izdavaštva. Profesionalna interesovanja i zanimanja Kroz sva dela Arnolda van Gennepa prolazi jasno formulisano razumevanje folklora i etnografije, koje su za njega nerazdvojne. Etnografija je polje znanja koje je stvoreno da proučava život kolektiva (prema smernicama toga vremena - kolektiv seoskih stanovnika), otkriva preživelo stanje tradicija, ali ne uskraćuje uključivanje novih oblika u njih (tj. Pojave koje nazivamo inovacijama). Prema njegovom mišljenju, etnografija proučava genezu ljudske kulture, služi kao svojevrsni uvod u opšte kulturne studije (otuda i njen „biologizovani“ vokabular: „embriološka metoda“, tj. Metoda porekla, inicijalnog stanja). Naučnici, prema etnografiji, „žele prepoznati polaznu tačku umetnosti, tehnologije, institucija, načine osećanja i razmišljanja, govora i pevanja; ona je ta koja stvara temelje na kojima se izgrađuje tačno i potpuno znanje o čovečanstvu - čovek koji misli i deluje, zahvaljujući drugim granama znanja “[1]. Van Gennep je u knjizi „Folklor“ formulisao svoje razumevanje folklora: folklor je nauka koja proučava žive činjenice u prirodnom okruženju koristeći metodu posmatranja (baš kao što biolozi proučavaju žive organizme). Naučnici su bili najbliži komparativnom metodu engleske antropološke škole, od kojih je James Frazer, autor čuvene Zlatne grane, bio najupečatljiviji (prema J. Frazer-u, mentalni razvoj čovečanstva prošao je kroz faze magije, religije i nauke). Prema A. van Gennepu, da bi se shvatila suština društvenog života, mora se voditi računa o čoveku, a ne o društvu. Van Gennep se držao ove teze u vezi sa najraznovrsnijim etnografskim stvarnostima: o Australijskim legendama, Savojanskim pesmama, formiranju političkog sistema. [2] U prvoj fazi naučne aktivnosti van Gennep je odao počast uobičajenom interesovanju stručnjaka tog vremena za takozvane egzotične narode sa niskom civilizacijom. U drugoj fazi se fokusirao na običaje, obrede i narodnu umetnost seoskih stanovnika raznih provincija Francuske. Smatrao je totemizam neophodnim uslovom postojanja društvene grupe. Njena zajednica je podržana verovanjem u srodstvo koje povezuje grupu fizičkih ili društvenih rođaka, s jedne strane, i predmet, životinju, biljku, itd. - s druge strane, ceo kompleks verovanja i rituala koji su povezani sa totemizmom ima i pozitivne aspekte (uključivanje u grupu kroz određene ceremonije) i negativne aspekte (zabrane koje teže članovima totemske grupe). Van Gennep je ukazao na teritorijalna prava totemske grupe. Otuda njegov argument da svaka zajednica (počevši od totemske grupe, uključujući pleme, urbanu četvrt, pa sve do države) ima isti cilj: da obezbedi unutrašnju povezanost i životni vek ove zajednice, uprkos tendenciji ka separatizmu iz grupa manjeg reda - porodica, klan, kasta, drugim rečima, uravnotežuju centrifugalne i centripetalne sile. [3] Tako je Van Gennep, istinit svom principa, postavlja činjenice ne na hronološkoj skali, već u zavisnosti od opšteg značenja - jačanje zajednice kao celine i svake njene jedinice posebno. On ne negira mogućnost inovacija koje mogu biti od vitalne važnosti samo u mjeri u kojoj su u stanju da se integrišu u sistem. Ali glavno što naučnika zanima su mehanizmi koji omogućavaju bilo kojoj zajednici da živi i razvija se. Postignuća A. van Gennep je knjigu „Obredi prolaza“ smatrao glavnim među svojim mnogim delima. `Obredi prolaska su deo mog bića`, rekao je. Knjigu otvaraju opšta razmatranja van Gennepa o obredima prolaska (poglavlje I): on nudi svoju klasifikaciju obreda, identifikuje kulturne suprotnosti: profani svet - sveti svet, pozitivne obrede (dozvoljava) - negativne obrede (zabranjuje), direktne akcije - indirektne radnje i t .d. Shvatite različite tehnike magije. Treba obratiti pažnju na koncept „rotacije“ koji je uveo van Gennep (okretnost slova, „potpuna rotacija oko ose“), tj. promena svetog u profano i obrnuto, u zavisnosti od konkretne situacije. Ovo je takođe jedna od vrsta tranzicije, jer se ispostavilo da se svaka osoba tokom života suočava sa svetom stranom bića ili sa bludom. Između rituala, kojima drugi istraživači nisu pridavali značaj, van Gennep shvata kao magični trenutak, važan za ceo ritualni kompleks. Zaista, van Gennep je uspeo da organizuje mnoštvo informacija iz života različitih naroda, podvrgavajući ih određenoj šemi. Odvojeni kulturni sistem nije uporediv sa drugim u celini, ali činjenice, elementi podležu formalnoj analizi i klasifikaciji. Mnogi od obreda koje je Van Gennep odabrao da proučavaju podvrgnuti su opisima i interpretacijama drugih stručnjaka. Ni u kom slučaju njihov rad ne sme biti odbačen. Važno je samo naglasiti da je van Gennep, ne zahtevajući da formuliše teoriju, razvio sistem, pomoću kojeg je moguće utvrditi unutrašnji odnos između običaja. Svaki obred, naglasio je istraživač, sastoji se od lanca određenih radnji koje se moraju izvesti na propisani način. Samo pod ovim uslovima možemo razgovarati o formalizovanoj i savršenoj ceremoniji. Suština alternacije je odvajanje (oduzimanje, isključivanje) iz jednog stanja, u srednjem stanju, i uključivanje (primanje, združivanje) novog stanja. Ovo je inovativna ideja van Gennepa. Otuda njegova popularnost. Suština brojnih obreda prolaska je sledeća: svaka osoba tokom života prolazi kroz niz faza - prelazi iz jednog u drugo stanje. Takav niz, uokviren sistemom obaveznih obreda, postoji u svim društvima, bez obzira na njihove tradicije i stepen napretka u ekonomskom i političkom razvoju. Van Gennepova istraživačka metoda, koja se koristila u radu o „tranzitnim obredima“, autor je nazvao „metodom izmene“ (methode de sekuences) i protumačio je na sledeći način: „obred ili društvena akcija nema dodeljeno značenje jednom zauvek: značenje varira u zavisnosti od postupaka koji prethode obredu i onih koji ga prate. Shodno tome, možemo zaključiti: da bismo razumeli obred, društvenu instituciju ili tehnološki uređaj, ne može se proizvoljno izvaditi iz obrednog, društvenog ili tehnološkog integriteta. Svaki element ovog integriteta treba razmotriti u njegovim odnosima sa drugim elementima “[4]. Zahtjev za pronalaženjem logičnog mjesta u ritualnom agregatu za svaku radnju ili vjerovanje postao je glavna stvar van Gennepa u njegovim daljnjim istraživačkim aktivnostima. Svaka osoba uzastopno prelazi iz jednog u drugo doba i kao rezultat toga dešavaju se promene u njegovom ličnom životu, porodici, vršnjacima, društvenoj grupi, socijalnom statusu itd. Van Gennep je u kulturi mnogih naroda otkrio sistem obreda koji potvrđuju ove prelaze. Ideje Arnolda van Gennepa o fazama tranzicijskih rituala dalje je razvio Victor Turner, koji je proučavao liminalne periode zajednica i stanje u kolektivu.

Autor - osoba Barthes, Roland, 1915-1980 = Bart, Rolan, 1915-1980 Naslov Carstvo znakova / Roland Barthes ; [prijevod Ksenija Jančin ; likovni urednik Nenad Dogan] Jedinstveni naslov L` empire des signes. hrvatski jezik Vrsta građe prikaz Jezik hrvatski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : `August Cesarec`, 1989 Fizički opis 168 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Jančin, Ksenija, 1951-2010 = Jančin, Ksenija, 1951-2010 Zbirka ǂBiblioteka ǂMixta (broš.) Napomene Prijevod djela: L` empire des signes. Predmetne odrednice Zen budizam Nekontrolisane predmetne odrednice BUDIZAM – Zen Knjiga „Carstvo znakova“ je objavljena 1970. godine u kojoj kroz strukturalistički prikaz svakodnevnog života i običaja nudi čitaocu upoznavanje istočnjačke tradicije i kulture Japana. Kritičari njegovih dela imaju oprečan stav prema „Carstvu znakova“ pa tako časopis za književnost i teoriju „Polja“ u broju 456, za mart–april 2009. godine objavljuju stav Džona Staroka: „Japan, koji je analiziran u ’Carstvu znakova’, može i ne mora odgovarati pravom Japanu. To je jamačno kultura koja nudi gostoljubivi azil izbeglicama poput Barta, odbeglim iz represivnog buržoaskog idealizma koji su čitavog života prezirali. On možda ima pravo na svoj Japan kao arhimedovsku polugu uz pomoć koje će svrgnuti Zapad, kao utopijsko oruđe naše dezintegracije. Jer ima dosta od autsajdera kod Barta, ima osobe koja se voljno otuđuje od kulture u kojoj živi da bi je bolje objasnio i, u isto vreme, osudio.“ Rolan Žerar Bart (franc. Roland Gérard Barthes; Šerbur Oktevil, 12. novembar 1915 – Pariz 25. mart 1980) bio je francuski teoretičar književnosti, filozof, književni kritičar i semiotičar. Njegovo polje interesovanja bilo je široko. Izvršio je snažan uticaj na razvoj strukturalizma, semiotike, egzistencijalizma, marksizma, antropologije i poststrukturalizma. Biografija Bart je rođen 12. novembra 1915. u Šerburu u Normandiji kao sin Anrijete i Luja Barta, pomorskog oficira. Otac mu je poginuo 1916. na Severnome moru za vreme Prvog svetskog rata. Sa jedanaest godina zajedno sa majkom preselio se u Pariz, no uprkos preseljenju Bart je čitav život ostao vezan za svoj rodni kraj. Na pariskoj Sorboni, koju pohađa od 1935. do 1939, pokazuje se ambicioznim učenikom. U tom razdoblju bolovao je od raznoraznih bolesti, uključujući i tuberkulozu, zbog koje je mnogo vremena proveo u izolaciji sanatorijuma. Učestali zdravstveni problemi negativno su uticali na njegovu akademsku karijeru i polaganje ispita. Zbog lošeg zdravlja bio je oslobođen vojne službe. Od 1939. do 1948. radio je na dobijanju diplome iz gramatike i filologije, izdao je svoje prve akademske radove, sudelovao je u medicinskim studijima, ali se i dalje borio sa lošim zdravstvenim stanjem. Godine 1948. vratio se isključivo akademskome radu, te je dobio nekoliko kratkoročnih poslova na institutima u Francuskoj, Rumuniji i Egiptu. Istovremeno pisao je za pariski levičarski časopis Borba (Combat), a ti članci su vremenom izrasli u knjigu Le degré zéro de l`écriture (1953). Narednih sedam godina proveo je u Centre national de la recherche scientifique gde je studirao leksikologiju i sociologiju. Takođe, u tome periodu počeo je da piše popularni serijal eseja za časopis Les Lettres Nouvelles u kojima je pobijao mitove popularne kulture (kasnije su eseji okupljeni i objavljeni u zbirci Mitologije izdanoj 1957. godine). Poznavajući u izvesnoj meri engleski jezik, Bart je predavao na Midlberi koledžu 1957. godine i sprijateljio se sa budućim engleskim prevodiocem velikog dela njegovog rada, Ričardom Hauardom, tog leta u Njujorku. Rane šezdesete proveo je istraživajući semiotiku i strukturalizam. Mnogi njegovi radovi su kritikovali postojeće tradicionalne akademske poglede književne kritike. Njegove ideje dovele su ga u javni sukob sa Romonom Pikarom, koji ga je napao u tekstu Nova kritika zbog navodnog nedostatka poštovanja prema francuskoj književnoj tradiciji. Bart mu je odgovorio u svome delu Kritika i istina iz 1966. gde je optužio staru građansku kritiku za manjak brige o nijansama i finoći jezika, te o selektivnoj neukosti u kritici dijalektičkih teorija (kao što je na primer marksizam). Do kasnih šezdesetih Bart je stekao veliki ugled. Putuje u SAD i Japan te održava prezentacije. Svoje najpoznatije delo, esej Smrt autora, koje služi kao jedan od osnovnih prelaznih radova u istraživanju logike strukturalističke misli, objavio je 1967. godine. Nastavio je da doprinosi zajedno sa Filipom Solerom avangardnom književnom časopisu Tel Quel, gde se razvijaju slične ideje Bartovim. Bart objavljuje knjigu S/Z 1970, u kojoj je analizirao Balzakovu pripovetku Sarazin. Tokom sedamdesetih nastavio je graditi književnu kritiku, te razvija pojmove tekstualnosti i književničke neutralnosti. 1971. gostuje kao predavač na univerzitetu u Ženevi. Godine 1976. bio je odabran za predavača na katedri za književnu semiologiju na Koležu de Frans u Parizu. Iste godine njegova majka Anrijeta Bart, sa kojom je živeo 60 godina umire. Njegovo poslednje veliko delo Mračna komora je delom esej o prirodi fotografije, a delom pomirenje sa smrću njegove majke. Dana 25. februara 1980. Barta je udario automobil, nakon što je napustio zabavu, koju je održao Fransoa Miteran. Mesec dana kasnije umro je od posledica povrede. MG102 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bauer, Ljudevit (Ludwig), hrvatski književnik i prevoditelj (Sisak, 13. VIII. 1941). Studij jugoslavenskih jezika i književnosti te ruskog jezika i književnosti završio na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1965), a poslijediplomski studij u Pragu (1973). Napisao više ogleda o češkoj i slovačkoj književnosti te o recepciji slovačke književnosti u Hrvatskoj. Piše prozu za djecu (Parnjača Colombina, 1979; Dokaz da je Zemlja okrugla, 1987; Poliglot i pas, 1989; Tri medvjeda i gitara, 1990), romane (Trag u travi, 1984; Trik, 1985; Kratka kronika porodice Weber, 1990; Biserje za Karolinu, 1997; Partitura za čarobnu frulu, 1999; Don Juanova velika ljubav i mali balkanski rat, 2003; Zapisi i vremena Nikice Slavića, 2007; Zavičaj, zaborav, 2010; Karusel, 2011; Toranj kiselih jabuka, 2013; Šoferi, 2017; Muškarac u žutom kaputu, 2018), poeziju i drame. Prevodi s češkoga, slovačkoga i engleskoga. Mladen Veža (Brist, 7. veljače 1916. – Zagreb, 19. veljače 2010.), hrvatski slikar, grafičar i ilustrator. S nepunih trinaest godina dolazi u Zagreb. Umjetničku akademiju završio je 1937. godine u Zagrebu pod vodstvom Vladimira Becića.[1] Iste godine prvi put izlaže u Salonu Urlich sa suizlagačem Slavkom Kopačem. Povremeno je podučavao na Akademiji primijenjenih umjetnosti do 1981. godine.[1] Godine 1938. godine sudjelovao je na prvoj izložbi u Domu primijenjenih umjetnosti pod nazivom Pola stoljeća hrvatske umjetnosti, koju je blagoslovio nadbiskup Alojzije Stepinac i otvorio Vladko Maček.[2] Također je sudjelovao na I., II., III. i IV. Izložbi hrvatskih umjetnika NDH (1941. – 44.). godine.[2] Na izložbama hrvatske umjetnosti u Berlinu, Beču i Bratislavi sudjelovao je s trima slikama. Neposredno nakon rata časni sud Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU) u sastavu Đuro Tiljak (predsjednik), Marino Tartaglia i kipar Grga Antunac, isključio ga je na godinu dana iz javnog djelovanja zajedno s Ljubom Babićem (oslobođen na intervenciju Krste Hegedušića). Nakon mjesec dana zabrane imenovali su ga voditeljem zagrebačkog Agitpropa. Za vrijeme rata politički je neaktivan, službovao je u gimnazijama u Zagrebu i Karlovcu, slikao rodni kraj i savske krajolike, portretirao, ilustrirao knjigu Danijela Crljena Naš Poglavnik. Imao je četiri brata i svi su bili u partizanima. Oženjen je s Mirjanom Vežom, povjesničarkom umjetnosti i enciklopedisticom. Mladen Veža je također izlagao i u Zagrebu, Beogradu, Sisaku, Mariboru, Splitu, rodnom Bristu, Sarajevu, Osijeku i Bejrutu.[3] Veža je primio mnoge nagrade i priznanja uključujući i nagradu Vladimir Nazor 1994. godine.[2] Preminuo je 19. veljače 2010. u Zagrebu.... Cesarić, Dobriša, hrvatski pjesnik i prevoditelj (Požega, 10. I. 1902 – Zagreb, 18. XII. 1980). Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je živio od 1916. Radio je kao lektor i urednik. Redoviti član JAZU-a od 1951. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1967) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1976). Prvu je pjesmu objavio 1916. u Pobratimu, a pjesničku afirmaciju stekao u vodećim književnim časopisima (Kritika, Savremenik, Literatura, Književnik, Hrvatska revija), no najviše pjesama objavio je u Književnoj republici. Od 165 pjesama njih 127 objavio je za života u 15 samostalnih zbirki. Lirika mu je bliska romantičarima i modernistima (doživljaji seoskoga i gradskoga krajolika, gradacije i kontrastiranja, romantički leksik i metaforika, ritmičnost i simboličko-alegorijske značajke). U pjesmama sa socijalnim temama (Mrtvačnica najbjednijih, Vagonaši, Zidari, Predgrađe) pridružio se struji tzv. socijalne književnosti između dvaju svjetskih ratova. Motivi iz gradskog života i sive gradske svakodnevice također su mu estetski privlačni, u njih unosi romantičke sadržaje, što ga čini tipičnim urbanim pjesnikom. Ugled jednoga od »najmuzikalnijih hrvatskih pjesnika« (M. Matković) zahvaljuje raznovrsnim ponavljanjima (glasova, riječi, stihova, strofa) naslijeđenima iz usmenoga pjesništva (romance i balade) i gradske popijevke. Pjesme mu odaju dojam spontanosti te lakoće i jednostavnosti, no Cesarić je osobitu pozornost pridavao kompoziciji pjesme, rješavajući ju najčešće po načelu cikličnosti. Kombinirajući tzv. visoke teme s niskim postupcima popularnih šansona i šlagera te avangardnih »praznih mjesta« (npr. Povratak, Balada iz predgrađa, Kronos i dr.), Cesarićeva lirika na umjetnički sugestivan način poništava jaz između običnoga i uzvišenoga te pokazuje da su svakodnevne, banalne stvari zapravo sudbinske. Lirika mu odaje nenametljivu misaonost čovjeka čiji se svjetonazor temelji na uočavanju opreka između prolaznoga i vječnoga, realnoga i idealnoga, običnoga i neobičnoga, lijepoga i ružnoga. Antiteza, kao glavno umjetničko načelo, prožima i Cesarićevu poetsku viziju te motivira njegov stvaralački čin u kojem se ne nalazi samo poticaj već i životni smisao. Svijet i postojanje stječu tako u Cesarića svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Time se istodobno podnosi nesavršenost svijeta, njegova kontrastivna narav, nužnost i fatalnost kruga, tj. vječnoga vraćanja (Povratak), i prevladava pesimizam. Mnoge su Cesarićeve pjesme uglazbljene. Pisao je i kritičko-memoarsku prozu te objavljivao prepjeve s njemačkoga, ruskoga, bugarskoga i slovenskog jezika. Djela: Lirika (1931), Spasena svijetla (1938), Izabrani stihovi (1942), Pjesme (1951), Knjiga prepjeva (1951), Osvijetljeni put (1953), Tri pjesme (1955), Goli časovi (1956), Proljeće koje nije moje (1957), Izabrane pjesme (1960), Moj prijatelju (1966), Slap (1970), Izabrane pjesme (1973), Pjesme – Memoarska proza (1976), Voćka poslije kiše (1978)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kroz lično iskustvo, Kolin Vilson je otkrio da se ljudska bića sastoje od lestvice ili hijerarhije sopstava, čiji se gornji članovi mogu po želji pozivati na ličnu transformaciju i duboko znanje. Njegovo novostečeno znanje podstaklo ga je da napiše Misterije: istraživanje okultnog, paranormalnog i natprirodnog, pokušaj da primeni svoju teoriju na sve paranormalne pojave, od predviđanja do savijanja kašike Urija Gelera. On predstavlja detaljne studije proganjanja, opsednutosti i demonske hipnoze, kao i magije, kabale i astrologije. U središtu njegovog rada je fascinantna rasprava o Velikoj tajni alhemičara, koju vidi kao ključ za misteriju lestvice sopstva. Colin Henry Wilson (na engleskom: Colin Wilson) engleski je filozof, kritičar i pisac, autor bestselera u žanrovima trilera, horora i dokumentaraca vezanih uz krimiće, misticizam i paranormalno. Biografija i kreativnost Colin Henry Wilson rođen je 26. lipnja 1931. u Leicesteru, Leicestershire, Engleska od roditelja Arthura i Anette Wilson. Kao student jako ga fascinira znanost i puno čita. U dobi od 16 godina napustio je školu i počeo raditi u tvornicama i raznim zanimanjima, dok se istovremeno bavio književnošću. U jesen 1949. godine pozvan je u službu u Kraljevsko zrakoplovstvo, ali je učinio sve da napusti vojsku. Nakon otkaza putuje po Europi i radi na privremenim poslovima. Godine 1951. vratio se u Leicester. Oženio se Dorothy Tropp. Selili su se u London i dobili sina. Brak im se brzo raspao zbog loše financijske situacije obitelji. U tom je razdoblju Colin Wilson u slobodno vrijeme počeo pisati roman. Prijateljuje s tri mlada pisca – Billom Hopkinsom, Stewardom Holroyem i Laurom Del Rivo. Slijedi novo putovanje Europom u potrazi za samoispunjenjem i proučavanjem književnosti. Nakon povratka u Leicester, 1960. oženio se s Joy Stewart s kojom je dobio troje djece. Godine 1956. objavljena je njegova prva dokumentarna knjiga, The Outsider. U njemu analizira djela ključnih književnih i kulturnih ličnosti – Alberta Camusa, Jean-Paula Sartrea, Ernesta Hemingwaya, Hermanna Hessea, Fjodora Dostojevskog, Williama Jamesa, Vincenta Van Gogha itd. te percepciju društvene alijenacije u njihovim djelima. Knjiga je postala bestseler, prevedena je na više od 30 jezika, popularizirala je egzistencijalizam u Velikoj Britaniji, no kritičari su je ocijenili podijeljeno. Nakon objavljivanja Outsidera pridružio se književnom pokretu Ljuti mladi ljudi. Njegovi radovi fokusirani su na pozitivne aspekte ljudske psihologije, vrhunska iskustva i ograničenja svijesti. Godine 1960. objavljen je njegov prvi fikcijski roman Ritual in the Dark u serijalu Gerarda Sorma. Godine 1985. njegov roman The Space Vampires adaptiran je u film Lifeforce sa Steveom Railsbackom, Matildom May, Peterom Firthom u glavnim ulogama. Nakon operacije kralježnice doživio je moždani udar i izgubio sposobnost govora. U listopadu 2013. godine primljen je u bolnicu s upalom pluća. Colin Wilson preminuo je 5. prosinca 2013. u St Austellu, Cornwall, Engleska.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malkice iskrzan, nista strasno! Sve ostalo uredno! Kroz lično iskustvo, Kolin Vilson je otkrio da se ljudska bića sastoje od lestvice ili hijerarhije sopstava, čiji se gornji članovi mogu po želji pozivati na ličnu transformaciju i duboko znanje. Njegovo novostečeno znanje podstaklo ga je da napiše Misterije: istraživanje okultnog, paranormalnog i natprirodnog, pokušaj da primeni svoju teoriju na sve paranormalne pojave, od predviđanja do savijanja kašike Urija Gelera. On predstavlja detaljne studije proganjanja, opsednutosti i demonske hipnoze, kao i magije, kabale i astrologije. U središtu njegovog rada je fascinantna rasprava o Velikoj tajni alhemičara, koju vidi kao ključ za misteriju lestvice sopstva. Colin Henry Wilson (na engleskom: Colin Wilson) engleski je filozof, kritičar i pisac, autor bestselera u žanrovima trilera, horora i dokumentaraca vezanih uz krimiće, misticizam i paranormalno. Biografija i kreativnost Colin Henry Wilson rođen je 26. lipnja 1931. u Leicesteru, Leicestershire, Engleska od roditelja Arthura i Anette Wilson. Kao student jako ga fascinira znanost i puno čita. U dobi od 16 godina napustio je školu i počeo raditi u tvornicama i raznim zanimanjima, dok se istovremeno bavio književnošću. U jesen 1949. godine pozvan je u službu u Kraljevsko zrakoplovstvo, ali je učinio sve da napusti vojsku. Nakon otkaza putuje po Europi i radi na privremenim poslovima. Godine 1951. vratio se u Leicester. Oženio se Dorothy Tropp. Selili su se u London i dobili sina. Brak im se brzo raspao zbog loše financijske situacije obitelji. U tom je razdoblju Colin Wilson u slobodno vrijeme počeo pisati roman. Prijateljuje s tri mlada pisca – Billom Hopkinsom, Stewardom Holroyem i Laurom Del Rivo. Slijedi novo putovanje Europom u potrazi za samoispunjenjem i proučavanjem književnosti. Nakon povratka u Leicester, 1960. oženio se s Joy Stewart s kojom je dobio troje djece. Godine 1956. objavljena je njegova prva dokumentarna knjiga, The Outsider. U njemu analizira djela ključnih književnih i kulturnih ličnosti – Alberta Camusa, Jean-Paula Sartrea, Ernesta Hemingwaya, Hermanna Hessea, Fjodora Dostojevskog, Williama Jamesa, Vincenta Van Gogha itd. te percepciju društvene alijenacije u njihovim djelima. Knjiga je postala bestseler, prevedena je na više od 30 jezika, popularizirala je egzistencijalizam u Velikoj Britaniji, no kritičari su je ocijenili podijeljeno. Nakon objavljivanja Outsidera pridružio se književnom pokretu Ljuti mladi ljudi. Njegovi radovi fokusirani su na pozitivne aspekte ljudske psihologije, vrhunska iskustva i ograničenja svijesti. Godine 1960. objavljen je njegov prvi fikcijski roman Ritual in the Dark u serijalu Gerarda Sorma. Godine 1985. njegov roman The Space Vampires adaptiran je u film Lifeforce sa Steveom Railsbackom, Matildom May, Peterom Firthom u glavnim ulogama. Nakon operacije kralježnice doživio je moždani udar i izgubio sposobnost govora. U listopadu 2013. godine primljen je u bolnicu s upalom pluća. Colin Wilson preminuo je 5. prosinca 2013. u St Austellu, Cornwall, Engleska.

U dobrom stanju! Skromno podvlaceno drvenom bojicom na 5, 6 strana ostalo uredno Redje u ponudi! Imperije - logika vladavine svetom od starog Rima do Sjedinjenih Država Herfrid Minkler (autor) Slobodan Damnjanović (prevod) Izdavač: Službeni glasnik:Albatros plus Knjiga “Imperije” Herfrida Minklera, uglednog nemačkog socijalnog teoretičara, istoričara ideja i politikologa, po mnogo čemu predstavlja jedinstvenu studiju ove vrste u naučnoj literaturi. Autor je svoja, po svemu uzorna istraživanja bazirao na nekoliko naučnih disciplina:od istoriografije i geopolitike, do sociologije i politikologije, posredujući znalački primenjeni multidisciplinarni pristup - opštim komparativnim metodom. Naglašavajući razliku izmedju starih i novih imperija, Minkler posebnu pažnju poklanja Rimskom Carstvu, kao najvećoj imperiji staroga sveta, čije izučavanje, po ovom autoru, ima ključnu ulogu u razumevanju moderne imperije – američke. Naime, kako na simbolicko-ideološkom, tako i na teritorijalnom nivou, moguće je prepoznati upadljivu sličnost između ovih dveju imperija. Jednom rečju, Herfrid Minkler je istovremeno pribegao istorijskom istraživanju i izvanredno sačinjenoj tipologiji imperijalnih oblika vladavine – tražeći pri tom one obrasce ili mehanizme delanja koji su reprezantativni za sve dosadašnje imperijalne tvorevine u ljudskoj istoriji. Herfried Munkler (rođen 15. avgusta 1951. u Fridbergu, Hesen) je nemački politolog sa fokusom na političku teoriju i istoriju ideja. Predavao je kao redovni profesor na Univerzitetu Humboldt u Berlinu. Postao je poznat po svojim istraživanjima o Machiavelliju. U oktobru 2018. penzionisan je Roditelji Munklersa radili su u školi; ima dva brata i sestre. [2] Uzeo je klasični jezički profil u augustinskoj školi Friedberg i tamo napravio 1970 Abitur. U mladosti, Munkler je bio član Jusosa. Minkler je diplomu u nemačkim studijama, političke nauke i filozofije na Goethe Univerziteta u Frankfurtu na Majni, koji je završio 1977. godine sa prvim državnim ispitom za nastavu u srednjim školama u Nemačkoj i društvenih nauka. [3] Nakon toga, Munkler je radio na svojoj disertaciji o Machiavelliju. Opravdanje političkog mišljenja moderne ere iz krize u Firenci, koja se danas smatra standardnim radom. [4] Godine 1981. imenovan je dr. Med. Phil. Dr. Od 1982. godine zaposlen je kao asistent na katedri za društvene nauke Goethe univerziteta. On je dodeljeno u 1987. sa Pisma na temu državne politike u izdanju S. Fischer Verlag pod naslovom U ime države: osnivanje državne politike u ranom modernom [3] periodu i dobio venia legendi za političke nauke. Njegova disertacija i teza o osposobljavanju bili su trendovi za njegov kasniji rad. Zatim je na istom fakultetu dobio zamjenu za profesora političkih nauka. U martu 1992, Munkler je pratio poziv sa Univerziteta Humboldt u Berlinu. Od tada ima Katedru za političku teoriju na Katedri za društvene nauke. Godine 1992. odbio je poziv na Katedru za političku filozofiju na Univerzitetu u Cirihu; Godine 2002. odbacio je poziv za profesor političkih nauka na Univerzitetu u Augsburgu. [6] Bio je dekan odeljenja 1992/93. I direktor Instituta društvenih nauka u 2002/03. [7] Njegovi istraživački interesi su u. . Politička teorija, istraživanje kulture, istorija ideja, ratna istorija, teorija rata, rizik i bezbednost. Među njegovim akademskim studentima (od 2014. godine) je 42 doktoranta i 18 postdoktorskih studenata. . Marcel M. Baumann, Harald Bluhm, Matthias Bohlender, Paula Diehl, Karsten Fischer, Jens Hacke, Eva Marlene Hausteiner, Leon Hempel, Andreas Herberg-Rothe, Bernd Ladvig, Marcus Llankue, Grit Put Berger i Siegfried Veichlein. [8] Od 1988. do 1999. bio je odgovoran za političku teoriju u političkom kvartalu. Godine 1993. bio je gostujući predavač na Institutu za napredne studije u Beču. Godine 2001. bio je profesor akademije na Berlin-Brandenburg akademiji nauka. Od 2004. do 2008. bio je član Centra za kolaborativno istraživanje 640 (`Reprezentacije društvenih naloga u tranziciji`). [6] Godine 2004/05 bio je gostujući profesor u Centru za društvene nauke u Berlinu. [6] U 2006/07. Koordinirao je Klaster izvrsnosti `Sigurnost i rizik`. [6] Od 2009. godine bio je deo specijalnog istraživačkog područja 644 (`Transformacije antike`). [6] Pored toga, član je istraživačke grupe DFG `Poređenje društva` i angažovan je u programu `Teorija političkih institucija` [6]. Godine 2016/17. Bio je Carl Friedrich von Siemens, saradnik Fondacije Carl Friedrich von Siemens u Minhenu. Munkler je bio jedan od eksperata koji su učestvovali u Reviziji projekta Ministarstva vanjskih poslova za 2014. godinu - Vanjska politika razmišljanja naprijed. U svom doprinosu je naglasio da je njemačka vanjska politika orijentirana na interese Njemačke, a manje na njene vrijednosti. Ovu činjenicu treba iskreno komunicirati kako bi se smanjila `demokratska ranjivost` njemačke vanjske politike. [9] On je u. . Urednik serije (`Političke ideje`) na Akademiji-Verlag. Minkler objavljeni u časopisima kao što su Međunarodna tribina za sociologiju, međunarodne odnose, političku Kuarterli, Sociološki pregled, Nemačke Journal of Philosophi, Keln Journal of Sociologi and Social Psichologi, od politike i savremenu istoriju, Arhiv za pravne i socijalne filozofije, Journal of Political Philosophi, Levijatan - Berliner Zeitschrift fur Sozialvissenschaft i Blatter za njemačku i međunarodnu politiku. Autor je i sociopolitičkih rubrika u Frankfurter Rundschau. Munkler je oženjen književnikom Marinom Munkler od avgusta 1983; brak dolazi od ćerke (* 1985) i sina (* 1988) Pored njegovog rada na Machiavelliju, primjenjuju se radovi The Nev Vars (2002) i Empires. Logika svetske dominacije - od starog Rima do Sjedinjenih Država (2005) kao izvanredna. [10] Zajednički rad Piperovog priručnika o političkim idejama, objavljen sa Iringom Fetscherom, njegovim akademskim nastavnikom, od 1985. do 1993. godine, smatra se `standardnim radom na istoriji ideja par ekcellence` (Jurgen Hartmann i Luise Sanders). [11] Valter Reese-Schafer i Samuel Salzborn opisali su svezak kao `značajan` i kao `vrlo sveobuhvatan pregled`. Rad je `u mnogim aspektima bio primeran [...] i do danas je bio bez premca` [12]. Godine 1993. Munkler je predstavio uvod u političku filozofiju Thomasa Hobbesa u Campus-Verlagu. Munkler pretpostavlja `političko-naučnu perspektivu`, tvrdi filozof Trier Dieter Huning. Recenzent je kritikovao da autor `ignoriše` moralnu i pravnu filozofiju i `novo zanemarivanje` novih anglosaksonskih rezultata istraživanja. Zajedno s Marinom Munkler napisao je leksikon renesanse, koji je 2000. godine objavio Verlag C.H.Beck. Frankfurtski istoričar i filozof Hans Erich je u svom pregledu opisao Troje Munklera kao jednog od `najpoznatijih nemačkih istraživača renesanse` u to vrijeme i na kraju pohvalio stručnost oba autora. To je bila pouzdana, `interesantna i poučna knjiga zabave` koja se nije mogla ponašati kao `leksikon`, već verovatno u ličnom registru kao `referentna knjiga`. On je nastavio govoriti o `užitku u čitanju`, a `uznemiravanje zbog operacije sa rečju` leksikon `obmanjujuće oznake` smanjuje. U svojoj knjizi Novi ratovi - to je u preglednoj knjizi Klasici društvenih nauka. Munklerova teza je da su konvencionalni, simetrični ratovi između država zamenjeni asimetričnim ratovima. Za ove nove ratove neophodna su tri elementa: `denacionalizacija`, `asimetrizacija` i `automatizacija vojnog nasilja` [10]. Markus Holzinger (2011) je pohvalio argumentiranu sjajnost Munklera, ali napominje da su njegove teze razvile kontroverzni spor u profesionalnom svijetu. [15] Na primer, Raul Zelik je knjigu `carstvo` nazvao `borbenim skriptom` u kojoj je Munkler `podstakao elitu da opiše svetsku situaciju, kojoj je bila potrebna moć da postoji kao takva i da bi mogla da se preuredi.` [16] Prema mišljenju Helmuta Fleischera Munkler-ova `analiza-forma (...) suviše sužava pogled na realno-situacione preduslove, motive počinioca kao i na istorijske kontekste`....

Sofisti su oduvek bili „loši momci“. Takvim su ih, barem, predstavljali nesumnjivo „dobri momci“ Sokrat, Platon i Aristotel, a potom i čitava vojska onih koji su, prirodno, obožavali „dobre momke“. Sofisti su se, naime – svedoče „dobri momci“ – služili svim mogućim sredstvima, a naročito logičkim i retoričkim smicalicama, da bi izašli kao pobednici iz rasprava u kojima su, kao vešti govornici, rado učestvovali. Sofist Gorgija je, recimo, prema predanju, bio u stanju da izađe pred skupštinu i svojom govorničkom veštinom začara poslanike, bez obzira da li je to o čemu govori istina ili ne. Takvo se stanje stvari nipošto nije dopalo „dobrim momcima“ te su, razume se, počeli da ogovaraju sofiste. I dobro im je krenulo. Hiljadama godina kasnije „dobri su momci“ nesumnjivo odneli pobedu nad „lošim momcima“ jer i danas „biti sofist“ ne znači ništa dobro. Naprotiv. „Biti sofist“ znači biti slatkorečiv i vešt u govoru, onaj ko će, zbog lične ili usko shvaćene koristi, da zastupa neku priču bez obzira na to da li je ona istinita ili ne. Za advokate se, utoliko, ume reći da su sofisti. Uostalom, jedna od težih moralisitčkih optužbi bila je da su sofisti, baš kao i danas advokati, radili za pare, zastupali su one koji bi mogli da ponude odgovarajuću sumu, a da li je taj neko moralna ili nemoralna osoba, da li govori istinu ili laže, za sofiste je, prema tumačenju „dobrih momaka“, bilo nevažno. U poslednjih pedesetak godina, međutim, pojavili su se značajni radovi koji takvo viđenje žestoko dovode u sumnju, a knjiga kanadskog filozofa Kristofera Tindejla, uz radove francuske filozofkinje Barbare Kasen, nesumnjivo je jedna od najznačajnijih i najprodornijih. Tindejl je Tamne branioce razuma pisao dugo i strpljivo. S jedne strane on se poduhvatio minuciozne analize Aristotelovih „sofističkih pobijanja“, tog slavnog teksta u kojem je učitelj Aleksandra Makedonskog logikom pobijao sofističke stavove. Tindejl, međutim, ne veruje velikom Aristotelu na reč i relativno lako pokazuje da Aristotel ne radi drugo do to što rade i sofisti, jedino je on, u pojedinim sekvencama, možda veštiji od drugih. Pored toga, dovodi Tindejl u pitanje specifinu težinu teorijske filozofije i suprotstavlja joj onu filozofiju koja ne živi u tihim šumama, udobnim filozofskim školama, ili mirnim odajama, već koja se bori za život na trgu, u političkoj areni, u masi. Sofisti su bili filozofi koji su se suočavali sa masom, sa besnim političkim protivnicima, sa ljudima koji ih nisu slušali strpljivo i puni dobri volje, već su im upadali u reč, nadvikivali se s njima, svađali, vređali, nastojali da prevladaju. U takvim situacijama teško da je imalo smisla stvar posmatrati s metafizičkih visina. I, dodaje Tindejl, to nipošto ne znači da su sofisti izneveravali zahtev za istinom ili logikom, već su koristili druga sredstva od onih kojima su bili skloni Platon i Aristotel. To, najzad, ne znači da su filozofije „dobrih momaka“ vrednije, već samo da su, vremenom, odnele prevagu. Zbog toga je, predlaže kanadski filozof, možda došlo vreme da se „loši momci“, najzad, rehabilituju. Tamni branioci razuma briljantna je, provokativna, moćna filozofska igra.

Autor - osoba Pavlović, Branko Naslov Filozofski rečnik / Branko Pavlović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Plato, 1997 (Beograd : Fond Kapetan Dragan) Fizički opis 257 str. Zbirka Biblioteka Na tragu Branko Pavlović (16. avgust 1928 – 14. mart 1986) bio je filozof i pisac. Predavao je Antičku filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu . Uređivao je časopise: Gledišta, Filozofija, i Savremene filozofske teme. Dela: Rasprava o filozofskim naukama (1973), Filozofija prirode (1978), Eros i dijalektika (1997), Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski rečnik (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000). Uvod u savremenu filozofiju (2003) , Filozofija nauke (2007), Udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Učesnik mnogih tribina, radio i TV emisija, okruglih stolova. Mnogi njegovi savremenici će se setiti prepunih predavanja na Kolarcu, i ništa manje posećenih redovnih predavanja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon ni malo lakog detinjstva, odlazi u Beograd. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, radio je kao profesor filozofije i matematike u jednoj beogradskoj gimnaziji. Prve radove je pisao i objavljivao za časopis Jež. Objavljene tekstove je potpisivao pseudonimom. Želeo je da prođe barem još nekoliko godina rada na fakultetu, sazrevanja njegovog filozofskog bića kako bi se posvetio pisanju, ali ga je na ogromnu žalost prerana i zloćudna bolest u tome sprečila, 14. marta 1986. godine. Zahvaljujući borbi porodice da se radovi i spisi sačuvaju od zaborava, boreći se da ne odu u pogrešne ruke, velikom ljubaznošću njegovih studenata Ilije Marića (danas profesora na Hemijskom fakultetu u Beogradu) i Branislava Gojkovića (osnivača izdavačke kuće Plato), radovi su pažljivo pregledani, pročitani, sa ljubavlju uređeni i objavljeni pod okriljem izdavačke kuće Plato. Tu se, između ostalih mogu naći: Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000) Ostao je upamćen kao vrsni predavač antičke filozofije, kao neko ko je celim bićem umeo da prenese helensku misao na svoje studente, kao i na one koji to nisu bili. Nesumnjiv filozofski eros je iz kroz njega govorio, a profesor Pavlović je to sa ljubavlju od iskona primao i nesebično delio. Mnogi studenti pamte čuvene ekskurzije po Grčkoj i Italiji. Presokratska misao je posvećena Milošu N. Đuriću : „Njegova predavanja i dela uputila su me da visoko cenim i volim helensku misao“ I čini se da je veliki deo ovog najvećeg heleniste u Srba ostavio traga na pokojnog profesora Branka Pavlovića. Za njegov kabinet broj 353, bile su karakteristične biste Sokrata, Platona i Aristotela, kojih se sećaju mnogi studenti i dan danas, kao još jednu od asocijacija na dragog profesora. Mnogi koji su iskreno osećali i poštovali izvor filozofske misli, i dan danas emotivno govore o profesoru Pavloviću. Kao velika inspiracija i uzor, kao najčistiji prenosilac ljubavi ka antičkoj filozofiji bio je i profesoru dr. Bogoljubu Šijakoviću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu), prof. dr. Vladanu Perišiću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i bivši dekan tog fakulteta), pomenutom Iliji Mariću i Branislavu Gojkoviću kao i Petru Živadinoviću[1], (nekadašnjem uredniku BIGZ-a i direktoru kulturnog centra u Parizu; osnivač izdavačke kuće Paidea) i mnogim drugima. Sahranjen je u rodnom selu - Piromanu. Epitaf na nadgrobnoj ploči, reči su supruge Mire i sina Darka, koji glasi: „Tvoje reči imaju vatrenu moć i beskonačnu dubinu“ Na porodičnom grobu gde je samo majka sahranjena, nalaze se i fotografije tragično nastradalog oca i brata. Na tom mestu se može pročitati epitaf najintimnijeg značenja za pokojnog Branka Pavlovića: Jov 17,15 I gde je sada nadanje moje? Moje nadanje ko će videti? Dubina i težina ovog pitanja ga je pratila i obeležila ceo život. Rekli su o Branku Pavloviću Posmrtno slovo profesora Slobodana Žunjića povodom smrti Branka Pavlovića: „Smrću Branka Pavlovića gubimo verovatno poslednjeg velikog zastupnika izvornog antičkog shvatanja filozofije kao težnje ka mudrosti. Za njega filozofija nije bila samo deo školskog sistema i kulturno- naučnog pogona, nego suštinsko obeležje pa i glavno izvorište duha jednog vremena i jednog naroda. U epohi sveopšte politizacije i tehnifikacije umešno je branio jedno tradicionalnije, ali i plemenitije razumevanje zadatka filozofa u javnom i društvenom životu. Zato se filozofijom bavio sa patosom na koji upućuje prvi deo njenog imena, ne osvrćući se previše na to što je ovaj intelektualni afekt ljubavi mnogima u međuvremenu postao nerazumljiv ili čak sumnjiv. On ga je sa ubeđenjem smatrao preduslovom svakog pravog filozofiranja, razume se, ne i samom filozofijom. Filozofija je za njega jednako malo bila samo jedno stanje duže koliko i samo neki poseban oblik i znanje. Bila mu je sve to zajedno, saznajni, moralni i kulturni stav, ali i vrhunac jednog obrazovnog procesa, koji se opsegom i nadasve etičko-praktičnim usmerenjem direktno nadovezivao na Platonov akademjiski krug znanja i vaspitanja. Ovu filozofsku praideju je Pavlović želeo da preuzme modernim sredstvima pouzdajući se s pravom u svoj autentični dar filozofskog propitivanja i poučavanja. Izuzetni i pomalo samonikli talenat ga je učinio vrsnim filozofskim spisateljem i još sjajnijim predavačem. Sokratske po duhu, njegov filozofske besede su imale i sokratsko dejstvo: generacije i generacije mladih ljudi bile su u svom prelomnom dobu privučene i konačno pridobijene za filozofiju upravo Pavlovićevim predavanjima, možda najboljim predavanjima iz filozofije koja su se kod nas u kontinuitetu mogla slušati krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina. Plenio je istančanošću svojih formulacija, oštroumnim zapažanjima, duhovitim i originalnim improvizacijama, a naročito izvanrednim filozofskim obrazovanjem koje danas sve više postaje retkost. Ono mu je omogućavalo da se pouzdano i lako kreće u širokim istorijskim i tematskim rasponima, od presokratovaca do egzistencijalista, od filozofije religije i mita do filozofije prirode i nauke. Za sobom je ostavio nekoliko vrednih knjiga i mnogo značajnih studija. Ipak, oni koju budu poznavali jedino njegove objavljene radove imaće samo bledu sliku misaonog bogatstva i retoričke uverljivosti njegove umne reči. Sada kada je ona nepovratno usahla, sada kada se njegova egzistencija izjednačila sa svojom konačnošću, sada kada je smrtno bivstvovanje postalo bivstvovanje smrti, tek sada, kao što to često biva, shvatamo jasnije da je njegova borba za dostojanstvo filozofije bila ujedno borba za sopstveni životni smisao U jednom fedonovski intoniranom cilju napisao je redove koji u fakticitetu smrti neminovno dobija autobiografski značenje: „Sile sudbine učinili smo svetovnim silama. Jednu od tih sila izazivamo prirodom nužnošću. Ona čini moje telo trošnim, a moju dušu samo harmonijom telesnih delova, muzikom na telesnoj liri. Telo će postepeno slabiti, lira će gubiti čvrstinu i zvučnost, muzika će jednog dana prestati. Mogu donekle odlagati taj čas, ali on mora doći. Protiv ove sile, dakle, ne mogu učiniti ništa. Ali zašto bi me ova nemoć sprečavala da svoj živt dostojno proživim? I ne samo to, mudrost mi nalaže da svoj život dostojno dovršim...“ Iz svog najdubljeg unutrašnjeg poriva bez ostatka posvećen filozofiji i nastavno-pedagoškom radu, njegov život se završio pre nego što je dao sve što je mogao dati, ali nalog mudrosti koja ga je vodila nije izneverio. „ Milorad Lj. Milenković: Nadgrobno slovo mome jedinom učitelju u filozofiji Branku U. Pavloviću: „/.../ Sada, kada si otišao, kada dar tvog duha ne može biti zaboravnjen, o putu kojim stupaš, velim: o toj svetoj stvari neka sveto ćutanje razmišlja! Večna ti slava i hvala!“ Zdravko Kučnar, Politika, 16. 6. 2001. „/.../U senci pomenutih izdanja izrasta u poslednjih nekoliko godina, postepeno, tiho i nenametljivo, izdanje celokupnog filozofskog stvaralaštva Branka Pavlovića (1928—1996). Iako nije formalno označeno kao sabrana dela, ovo izdanje sabire i iznosi na videlo sve ono što je napisao Branko Pavlović. Širina interesovanja Reč je o prerano preminulom autoru koji je za života objavio svega dve knjige: „Raspravu o filozofskim osnovama nauke“ (1973) i „Filozofiju prirode“ (1978), ako ne računamo udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Dugogodišnji profesor filozofije na Univerzitetu, Pavlović je bio istinski predan svom pozivu. Među svojim studentima stekao je istinske poštovace i učenike. Predanim radom onih koji su mu bili naprivrženiji - Ilije Marića, urednika, koji je prikupio i pripremio za objavljivanje sve Pavlovićeve radove i rukopise iz zaostavštine, i Branislava Gojkovića, izdavača, kod „Platoa“ se do sada pojavilo sedam, od deset, knjiga koje sam Pavlović nije stigao da objavi. Četiri knjige: „Eros i dijalektika“, „Metafizika i egzistencija“, „Presokratska misao“ i „Filozofski rečnik“, objavljene su 1997, „Filozofski triptih“ 1998, a nedavno (sa oznakom 2000) pojavile su se i najnovije knjige: „Vidovija Artura Polačeka“ i „Mislilac na agori“. Poslednje dve knjige su na najlepši način obeležile petnaestogodišnjicu autorove smrti. Izdanje Pavlovićevih dela uključiće još i „Uvođenje u filozofiju“, „Filozofiju nauke“ (članke) i opsežna „Predavanja o savremenoj filozofiji“, koja priprema Ilija Marić. Već i sami naslovi ukazuju na širinu piščevih interesovanja u filozofiji. Ona obuhvataju i antičku i modernu i savremenu filozofiju, kao i najrazličitije oblike filozofskog izlaganja - rasprave i studije, sintetičke preglede, članke stručnog i enciklopedijskog karaktera, fragmente, meditativne zapise i sl. Pavlovićevi tekstovi otkrivaju temeljitog istraživača retke filozofske kulture i obrazovanosti, autora koji čitaoce uvodi u izvorno grčko filozofiranje, ali isto tako umešno i u probleme i filozofsko razumevanje savremenog života, njegovih opsena i ideologija. Pavlović je filozof u osami i meditaciji, ali i na agori, u dijalogu i u polemici. Bio je usamljenik, izvan škola i pravaca, struja ili partija, ali angažovan u svim oblicima filozofskog i kulturnog delovanja – predavač na Univerzitetu, ali i na javnim i popularnim tribinama, urednik u filozofskim časopisima, jednako okrenut najdubljim filozofskim raspravama, popularizaciji filozofije i filozofskom sučeljavanju sa svakodnevnim životom. Antički izvori Delovao je u vremenu kada je, sticajem društvenih i kulturnih okolnosti, filozofija kod nas, naročito u Beogradu, imala važnije mesto negoli ikada pre i posle toga. Pavlović je tu okolnost koristio da bi interesovanje za filozofiju usmeravao na njene antičke izvore. Suprotstavljao se svođenju filozofske kulture na puku struku. Vlastiti život vodio je odista filozofski. Svojim radom pokazivao je da je filozofija stvar slobodnog mišljenja i dijaloga, a ne bilo kakve dogme i pripadništva strujama koje diktira vreme ili različite ideologije. Više nego iko drugi u našoj univerzitetskoj sredini, bio je okrenut studentima koji su ga prihvatali kao istinskog učitelja u filozofiji. „Mislilac na agori“, kako priređivač naslovljava deo Pavlovićevih tekstova iz praktične filozofije i njegova oglašavanja na javnoj sceni, na tribinama i u štampi, obelodanjuje jedan vid autorovog angažmana, ali je istovremeno i dokument o jednom razdoblju u našoj filozofiji u kojoj je Branko Pavlović ostavio svoj prepoznatljiv, trajan, ali nikada nametljiv trag. Trud Pavlovićevih učenika i poštovalaca i nastojanje da njegovo delo ne ostane zaboravljeno, već da ga saberu, pripreme za objavljivanje u učine dostupnim našoj kulturnoj javnosti redak je poduhvat u našoj sredini i svake pohvale vredan čin. Može se očekivati da će i druga „sabiranja“ koja su u izgledu, a valja ih i podsticati, doprineti boljem i potpunijem sagledavanju kretanja i dometa u našoj filozofiji. Irina Deretić o neposotojanju srpske filozofske škole danas „Središnji cilj projekta ’Istorije srpske filozofije’ jeste temeljno i kritičko preispitivanje nacionalne filozofske baštine, kao i njenog odnosa sa ostalim disciplinama duhovnih i prirodnih nauka, u cilju nastojanja da se pokaže postojanje identiteta i kontinuiteta u razvoju naše filozofije. Isto tako, ovaj projekat predstavlja težnju i da se započne kontinuirano institucionalno bavljenje srpskom filozofijom, koje u našoj novijoj prošlosti nije ostvareno uprkos velikim i značajnim doprinosima pojedinaca poput Branka Pavlovića, Mihaila Đurića, Slobodana Žunjića, Ilije Marića, Bogumira Đukića i drugih.“ MG136 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 30 tak recenica podvuceno hem. olovkom, sve ostalo uredno! Kriza Evropskih Nauka i transcendentalna fenomenologija Prevod: Zoran Djindjic Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja.

NOVA KNJIGA Velika knjiga istraživača Karmen Domingo , Sesar Samanijego Izdavač: Evro Book Broj strana: 111 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Uzbudljive pustolovine petnaest čuvenih istraživača, koji se nisu plašili nepoznatog! Od Marka Pola do Amelije Erhart, saznaćete najupečatljivije detalja s putovanja čuvenih istraživača koji su nam zahvaljujući svojim podvizima otkrili nepoznate kutke Zemlje i dokazali da nas upornost i istrajnost nagrađuju novim saznanjima. Uživajte u Velikoj knjizi istraživača uz aplikaciju za proširenu stvarnost! Otkrijte svet novih ilustracija i skrivenih likova, uživajte u muzici i gledajte kako knjiga oživljava u priširenoj stvarnosti. Usmeri kameru pametnog telefona ili tableta ka ikonici za proširenu stvarnost. Obuhvati celu stranu da bi što bolje video 3D prizore. Ikonica u vrhu ekrana pokazuje ti šta sve možeš da oživiš u sceni na koju su naišao.* Zašto ti je potreban tablet ili pametni telefon za ovu knjigu? Aplikacija koju možeš da preuzmeš na svoj tablet ili pametni telefon, omogućava ti da čuješ zvuke i muziku, da pokreneš igru ili program za virtuelno crtanje. Šta mogu da radim sa sadržajem aplikacije? Kad god vidiš ikonicu proširene stvarnosti, možeš da oživiš prizore na toj stranu. Dodirni likove ili ekran da bi čuo zvuke ili muziku, ili da bi pokrenuo mini-igru. Da li proširena stvarnost postoji na svim stranama? Proširenu stvarnost možeš da stvoriš na svim stranama označenim ikonicom. Kako da preuzmem aplikaciju? Strane sa uputstvima pokazaće ti kako da preuzmeš aplikaciju. Ako tvoj tablet ili pametni telefon može da očita QR kod, on će te odvesti pravo do stranice Gugl ili Epl onlajn-prodavnice. Šta je proširena stvarnost? Proširena stvarnost je tehnologija koja omogućava čitaocu da putem tableta ili pametnog telefona čuje muziku i zvuke sa stranica knjige, da stvara i vidi animirane prizore. Da li se sadržaj proširene stvarnosti knjige dodatno plaća? Ne. Dodatni sadržaj je besplatan. Kako da slikam prizore proširene stvarnosti? Stavi knjigu na sto i otvori je na izabranoj stani. Pokreni aplikaciju i obuhvati stranu ekranom tableta ili pametnog telefona, na udaljenosti ne većoj od pedeset centimetara. Tada će se na ekranu pojaviti 3D prizori. Dodirni ikonicu kamere u dnu ekrana i slikaj. Sliku ćeš naći u folderu Slike/Fotografije u svom tabletu ili pametnom telefonu. Mogu li da smanjim ili povećam slova? Da, možeš da promeniš veličinu slova po želji. Pazi da pritom ne izgubiš iz vida koricu, budći da je proširena stvarnost koristi kao referencu. Kako da vidim virtuеlni sadržaj? Dovoljno je da preuzmeš aplikaciju. Kamera na tvom tabletu ili telefonu automatski će se aktivirati. Usmeri je ka odabranoj stranici knjigu kako bi čuo zvuke i muziku i video 3D prizore. Ne mogu da preuzmem aplikaciju Možda tvoj tablet ili pametni telefon nije kompatibilan s aplikacijom, kao što je slučaj s nekim tabletima ili pametnim telefonima koji koriste android: Uređaji s ARMv6 procesorom, kao što su HTC Hero, Magic, Wioldfire i Tatoo. Samsung Galaxy Ace ili slični. Uređaji s ARMv7 procesorom koji nemaju podršku za NEON, kao što su Samsung Galaxy Tab 10.1, LG Optimus 2X, Sony Tablet S, or ACER Iconia Tab A100. Velika knjiga za male ISTRAŽIVAČE!

Velika knjiga istraživača Karmen Domingo , Sesar Samanijego Izdavač: Evro Book Broj strana: 111 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Uzbudljive pustolovine petnaest čuvenih istraživača, koji se nisu plašili nepoznatog! Od Marka Pola do Amelije Erhart, saznaćete najupečatljivije detalja s putovanja čuvenih istraživača koji su nam zahvaljujući svojim podvizima otkrili nepoznate kutke Zemlje i dokazali da nas upornost i istrajnost nagrađuju novim saznanjima. Uživajte u Velikoj knjizi istraživača uz aplikaciju za proširenu stvarnost! Otkrijte svet novih ilustracija i skrivenih likova, uživajte u muzici i gledajte kako knjiga oživljava u priširenoj stvarnosti. Usmeri kameru pametnog telefona ili tableta ka ikonici za proširenu stvarnost. Obuhvati celu stranu da bi što bolje video 3D prizore. Ikonica u vrhu ekrana pokazuje ti šta sve možeš da oživiš u sceni na koju su naišao.* Zašto ti je potreban tablet ili pametni telefon za ovu knjigu? Aplikacija koju možeš da preuzmeš na svoj tablet ili pametni telefon, omogućava ti da čuješ zvuke i muziku, da pokreneš igru ili program za virtuelno crtanje. Šta mogu da radim sa sadržajem aplikacije? Kad god vidiš ikonicu proširene stvarnosti, možeš da oživiš prizore na toj stranu. Dodirni likove ili ekran da bi čuo zvuke ili muziku, ili da bi pokrenuo mini-igru. Da li proširena stvarnost postoji na svim stranama? Proširenu stvarnost možeš da stvoriš na svim stranama označenim ikonicom. Kako da preuzmem aplikaciju? Strane sa uputstvima pokazaće ti kako da preuzmeš aplikaciju. Ako tvoj tablet ili pametni telefon može da očita QR kod, on će te odvesti pravo do stranice Gugl ili Epl onlajn-prodavnice. Šta je proširena stvarnost? Proširena stvarnost je tehnologija koja omogućava čitaocu da putem tableta ili pametnog telefona čuje muziku i zvuke sa stranica knjige, da stvara i vidi animirane prizore. Da li se sadržaj proširene stvarnosti knjige dodatno plaća? Ne. Dodatni sadržaj je besplatan. Kako da slikam prizore proširene stvarnosti? Stavi knjigu na sto i otvori je na izabranoj stani. Pokreni aplikaciju i obuhvati stranu ekranom tableta ili pametnog telefona, na udaljenosti ne većoj od pedeset centimetara. Tada će se na ekranu pojaviti 3D prizori. Dodirni ikonicu kamere u dnu ekrana i slikaj. Sliku ćeš naći u folderu Slike/Fotografije u svom tabletu ili pametnom telefonu. Mogu li da smanjim ili povećam slova? Da, možeš da promeniš veličinu slova po želji. Pazi da pritom ne izgubiš iz vida koricu, budći da je proširena stvarnost koristi kao referencu. Kako da vidim virtuеlni sadržaj? Dovoljno je da preuzmeš aplikaciju. Kamera na tvom tabletu ili telefonu automatski će se aktivirati. Usmeri je ka odabranoj stranici knjigu kako bi čuo zvuke i muziku i video 3D prizore. Ne mogu da preuzmem aplikaciju Možda tvoj tablet ili pametni telefon nije kompatibilan s aplikacijom, kao što je slučaj s nekim tabletima ili pametnim telefonima koji koriste android: Uređaji s ARMv6 procesorom, kao što su HTC Hero, Magic, Wioldfire i Tatoo. Samsung Galaxy Ace ili slični. Uređaji s ARMv7 procesorom koji nemaju podršku za NEON, kao što su Samsung Galaxy Tab 10.1, LG Optimus 2X, Sony Tablet S, or ACER Iconia Tab A100. Velika knjiga za male ISTRAŽIVAČE!

Autor: Bauman, Zygmunt Ostali autori: Jagić, Dorta [prevoditeljka] Izdavač: Zagreb : AGM, 2009 Materijalni opis: 323 str. ; 19 cm Edicija: Biblioteka Sintagma Napomena: prevod dela: Postmodern ethics. Str. 311-317: Moralna odgovornost – dok nas smrt ne rastavi / Boris Beck. Bibliografske beleške uz tekst. Sadržaj Predmetna odrednica: postmoderna – moralni relativizam – filozofsko gledište etika – postmoderna Drugi – filozofsko gledište U kritičkoj eksplikaciji autor Zygmunt Bauman razradio je niz aspekata s kojih se mogu shvatiti duboke promjene suvremene zbilje. Smatra se jednim od najvažnijih svjetskih teoretičara postmoderne, o čemu je napisao nekoliko knjiga. Kako je jedno od njegovih središnjih zanimanja etika, knjiga Postmoderna etika zahvaća i bitne probleme s kojima se možda susreće svaki pokušaj tumačenja i razumijevanja suvremene kulture. Kao što sam autor kaže, ova je knjiga studija o postmodernoj etici, ne o postmodernom moralu. Ona je pokušaj mogućeg obuhvatnog kataloga moralnih problema s kojima se bore muškarci i žene u postmodernom svijetu i koje nastoje riješiti novi problemi nepoznati prošlim generacijama ili od njih neprimijećeni, kao i novi oblici koje su stari problemi poprimili. U ovoj knjizi, Zygmunt Bauman zaokružio je svoj put „od filozofskog utemeljenja moralnog sebstva preko društvenih okolnosti njegova djelovanja do pružanja odgovornosti za Drugog u daleku i neizvjesnu budućnost. Nije dao recepte za ispunjenje moralne odgovornosti, ali dao je sve sastojke: Drugoga kao imperativ, dodir milovanja kao kriterij, nepoštivanje pravila kao uvjet, smrt kao konačno oslobođenje od moralnih obaveza. Moralnost se u njegovoj viziji ukazuje kao bezuvjetna i beskrajna, a svojem nositelju daje kao jedinu utjehu brigu da je nije dovoljno iskazao. (Boris Beck) Zygmunt Bauman (1925) svjetski je poznati sociolog, filozof i teoretićar kulture, sveučilišni profesor. Predavao je na najuglednijim svjetskim sveučilištima, a autor je golemog broja djela, prevedenih na brojne svjetske jezike. Prva djela, objavljena u Poljskoj, posvećena su sociologiji, s osloncem na takozvani zapadni marksizam, a kasnije pozornost sve više posvećuje analizi kulture u epohi postmodernizma. Zigmunt Bauman (polj. Zygmunt Bauman; Poznanj 19. novembar 1925 – Lids, 9. januar 2017) bio je poljski sociolog. Živeo je u Engleskoj od 1971. godine nakon što su proterani iz Poljske od strane antisemitskih kampanja, projektovanih od strane komunističke vlasti. Bauman, profesor emeritus iz sociologije na univerzitetu u Lidsu, je jedan od najvećih svetskih eminentnih društvenih teoretičara koji pišu o pitanjima kao što su različite modernosti i holokaust, postmoderne potrošnje i tečne modernosti. Biografija Zigmunt Bauman je rođen u poljsko-jevrejskoj porodici u Poznanju, Poljska. Kada je Poljska napadnuta od strane nacista 1939. godine njegova porodica je pobegla u pravcu istoka, u Sovjetski Savez. Bauman kao član u sovjetskoj kontrolisanoj prvoj poljskoj armiji, radi kao politički instruktor obrazovanja. Učestvovao je u borbama kod Kolberga (sada Kolobžeg) i Berlinu. U maju 1945. godine dodeljeno mu je odlikovanje Vojni krst iz Valora. Prema institutu za nacionalna sećanja, od 1945. do 1953. Bauman je bio politički oficir u korpusu unutrašnje bezbednosti (KBV), vojne jedinice formirane u borbi protiv ukrajinske ustaničke armije i dela ostataka poljske domovinske armije. Nakon toga, Bauman je radio kao doušnik za vojne obaveštajne službe od 1945. do 1948. Međutim, priroda i obim njegove saradnje ostaju nepoznati, kao i tačne okolnosti pod kojima je ukinuta. U intervjuu u Gardijan, Bauman, potvrdio da je bio posvećeni komunista tokom i posle Drugog svetskog rata i nikada nije krio tajnu o tome. Priznao je, međutim, da je ulazak u vojnu obaveštajnu službu sa 19 godina bila greška iako je imao „dosadan” kancelarijski posao i ne seća se informisanja o svakome. Dok je služio u UBK, Bauman je prvo studirao sociologiju na akademiji društvenih nauka u Varšavi. Kasnije je otišao da studira filozofiju na Univerzitetu u Varšavi. Sociologija je privremeno povučena iz poljskog nastavnog plana i programa kao i njegovi učitelji u Varšavi, Stanislav Osovski i Julian Hohfeld. Bauman je dobio čin majora kada je iznenada otpušten 1953. godine, nakon što je njegov otac prišao izraelskoj ambasadi u Varšavi sa ciljem da emigrira u Izrael. Kako Bauman, nije delio cionističke tendencije svog oca i bio je zaista snažno protiv cionista, njegovo otpuštanje izazvalo je strogo, mada privremeno otuđenje od svog oca. Tokom perioda nezaposlenosti koja je usledila, magistrirao je i 1954. je postao predavač na Univerzitetu u Varšavi, gde je ostao do 1968. godine. Suočeni sa sve većim politički pritiskom i antisemitskim kampanjama koje je predvodio načelnik poljske komunističke tajne policije, Bauman se odrekao članstva u upravnom odboru poljske ujedinjene radničke partije u januaru 1968. Sa martovskim događajima 1968, anti-seministička kampanja je kulminirala u čistke i dovela najveći broj preostalog stanovništva jevrejskog porekla i mnoge intelektualce koji su pali u nemilost komunističke vlade. Bauman, koji je izgubio svoju katedru na Univerzitetu u Varšavi, je bio među njima. Pošto je morao da odustane od poljskog državljanstva da bi mu bilo dozvoljeno da napusti zemlju, prvo je otišao u Izrael da predaje na Univerzitetu u Tel Avivu, pre prihvatanja katedre za sociologiju na Univerzitetu u Lidsu, gde je povremeno, takođe, radio kao šef odeljenja. Od tada je objavljivao radove gotovo isključivo na engleskom, svom trećem jeziku, a njegov ugled je eksponencijalno porastao. I zaista, do kraja 1990-ih, Bauman je izvršio značajan uticaj na anti ili alter-globalizacijski pokret. Godine 2011. u intervjuu, u važnom poljskom nedeljniku „Politika”, Bauman je kritikovao cionizam i Izrael, rekavši da Izrael nije zainteresovan za mir i da je „iskoristio holokaust da legitimiše nesavesna dela”. On je uporedio izraelsku Zapadnu obalu sa zidovima Varšavskog geta, gde je stotine hiljada Jevreja umrlo u holokaustu. Izraelski ambasador u Varšavi, Zvi Baru, nazivao je Baumanove komentare „poluistinom” i „neosnovanom generalizacijom”. Bauman je bio oženjen za spisateljicu Janinu Levinson (umrla 29. decembra 2009. godine u Lidsu) i imao je tri kćerke, slikarku Lidiu Bauman, arhitektu Irenu Bauman i profesorku matematike Anu Sfard. Izraelski advokat za građanska prava, Majkl Sfard, je bio njegov unuk. Rad Baumanovi objavljeni radovi prostiru se na 57 knjiga i preko stotinu članaka. Većina od njih bavi se nizom zajedničkih tema, među kojima su globalizacija, modernost i postmodernizam, konzumerizam, i moral. Rani radovi Najranija Baumanova objavljivanja na engleskom jeziku je studija britanskog radničkog pokreta i njen odnos prema klasi i socijalnog raslojavanja, prvobitno objavljen u Poljskoj 1960. On je nastavio da objavljuje radove na temu klase i društvenih sukoba do ranih 1980-ih, sa svojom poslednjom knjigom na tu temu Memorije klase.[8] U svojim kasnijim knjigama se ne bavi pitanjima klase direktno, on nastavlja da se predstavlja kao socijalista i nikada nije odbacio marksizam u potpunosti. Marksistički teoretičar Antonio Gramši posebno je ostavio dubok uticaj na njega. Modernost i racionalnost U kasnim 1980-ih i ranim 1990-ih Bauman je objavio veliki broj knjiga koje su se bavile odnosom između modernosti, birokratije, racionalnosti i socijalne isključenosti. Bauman je posle Frojda, došao je da vidi evropsku modernost kao kompromis; evropsko društvo, tvrdio je, pristalo je da se odrekne nivoa slobode kako bi dobili prednost povećane individualne bezbednosti. Bauman tvrdi da modernost, gde je kasnije tvrdio njen „čvrst” oblik, je umešana u uklanjanje nepoznanica i nesigurnosti; je uključena u kontrolu nad prirodom, hijerarhijsku birokratiju, pravila i propise, kontrolu i kategorizaciju od kojih su svi pokušali da postepeno uklone lične nesigurnosti, napravila da haotični aspekti ljudskog života izgledaju dobro uređeni i poznati. Zatim, preko nekoliko knjiga, Bauman je počeo da razvija stav da takvi napori reda odluka nikada ne uspevaju da postignu željene rezultate. Kada život postane organizovan u poznate i kontrolisane kategorije, tvrdio je, uvek postoje društvene grupe koje ne mogu da se primenjuju, koje ne mogu da se odvoje i kontrolišu. U svojoj knjizi Modernizam i ambivalencija Bauman je počeo da teorijski objašnjava takve neodređene osobe uvođenjem alegorijske figure „stranca”. Oslanjanjem na sociologiju Georga Zimela i filozofiju Žaka Derida, Bauman je pričao o strancu kao o osobi koja je prisutna još kao nepoznata, društvo je neodlučivo. U Modernizam i ambivalencija Bauman je pokušao da uzme u obzir različite pristupe modernog društva prilikom usvajanja stranca. On je tvrdio da je, s jedne strane, čudno i nepoznato da u potrošačko-orijentisanoj ekonomiji je uvek primamljiva; u različitim stilovima hrane, različitim modama i u turizmu moguće je da iskuse privlačnost onoga što je nepoznato. Ipak, ova čudnost takođe ima veću negativnu stranu. Stranac, jer se njim ne može kontrolisati i ne može mu se naređivati je uvek objekat straha; on je potencijalni pljačkaš, osoba izvan granica društva je neko ko stalno preti. Najpoznatija Baumanova knjiga, Modernizam i holokaust, predstavlja obzir opasnosti i vrste strahova. Oslanjajući se na knjigu Hane Arent i Teodora Adornoa o totalitarizmu i prosvetiteljstvu, Bauman je razvio argument da holokaust ne treba smatrati samo kao događaj u jevrejskoj istoriji, niti kao regresiju od pre-modernog varvarstva. Umesto toga, on je tvrdio, da holokaust treba posmatrati kao duboko povezan sa modernošću i njenim naporima reda odluka. Procesna racionalnost, podela rada u manje zadatke, taksonomska kategorizacija različitih vrsta, i tendencija da se vide sledeća pravila kao moralno dobro su odigrali svoju ulogu u nestanku holokausta. Tvrdio je da iz tog razloga moderna društva nisu u potpunosti primili lekcije holokausta; to se generalno posmatra za korišćenje Baumanove metafore „kao slika visi na zidu”, nudeći nekoliko lekcija. U Baumanovoj analizi su Jevreji postali „stranci” par ekselans u Evropi. Konačno rešenje je zamišljeno kao ekstremni primer pokušaja od strane društva da naplati neprijatne i neodređene elemente koje postoje unutar njih. Bauman je, kao i filozof Đorđo Agamben, tvrdio da su isti procesi isključenosti koji su na radu u holokaustu mogli i do neke mere ipak doći u igru danas. Postmodernizam i konzumerizam U sredini kasnih 1990-ih, Bauman je počeo istraživanje postmodernizma i konzumerizma. On je obrazložio da se pomak desio u modernom društvu u drugoj polovini 20. veka; da je promenjen iz društva proizvođača u društvo potrošača. Prema Baumanu, ova promena je preokrenula Frojdov „moderni” kompromis, tj. od bezbednosti se odustalo kako bi se uživalo u većoj slobodi, sloboda kupovine, potrošnje i uživanja u životu. U svojim knjigama 1990. Bauman je pisao o ovoj promeni kao o pomaku od „modernosti” ka ,post-modernosti”. Od početka novog milenijuma, njegove knjige su pokušale da izbegnu konfuziju koja okružuje termin „postmodernizma” koristeći metaforu „tečnosti” modernosti. U svojim knjigama o modernoj potrošnji Bauman i dalje piše o istim neizvesnostima koju je prikazivao u svojim spisima o „tečnoj” modernosti, ali u ovim knjigama piše o strahovima koji su više rašireni i teže ih je prikovati. Zaista, oni su „tečni strahovi”, što znači strahovi oko pedofilije, na primer, koji su amorfna i nemaju lako identifikovani referent. Nagrade i priznanja Baumanu je dodeljena evropska nagrada za sociologiju i društvene nauke Amalfi 1992. i nagrada Teodora Adornoa, grada Frankfurta 1998. Nagrađen je 2010. godine, zajedno sa Alenom Turenom, nagradom za komunikacije i humanističke nauke. Univerzitet u Lidsu je pokrenuo Baumanov institut u okviru svoje škole za sociologiju i socijalne politike, u Baumanovu čast, u septembru 2010. godine. Univerzitet u Donjoj Šleziji, mala neprofitna institucija visokog obrazovanja u Poljskoj, planirala je da nagradi Baumana počasnim doktoratom u oktobru 2013. Međutim, reakcije i Baumanove pristalice tvrde da je „antisemitizam” digao veliku uzbunu protiv njega, iako je na kraju sam odbio nagradu. Zamerka Godine 2014, Piter Volš, doktorand na Univerzitetu u Kembridžu, je optužio Baumana za plagiranje nekoliko sajtova, uključujući Vikipediju, u svojoj knjizi pod naslovom Da li bogatstvo iskoristi sve nas? (2013). U svojoj knjizi Bauman je, navodno, kopirao doslovno stavove iz članaka Vikipedije o sporoj hrani i stabilnog stanja ekonomije, zajedno sa svojom bibliografijom, bez navođenja izvora, autora ili činjenica da su kopirani sa Vikipedije. On je, takođe, kopirao stav iz članka o zlatnom rukovanju, ali ovaj citat je pravilno pripisan Vikipediji. U odgovoru, Bauman je naveo da su „poslušnost” i „tehnička” pravila nepotrebna, i da on „ni jednom nije uspeo da prizna autorstvo ideja ili koncepata koje je sam rasporedio”. Detaljna kritika Valša i Dejvida Lemana, od Breda Evansa i Henrija A. Girouka, navodi: „Ova optužba protiv Baumana je zaista vredna prezira. To je reakcionarna ideološka kritika prerušena kao proslava metode i odbrane zadnjih vrata od sterilnog empirizma i kulture pozitivizma. Ovo je govor koji garantuje podatke, korelacije i performanse, dok izbegavaju suštinska pitanjima o socijalnim problemima i moći”. MG94 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sadržaj: Leibnizova monadološka metafizika I. Razmatranja o spoznaji, istini i idejama II. O univerzalnoj sintezi i analizi ili o metodi istraživanja i suđenja III. O načelu kontinuiteta IV. Primjedbe uz opći dio Descartesovih načela V. Protiv Descartesa VI. Opaske k Spinozinoj etici VII. Razmatranja o nauci o jednom jedinom sveobuhvatnom duhu VIII. Razmatranja o životnim principima i o plastičnim prirodama IX. O načelu kontinuiteta Iz jednog Leibnizova pisma Varignonu X. Rasprava o metafizici XI. Nekoliko Leibnizovih pisama Arnauldu XII. Novi sistem prirode i zajednice supstancija kao i sjedinjenja duše i tijela XIII. O prestabiliranoj harmoniji XIV. Odgovor na razmatranje o sistemu prestabilirane harmonije, u drugom izdanju Kritičkog rječnika g, Baylea, u članku Rorarius Dodatak pismo H. Bayleu XV. Načela prirode i milosti utemeljena na umu . XVI. Monadologija Teze filozofije ili teze napisane u čast princa Eugena 1714. XVII. O mudrosti XVIII. O slobodi XIX. Fragmenti iz dopisivanja između Leibniza i Varignona Gottfried Wilhelm Freiherr (baron) von Leibniz; Lajpcig, 1. jul 1646 — Hanover, 14. novembar 1716), bio je nemački filozof, matematičar, pronalazač, pravnik, istoričar, diplomata i politički savetnik. Dao je značajan doprinos u optici i mehanici. Smatra se poslednjim čovekom enciklopedijskog znanja zapadne civilizacije. Stekao je obrazovanje iz prava i filozofije, radio je kao sekretar u dvema najpoznatijim plemićkim porodicama u Nemačkoj (od kojih je jedna tokom njegovog službovanja postala engleska kraljevska porodica). Zauzima podjednako značajno mesto kako u istoriji filozofije tako i u istoriji matematike. Ustanovio je infinitezimalni račun (kalkulus, matematička analiza) nezavisno od Njutna, kao i binarni sistem koji predstavlja osnovu moderne računarske tehnologije. U filozofiji ostaće najpoznatiji po optimizmu, npr. njegov zaključak da je Bog stvorio najbolji svet od svih mogućih svetova. Lajbnic je dao veliki doprinos u fizici (optici i mehanici) i tehnologiji, kao i, što će se kasnije utvrditi, biologiji, medicini, geologiji, teoriji verovatnoće, psihologiji, informatici. Pisao je na latinskom, francuskom i nemačkom i to o politici, pravu, etici, teologiji, istoriji i filologiji. Iako je mnogo pisao, malo toga je objavljeno. Sin luteranskog profesora moralne filozofije Fridriha, Lajbnic ja preko biblioteke svoga oca razvio interesovanje za širok krug predmeta. Sa 12 godina je naučio latinski bez ičije pomoći. Sa samo 14 godina je upisao univerzitet u Lajpcigu, a potom je učio u Jeni i Altdorfu, gde je 1666. godine stekao doktorat iz prava sa samo dvadeset godina. Lajbnicov talenat će se višestruko ispoljiti kako u pravu, religiji, diplomatiji, filozofiji, tako i u matematici. Rad Karijeru je započeo kao advokat i diplomata, u početku radeći za izbornog kneza od Majnca godine 1667. i na tom poslu je izvršio kodifikaciju zakonskih propisa grada. Radio je i za vojvode Braunšvajg – Lineburg kao bibliotekar i savetnik (1676 – 1716.). Godine 1700. pomogao je pri osnivanju Berlinske akademije nauka i postao njen prvi predsednik. Tokom putovanja u Pariz 1673. i 1676. godine, Kristijan Hajgens ga je zainteresovao za tekući rad u matematici i Lajbnic se bavio ovim radom u svojim slobodnim trenucima, da bi ostvario sjajna otkrića kako u infinitezimalnom računu (nezavisno od Njutna), tako i u kombinatoričkoj analizi, diferencijalnom i integralnom računu. U isto to vreme Lajbnic je bio veoma zauzet uspostavljanjem zakonskih prava legitimnih i mnogih nelegitimnih članova domaćinstva tri izborna kneza kojima je redom služio. Često u pokretu i pomno beležeći svoje misli o mnogim stvarima, on se istovremeno bavio diplomatijom i pravljenjem planova za francusku invaziju na Egipat. Takođe, angažovao se u neuspešnom pokušaju da ujedini katoličku i protestantsku crkvu 1683. Kada je njegov prvi poslodavac, izborni knez oa Hanovera, bio na putu da postane Džordž I od Engleske, Lajbnic je otpušten i ostavljen da piše istoriju porodice Brunsvik. Tokom svog boravka u Parizu značajno je proširio znanja iz matematike i fizike, susreo se sa vodećim francuskim filozofima toga vremena i proučavao je dela Dekarta i Paskala. 1674. godine je počeo da radi na infinitezimalnom računu, a najraniji podaci o upotrebi ovog računa nalaze se u njegovim beleškama iz 1675. Do 1677. je razradio koherentan sistem infinitezimalnog računa, ali ga nije objavio sve do 1684. godine. Lajbnicova najznačajnija matematička otkrića su objavljena između 1682. i 1692, uglavnom u časopisu Acta Eruditorum, koji su on i Oto Menke osnovali 1682. godine. Ovaj časopis je imao značajnu ulogu u unapređenju Lajbnicove reputacije matematičara i naučnika, što je doprinelo da bude cenjen i u diplomatiji, istoriji, teologiji i filozofiji. Godine 1711. Džon Kil je pišući za časopis Kraljevskog društva i uz Njutnovu podršku optužio Lajbnica za plagiranje Njutnovog infinitezimalnog računa, što je dovelo do javne rasprave o tome ko je prvi otkrio infinitezimalni račun. Tek su istoričari matematike od 1900. godine pa nadalje istakli značajne razlike između Lajbnicove i Njutnove verzije infinitezimalnog računa i time dokazali da Lajbnic nije plagirao Njutna. Filozofija Lajbnic je nastojao da izmiri materijalizam i spiritualizam, ali je ostao spiritualist. Razumu je pridavao odlučnu prednost u odnosu na čula. Najpoznatije mu je učenje o monadama. Lajbnic daje uvid „da jedna supstanca uopšte ne može na prirodan način biti nedelatna“. Po njemu je neko saznanje ili tamno ili jasno, a jasno, opet, ili adekvatno ili neadekvatno, simboličko ili intuitivno; savršeno saznanje je istovremeno adekvatno i intuitivno. Lajbnic je kategorije omeđio na šest: supstancija, kvantitet, kvalitet, relacija, akcija i pasija (trpljenje). Monade Prostorno – vremenski svet materijalnih stvari i bića sastoji se iz monada, od kojih ne postoje dve apsolutno iste, ni dva ista trenutka u životu jedne monade (princip identiteta nerazlučivog). Monade su duhovne suštine, a izvor im je u Bogu kao najvišoj monadi. Bog je udesio da unutrašnja aktivnost svake monade bude u harmoniji sa aktivnošću svih ostalih (učenje o prestabiliranoj harmoniji), pa je svet savrešeno jedinstven iako ga čine individualne supstancije. Između monada ne postoje uzročno – posledični odnosi, iako je svako stanje monade uzrok njenom sledećem stanju, a istovremeno posledica prethodnog. Lajbnic naziva ljudsku dušu duhovnim automatom, jer ona sva svoja stanja razvija iz same sebe. On je pojam duše izrazio s idealističkog stanovišta, a njemu su se pridružili svi drugi noviji idealisti. Prema Lajbnicu se stvarnost sastoji iz jednog beskonačnog broja bestelesnih prostih pojedinačnih supstancija, čija je unutarnja suština snaga predstavljanja. Ali takve suštine su duše, a Lajbnic ih otuda naziva ames ili, na osnovu njihove jedinstvenosti, monade. Otuda kod Lajbnica samo duše čine stvarnost: sve monade je putem temeljnih razlika snage predstavljanja i manjeg i većeg savršenstva koje počiva na njoj tvorac doveo u jednom zauvek uspostavljenu harmoniju (prestabilizovana harmonija); svaka je stvorena s obzirom na drugu. Ako je u jednoj monadi toliko savršenstva koliko u drugima nesavršenosti, onda one sveukupno obrazuju agregat monada, od kojih prva funkcioniše kao centralna monada. Čulna predstava takvog agregata monada shvata takav agregat kao telo. Ljudska duša je posebno jedna takva centralna monada koja putem razmene svojih predstava stoji takođe u uzajamnim odnosima prema svom telu i u sebi uključuje razvoj putem oticanja i priticanja delova. Lajbnicu se priključuje Kristijan Vulf za koga je duša prosta supstanija sa snagom da sebi predstavlja svet (vis repraesentativa universi). Lajbnic naglašava da dve stvari nikada nisu potpuno jednake i da uvek postoje nesvesna čulna opažanja (percepcije) koja određuju delovanje. Njegov princip identiteta nerazlučivog tvrdi da su ličnost X i ličnost Y identične ako i samo ako dele ista suštinska nerelacijska svojstva. Njegova „Teodiceja“ (1710.) pokušava da pomiri dobrotu o Bogu sa postojanjem zla u svetu, pretpostavljajući da je samo Bog savršen i da je ovaj svet „najbolji od svih mogućih svetova“. Ovaj stav ismejan je u komičnom Volterovom romanu Kandid. Logika Lajbnic je izmislio univerzalni jezik za logiku i kao mladić počeo da proučava simboličku logiku. Od njega potiču prvi pokušaji da se logika formuliše kao aksiomatski sistem. Takođe je preduzeo prve pokušaje da logiku obrađuje u okviru formalnih računa. Izraz koji je Lajbnic koristio za simboličku logiku koju je razvio je characteristica universlis, „opšta odlika ili veština označavanja“. Lajbnic je verovao da se ljudsko razmišljanje, rezonovanje može svesti na račun vrsta, klasa i da takav račun može da razreši mnoga neslaganja, razlike u mišljenjima: „Jedini način da ispravimo naše mišljenje je da ga učinimo opipljivim, stvarnim poput matematičara, tako da kad otkrijemo našu grešku, i kada postoje sporovi, neslaganja među ljudima možemo prosto reći: Hajde da izračunamo (calculemus) bez dalje prepirke i da vidimo ko je u pravu“. Formalna logika Lajbnic je najvažniji logičar od vremena Aristotela pa do 1847. godine, kada su Džordž Bul i Augustus De Morgan izdali knjige koje ujedno predstavljaju početak moderne formalne logike. Lajbnic je izneo glavne karakteristike onoga što nazivamo konjunkcija, disjunkcija, negacija, identitet, podskupovi i prazni skupovi. Osnovni principi Lajbnicove logike, i opravdano cele njegove filozofije mogu se svesti na dva osnovna principa: sve naše ideje su sastavljene od vrlo malog broja prostih ideja koje čine alfabet ljudske misli (ljudskog razmišljanja), kompleksne (složene) ideje nastaju iz ovih prostih ideja jednoobraznom i simetričnom kombinacijom, analogno aritmetičkom množenju. Lajbnic nije objavio ništa o formalnoj logici za života; većina onoga što je napisano na tu temu postoji u obliku radnih beleški. Matematika Iako se matematičko shvatanje funkcije implicitno koristilo u trigonometriji i logaritamskim tablicama, koje su postojale u to vreme, Lajbnic ih je prvi 1692. i 1694. godine primenio eksplicitno kako bi označio neki od više geometrijskih koncepata koji potiču od krive, kao što su apscisa, ordinata, tangenta, tetiva i vertikala. U XVIII veku „funkcija“ je izgubila ovakve geometrijske asocijacije. Lajbnic je prvi uvideo da se koeficijenti sistema linearne jednakosti mogu predstaviti kao niz, poznatiji kao matrica, koji se može iskoristiti da bi se pronašlo rešenje sistema. Ovaj metod je kasnije nazvan Gausova eliminacija. Nakon što je postavio svoju konstrukciju infinitezimalnog računa počela je njegova žestoka diskusija s Njutnom o pravu prvenstva. Lajbnic je svoj rad objavio posle Njutna, nakon 1665. godine, ali nezavisno od njega. Notaciju koju danas koristimo u infinitezimalnom računu dugujemo Lajbnicu. Manji deo njegovog rada bio je o beskonačnim nizovima, gde je 1674. godine otkrio relaciju između π i svih drugih nepernih brojeva: π / 4 = 1 – 1/3 + 1/5 – 1/7 + 1/9... koju je ranije pronašao Gregori. U matematici Lajbnic je istraživao ideju o univerzalnom matematičko – logičkom jeziku zasnovanom na binarnom sistemu. Suprotno od Lajbnicove ideje, sve mašine za računanje koje su kasnije konstruisane koristile su dekadni sistem za računanje. 1672. godine Lajbnic je izumeo mašinu za računanje koja je bila daleko bolja od Paskalove koja je mogla samo da sabira i oduzima; Lajbnicova je mogla još i da množi, deli i računa kvadratni koren. Lajbnic je 1697. godine prvi predstavio binarni sistem, onosno brojevni sistem u kojem se uz pomoć samo dve cifre 0 i 1 može prikazati svaki broj (dok se u običnom dekadnom sistemu koristi deset cifara 0 ..... 9). Dekadno 1 se pri tom u binarnom sistemu pojavljuje kao 1 (1x2°), 2 kao 10 (1x2¹ + 0x2°), 3 kao 11 (1x2¹ + + 1x2°), 4 kao 100 (1h2² + 0x2¹ + 0x2°) itd. U modernoj obradi podataka sprovodi se binarni sistem, stoga što se njegove cifre 0 i 1 lako pridružuju električnim stanjima UKLjUČENO i ISKLjUČENO, a time se svaki broj može predstaviti nekim nizom takvih stanja. Pojam diferencijal uveo je Lajbnic za označavanje lokalne (tačkaste) linearne aproksimacije: pri obrazovanju diferencijalnog količnika dy:dx = f(x); izrazi dy i dx označavaju se kao diferencijali. Infinitezimalni račun Lajbnic je zaslužan, zajedno sa Isakom Njutnom, za otkriće infinitezimalnog računa. Prema Lajbnicovim beleškama do presudnog otkrića došlo je 11. novembra 1675. godine kada je po prvi put primenio integralni račun kako bi pronašao domen funkcije y = x. Lajbnic je uveo neke notacije koje su se zadržale do danas, kao što su recimo znak ∫ (koji potiče od latinske reči summa) i d koje označava diferencijale (od latinske reči differentia). Lajbnic o svom infinitezimalnom računu nije objavio ništa sve do 1684. godine. Slobodno se koristio matematičkim entitetima nazivajući ih infinitezimalima, sugerišući da oni imaju paradoksalne osobine (kvalitete). Fizika Lajbnic je izumeo (stvorio) novu teoriju kretanja (dinamike) zasnovanu na kinetičkoj energiji i potencijalnoj energiji, a koja se zalaže za to da je prostor relativan, dok Njutn smatra da je prostor apsolutan. Lajbnicova „vis viva“ („živa sila“) jeste nepromenljiva matematička osobina određenog mehaničkog sistema. Ona se može posmatrati kao poseban slučaj odražavanja energije. Filologija Lajbnic je bio zavidan student jezika, posebno zainteresovan za vokabular i gramatiku. Poricao je široko rasprostranjeno verovanje u hrišćanskom obrazovanju njegovog vremena, da je hebrejski prvobitni jezik ljudske rase. Bavio se poreklom slovenskih jezika, bio je svestan postojanja sanskrita kao i njegovog značaja, i fascinirao ga je klasičan kineski jezik. Priroda Prirodnonaučni pojam kontinuiteta prvi je odredio Aristotel. Do obuhvatnijeg značenja on dolazi kod Lajbnica u ubeđenju da priroda ne čini skokove (natura non facit saltus), da se sve upliće u celinu. Ovoj predstavi je dao izraz u takozvanom zakonu kontinuiteta (lex continui), pri čemu je primenom ovog zakona pobijao fiziku Dekarta i Malbranša. „Ništa se ne događa u jednom udaru, a jedno je od mojih najvažnijih načela da priroda nikad ne čini skokove. Ovaj sam stav nazvao zakonom kontinuiteta“, kaže Lajbnic. Moderna teorijska fizika od razvoja kvantne teorije i njenog uobličenja (kvantna mehanika), naprotiv, radije pak pretpostavlja diskontinualne, u smislu ovog navoda „skokovite“ prelaze od jednog u neko drugo stanje. Lajbnic je uveo pojam aktuelno beskonačnog koji je prihvatio i Imanuel Kant. Prvi je uveo pojam involucije (involution), što je po njemu razvoj prema smrti, nasuprot evoluciji, razvoj prema životu. Pravo Prema Lajbnicu celokupno pravo služi zajedničkom dobru, koje je on gledao kao održavanje i napredovanje univerzuma. U prvom redu samog božanskog svetskog poretka, u drugom redu ljudskog roda i u trećem redu države. Na kraju životnog puta Umro je zaboravljen, u Hanoveru 14. novembra 1716., savladan bolešću i usred spora oko svog pronalaska infinitezimalnog računa. Njegov grob obeležen je tek posle 50 godina, odnosno 1766....

PROPAST ZAPADA - 1- 4 Osvald Špengler : Uvod Glava prva: O smislu brojeva Glava druga: Problem istorije sveta Glava treća: Makrokozam Glava četvrta: Muzika i plastika Glava peta: Slika duše i osećanje života Glava šesta: Faustovsko i apolinisko saznanje prirode ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi... idea 216+316+296+356 STANJE ODLIČNO KAO NOVO L.1/3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Monteskje se, manje ili više neposredno, bavi različitim oblicima državnih uređenja, pokazujući na koji se način pojedini segmenti društvene stvarnosti uklapaju u određeni tip političke organizacije. Stoga, Monteskjeovo razmatranje može da se nazove političkom sociologijom. Tri osnovne težnje prožimaju ovaj koncept: 1. On želi da pronađe manji broj tipova koji će obuhvatiti sva postojeća državna uređenja; 2. Nastoji da pokaže zašto pojedina uređenja propadaju i na koji ih je način moguće održati, te ukazuje na različite izvanpolitičke činioce, najpre prirodne (izgled tla, podneblje, geografski položaj i sl.), a onda i moralne, tj. društvene (običaji, religija, demografska kretanja, socijalni karakter, način privređivanja itd.); 3. Želi da ukaže na međusobnu čvrstu povezanost političkih i društvenih ustanova. Prve dve težnje urađaju izgradnjom dva osnovna analitička sredstva koaj je Monteskje uveo u sociologiju pre nego što se ova nauka javila pod svojim imenom: reč je o pojmovima „tipa“ i „zakona“. Monteskje smatra da postoje tri osnovna tipa državnih uređenja: republika, monarhija i despotija. Pored ove podele, on razlikuje „zakonite“ i „nezakonite“ vladavine: u republici i monarhiji vlast se sprovodi na osnovu ustaljenih i objavljenih zakona, dok despot vlada isključivo po svojoj volji, nošen sopstvenim hirovima. Poput Aristotela, francuski filozof veruje da se u dobrim uređenjima vlast sprovodi u skladu s postojećim zakonima. Iako ni jedan ni drugi mislilac ne isključuju mogućnost zloupotrebe zakona, obojici je ideal „vladavina prava“. Monteskje, punim imenom Šarl-Luj de Sekonda, baron od Breda i Monteskjea (franc. Charles-Louis de Secondat, baron de La Brède et de Montesquieu;[2] 18. januar 1689 — 10. februar 1755) je bio francuski filozof, pisac, moralista, politički teoretičar i preteča sociologije iz doba prosvetiteljstva. Monteskje je, zajedno sa drugim fiozoofima poput Džona Loka, stvorio politički i sociološku teoriju na kojoj se zasnivaju savremena društva. Značajni su njegovi radovi koji razlažu državne funkcije (princip podele vlasti). U svojim delima pisao je o dva modela političkih sloboda: „ograničenu slobodu“ oličenu u monarhističkom režimu, i „ekstremnu slobodu“ oličenu u političkom sistemu Engleske.[3] Sarađivao je na pisanju Enciklopedije. Njegova najpoznatija dela su satirični roman „Pisma iz Persije“ (Lettres persanes) iz 1721. godine, i delo „O duhu zakona“ (De l`Esprit des Lois) iz 1748. godine kojim je formulisao teorijske principe ustavne monarhije. Monteskje je rođen u Šatou de la Bred u jugozapadnoj Francuskoj, 25 km (16 mi) južno od Bordoa.[4] Njegov otac, Žak de Sekondat (1654–1713), bio je vojnik dugog plemićkog porekla, uključujući poreklo od Ričarda de la Pola, jorkiste koji je polagao pravo na englesku krunu. Njegova majka, Marija Fransoaz de Pesnel (1665–1696), koja je umrla kada je Šarl imao sedam godina, bila je naslednica koja je porodici Sekondat donela titulu baronese La Bred.[5] Njegova porodica je bila hugenotskog porekla.[6][7] Nakon smrti njegove majke, on je poslat na katolički koledž Žili, istaknutu školu za decu francuskog plemstva, gde je ostao od 1700. do 1711. godine.[8] Njegov otac je umro 1713. godine i postao je štićenik svog strica, barona de Monteskjea.[9] Postao je savetnik Bordoskog parlamenta 1714. Pokazao je sklonost protestantizmu[10][11] i 1715. se oženio protestantkinjom Žanom de Lartig, s kojom je imao troje dece.[12] Baron je umro 1716. godine, ostavljajući mu svoje bogatstvo, kao i titulu, i funkciju glavnog magistrata u Parlamentu Bordoa,[13] funkciju koju će držati dvanaest godina.[14] Monteskje 1748, De l`Esprit des loix Monteskje se povukao iz advokature da bi se posvetio učenju i pisanju. Postigao je književni uspeh objavljivanjem svojih Persijskih pisama iz 1721. (franc. Lettres persanes), satire koja predstavlja društvo viđeno očima dvojice persijskih posetilaca u Parizu, vešto kritikujući apsurde savremenog francuskog društva. Delo je odmah postalo klasik i prema tome je odmah postalo piratsko. Godine 1722, otišao je u Pariz i ušao u dvorske krugove uz pomoć vojvode od Bervika koga je poznavao kada je Bervik bio vojni guverner u Bordou. Upoznao se i sa engleskim političarem vikontom Bolingbrokom, čiji su politički stavovi kasnije ugrađeni u Monteskjeovu analizu engleskog ustava. Međutim, on nije uspeo da stekne članstvo u Francuskoj akademiji zbog tehničkih razloga što ne živi u Parizu, a 1726. je prodao svoju kancelariju zbog ogorčenosti što su oni koji su bili intelektualno inferiorni napredovali više od njega na dvoru, za što je dobio bogatstvo, čime se ponovo obnovila njegova oslabljena imovina. Na kraju je napravio neke ustupke, uključujući uspostavljanje rezidencije u Parizu, te je primljen u Akademiju u januaru 1728.[15] U aprilu 1728, sa Bervikovim nećakom lordom Valdegrejvom kao njegovim saputnikom, Monteskje je krenuo na veliku turneju po Evropi, tokom koje je vodio dnevnik. Njegova putovanja obuhvatala su Austriju i Mađarsku i godinu dana u Italiji. On je otišao u Englesku krajem oktobra 1729, u društvu lorda Česterfilda, gde je postao slobodni zidar, primljen u Horn Tavern ložu u Vestminsteru.[16] U Engleskoj je ostao do proleća 1731, kada se vratio u La Bred. Spolja se činilo da se skrasio kao štitonoša: promenio je svoj park na engleski način, istraživao sopstvenu genealogiju i potvrdio svoja vlastelinska prava.[15] Ali on je neprekidno radio u svojoj radnoj sobi, i njegova razmišljanja o geografiji, zakonima i običajima tokom njegovih putovanja postala su primarni izvori za njegova glavna dela o političkoj filozofiji u to vreme.[17][18] Zatim je objavio Razmatranja o uzrocima veličine Rimljana i njihovom opadanju (1734), među svoje tri najpoznatije knjige. Neki naučnici to smatraju prelazom sa persijskih pisama na njegovo majstorsko delo Duh zakona, koje je prvobitno anonimno objavljeno 1748. i koje je prevedeno na engleski 1750. Ono je brzo steklo popularnost i duboko uticalo na političku misao u Evropi i Americi. U Francuskoj je knjiga naišla na neprijateljski prijem od pristalica i od protivnika režima. Katolička crkva je zabranila Duha, zajedno sa mnogim drugim Monteskjeovim delima, 1751. godine i uvrstila to delo u Indeks zabranjenih knjiga. Dobio je najviše pohvale od ostatka Evrope, posebno Britanije. Monteskje je takođe bio veoma cenjen u britanskim kolonijama u Severnoj Americi kao šampion slobode. Prema jednom politikologu, on je bio najčešće citirani autoritet za vladu i politiku u kolonijalnoj predrevolucionarnoj Britanskoj Americi, koji su američki osnivači citirali više nego bilo koji izvor osim Biblije.[19] Nakon Američke revolucije, njegov rad je ostao snažan uticaj na mnoge američke osnivače, pre svega na Džejmsa Medisona iz Virdžinije, „oca ustava“. Monteskjeova filozofija da „vladu treba postaviti tako da niko ne treba da se plaši drugog“[20] podsetila je Medisona i druge da slobodna i stabilna osnova za njihovu novu nacionalnu vladu zahteva jasno definisanu i uravnoteženu podelu vlasti.

Aristotel Politika Tvrdi povez Prevod Tomislav Ladan 1988 Zagreb Politika (gr. Πολιτικά) je jedno od značajnijih djela antičkog grčkog filozofa Aristotela, u kojem je on iznio jednu od prvih teorija političke filozofije o nastanku države. Naslovna reč politika doslovno znači `stvari vezane za polis`. Na kraju druge Aristotelove knjige, Nikomahove etike, stoji da istraživanje o etici nužno prelazi u politiku, pa se ova dva dela često smatraju delovima veće rasprave, ili možda serije predavanja koja se bave `filozofijom ljudskih stvari`. Aristotel (grč. Αριστοτέλης;[2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e.)[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.[4][5][6] Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke.[7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e.[5] Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“[6] Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej.[9] (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).[10] Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija).[11] Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: `Organon` (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), `Retorika`, `Nikomahova etika` (Nikomah je bio njegov otac), `Politika`, `Metafizika`, `Fizika`, `O duši`. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na `objektivno`, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao). Anticka filozofija, Platon, Drzava, Organon, Metafizika, Fizika...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aristotel (grč. Αριστοτέλης;[2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e.)[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.[4][5][6] Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke.[7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e.[5] Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“[6] Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej.[9] (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).[10] Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija).[11] Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: `Organon` (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), `Retorika`, `Nikomahova etika` (Nikomah je bio njegov otac), `Politika`, `Metafizika`, `Fizika`, `O duši`. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na `objektivno`, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Temeljno Aristotelovo delo iz ontologije prirode koje daje pojmovni okvir za svaku potonju artikulaciju nauke o prirodi. Nećemo ništa pogrešiti ako kažemo da je Aristotel zaslužan za konstituciju fizike kao opšte prirodne nauke. Od njega potiče ne samo naziv („fizika“) nego i dobar deo pojmovnog, terminološkog i problematskog sadržaja ove nauke. Aristotel (grč. Αριστοτέλης;[2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e.)[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.[4][5][6] Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke.[7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e.[5] Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“[6] Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej.[9] (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).[10] Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija).[11] Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: `Organon` (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), `Retorika`, `Nikomahova etika` (Nikomah je bio njegov otac), `Politika`, `Metafizika`, `Fizika`, `O duši`. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na `objektivno`, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao). Anticka filozofija, Platon, Drzava, Organon, Metafizika, Fizika...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tomislav Ladan 1988 Zagreb Politika (gr. Πολιτικά) je jedno od značajnijih djela antičkog grčkog filozofa Aristotela, u kojem je on iznio jednu od prvih teorija političke filozofije o nastanku države. Naslovna reč politika doslovno znači `stvari vezane za polis`. Na kraju druge Aristotelove knjige, Nikomahove etike, stoji da istraživanje o etici nužno prelazi u politiku, pa se ova dva dela često smatraju delovima veće rasprave, ili možda serije predavanja koja se bave `filozofijom ljudskih stvari`. Aristotel (grč. Αριστοτέλης;[2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e.)[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.[4][5][6] Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke.[7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e.[5] Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“[6] Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej.[9] (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).[10] Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija).[11] Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: `Organon` (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), `Retorika`, `Nikomahova etika` (Nikomah je bio njegov otac), `Politika`, `Metafizika`, `Fizika`, `O duši`. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na `objektivno`, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao). Anticka filozofija, Platon, Drzava, Organon, Metafizika, Fizika...

Autor - osoba Leibniz, Gottfried Wilhelm, 1646-1716 = Lajbnic, Gotfrid Vilhelm, 1646-1716 Naslov Izabrani filozofski spisi / Gottfried Wilhelm Leibniz ; preveo Milivoj Mazulić ; [izbor, redakcija i predgovor Milan Kangrga] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1980 Fizički opis XXXII, 295 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mazulić, Milivoj Kangrga, Milan, 1923-2008 = Kangrga, Milan, 1923-2008 Zbirka Filozofska biblioteka (Pl.) Napomene Leibnizova monadološka metafizika: str. VII-XXXII Napomene i bibliografske reference uz tekst predgovora. Predmetne odrednice Leibniz, Gottfried Wilhelm, 1646-1716 SADRŽAJ Leibnizova monadološka metafizika VII I. Razmatranja o spoznaji, istini i idejama 1 II. O univerzalnoj sintezi i analizi ili o metodi istraživanja i suđenja 8 III. O načelu kontinuiteta 18 IV. Primjedbe uz opći dio Descartesovih načela 26 V. Protiv Descartesa 62 VI. Opaske k Spinozinoj etici 66 VII. Razmatranja o nauci o jednom jedinom sveobuhvatnom duhu 83 VIII. Razmatranja o životnim principima i o plastičnim prirodama 95 IX. O načelu kontinuiteta Iz jednog Leibnizova pisma Varignonu 104 X. Rasprava o metafizici 108 XI. Nekoliko Leibnizovih pisama Arnauldu 153 XII. Novi sistem prirode i zajednice supstancija kao i sjedinjenja duše i tijela 209 XIII. O prestab`iliranoj harmoniji 220 XIV. Odgovor na razmatranje o sistemu prestabilirane harmonije, u drugom izdanju Kritičkog rječnika g. Baylea, u članku Rorarius 223 Dodatak pismo H. Bayleu 243 XV. Načela prirode i milosti utemeljena na umu 247 XVI. Monadologija Teze filozofije ili teze napisane u čast princa Eugena 1714 257 XVII. O mudrosti 279 XVIII. O slobodi 284 XIX. Fragmenti iz dopisivanja između Leibniza i Varignona 290 Gotfrid Vilhelm Lajbnic (nem. Gottfried Wilhelm Leibniz; Lajpcig, 1. jul 1646 – Hanover, 14. novembar 1716) bio je nemački polihistor. Lajbnic je bio filozof, matematičar, pronalazač, pravnik, istoričar, diplomata i politički savetnik. Dao je značajan doprinos u optici i mehanici. Smatra se poslednjim čovekom enciklopedijskog znanja zapadne civilizacije. Stekao je obrazovanje iz prava i filozofije, radio je kao sekretar u dvema najpoznatijim plemićkim porodicama u Nemačkoj (od kojih je jedna tokom njegovog službovanja postala engleska kraljevska porodica). Zauzima podjednako značajno mesto kako u istoriji filozofije tako i u istoriji matematike. Ustanovio je infinitezimalni račun (kalkulus, matematička analiza) nezavisno od Njutna,[3] kao i binarni sistem koji predstavlja osnovu moderne računarske tehnologije. U filozofiji ostaće najpoznatiji po optimizmu, npr. njegov zaključak da je Bog stvorio najbolji svet od svih mogućih svetova. Lajbnic je dao veliki doprinos u fizici (optici i mehanici) i tehnologiji, kao i, što će se kasnije utvrditi, biologiji, medicini, geologiji, teoriji verovatnoće, psihologiji, informatici. Pisao je na latinskom, francuskom i nemačkom i to o politici, pravu, etici, teologiji, istoriji i filologiji. Iako je mnogo pisao, malo toga je objavljeno. Biografija Sin luteranskog profesora moralne filozofije Fridriha, Lajbnic je preko biblioteke svoga oca razvio interesovanje za širok krug predmeta. Sa 12 godina je naučio latinski bez ičije pomoći. Sa samo 14 godina je upisao univerzitet u Lajpcigu, a potom je učio u Jeni i Altdorfu, gde je 1666. godine stekao doktorat iz prava sa samo dvadeset godina. Lajbnicov talenat će se višestruko ispoljiti kako u pravu, religiji, diplomatiji, filozofiji, tako i u matematici. Umro je zaboravljen, u Hanoveru 14. novembra 1716. godine, savladan bolešću i usred spora oko svog pronalaska infinitezimalnog računa. Njegov grob obeležen je tek posle 50 godina, odnosno 1766. godine. Rad Karijeru je započeo kao advokat i diplomata, u početku radeći za izbornog kneza od Majnca tokom 1667. godine i na tom poslu je izvršio kodifikaciju zakonskih propisa grada. Radio je i za vojvode Braunšvajg – Lineburg kao bibliotekar i savetnik (1676–1716). Godine 1700. pomogao je pri osnivanju Berlinske akademije nauka i postao njen prvi predsednik. Tokom putovanja u Pariz 1673. i 1676. godine, Kristijan Hajgens ga je zainteresovao za tekući rad u matematici i Lajbnic se bavio ovim radom u svojim slobodnim trenucima, da bi ostvario sjajna otkrića kako u infinitezimalnom računu (nezavisno od Njutna), tako i u kombinatoričkoj analizi, diferencijalnom i integralnom računu. U isto to vreme Lajbnic je bio veoma zauzet uspostavljanjem zakonskih prava legitimnih i mnogih nelegitimnih članova domaćinstva tri izborna kneza kojima je redom služio. Često u pokretu i pomno beležeći svoje misli o mnogim stvarima, on se istovremeno bavio diplomatijom i pravljenjem planova za francusku invaziju na Egipat. Takođe, angažovao se u neuspešnom pokušaju da ujedini katoličku i protestantsku crkvu 1683. Kada je njegov prvi poslodavac, izborni knez od Hanovera, bio na putu da postane Džordž I od Engleske, Lajbnic je otpušten i ostavljen da piše istoriju porodice Brunsvik. Tokom svog boravka u Parizu značajno je proširio znanja iz matematike i fizike, susreo se sa vodećim francuskim filozofima toga vremena i proučavao je dela Dekarta i Paskala. Godine 1674. je počeo da radi na infinitezimalnom računu, a najraniji podaci o upotrebi ovog računa nalaze se u njegovim beleškama iz 1675. godine. Do 1677. godine je razradio koherentan sistem infinitezimalnog računa, ali ga nije objavio sve do 1684. godine. Lajbnicova najznačajnija matematička otkrića su objavljena između 1682. i 1692. godine, uglavnom u časopisu Acta Eruditorum, koji su on i Oto Menke osnovali 1682. godine. Ovaj časopis je imao značajnu ulogu u unapređenju Lajbnicove reputacije matematičara i naučnika, što je doprinelo da bude cenjen i u diplomatiji, istoriji, teologiji i filozofiji. Godine 1711. Džon Kil je pišući za časopis Kraljevskog društva i uz Njutnovu podršku optužio Lajbnica za plagiranje Njutnovog infinitezimalnog računa, što je dovelo do javne rasprave o tome ko je prvi otkrio infinitezimalni račun. Tek su istoričari matematike od 1900. godine pa nadalje istakli značajne razlike između Lajbnicove i Njutnove verzije infinitezimalnog računa i time dokazali da Lajbnic nije plagirao Njutna. Filozofija Lajbnic je nastojao da izmiri materijalizam i spiritualizam, ali je ostao spiritualist. Razumu je pridavao odlučnu prednost u odnosu na čula. Najpoznatije mu je učenje o monadama. Lajbnic daje uvid „da jedna supstanca uopšte ne može na prirodan način biti nedelatna“. Po njemu je neko saznanje ili tamno ili jasno, a jasno, opet, ili adekvatno ili neadekvatno, simboličko ili intuitivno; savršeno saznanje je istovremeno adekvatno i intuitivno. Lajbnic je kategorije omeđio na šest: supstancija, kvantitet, kvalitet, relacija, akcija i pasija (trpljenje). Monade Prostorno – vremenski svet materijalnih stvari i bića sastoji se iz monada, od kojih ne postoje dve apsolutno iste, ni dva ista trenutka u životu jedne monade (princip identiteta nerazlučivog). Monade su duhovne suštine, a izvor im je u Bogu kao najvišoj monadi. Bog je udesio da unutrašnja aktivnost svake monade bude u harmoniji sa aktivnošću svih ostalih (učenje o prestabilizovanoj harmoniji), pa je svet savršeno jedinstven iako ga čine individualne supstancije. Između monada ne postoje uzročno – posledični odnosi, iako je svako stanje monade uzrok njenom sledećem stanju, a istovremeno posledica prethodnog. Lajbnic naziva ljudsku dušu duhovnim automatom, jer ona sva svoja stanja razvija iz same sebe. On je pojam duše izrazio s idealističkog stanovišta, a njemu su se pridružili svi drugi noviji idealisti. Prema Lajbnicu se stvarnost sastoji iz jednog beskonačnog broja bestelesnih prostih pojedinačnih supstancija, čija je unutrašnja suština snaga predstavljanja. Ali takve suštine su duše, a Lajbnic ih otuda naziva ames ili, na osnovu njihove jedinstvenosti, monade. Otuda kod Lajbnica samo duše čine stvarnost: sve monade je putem temeljnih razlika snage predstavljanja i manjeg i većeg savršenstva koje počiva na njoj tvorac doveo u jednom zauvek uspostavljenu harmoniju (prestabilizovana harmonija); svaka je stvorena s obzirom na drugu. Ako je u jednoj monadi toliko savršenstva koliko u drugima nesavršenosti, onda one sveukupno obrazuju agregat monada, od kojih prva funkcioniše kao centralna monada. Čulna predstava takvog agregata monada shvata takav agregat kao telo. Ljudska duša je posebno jedna takva centralna monada koja putem razmene svojih predstava stoji takođe u uzajamnim odnosima prema svom telu i u sebi uključuje razvoj putem oticanja i priticanja delova. Lajbnicu se priključuje Kristijan Vulf za koga je duša prosta supstancija sa snagom da sebi predstavlja svet (vis repraesentativa universi). Lajbnic naglašava da dve stvari nikada nisu potpuno jednake i da uvek postoje nesvesna čulna opažanja (percepcije) koja određuju delovanje. Njegov princip identiteta nerazlučivog tvrdi da su ličnost X i ličnost Y identične ako i samo ako dele ista suštinska nerelacijska svojstva. Njegova „Teodiceja“ (1710) pokušava da pomiri dobrotu o Bogu sa postojanjem zla u svetu, pretpostavljajući da je samo Bog savršen i da je ovaj svet „najbolji od svih mogućih svetova“. Ovaj stav ismejan je u komičnom Volterovom romanu Kandid. Logika Lajbnic je izmislio univerzalni jezik za logiku i kao mladić počeo da proučava simboličku logiku. Od njega potiču prvi pokušaji da se logika formuliše kao aksiomatski sistem. Takođe je preduzeo prve pokušaje da logiku obrađuje u okviru formalnih računa. Izraz koji je Lajbnic koristio za simboličku logiku koju je razvio je characteristica universlis, „opšta odlika ili veština označavanja“. Lajbnic je verovao da se ljudsko razmišljanje, rezonovanje može svesti na račun vrsta, klasa i da takav račun može da razreši mnoga neslaganja, razlike u mišljenjima: „Jedini način da ispravimo naše mišljenje je da ga učinimo opipljivim, stvarnim poput matematičara, tako da kad otkrijemo našu grešku, i kada postoje sporovi, neslaganja među ljudima možemo prosto reći: Hajde da izračunamo (calculemus) bez dalje prepirke i da vidimo ko je u pravu“. Formalna logika Lajbnic je najvažniji logičar od vremena Aristotela pa do 1847. godine, kada su Džordž Bul i Augustus De Morgan izdali knjige koje ujedno predstavljaju početak moderne formalne logike. Lajbnic je izneo glavne karakteristike onoga što nazivamo konjunkcija, disjunkcija, negacija, identitet, podskupovi i prazni skupovi. Osnovni principi Lajbnicove logike, i opravdano cele njegove filozofije mogu se svesti na dva osnovna principa: sve naše ideje su sastavljene od vrlo malog broja prostih ideja koje čine alfabet ljudske misli (ljudskog razmišljanja), kompleksne (složene) ideje nastaju iz ovih prostih ideja jednoobraznom i simetričnom kombinacijom, analogno aritmetičkom množenju. Lajbnic nije objavio ništa o formalnoj logici za života; većina onoga što je napisano na tu temu postoji u obliku radnih beleški. Matematika Iako se matematičko shvatanje funkcije implicitno koristilo u trigonometriji i logaritamskim tablicama, koje su postojale u to vreme, Lajbnic ih je prvi 1692. i 1694. godine primenio eksplicitno kako bi označio neki od više geometrijskih koncepata koji potiču od krive, kao što su apscisa, ordinata, tangenta, tetiva i vertikala. U 18. veku „funkcija“ je izgubila ovakve geometrijske asocijacije. Lajbnic je prvi uvideo da se koeficijenti sistema linearne jednakosti mogu predstaviti kao niz, poznatiji kao matrica, koji se može iskoristiti da bi se pronašlo rešenje sistema. Ovaj metod je kasnije nazvan Gausova eliminacija. Nakon što je postavio svoju konstrukciju infinitezimalnog računa počela je njegova žestoka diskusija s Njutnom o pravu prvenstva. Lajbnic je svoj rad objavio posle Njutna, nakon 1665. godine, ali nezavisno od njega. Notaciju koja se danas koristimo u infinitezimalnom računu potiče od Lajbnica. Manji deo njegovog rada bio je o beskonačnim nizovima, gde je 1674. godine otkrio relaciju između π i svih drugih neparnih brojeva: π / 4 = 1 – 1/3 + 1/5 – 1/7 + 1/9... koju je ranije pronašao Dejvid Gregori. U matematici Lajbnic je istraživao ideju o univerzalnom matematičko – logičkom jeziku zasnovanom na binarnom sistemu. Suprotno od Lajbnicove ideje, sve mašine za računanje koje su kasnije konstruisane koristile su dekadni sistem za računanje. Godine 1672. Lajbnic je izumeo mašinu za računanje koja je bila daleko bolja od Paskalove koja je mogla samo da sabira i oduzima; Lajbnicova je mogla još i da množi, deli i računa kvadratni koren. Lajbnic je 1697. godine prvi predstavio binarni sistem, odnosno brojevni sistem u kojem se uz pomoć samo dve cifre 0 i 1 može prikazati svaki broj (dok se u običnom dekadnom sistemu koristi deset cifara 0 ..... 9). Dekadno 1 se pritom u binarnom sistemu pojavljuje kao 1 (1x2°), 2 kao 10 (1x2¹ + 0x2°), 3 kao 11 (1x2¹ + + 1x2°), 4 kao 100 (1h2² + 0x2¹ + 0x2°) itd. U modernoj obradi podataka sprovodi se binarni sistem, stoga što se njegove cifre 0 i 1 lako pridružuju električnim stanjima UKLJUČENO i ISKLJUČENO, a time se svaki broj može predstaviti nekim nizom takvih stanja. Pojam diferencijal uveo je Lajbnic za označavanje lokalne (tačkaste) linearne aproksimacije: pri obrazovanju diferencijalnog količnika dy:dx = f(x); izrazi dy i dx označavaju se kao diferencijali. Infinitezimalni račun Lajbnic je zaslužan, zajedno sa Isakom Njutnom, za otkriće infinitezimalnog računa. Prema Lajbnicovim beleškama do presudnog otkrića došlo je 11. novembra 1675. godine kada je po prvi put primenio integralni račun kako bi pronašao domen funkcije y = x. Lajbnic je uveo neke notacije koje su se zadržale do danas, kao što su recimo znak ∫ (koji potiče od latinske reči summa) i d koje označava diferencijale (od latinske reči differentia). Lajbnic o svom infinitezimalnom računu nije objavio ništa sve do 1684. godine. Slobodno se koristio matematičkim entitetima nazivajući ih infinitezimalima, sugerišući da oni imaju paradoksalne osobine (kvalitete). Fizika Lajbnic je izumeo (stvorio) novu teoriju kretanja (dinamike) zasnovanu na kinetičkoj energiji i potencijalnoj energiji, a koja se zalaže za to da je prostor relativan, dok Njutn smatra da je prostor apsolutan. Lajbnicova „vis viva“ („živa sila“) jeste nepromenljiva matematička osobina određenog mehaničkog sistema. Ona se može posmatrati kao poseban slučaj odražavanja energije. Filologija Lajbnic je bio zavidan student jezika, posebno zainteresovan za vokabular i gramatiku. Poricao je široko rasprostranjeno verovanje u hrišćanskom obrazovanju njegovog vremena, da je hebrejski prvobitni jezik ljudske rase. Bavio se poreklom slovenskih jezika, bio je svestan postojanja sanskrita kao i njegovog značaja, i fascinirao ga je klasičan kineski jezik. Priroda Prirodnonaučni pojam kontinuiteta prvi je odredio Aristotel. Do obuhvatnijeg značenja on dolazi kod Lajbnica u ubeđenju da priroda ne čini skokove (natura non facit saltus), da se sve upliće u celinu. Ovoj predstavi je dao izraz u takozvanom zakonu kontinuiteta (lex continui), pri čemu je primenom ovog zakona pobijao fiziku Dekarta i Malbranša. „Ništa se ne događa u jednom udaru, a jedno je od mojih najvažnijih načela da priroda nikad ne čini skokove. Ovaj sam stav nazvao zakonom kontinuiteta“, kaže Lajbnic. Moderna teorijska fizika od razvoja kvantne teorije i njenog uobličenja (kvantna mehanika), naprotiv, radije pak pretpostavlja diskontinualne, u smislu ovog navoda „skokovite“ prelaze od jednog u neko drugo stanje. Lajbnic je uveo pojam aktuelno beskonačnog koji je prihvatio i Imanuel Kant. Prvi je uveo pojam involucije (involution), što je po njemu razvoj prema smrti, nasuprot evoluciji, razvoj prema životu. Pravo Prema Lajbnicu celokupno pravo služi zajedničkom dobru, koje je on gledao kao održavanje i napredovanje univerzuma. U prvom redu samog božanskog svetskog poretka, u drugom redu ljudskog roda i u trećem redu države. Odabrana dela 1666. De Arte Combinatoria 1671. Hypothesis Physica Nova 1673. Confessio Philosophi 1684. Nova methodus pro maximis et minimis 1686. Discours de meta physique 1705. Explication de l’Arithmetique Binarie 1710. Theodicee 1714. Monadologie „Teodikeja“ i „Monadologija“ su mu kapitalna i najznačajnija dela. Prevedeni su: Metafizička rasprava (Metaphysische Abhandlung) (prev. „Rasprava o metafizici“, u: Lajbnic, Izabrani filozofski spisi, Naprijed, Zagreb, (1980). pp. 108-152) Monadologija (Monadologie) (u prevodu: Kultura, Beograd, 1957; u Izabrani filozofski spisi, Naprijed, Zagreb, 1980, Novi ogledi o ljudskom razumu (Nouveaux essais sur l`entendement humain) (prevod: „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1986); Drugo izdanje na srpskom: BIGZ, prevod sa francuskog dr Milana Tasića, Beograd, 1995) MG10 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sartr Egzistencijalizam je humanizam (fr. L`Existentialisme est un humanisme, 1946) je djelo francuskog egzistencijaliste Sartra, u kojem on objašnjava egzistencijalizam kao humanističku filozofiju. On smatra da „egzistirati“ znači naprosto biti tu, i da ne postoji ništa što bi čovjeku moglo definisati karakter, ciljeve u životu i drugo. Samo čovjek može da odredi to bit za sebe samoga: Čovjek prije svega egzistira, susreće sebe samoga, uranja u svijet — i definiše sebe kasnije. Smatrao je da je savremeni svijet okrutan, ružan, dehumanizovan i da je život stalna muka i neuspjeh. Zbog toga je potreban egzistencijalizam kao filozofija koja ljudski život čini mogućim, jer pokreće čovjeka na djelovanje da postane ono što od sebe načini — ukupnost svojih djelovanja. To pokazuje da je sloboda u strukturi egzistencije. Zbog toga je egzistencijalizam humanizam. Ovo se najbolje može izraziti citatom: Svagda za kukavicu postoji mogućnost da više ne bude kukavica, a za heroja da prestane biti heroj. Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7] Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći s leva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kojemu su se trebali raskrinkati američki ratni zločini. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9] Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: „Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10]” Sartr je sahranjen na pariškom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“

Autor - osoba Aristoteles, 384pne-322pne = Aristotel, 384pne-322pne Naslov Fizika / Aristotel ; predgovor, prijevod s izvornika i sedmojezični tumač temeljnih pojmova (grčki, latinski, engleski, francuski, njemački, talijanski, ruski) Tomislav Ladan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : ǂSveučilišna naklada ǂLiber, 1987 Fizički opis XXXIV, 258 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Ladan, Tomislav Zbirka Djela : Aristotel Napomene Prevod dela: Aristoteloys physike akroasis / Aristoteles Str. V-XXXIV: Sadržaj i izričaj Aristotelove Fizike / Tomislav Ladan Indeksi. Predmetne odrednice Aristoteles, 384-322 pne -- `Fizika` Filozofija prirode Fizika Stanje: potpis u vrhu predlista i na 7. i 8. stranici predgovora uredno podvučeno nekoliko reči (v. sliku), inače odlično očuvano. Temeljno Aristotelovo delo iz ontologije prirode koje daje pojmovni okvir za svaku potonju artikulaciju nauke o prirodi. Nećemo ništa pogrešiti ako kažemo da je Aristotel zaslužan za konstituciju fizike kao opšte prirodne nauke. Od njega potiče ne samo naziv („fizika“) nego i dobar deo pojmovnog, terminološkog i problematskog sadržaja ove nauke. Aristotel (grč. Αριστοτέλης; 384. p. n. e. – 322. p. n. e.) bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli. Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke. Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e. Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“ Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej. (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma). Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. – 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd.; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija). Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: Organon (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), Retorika, Nikomahova etika (Nikomah je bio njegov otac), Politika, Metafizika, Fizika, O duši. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na objektivno, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao). MG14 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na desetak mesta hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Metafizika Mnogi će reći da je Aristotelova Metafizika vrhunac njegove filozofije. Njen uticaj na današnji način razmišljanja je neizmeran. Centralna postavka metafizičkih spisa glasi da svet postoji onakav kakav se pojavljuje i da ga mogu razumeti obični ljudi s odgovarajućim sposobnostima i uz vežbu. Naime, u suštini metafizika i izučava ono što je „iza“ prirode, ili kako Stagiranin kaže „prve principe i uzroke bivstva“. Izgradnju svoje kolosalne „prve filozofije“, Aristotel započinje temeljitom kritikom Platonove teorije ideja, na osnovu koje će se u srednjem veku odvijati čuvena rasprava o statusu univerzalija (opštih pojmova). Aristotel je prvi jasno uveo ontološku razliku, do koje posebno drži jedan od najznačajnijih savremenih filozofa Martin Hajdeger. Aristotel (grč. Αριστοτέλης;[2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e.)[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.[4][5][6] Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke.[7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e.[5] Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“[6] Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej.[9] (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).[10] Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija).[11] Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: `Organon` (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), `Retorika`, `Nikomahova etika` (Nikomah je bio njegov otac), `Politika`, `Metafizika`, `Fizika`, `O duši`. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na `objektivno`, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao). Anticka filozofija, Platon, Drzava, Organon, Metafizika, Fizika...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Georges Eugène Sorel (/səˈrɛl/; francuski: [sɔʁɛl]; 2. studenog 1847. - 29. kolovoza 1922.) bio je francuski društveni mislilac, politički teoretičar, povjesničar, a kasnije i novinar. Inspirirao je teorije i pokrete grupirane pod imenom sorelijanizam.[2][3] Svoju društvenu i političku filozofiju uvelike je zahvalio čitanju Proudhona, Karla Marxa, Giambattiste Vica, Henrija Bergsona[4][5] (čija je predavanja pohađao na Collège de France), a kasnije i Williama Jamesa. Njegovo poimanje moći mita u kolektivnom djelovanju nadahnulo je socijaliste, anarhiste, marksiste i fašiste.[6] Zajedno s njegovom obranom nasilja, snaga mita je doprinos po kojem ga se najčešće pamti.[7] Politički je evoluirao od svojih ranih liberalno-konzervativnih pozicija prema marksizmu, socijaldemokraciji i na kraju sindikalizmu. Između 1909. i 1910. bio je marginalno uključen u Action Française Charlesa Maurrasa, a između 1911. i 1913. pisao je za politički transverzalu L`Indépendance, osnovanu zajedno s Édouardom Berthom – jednim od Sorelovih glavnih učenika – i Georgesom Valoisom, bližim mauraskim krugovima. . Nakon duge šutnje tijekom rata, Sorel je istupio u korist Lenjina i krenuo na boljševičke pozicije sve do svoje smrti 1922. godine. Njegovo nasljeđe u međuratnom razdoblju zahvatilo je oba kraja političkog spektra, budući da su mnogi bivši sindikalisti pozdravljali nadolazeći fašizam. Prema povjesničaru Zeevu Sternhellu, Sorelova revizija marksizma prekinula je nužnost veze između revolucije i radničke klase, otvarajući mogućnost zamjene proletarijata nacionalnom zajednicom.[6] Biografija Rođen u Cherbourgu kao sin poslovnog čovjeka, preselio se u Pariz 1864. kako bi pohađao Collège Rollin, prije nego što je godinu dana kasnije upisao École Polytechnique.[8] Godine 1869. postao je glavni inženjer u Odjelu za javne radove. Stacioniran na Korzici do lipnja 1871., kasnije je poslan na razna mjesta u južnoj Francuskoj - Albi, Gap i Draguignan. Između 1876. i 1879. bio je u Mostaganemu, u kolonijalnom Alžiru, prije nego što se preselio u Perpignan, gdje je proveo posljednje godine svoje karijere do umirovljenja 1892. Godine 1891. dobio je Légion d`honneur.[9] Odmah nakon umirovljenja preselio se sa svojom partnericom Marie David u Boulogne-sur-Seine, blizu Pariza, gdje je ostao do svoje smrti 1922. godine. Počevši od druge polovice 1880-ih, objavljivao je članke iz različitih područja (hidrologija, arhitektura, filozofija znanosti, psihofizika, politička povijest i filozofija) u kojima se očituje utjecaj Aristotela, kao i onih Hippolytea Tainea i Ernesta Renana. Godine 1893. javno je obznanio svoj stav marksista i socijalista. Prešao je raditi na neke od prvih francuskih marksističkih časopisa (L’Ère nouvelle i Le Devenir Social) i sudjelovati, s revizionističke strane, u raspravi koju je pokrenuo Eduard Bernstein. Pristaša Alfreda Dreyfusa tijekom afere, Sorel je kasnije bio razočaran, slično kao i njegov prijatelj Charles Péguy, političkim posljedicama suđenja. Početkom 20. stoljeća počeo se zalagati za nekompatibilnost socijalizma i parlamentarne demokracije, prelazeći na sindikalističke pozicije. Svojim pisanjem u Il Divenire sociale Enrica Leonea i Mouvement socialiste Huberta Lagardellea, oko 1905. pridonio je teorijskoj razradi revolucionarnog sindikalizma.[10] Godine 1905. njegov najpoznatiji tekst, Reflections on Violence, počeo je izlaziti u Divenire Sociale. U obliku knjige objavljen je 1908. u izdanju Pages Libres, a iste godine uslijedio je u izdanju Illusions du Progrès. Nakon poraza sindikalističkog krila Confédération Générale du Travail (CGT) 1909., Sorel se jedno vrijeme 1909.–1910. zbližio s Action française Charlesa Maurrasa, iako nije dijelio ni njegov nacionalizam ni politički program. Ta je suradnja nadahnula osnivače Cercle Proudhona, koji je okupljao revolucionarne sindikaliste i monarhiste. Sam Sorel, s Jeanom Variotom, osnovao je časopis 1911. godine pod nazivom L`Indépendance, iako su neslaganja, dijelom oko nacionalizma, ubrzo okončala projekt.[11] Oštro se protiveći političkom primirju Union sacrée iz 1914., Sorel je osudio rat i 1917. hvalio rusku revoluciju. Pisao je za službenu publikaciju Sovjetskog Saveza, Russian Soviet Government Bureau, nazivajući Lenjina `najvećim teoretičarem socijalizma nakon Marxa i državnikom čiji genij podsjeća na Petra Velikog.` [12] Napisao je brojne male članke za talijanske novine braneći boljševici. Dok je Sorelova potpora boljševizmu predmet brojnih javnih zapisa, njegov interes o kojem se toliko govorilo za novorođeni fašistički pokret potvrđuju samo nacionalistički izvori iz međuratnog razdoblja. Prema Maurrassovom intelektualcu Jeanu Variotu, u ožujku 1921. Sorel mu je povjerio da je `Mussolini čovjek ništa manje neobičan od Lenjina. On je, također, politički genij, većeg dosega nego svi tadašnji državnici, s jedinom iznimkom Lenjina...`[13] Neki sudovi izraženi u Sorelovoj korespondenciji zapravo proturječe uvjerenju da je bio politički naklonjen fašizmu. Najistaknutije je da je pisao liberalnom novinaru Mariu Missiroliju u lipnja 1921., “Čini mi se da stvari u Italiji idu vrlo loše [...] Nered fašista, koji potiskuju državu za koju [Giolitti] tvrdi da je nepokolebljivi branitelj, mogao bi Italiju vratiti u vrijeme srednjeg vijeka. Ne čini se da su fašisti uravnoteženiji od futurista.`

Sa posvetom Milovana Danojlića, odlično očuvano. Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Danojlić, Milovan, 1937-2022 = Danojlić, Milovan, 1937-2022 Naslov Srećan život / Milovan Danojlić ; [ilustrirala Vjera Lalin ; izbor Dalibor Cvitan] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 ([b. m. : b. i.]) Fizički opis 131 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Lalin, Vjera, 1947- = Lalin, Vjera, 1947- Cvitan, Dalibor, 1934-1993 = Cvitan, Dalibor, 1934-1993 Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica (Polupl.) Milovan Danojlić (Ivanovci, kod Ljiga, 3. jul 1937 – 23. novembar 2022, Poatje, Francuska) srpski književnik i pesnik, član SANU, predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kome se nalazi njegov legat. Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kraj Ljiga. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice. Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život. Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika. Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život. Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je crkvu. Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca poput V. Šekspira, Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa“, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari – ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine. Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima se ističu: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada grada Beograda Zmajeva nagrada Nagrada „Branko Ćopić” Nagrada „Isidora Sekulić” Nagrada „Desanka Maksimović” Vitalova nagrada „Zlatni suncokret“ Žička hrisovulja Nagrada „Miloš Đurić” za prevodilaštvo Nagrada „Pečat vremena” za književnost Nagrada „Rade Drainac“ Književni vijenac Kozare Orden Svetog Save Zlatna medalja za zasluge Mladost Mlado pokoljenje Neven Velika nagrada Ivo Andrić Milovan Danojlić o položaju pesnika: „Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu. Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti“. Iz književne kritike o piščevom delu „Danojlić ide među one retke savremene srpske pesnike koji razumeju i znaju šta je svetost jezika.” – Mihajlo Pantić „Prizivanje osnovnosti, prvobitnosti, posredno ili sasvim izričito, često je mesto u Danojlićevim pesmama, posebno u onim smeštenim u prirodu, u okruženje koje redovno potakne na temeljne zapitanosti i sagledanja.” – Dragan Hamović „Oblikujući sliku prirode i društva, Danojlićeva poezija predstavlja čoveka u svome okruženju, među izazovima i ograničenjima. Odnos između prirode i društva u ovoj poeziji nije uvek jednostavan.” – Gojko Božović „U poeziji Milovana Danojlića svi begovi i lutanja završavaju se u tački iz koje se i pošlo, geografski i biografski iz srca Šumadije, a poetički putem neosimbolizma, nadrealizma, sopstvenog panteističkog toka do religijskog.” – Svetlana Šeatović-Dimitrijević Dela (bibliografija) Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji, Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrosav protrčao kroz Jugoslaviju, BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak, Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M. Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću, Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s. n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici, Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata „Nikola Tesla“, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Srbija na zapadu, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica „Borisav Stanković“, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika, Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti, Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese, Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Ispovest na trgu, SKZ, Beograd, 2022. MG73 (N)