Edo Murtic Grafika iz 1986. godine. Potpis dole desno. 26x21 cm. RETKO! Edo Murtić (Velika Pisanica, 4. maj 1921 – Zagreb, 2. januar 2005) je hrvatski slikar, grafički dizajner, poozorišni scenograf i akademik.[1] Rođen je u Velikoj Pisarnici kraj Bjelovara. Njegova se porodica 1925. godine, seli u Zagreb, gde završava srednju i osnovnu školu. Studirao je na akademiji primenjene umetnosti. Profesori su mu bili Petar Dobrović i Ljubo Babić.[1] Prvo samostalnu izložbu imao je 1935. u Zagrebu. Od 1941. učestvuje u Drugom svetskom ratu, a 1943. se uključuje u pokret otpora protiv fašista.[1] Puno je putova tokom života a posećivao je i Francusku, SAD i Italiju. Njegovi radovi dobili su međunarodna priznanja. Ostvario je 150 samostalnih i oko 300 drugih izložbi na raznim kontinentima.[1] Njegova se dela obično nalaze u privatnom vlašništvu svuda po svetu. Takođe je radio i pozorišnu scenografiju, murale i mozaike. Bio je član „Hrvatske akademije nauke i umetnosti“, a proglašen je i počasnim građaninom Bjelovara. Umro je u bolnici u Zagrebu.

Crtež za `Obično petkom` Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralašltvo[uredi | uredi izvor] Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Dela[uredi | uredi izvor] Pesma Plavi čuperak, Mika Antić Duration: 57 seconds.0:57 Knjige za odrasle[1] „Vojvodina“ „Ispričano za proleće“ (1951) „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Nasmejani svet“ (1955) „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) (1962) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“(1972) „Izdajstvo lirike“ „Savršenstvo vatre“ (1982)[10] Knjige za decu[1] „Poslednja bajka“ (1965) „Plavi čuperak“ (1965) „Garavi sokak“ (1973) „Olovka ne piše srcem“ (1973) „Živeli prekosutra“ (1974) „Druga strana vetra“ (1978) „Ptice iz šume“ (1979) „Prva ljubav“ (1981) „Svašta umem“ (1981) „Horoskop“ (1983) „Plava zvezda“

Anton Heyboer: GRAFIKA, 1990. Na otisku dole levo: Anton Heyboer 1990 Ispod otiska dole levo: Anton Heyboer (olovkom) Dole desno: eigen druk (vlastiti, autorski otisak) Dimenzije rama: 40 x 42 cm Dimenzije otiska: 21 x 25,5 cm Težina: 1270 g Nov ram, antirefleksno staklo. Hartija je mestimično uzdužno izgužvana, kao da je nepažljivo presavijana - vidljivo je na posebnoj slici, pod kosim svetlom. ANTON HEYBOER (Anton Hejbur, 1924-2005) je rođen na indonežanskom ostrvu Java. U svom životu Heyboer je doslovno proglašavan ludim, živeo je kao ekscentrik bez kontakta sa svetom oko sebe, u sopstvenom kosmosu, s ciljem da zadovolji samo osnovne životne potrebe za sebe i svoju porodicu. Visoko ga cene vodeći muzeji širom sveta. 1943. godine Heyboer je uhapšen od strane nemačkih okupatora i upućen na rad u logor Prenz Lauerber. Jednom je o tome napisao: „Koncentracioni logor nije bio gori od roditeljskog doma, a društvo za mene nije ništa gore od oba: previše nekreativan”. Od ranog detinjstva, Heyboer je želeo da živi nekonformističkim životom. Posle rata nastanio se u Borgeru, gde počinje da crta, još uvek u tradicionalnom stilu. 1948. godine upoznaje slikara Jana Kagija sa kojim nekoliko meseci luta Francuskom dok crta i slika. 1951. godine Heyboer je dobrovoljno primljen u Pokrajinsku bolnicu u Santpoortu na neko vreme, kako bi našao zaštitu od društva, za koje je smatrao da mu ne dozvoljava da pronađe sebe. Anton Heyboer godinama je radio na razvoju svog `Sistema`. Ovaj `Sistem` je njegova zamisao kako treba da živi, da opstane u društvu i da stekne priznanje kao umetnik. Tako može da poništi svoju poziciju izopćenika i ološa koja je dovela do njegove izolacije. “Sistem” je njegovo umetničko delo, to je njegov znak. Sistem je polazna tačka u svim njegovim delima pod motom: „Stvaranje je jedino živo biće koje je večno“. Njegov sistem ga vodi do njegovih nevesta: „Hajde da napravimo svoje igralište gde niko drugi neće doći, gde više ne moramo da viđamo ljude. Na svojoj farmi, u pratnji svoje četiri neveste, Heyboer stalno traži nove izazove u svom poslu. U njegovim radovima dominiraju slike sladostrasnih žena sa preteranim oblinama, njegovog čamca na kojem je živeo neko vreme 1951. godine, njegovog života na farmi i biblijskih figura pomešanih sa slikama koje podsećaju na praistorijska vremena. Heyboer koristi različite tehnike u stvaranju svojih umetničkih dela. Njegovi bakropisi su poznati, ali i njegovi crteži rađeni ugljem, uljanom kredom, bojom, glinom, gvožđem i katranom, kao i bojama na papiru i platnu. To su danas cenjena dela koja se nalaze u mnogim zbirkama : „Tražio sam formu u kojoj život postaje umetnost, u kojoj postaje napet i gde postaje težak; gde nema rešenja i tako uvek postoji nestabilna ravnoteža. U umetničkim delima takođe nema direktne statičke ravnoteže, to nije lepota. Na taj način dobijate i nestabilnu ravnotežu sa muškarcem i četiri žene, u kojoj preovladava ista lepota kao u umetničkom delu”. Njegovi radovi su učinili Heyboera međunarodno priznatim umetnikom, čija dela stoje u muzejima širom sveta. Kraljica Beatriks, koja je svojevremeno organizovala izložbu Heyboerovih dela, nagradila ga je 2002. godine viteškim zvanjem. U usamljenosti, odsečen od spoljašnjeg sveta, svojim radom i načinom života na kraju je dospeo do ljudi. Izvor: kunsthuizen.nl/kunstenaars/anton-heyboer/ (118/2-kp/1183)