Muhamed Huković : ALHAMIJADO KNJIŽEVNOST I NJENI STVARAOCI , Svjetlost Sarajevo 1986, tvrdi povez, str. 344. Očuvanost 4. Muhamed Huković rođen u Čajniču 6. maja 1922. godine, gdje je stekao osnovno obrazovanje. Školovanje je nastavio na Šerijatskoj gimnaziji u Sarajevu, nakon toga se upisuje na Višu islamsku šerijatsko-teološku školu. Usljed njena ukidanja 1945. godine, kad je bio završio tri godine studija, upisuje studij slavistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1946.), gdje diplomira 1952. godine. Jedno je vrijeme radio kao nastavnik u Zagrebu, pa na Šumarskoj školi u Banjoj Luci, Ženskoj gimnaziji u Sarajevu, te, kao direktor, u sarajevskoj Zubotehničkoj školi. Penzionisan je 1985. godine kao savjetnik za prosvjetu Prosvjetno-pedagoškog zavoda u Sarajevu. Magistrirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, tema je bila: “Književni rad Alije Sadikovića”, a doktorsku tezu “Alhamijado književnost i njeni stvaraoci” odbranio na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Alhamijado književnost, divanska književnost, Osmanlije, mevlud, nasihat, jezik, pismo, kultura Alhamijado književnost javlja se kao civilizacijski fenomen preplitanja Istoka i Zapada, slovenskih jezika i semitskog pisma. Preplitanje ovih kultura i pisama u nizu slučajeva proizvelo je značajna dela književnosti južnoslovenskih naroda, a i književna kritika im je u malobrojnim radovima posvetila izvesnu pažnju. Međutim, alhamijado književnost na našim prostorima do danas nije istražena u meri u kojoj to zaslužuje i napisi o njoj su veoma skromni, te se i danas pojavljuju novi primerci dela ove književne vrste širom prstora nekadašnjeg Osmanskog carstva. Poezija i u manjoj meri proza alhamijado književnosti, koja vuče korene iz Španije, predstavlja svojevrstan spoj kultura i civilizacija balkanskih, odnosno evropskih i azijskih naroda.

LEO SCHNUG 1878-1933,razglednice,ekslibrisi,HAMM posteri *6328*11-2022 LEO SCHNUG 1878-1933 njegove razglednice, ekslibrisi i HAMM posteri LEO SCHNUG 1878-1933 Patrick et Benedicte HAMM PATRICK et BENEDICTE HAMM LEO SCHNUG 1873-1933 SES CARTES POSTALES EX-LIBRIS ET AFFICHES JERÔME DO BENTZINGER EDITEUR 1993.g Numéroté tirage limité: 0093 120 pages,Format 31.5 x 24 cm,french Leo Schnug (17. februar 1878, Strazbur — 15. decembar 1933, blizu Brumath) je bio alzaški slikar i ilustrator nemačkog porekla. Sadržaj na slikama Tvrd povez, francuski jezik, 120.strana,bogato ilustrovano u boji i cb, veći format: 31,5 x 24 cm, težina knjige 900.grama stanje: vrlo očuvana -nema ispisivanja Biografija Kada je još bio veoma mlad, njegov otac, sudski službenik, bio je hospitalizovan zbog psihičke bolesti. Da bi preživela, njegova majka je izdavala sobe u njihovoj kući izvođačima iz opštinskog pozorišta , a operski kostimi koje su poneli sa sobom postali su izvor inspiracije. Posle nekoliko godina u Školi dekorativnih umetnosti u Strazburu, Anton Seder, jedan od njegovih nastavnika, dobio je posao za njega dajući ilustracije za Gerlach & Schenk, bečku izdavačku kompaniju. Imao je tada samo sedamnaest godina. Studije je nastavio na Akademiji lepih umetnosti u Minhenu, gde je studirao kod Nikolaosa Gizisa. Žan Batist Kleber (1908) Kasnije se vratio u Strazbur i postao član Cercle de Saint-Leonard, gde je učio intarziju od Šarla Špindlera i radio sa grupom alzaških umetnika, uključujući Leona Hornekera, Henrija Lua, Alfreda Marzolfa, Žorža Ritlenga [fr], Joseph Sattler, Lothar von Seebach i Emile Schneider. Bio je pod velikim uticajem secesije i srednjovekovnih tema

četrdeset godina s kamerom filmskog reportera Bonart, 2001. 312 strana, tvrd povez, udžbenički format. Sem posvete autora veoma lepo očuvana. Bila je to ležerna popodnevna sedeljka uz čaj i spontano ćaskanje. Ćerčil se, kao i uvek, nije odvajao od svog `zaštitnog znaka`, napola sagorele tompus cigare. Dvadesetak minuta kasnije čamac-prethodnica u kome su bili ljudi iz našeg protokola, Titovi fotografi i ja, pristao je uz Kristinin levi bok. Sa palube nam se osmehivao Aristotel Onazis - prosed, zdepast, na svoj način šarmantan. Iza debelih stakala njegovih naočara jedva su mu se videle oči. Ljubazno nas je otpratio do zadnjeg dela palube, a onda se vratio da sačeka glavne goste - Tita i njegovu suprugu Jovanku, koji su upravo pristizali da uzvrate posetu Čerčilu i Sari. Kada im se pridružila i jedna od najvećih balerina dvadesetog veka Margot Fontejn, koja je takođe bila putnik na prelepoj Kristini, društvance je posedalo u jednu dugačku, polukružnu fotelju. tek tada nam je bilo dozvoljeno da ih snimamo.Naravno vremena za razmišljanje nije bilo. Radio sam mehanički, kao robot, imajući stalno na umu upozorenje da će snimanje trajati veoma kratko.. pa ipak, pored svog osnovnog rada, uspeo sam da zapazim da je atmosfera od početka bila neformalna i prijateljska - kao da se ovi ljudi, maltene, ovako okupljaju svakog dana. Bio je ovo prvi i poslednji boravak `najvećeg Engleza veka` na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Sve u svemu, bio je to dan za pamćenje, dan u kojem sam, kao jedan od retkih Jugoslovena, imao priliku da se nadjem u blizini tako poznatih ličnosti i time sebe obogatim još jednim izuzetnim profesionalnim doživljajem.` Dragan Mitrović, iz knjige Odsanjani snovi. Žurnal, filmske movosti, kamera, film,

z3 - Slika na naslovnoj strani : Prikaz seljačke bune na velikom reljefu koji je 1912. godine izradio samouki seoski umjetnik Antun Fridel iz sela Bukovja kod Pušće Bistre u Hrvatskom zagorju. Ovo je ujedno njegova prva izložba. = - Slika na pisljednjoj strani : Kao spomenar i sjećanje na proslavu 400-godišnjice seljačke bune mogla bi poslužiti ova glava Matije Gupca (kao ukrasni kip , pozdravni bilikum , vaza , čaša). Po zamisli pokretača ove akcije izradio ju je nadareni seljak i lončar Franjo Batelja iz Rastoka kod Sv. Jane, općina Jaska. = - Povijesni muzej Hrvatske , Zagreb , 1973. = - Fotografije : Ljerka Krtelj = - Tisak : `Medicinska naklada` , Zagreb ===== - 59 str. - Meki uvez - Format : 17 × 24 cm Ledić, Gerhard, hrvatski novinar i kolekcionar (Zagreb, 5. V. 1926 – Zagreb, 23. I. 2010). Građansku školu i Trgovačku akademiju završio (1943) u Zagrebu. Kao đak bio sudionik tragičnoga Križnog puta 1945. od slovenske granice do Osijeka i natrag do Bjelovara. Novinarstvom se počeo baviti 1947. u Vjesniku. U toj je novinskoj kući proveo cijeli radni vijek, s vremena na vrijeme mijenjajući uredništva (najduže radio u Vjesniku u srijedu i Večernjem listu). Veliku popularnost stekao je rubrikom Lutajući reporter pronalazi, a pisao ju je pune 32 godine. Tragajući za neobičnostima proputovao je mnoge zemlje, te skupio značajne kolekcije knjiga i slika naivne umjetnosti. Surađivao na Televiziji Zagreb, s više od 300 putopisa i serija, kao voditelj, autor i urednik. U njegovoj biblioteci nalazi se oko 25 000 knjiga i svezaka od XV. stoljeća nadalje s raritetima tiskovina i rukopisa (pjesme Katarine Zrinske, rukopis Gundulićeva Osmana i dr.). Pisao je o naivnoj umjetnosti (Seljačka buna u djelima naivnih umjetnika Hrvatske, 1973; Ivan Lacković Croata, 1974).

Ex libris, 2011. Tekstovi Kalmana Mesarića (1900-1983) o modernim strujanjima u kazališnoj umjetnosti u prvim desetljećima proteklog stoljeća, prethodno objavljeni u raznim časopisima. Ponovnim objavljivanjem ovih tekstova pokušava se revalorizirati Mesarićeva uloga u počecima hrvatske avangardne književnosti i umjetnosti. Tekstovi su grupirani u nekoliko cjelina, Smjerovi moderne umjetnosti, Kazalište, Film, Kritika, Razgovori te Od klasne svijesti do avangardističke scene. Na kraju je objavljena bilješka o autoru. Mesarić, Kalman, hrvatski književnik i redatelj (Prelog, 17. IX. 1900 – Zagreb, 29. I. 1983). Radio u Zagrebu kao činovnik, novinar i pomoćni redatelj u HNK-u, studirao dramaturgiju u Berlinu. Do kraja II. svjetskog rata režirao je i prevodio u HNK-u, poslije je bio ravnatelj drame i redatelj u nekoliko hrvatskih i bosanskih kazališta. Režirao je velik broj djela, u rasponu od klasike do suvremene drame. U početku književnog i kazališnog djelovanja blizak avangardnim umjetničkim pokretima (ekspresionistička novela Divlji ples, 1921; zbirka avangardističkih pjesama Tragigroteske, 1923; drame tiskane u knjizi Kozmički žongleri, 1925). Na prijelazu iz 1920-ih u 1930-e odredio se za »socijalnu umjetnost« (brošura Smjerovi moderne umjetnosti, 1929). U zagrebačkome HNK-u 1931. izveden mu je pučki igrokaz Joco Udmanić te potom nekoliko komedija iz zagrebačkoga društvenog života (objavljene u knjizi Među nama, 1937). Njegova komedija Gospodsko dijete, što ju je 1936. postavio u zagrebačkome HNK-u, jedna je od najboljih i najpopularnijih hrvatskih komedija između dvaju svjetskih ratova. U 1950-ima i 1960-ima objavljivao je dramaturške i teatrološke studije u tuzlanskome časopisu Pozorište. Objavio je i pučki roman Dravom zlato plovi (1973), a posmrtno mu je objavljen roman Poker Baltazara Bodora ili Dugme na Fortune kapi (2000).

POZOR, SAD, ODRASTI ! ŠTA SE DEŠAVA SA MOJIM TELOM? KNJIGA ZA MLADE DEVOJKE AUTOR: LINDA MADERAS Danas u pubertet ulaze mnogo mlađe devojčice nego ranije. Prvi znaci puberteta često se vide na devojčicama u trećem ili četvrtom razredu. Knjiga im daje odgovore na mnoga pitanja (Kakve su to malje po mom telu? Kada ću da dobijem brus? Šta da radim sa bubuljicama?). IZDAVAČ: SIL, BEOGRAD GODINA IZDANJA : 2005. MEK POVEZ PISMO: ĆIRILICA BROJ STRANA : 120 STR. STANJE ODLIČNO 5- TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZIMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA stočić

Miloš Šobajić (franc. Milos Sobaïc; Papuk, 23. decembar 1944 — Beograd, 24. april 2021) bio je srpski i francuski slikar i vajar. Smatra se jednim od najznamenitijih srpskih i evropskih umetnika.[1] Rođen je 1944. godine u zbegu na planini Papuk u Slavoniji.[2] Majka ga je u pelenama prenela preko Mađarske u Srbiju, i tek tada ga je prijavila matičnoj službi, zbog čega je u mnogobrojnim publikacijama zapisano da je rođen 1945. u Beogradu.[3][4][5] Po ocu Voju, potiče iz srpske familije[6] iz Crne Gore, koja je krajem XIX veka donela u Crnu Goru prvi bioskop, prvu robnu kuću, prvo pozorište, čitaonicu i biblioteku, pleh orkestar, prve novine i časopise. Majka Mirjana potiče iz Like.[7][8][9] Osnovnu i srednju školu je pohađao u Beogradu, Istanbulu i Nikšiću. Maturirao u Prvoj Beogradskoj gimnaziji, 1964. godine. Završio je Akademiju Likovnih umetnosti u Beogradu 1970, da bi se dve godine kasnije preselio u Pariz. Od 2005. godine predaje na Luksun Akademiji lepih umetnosti u Šenjangu u Kini, a istovremeno osniva Fakultet za umetnost i dizajn na Megatrend univerzitetu u Beogradu, na kojem je bio dekan, redovni profesor i počasni doktor, da bi godine 2012. postao profesor emeritus[10]. Takođe je kao mentor na doktorskim studijama radio i na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Svoja dela je predstavio na preko osamdeset samostalnih izložbi širom planete i učestvovao na oko pet stotine grupnih izložbi. Njegova dela se nalaze u tridesetak muzeja savremene umetnosti u svetu. Dobitnik je niza nagrada u Srbiji. Ruska Duma mu je dodelila 2018. godine orden počasnog gosta[11] Rusije, a 2019. godine dodeljena mu je Zlatna medalja Republike Srbije, za izuzetne zasluge u oblasti kulturnih delatnosti, posebno slikarstva.[12] O radu Miloša Šobajića je objavljeno pet monografija kod izdavača u Parizu, Beogradu i Londonu, čije su tekstove pisali Alen Žufroa, Nobelovac Peter Handke, Edward Lucie-Smith Edvard Lusi Smit i drugi. O Milošu Šobajiću je objavljeno blizu sedam stotina tekstova u francuskoj, italijanskoj, srpskoj, američkoj, japanskoj, grčkoj i nemačkoj štampi, kao i veliki broj televizijskih filmova i prikaza.[1][13] Francuski kompozitor René-Louis Baron stvorio je muzički film o Šobajićevim delima. Svoju prvu knjigu, pod nazivom: Slikaj i ćuti[14], autobiografskog karaktera, a koja govori o uticaju globalizma na savremenu likovnu umetnost, objavio je 2018. godine. Bio je oženjen Majom T. Izquierdo (srb. Iskjerdo).[15], a prva supruga mu je bila Lotos Masnikosa - Šobajić Godine 2021. objavljuje autobiografiju `Mojih devet života`[16], knjiga koju posvećuje svojoj supruzi Maji. Ova autobiografija izdata je kod izdavača `Vukotic&Media` [17] Godine 2021. zajedno sa svojom suprugom Majom T. Izquierdo ( Iskjerdo) napisao je svoju prvu dramu, pod nazivom `Vecin cirkus` koju je izdalo `Narodno pozorište Timočke Krajine`. Njegova dela nalaze se u 40 muzeja po svetu.[18] Sahranjen je 29. 4.2021. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Na komemoraciji održanoj u Skupštini grada Beograda govorili su istoričar umetnosti Nikola Kusovac, pijanista i direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac i profesor, književnik i diplomata Darko Tanasković. Počast velikom umetniku je odata kroz njegovu omiljenu kompoziciju `Historia de un amor`[19], a emitovan je i odlomak Šobajićevog govora za Radio Beograd u kome kaže: `Ja sam Feniks i opet se vraćam, uvek sam početnik i uvek učim`.[20] Grad Beograd predviđa otvaranje Muzeja Miloš Šobajić[21] u toku 2021. godine. Direktorka Muzeja grada Beograda, Jelena Medaković, u svom govoru na sahrani, rekla je sledeće: `Jedan deo našeg Muzeja, poneo je ime Miloš Šobajić. Milošev prostor oslikavaće njegov duh i karakter, njegovu veličinu.`[22] Medaković je zatim prenela poruku koju je Nobelovac Peter Handke uputio Miloševoj supruzi Maji: `Često mislim na svog druga, njegovu sliku nosim pred očima, iako fizički ne prisustvujem sahrani, danas u mislima biću sa Milošem i sa vama. Veliki slikar, moj veliki prijatelj, ostaće zauvek u mom srcu`. odlično očuvana MAJ.21/4

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica! Veliki Format Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Veliki Format Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki Format Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Boris Dogan Pjotr Pavlovič Jeršov (ruski: Pëtr Pavlovič Eršov; 6. ožujka [22. veljače] 1815. - 30. kolovoza [18. kolovoza] 1869.) bio je ruski pjesnik i autor poznate poeme bajke Mali grbavac (Konyok-Gorbunok) . Biografija Pjotr Jeršov rođen je u selu Bezrukovo, gubernija Tobolsk (sada Išimski okrug, Tjumenska oblast). U djetinjstvu je živio u gradu Berjozovu. Od 1827. do 1831. studirao je u tobolskoj gimnaziji, gdje je navodno osnovao društvo za etnografsko proučavanje Sibira i čak planirao izdati vlastiti znanstveni časopis. Od 1831. do 1836. Jeršov je studirao filozofiju na Sveučilištu u Sankt Peterburgu, gdje je u dobi od 19 godina napisao svoje remek-djelo, pjesmu iz bajke Mali grbavi konj. Mali grbavac na marki iz 1961. Veliki odlomak iz njega objavljen je 1834. i Jeršovu je donio trenutnu slavu. Aleksandar Puškin je napisao da je Jeršov potpuno upravljao svojim stihovima kao što zemljoposjednik upravlja svojim kmetovima. Puškin je također najavio da će prestati pisati bajke jer je Jeršov to radio puno bolje. Unatoč tome, Puškin je napisao Priču o ribaru i ribici godinu dana nakon ove objave. Godine 1836. Yershov se vratio u Tobolsk, gdje je radio kao nastavnik u tobolskoj gimnaziji. Ravnatelj škole postao je 1858. godine. Jeršov je objavio mnogo lirskih stihova, dramu pod nazivom Suvorov i šef postaje i nekoliko kratkih priča, ali nijedna od njih nije imala isti uspjeh kao Konj grbavac. Navodno je također napisao veliku bajku pod nazivom Ilja Muromets i ogromnu poemu pod nazivom Ivan Carevič u deset tomova i stotinu pjesama, ali ih je naknadno uništio. Sačuvao se samo kratki odlomak iz Ivana Carevića. Jeršov je umro 1869. u Tobolsku. Njegovi biografi bilježe da su katastrofe često pratile njegov život. Godine 1834., neposredno nakon trijumfa Grbavog konja, Pyotrov otac i brat umrli su u roku od nekoliko dana. Godine 1838. umrla mu je majka; 1845. umrla mu je žena; 1847. ponovno se oženio, ali mu je druga žena umrla 1852. Od njegovih 15 djece samo je šestero preživjelo. Boris Dogan, slikar i dizajner, rođen je 1923. godine u Zagrebu, gdje upisuje i pohađa građansku školu, no zbog slabog materijalnog stanja roditelja bio je prisiljen prekinuti školovanje 1940. godine. Partizanskom pokretu priključuje se 1943. godine. Nakon rata nastavlja školovanje te 1945. godine završava gimnaziju, a naredne godine upisuje Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu, koju završava 1950. godine. Po završetku akademije, do 1952. pohađa specijalku kod Ljube Babića, da bi potom postao suradnik u radionici K. Hegedušića, gdje se zadržao do 1960. Godine 1957. postaje članom slikarske grupe Mart. Na studijskim boravcima bio je u nekolicini europskih zemalja te u SAD-u. Bio je aktivan i u sferi politike te je od 1974. do 1978. bio na mjestu potpredsjednika Skupštine grada Zagreba, zaduženog za kulturu. U ranijoj slikarskoj fazi, 50-ih i 60-ih godina stvarao je poetične, nadrealne i simboličke krajolike, da bi se u kasnijem periodu djelovanja, 70-ih i 80-ih, formalno približio tašizmu i enformelu, radeći krajolike na granici apstrakcije, koji su odražavali iskonske procese stvaranja i razaranja. U domeni oblikovanja sklonost nadrealnom dolazi do izražaja naročito u radovima koji su nastajali za naručioce iz sfere umjetnosti i kulture, dok je pri oblikovanju ideološki jasnije određenih radova pokazao modernističke impulse (primjerice, korištenje fotomontaže još 50-ih godine). Sudjelovao je na brojnim izložbama te dobio nekolicinu nagrada, od čega dvije za ilustraciju: 1974. „Grigor Vitez“, za ilustraciju knjige Crna kraljica Čede Price te 1976. „Novo pokoljenje“, za knjigu Bajka o vratima Danijela Dragojevića. Godine 1980. organizirana mu je monografska izložba u Modernoj galeriji u Zagrebu. Boris Dogan preminuo je u Zagrebu 1992.

tempera . original potpisano 2000 godina 18 x 12,5 cm sa paspartuom 25,5 x 20,5 cm Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

LJUBAV U RAJSKOM VRTU erotika potpisano 1986 godina 20 x 17 cm sa paspartuom 25 x 21 cm Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

tempera . original potpisano 1986 godina 10,5 x 17 cm sa paspartuom 21 x 29,5 cm kasirano na karton Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

Odlično stanje Retko Stanislav Živković MARKO ČELEBONOVIĆ SANU, 1977. 17 x 22 cm, 255 strana. Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) bio je srpski slikar. Biografija[uredi | uredi izvor] Čelebonovićev portret Milana Jovanovića Stojimirovića Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5] Vidi još[uredi | uredi izvor] Ljuba Ivanović Milo Milunović Sreten Stojanović Zora Petrović Petar Lubarda Ljubica Sokić Đorđe Andrejević Kun Spisak srpskih slikara srpsko jugoslovensko slikarstvo 20. xx veka

S posvetom i crtežom autora Književna radionica Istočnik Političke karikature Izdavac: Knjizevna radionica Istocnik Godina izdanja: 1989. Broj strana: 168. Format: 21 cm Milenko Mihajlović (Beograd, 19. novembar 1953[1]) je srpski slikar, karikaturista i crtač stripa.[2] Milenko Mihajlović Datum rođenja 19. novembar 1953. (68 god.) Mesto rođenja Beograd FNR Jugoslavija Polje slikarstvo, strip Život Uredi Završio je Fakultet likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo u klasi profesorke Mirjane Mihać. Magistrirao je 1987. sa izložbom iz ciklusa „Lokvanji“.[3] Jedan je od autora simbola građanskog otpora Beograđana, Srbije i Jugoslavije u danima agresije NATO (1999), u obliku par crnih i belih koncentričnih krugova. Radio je kao urednik karikature i stripa u satiričnim listovima „Student” (1985—1987), „Danga” (1993—1998) i „Naša krmača“.[4][3] Godine 1985. osvoji je drugo mesto na konkursu karikature PJER, a 1986. je osvojio treće mesto.[4] Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i Udruženja stripskih umetnika Srbije (USUS). Izložbe Uredi Svoj slikarski opus deli na cikluse-samostalne izložbe[3][4]: „Bosna“ (1985) „Lokvanji“ (1987) „Beogradski krovovi noću“ (1989) „Sopoćani“ (1990) „Magija Beograda“ (1990) „Ptice“ (1991) „Žrtva“ (1991) „Kože“ (1992) „O reci“ (1993) „Kartoni “(1993) „Hilandar“ (1995) „Hodočašće“ (1997) „Okamenjeno more“ (2000) „Crno beli svet“ (2002) „Džez i bluz portreti“ (2003) „Beograd od kafane do kafane“ (2004) „Hodočašće Beograda“ (2005) „Meteori“ (2007) „Služb“ (2008) „Beograd (u malom) koga više nema“ (2010) „Nešto s anđelima“, Mali izložbeni salon, Banski dvor, Banja Luka (2011) „Nešto s anđelima“ (2012) „Beogradski krug olovkom“ – crteži olovkom (2013) „Savamala“ – crteži tušem (2013) Priznanja (sekcija pod izradom) Uredi Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[5]

САДРЖАЈ РЕЧ УРЕДНИШТВА Miloš Z. Agatonović, O budućnosti komunikacije: ima li singularitet alternativu? Aleksandra N. Brakus. Alternativna kultura i mediji Борис Р. Братина, Оксана A. Братина, ИДЕОЛОШКА ПРИРОДА МЕДИЈА НА ПРИМЕРУ ВИДЕО-ГИФА Dragan r. Ćalović, Alternativna medijasfera Ana d. Đurković, Alternativa jezikom filma Vladislava V. Erdeljan, Kuda ide alternativa danas ili: Daleko od avangarde Dinko a. Gruhonjić, Mediji civilnog društva kao alternativa mejnstrimu Ivana s. Ignjatov Popović, Dramska umetnost u dečjem učenju i razvoju kao alternativa elektronskim medijima Иван Б. Јеремић, АЛТЕРНАТИВА У МЕДИЈСКИ ПОСРЕДОВАНОМ ДРУШТВУ Jelena Ž. Maksimović, Jelena s. Osmanović, Značaj medijske kulture za alternativno obrazovanje Vesna i. Maričić, Mediji i alternativa kroz promatranje Godarovog filma Zbogom jeziku Jelena S. Marković, Zagrebi medije Ana A. Martinoli, „Alternativni” onlajn-radio u Srbiji – nezavisni audio-projekti između eksperimenta i održivog biznis modela Nina s. Mihaljinac, Medijski aktivizam kao umetnička praksa u Srbiji Marija r. Milovanović, „Otkazano zbog bolesti glumca” – subverzivni potencijali telesnosti u bestelesnom prostoru medijske komunikacije Angelina R. Milosavljević, Reformacija, Luter i upotreba grafike u propagandne svrhe: papa kao Antihrist Olivera b. Nušić, Predrag m. Krstić, Novi mediji – stara alternativa Dejana b. Prnjat, Digitalni mediji i obrazovanje Milan A. Radovanović, Semiotika alternativnih medija Maja d. Ristić, Performans kao drugost Саша Л. Саиловић, ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ КАО АЛТЕРНАТИВНИ МЕДИЈ – У ПОТРАЗИ ЗА ЗАДАТКОМ Damir j. Smiljanić, Medial turn – alternativno mišljenje ili prolazna moda? Dobrivoje Ž. Stanojević, Marko M. Đorđević, Humor, satira i karikatura kao sredstvo dekonstrukcije medijskih mitova Нина С. Стојановић, МОГУЋНОСТИ ПРИМЕНЕ МОБИЛНИХ ТЕЛЕФОНА У НАСТАВИ ЛИКОВНЕ КУЛТУРЕ Radenko LJ. Šćekić, MEJNSTRIM i alternativni mediji kao polje i sredstvo političke borbe Katarina A. Šmakić, Medijska pismenost u formi alternativnog obrazovanja Divna m. Vuksanović, Filozofija medija: mediji i alternativa očuvana sa tragovima korišćenja

KNJIGA ZA DEČAKE: ZA MALE AVANTURISTE - LAORUSSE Uz ovu zanimljivu knjigu naučićeš kako da napraviš vigvam, da razlikuješ otrovne i neotrovne zmije, da čitaš mapu, kako da raspoznaješ insekte, šta da radiš kad se povrediš, kako da napraviš društvene igre... Ovde ćeš pronaći sve što pravi avanturista treba da zna! AUTOR: MIŠEL LEKRE, SELIJA GALE I KLEMANS RU DE LIZ IZDAVAČ: MONO I MANJANA, BEOGRAD GODINA IZDANJA: 2013. TVRDE KORICE PISMO: LATINICA ILUSTROVANO BROJ STRANA: 132 STR. FORMAT 21 CM STANJE KNJIGA VRLO DOBRO ZATO ŠTO SU NEKE NALEPNICE ISKORIŠĆENE TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZOMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA stočić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slovenacki ! Akt je estetski shvaćena zabeležka nagog ljudskog tela. Može to da bude slikarsko delo, delo fotografije ili vajarsko delo. Za razliku od pornografije ova dela nisu namenjena da utiču na seksualne nagone i imaju za cilj da govore o čistim likovnim vrednostima. Granice između akta i pornografije nije stalna i zavisi od kulturnih i religioznih uticaja u društvu i ličnih iskustava kod posmatrača. Među najznačajnije umetnike koji su radili aktove, spadaju; Slikari: Mikelanđelo Bonaroti, Albreht Direr, Pjer Ogist Renoar, Anri Matis, Gustav Klimt, ... Vajari: Ogist Roden,... Fotografi: Man Rej,...

Prometej, 2010. 1421 strana, tvrd povez, udžbenički format. Naslovna korica kao na slici (nešto je bilo zalepljeno). Malo zaprljana na bočnim stranama (pogledajte sve slike ). Nekoliko listova s` početka malo izgužvani u donjem delu (ništa strašno ). Nema podvlačenja, zapisa... PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA SA GRAMATIČKO-PRAVOPISNIM SAVETNIKOM novi je veliki leksikografski projekat Izdavačke kuće Prometej. Na njegovoj realizaciji angažovani su naši istaknuti lingvisti dr Milan Šipka, akademik Ivan Klajn, sa grupom mlađih saradnika magistara leksikografije. Ovakva je knjiga potrebna svima koji pišu, a koji pri pisanju nailaze na nedoumice koje neće moći rešiti samo uz pomoć Pravopisa, a ovako će uz svaku reč i izraz lako naći kako ih treba pisati, s oznakama koje će ih uputiti na objašnjenja zašto je tako pravilno, tj. na odgovarajuće pravopisno (ili gramatičko) pravilo, što se daje u kratkom pregledu na kraju (u posebnom poglavlju). Iako glavni naslov Pravopisnog rečnika sugeriše da se radi isključivo o pravopisnom rečniku, ova je knjiga više od toga: ona je, u isto vreme i gramatički i akcentanski rečnik, ali i jezički savetnik. Ona, dakle, ima višestruku namenu, pa će korisnicima biti i od višestruke pomoći pri pisanju, a uz to i prilika da prošire svoje znanje o srpskom standardnom jeziku uopšte, posebno o njegovoj upotrebi u pismenoj i usmenoj komunikaciji. Poslednji put je 1960. godine u okviru Pravopisa srpskohrvatskog jezika, u izdanju Matice srpske i Matice hrvatske, publikovan pravopisni rečnik. Posle punih 50 godina imamo nov projekat sličnog zahvata ali ipak drugačiji, ovo je prvi pravopisni rečnik srpskog jezika. Iz recenzija Smatram da će knjiga Milana Šipke Pravopisni rečnik srpskog jezika (sa pravopisno-gramatičkim savetnikom), biti od koristi onima koji se zanimaju za našu današnju standardnojezičku, gramatičku, leksičku, prozodijsku, a posebno pravopisnu stvarnost, za njena načela i praksu, kao i onima kojima je pisanje i govorenje na srpskom jeziku svakodnevna profesionalna preokupacija i briga (učitelji, nastavnici, profesori, lingvisti, istraživači, naučnici, lektori, pisci, novinari, redaktori, spikeri, voditelji, izdavači, štampari, oglašivači, i drugi). prof. dr Milorad Radovanović, dopisni član SANU PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA sa pravopisno-gramatičkim savetnikom autora Milana Šipke predstavlja u srpskoj normativistici do sada neobjavljenu, a prijeko potrebnu knjigu, potrebnu ne samo onima koji se normom srpskog jezika bave u okviru struke nego i širem krugu korisnika koji njeguju sopstvenu jezičku kulturu i žele da postignu viši nivo pismenosti... Sve riječi su akcentovane prema standardu savremenog srpskog jezika, tako da ova knjiga pored ortografske, dobrim dijelom daje pregled i ortoepske i gramatičke norme srpskog jezika. Autor uvijek skreće pažnju potencijalnom korisniku na nepravilne, a u praksi raširene oblike, navodeći ih u zagradi uz odrednicu „ne“... Dr Milanka Babić Izvodi o rečniku: Pravopisni rečnik srpskog jezika sa pravopisno-gramatičkim savetnikom dr Milana Šipke, prvi je srpski standardnojezički priručnik u poslednjih 100 godina! RTS, Dnevnik 2 To je i jezički savetnik, upozorava na brojne greške. Čak na 8.000 mesta možemo naći upozorenje šta je pravilno, a šta nije. Tanjug Posebna vrednost Pravopisnog rečnika je što obuhvata ceo srpski jezički prostor. TV Košava Sada je neumorni Milan Šipka napravio rečnik za koji ne sumnjam da će ga razgrabiti svi oni kojima je važno da reči svog maternjeg jezika pišu i izgovaraju po pravilima jezičkog standarda Ivan Klajn Pravopisni rečnik će u narednim godinama biti nezaobilazna literatura u svakoj srpskoj kući i instituciji. Večernje novosti Ne pripadam jezičkim čistuncima i onima koji se plaše slenga, ali u vremenima u kojima se više “mejluje” nego dopisuje, u kojima se radije “lajkuje” nego dopada ili komunicira “onlajn” nego uživo, treba jednom zasvagda da se zna šta je kanon, šta je autentično. dr Bojan Pajtić, predesdnik Vlade Vojvodine Pravopisni rečnik srpskog jezika, autora Milana Šipke, kamen je temeljac srpske kulture i srpskog identiteta u decenijama koje su pred nama. Radio Beograd Izdavački i istorijski poduhvat Šipke i njegovih saradnika TV B92 Čuvar pravilno izgovorenih i napisanih reči Danas Pravopisni rečnik srpskog jezika je epohalna knjiga, iz najmanje tri razloga. Prvi je što ravnopravno tretira ekavicu i ijekavicu, drugi - što raščišćava dubletske srpske ili hrvatske nedoumice, a treći - što su sve reči akcentovane. Jovan Ćirilov Namenjen je izvornim govornicima srpskog jezika, pre svega onima koji su po dužnosti obavezni da pišu i govore pravilno, profesori, političari, novinari, studenti, učenici, ali i svima drugima koji žele da svoju jezičku kulturu podignu na viši nivo. Radio 021 Najboljim doprinos godini srpskog jezika i književnosti! Dnevnik, Novi Sad

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šta reći, u najkraćim crtama, o zbirci eseja Bele Hamvaša Hiperionski eseji? Čitljiv rukopis koji mami, rečju: hamvaševski. Uostalom, Sava Babić u pogovoru zaključuje: „Koliko god je čitalac u stanju da unese u Hamvaševo delo, dvostruko će moći da iznese iz njega“. Ova lepa Babićeva misao i ne može se istaći na bolji način, već kao krajnji rezultat pristupa delu od kapitalne vrednosti za svetsku književnost, delu Bele Hamvaša. A ako još pridodamo Babićevo mišljenje da je Hamvaš „izuzetna pojava“, da je „svaki njegov tekst prepoznatljiv“, ostaje nam da se, čitajući eseje, i sami uverimo u piščevu osobenost. I? Evo tek nekoliko prvih rečenica Hamvaševog eseja „Psihologija branja cveća“, biće jasnije o čemu govorimo: „Kada se na kraju života nađem pred Anđelom Smrti, mislim da ću ga bez roptanja moći slediti u nepoznato. Ako me upita da li si nešto propustio, odgovoriću – ne verujem. Ali ako kaže ovako da li ti je žao što ovde nešto ostavljaš, reći ću – cveće. Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće! Anđeo će mi reći: videćeš, svet razuma je bogatiji od sveta slika. Tamo ćeš videti iznutra. To je kao da se predaš dubokoj meditaciji. Odvojen od zemlje nemaš drugog iskustva do nematerijalnog bruja; srećan i oslobođen lebdiš u bezgraničnosti…“ Da! Zar i ovih par rečenica ne pripada osobenom shvatanju sveta. Hamvaševom shatanju sveta, ali i našem. Zar to nije dokaz zašto je Hamvaševo delo darovno, korisno, preporučljivo čitaocima. Zar ove rečenice nisu baš oni duhovni zlatnici koji pronalazimo u pećinama njegovih knjiga. Duhovni zlatnici koji nemaju cenu! Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omotac losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mimezis je Auerbahovo centralno teorijsko delo, nastalo u egzilu gotovo bez pomoćne literature, i sastoji se iz devetnaest eseja – docnije je dodat esej o Servantesu – o tranzicijama antičkog, hrišćanskog i modernog realizma Homera, Biblije, Avgustina, Dantea, Šilera, Flobera, Zole ili Džojsa. Odsustvo kritičke literature nagnalao je Auerbaha da se obrati papskom nunciju Ronkaliju, potonjem papi Jovanu XXIII, da odobri pristup manastirskoj biblioteci u Galati. U njoj se nalazi kompletan primerak patrističke edicije J. Migne. Upravo u toj biblioteci nastao je rukopis Mimezisa. Epohalno delo pisano u opšterazumljivom egzoteričko-pedagoškom stilu, a koje se direktno obraća čitaocima „ujedinjenim u naklonosti ka zapadnoj istoriji“. Ko Auerbahovo delo studiozno čita, uočiće da su filologija i istorija fundamentalni elementi njegovog mišljenja. Polazna Auerbahova doktrina je Vikoova filozofija istorije, po kojoj od ljudske volje zavisi istorija naroda i jezika, mitova i običaja, prava i politike. Drugi ključni momenat u Auerbahovoj teoriji je Aristotelovo učenje o mimezisu, primenjeno u društvenoj praksi. U mimezisu se reflektuje mišljenje i delanje kao proces svesti. Otuda mimezis nema početak, budući da je još in statu nascendi prisutan, ukoliko čovek kao generičko biće saznaje i proizvodi. Mimetički procesi otuda ne mogu da budu konačna rešenja, jer se razvijaju kroz postojani istorijski proces. Erih Auerbah (nem. Erich Auerbach; Berlin, 9. novembar 1892 — Volingford, 13. oktobar 1957),bio je predavač, teoretičar i istoričar književnosti.[1] Biografija Doktorat iz filologije stekao je na Univerzitetu Grajsvald, Nemačka, 1921. godine i radio kao bibliotekar u Pruskoj državnoj biblioteci. Svoj naučni rad je započeo u nemačkom univerzitetskom gradu Marburgu. Zbog prilika u predratnoj Nemačkoj, poput svog kolege Lea Špicera, preselio se u Tursku. Predavao je romansku filologiju na Državnom univerzitetu u Istanbulu od 1935. do 1947. godine. Zatim odlazi u SAD. Tamo će provesti izvesno vreme na Prinstonskom univerzitetu. Posle toga prelazi na prestižni Jel univerzitet u Nju Hejvenu na kome ostaje do smrti....

Beograd,1953. tvrd povez, 47 strana ultra retko u dobrom stanju Ništa ne označava bolje sećanje od knjige, voljene knjige. Jednu od najdražih knjiga koje sam imala dala sam, zajedno sa drugim dečijim knjigama, putujućoj biblioteci za romsku decu: dala sam je i zato što se savršeno sećam svake stranice, ilustracije, dodira knjige – njeno prisustvo mi više nije potrebno. U tu, tako lepu, pametnu i zabavnu knjigu, mogao bi se još neko zaljubiti. Uostalom, imaju je tako reći sve javne biblioteke u Srbiji i u Sloveniji. Izašla je veoma davne 1954, i nije ni do danas izgubila svoju svežinu i duhovitost. U knijzi su pričice o životinjama, pesmice, i sjajne ilustracije Fransoaz Estaši, koja je inače četrdesetih i pedesetih godina slikala za velike modne kreatore u Parizu. Od svih priča mi je najdraža ona o problemima crnih i belih mačaka: konačno rešenje je zajednički noćni rusvaj u podrumu, gde zbog ugljene prašine sve mačke postanu sive. Tako mačke ostvaruju svoju jednakost bez učešća drugih, kada hoće i koliko hoće. Priča “Noću su sve mačke sive” mi je bila najdraža. No iza knjige se krije i priča za odrasle, koju ne bismo smeli zaboraviti, jer ima još mnogo više smisla danas u novoj, drugačijoj i ne mnogo srećnoj Evropi. Klod Avlin je bilo književno ime Jevgenija Avcina, maloga ruskoga Jevrejina koji je rođen 1901. u Francuskoj. Porodica je dobila državljanstvo kada je on imao četiri godine. Dečko je bio nežnoga zdravlja, tako da nije završio školu, ali je bio dovoljno hrabar da se u prvome svetskome ratu prijavi za bolničara. U tim godinama počinje jedna sasvim neverovatna karijera, jedan život obeležen radoznalošću, spremnošću da se uvek počne nešto novo, bez straha, bez licemerja, posvećen drugima i prijateljstvu mnogo više nego radu na sebi i za sebe. Klod Avlin je počeo kao izdavač, nastavio kao pesnik, biograf-učenik Anatola Fransa, romanopisac, esejista, slikar, filmofil i filmski kritičar, autor kriminalnih romana, književnosti za decu, kolekcionar i crtač (flomasterom, u poznim godinama), autor koji je ogromno mnogo radio za radio, pisao scenarije za film. U tome što je radio često je bio zaboravljeni uzor: njegov roman Zatvorenik poslužio je Alberu Kamiju da napiše svoje remek-delo Stranac. Njegov roman Mačje oko smatra se klasikom kriminalnog romana u Francuskoj. Bio je zadnji model kiparu Zadkinu. Njegova pesma Portret ptice koje nema prevedena je na 55 jezika. Autor je zamolio svoje prijatelje slikare da naprave portret ptice: preko stotinu radova je dobio u deceniji pedesete-šezdesete, još osamdesetak u deceniji posle. Dela su više puta izlagana, kolekciju je Avlin poklonio nacionalnom Muzeju moderne umetnosti u Parizu. O čemu još? Spisak Avlinovih radova je beskonačan. Dvadesetih godina prošloga veka bio je zajedno u bolnici sa mladim filmskim stvaraocem. Posle njegove rane smrti, ustanovio je nagradu Žan Vigo, i brinuo se o njegovoj kćerki, kada je i žena umrla. Nagrada Žan Vigo je još i danas najprestižnija filmska nagrada u Francuskoj. Isto tako je učestvovao u ustanovljavanju filmske nagrade Luj Delik, nazvane po drugome francuskom filmskom stvaraocu koji je umro mlad. Avlin je docnije usvojio još jednoga dečka. Za vreme španskoga građanskoga rata odlazi na kongres za odbranu kulture u Valenciji i Madridu. Za vreme drugoga svetskog rata bio je u Pokretu otpora, preživeo je nekoliko gestapovskih upada, a posle rata se sa mnogima sa levice bacio na nove kulturne aktivnosti, osnivanje časopisa, kulturnih centara, i slično. Nikada nije bio član nijedne stranke, ali su njegove političke preference nervirale i desnicu i levicu. Posle jugoslovenskoga raskida sa Staljinom, bio je prvi koji se okrenuo izopšteničkoj državi, dok su ostali evropski levičari optuživali “titoiste”: on je bio prvi titoista na Zapadu. To nije bila deklarativna poza, jer je Avlin došao u Jugoslaviju. Tu je imao status kulturnog poluboga. No umesto patetike i velikih tema, Avlin se pre svega obraćao deci. U doba kada je lokalna cenzura tek počinjala da otvara vrata prema Zapadu i kada je ideološki sloj bio neophodan preko svakog umetničkoga dela, deca su, mogli bismo reći, bila privilegovana: ideologija je za mnoge bila suviše ozbiljna stvar da bi se nametala deci. Takva je upravo bila Avlinova književnost za decu, carstvo humora i fantazije. Svoj položaj zvezde u Jugoslaviji je Avlin skupo platio: njegove bolesti su se vratile, i izgubio je jedno oko. Njegov boravak u Jugoslaviji ostavio je duboke tragove: njegovi glavni romani i biografija Anatola Fransa su prevedeni na skoro sve jugoslovenske jezike. Krajem šezdesetih godina, izložba njegovih crteža stigla je do Ljubljane, Zagreba i Beograda. Kada je Avlin došao u Jugoslaviju, njegov gest je imao toliku snagu da nije morao ništa reći ni o sistemu ni o ideologiji: bio je protiv Staljina i njegovog terora, i to je bilo dovoljno. Vratio se u Francusku, dajući jasnu lekciju Staljinovim privrženicima, koji će konačno osvešćenje doživeti tek 1968, posle upada u Čehoslovačku – pa čak ni onda svi. Klod Avlin je dugo živeo – sve do 1992. Doživeo je pad berlinskoga zida i Evropsku zajednicu u formiranju. Začudo, ovaj protivnik svih totalitarizama i pravi evropski model radoznalosti i multikulturalizma još nije ustoličen kao evropska ikona. Njegovi autobiografski spisi nisu prevođeni u druge jezike, a morali bi biti na listi osnovne evropske literature. Za vreme jugoslovenskoga rata videli smo dosta zapadnih intelektualaca – a i istočnih – koji su, uvek uz osiguranu prisutnost kamera, zastupali zaraćenu stranu koja im je najviše odgovarala, a bogami i više strana jednu za drugom, gde je već izgledalo unosnije. Čak i najtupaviji izbor, koji predstavlja oduševljenje Petera Handkea za srpske ratne uspehe, otkriva jednostavnost i uspešnost recepta: lokalna slava, nagrade, publikacije, i u ovome slučaju, potoci rakije. U poređenju sa njima, Klod Avlin je svoj gest izveo diskretnije, elegantnije i neuporedivo toplije. Njemu sigurno objavljivanje i prisutnost u kulturi nisu bili problem. Uostalom, za razliku od mnogih, njegov rad je uvek bio posvećen drugima – vrednijim autorima, uzbudljivijim životima, onima koji se nisu stigli proslaviti, onima koji su prerano nestali, onima koji su nepravedno zaboravljeni. Prema svome delu je imao ironičan stav, slava mu nije bila potrebna. Teško bi i bilo zamisliti, u takvoj raznolikosti interesa i takvoj višestranosti talenata, šta uopšte slaviti. Upravo zato je teško zamisliti nešto “evropskije” od lika Kloda Avlina. Jugoslovenska epizoda u tome jedinstvenom životnom eksperimentu ima najveću težinu. Stoga bismo mogli reći, prelistavajući slovenski prevod O čemu još?, da u rukama držimo knjigu ranog i pravog Evropejca, na čijem se primeru, danas kao i tada, možemo pitati šta je to evropska kultura, ili bar šta bi mogla biti. I mogućni ključ za odgovor nalazi se u svim javnim bibliotekama, na odeljenju dečijih knjiga – sem jedne stvari: Avlin je mogao da se izdržava radeći samo ono što je voleo. Možda je trenutak da se Evropi postavi i takav zahtev?