ALMANAH, UMETNIČKA AKADEMIJA U BEOGRADU, 1971. k22

Izdavač: GEA, Beograd Biblioteka DRAMSKIH UMETNOSTI: POZORIŠTE, FILM, RADIO, TELEVIZIJA, VIDEO 188 str. : ilustr. ; 14,5 x 20,5 cm - Latinica / Mek povez U KNJIZI SE NALAZI POSVETA AUTORA

Retko u ponudi IZDAVAČ: Fakultet dramskih umetnosti i Institut za film, pozorište, radio i televiziju, Beograd GODINA: 1996. POVEZ: mek, veći format PISMO: latinica STRANA: 295 STANJE: dobro očuvana, malo pohabana i stranice presavijane pri vrhu, ocena 3

R.E.M. Out of Time Tablature Kao novo. Vise informacija o ovim tablaturama pogledajte na linku. http://www.chitarralampo.com/en/scores/rem-out-time-guitar-recorded-versions-tablature-radio-song-losing-my-religion-low-near-wild-h?fbclid=IwAR1n4DseV0IJkeYsUsZ3quaej5w9WJqe8QYHFWoGJVNG-xFALnwJNWyYceM

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Tabaković (Arad, Ugarska, Austrougarska, 3. maj 1897 — Novi Sad, SFRJ, 1. septembar 1971) bio je srpski arhitekta i slikar. Poreklo, odrastanje i obrazovanje Otac Milan Tabaković sa sinovima Đorđem (levo) i Ivanom (desno). Đorđe Tabaković potiče iz stare ugledne srpske porodice iz Arada u današnjoj Rumuniji. Krajem 17. veka, Đorđev čukundeda Eftimije doselio se iz Hercegovine u mesto Veliki Sveti Nikola (mađ. Nagy Szt. Miklos). Porodica je početni kapital stekla trgovinom drveta. Đorđe je na krštenju dobio ime Đura, od milja Đurica, da bi po preseljenju cele porodice iz Arada u Novi Sad (1928), preuzeo ime `Đorđe`.[1] Njegov stric Aleksandar (1856—1880), bio je slikar i arhitekta; otac Milan (1860—1946), arhitekta i brat Ivan (1898—1977), slikar i profesor na beogradskoj Umetničkoj akademiji. Sestra Marija (1906—1992) je majka arhitekte Predraga Ristića. Đorđe je osnovnu i srednju školu završio u rodnom mestu. 1915. je otpočeo studije na Arhitektonskom odseku Tehničke velike škole u Budimpešti, odakle je isključen zbog javno ispoljenog nacionalnog osećanja tokom Prvog svetskog rata. Tokom rata je radio kao zapisničar i prevodilac u komunikaciji sa savezničkim trupama.[2] Studije je priveo kraju u Beogradu, gde je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta diplomirao 6. marta 1922. godine. Karijera arhitekte Tokom studija, Đorđe Tabaković je povremeno radio za beogradsku građevinsku firmu „Pionir“. Usavršavao se u Parizu (1923) u ateljeu arhitekata Eduarda Andrea i Žaka Mišela.[3] Po povratku u Arad, nastavio je praksu u očevom ateljeu. Nakon što se 1928. godine cela porodica Tabaković iz Rumunije preselila u Novi Sad, Đorđe je započeo samostalan rad u svojstvu ovlašćenog inženjera arhitekture. Tako je sa ocem podigao kuću u Novom Sadu (u današnjoj ulici Mike Antića br. 5), u kojoj je živeo do smrti i u kojoj je imao atelje. Od 1928. do 1941. radio je kao arhitekt i u tom periodu je projektovao u Sremskim Karlovcima patrijaršijsku biblioteku (1938) i bogosloviju. Izradio je oltare u crkvama u Ruskom selu, Mošorinu, Stajićevu, Vojvodi Stepi, Krsturu, Horgošu i Novim Kozarcima.[4][5] Među projektima koje je Tabaković radio za Srpsku pravoslavnu crkvu su manastir Svete Melanije Rimljanke i Parohijski dom (1938) u Svetosavskoj ulici u Zrenjaninu.[6] Za vreme Drugog svetskog rata predavao je arhitekturu u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu. Od 1. IV 1945. do 31. VIII 1953. radio je kao profesor i šef Arhitektonskog odseka novosadske Građevinske škole, a zatim je predavao istoriju umetnosti i primenjenu umetnost na Odseku za likovnu umetnost Više pedagoške škole. Njegovi crteži-akvareli starog Novog Sada, objavljeni u vidu mape i nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Novog Sada (1967), odlikuju se slikarskim senzibilitetom i razlikuju se od arhitektonskih crteža. Sve što je radio nosi pečat njegove izuzetne ličnosti, vrlo osetljive, estetski prefinjene, sa smislom za svojevrsni humor. Savez arhitekata Jugoslavije proglasio ga je 1968. za zaslužnog člana. [4][5] Osim arhitekturom bavio se opremom knjiga, scenografijom i uređenjem enterijera. Opremio je knjige za Srpsko narodno pozorište, gde je još scenografski opremio predstave: Hvalisavi vojnik, Verter, Pokojnik, Junaci Pavlove ulice, Manon, Leda, Na zapadnim kotama i Naslovna strana.[4][5] Izradio je enterijer Pozorišta u Zrenjaninu (1957) i Pošte u Novom Sadu (1963).[3] Tokom studija u Budimpešti, Tabaković je sklopio prijateljstvo sa Danilom Kaćanskim koji ga je uveo u red Rotari kluba u Novom Sadu. U međuratnom periodu, Tabaković je postao član novosadske masonske lože `Mitropolit Stratimirović`.[1] Tabaković je adaptirao prostorije na prvom spratu velelepnog zdanja u Miletićevoj ulici broj 10 u Novom Sadu, za potrebe Slobodnih zidara čiji je bio član.

Voice-Overs is an insider`s guide to voicing radio and television commercials. Bernard Graham Shaw draws upon his nearly 20 years of voice-work experience to teach valuable studio skills and offers practical advice on how to build a voice-over career. Voice-Overs: A Practical Guide with CD by Bernard Graham Shaw Language: English Paperback: 196 pages, with CD

O knjizi: Zašto su izgrađeni viseći vrtovi u Vavilonu? Kada je uništen Kolos sa Rodosa? Kako je radio svetionik Faros u Aleksandriji? Sedam čuda starog sveta i mnoga savremena čudesa predstavljena su kroz fantastične ilustracije i spektakularne fotografije. Istražite stare i nove spomenike iz celog sveta, uključujući Empajer stejt bilding i Tadž Mahal. Saznajte nešto o velikim izumima i prirodnim pojavama kao što je Maunt Everest.

O knjizi: Zašto su izgrađeni viseći vrtovi u Vavilonu? Kada je uništen Kolos sa Rodosa? Kako je radio svetionik Faros u Aleksandriji? Sedam čuda starog sveta i mnoga savremena čudesa predstavljena su kroz fantastične ilustracije i spektakularne fotografije. Istražite stare i nove spomenike iz celog sveta, uključujući Empajer stejt bilding i Tadž Mahal. Saznajte nešto o velikim izumima i prirodnim pojavama kao što je Maunt Everest.

Odlično stanje 1985 PROLOG Velika edicija ideja, Knjiga 8, NAČELNO PROGRAMATSKI TEKSTOVI, Keržencev, Lunačarski: Narkom govori, Kolektivno stvaralaštvo, MASOVNI SPEKTAKLI, Zauzeće zimskog dvorca, Terevsat, Pustinin, Opaska Sosnovskog, Nikolaj Foregger, Igor Terentjev, Sergej Tretjakov, B.N. Jahontov, Modra bluza, Oberiuti, KAZALIŠNI KOMADI, Majakovski: Gori Moskva, Vladimir Majakovski/Osip Brik: Radio-Oktobar, Aleksandar Vvedenski, Danil Harms, Kručonih i Matjušin, Latinica, 351 str tags: avangardna drama Flaker ruska avangarda istorija pozorista molinari mejerholjd ejzenstajn rusija između dva svetska rata

60390) Priče o lavu o slonu o mački i o čemu još , Klod Avlin , Dečja knjiga Beograd 1953, Priče o slonu, o mački, o ribi , o ptici i ... s francuskog preveo Aleksandar Vučo ; ilustracije Fransoaz Estaši , Превод дела: Histores de l`éléphant, du chat, du poisson, de l`oiseau et... De quoi encore? / Claude Aveline Klod Avlin je bilo književno ime Jevgenija Avcina, maloga ruskoga Jevrejina koji je rođen 1901. u Francuskoj. Klod Avlin je počeo kao izdavač, nastavio kao pesnik, biograf-učenik Anatola Fransa, romanopisac, esejista, slikar, filmofil i filmski kritičar, autor kriminalnih romana, književnosti za decu, kolekcionar i crtač (flomasterom, u poznim godinama), autor koji je ogromno mnogo radio za radio, pisao scenarije za film. Нjegov roman Zatvorenik poslužio je Alberu Kamiju da napiše svoje remek-delo Stranac. Posle jugoslovenskoga raskida sa Staljinom, bio je prvi koji se okrenuo izopšteničkoj državi, dok su ostali evropski levičari optuživali “titoiste”: on je bio prvi titoista na Zapadu. To nije bila deklarativna poza, jer je Avlin došao u Jugoslaviju. Tu je imao status kulturnog poluboga. Avlin se pre svega obraćao deci. U doba kada je lokalna cenzura tek počinjala da otvara vrata prema Zapadu i kada je ideološki sloj bio neophodan preko svakog umetničkoga dela, deca su, mogli bismo reći, bila privilegovana: ideologija je za mnoge bila suviše ozbiljna stvar da bi se nametala deci. Takva je upravo bila Avlinova književnost za decu, carstvo humora i fantazije. Svetlana Slapšak očuvano , tvrd povez, format 17 x 22,5 cm , ilustrovano u boji, ćirilica, 47 strana

Poletarac LETO-Duško Radović *02-2022 Duško Radović,urednik,grupa autora:Odabrali i uredili: Dragana Lakičević, Dušan Petričić, LJubivoje Ršumović izdavač: Rad,Beograd,1989.god. II.-izdanje ISBN 86-09-00173-3 Tvrd povez,bogato ilustano,ćirilica., strana: 205.,Veliki enciklopedijski format,37 x 26 cm,težćina 1610.grama Stanje Vrlo očuvana i uredna knjiga , vrlo neznatno oštećenje čela poveza. Strane su bele i čiste bez crtanja, dopisivanja ... Četiri knjige Duška Radovića, tog zanesenjaka i dečaka u duši. odličan izbor poezije i proze za decu kojem će se obradovati podjednako i deca i roditelji. Knjige koje čine ovaj komplet dobile su nazive po godišnjim dobima: proleće, leto, jesen i zima. Od simpatičnih pesmica do smešnih pričica, aforizama i „raznih gluposti“, tu su čuvena radio-igra za decu „Kapetan DŽon Piplfoks“ i „Kako su postale ružne reči“. Postoji i deo „šta sam to radio“ u kojem Radović opisuje „kako je sve počelo“, odnosno kako je počeo da piše za decu Njegov rad traje preko tri decenije od knjiga Poštovana deco do Sedi da razgovaramo. Kako on sam kaže: „Svi drugi pišu svoje pesme i priče, seju i neguju svako svoj cvet, a ja sebi ličim na geometra koji traži, meri i utvrđuje šta sve pripada deci i literaturi za decu.“ Poklonite nekom detetu, a i sebi, ove knjige biće vam zahvalno ceo život. I za kraj jedan aforizam: „NEĆU NIKAD VIŠE ako ne zaboravim. Nikad ne zaboravim ono što hoću a stalno zaboravljam ono što NIKAD VIŠE NEĆU“. KADA JE LETEO POLETARAC Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije. Poletarac Dusko Radovic Ispuštena prilika Radović je zaključio da je pravljenje tog lista bio jedan pretenciozan poduhvat. Nije bilo društvenih uslova da se tako nešto oceni, a onda prihvati i podrži. „Poletarac je morao biti ugašen, jer nije bio registrovana vrednost, ovde gde ima mnogo lažnog obrazovanja i lažnog ukusa i gde se ljudi razumeju samo u ono što je javno priznato i potvrđeno,“ rekao je Radović jednom. „Mi smo pokušali da budemo strogi i odgovorni. Birali smo, odbijali i vraćali rukopise i ilustracije, borili se, koliko smo mogli, da zaista stvorimo list za „gospodsku decu“. Međutim, pobedila je duhovna sirotinja među piscima i prosvetnim radnicima. Opet su bili u pravu oni kojih ima više. Oni koje bi ugrozilo zavođenje odgovornosti i morala. Da smo imali prave podrške, to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika.To je bila velika, ali ispuštena prilika,“ govorio je Duško Radović o svom „Poletarcu“. „Televizija Beograd“ počela je sa snimanjem istoimene serije, napravljene po časopisu, a scenarista i režiser televizijskog „Poletarca“ bio je Timoti DŽon Bajford. Dušan Radović Rođen je 1922. godine u Nišu. Bio je glavni urednik `Pionirskih novina`, urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije-Beograd, urednik lista `Poletarac`, novinar `Borbe` i od 1975. godine bio je urednik Studija B. Umro je 1984. godine u Beogradu. Poznatija dela: Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-igra; Poštovana deco (1954), pesme; Smešne reči (1961), pesme; Pričam ti priču (1963), pesme i priče; Na slovo, na slovo (1963-1965), televizijska serija; Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema; Vukova azbuka (1971), pesme; Zoološki vrt (1972), pesme; Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi; Beograde, Dobro jutro 2 (1981) aforizmi; Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige; Beograde, dobro jutro 3 (1984), aforizmi. Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. U njegovu čast u Beogradu je osnovano dečje pozorište, klasično i lutkarsko, sa nazivom ,,Malo pozorište Duško Radovića,,

Poletarac JESEN Duško Radović 02-2022 Duško Radović,urednik,grupa autora:Odabrali i uredili: Dragana Lakičević, Dušan Petričić, LJubivoje Ršumović izdavač: Rad,Beograd,1989.g II.-izdanje ISBN 86-09-00174-1 Tvrd povez,bogato ilustano,ćirilica,194.strane,Veliki enciklopedijski format,37 x 26 cm,težćina 1520.grama Stanje Vrlo očuvana i uredna knjiga , vrlo neznatno oštećenje čela poveza. Strane su bele i čiste bez crtanja, dopisivanja ... Četiri knjige Duška Radovića, tog zanesenjaka i dečaka u duši. odličan izbor poezije i proze za decu kojem će se obradovati podjednako i deca i roditelji. Knjige koje čine ovaj komplet dobile su nazive po godišnjim dobima: proleće, leto, jesen i zima. Od simpatičnih pesmica do smešnih pričica, aforizama i „raznih gluposti“, tu su čuvena radio-igra za decu „Kapetan DŽon Piplfoks“ i „Kako su postale ružne reči“. Postoji i deo „šta sam to radio“ u kojem Radović opisuje „kako je sve počelo“, odnosno kako je počeo da piše za decu Njegov rad traje preko tri decenije od knjiga Poštovana deco do Sedi da razgovaramo. Kako on sam kaže: „Svi drugi pišu svoje pesme i priče, seju i neguju svako svoj cvet, a ja sebi ličim na geometra koji traži, meri i utvrđuje šta sve pripada deci i literaturi za decu.“ Poklonite nekom detetu, a i sebi, ove knjige biće vam zahvalno ceo život. I za kraj jedan aforizam: „NEĆU NIKAD VIŠE ako ne zaboravim. Nikad ne zaboravim ono što hoću a stalno zaboravljam ono što NIKAD VIŠE NEĆU“. KADA JE LETEO POLETARAC Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije. Poletarac Dusko Radovic Ispuštena prilika Radović je zaključio da je pravljenje tog lista bio jedan pretenciozan poduhvat. Nije bilo društvenih uslova da se tako nešto oceni, a onda prihvati i podrži. „Poletarac je morao biti ugašen, jer nije bio registrovana vrednost, ovde gde ima mnogo lažnog obrazovanja i lažnog ukusa i gde se ljudi razumeju samo u ono što je javno priznato i potvrđeno,“ rekao je Radović jednom. „Mi smo pokušali da budemo strogi i odgovorni. Birali smo, odbijali i vraćali rukopise i ilustracije, borili se, koliko smo mogli, da zaista stvorimo list za „gospodsku decu“. Međutim, pobedila je duhovna sirotinja među piscima i prosvetnim radnicima. Opet su bili u pravu oni kojih ima više. Oni koje bi ugrozilo zavođenje odgovornosti i morala. Da smo imali prave podrške, to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika.To je bila velika, ali ispuštena prilika,“ govorio je Duško Radović o svom „Poletarcu“. „Televizija Beograd“ počela je sa snimanjem istoimene serije, napravljene po časopisu, a scenarista i režiser televizijskog „Poletarca“ bio je Timoti DŽon Bajford. Dušan Radović Rođen je 1922. godine u Nišu. Bio je glavni urednik `Pionirskih novina`, urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije-Beograd, urednik lista `Poletarac`, novinar `Borbe` i od 1975. godine bio je urednik Studija B. Umro je 1984. godine u Beogradu. Poznatija dela: Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-igra; Poštovana deco (1954), pesme; Smešne reči (1961), pesme; Pričam ti priču (1963), pesme i priče; Na slovo, na slovo (1963-1965), televizijska serija; Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema; Vukova azbuka (1971), pesme; Zoološki vrt (1972), pesme; Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi; Beograde, Dobro jutro 2 (1981) aforizmi; Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige; Beograde, dobro jutro 3 (1984), aforizmi. Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. U njegovu čast u Beogradu je osnovano dečje pozorište, klasično i lutkarsko, sa nazivom ,,Malo pozorište Duško Radovića,,

Izdavač: Galerija Matice srpske - Novi Sad, 2004. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, zlatotisk, 31,5 cm. 261 str. Kunstdruk, ilustrovano Ivan Tabaković (Arad, 10.12.1898 - Beograd, 27.06.1977) Studije slikarstva započeo je na Akademiji likovnih umetnosti u Budimpešti 1917. godine, a nastavio na Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt u Zagrebu (1919-1924), prvo u klasi profesora Maksimilijana Vanke, a docnije kod profesora Ljube Babića. Privremeno je prekinuo studije u Zagrebu i otišao u Minhen 1922. godine gde je pohađao dva semestra na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesora Bekera Gundala, i uzimao privatne časove slikanja u školi Hansa Hofmana 1922/23. godine. Vratio se u Zagreb 1923. godine, da završi započete studije, gde je naredne godine diplomiro u klasi profesora Ljube Babića. U Parizu 1925. godine boravi kraće vreme i učestvuje na Međunarodnoj izložbi primenjene umetnosti. Po povratku u Zagreb zajedno sa Otonom Postružnikom osniva i vodi privatnu Slobodnu slikarsku školu. Naredne, 1926. godine postavljen je za honorarnog crtača na Institutu za anatomiju Medicinskog fakulteta Sveučilišta Kraljevine SHS u Zagrebu, gde je radio do 1930. godine. Iz Zagreba se preselio u Novi Sad 1930. godine. Prvu samostalnu izložbu imao je 1934. godine u Salonu Ulrih u Zagrebu. Ponovo je boravio u Parizu od novembra 1934. godine kao stipendista vlade Republike Francuske, sve do proleća 1935. godine kada se vraća u Novi Sad. U Beograd je prešao 1938. godine i postavljen je za honorarnog nastavnika slikarstva u Školi za primenjenu umetnost, koja će kasnije prerasti u beogradsku Akademiju primenjenih umetnosti. Nakon Drugog svetskog rata, 1945. godine postavljen je za vanrednog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a 1948. godine prešao je na Akademiju primenjenih umetnosti gde je vodio Odsek za keramiku. Jedan je od osnivača i članova umetničkih grupa: `Zemlja` (1929), `Dvanaestorica` (1937) i `Šestorica` (1954). Dopisni član SANU postao je 1965, a redovni 1972. godine. Sa Nedeljkom Gvozdenovićem inicirao je osnivanje Galerije SANU 1968. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja. Nadahnut socijalnim, impresionističkim i intimističkim motivima, slikao je u duhu prefinjenog kolorističkog artizma. Izvanredno je crtao i akvarelisao, radio u tehnici tempere, gvaša, kolaža i majolike. Njegov bogat umetnički opus može se podeliti na nekoliko izrazitih celina. Pored slikarstva i grafike, značajno mesto u njegovoj umetnosti zauzimaju radovi u keramici. Galerija Matice srpske

Polovna knjiga, zaštitni omot blago pohaban, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: Makedonska knjiga - Skoplje, 1978. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 28 cm. 55 str. + 58 str. ilustracija Ljubomir Belogaski (Delčevo, 15. april 1912 - Skoplje, 15. februar 1994) bio je makedonski slikar. Studirao na Umetničkoj školi u Beogradu, na kojoj je završio Akademski kurs (Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović, Ivan Radović). Grafiku specijalizovao na akademiji u Ljubljani. Usavršavao se u Francuskoj i Italiji. Poznati su mu ciklusi akvarela sa motivima iz Boka kotorske, Kumanova, Krive Palanke, Kratova i Ohrida. Posle Drugog svetskog rata nastanio se u Skoplju, gde je radio kao likovni pedagog u gimnaziji i Školi za primenjenu umetnost, a od 1958. na Arhitektonsko-građevinskom fakultetu. Samostalno je izlagao u Skoplju 1937, 1956, 1963, 1976, 1978. Dobio je republičku nagradu 11. октомври za životno delo. Muzeju grada Skoplja poklonio je 159 svojih dela. Posle njegove smrti uvedena je nagrada „Ljubomir Belogaski“ za uspešne mlade umetnike.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: Galerija Matice srpske - Novi Sad, 2004. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, zlatotisk, 31,5 cm. 261 str. Kunstdruk, ilustrovano Ivan Tabaković (Arad, 10.12.1898 - Beograd, 27.06.1977) Studije slikarstva započeo je na Akademiji likovnih umetnosti u Budimpešti 1917. godine, a nastavio na Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt u Zagrebu (1919-1924), prvo u klasi profesora Maksimilijana Vanke, a docnije kod profesora Ljube Babića. Privremeno je prekinuo studije u Zagrebu i otišao u Minhen 1922. godine gde je pohađao dva semestra na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesora Bekera Gundala, i uzimao privatne časove slikanja u školi Hansa Hofmana 1922/23. godine. Vratio se u Zagreb 1923. godine, da završi započete studije, gde je naredne godine diplomiro u klasi profesora Ljube Babića. U Parizu 1925. godine boravi kraće vreme i učestvuje na Međunarodnoj izložbi primenjene umetnosti. Po povratku u Zagreb zajedno sa Otonom Postružnikom osniva i vodi privatnu Slobodnu slikarsku školu. Naredne, 1926. godine postavljen je za honorarnog crtača na Institutu za anatomiju Medicinskog fakulteta Sveučilišta Kraljevine SHS u Zagrebu, gde je radio do 1930. godine. Iz Zagreba se preselio u Novi Sad 1930. godine. Prvu samostalnu izložbu imao je 1934. godine u Salonu Ulrih u Zagrebu. Ponovo je boravio u Parizu od novembra 1934. godine kao stipendista vlade Republike Francuske, sve do proleća 1935. godine kada se vraća u Novi Sad. U Beograd je prešao 1938. godine i postavljen je za honorarnog nastavnika slikarstva u Školi za primenjenu umetnost, koja će kasnije prerasti u beogradsku Akademiju primenjenih umetnosti. Nakon Drugog svetskog rata, 1945. godine postavljen je za vanrednog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a 1948. godine prešao je na Akademiju primenjenih umetnosti gde je vodio Odsek za keramiku. Jedan je od osnivača i članova umetničkih grupa: `Zemlja` (1929), `Dvanaestorica` (1937) i `Šestorica` (1954). Dopisni član SANU postao je 1965, a redovni 1972. godine. Sa Nedeljkom Gvozdenovićem inicirao je osnivanje Galerije SANU 1968. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja. Nadahnut socijalnim, impresionističkim i intimističkim motivima, slikao je u duhu prefinjenog kolorističkog artizma. Izvanredno je crtao i akvarelisao, radio u tehnici tempere, gvaša, kolaža i majolike. Njegov bogat umetnički opus može se podeliti na nekoliko izrazitih celina. Pored slikarstva i grafike, značajno mesto u njegovoj umetnosti zauzimaju radovi u keramici.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mira Voglar, slovenački kompozitor i učitelj, * 1. maj 1935, Ravne na Koroškem. Život Studije muzikologije i muzičke pedagogije završila je 1969. na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, a postdiplomske studije muzičke pedagogije na Muzičkoj akademiji u Ljubljani. Dugi niz godina predavala je metodiku muzičkog obrazovanja na Srednjoj učiteljskoj školi u Ljubljani. Kasnije, do penzionisanja, radila je kao profesor na Pedagoškom fakultetu u Ljubljani. Mira Voglar je autor mnogih muzičkih bajki, muzičko-didaktičkih igara, zagonetki, brojalica, brojnih radio i televizijskih emisija, scenske muzike za dečija pozorišta i pesama za decu. Takođe je autor mnogih knjiga za vaspitače i nastavnike. Osnivač je savremenog predškolskog muzičkog vaspitanja i obrazovanja. Za rad u prosveti dobila je 1981. godine Žagarovu nagradu. Karakteristike dečjih pesama Mire Voglar Mnoge dečje pesme Mire Voglar su lažne. Deca mogu ne samo da pevaju pesme, već i da ih prate malim instrumentima. Melodije su jednostavne, vesele, razigrane. Pesme govore o stvarima koje su deci poznate (npr.: ljudi, predmeti, životinje). U pesmama se često koriste deminutivi, međumeti i ponavljanja. Deca vole pesme jer mogu da ih pevaju i koriste male instrumente...

SV 8 60695) Halil Tikveša monografija , Obzor Međugorje 2003 , sadržaj : Stojan Ćelić ; Mića Milošević ; Mirko Kovač ; Ljiljana Ćinkul ; Mirjana Miočinović ; Ivan Lovrenović ; Biografija Halil Tikveša (Šurmanci, 1935) je akademski slikar. Rođen je 1935. godine u mestu Šurmanci. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1961. i magistrirao 1964. godine. Proveo je jedan semestar u Varšavi na Akademiji lepih umetnosti 1969. godine. Od 1976. do 2000. godine radio kao profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu za predmet grafika i crtanje. Od 2001. do 2010. godine je bio gostujući profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Sarajevu. Od 2013. je u statusu profesora emeritusa Univerziteta u Novom Sadu. Izlagao je crteže, slike, grafike, kolaže, asamblaže i objekte na preko 100 izložbi od 1962. godine. Učestvovao na međunarodnim izložbama i bijenalima: Krakov (1966. i 1968), Bradford (1968. i 1982), Lugano (1968), Pariz (1968), Sao Paolo (1969), Berlin (1970), Aleksandrija (1970), Fredrikstad (1980. i 1982), Biela (1973. i 1983), Ivaskila (1975), Hajdelberg (1979), Bon Skur (1982), Citadela (1979), Ljubljana (1971,1973,1975,1977,1981,1985,1987), Ankara (1986), Kjoto (1987), Nju Delhi (1988) i u mnogim drugim gradovima mek povez, format 16,5 x 24 cm , ilustrovano, latinica, 160 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Balint Sombati (scenska imena: Ljubitelj umetnosti, Karen Eliot) (Paser, 17. oktobar 1950 –) srpski mađarski pesnik, kritičar, vizuelni umetnik, likovni pisac, umetnik performansa, član Mađarskog elektrografskog društva.[2] .Njegov karijerni put Njegovi roditelji su Balint Sombati i Margit Balint. Između 1969. i 1976. bio je jedan od osnivača Bosch+Bosch umetničke grupe u Šatki. Diplomirao je u Subotici 1971. godine. Bio je urednik Uj Simposion između 1971-1972 i 1985-1991. Godine 1973. bio je jedan od osnivača alternativne izdavačke kuće Ekperimental Art Publisher. Godine 1974. bio je jedan od osnivača međunarodne publikacije o alternativnoj umetnosti Vov. Između 1974-1985, bio je tehnički i grafički urednik Magiar Szo. U periodu od 1989-1993, bio je grafički urednik Porodičnog kruga. Između 1993. i 2000. radio je kao dizajner u Prometeju Konivkiado. Od 2000. godine živi u Mađarskoj. Od 2007. je urednik časopisa Magiar Muheli. Njegov rad Bavi se pisanom i vizuelnom poezijom. Piše kritike, eseje i studije. Poštanski (mark i pečat) umetnik. Stvara primenjenu grafiku, umetničke knjige i instalacije. On pravi pojmovne granične slučajeve i radnje.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jerry Yulsman (8. veljače 1924. - 6. kolovoza 1999.) bio je američki romanopisac i fotograf najpoznatiji po svojim fotografijama Jacka Kerouaca, posebice naslovnoj ilustraciji memoara Joyce Johnson Minor Characters. Yulsmanova prva kamera bila je Argus od 13,50 dolara, koju mu je dala teta kao poklon za 12. rođendan. Njime je fotografirao Roosevelta na paradi obasjanoj bakljama. `Bio sam dobar fotograf`, prisjetio se. `Razumio sam i jezik i magiju. Činilo se da dolazi prirodno, kao dar od Providnosti.` Izbačen iz srednje škole Simon Grantz, Yulsman je lagao o svojoj dobi u ožujku 1941. kako bi se prijavio u Zračni korpus američke vojske. U vojnoj fotografskoj školi u Denverovom Lowry Fieldu naučio je rukovati `pištoljskom kamerom`. Služeći u Sjevernoj Africi tijekom Drugog svjetskog rata, promaknut je u glavnog narednika, a 1. kolovoza 1943. sudjelovao je u operaciji Tidal Wave, bombardiranju rumunjskih naftnih rafinerija Ploeşti, koje su bile glavni izvor nafte za Nacistički ratni stroj. Ova borbena akcija donijela mu je odlikovanje Distinguished Flying Cross, koje se dodjeljuje za `herojstvo ili izvanredna postignuća tijekom sudjelovanja u zračnom letu`. Nakon rata, Yulsman se preselio na Manhattan gdje je postao uspješan slobodni fotoreporter, snimajući `jazz, politiku i djevojke` i družeći se u Greenwich Villageu u Limelight Cafeu, dok je surađivao za Playboy, Collier`s, Look i druge časopise. Tijekom tog razdoblja udružio se s autorom Corneliusom Ryanom (The Longest Day) na priči o najbržoj podmornici na svijetu. Također je radio fotografije za dvije knjige Dicka Gregoryja, From the Back of the Bus (Avon, 1962.) i What`s Happening? (1965), koji je nudio upute o tome `kako prepoznati ujaka Tomu`. Tijekom 1970-ih, Yulsman je četiri godine radio za Ringling Brothers Barnum & Bailey Circus i predavao fotografiju na Školi vizualnih umjetnosti. Napisao je nekoliko knjiga s uputama o fotografiji, uključujući Jerry Yulsman Tells How to Take Glamour Photographs (1960.), The Complete Book of 8mm Movie Making (1972.), The Complete Book of 35mm Photography (1976.) i Colour Photography Simplified (1977.). Njegov osobni pristup fotografiji izražen je kada je izjavio: `Vjerujem da je glavna funkcija fotografije povijesna. O fotografijama razmišljam prvo kao o povijesnim dokumentima koji ocrtavaju vrijeme i mjesto, a tek potom kao o mogućim umjetničkim djelima.` Jack Kerouac Njegove fotografije u boji Kerouaca s Joyce Johnson snimljene su u Greenwich Villageu ispred bara Kettle of Fish u ulici MacDougal tijekom jeseni 1957., a jednu od njih koristila je Johnson na omotu svoje knjige Minor Characters jer je slika metaforički prikazuje kao sporedni lik u pozadini. U ovoj seriji fotografija, prvi put objavljenoj u Pageantu, Johnson se uvijek vidi kako stoji u pozadini. To je zato što je mislila da Yulsman želi samo Kerouaca u kadru, pa se povukla u stranu. Međutim, Yulsman je pametno promijenio kut kako bi uključio i nju, dodajući fascinantnost slikama. Međutim, kada je jedna od fotografija s ove sesije korištena za Gap oglas, korišten je airbrushing kako bi se Johnson uklonio sa slike. Romani Yulsman je počeo pisati fikciju ranih 1980-ih i objavio je dva romana. Elleander Morning (Random House, 1984.) alternativna je povijest u kojoj se Drugi svjetski rat nikada nije dogodio. Na početnim stranicama knjige Adolf Hitler sjedi u kafiću u Beču 1913. kada ga ubija Britanka Elleander Morning. Roman je osvojio nekoliko nagrada, uključujući nagradu Ditmar 1986. za najbolju međunarodnu fikciju i Kurd-Laßwitz-Preis 1987. The Last Liberator (Dutton, 1991) temelji se na Yulsmanovim iskustvima iz Drugog svjetskog rata. Planirao je roman temeljen na braći Collyer, ali je odustao od njega kada je saznao da je Marcia Davenport već fikcionalizirala braću u My Brother`s Keeper (1954). Pod pseudonimima je pisao beletristiku za odrasle, uključujući prva tri toma Intimnih memoara Dame Jenny Everleigh, koji su kasnije serijalizirani. Godine 1999. Yulsman je umro od raka pluća. U vrijeme svoje smrti radio je na Gothamu, romanu koji slavi New York. Yulsmanova četvrta žena, Barbara Woike, urednica je Associated Pressa, ponovno se udala i živi u Brooklynu. Njegov sin, Tom Yulsman, znanstveni je i ekološki novinar te profesor novinarstva na Sveučilištu Colorado, Boulder, gdje vodi Centar za ekološko novinarstvo.

BOŽA PRODANOVIĆ - Monografija Mek povez sa klapnom, 28cm, 111stana, ilustrovano, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac Božidar Prodanović (Boža) bio je srpski akademski slikar, rodom iz Pranjana. Bavio se mozaikom, crtežom, slikarstvom i grafikom.[1] Biografija Umetnikov pribor Osnovnu školu završio je u Pranjanima, a gimnaziju „Takovski ustanak” u Gornjem Milanovcu 1942. godine.[2] Nakon toga diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića i Marka Čelebonovića, a grafiku u klasi Mihajla S. Petrova.[3] Zatim je predavao u umetničkoj školi u Peći od 1950. do 1953. godine[4], dok je nakon toga postao i profesor na matičnom fakultetu gde je radio do 1986. godine. Izlagao je na preko pedeset samostalnih izložbi kao i na mnogo grupnih poput Oktobarskog salona u Beogradu, Grafike beogradskog kruga, Trijenala likovnih umetnosti u Beogradu itd.[4] Takođe, učestvovao je na 17. venecijanskom bijenalu 1954. i 2. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji 1957. godine.[4] Dobitnik je niza nagrada – Oktobarske nagrade Beograda i Zlatne plakete ULUS-a. Izveo je nekoliko mozaika u javnim prostorima u Beogradu, Peći, Knjaževcu, Gornjem Milanovcu (na oba sprata gimnazije) i u drugim gradovima. Njegovi radovi nalaze se u raznim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama. Preminuo je 24. januara 2006. godine

Godina izdanja: Ostalo ISBN: Ostalo Autor: Domaći Oblast: Slikarstvo Jezik: Srpski Srpsko barokno slikarstvo - Miroslav Timotijević Пред читаоцем се налази друго издање сада већ класичне књиге проф. др Мирослава Тимотијевића „Српско барокно сликарство” које након двадесет и четири године поново приређује Матица српска. Овај прерано преминули истраживач српске уметности и културе 18. и 19. века оставио је иза себе изузетно богат и разуђен научни опус у чијем средишту се, као једно од темељних места, налази ова капитална монографија. Ради се о посебном и другачијем делу којим jе у српској историји уметности отворено ново поглавље. Појава те књиге је легитимисала методолошке новине које су доносили млађи аутори, али и показала спремност старијих ауторитета да прихвате другачије начине промишљања познатих уметничких феномена. Дуже од две деценије служила је као уџбеник за студенте, али и као извор за методолошке иновације, које је аутор наставио да разрађује кроз појединачне студије и чланке. Књига „Српско барокно сликарство” је Мирослава Тимотијевића сврстала међу врхунске истраживаче историје уметности не само у националним, већ и у ширим источноевропским оквирима. До краја своје професионалне каријере радио је као предавач на предметима из историје српске уметности новог века на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Povez: tvrdi Str: 504 Pismo: ćirilica Format: 26 cm ISBN: 978-86-7946-318-0

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jako lepe ilustracije Dusana Petricica Svi znamo ove stihove: dete nije dete, igračka za strine i tete dete je dete, da ga volite i razumete. Oni i mnoge druge rimovane i prozne cake ilustrovane jednako štosnim crtežima nalaze se u Nevidljivoj ptici – još jednoj nezaobilaznoj knjizi iz detinjstva svakog deteta. Ljubivoje Ršumović (Serbian Cyrillic: Љубивоје Ршумовић; born 3 July 1939) is a Serbian poet and writer. Ršumović is predominantly a writer and poet for children; however, a portion of his work is literature for adults. Biography He was born on 3 July 1939 in the village of Ljubiš in the Zlatibor Mountains. His parents were Mihailo and Milesa Ršumović. He was educated in Ljubiš, Čajetina, Užice, and Belgrade. He has a bachelor`s degree from the University of Belgrade`s Faculty of Philology. He is known as author of lyrics of anthem of Red Star Belgrade. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. Biografija U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada.

Dalmacija u srcu, Fotomonografija, fotografije Ivo Eterović, uvod Jure Kaštelan, tekstovi Duško Kečkemet Izdanje DZS Ljubljana 1987, tvrd povez, 192 strane, veliki format 33cm, dobro očuvana, kvalitetna štampa i fotografije u boji Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 — Beograd, Srbija, 24. novembar 2011), jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970., delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama.

Kao nova Hiljade čitalaca koji su imali koristi od zanimanja za upečatljivu misao Rudolfa Arnhajma kroz decenije njegovog rada, zadovoljiće svoju radoznalost ovom novom zbirkom njegovih eseja. Neće biti razočarani. `Moja najvažnija briga`, piše Arnhajm, `nastavlja da bude epistomološka , to jest, proučavam umne spoznaje sposovnosti suočene sa svetom realnosti. Od samog početka uveren sam da je glavni istrument takvog istraživanja čulna percepcija, naročito vizuelna.` Izdavač: Univerzitet umetnosti u Beogradu ISBN: 86-80957-20-8 Br. strana: 350 Povez: Broširan Prevodilac: Vojin Stojić Jezik: Srpski Pismo: Latinica Format: 20cm Datum izdavanja: 2003. Rudolf Arnhajm (nem. Rudolf Arnheim; Berlin, 15. jul 1904 – En Arbor, 9. jun 2007) bio je nemačko-američki psiholog, esejista, proučavalac umetnosti, filmski kritičar i teoretičar. Biografija[uredi | uredi izvor] Rudolf Arnhajm Datum rođenja 15. jul 1904. Mesto rođenja Berlin Nemačka Datum smrti 9. jun 2007. (102 god.) Mesto smrti En Arbor SAD Rudolf Arnhajm je od 1928. do 1933. godine bio urednik nemačkog magazina za politiku, umetnost i ekonomiju: (nem.) Die Weltbühne, ali i saradnik brojnih drugih časopisa u Nemačkoj sve do 1933. godine kada po dolasku Hitlera na vlast emigrira prvo u Italiju i Englesku. Godine 1940. odlazi u Sjedinjene Američke države gde je u početku predavao psihologiju na manjim obrazovnim ustanovama: Sarah Lawrence College i New School for Social Research.[1] Nedugo zatim, kao profesor prelazi na univerzitete Kolumbija i Harvard [2] gde radi do 1974. godine. Zvanje profesora emeritusa ostvario je na Univerzitetu Mičigen u An Arboru.[3][4] Teorija filma[uredi | uredi izvor] Bio je sledbenik Geštalt psihologije po kojoj ni najelementarniji procesi posmatranja ne proizvode samo mehaničke registracije spoljašnjeg sveta, već stvaralački organizuju sirov senzorni materijal po načelima jednostavnosti, pravilnosti i ravnoteže, načelima koja upravljaju mehanizmom opažaja`.[1] Bio je učenik Maksa Verthajmera (Max Wertheimer) i Volfganga Kelera (Wolfgang Köhler). Svoja znanja iz psihologije opažanja je primenjivao na proučavanje vizuelnih, prvenstveno plastičnih umetnosti.[1] Filmskom teorijom se bavio povremeno. Za razliku od teoretičara montažne škole, Arnhajm u svojoj knjizi: Film kao umetnost (Film als Kunst, 1932), u Američkoj izmenjenoj verziji: Film as Art, 1957. pridaje odlučujući značaj samom kadru, nezavisno od njegovog mesta u montaži.[1][2][4] Rudolf Arnhajm shvata pokretni fotografski snimak kao antinaturalistički fenomen koji se zasniva na mehaničkim činiocima, što pasivnu registraciju stvarnog prizora preobražavaju u izražajno sredstvo, u posebni vid percepcije[1][4] putem projekcije trodimenzionalnih predmeta na ravnu površinu, redukovanjem dubine, osvetljenjem i odsutnošću boje, okvirom slike i udaljenošću kamere od predmeta, odsutnošću prostorno-vremenskog kontinuenta i nevizuelnog čulnog sveta, tj. sredstvima ograničenja koja u procesu percepcije u odnosu na utisak stvarnosti postaju sredstva uobličavanja. Upravo razlika, koja nastaje putem tih preobražaja, čini izražajna sredstva medija. On još navodi da kada tehnološki napredak bude omogućio da se opažanje filmske slike pribli opažanju stvarnosti, npr, uključivanjem zvuka, boje, treće dimenzije i drugih čulnih kanala, doći će do ostvarenja potpunog filma koji će predstavljati kraj mogućnosti kreacije koju je nemi film osiguravao. Kasnije je Rudolf Arnhajm ublažio svoje stavove i poglede na zvučni film (ogledi: Epski i dramski film / Epic and Dramatic Film, 1938; Film i psihologija / Films and Psychology, 1949; Umetnost danas i film / Art Today and Film, 1965; Tendencije zapadne umetnosti i opadanje vidljivosti / Trends of Western Art and the Decadence of Visibility, 1970; O prirodi fotografije / On the Nature of Photography, 1974).[3] Ostali radovi donekle povezani sa teorijom filma[uredi | uredi izvor] Radio, umetnost zvuka / Radio, An Art of Sound, 1936; Umetnost i vizuelno opažanje / Art and Visual Perception, 1954 - 1974; Prema psihologiji umetnosti / Toward a Psychology of Art, 1966; Vizuelno mišljenje / Visual Thinking, 1969; Entropija i umetnost / Entropy and Art, 1971. teorija umetnosti

Од раката на нашите мајстори: Леново XIV век / The Works of National Masters: Lesnovo 14th century Dvanaest reprodukcija velikog formata (30×40 cm) freska u Manastir Lesnovo, posvećeog Svetom arhangelu Mihailu i pustinjaku Gavrilu Lesnovskom, sa 4 strane teksta (uporedo na srpskom, makedonskom, engleskom, ruskom , nemačkom i francuskom). Veoma dobro / odlično očuvano. Manastir Lesnovo nalazi se u istoimenom selu u starom rudarskom regionu Zletovo i za ljubitelje srednjovekovne umetnosti odavno jo jedno od najprivlačnijih mesta u Makedoniji. Osnovan u XI veku, manastir temeljitu obnovu doživljava sredinom XIV veka, kada je 1341. godine vlastelin Jovan Oliver dao izgraditi i živopisati veliku crkvu posvećenu sv. Arhanđelu Mihailu i »pustinožitelju« Gavrilu. Nešto kasnije, 1349. godine, uz crkvu je dograđena priprata koja je takođe bila živopisana. Oba slikarska ansambla, nastala približno u istom periodu, svojim visokim kvalitetom i očuvanošću danas zauzimaju jedno od najznačajnijih mesta o istoriji srednjovekovnog slikarstva u Makedoniji. Za razliku od anonimnih majstora većeg broja srednjevekovnih crkava, imena nekih od lesnovskih slikara su nam poznata. To su: Mihail, Marko i Sevast, majstori saradnici glavnog lesnovskog slikara, čije ime, kao i ime slikara priprate, i dalje ostaje nepoznato. Ako se pažljivo razgledaju fresko-živopisi u naosu lesnovske crkve, opažaju se izvesne razlike, koje su rezultat individualnih kvaliteta pojedinog slikara, ali u celini oni su ipak vrlo bliski po svom umetničkom izrazu.Zato lesnovski živopis doživljavamo kao ostvarenje jedne jedinstvene ideje, dosledno sprovedene u svim svojim komponentama. Smelo voden crtež, bogati kolorit, upotreba polutonova, posebno umešnost i briga u građenju kompozicije, ljubav ka isticanju detalja i ôrnamenata, naglašavanje individualnih obeležja portreta i njegovo kolorističko diferenciranje od drugih likova, ubraja lesnovske majstore među talentovane tvorce svog vremena. Portret ktitora Jovana Olivera, gospodara Ovčeg Polja i Zletova, velikog vojvode i kasnije despota srpskog cara Dušana, briljantan je izraz slikarske kvalitete glavnog lesnovskog majstora, čije ime na žalost nije sačuvano, iako se sigurno zna da je bilo ispisano na ukrasnoj lenti jednoga od svetitelja iz prve zone naosa crkve. Radeći uglavnom u prvoj zoni, gde je naslikana galerija svetitelja u celim figurama, slikajući u aspidi kompozicije: Uspenje sv. Bogorodice, Sahrana »pustinožitelja« Gavrila Lesnovskog, kao i lik sv. Bogorodice šire od nebesa, glavni lesnovski majstor ubedljivo je vrhunski stvaralac ovog perioda, ne samo u okvirima umetničkog stvaralaštva u Makedoniji već i šire, u okvirima vizantijske umetnosti uopšte. Njegov najbliži saradnik, jedan od slikara čija su nam imena poznata, naslikao je kompozicije sa ilustracijama velikih praznika, likove Jevanđelista, kao i mnoštvo likova svetih mučenika ispod same kupole crkve. Treći slikar, čije nam je ime takođe poznato, radio je u srednjoj zoni crkve, gde su naslikana Stradanja i Čudesa Hristova. Upo- trebom različitih boja on izbegava jednoličnost zbog ponavljanja istog crteža prilikom slikanja svetitelja. Četvrti slikar, čije je ime takođe poznato, radio je visoko u kupoli slikajući lik Isusa Hrista Pantokratora, kao i brojne proroke raspoređene između prozora kubeta. Nepreciznost njegovog crteža promatrač ne opaža zbog visine kupole. U priprati posebno privlače pažnju brojne kompozicije čija se ikonografija veoma razlikuje od one u naosu crkve, kako po svojoj složenosti, tako i po duhovitijim rešenjima. Ilustracije vrlo retkih kompozicija u srednjovekovnom slikarstvu: Učiteljstvo svetih arhijereja — Vasilija Velikog, Grigorija Namjanskog, Atanasija Velikog i sv. Jovana Zlatoustog, naslikane u kupoli priprate, slikovito obrađene kompozicije Psalama Davidovih (Ps. 148, 149 i 150), kao i ilustracija priče O mudrim i ludim devojkama, svrstavaju nepoznatog slikara u red ne samo talentovanih već i visokoobrazovanih slikara svoga doba. Stoga slikarstvo lesnovske priprate zauzima posebno mesto u istoriji vizantijske umetnosti iz perioda XIV veka. Posmatrano u celini, slikarstvo lesnovske crkve priprate predstavlja jedno od najvećih dostignuća srednjevekovne umetnosti u Makedoniji. Dr Kosta Balabanov