Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Moskovski kremlj (rus. Московский Кремль) je istorijski utvrđeni kompleks u samom centru Moskve, okružen rekom Moskva (na jugu), Crvenim trgom (na istoku) i Aleksandrovom baštom (na zapadu). Jedan je od najpoznatijih kremalja (ruskih citadela) i uključuju četiri palate, četiri katedrale, a opasan je Kremaljskim zidom sa Kremaljskim kulama. Kompleks služi kao zvanična rezidencija Predsednika Rusije. Istorija Kremlja Moskva je nastala i razvijala se oko utvrđenog sedišta vladara, na početku oblasnog, a po premeštanju prestonice u Moskvu i vladara ruske države. Još u 11. veku javljaju se gradovi u dolini reke Volge, kao što su Vladimir i Rostov. Početkom 12. veka, Rusi počinju intenzivnije da kolonizuju dolinu Volge. Zbog pritiska nomadskih plemena, politički centar Rusije tog doba premešta se sa obala Dnjepra ka istoku, u gornji tok Volge. Najveća kolonizacija, za ovaj rad važne teritorije, počinje sredinom 12. veka, seobom ratničkih plemena na teritoriju kneževine Suzdalj, kojom je u to vreme vladao Jurij Dolgoruki, sin kijevskog kneza Vladimira Monomaha, sa sedištem u gradu Vladimiru. Prenošenjem centra države u dolinu gornje Volge otvoreni su novi trgovački putevi prema srednjoj Aziji, umesto starih, koji su spajali staru rusku prestonicu Kijev sa Konstantinopoljom i nemačkom Hanzom. Teritorija današnje Moskve je u to vreme ležala na raskrsnici važnih kopnenih i rečnih trgovačkih puteva. Taj prostor, okružen dvema rekama, rekom Moskvom i Neglinom, sa jedne strane i gustim šumama sa druge, predstavljao je prirodno utvrđenje koje je stanovništvu davalo veliku prednost u odbrani svog naselja od pljačkaša i osvajača. Tako povoljna geostrateška pozicija bila je presudna da se baš to naselje razvije u tako snažan gradski centar, dominantan nad susedima i konkurentskim gradovima. David Douglas Duncan (23. siječnja 1916. - 7. lipnja 2018.) bio je američki fotoreporter, poznat po svojim dramatičnim borbenim fotografijama, [1] kao i po opsežnoj domaćoj fotografiji Pabla Picassa i njegove supruge Jacqueline. Djetinjstvo i obrazovanje Duncan je rođen u Kansas Cityju, Missouri, gdje mu je djetinjstvo bilo obilježeno interesom za boravak na otvorenom, što mu je pomoglo da stekne čin Eagle Scout-a u Boy Scouts-u u relativno mladoj dobi. Prezentacija na dijapozitivu lovca na veliku divljač i liječnika Richarda Lightburna Suttona u Duncanovoj osnovnoj školi u Kansas Cityju potaknula je rano zanimanje za fotografiju i putovanja svijetom. Duncan je kratko pohađao Sveučilište u Arizoni, gdje je studirao arheologiju. Dok je bio u Tucsonu, nenamjerno je fotografirao Johna Dillingera kako pokušava ući u hotel. Duncan je s vremenom nastavio školovanje na Sveučilištu u Miamiju, gdje je diplomirao 1938., nakon studija zoologije i španjolskog. U Miamiju se ozbiljno počeo zanimati za fotonovinarstvo. Radio je kao urednik slike i fotograf sveučilišnog lista...

Beograd : `Partizan`, 1953 (Stari Bečej : `Proleter`) veoma dobro očuvano kao na slikama extra retko postoji samo jedan primerak u Narodnoj biblioteci Radomir Perica (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 20. septembar 1924 — Vašington, SAD, 23. decembar 2006) je bio srpski stripar, ilustrator, dizajner i slikar. Tvorac je prvih naučnofantastičnih parodija u srpskom stripu. Lik omladinca Kiće koji nosi tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina je oblikovan po Radomiru Perici. Profesionalno je debitovao u svojoj šesnaestoj godini stripom „Novi Tarcan“ (Mikijevo carstvo, br. 191, 8. januar 1941). Najpoznatiji stripovi su mu „Put na Mesec“, „Ivica i Marica“, „Doživljaji Džure Pacova“, „San mladog Jocka“, „Poslednji dani Pompeje“ i „Til Ojlenšpigel“. Sa početkom Drugog svetskog rata, Perica se sa nekoliko prijatelja pridružuje Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, sa kojim je inače bio u srodstvu po majčinoj liniji. Tokom ratnih godina crta lažne pasoše i ausvajse za američke pilote i saborce, ali i stripove od kojih su neki bili objavljeni u beogradskim novinama. Kada je partizanski pokret preuzeo vlast u Jugoslaviji, Perica nije uspeo da pobegne u Ameriku, već je uhapšen i suđeno mu je u okviru procesa Mihailoviću i saradnicima. Na robiji u Sremskoj Mitrovici je proveo šest godina, gde je često bio fizički zlostavljan i mučen. Nakon izlaska iz zatvora se bavi likovnim i primenjenim umetnostima, za šta je dobijao i međunarodne nagrade (nagrada „Rizoli“ za najbolju evropsku grafiku, Milano). Kao već formiran autor se 1960-ih seli sa porodicom u SAD, gde iznova počinje likovnu karijeru. Posle skoro sedam decenija zaborava, kulturna javnost u Srbiji se ponovo upoznala sa Peričinim opusom tek u septembru 2009. kada je izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada reprintovala njegova dva stripa u svesci „Put na Mesec“ i objavila u propratnom članku nepoznate detalje iz života ovog stvaraoca. Filmske reference[uredi] Perica je imao višestruke veze sa filmskom umetnošću. U mladosti je radio stripove pod uticajem američkog animiranog filma, a deo karijere je proveo kao dizajner u beogradskom „Avala filmu“. U američkom filmu „Tesla: gospodar munje“ (engl. Tesla Master of Lightning, 2000) glumio je Nikolu Teslu. Ipak, široj publici je najpoznatiji lik Kiće, oblikovan po Radomiru Perici, koji nosi skrivenu tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina (bliskog Peričinog prijatelja). Ovo je zasnovano na anegdoti sa suđenja Radomiru Perici, kada je na pitanje komunističkog istražitelja u šta veruje, Perica odgovorio: „Verujem u Miki Mausa“. strip knjige za decu dečije knjige dečje slikovnice slikovnica antikvarne knjige

SEĆAM SE 2 FOTOGRAFIJA Šifra artikla: 382713 Isbn: 9788662131225 Autor : Dragoljub Zamurović Izdavač : ULUPUDS ... da nije sve tako idealno, otkrio sam već prilikom narednog leta, kada sam poleteo sa leve obale Dunava, preko puta Novih Banovaca. Istovremeno smo se našli u vazduhu Džoni Nikolić, probni padobranac Vojske Srbije, sa svojim motornim paraglajderom, fotograf Milan Melka u motornom zmaju i ja.... Detaljnije ... da nije sve tako idealno, otkrio sam već prilikom narednog leta, kada sam poleteo sa leve obale Dunava, preko puta Novih Banovaca. Istovremeno smo se našli u vazduhu Džoni Nikolić, probni padobranac Vojske Srbije, sa svojim motornim paraglajderom, fotograf Milan Melka u motornom zmaju i ja. Trebalo je da oblete oko mene nekoliko krugova i snime me u novoj letilici. Sve je proticalo u najboljem redu sve dok nisam primetio da se vetar pojačao i da me nosi na desnu obalu, gde je toga dana bilo zabranjeno letenje zbog vojnih vežbi na Aerodromu Batajnica. Okrenuo sam balon ka mestu poletanja i dao gas, ali jak vetar i dalje me je nosio ka desnoj obali. Pojačao sam gas maksimalno ne primećujući da se zbog toga zatvorio otvor kroz koji plamen ubacuje topli vazduh u balon i da je u tom trenutku spržen donji deo balona... U ovoj knjizi su najlepše i najinteresantnije fotografije iz svih foto-reportaža i monografija koje sam radio, kao i tekstovi o tome kako sam ih snimio i šta sam sve video i doživeo. Fotografije događaja tokom raspada Jugoslavije nalaze se u posebnoj knjizi, koja se zove SEĆAM SE 2. Dragoljub Zamurović Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FOTOGRAFIJA Autor Dragoljub Zamurović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ULUPUDS Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2023 Format 23,5x29 Strana 144 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

ARHITEKTONSKO PROJEKTOVANJE ENTERIJER I UNUTRAŠNJI DEKOR Šifra artikla: 374148 Isbn: 9788682486022 Autor : Ernst Nojfert Izdavač : CENTAR PISMENOSTI Ovaj nezamenljiv, sveobuhvatan i kompaktan izvor informacija predstavlja priručnik za građevinske stručnjake, arhitekte, investitore, predavače i studente. Sadrži osnove, norme, propise o lokaciji, građenju, oblikovanju, potrebnom prostoru, odnosu prostorija, merama za zgrade, prostorije, opremu... Detaljnije Ovaj nezamenljiv, sveobuhvatan i kompaktan izvor informacija predstavlja priručnik za građevinske stručnjake, arhitekte, investitore, predavače i studente. Sadrži osnove, norme, propise o lokaciji, građenju, oblikovanju, potrebnom prostoru, odnosu prostorija, merama za zgrade, prostorije, opremu i uređaje. Glavno merilo i cilj u svemu tome je čovek. Ovo izdanje Arhitektonskog projektovanja je prerađeno i osavremenjeno. Posebno je dat naglasak na narasloj odgovornosti projektanata za životnu sredinu, produbljeni su i prošireni aspekti biologije u građevinarstvu i građenja u starim zgradama. Ova knjiga traje skoro ceo jedan vek kroz Nojfert zadužbinu koju je osnovao Ernst Nojfert koji je za života radio na ukupno tridest dva izdanja. Prvi put je izašla 1936. a 1979. u svom 30. izdanju znatno je inovirana i proširena. Ovo prerađeno i osavremenjeno izdanje sadrži preko 6000 slika i tabela. “Samo onaj ko se menja, ostaje mi blizak” citirao je Nojfert Ničea u svom predgovoru, a citatom Konfučija “Ja svom učeniku dajem jedan ugao, ostala tri treba on sam da pronađe!” definisao je koncept ovog priručnika. Licencna izdanja ovog rada izašla su na engleskom, francuskom, španskom, portugalskom, italijanskom, grčkom, turskom, češkom, hrvatskom, srpskom, slovenačkom, mađarskom, poljskom, ruskom, indonežanskom, japanskom, kineskom, rumunskom i bugarskom jeziku. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ENTERIJER I UNUTRAŠNJI DEKOR Autor Ernst Nojfert Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač CENTAR PISMENOSTI Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2023 Format 21x29,7 Strana 568 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

nije potpisano NE GARANTUJEM da je Ljubomir Ivanović nemam sertifikat (misljenje) na tankom papiru, 28 x 20 cm stanje LOSE Ljubomir Ivanović (Beograd, 12/24. februar 1882 — Beograd, 23. novembar 1945) je bio akademski srpski slikar i grafičar, dopisni član SANU. Rođen je marta 1882. godine u Beogradu. Roditelji Andrija `mali` poštanski činovnik i Sofija, su se zbog očevog nameštenja često selili po državi. Osnovnu školu je završio u Nišu, gde je započeo prvi razred gimnazije. Drugi razred gimnazije pohađao je u Vranju, isti i treći razred završava u Beogradu. Poslednji četvrti razred gimnazije završio je privatno, posle odlaganja u Čačku. Mada mu je crtanje u beogradskoj gimnaziji predavao Petar Ubavkić, mladi Ivanović je posećivao na poziv, atelje Krstićev, gde se formirao i usavršavao. Upravo je za Ivanovićevo umetničko opredeljenje zaslužan slikar Đorđe Krstić, tada takođe profesor crtanja u gimnaziji. Pohađao je Ljubomir zatim `Srpsku crtačku i slikarsku školu` u Beogradu, kod profesora Kirila Kutlika, zatim Bete i Riste Vukanović (1899—1905) godine i studirao je na minhenskoj slikarskoj akademiji (1905—1909), i na privatnoj slikarskoj školi Antona Ažbea. Te 1909. godine je postavljen Ljuba za predavača crtanja akta i glave na umetničkoj školi u Beogradu. Prvi put je izlagao kao učenik 1904. godine na prvoj Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu (1919) i bio je član umetničkog udruženja Lada. Prosvetni savet Ministarstva obrazovanja Kraljevine Srbije mu je 1909. godine priznao stručnost za nastavnika crtanja u srednjim školama. Predavao je u Kraljevskoj umetničkoj školi, a kasnije i na Akademiji likovnih umetnosti (danas je to Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu). Učestvovao je na svim izložbama „Lade“ i drugim izložbama u Beogradu, a izlagao je i u Velikom salonu u Parizu gde je boravio na studijama. Specijalizovao se za crtež olovkom i uživao je veliku reputaciju u Srbiji i u svetu. Sakupio je bogatu zbirku predmeta umetničkog zanatstva koja se danas čuva u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Bio je oženjen Milicom, sa kojom je imao jednu kćerku Savku, koja mu je pod starost pomagala kao `sekretar`. Nije imao sopstveni atelje, već je radio u jednoj maloj sobi iznajmljene kuće. U toj prostoriji je bilo najviše knjiga i ukrasnih predmeta koje je skupljao. Tridesetih godina 20. veka predaje crtanje u Prvoj muškoj gimnaziji i Muškoj učiteljskoj školi u Beogradu. Pred Drugi svetski rat se usled šloga, desnom stranom paralizovao i počeo povlačiti iz umetničkog života. Tada je grad Beograd ustupio članovima `Lade`, placeve da na njima podignu kuće i ateljee. Umro je u Beogradu 1945. godine. Odlikovan je Ordenom viteza Legije časti Republike Francuske. Dopisni član SANU je postao je 1922. godine.

odlicno ocuvano, omot na jednom mestu malo zacepljen pa popravljen s unutrasnje strane krep trakom (nije selotejp) kao na slici retko u ponudi primenjena umetnost Izdavač: Republička zajednica nauke Srbije, Beograd 1977; Detaljnije: tvrd povez sa omotom, strana 413, bogato ilustrovana, veliki format (35cm) Primenjenom umetnosti nazivamo sve umetnosti koje obuhvataju oblikovanje predmeta praktične upotrebe. To je širi naziv za umetnički zanat ili dekorativne umetnosti (naziv koji se i danas koristi u nekim zemljama). U prošlosti, kada nije bilo fabrika nego samo zanatskih radnji, razne predmete (oruđe i oružje, nakit, odeću, posuđe, pokućstvo itd.) proizvodili su ručno majstori zanatlije, i trudili su se da ti predmeti budu što zanimljivijeg oblika ili lepo ukrašeni. Dela koja su nastala ručno su jedinstvena dela, nazivamo ih unikati i imaju posebnu vrednost. Primenjena umetnost čini upotrebu svakodnevnih predmeta prijatnijom i razvija ljudski osećaj za estetiku. Od nastanka termina u 19. veku primenjena umetnost je deo sistema likovnih umetnosti. Primenjene umetnosti delimo na više vrsta: tekstil (vezenje, tkanje, pletenje i dr.), unutrašnju arhitekturu (dizajn enterijera), kostimografiju, primenjeno slikarstvo, primenjeno vajarstvo, primenjenu grafiku itd. Primenjena grafika javila se iz potrebe za oglašavanjem koje se u početku obavljalo putem glasnika, potom zapisivanjem na kamenim pločama (npr. Hamurabijev zakonik iz Vavilona), a u modernim vremenima uz tekst je dodata i slika, pa je nastao plakat. Plakat se sastoji od slike (koja bi trebalo da bude jednostavna, ali privlačna i pamtljiva) i teksta (koji mora biti kratak, jednostavan i jasan, a slova što čitkija). Plakate su često radili umetnici, pa su oni imali umetničku vrednost kao slika ili grafika. Rađeni su grafičkim tehnikama litografijom ili sitoštampom. Prve umetničke plakate s početka 20. veka radio je francuski slikar Anri de Tuluz-Lotrek; oni su bili neobični, ali jasni s motivima pariskog noćnog života. Danas plakate obično prave grafički dizajneri i umesto crteža ili slika često koriste fotografiju. Primenjeno slikarstvo bavi se ukrašavanjem (dekorisanjem) nekog prostora, građevine, upotrebnog predmeta ili knjige slikarskim postupkom (nanošenjem boje ili nekog drugog materijala na površinu predmeta). Tako su tehnike mozaika, freske, vitraža i iluminiranja knjiga, tehnike slikarstva koje se najčešće koriste. Oblast primenjenog slikarstva čije su područje rada zidovi (ali i podovi, plafoni...), najčešće se naziva zidno slikarstvo, dok je u upotrebi i termin monumentalno slikarstvo, koji se može smatrati adekvatnijim, s obzirom na to da uključuje dekoraciju staklenih površina (vitraž), podova (npr. mozaik), odnosno bilo koje površine velikih (monumentalnih) dimenzija. U mnogim zemljama monumentalno slikarstvo je uobičajen termin, ali i ponegde u Srbiji.[1] Ilustracija je likovni dodatak uz neki tekst (u knjizi ili časopisu) te može biti oblik primenjenog slikarstva ili grafike. Umetničko staklarstvo i vitraž Umetničko rezbarenje kamena, drveta i kosti Umetničko kovanje i livenje Vez i goblen Umetnička keramika Mozaik Primenjena grafika Draguljarstvo, izrada nakita i filigrana Moda Umetnička obrada kože Izrada tepiha i ćilima Unutrašnja dekoracija Veb dizajn Dizajn tekstila Kostimografija Scenografija Industrijski dizajn tags: primenjena umetnost istorija umetnosti dizajn tradicionalna kultura etnografija narodno stvaralastvo ....

Bozidar Sujica - Le cimetiere marin A Paul Valery Groblje pored mora, Polu Valeriju Kombinovana tehnika, rad jednog od najvecih srpskih modernih pesnika, posveta Polu Valeriju. 34x23,5 cm. Božidar Šujica rođen je 8. januara 1936. godine u Kosovu Polju. Njegovi roditelji — otac Marko i majka Milica — bili su lički doseljenici na Kosovo. Najranije djetinjstvo proveo je u Beču. Majka mu je umrla već 1945. godine, od galopirajuće tuberkuloze, pa je se pjesnik jedva sjeća. Posle rata, sa demobilisanim ocem selio se po mnogim mjestima u Srbiji. Za vrijeme đakovanja stanovao je u karauli, kućici čuvara pruge, na šest kilometara od Kragujevca, nedaleko od sela u kojem je svojevremeno učiteljevao velikan srpskog pjesništva i slikarstva Đura Jakšić, za koga je jednom prilikom rekao da je bio „najplahovitiji pjesnik 19. veka“ i u čiju je čast posadio lipe u dvorištu Prve kragujevačke gimnazije. U mladosti je aktivno trenirao boks, a volio je da igra i fudbal. Prve pjesme objavio je kao gimnazijalac u kragujevačkom omladinskom listu „Delo“. Maturirao je u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji 1956. godine sa odličnim uspjehom, nakon čega odlazi u Beograd na studij jugoslavenske i svjetske književnosti. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1961. godine. Odmah nakon diplomiranja zaposlio se u Medicinskoj školi „Beograd“ i u njoj radio više od dvije decenije kao profesor književnosti. Od 1983. do 1997. godine bio je direktor Muzeja grada Beograda, a od 1997. do penzionisanja 2001. godine direktor Jugoslavenskog kulturnog centra u Parizu. Šujičina pjesnička karijera otpočela je 1961. godine, kada je Oskar Davičo dao da se njegova prva zbirka pjesama, „Prestupne noći“, objavi u izdanju Nolita. Zastupljen je u antologijama srpske, jugoslavenske i svjetske poezije. Pjesma „Evropa“ (fr. Europe) ušla je u antologiju „Evropa pjesnika“ (Elizabeth S. de Zagon, L‘Europe des poètes, antologie multilingue, la traduction per Robert Marteau et Kolja Mićević; ed. Le cherche midi editeur Segher, Paris, 1980). Najstariji tekst u ovoj antologiji je iz 11. veka p. n. e, a najmlađi zastupljeni pjesnik je upravo Božidar Šujica. U njoj su, od jugoslavenskih pjesnika, zastupljeni još Miroslav Krleža i Miodrag Pavlović. Pjesma „Balkansko poluostrvo“ dobila je prvu nagradu za prijevod evropskih pjesnika u izboru američkih prevodilaca na konkursu Department of Slavic Languages at the University of California, Berkeley (prijevod R. Gorup). Kada je riječ o domaćim antologijama, treba istaći da se Šujičine pjesme „Jutro u Barama Gružanskim“ i „Beli san“ nalaze u „Antologiji srpske poezije (1847—2000)“ (Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2012, priredio Nenad Grujičić), jednoj od najobuhvatnijih antologija srpskog pjesništva. Šujica je zastupljen i u Biblioteci „Signal“, ediciji međunarodnog neoavangardnog književno-umetničkog pokreta signalizma. Pjesničko djelo Božidara Šujice bilo je tema konkursa „Šumadijskih metafora“ 2012. godine u kategoriji eseja, koji organizira Udruženje književnika Srbije. Pobjedu na konkursu odnjeli su eseji „Čovječanstvo u ponoru“ Zorana Antonijevića i „Poezija Božidara Šujice“ Dušana Stojkovića, a tema je bila pokrivena i nekolikim esejističkim prilozima Žarka Đorđevića i istaknutog filozofa prof. dr Luke Prošića, kao i dvama tekstovima o Šujičinoj poeziji velikog pjesnika Oskara Daviča iz 1984. godine, koji su tom prilikom prvi put objavljeni. Knjige pesama „Ivice, ožiljci“ i „Izabrane i nove pesme“ prevedene su mu na francuski, odnosno njemački jezik, a dvije pjesme prevedene su mu na slovenački jezik i 2015. godine objavljene u prestižnom ljubljanskom književnom časopisu „Apokalipsa“ („Novoletna jutranja pesen“ i „Premakni se duša mojega duha“, prijevod Jurij Hudolin). Jedna od epizoda RTS-ovog dokumentarnog serijala „Socijalizam ili kapitalizam“ из 2018. godine posvjećena je Božidaru Šujici. Tom prilikom, pjesnik je opširno govorio o svom životu, poeziji i druženju sa mnogim znamenitim srpskim i jugoslavenskim pjesnicima, piscima, slikarima, kiparima i sportašima. Član je Udruženja književnika Srbije. Pored pisanja, bavi se književnom i likovnom kritikom i prevodi poeziju sa ruskog i francuskog, a također posjeduje i zavidnu, desetljećima prikupljanu, kolekciju slika i kiparskih radova. Imao je samostalnu izložbu crteža u Beogradu (Umjetnička galerija „Stara kapetanija“, Zemun) i Parizu (Jugoslavenski kulturni centar u Parizu). Ženio se dva puta. Druga žena bila mu je poznata beogradska akademska slikarka, modna dizajnerka i nekadašnja članica Upravnog odbora Radio-televizije Srbije Zorica Jocić-Šujica. Sa njom ima kćerku Milicu, koja je afirmisana vajarka, slikarka, pjesnikinja i blogerka, i sina Miloša. Šujica je još od mladosti zainteresiran za politiku i dosledno je privržen ljevičarskim idejama, humanizmu i jugoslavenstvu. Bio je član Saveza komunista Jugoslavije, a tokom posljednje decenije prošlog vijeka politički se angažirao u Socijalističkoj partiji Srbije i Jugoslavenskoj ljevici. Živi i radi u Beogradu. Knjige poezije Objavio je 12 knjiga poezije: „Prestupne noći“ (Nolit, Beograd, 1961) „Vreme i temelji“ (Nolit, Beograd, 1966) „Srdžba“ (Nolit, Beograd, 1973) „Ura, uran“ (Grafos, Beograd, 1975. i 1981) „Kanjon“ (Nolit, Beograd, 1979) „Izgledi za sutra“ (BIGZ, Beograd, 1984) „Kičma“ (Književne novine, Beograd, 1984, predgovor Miodrag Perišić) „Ivice, ožiljci“ (Grafos, Beograd, 1991) „Izabrane i nove pesme“ (Prosveta, Beograd, 1995. i 1996, izbor i predgovor Zlatko Krasni) „Dvostruki san“ (BMGP, Beograd, 1999, predgovor Milisav Milenković) „Najlepše pesme Božidara Šujice“ (Prosveta, Beograd, 2004, izbor i predgovor Goran Babić, Biblioteka NAJ) „Krv dragog kamena“ (Nolit, Beograd, 2009) Knjige prevedene na strane jezike Lisières, cicatrices (La bibliothèque „Le point“, Belgrade, 1996, traduit de la langue serbe per Petar Popović) Ausgewählte Gedichte (Institut für Schulbücher und Lehrmittel Belgrad, 1997, Auswahl, Übersetzung aus dem Serbischen und Vorwort von Zlatko Krasni) Nagrade i priznanja Dobitnik je sljedećih nagrada i priznanja: Nagrada lista „Mladost“ za najbolju knjigu mladih u Jugoslaviji, 1961. Vukova nagrada za naročite rezultate u stvaralačkom radu na širenju kulture, 1965. Nagrada „Pesničkih novina“ za najbolju knjigu poezije u Jugoslaviji, 1973. Književna nagrada Željezare Sisak za pjesničku knjigu godine u Jugoslaviji, 1975. Nagrada „Drainac“ za poeziju, 1997. Povelja Udruženja književnika Srbije za životno djelo, 2011. Nacionalno priznanje za vrhunski doprinos kulturi Republike Srbije, 2013.

Crtež nema potpis, uzet je iz Mićine Zaostavštine Ilustracija je bila za prvo izdanje knjige Konji svetog Marka Milorad Pavić Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. tags. konji svetog marka hazarski recnik

PROJEKAT IKONA ARHITEKTURA GRADOVI I KAPITALISTIČKA GLOBALIZACIJA ENTERIJER I UNUTRAŠNJI DEKOR Šifra artikla: 373612 Isbn: 9788662633804 Autor : Lesli Skler Izdavač : AKADEMSKA KNJIGA U knjizi Projekat Ikona, Lesli Skler se usredsređuje na načine na koje se kapitalistička globalizacija proizvodi i predstavlja širom sveta, naročito u globalizujućim gradovima. Skler prati kako ikonične zgrade našeg vremena– tržni centri, spektakularni muzeji i ogromni urbani projekti – konstitui... Detaljnije U knjizi Projekat Ikona, Lesli Skler se usredsređuje na načine na koje se kapitalistička globalizacija proizvodi i predstavlja širom sveta, naročito u globalizujućim gradovima. Skler prati kako ikonične zgrade našeg vremena– tržni centri, spektakularni muzeji i ogromni urbani projekti – konstituišu trijumfalni „projekat Ikona“ današnjeg globalnog kapitalizma, promovišući sve veću nejednakost i hiperkonzumerizam. Dva najznačajnija tipa ikonične arhitekture – jedinstvene ikone koje su prepoznate kao umetnička dela, a projektovali su ih ljudi poput Gerija, Fostera, Kolhasa i Hadidove, kao i uspešne, imitativne ikone koje kopiraju elemente rada arhitekata zvezda– govore o centralnom značaju hiperkonzumerizma u savremenom kapitalizmu. Pored objašnjenja načina na koji arhitektonska industrija organizuje društvenu proizvodnju i marketing ikoničnih građevina, Skler takođe pokazuje kako korporacije sve više dominiraju izgrađenom sredinom i promovišu razvoj u pravcu globalizujućih, konzumerističkih gradova. „Projekat Ikona“ je, tvrdi on, oružje u borbi za učvršćivanje kapitalističke hegemonije kao i za jačanje transnacionalne kapitalističke kontrole nad time gde živimo, šta konzumiramo i kako razmišljamo. Lesli Skler (Leslie Sklair), profesor emeritus sociologije na London School of Economics and Political Science (LSE). Pre studija sociologije i filozofije radio je dve godine u fabrici pamuka izvan Glazgova. Oba iskustva doprinela su njegovom celoživotnom opredeljenju za istraživanje načina funkcionisanja kapitalizma, alternativa kapitalizmu i transnacionalne kapitalističke klase. Najpoznatija njegova dela su: The Sociology of Progress, Sociology of the Global System, Transnational capitalist class, Globalization: Capitalism and Its Alternatives. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ENTERIJER I UNUTRAŠNJI DEKOR Autor Lesli Skler Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač AKADEMSKA KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 17x24 Strana 344 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. Mauthauzen 106621,Pola veka od premijernog prikazivanja izložbe Beograd,Medija centar Odbrana,2017 150 strana,ilustr.,28cm ,,Рођен је у Ресановцима код Грахова (БиХ). Од 1922. живео је у Београду ту је завршио Гимназију и Учитељску школу. Као ђак објављивао је ликовне прилоге и карикатуре у листовима Скамија, Штипавац, Ошишани јеж, Политика, Јутарњи лист. Од 1935. сликарство учи код Петра Добровића. 1937. завршио је прву годину Уметничке школе у Београду у класи Бете Вукановић. Почетком септембра 1941. ступио је у Ваљевски партизански одред. Октобра 1942. ухапшен је у Београду од стране специјалне полиције и интерниран у логор Бањица. Септембра 1942. са Бањице је транспортован у концентрациони логор Маутхаузен. Током заробљеништва бележио је сцене из живота интернираца, о чему је касније говорио: ` У концентрационом логору Бањица, Маутхаузен, Ебензе цртежом сам изазивао судбину. Цртао сам оловчицом величине малог прста и на папиру каквог се докопам. То сам радио тајно, ризикујући живот. Цртеже сам потом закопавао у земљу.`Био је ожењен Даницом Каришић-Бајић, проф. биологије и дугогодишњом директорком Прве београдске гимназије. Имали су двоје деце: ћерку Јесенку Бајић и сина Дарка Бајића. Јесенка Бајић, дугогодишња уредница у редакцији програма за децу и младе РТС-а. Дарко Бајић, редитељ и професор ФДУ у Београду. За своја филмска остварења добитник је низа награда у земљи и иностранству. Након ослобођења наставио је студије на Академији за ликовне уметности у Београду. Студирао је у класама Мила Милуновића, Ивана Табаковића, Недељка Гвозденовића. Дипломирао је 1949. а после специјалке код Марка Челебоновића постаје један од првих асистената на АЛУ где као професор сликарства ради до пензионисања 1979. У класи професора Бајића студирали су многи данас познати и афирмисани сликари у нашој земљи и свету. Био је члан групе Самостални (1951–1955) и Децембарске групе (1955–1960) које су се својим модерним изразом обрачунавале са владајућим соцреализмом. Прву самосталну изложбу имао је у галерији УЛУС-а у Београду 1952. (...)он је у својој генерацији први апстрактни сликар. А бити први често је исто што и бити вредност (Миодраг Б. Протић). Учествовао је у оснивању уметничке колоније у Бачкој Тополи (1953), где је настао његов први мозаик великог формата и обелиск посвећен освајању космоса. У његовом каснијем раду истичу се многобројни мозаици и фреске (композиције у простору) а посебно спомен костурница Партизанска некропола у Ресановцима (1971). 1967. по први пут излаже свој нови циклус слика великог формата Маутхаузен, инспирисан аутентичним цртежима насталим у логору. Узбуђење које и сада осећамо пред опорим и мушким радовима Милоша Бајића, истинско је и трајно, као што су и ове слике трајне баш зато што су истините (Слободан Новаковић). 1975. објавио је монографију Маутхаузен 106621 у чијем предговору Бајић пише: `Нека младост која не зна за трагику тога времена, нити за живот у њему, своје бескрајно занесењаштво упути до најудаљенијих звезда, али никада више тамо`.``

Lepo očuvano Retko 1983 Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić Beograd Milivoj Mića Nikolajević (Sremska Mitrovica, 24. mart 1912 — Novi Sad, 27. avgust 1988) bio je srpski slikar. Biografija i delo[uredi | uredi izvor] Milivoj Nikolajević rođen je 24. marta 1912. godine u Sremskoj Mitrovica u porodici umetničkog stolara. Osnovnu školu je podađao u Sremskoj Mitrovici, Ljubljani i Rumi u gradovima u kojim je njegov otac obavljao poslove. Umetničku školu (nastavnički i akademski odsek) pohađao je u Beogradu od 1932. do 1939. godine u klasi profesora Ivana Radovića, Bete Vukanović, Ljubomira Ivanovića, Simeona Roksandića. 1938. godine jedan je od osnivača grupe Desetoro (Ljubica-Cuca Sokić, Danica Antić, Bogdan Šuput, Jurica Ribar, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Bora Grujić i Milivoj Nikolajević). Raznovrsno i bogato stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića kretalo se od intimističkog izraza definisanog u temama portreta, aktova i mrtvih priroda tridesetih godina prošlog veka, preko osobenog tumačenja socrealističkih tema do područja apstrakcije u koju zakoračuje krajem pedesetih godina. Autor je više od 2000 umetničkih dela. Nikolajević se pored slikarstva bavio i crtežom kao posebnom disciplinom, a među njegovim crtežima istaknuto mesto imaju oni sa temom ženskog i muškog akta. Radio ih je različitim tehnikama: od ulja i braon krede, do tuša i radova izvedenih kombinovanjem različitih tehnika, ali uvek sa težnjom da uoči osobine ličnosti koje se vide iz pokreta tela i izraza lica i da prikaže ono što je individualno i karakteristično za određenu figuru. Posebno su značajni njegovi aktovi urađeni presovanim ugljem u prirodnoj veličini, kao i erotski crteži iz 50-ih godina.[traži se izvor] Od 1947. godine živi u Novom Sadu. Tokom 1948. godine vršilac je dužnosti direktora Vojvođanskog muzeja. Od 1950. godine do 1976. godine upravnik je Galerije Matice srpske, kada je stvarana najznačajnija zbirka srpskog slikarstva 18. i 19. veka. U periodu od 1952. do 1956. jedan je od osnivača umetničkih kolonija u Vojvodini. 1974. godine učestvuje u osnivanju Akademije umetnosti u Novom Sadu i postaje redovni profesor na predmetu Crtanje. Predsednik je Matice srpske od 1979. do 1983. godine. Učestvuje u osnivanju Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, čiji redovni član postaje 1981. godine. Svoje preko šest decenija dugo stvaralaštvo u oblasti likovnih umetnosti (slikarstvo, crtež, grafika) predstavio je na preko pedeset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i na preko 400 grupnih izložbi u inostranstvu i oko 150 grupnih izložbi u zemlji. Stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića nagrađeno je svim najvišim jugoslovenskim nagradama u oblasti likovnih umetnosti, kao i svim najvišim državnim nagradama za oblast likovnog stvaralaštva: Oktobarska nagrada Novog Sada (1961), Sedmojulska nagrada (1975), Nagrada oslobođenja Vojvodine (1978), Povelja grada Novog Sada - Novembarska povelja (1979), Nagrada AVNOJ-a (1984). Likovno stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića zastupljeno je u svim najznačajnijim galerijama i muzejima u zemlji (Narodni muzej, Galerija Matice srpske, Galerija savremene likovne umetnosti u Beogradu i Novom Sadu) kao i u mnogim značajnim privatnim zbirkama u zemlji i inostranstvu. Jedna od Nikolajevićevih delatnosti manje poznata javnosti, jeste njegova kolekcionarska aktivnost u domenu malog formata koji je podrazumevao tehnike crteža, akvarela i pastela. Razmenjujući sa svojim kolegama novogodišnje čestitke tokom dugog niza godina, Nikolajević je formirao zbirku koja predstavlja interesantan uvid u našu likovnu scenu druge polovine 20. veka. Najveći broj radova čine minijature naših eminentnih, grafičara, slikara i vajara poput Petra Lubarde, Ivana Tabakovića, Peđe Milosavljevića, Cuce Sokić, Nikole Graovca, Alekse Čelebonovića, Boška Petrovića, Jovana Soldatovića, Ankice Oprešnik, Stojana Trumića, a zastupljeni su i slovenački autori Janez Bernik, Andrej Jemec, Marijan Pregalj i dr. Ova vredna zbirka sada je svedok o jednom nepoznatom toku naše umetnosti, o razmeni umetničkih dela malog formata koja je postala tradicionalana, a možda najviše govori o toj drugoj strani Nikolajevićeve umetničke ličnosti, o ugledu koji je uživao među svojim kolegama i mestu koje zauzima u srpskoj savremenoj istoriji umetnosti.[traži se izvor] Bavio se pisanjem eseja, studija i ogleda iz oblasti likovnih umetnosti, koje je objedinio u dve objavljene knjige. Umro je u Novom Sadu 1988. godine. Tehnike i motivi u radu[uredi | uredi izvor] U svet umetničkog stvaralaštva ušao je kao dečak čiji je otac bio umetnički stolar i tu se susreće sa umetničkim crtežom. Njegov otac je radio nameštaj u nacionalnom stilu i Nikolajević je slikao biljne ornamente i susreće se sa prvim pokušajima da se savlada zadata tema. Tokom školovanja u osnovnoj školi neprestalno je slikao i iz ovog doba su sačuvani njegovi prvi crteži koji imaju dokumentarno vrednost i pokazuju rani interes za umetnost. U gimnaziji učeći slikanje u akvarelu istinski je otkrivao svet umetnosti. Odlazeći u crkvu on je otkrio ikone Uroša Predića što je jako uticalo na njega. Na umetničku školu upisao se 1932. godine. Sećanja na umetničku školu su veoma pozitivna i intenzivna. Ona kreću od tihih reći nastavnice Bete Vukanović; „dopro crta“. Želeo je da postane ako ne Leonardo da Vinči barem kao Uroš Predić. Na umetničkoj školi učestvovao je i na časovima crtanja večernjeg akta i bio je posebno naklonjen ovom radu i ako je nakon završetka studija potpuno napustio crtanje aktova. Iz ovog doba ostalo je i nekoliko njegovih akvarela. Slikarskim znanjem nije bio zadovoljan i odlučio je da nastavi studije na Akademskom odseku Ivana Radovića. Njegov napredak u tehnici ulja može se pratiti na sačuvanim portretima u ovoj tehnici. Nakon intenzivnijeg kolorita njegov kolorit postaje mekši i manje snažan, postaje nestalan i nežan. Iz ovog doba nije sačuvan ni jedna tema iz pejzaža i ne zna se dali ih je radio. U vreme sazrevanja u umetničkom smislu na slikarstvo u Srbiji veliki uticaj je imao Pariz i 1937. godine kao student Umetničke škole posetio je Pariz sa grupom đaka ove škole. O dešavanjima u francuskoj umetnosti bio je obavešten iz časopisa i pisama svojih kolega koji su boravili u Parizu. U tematici se pojavljuje portret, enterijer, mrtva priroda i tek po neki pejzaž. Kao većina u grupi desetorice kojoj je pripadao uklapao se u podneblje poetskog realizma i intimizma. Njegovi enterijeri nisu bili uglađeni i bile su to skromne kuće u kojim se školovao. U vreme kada je odlazio u Rumu crtao je portrete svoje majke. Nije bio slikar idealizovanoga sveta. Prvo samostalnu izložbu je napravio u Rumi 1934. godine. Življa izlagačka aktivnost započinje 1939. godine. Posle završenog školovanja bio je vezan i jedan od osnivača grupe „desetoro“ koja je okupljala najmlađu deneraciju slikara. Kritika je pozitivno ocenila nastupanje mladih slikara. Prvo zaposlenje je dobio kao učitelj veština u Realnoj gimnaziji u Šapcu ali je po neredbi ministra prebačen samo nekoliko dana posle toga u mušku gimnaziju u Sarajevu gde je nastavio da slika uz rad. Tu se družio sa Bogdanom Šuputom ali je Drugi svetski rat rastavio njigovo drugovanje. Strahote rata Nikolajević je zabelezio samo u nekoliko crteža. Tokom rata i verovatno kao posledica proterivanja u logor on je oboleo na tuberkulozu i operisan je 1944. godine. Posle rata Nikolajević se uklučio u zbivanja koja su bila aktuelna u to vreme. U poratnom periodu on se okreće socijalističkoj tematici, slika teme iz obnove zemlje ali nastaje i čitav niz crteža iz seoskog života. Nikolajević postaje angažovani slikar svoga vremena. Nikolić je posetio Pariz i posle povratka iz Pariza Nikolajević radi na svoj tematskom repertoaru Vojvođanskih ravnica. Kao novina javljaju se predstave reka, brodova i kupača u njegovim radovima. Tokom leta 1957. godine boravio je u slikarskoj koloniji u Ečki i tu je otkrio teme za svoju izložbu i ciklus slika „granje u vodi“. Njegovo ovo vizuelno otkriće postalo je glavni motiv i moglo bi se reći jedini za narednih nekoliko godina. U poznijim radovima sa tematikom granja u vodi iz 1965. – 1966. godine uočavaju se određeni pomaci i njegov način rada postaje više slikarski i to je bio nagoveštaj novog ciklusa slika „Ritmovi u ptostoru“. On primenjuje tehniku slikanja belim tušem na crnoj podlozi u kojoj liniju pretvara u belu obojenu površinu i time je crtež pretvorio u sliku. Radovi u tehnici toniranih tuševa su u početku bili manjih formata ali se kasnije odlučivao i za veće formate svojih radova. Početkom osamdesetih godina Nikolajević se vraća tehnici črteža. Kada nastajeserija redova sa tematikom Ritmova u prostoru. Nakon ovog ciklusa započinje novi ciklus 1986. godine Kretanje prostorom u kome nije ustrajao i ovim radovima se završava njegov opus. Nagrade i odlikovanja[uredi | uredi izvor] 1940. Nagrada fonda Đurice Đorđevića (Reograd) 1949. Nagrada Vlade NR Srbije za rad na crtežu (Beograd) 1950. Nagrada IV AP Vojvodine za mapu crteže Sa sela (Novi Sad) 1961. Oktobarska nagrada grada Novog Sada (Novi Sad) 1963. III. Nagrada za crtež na likovnoj jeseni savremenog jugoslovenskog crteže (Sombor) 1964. II. Nagrada za akvarel na likovnoj jeseni (Sombor) 1965. Nagrada NIP Forum (Novi Sad) Otkupna nagrada KC Beograd na XII oktobarskom salonu (Beograd) 1966. Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima (Beograd) Nagrada za slikarstvo na VII. oktobarskom salonu (Beograd) 1968. Posebno proizanje žirija na I zagrebačkoj izložbi jugoslovenskog crteže (Zagreb) 1970. Nagrada Politike Vladimir Ribnikar (Beograd) Otkupna nagrada Kabinete grafike JAZU (Sombor) Trijenale savremenog jugoslovanskog crteže (Sombor) Otkupna nagrada SIZ-a Banje Luke na internacionalnom salonu u Banjoj Luci (Banja Luka) 1978. Nagrada Oslobođenja Vojvodine (Novi Sad) 1979. Novembarska povelja grada Novog Sada (Novi Sad) Otkupna nagrada na bijenalu akvarela Jugoslavije (Sremski Karlovci) 1982. nagrada za slikarstvo na XI novosadskom salonu (Novi Sad) 1984. Nagrada AVNOJ-a (Beograd)

Књига је добро очувана. ,,Ова нетипична монографија приказује најважније догађаје из историје и делатности Кинотеке претежно кроз визуелне материјале, уместо уобичајене смене текста и илустрација. Књига је конципирана у три основне целине: Хронологија, Директори и Архив. Фотографије су црно-беле и у колору, у зависности од времена настанка, а текстови су објављени двојезично, на српском и енглеском језику. Највећи део књиге посвећен је хронологији која је подељена по декадама и у којој се највише огледа ауторски приступ Маје Медић. Новински исечци, документа, фотографије, позивнице, програми, плакати спојени су у колаж који на визуелно атрактиван начин преноси информације о важним догађајима и фазама у развоју Кинотеке, људима који су у њој радили, славним уметницима који су је посећивали. Други сегмент чине текстови свих директора Кинотеке – Миленка Карановића, Владимира Погачића, Жике Богдановића, Слободана Шијана, Радослава Зеленовића и Југослава Пантелића. Трећи део је посвећен Архиву кинотеке, кроз текст садашњег управника Александра Ердељановића и кратак преглед блага које се чува у различитим фондовима Архива – филмова, пратеће грађе, предмета из историје филма, легата, књига, часописа, уз визуелно упечатљив избор филмских плаката. Монографија на 260 страна садржи и имена свих добитника Златног печата и Плакете Југословенске кинотеке, списак свих досадашњих управника Архива и Музеја Кинотека, као и обимну листу Кинотекиних публикација.``

Књига је добро очувана. ,,Ова нетипична монографија приказује најважније догађаје из историје и делатности Кинотеке претежно кроз визуелне материјале, уместо уобичајене смене текста и илустрација. Књига је конципирана у три основне целине: Хронологија, Директори и Архив. Фотографије су црно-беле и у колору, у зависности од времена настанка, а текстови су објављени двојезично, на српском и енглеском језику. Највећи део књиге посвећен је хронологији која је подељена по декадама и у којој се највише огледа ауторски приступ Маје Медић. Новински исечци, документа, фотографије, позивнице, програми, плакати спојени су у колаж који на визуелно атрактиван начин преноси информације о важним догађајима и фазама у развоју Кинотеке, људима који су у њој радили, славним уметницима који су је посећивали. Други сегмент чине текстови свих директора Кинотеке – Миленка Карановића, Владимира Погачића, Жике Богдановића, Слободана Шијана, Радослава Зеленовића и Југослава Пантелића. Трећи део је посвећен Архиву кинотеке, кроз текст садашњег управника Александра Ердељановића и кратак преглед блага које се чува у различитим фондовима Архива – филмова, пратеће грађе, предмета из историје филма, легата, књига, часописа, уз визуелно упечатљив избор филмских плаката. Монографија на 260 страна садржи и имена свих добитника Златног печата и Плакете Југословенске кинотеке, списак свих досадашњих управника Архива и Музеја Кинотека, као и обимну листу Кинотекиних публикација.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns. Džim Henson (1936–1990) je bio američki lutkarski umetnik, umetnik, autor stripova, filmski inovator, scenarista, pisac pesama, muzičar, glumac, režiser i producent međunarodno poznat kao tvorac `Mapetovaca`. Još za vreme srednjoškolskih dana koje je provodio u Hajatsvilu (država Merilend)[1] Henson je počeo da se bavi lutkarstvom. Kao student na Univerzitetu Merilend (University of Maryland, College Park), već je putem skeč-komedije `Sem i drugovi` (Sam and Friends) koja je dospela i na televiziju, stvorio originalne likove. Jedan od njih kasnije je postao njegov ujedno najpoznatiji karakter žabac Kermit (Kermit the Frog). Nakon završenih studija na ovom univerzitetu, sa diplomom ekonomiste, počeo je da pravi reklame za kafu i da razvija eksperimentalne kratkometražne filmove. Iz osećaja da može da stvori više, 1958. osniva svoju umetničko-kreativnu kompaniju `Lutke DD.` (Muppets Inc.) koja kasnije postaje kompanija sa njegovim imenom (Jim Henson Company). Kratka biografija Henson nije bio široko poznat pre 1960-ih, kada se (star 32 godine) pridružio timu dečje obrazovne emisije Ulica Sezam (Sesame Street), gde je učestvovao u razvoju lutaka i drugih karaktera. U to vreme pojavljivao se i kao glumac u skeč-komediji `Uživo subotom uveče` (Saturday Night Live). Sa planom da stvori originalan Brodvej šou, 1976. godine kreira Mapete (The Muppet Show), i od tada njegovi ikonični likovi, kao što su žabac Kermit (Kermit the Frog), pijanista Rolf (Rowlf the Dog) ili Erni (Ernie) iz ulice Sezam, već su mu osigurali legat slave. Po kreativnosti i prema svemu što je stvorio, slobodno se može reći da je Henson bio `Dizni` lutkarstva. Bez njegovog kreativnog doprinosa danas mnogo toga ne bi postojalo, ili bi bar bilo mnogo drugačije u filmskoj industriji. Njegovo ime stajalo je i pored imena Džordža Lukasa, tvorca Zvezdanih ratova (Star Wars) kome je pomagao kreativnim dodatkom za ovu ikoničnu franšizu u vidu Jode, iako samog lika nije pokretao on nego njegov saradnik Frank Oz. Za više od 20 godina koliko je proveo na razvoju Ulice Sezam dao je neizbrisiv doprinos, bio je učitelj i inspiracija čitavih generacija ne samo na polju lutkarstva, nego i u nizu drugih medija. Stvorio je više filmskih projekata, za koje je dobio EMI (Emmy Award), a posthumno je 1991. unet na pločnik Holivudske staze slavnih (Hollywood Walk of Fame). Još jedno posmrtno priznanje dobio je 2011. kada je uvršten u Dizni Legende (Disney Legend). Džim Henson umire naglo i neočekivano, sa svega 53. godine, od bezazlene ali tvrdoglavo nelečene upale grla – šok koji je široko potresao filmsku i TV industriju.[2] Filmska produkcija Samo tri godine nakon pokretanja TV šoua, Mapeti su se pojavili i na širokom platnu, u celovečernjem filmu `Mapetovci u filmskoj avanturi` (The Muppet Movie). Ostvarenje je doživelo neočekivan uspeh, i sa više od $65,2 miliona dolara prihoda samo u SAD, u to vreme stalo u red kao 61. komercijalno najuspešnije delo svih vremena. Pesma iz filma `The Rainbow Connection`, koju je u ulozi Kermita pevao Henson dobila je Oskara u kategoriji za najbolju pesmu. Ohrabren uspehom, Henson 1981. kreira nastavak prvog dugometražnog filma pod nazivom `Velika Mapet misija` (The Great Muppet Caper). Uspeh ni tu nije izostao i Henson odlučuje da prestane sa – iako i dalje popularnim – TV šouom Mapeta da bi se isključivo posvetio filmskim ostvarenjima.[3] Naravno, to nije bio potpuni kraj TV pojavljivanjima Mapetovaca, koji su i dalje bili traženi. Već pomenuto učešće u Ratovima Zvezda dogodilo se 1979, kada ga je Lukas, i sam fan Mapetovaca, zamolio da pomogne umetniku Stjuartu Fribornu (Stuart Freeborn) u kreiranju enigmatske figure džedi učitelja Jode, u nastavku franšize `Imperija uzvraća udarac` (The Empire Strikes Back). Henson i Lukas 1986. godine 1982. Henson osniva `Zadužbinu Henson` (Jim Henson Foundation) da promoviše razvoj lutkarske umetnosti. U to vreme proširio je svoj rad na ostvarenja sa širim kontekstom, u kojima nisu učestvovali samo komični Mapeti. Takvo delo je bio film `Tamni Kristal` (The Dark Crystal) snimljen 1982. godine, koji je doživeo premijeru i u našim bioskopima, a kasnije i na televiziji. Rečima samog Hensona:[4] „Želeo sam da budem potpuno realističan, praveći korake ka prikazivanju sveta koji je stvarniji, gde bića koja prikazuješ više nisu samo simbolična predstava nečega, već samo biće uživo.” Da bi stvorio jače odstupanje od stila karikiranih Mapetovih likova, lutke u filmu The Dark Crystal je zasnovao na konceptualnoj umetnosti SKI-FI slikara Brajana Froda (Brian Froud). I kreativno-inovativni Tamni Kristal je postao finansijki uspeh, kao što je to bio i 1984. još jedan nastavak Mapetovih `Mapetovci u Menhetnu` (The Muppets Take Manhattan) u režiji Franka Oza. Ipak, došlo je i do kritičkog razočarenja, sa novim filmom koji je u stilu ranijeg Tamnog Kristala 1986. režirao sam Henson: film `Labirint` (Labyrinth) koštao je previše u odnosu na prihode od gledanosti, iako ga je Njujork tajms (The New York Times) nazvao `odličnim filmom`.[5] Komercijalni, ako ne i kritičarski, neuspeh `Labirinta` jako je demoralisao Hensona, koji je pao u depresiju, iako je film kasnije hvaljen kao klasično kultno ostvarenje.[6] Da li i zbog toga, Henson i supruga Džejn su se godinu dana kasnije razveli, iako su i kasnije ostali bliski, a njegova supruga izjavila: `Džim je toliko bio preokupiran poslom, da mu je ostalo veoma malo vremena za mene i decu.`[7] O njegovoj perfekcionističkoj posvećenosti poslu govori i činjenica da je svo petoro njegove dece radilo na Mapetima još od njihove mladosti, jer kako je kćerka Šeril izjavila: `to je bio najbolji način da se tati bude blizu.`[8] Iako je i dalje bio aktivan na dečjoj televiziji, kao na primer u kreiranju odličnog šoua `Ludački rok` (Fraggle Rock) 1983, i animirane serije `Mapet bebe` (Muppet Babies), Henson je i dalje eksperimentisao sa tamnijim, mističnijim i ne toliko dečijim temama, čiji je koren na primer u mitologiji. Za ostvarenje koje je 1988. nastalo iz takve ideje `Pripovedač` (The Storyteller) odmah je sledio još jedan EMI. Samo godinu dana kasnije Henson dobija EMI za još jedan TV šou, `Sat sa Džim Hensonom` (The Jim Henson Hour) gde su se detinjasti likovi Mapetovaca dosticali ozbiljnijih i `odraslijih` tema. Kasne 1989. Henson stupa u pregovore sa kompanijom Dizni u vezi prodaje svoje korporacije (za ne manje od $150 miliona) nadajući se da ako tako velika firma preuzme poslovanje, on može slobodnije da se posveti kreiranju novih ideja. Predlog je 1990. rezultirao u saradnji i Henson stvara film `Mupeti u Diznilendu` (The Muppets at Walt Disney World) i specijalni šou posvećen njegovim lutkama prikazan u Diznilendu pod nazivom `3D Mapetvizija Džima Hensona` (Jim Henson`s Muppet*Vision 3D). Henson je imao i mnoge druge ideje u planu sa Diznijem, ali je pre smrti uspeo da ostvari još samo jednu, Dizni šou pod nazivom `Ostrvo male sirene` (Little Mermaid`s Island). Neposredno pre smrti, Henson je takođe dao doprinos jednom izuzetnom ostvarenju, a to je bio njegov projekat sa ilustratorom Viljemom Stoutom (William Stout) koji je po planu trebalo da bude projekat `animatroničnih` (robotom pokretanih) dinosaurusa. Aprila 1991. njegova kompanija (The Jim Henson Company) počela je da prikazuje komični sitkom `Dinosaurusi` (Dinosaurs), za koji se znalo da je njegovu koncept-ideju osmislio sam Henson i da je o njenom ostvarenju maštao još tri godine ranije.[9] Na seriji je radio do svoje smrti.[10] Februara 2004. Kompanija Dizni otkupila je ekskluzivna prava Mapetovih likova,[11] ali ne i onih od Ulice Sezam koje pripadaju drugoj kompaniji – `Sesame Workshop`

Zoran Jovanovic - Doco, boli glava! Bez godine izdanja, tvrd povez, zastitni omot, 111 strana. Predgovor Dusan Vukotic (Zagrebacka skola crtanog filma) U pitanju je `maketa` (stranice stampane zasebno, pa lepljene) za knjigu Jovanovicevih karikatura, koja se nikada nije pojavila, a to ce reci da je ovo verovatno unikat. Zorana Jovanovića, beogradskog karikaturistu i reditelja crtanih filmova, koji već deceniju i po živi u Njujorku, Džerel Kraus, urednica „Njujork tajmsa” uvrstila je u nedavno objavljenu Antologiju najboljih karikaturista, ilustratora i grafičkih dizajnera. U ovoj knjizi, u izdanju Kolumbija juniverziti presa predstavljeno je 140 autora sa 300 priloga koji su se u prethodnih 30 godina predstavili na stranicama „Njujork tajmsa”. Dovoljno je reći da se među tih 140 našao Endi Vorhol, a sa naših prostora u ovu antologiju su uvršteni pored Jovanovića, Jugoslav Vlahović, Mirko Ilić, Duško Petričić i Goran Delić. Svih ovih godina bio sam poznat po antiratnoj karikaturi i filmovima, a to što se moje ime našlo u ovoj antologiji doživeo sam kao satisfakciju tog jednog rada. Čast mi je što su kao ono što me reprezentuje izabrali karikaturu koju sam uradio pre 43 godine i koja je imala svoj put. Reč je o antiratnoj karikaturi „General sa krstovima” prvi put objavljenoj u Hamburgu 1965/66. Za tu istu karikaturu dobio sam 1967. Zlatnu palmu u Bordigeri u Italiji. General je obeležio moj život sa te lepe strane, ali i sa tužne jer sam shvatio da neki ljudi i dalje žive, zarađuju i dobijaju ordenje na tuđim leševima. I moj crtani film „SOS” je satira na rat, kaže Zoran Jovanović, i dodaje da je imao tu čast da svojevremeno radi unutrašnjopolitičke karikature u „Politici”, ali i da ilustruje njenu sportsku stranu i nedeljni broj. Jovanović sebe opisuje kao reditelja crtanih filmova, karikaturistu i slikara grafičara koji je blizak likovnoj umetnosti i pokušava da ono što je napravio u karikaturi poveže sa filmom. – Radim crtani film potpuno originalno, bez skica, ali se dešavalo da su mi neke karikature pomogle da napravim film. Tako su na primer nastale „Zastave”. Film „Marksijanci” je u Oberhauzenu osvojio prvu nagradu 1984, u Montrealu sam 1988. godine dobio Gran pri za „Bombu”, satiričan film o sidi i savremenom svetu. Oktobarska nagrada uručena mi je 1991. za film „Libertas” koji je priča o ljudima, kavezima i pticama, kaže Jovanović, koji je prve korake u svetu karikature započeo 1965. u „Ježu”. (/slika2)Zoran Jovanović je sarađivao sa najpoznatijim svetskim listovima i osvajao značajne inostrane nagrade za svoje karikature i filmove, koje je prikazao i u Muzeju moderne umetnosti (MOMA) u Njujorku. Godine 1993. doneo tešku odluku da ode iz zemlje: – Već petnaest godina živim u Njujorku. Nisam hteo da se tokom devedesetih angažujem politički u Srbiji, u tom pravcu u kom se angažovao čovek iz Požarevca. Nikad nisam bio član ni jedne partije, a da bih sačuvao svoj stav i misao rešio sam da odem, tačnije rešili su da me odu (smeh). Svih ovih godina radio sam u SAD u Sindikatu karikature, koji je zadužen za uvoz karikature iz celog sveta kako bi ih distribuirao za američke listove. Tako sve do penzije. Nazivi mojih karikatura i filmova govore o tome šta me je posebno iritiralo. To su sudbina čoveka, i one poznate situacije – biti ili ne biti. Jovanovićeva ostvarenja prikazana na festivalima u Oberhauzenu, Montrealu, Krakovu, Sidneju, Beogradu, Zagrebu, Londonu, Aspenu. Retrospektive crtanih filmova imao je u u kinotekama Harvarda, Tel Aviva, Jerusalima, Haife, u kulturnim centrima Bombaja, Nju Delhija, u studiju Volta Diznija.

na 2 mesta zagrebana, inace u DOBROM stanju na poledjini autorski pecat dim. 30 x 24 cm Војислав Маринковић (Лесковац, 2. октобар 1911 — Београд, 31. октобар 2004) је био ликовни уметник фотографије, мајстор фотографије, фотографски писац и критичар. Носилац међународног фотографског звања Екселенција FIAP (EFIAP}. Завршио Трговачку академију (1931), Економски факултет (1942) и Високу школу спољне трговине (1947) у Београду. Радио у банкарству, спољној трговини, дипломатији и култури. Бавио се фотографијом од 1936. најпре као члан Фото-секције Српског планинарског друштва (СПД), а од 1938. и као члан Фото клуба „Загреб“. Један од оснивача Клуба фото аматера „Београд“ (КФАБ), 1939. Био члан УЛУПУДС-а. Био уредник часописа Фотографија и Београдски објектив. Афирмацију у фотографији започео 1938. као члан Фото клуба „Загреб“, учешћем на изложбама. Формиран под утицајем тзв. `загребачке школе“ фотографије, Маринковић је, уз неколицину других, био нека врста моста између прекосавског лирског сфумата и београдског реализма. У првим послератним данима допринео је изградњи фотографске организације; налазио се и међу првим ауторима на домаћим и страним салонима фотографије, баш као што се среће и међу првим носиоцима високих признања у Фото-савезу (југословенском и српском), или међународној фотографској организацији FIAP. Током вишедеценијског деловања у фотографији увек је био окренут једној теми – човеку и његовом окружењу. За своје мотиве одабирао је сам живот: жанр-сцене, фолклорне мотиве, портрете у амбијенту. Фотографије је груписао у циклусе: Мој мали Београд (1952-1960); По Европи (1952-1990); Париске успомене (1952-1990); Српско село (1956-1970); Тражења (1956-1970); и Африка (1970-1980). Средином педесетих година, делимично под утицајем европских струјања у фотографији, Маринковић је унео у већ сачињен пиктурални склоп својих дела једно тада сасвим ново фотографско мишљење стварајући фотографске документе прожете духом носталгије. Карактеристична дела у којима се највише огледа та нова вредност су Муфташи; Лапавица (1953), Маренда; Са пијаце (1954), или неколико година доцније настале, Бацање камена и Под куполом (1958). Тим делом свога опуса извршио је не мали утицај, не само на своје савременике него и на настављаче. Изузетан допринос Маринковићев огледао се и у његовом хроничарском раду. Писао је фотографске критике, осврте, приказе изложби. Први текст објавио је 1940. године, а затим се бројем објављених прилога, и опсегом тема о којима је расправљао, сврстао међу најплодније српске фотографске писце, а по оригиналности приступа и у особене појаве у фотографској литератури на српском језику. Знатан део свога радног века посветио је фотографској организацији, савезној и републичкој, баш као што је и чест представник југословенске фотографије у свету, на конгресима, симпозијумима, жиријима. На целом југословенском простору М. остаје уважаван као личност чије су активност и дело – уметничко, хроничарско, организационо – значајно обележили југословенску фотографску историју друге половине XX века. Излагао на више од 200 групних изложби на готово свим континентима. Потпуна листа изложби наведена је у каталогу ретроспективне изложбе „Војислав Маринковић“, Салон фотографије, Београд, 1979. Самостално је излагао у Београду (1975, 1995), Варшави (1979) (заједно са Гораном Малићем), Новом Саду (1980), Загребу (1980), Панчеву (1981), Смедереву (1981), Крушевцу (1982) и Бору (1985).

GREG DE KJUR JUGOSLOVENSKI CRNI TALAS - polemički film od 1963. do 1972. u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Predgovor - Miroljub Stojanović Prevod - Irena Šentevska, Žarko Cvejić Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2019 306 strana 25 cm Edicija - Pogledi i traganja ISBN - 978-86-7227-108-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MIROLJUB STOJANOVIĆ - Ka udaljenom posmatraču Predgovor (drugom izdanju) Predgovor Uvod Plastični ljubavni slučaj Jugoslovenske filmske industrije Poslednje delije Entuzijazam Nemirni rani radovi Akademija za pozorište, film, radio i televiziju Mladi i zdravi, mrtvi i beli Stvaraoci Skupljači perja od vrana Marksistička misao i praksa Horoskop Estetika crnog talasa Zaključak Postskriptum Film index Index Bibliografija `Dvojezično izdanje knjige Grega DeCuira, Jr. – Jugoslovenski crni talas na sistematičan, pronicljiv i kompetentan način istražuje jedan od najkompleksnijih poratnih fenomena jugoslovenske kinematografije – Crni talas. Paralelno se baveći i ideološkom i političkom pozadinom nastanka ovog fenomena, Greg DeCuir, Jr. neuobičajeno za stranog autora znalački vivisecira ne samo pojedinačne filmove i autorske opuse, no i čitavu društveno-političku klimu koja ih je uslovila. Njegovo istraživanje odvija se na nekoliko nivoa, a premda obradjuje čitav jugoslovenski prostor, srpskom filmu pripala je čast da izborom dela i analitičkim opsegom, kao najdinamičnija produkciona celina, bude najzastupljenija. Po širini svog analitičkog zamaha i istaživanju konteksta, u anglosaksonskom svetu knjiga Greg DeCuir, Jr. nema pandana.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. De Cuir Yugoslav Black Wave Mija Aleksić Slobodan Aligrudić Miroslav Antić Marko Babac Marlon Brando Luis Bunjuel Mihail Bulagkov Bato Čengić Nevena Daković Milena Dragićević Šešić Boro Drašković Milena Dravić Puriša Đorđević Sergej Mihailovič Ejzenštejn Bekim Fehmiu Nortrop Fraj Žan Lik Godar Jean Luc Godard Tomislav Gotovac Rodžer Ginspan Danijel Guldin Goulding Petra Hanakova Zoran Hristić Mihailo Ilić Dina Jordanova Jovan Jovanović Vladimir Jovičić Gal Kirn Lešek Kolakovski Dejan Kosanović Ljubiša Kozomara Pavle Levi Đerđ Lukač Dušan Makavejev Karl Marks Marx Gordan Mihić Ranko Munitić Senadin Musabegović Dragan Nikolić Robert Odlrič Živojin Pavlović Slobodan Perović Latinka Perović Vlada Petrić Aleksandar Petrović Vladimir Pogačić Mića Popović Veljko Radosavljević Vilhelm Rajh Wilhelm Reich Kokan Rakonjac Eva Ras Špela Rozin Neda Spasojević Josif Staljin Dušan Stojanović Lazar Stojanović Danilo Bata Stojković Vlastimir Sudar Klod Šabrol Slobodan Šijan Ljubomir Tadić Bogdan Tirnanić Josip Broz Tito Hrvoje Turković Andžej Vajda Andrzej Wajda Dzziga Vertov Ježi Vojčik Petar Volk Janez Vrhovec Branko Vučević Aleksandar Vučo Milja Vujanović Vukšić Lazović Želimir Žilnik Jovan Živanović Velimir Bata Živojinović Grad Čovek Iz Hrastove Šume Izdajnik Čovek Nije Tica Sovražnik Neprijatelj Tri Povratak Buđenje Pacova Divlje Seke Kad Budem Mrtav I Beo Kaja Ubit Ću Te Ljubavni Slučaj Ili Tragedija Službenice PTT Nemirni Skupljači Perja Biće Skoro Propast Sveta Delije Nevinost Bez Zaštite Pre Istine Uzrok Smrti Ne Pominjati Horoskop Lisice Rani Radovi Vrane Zaseda Zazidani Rdeče Klasje Crno Seme Doručak Sa Đavolom Mlad I Zdrav Kao Ruža Plastični Isus Uloga Moje Porodice U Svetskoj Revoluciji WR Misterije Organizma Poslednja Postaja Majstor I Margarita Slike Iz Života Udarnika Tragovi Crne Devojke

24 x 18 cm Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

Sibila Petenji: BAKROPIS, 1996. Ispod otiska, olovkom: E.A. (autorski otisak) Bakropis akvatinta Sibila Petenji `96. Uramljeno, pod staklom. Dimenzije rama: 17,5 x 21 cm Dimenzije otiska: 6,5 x 8 cm Težina: 300 g Mr SIBILA PETENJI-ARBUTINA rođena je 1976. godine u Novom Sadu. 1999. godine diplomirala je na Akademiji umetosti u Novom Sadu, na odseku za likovnu umetnost, odsek grafika, kod prof. Milana Stanojeva. 2004. godine magistrirala je na istom odseku, kod mentora Milana Stanojeva. Član je ULUV-a od 2000. godine i Umetničkog društva “Likovni krug” u Novom Sadu. Od 2000. do 2005. godine radila je Akademiji umetnosti u Novom Sadu, kao asistent za predmete Crtanje sa tehnikom i Anatomski crtež. Od 2005. godine je rukovodilac studijskih programa Primenjenja fotografija – osnovne i postdiplomske studije za ilustraciju. Predavač je na predmetima Umetnički elementi, Primenjena fotografija, Studijska i dokumentarna fotografija, na osnovnim studijama, i predmetima Foto ilustracija i Ilustracija crtanog film na specijalističkim studijama. Imala je 20 samostalnih i više kolektivnih izložbi u Srbiji i inostranstvu i učestvovala na 22 međunarodne konferencije sa svojim multidisciplinarnim istraživanjima. Dobitnica je 3 nagrade iz oblasti crteža, grafike i fotografije, a njeni radovi objavljeni su u nekoliko monografija. Piše likovne kritike za samostalne i grupne izložbe. Mentor je na preko 20 studentskih izložbi i koordinator studentskih kreativnih projekata. Bavi se crtanjem, slikarstvom, grafikom, fotografijom, video i multimedijalnom umetnošću. (119/10-kp/1239)

Likovna konverzacija sa porodicom. Odusevljenje sa Picasso-om... utisci iz Pariza. Tri razglednice iz 1957. godine, bitno za sklapanje mozaika da bi se shvatio razvojni put jednog beogradskog slikara. Dragutin Cigarčić – slike Još jednom slikaru iz plejade decembaraca – članova “Samostalnih” od 1951. do 1953. godine i “Decembarske grupe” između 1955. i 1960. – Dragutinu Cigarčiću (rođen u Vranju 1922, diplomirao na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu 1946; saradnik u Majstorskoj radionici Mila Milunovića; profesor na Školi za indistrijsko oblikovanje; umro u Beogradu 1985) priređena je samostalna izložba u programskoj seriji Galerije “Zepter” prikazivanja, odnosno, podsećanja na opuse onih umetnika koji su pedesetih godina postepeno ali sigurno uvodili našu likovnu kulturu u evropske tokove posle prekida nastalog cezurom socijalističkog realizma. Cigarčić je, zajedno sa brojnim slikarima svoje generacije, mukotrpno krčio puteve obnove savremenog stvaralaštva nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji najpre na poukama međuratnog visokog modernizma iz onog njegovog dela koji je bio isključivo zaintresovan za poetiku likovnog intimizma – toliko popularnog, u svoje vreme, ne samo među kritičiramima i znalcima, već i među kolekcionarima čime je zapravo načinjeno jedno znažno i stabilno krilo u građanskoj umetnosti te epohe. Dakako da se sa promenom društvene klime nakon pobede revolucije i tokom socilalističke izgradnje promenio i društveni “ukus” koji su sada diktirali korifeji svekolike obnove među umetnicima, kritičarima, u časopisima i novoformiranim institucijama, pre svega okupljenih oko Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Taj krug stvaralaca i intelektualaca nesumljvo da je dao osnovni pečat šestoj deceniji. A među njima svakako da je sasvim zasluženo mesto pripalo i Dragutinu Cigarčiću koje, s druge strane nezasluženo, nije konačno stručno verifikovano. Tome svakako da nije doprineo samo njegov “povučeni” karakter, kako aludira Đorđe Kadijević u predgovoru kataloga za ovu izložbu, već i ukupno stanje među samim stvaraocima koji su na različite načine i sa različitom voljom učestvovali u umetničkom životu toga vremena ispunjenog manje-više snažnim, otvorenim i prikrivenim borbama za svekolikim dominacijama u ipak značajno suženom društvenom i kulturnom prostoru novog političkog poretka. I ova današnja Cigarčićeva izložba, koja ima izgled male retrospektive, to jasno pokazuje. Naime, sam karakter njegovog rada koji je zadržao osnovni zvuk poetskog intimizma na koji je nadograđena poznata asocijativna geometrizacija slikarskih oblika ranih godina savremenosti, bazirana pokatkad i na udaljenijim umetničkim paradigmama, poput srednjevekovnog slikarstva fresaka, nije bio previše usmeren samom propisanom plastičkom postupku karakterističhim za tadašnju umetičku većinu, već je pokazivao jasnu autorsku distinkciju rigidno dirigovanu njegovom posebno naglašavanom potrebom da samostalno krene putem koji nije uvek izgledao niti bio podudaran sa tadašnjim glavnim strujama i tokovima. Stoga se njegove slike većinom nalaze u privatnim kolekcijama nego u vlasništvu vodećih muzejskih institucija. No, to svakako da nije odlučno uticalo na njegovo opredeljenje – naprotiv, upravo ta činjenica ga je zasigurno čvrsto držala u uverenju da je ispunio vlastite unutrašnje kreativne ciljeve i porive. A to je smisao koji će slikarsvo Draguitina Cigarčića održati i u vremenima koja dolaze, vremenima opštih revalorizacija našeg stvaralaštva iz sredine ovog veka, na tek naznačenim pozicijama koje treba da budu i konačno potvrđene. Jovan Despotović Treći program Radio Beograda, Beograd, 9. 6. 2000

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! New Yorker je američki časopis za reportaže, komentare, kritike, eseje, fikciju, satiru, karikature i poeziju koji izdaje Condé Nast Publications. Počevši kao tjednik sredinom 1920-ih, časopis sada izlazi četrdeset i sedam puta godišnje, a pet od ovih izdanja pokrivaju dva tjedna. The New Yorker je američki nedeljni magazin koji sadrži novinarske članke, komentare, kritike, eseje, beletristiku, satiru, karikature i poeziju. Pokrenut kao nedeljnik 1925. godine, časopis sada izlazi 47 puta godišnje, pri čemu pet od njegovih izdanja pokriva dvonedeljne periode. Iako se njegovi pregledi i popisi događaja često fokusiraju na kulturnom životu grada Njujorka, The New Yorker ima široku publiku izvan Njujorka i čita se u internacionalno. Poznat je po svojim ilustrovanim i često aktuelnim naslovnim stranicama,[5] svojim komentarima o popularnoj kulturi i ekscentričnim američkim temama, svojoj posvećenosti modernoj fikciji uključivanjem kratkih priča i književnih recenzija, svojoj rigoroznoj proveri činjenica i uređivačkoj obradi sadržaja,[6][7] svojim novinarskim pokrićem politike i društvenih tema, kao i svojim jednopanelskim karikaturama zastupljenim u svakom izdanju. Istorija The New Yorker je osnovao Harold Ros i njegova supruga Džejn Grant, reporter Njujork tajmsa. Časopis je debitovao 21. februara 1925. godine. Ros je želeo da kreira sofistikovani humoristički magazin koji bi se razlikovao od primetno „banalnih” publikacija sa humorom, poput Sudije, gde je radio, ili starog časopisa Život. Ros je u saradnji sa preduzetnikom Raulom H. Flajšmanom (koji je osnovao Generalno pekarsko preduzeće[8]) osnovao F-R izdavačku kompaniju. Prve kancelarije časopisa bile su u 25 Vest 45. Stritu u Menhetnu. Ros je uređivao časopis do svoje smrti 1951. Tokom ranih, povremeno nesigurnih godina svog postojanja, časopis se ponosio svojom kosmopolitskom sofisticiranošću. Ros je glasovito deklarisao u prospektu iz 1925. za časopis: „Objavljeno je da ga ne uređuje stara damu u Dubjuku.”[9] Iako magazin nikada nije izgubio svoj humoristički element, ubrzo se uspostavio kao istaknuti forum za ozbiljnu fikciju, eseje i novinarstvo. Neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata, esej Džona Hersija Hirošima ispunio je celo izdanje. U narednim decenijama časopis je objavio kratke priče mnogih od najuglednijih pisaca dvadesetog i dvadeset prvog veka, uključujući An Biti, Sali Benson, Trumana Kapota, Džona Čivera, Roalda Dala, Mejvis Galant, Džefrija Helmana, Rut Makeni, Džona Maknultija, Džozef Mičela, Alis Manro, Haruki Murakamija, Vladimira Nabokova, Džona O`Hare, Doroti Parker, Filipa Rota, Dž.D. Selindžera, Irvina Šoa, Džejmsa Tarbera, Džona Apdajka, Judore Velti, Stivena Kinga i EB Vajta. Objava Širli Džeksonove „Lutrije” privukla je više pošte nego bilo koja druga priča u istoriji časopisa.[10] Provera podataka Još četrdesetih godina prošlog veka, ugled časopisa za proveru činjenica je već bio uspostavljen.[11] Međutim, časopis je igrao ulogu u književnom skandalu i tužbi za klevetu zbog dva članka Dženet Malkolm 1990-ih, koja je pisala o nasleđu Sigmunda Frojda. Postavljena su pitanja o procesu provere činjenica u časopisu.[12] Od 2010. godine, The New Yorker zapošljava šesnaest proverača činjenica.[13] U julu 2011, časopis je tužen za klevetu pred Okružnim sudom Sjedinjenih Država zbog članka koji je napisao Dejvid Gran 12. jula 2010,[14][15] ali je slučaj po kratkom postupku odbačen.[16][17] Danas se časopis često identifikuje kao vodeća publikacija sa rigoroznom proverom činjenica.

Izdavač: Radionica SIC, Beograd Priredili: Miša Savić i Filip Filipović Prevod: Filip Filipović Povez: broširan Broj strana: 233 Ilustrovano. Sadržaj priložen na slici. Potpisana, malo požutela po obodu, veoma dobro očuvana. Džon Milton Kejdž Mlađi bio je američki kompozitor, muzički teoretičar, filozof, pisac i izvođač. Džon Kejdž je pionir nedeterminisanosti u muzici, elektroakustične muzike i nestandardne upotrebe instrumenata u muzici. Bio je jedna od vodećih ličnosti posleratne avangarde. Pripadao je umetničkom pokretu neodada (Fluksus), čiji je bio glavni predstavnik, a kritičari ga smatraju za jednog od najuticajnijih američkih kompozitora 20. veka. Bio je važna ličnost u razvoju modernog plesa, zahvaljujući svom životnom saputniku, igraču i koreografu Mersu Kaningemu. Bavio se muzikom, eksperimentisao je sa njom. Napravio je prvi muzički ready made: sedeo je pred publikom za klavirom, i nije ga svirao — okolni zvuci su činili kompoziciju, tj. rad slučaja. Jedna od karakterističnih inovacija Džona Kejdža je preparirani klavir, koji je prvi put predstavio 1938. godine. Zvuci nastaju tako što se na žice i između žica klavira postavljaju razni predmeti (šrafovi, papir, guma...) i dobija se širok spektar tonova, koji do tada slušaocima nisu bili dostupni. Kejdž je za komponovanje za preparirani klavir rekao da to nije njegovo kritikovanje instrumenta, već da je samo praktičan. Džon Kejdž je verovatno najpoznatiji po svojoj kompoziciji 4`33` iz 1952. godine, koja se izvodi odsustvom namerno proizvedenog zvuka. Muzičari koji su izvodili kompoziciju ništa nisu radili osim što su bili prisutni za vreme izvođenja dela. Sadržaj kompozicije je bio `4 minuta i 33 sekunde` tišine sa zvucima okoline za vreme izvođenja. (K-77)

Pečat prethodnog vlasnika inače odlično stanje Bela Duranci O slikarstvu Save Stojkova Autori: Bela Duranci, Sava Stepanov Strana: 248 ► Ostali detalji Veličina slova: A A prevod na francuski Katarina Kovačević, na engleski Nataša Mioković, Ljubica Jankov ; fotografije Pavle Jovanović, Rajko Karišić Detaljni podaci o knjizi Naslov: O slikarstvu Save Stojkova Izdavač: Bel Art galerija Strana: 248 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 29 cm Godina izdanja: 2004 Сава Стојков (Сомбор, 29. март 1925 — Сомбор, 20. август 2014) био је један од најпознатијих сликара српске наивне уметности са тенденцијама фотореализма. Сава Стојков Sava Stojkov 03.jpg Сава Стојков у Пољопривредном музеју у Кулпину Датум рођења 29. март 1925. Место рођења Сомбор Краљевина СХС Датум смрти 20. август 2014. (89 год.) Место смрти Сомбор Република Србија Каталог са изложбе Саве Стојкова у Галерији Пољопривредног музеја у Кулпину Садржај Живот и дело Уреди Рођен је 1925. године у Сомбору. Излагао је у земљи и иностранству, широм света око 312 пута, самостално као и на још 550 групних изложби и добитник је бројних награда и признања. Најзначајнија признања су Велика награда бијенала у Милану 1980. године, Награда I бијенала Југословенске наивне уметности у Светозареву 1982. године, награде у Верони 1982. године и 1984. године, награда бијенала за животно дело у Јагодини 1993. године и Масарикова награда у Прагу 1996. године. Живео је и стварао у Сомбору. Оставио је иза себе опус од преко 40 хиљада слика.[1] Његов син је сликар Драган Стојков. Сава Стојков је умро 20. августа 2014. у Сомбору, после краће и тешке болести. Монумент равнице Саве Стојкова Уреди Сава Стојков је песник бачке равнице, њених предела и њених људи. Његово хармонично сликарство се оснива на чистом и прецизном филигранском раду. Идиличност његових радова са дубоким хоризонтом одише мирноћом и тишином. Из његових слика које су постављени на принципу контраста светла и сенке зрачи тајанственост. Поред пејзажа Сава Стојков је и изванредан портретист. Он слика ликове из бачке равнице и своје портрете ставља у равничарски пејзаж где они и припадају. Сликарско дело Саве Стојкова је монумент равнице у Бачкој и њеним људима. То је споменик посвећен с пуно љубави и јединственој атмосфери. Галерија Саве Стојкова у Препарандији Уреди Галерија у Препарандији Сава Стојков у свом атељеу у Препарандији На 85. рођендан, 29. марта 2010, Стојков је добио своју сталну ретроспективну поставку у приземљу здања Препарандије у Сомбору. На површини од 250 m2 налази се 71 уље на платну, стаклу и лесониту, из свих периода рада познатог сликара (аутор поставке је ликовни критичар Сава Степанов из Новог Сада). У првој сали изложена су уља на стаклу (пејзажи и портрети), дела настала између 1977. и 1992. године. У другој, „овалној“ сали, налазе се слике (уља на платну) равничара при паорским пословима, у трећој су изложени портрети аутентичних Војвођана (уља на платну и уља на стаклу), у четвртој су панонски пејзажи (уља на платну), а у петој сали налазе се салашарски и сеоски мотиви (уља на платну и лесониту). У ходнику, у приземљу, налазе се познати радови Саве Стојкова настали у периоду 1975—1977, а у ходнику на спрату налазе се његови најстарији радови (шпахтла на лесониту) из педесетих и шездесетих година ХХ века. На спрату су смештени и радови темпером и тушем, пастели, акварели, цртежи и графике из свих периода уметничког рада Саве Стојкова. У „овалној“ сали, на спрату здања Препарандије, налази се и атеље познатог сликара у коме је он свакодневно боравио и радио.[1]