m9 Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.

Georgije Branković, patrijarh srpski (Feodor Butkevič, ulje na platnu, 1892) reprodukcija /fotografija po očuvanosti papira/kartona cenim da datira iz `20-ih godina prošlog veka nemam izvor ni pouzdanu informaciju sem da je slika naslikana 1892(original) SOMBORSKI PROTA – SRPSKI PATRIJARH (Georgije Branković) 28/06/2018 Đorđe Branković, somborski prota, dugogodišnji upravitelј ovdašnje Srpske učiteljske škole (Preparandije), kasnije vladika temišvarski, mitropolit karlovački i patrijarh srpski, rođen je 1830. g. u Kulpinu, kao sin paroha i nekadašnjeg sentandrejskog preparandiste Timotija Brankovića, i Jelisavete, devojaštvom iz ugledne i stare porodice somborskih Bikara. Osnovnu školu Đorđe Branković je završio u Senti, gde je od 1833. g. njegov otac bio paroh. U Vrbasu je završio četiri razreda evangelističke gimnazije, a peti i šesti razred gimnazije pohađao je u Baji. Studije filozofije u Nađkerešu prekinuo je 1848. g. zbog Mađarske revolucije. Između 1849. i 1852. g. radio je kao gradski podbeležnik u Senti, a između 1852. i 1855. g. pohađao je i sa odličnim uspehom završio Bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Za đakona ga je, o Nikolјdanu 1855. godine, rukopoložio vladika bački Platon Atanacković u novosadskoj Sabornoj crkvi, a o Božiću 1856. g. Đorđe Branković je rukopoložen za sveštenika sa službom u Senti, gde je prvo služio kao pomoćnik (kapelan) kod svog oca, a po njegovom obolјevanju i kao administrator senćanske parohije. RETKO

Odlično stanje Umetnost i vizuelno opažanje Rudolf Arnhajm Studentski kulturni centar, Beograd, 1998, ilustrovano. mek povez, 24 cm. Rudolf Arnhajm (nem. Rudolf Arnheim; Berlin, 15. jul 1904 – En Arbor, 9. jun 2007) bio je nemačko-američki psiholog, esejista, proučavalac umetnosti, filmski kritičar i teoretičar. Biografija[uredi | uredi izvor] Rudolf Arnhajm Datum rođenja 15. jul 1904. Mesto rođenja Berlin Nemačka Datum smrti 9. jun 2007. (102 god.) Mesto smrti En Arbor SAD Rudolf Arnhajm je od 1928. do 1933. godine bio urednik nemačkog magazina za politiku, umetnost i ekonomiju: (nem.) Die Weltbühne, ali i saradnik brojnih drugih časopisa u Nemačkoj sve do 1933. godine kada po dolasku Hitlera na vlast emigrira prvo u Italiju i Englesku. Godine 1940. odlazi u Sjedinjene Američke države gde je u početku predavao psihologiju na manjim obrazovnim ustanovama: Sarah Lawrence College i New School for Social Research.[1] Nedugo zatim, kao profesor prelazi na univerzitete Kolumbija i Harvard [2] gde radi do 1974. godine. Zvanje profesora emeritusa ostvario je na Univerzitetu Mičigen u An Arboru.[3][4] Teorija filma[uredi | uredi izvor] Bio je sledbenik Geštalt psihologije po kojoj ni najelementarniji procesi posmatranja ne proizvode samo mehaničke registracije spoljašnjeg sveta, već stvaralački organizuju sirov senzorni materijal po načelima jednostavnosti, pravilnosti i ravnoteže, načelima koja upravljaju mehanizmom opažaja`.[1] Bio je učenik Maksa Verthajmera (Max Wertheimer) i Volfganga Kelera (Wolfgang Köhler). Svoja znanja iz psihologije opažanja je primenjivao na proučavanje vizuelnih, prvenstveno plastičnih umetnosti.[1] Filmskom teorijom se bavio povremeno. Za razliku od teoretičara montažne škole, Arnhajm u svojoj knjizi: Film kao umetnost (Film als Kunst, 1932), u Američkoj izmenjenoj verziji: Film as Art, 1957. pridaje odlučujući značaj samom kadru, nezavisno od njegovog mesta u montaži.[1][2][4] Rudolf Arnhajm shvata pokretni fotografski snimak kao antinaturalistički fenomen koji se zasniva na mehaničkim činiocima, što pasivnu registraciju stvarnog prizora preobražavaju u izražajno sredstvo, u posebni vid percepcije[1][4] putem projekcije trodimenzionalnih predmeta na ravnu površinu, redukovanjem dubine, osvetljenjem i odsutnošću boje, okvirom slike i udaljenošću kamere od predmeta, odsutnošću prostorno-vremenskog kontinuenta i nevizuelnog čulnog sveta, tj. sredstvima ograničenja koja u procesu percepcije u odnosu na utisak stvarnosti postaju sredstva uobličavanja. Upravo razlika, koja nastaje putem tih preobražaja, čini izražajna sredstva medija. On još navodi da kada tehnološki napredak bude omogućio da se opažanje filmske slike pribli opažanju stvarnosti, npr, uključivanjem zvuka, boje, treće dimenzije i drugih čulnih kanala, doći će do ostvarenja potpunog filma koji će predstavljati kraj mogućnosti kreacije koju je nemi film osiguravao. Kasnije je Rudolf Arnhajm ublažio svoje stavove i poglede na zvučni film (ogledi: Epski i dramski film / Epic and Dramatic Film, 1938; Film i psihologija / Films and Psychology, 1949; Umetnost danas i film / Art Today and Film, 1965; Tendencije zapadne umetnosti i opadanje vidljivosti / Trends of Western Art and the Decadence of Visibility, 1970; O prirodi fotografije / On the Nature of Photography, 1974).[3] Ostali radovi donekle povezani sa teorijom filma[uredi | uredi izvor] Radio, umetnost zvuka / Radio, An Art of Sound, 1936; Umetnost i vizuelno opažanje / Art and Visual Perception, 1954 - 1974; Prema psihologiji umetnosti / Toward a Psychology of Art, 1966; Vizuelno mišljenje / Visual Thinking, 1969; Entropija i umetnost / Entropy and Art, 1971. janson istorija umetnosti teorija barok renesansa velflin avangarda

Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.VELIKI FORMAT,NEKORISCENO,368 STRANICA

ŽIKICA SIMIĆ ELEKTRIČNA ZASTAVA Meki povez Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.

Stanje: Kao Nova - Nekorišćena Naslov: Picasso Autor: Carsten-Peter Warncke Izdavač: Taschen Pismo: Latinica Format: Mek Br. Str.: 240 _____ Rođen je 25. oktobra 1881. godine u Malagi, u Španiji, kao prvo dete u porodici. Otac mu je bio slikar, a radio je kao profesor crtanja u jednoj školi u Malagi. Pikaso je još od malih nogu počeo da usvaja od oca slikarske veštine, a kada mu je bilo 13 godina, već je bio veštiji slikar od oca. Ubrzo je izgubio volju za školom, i umesto da pohađa časove, dane je provodio crtajući. Kada se sa porodicom preselio u Barselonu 1895. godine, Pikaso, kao četrnaestogodišnjak, upisuje Akademiju lepe umetnosti. „Slikarastvo je samo drugi način da vodite dnevnik.“ – Pablo Pikaso Dve godine kasnije se seli u Madrid, gde pohađa Kraljevsku akademiju San Fernando. Međutim, nije mu se svidelo što je akcenat Akademije bio na klasičnim predmetima, pa je ponovo počeo da izbegava časove, lutajući ulicama grada i slikajući ono što vidi, uglavnom cigane, prosjake i prostitutke. Već 1899. godine se vraća u Barselonu, i tamo počinje da proučava istoriju umetnosti i savremenu umetnost. U Barseloni se, takođe, združio s umetnicima i intelektualcima koji su se okupljali u kafiću „Četiri mačke“. Inspirisan anarhistima koje je tamo sretao, Pikaso odlučno odstupa od klasičnih tehnika kojima su ga učili, i započinje proces eksperimentisanja, koji će trajati čitav njegov život. Ubrzo napušta Barselonu i odlazi u Pariz, gde nastaju njegova najveća dela.

Радите скулптуру у дрвету. Потребан Вам је орах због своје специфичности у боји и структури. Ево јединствене прилике. Орах 30+ година стар, здрав, без чворова, исечен до трупца, а који је остао са следећим димензијама: - висина 230 цм - пречник 55 цм Организација сечења и изношења је у Вашем домену, а након плаћања оглашене цене у целости. Ту су и грађ. колица, ако могу бити од користи приликом транспорта. Цена није фиксна.

Feler se vidi na fotografiji Milan Konjović `Strast 1974`, tuš 25 x 34 cm Izdavač: `S.M.I.T.` Beograd Izdanje JUNI 1993. Štampa: `PUBLIKUM`, Beograd Tiraž: 200 primeraka Galerija `SMIT` Hotel AVALA - Budva, Juli 1993. god. erotski crteži, 1970. - 1982. god. dimenzije: 68 x 47,5 cm pun format, kaširano Iz lične kolekcije koja je nastala od dela iz galerije `SMIT` koja je radila početkom devedesetih godina u Budvi u sklopu hotela Avala

Jako lepo očuvano kao na slikama Retko Pravoslavno srpsko narodno crkveno pojanje - Opšte pojanje Stevan Stojanović Mokranjac Stevan Stojanović Mokranjac (Negotin, 9. januar 1856 — Skoplje, 28. septembar 1914) bio je srpski kompozitor, melograf, profesor, muzički pedagog i akademik. Mokranjac danas važi za klasika srpske muzike i njena je najistaknutija ličnost na prelazu iz XIX u 20. vek, zaslužan za uvođenje srpskog nacionalnog duha u umetničku muziku.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Kuća Stevana Stojanovića Mokranjca Rođen je 9. januara 1856. godine u Negotinu. Preci Stevana Stojanovića vode poreklo iz okoline Prilepa u Makedoniji, odatle su doseljeni u selo Mokranje po kojem je dobio nadimak Mokranjac.[2][3][4] Završio je gimnaziju u Zaječaru; upisao se na prirodno-matematički odsek Velike škole. Kao gimnazijalac bio je član Prvog beogradskog pevačkog društva.[5] Godine 1879, uz pomoć Pevačkog društva, odlazi na muzičke studije u Konzervatorijumu, u Minhenu, kod Jozefa Rajnbergera. Zbog nesuglasica sa direktorom Konzervatorijuma, Mokranjac u trećoj godini studija (1883) gubi državnu stipendiju, prekida studije i vraća se u Beograd. Godine 1884. postaje horovođa pevačkog društva Kornelije Stanković. Njegovi uspesi, kao horovođe i kompozitora Prve rukoveti i Opela u ge-molu, omogućuju mu da dobije stipendiju i nastavi školovanje 1884. u Rimu, kod Parizotija, a od 1885. do 1887. na Konzervatorijumu u Lajpcigu.[6][7] Godine 1887. postaje dirigent „Prvog beogradskog pevačkog društva”. Od 1887. do 1900. radio je i kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ a od 1901. kao predavač pojanja u Bogosloviji. Bio je u to vreme slobodni zidar, jedan od članova beogradske masonske lože Pobratim.[8] Zajedno sa Stanislavom Biničkim i Cvetkom Manojlovićem osnivač je prve stalne muzičke škole (1899) – Srpska muzička škola u Beogradu (danas Muzička škola „Mokranjac“), čiji je direktor bio do svoje smrti. Njegovom zaslugom osnovan je prvi gudački kvartet u Srbiji.[7][9] Godine 1906, izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Najpoznatija njegova dela su svakako Rukoveti – petnaest spletova pesama zasnovanih na folklornim motivima iz različitih delova Srbije, Bosne, Makedonije, Bugarske, Primorski napjevi, duhoviti skerco Kozar, kao i muzika za pravoslavna bogosluženja: velelepna Liturgija, iz koje je najpoznatija Heruvimska pesma,[10] najznačajnije ostvarenje horske muzike u Srba, Opelo u fis-molu, Tri statije, Tebe Boga hvalim, Veličanije svetom Savi... Vredno je radio i kao melograf: poznati su njegovi zapisi Narodnih pesama i igara sa melodijama iz Levča, kao i dve značajne zbirke zapisa sa srpskim crkvenim napevima: Osmoglasnik i Strano pjenije. Mokranjčeva porodična kuća u Negotinu je 1964. godine restaurirana i pretvorena u muzej i muzički centar.[11] Beograd je napustio 1914. godine i preselio se u Skoplje kako bi izbegao Prvi svetski rat, a ubrzo potom i umro, 28. septembra iste godine od komplikacija jetre nakon 3 godine bolovanja. Njegovo poslednje delo je „Neotpevana pesma“.[11][12] Posmrtni ostaci Stevana Stojanovića Mokranjca su preneti iz Skoplja u Beograd pred kraj septembra 1923.[13][14] godine. Njegov grob se nalazi u Novom groblju u Beogradu. Lični život[uredi | uredi izvor] Bio je oženjen 1898. Marijom (umrla 1949), bratanicom Uroša Predića.[7][15] Imali su sina Momčila Mokranjca, profesora Farmaceutskog fakulteta.[16] Bio je prijatelj sa kompozitorom Davorinom Jenkom.[17] Nasleđe[uredi | uredi izvor] U sećanje na Stevana Stojanovića Mokranjca, u njegovom rodnom gradu, Negotinu, od 1965. godine, svakog septembra se tradicionalno održavaju horske muzičke svečanosti „Mokranjčevi dani”.[6][11] Po njemu su nazvane: Muzička škola „Mokranjac“ (Beograd), Muzička škola „Stevan Stojanović Mokranjac” (Bijeljina), Muzička škola „Stevan Mokranjac“ Kraljevo i Muzička škola „Stevan Mokranjac” Vranje i Muzička škola „Stevan Mokranjac“ Kraljevo. Stogodišnjica Mokranjčeve smrti obeležena je 2014. godine.[18]

Karikaturu je ispod dobrovića potpisao i neki Pavlović koji mu je možda pomogao u kolorisanju tehnika Tuš , plus akvarel ili tuš u boji Lep i živahan komad od čuvenog karikaturiste. *** Milorad Dobrić (Beograd, 18. avgust 1924 — Beograd, 10. jun 1991) je bio proslavljeni srpski karikaturista, stripar, urednik. Najpoznatiji stripovi: „Pera Pešak“, „Kurir Fića“, „Ljuba Truba“, „Inspektor Žuća“ i „Slavuj Gliša“. Studirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, ali nije dovršio studije. Obnovitelj je stripa u Srbiji nakon Drugog svetskog rata. Zabranjen mu je mladalački strip „Tri ugursuza za vreme okupacija“ (1945-1946), nakon žestokog napada Jovana Popovića u partijskom listu Borba sa tekstom „Crnoberzijanska erzac-roba na književnom tržištu“ (5. januar 1946). Dobrić se u listu Jež se zaposlio 1950, pretežno radeći kao karikaturista. Ipak dosta je radio i stripove: sveska „Veliki turnir“ (1951), „Mali Raško - šahista nestaško“ i kultni „Pera pešak“ (od 1952) koji je decenijama izlazio, većinom u Politici ekspres. Izuzetno su popularni bili i serijali Ljuba Truba (počev od 1954), kao i „Kurir Fića“ (Borba, 1954-1968), poznat i kao „Vojnik Fića“ u vojnom listu Front. Bio je urednik stripskog časopisa Mali Jež od 1961. do 1967. U njemu je objavljivao serijale „Slavuj Gliša“ i „Inspektor Žuća“. U Jež se vratio 1968, a od 1978. je bio karikaturista u Politici ekspres. Takođe je objavljivao Ju stripu, Pionirima, Kekecu, Tehničkim novinama, Mladosti, Zvezdinoj reviji, Partizanovom vesniku, TV-reviji, Sportu... Nagrade i priznanja Nagrada „Pjer“ za najbolju karikaturu 1979. godine. Godišnja nagrada „Svetozar Marković“ Udruženja novinara Srbije

BOB KLASENS ŽAN RUSO BROJGEL NAŠ SAVREMENIK Prevod - Olivera Stefanović Izdavač - Jugoslovenska revija, Beograd; Vuk Karadžić, Beograd Godina - 1977 312 strana 35 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: FELIKS TEMERMANS - Umesto predgovora Uvod Izvori Svet u previranju Epoha Habsburgovaca Srce i duh Legenda i istorija Oko i ruka Brojgel - naš savremenik Hronološki pregled Opšta bibliografija Spisak ilustracija O autoru ove knjige `Ova knjiga poznatog belgijskog likovnog kritičara Boba Klasensa i Žane Ruso nije samo prilog više bibliografiji velikog slikara na našem jeziku. Ova fundamentalna studija neosporno je najpotpuniji i najsavremeniji prikaz širom sveta poznatog i cenjenog flamanskog slikara, koji ne prestaje da zaokuplja pažnju naših brojnih ljubitelja umetnosti. Autori smatraju da je za potpuno sagledavanje života i umetničkog opredeljenja velikog slikara od suštinskog značaja prikazati doba u kome je živeo i atmosferu u kojoj je radio. Zato veliki deo ove knjige obrađuje i osvetljava - sa savremene tačke gledišta - društvena, ekonomska i kulturna zbivanja u šesnaestom veku. Posebno se Klasens osvrće na istorijske događaje u Nizozemskoj koji su bili od presudnog značaja za formiranje Brojgelove umetničke ličnosti. Mnogi kritičari i naučnici posvetili su se istraživanju i izučavanju složene ličnosti ovog izuzetnog slikara, kao i njegovog — za ono vreme neobičnog stvaralaštva, ali ni u jednoj knjizi nije, kao u ovoj, sakupljeno toliko obilje podataka o njemu i njegovom delu i reprodukovan gotovo ceo njegov stvaralački opus. Neke slike.i crteži prikazuju se u ovoj knjizi prvi put.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Bob Claessens Our Bruegel Jeanne Rousseau Edicija Velike monografije slavnih slikara

Mek povez - 366 strana - veći format 33 cm MARKS BLEEDS BEOGRAD 2012 Korice sa vidljivim znacima korišćenja malo iskrzane na rikni Tragovi presavijanja na stranicama Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja IB Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.

Wonders Are Collectible: Taxidermy: The Beauty of Beetles, Bugs and Butterflies Јероен Лемаитре (1987) је младић из Леувена чији је таленат 2014. године препознао Мусее дес Артс Децоратифс, музеј декоративне уметности и дизајна у Паризу. Од тада је радио под етикетом Анимаук Специаук напредујући даље са својим креацијама користећи животиње, инсекте и лептире из тропских крајева. • Weird and wonderful overview of the fine art of taxidermy • From Animaux Speciaux Belgian artist, Jeroen Lemaitre Aren`t we all rendered speechless by the ultimate beauty that nature has to offer? Don`t we all want to capture it and indulge in these images forever? To capture animals in all their glory in such a way that it shows every flamboyant, scintillating detail is a delicate art. This book gives an overview of the history, the myths and the symbolism, the process, the most wonderful collections and interiors, decorated as true Wunderkammers, and the craftsmen and artists from past and present who elevated taxidermy to fine art. • Чудан и диван преглед ликовне уметности таксидермије • Од белгијског уметника Анимаук Специаук, Јероена Лемаитреа Нисмо ли сви остали без речи од крајње лепоте коју природа нуди? Зар не бисмо сви желели да га снимимо и заувек се препустимо овим сликама? Ухватити животиње у пуном сјају на такав начин да показују све блиставе, светлуцаве детаље је деликатна уметност. Ова књига даје преглед историје, митова и симболике, процеса, најдивнијих колекција и ентеријера, уређених као истински вундеркамери, и занатлија и уметника из прошлости и садашњости који су таксидермију уздигли до ликовне уметности.

62437) Dragoljub Sandić - Sandi grafički dizajner, ilustrator , tipograf , kaligraf , slikar, pesnik , Knjaževčanin , Slaviša Savić , Knjaževac 2018 Iako je Dragoljub Sandić Sandi ostavio dubok trag u kulturnoj istoriji Knjaževca, njega ne treba posmatrati samo u lokalnim okvirima. On je čovek od nacionalnog značaja, a to ova izložba i monografija potvrđuju. Posle 20 godina od njegove smrti, njegova dela su prikupljena i sačuvana. Na takvom projektu radio je veliki tim ljudi. Nina Pogarčić istoričar umetnosti. Dragoljub Sandić Sandi je rođen u Orešcu pored Кnjaževca 1951. godine. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 1977. godine. Profesionalno se bavio grafičkim dizajnom, kreiranjem i slikarstvom. Dobitnik je jugoslovenskih nagrada za dizajn, kreiranje i vizuelne komunikacije (Zlatno pero Beograda, Nagrada Beograda za politički plakat, Nagrada za modne kreacije itd). Više puta je bio predstavnik Jugoslavije u Evropskom komitetu za modu „MODEUROPE“ – Cirih. Autor je serije poštanskih maraka u izdanju Zajednice jugoslovenskih pošta i autor likovnog rešenja za luksuzne telegrame u izdanju ZJPTT. Bio je likovni urednik i saradnik jugoslovenskih časopisa za decu: Cvrčak, Zeka, Dečje novine; Likovni urednik udžbenika u kućama MIP „Nota“ i Republički zavod za udžbenike, Beograd. Autor je pismovnog sloga staroslovenskog pisma „Ižica” korišćenog za sabrana dela Stevana Mokranjca. Bio je saradnik mnogih štamparija, izdavačkih kuća, udruženja i društveno-političkih organizacija. Bio je učesnik slikarsko-konzervatorskih radova na konzervaciji u Gamzigradu i na freskama u manastiru Studenica. Učestvovao je na grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Preminuo je 2000. godine. tvrd povez, format 24,5 x 22,5 cm , ivice korica blago izlizane , ilustrovano u boji , 262 strane ,

Srpska akademija nauka i umetnosti, Jugoslavija, Beograd 1977 veliki format/tvrde korice-omotnica/neznatno taknuta/ ilustrovana knjiga odlično očuvana Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5]

Potpis slikara (pogledati slike) Retko u ponudi lepo očuvano, korice se vide na slikama potpis slikara je pored njegove slike u katalogu redak katalog, pogotovo sa potpisom slikara Nikola Graovac (Vrebac, 29. maj 1907 — Topola, 16. januar 2000) je bio srpski slikar. Jedan je od najvećih majstora kolorističkog ekspresionizma u srpskom slikarstvu 20. veka. Biografija[uredi | uredi izvor] Zgrada u kojoj je godinama stvarao slikar Nikola Graovac Rođen je u Lici, u selu Vrebac kod Gospića 1907. godine kao 14-to, najmlađe dete u kući Graovčevih.[1] Osnovnu školu je završio u seoskoj školi u Vrebcu a uslove za dalje školovanje nije imao. Sa 15 godina je došao u Beograd, kao puki pečalbar gde je mukotrpno radio kako bi sam preživeo a deo zarade slao porodici u Lici. Radio je svakojake poslove od rada na građevini, preko baštovanskih poslova, do pomoćnih poslova po kućama. Teško je dolazio do posla jer nije mogao da izdrži konkurenciju snažnih odraslih ljudi s obzirom da je bio dete. Prvi stalni posao koji je dobio, bio je posao u strugari u Željinu, a drugi u livnici u Zrenjaninu. Pokušao je da izuči stolarski zanat u Beogradu ali mu roditelji nisu dali saglasnost jer za vreme izučavanja zanata nije imao nikakvih prihoda. Na njegovu sreću našao je posao u Dental depou Maksa Mošića gde je radi raznorodne poslove od prijema i distribucije zubarskog materijala do montiranja aparata u zubarskim ordinacijama. Posao mu je bio interesantan i dinamičan što je odgovaralo njegovoj prirodi, gazda je bio korektan čovek, tako da je mladi Graovac počeo da vodi jedan normalan građanski život. Pored redovnog posla radio je i kao domar u zgradi u kojoj je stanovao tako da je imao i dodatni prihod. Po prirodi skroman, a imajući cilj u životu da postane slikar i radi posao koji najviše voli, štedeo je i pripremao se za slikarsku školu. U to vreme najpoznatija slikarska škola u Beogradu je bila škola slikarstva u ateljeu Jovana Bijelića. Graovac je stupio u kontakt sa tada već slavnim umetnikom i nakon svestranog testiranja Bijelić je rešio da ga primi u školu. Preselio se 1932. godine u Bjelićev atelje koji se nalazio na tavanu II muške gimnazije u Beogradu. Pored druženja sa svojim profesorom Bijelićem, Graovac je u ovoj školi dolazio u kontakt i sa ostalim polaznicima ove škole tako da je tu nastao čitav niz prijateljstava koja su trajala do kraja života.[2] Prvi put je izlagao na kolektivnoj izložbi 1933. godine, da bi već 1934. godine zajedno sa još troje učenika Bijelićeve škole (Danica Antić, Aleksa Čelebonović i Jurica Ribar) napravio zajedničku izložbu koja je naišla na izvanredan prijem kako kod publike tako i kod kritike. Ova grupa umetnika je kasnije popularno nazvana grupa „Četvorica“ iako nikada nije imala zvaničnu formu. Prvu samostalnu izložbu Graovac je imao 1935. godine u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu. Sa grupom * `Oblik“ izlagao je 1938. godine iako nije bio njihov zvanični član, da bi sa grupom „Desetoro“ (Desetorica) 1940. godine izlagao u Beogradu i Zagrebu. Bio je izuzetno plodan slikar koji je živeo od slikarstva. Opus mu broji oko 10.000 slika koje se nalaze u zvaničnim institucijama, mnogim ustanovama, preduzećima i privatnim zbirkama i kolekcijama. Poslednja njegova samostalna izložba je priređena u proleće 1998. godine u prostorijama Udruženja likovnih umetnika Srbije ULUS-a u Beogradu. Pored slikarstva Nikola Graovac je imao još jednu pasiju, to su bili stari satovi, u ateljeu su mu bili okačeni na zidovima i stajali na policama. Sakupljao ih je i sam ih popravljao i dovodio u ispravno stanje. Umro je u svojoj kući na Oplencu 16. januara 2000. godine.[3] Slikarska grupa „Desetoro“[uredi | uredi izvor] Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput.[4][5] Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva, inteligencije do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to, što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu. Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] Mrtva priroda Nikola Graovac se prvi put predstavio javnosti na Petoj prolećnoj izložbi jugoslovenskih umetnika 1933. godine. Posle svog prvog predstavljanja beogradskoj publici Graovac se gotovo bez izuzetka pojavljivao na svim prolećnim jugoslovenskim i jesenjim izložbama beogradskih umetnika. To je tako trajalo do kraja 1940. godine tj. do izbijanja Drugog svetskog rata. Tačan broj grupnih izložbi u kojima je učestvovao Nikola Graovac u zemlji i inostranstvu nije utvrđen, a samostalne izložbe su mu bile: 1935. Beograd, 1948. Priština, 1951. Beograd, 1954. Bor, Beograd, Novi Sad, 1956. Bor, 1957. Beograd, Novi Sad, Zrenjanin, Prag, 1958. Sarajevo, 1960. Beograd, Novi Sad, 1961. Zrenjanin, 1964. Beograd, 1965. Beograd, 1969. Sombor, 1972. Novi Sad, 1976. Novi Sad, 1977. Pančevo, 1978. Sremski Karlovci, 1980. Beograd, 1987. Sombor, Grocka, 1989. Topola, 1990. Sombor, 1991. Beograd, Lazarevac, 1992. Novi Sad, 1995. Topola, 1996. Budva, 1997. Novi Sad, 1998. Vršac, Podgorica i Beograd. Priznanja[uredi | uredi izvor] 1937. nagrada „Đurica Đorđević“, 1937. nagrada „Politike“ 1964. Oktobarska nagrada Novog Sada, 1965. nagrada ULUS-a Jugoslovenski slikari xx veka katalozi za potpisima slikara potpisom posvetom

Galerija `SMIT` Hotel AVALA - Budva, Juli 1993. god. dimenzije: 41 x 61 cm pun format, kaširano Iz lične kolekcije koja je nastala od dela iz galerije `SMIT` koja je radila početkom devedesetih godina u Budvi u sklopu hotela Avala. Napomena: Uz odobrenje samog autora (Cvetka Lainovića), vlasnik galerije Smit Milan Kličković uradio je određeni broj reprodukcija tog dela a autor je svaku od tih reprodukcija potpisao. Jednu reprodukciju dobili smo od vlasnika galerije na poklon i kao takvu nudimo na prodaju.

Odlično stanje MARKO ČELEBONOVIĆ Tekst: Stojan Ćelić Monografija 1977 srpska akademija nauka i umetnosti tvrd povez veliki format Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) je bio jedan od najistaknutijih srpskih slikara 20. veka. elebonović je rođen u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda). Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U preriodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu. Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura. Srpsko slikarstvo xx veka apstraktno slikari srbi 20. vek

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetozar Radojčić (Sremski Karlovci, 14. maj 1909 — Beograd, 20. oktobar 1978) bio je srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor [a] i akademik. Njegovi najznačajniji radovi, vezani su za freskoslikarstvo i umetnost srednjovekovnih srpskih zemalja, a svoje kapitalno delo „Staro srpsko slikarstvo“ objavio je 1966. godine. Bio je sin Nikole Radojčića, srpskog istoričara i akademika. Biografija Rođen je 14.05. 1909. godine u Sremskim Karlovcima, gde je njegov otac Nikola radio kao profesor u Karlovačkoj gimnaziji i tu je završio osnovnu školu 1920. godine. Iste godine je upisao srednju školu u Ljubljani, pošto je njegov otac dobio mesto profesora na Ljubljanskom univerzitetu. Posle završene srednje škole, u istom gradu je od 1928. do 1932. godine završio studije arheologije. Tokom studija, Radojčić je školsku 1930/1931 proveo na zagrebačkom Sveučilištu, a za vreme leta je boravio u letnjoj školi bečkog Arheološkog instituta u koruškom gradiću Fajštricu (Bistrici) (1930. i 1931). Obrazovanje je sticao i u Beču i Pragu (Institut N. P. Kondakova i Univerzitet Karlov), a letnji period 1933. godine je proveo na arheološkim lokalitetima i muzejima u Veneciji, Akvileji i Gradežu. Doktorsku disertaciju na temu „Portreti srpskih vladara u srednjem veku“ je odbranio u Ljubljani 30. oktobra 1934. godine i ona je iste godine štampana u Skoplju u izdanju Muzeja Južne Srbije,[1] čiji je direktor tada bio Radoslav Grujić. Svetozar Radojčić je 27.05. 1952. godine postao dopisni član Odeljenja društvenih nauka, čiji redovni član postaje 5. decembra 1963. godine. Član Odeljenja istorijskih nauka postao je 11.03. 1971. godine, a bio je i predsednik Hilandarskog odbora SANU.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reprint kultne knjige Bore Ćosića iz 1970. godine. `Četrdeset godina od prvog izdanja Ćosićeve knjige Mixed Media, koju je dizajnirao Branko Vučićević, ova knjiga je postala svojevrsni dokument jednog perioda istorije umetnosti i danas doživljava svoje novo, prošireno izdanje. Knjiga je kreirana po principu mixed-medie, kao vanredan primer kolažirane strukture vizuelnog i pisanog materijala: eseja, reprodukcija, citata, isečaka iz novina, fotokopija, itd. koje na višeslojan način povezuju istoriju umetnosti XX veka, konceptualnu umetnost, filmsku teoriju, filozofiju, društvenu kritiku i sociološka istraživanja, kreirajući specifičan index/enciklopediju pojmova. Iz uvodnog teksta proširenog izdanja: MIXED MEDIA se, između ostalog, osvrće na umetničke prakse u tom trenutku, na internacionalni neo-avangardni pokret 1960-ih godina (i kasnije), o pokretima i praksama kao što su Fluxus, neo-dada, neo-konstruktivizam, vizuelna poezija, kasnije konceptualna umetnost, itd. koji kao glavno svojstvo imaju princip “mixed-medie”... ... Mada neupućenima može izgledati kao zagonetan izuzetak, prva Mixed Media je samo detalj u slici perioda uoči i posle zloglasne 1968. godine (filmovi, pozorišne predstave, izložbe, štampane stvari...). I uklapa se u tradiciju što ide od dadaističkih časopisa Dragana Aleksića (uostalom preštampanih u Roku), preko Marka Ristića-designera...Bojana Stupice-designera (vidi Đilas: Legenda o Njegošu, Kultura, Beograd 1952), Gorgone i grupe Oho, itd... (neimenovani izvor, Bora Ćosić, kuda.org; mix. V. Arsenijević) Sa preko četiristo stranica teksta, uz dizajn grupe Škart koji stupa u direktnu vezu sa Vučićevićevim grafičkim rešenjima iz prve verzije, ova knjiga se može smatrati i eksperimentom u dekonstrukciji tradicionalne strukture knjige i uvreženih kanona u uređivanju štampanih materijala - u vizuelnom i tekstualnom smislu. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.

Lepo očuvano Potpis na praznoj strani Retko u ponudi MARKO ČELEBONOVIĆ Tekst: Stojan Ćelić Monografija 1977 srpska akademija nauka i umetnosti tvrd povez veliki format Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) je bio jedan od najistaknutijih srpskih slikara 20. veka. elebonović je rođen u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda). Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U preriodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu. Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura. Srpsko slikarstvo xx veka apstraktno slikari srbi 20. vek

S posvetom autora Odlično Retko Петар Бокун (Београд, 5. март 1941 — Београд, 11. мај 2011) био је српски неуропсихијатар. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у Београду од оца Петра и мајке Милене. Основну школу је завршио у Владимировцу у Банату и Врлици у Далмацији 1955. године. Гимназију је завршио у Сињу 1959. године, а затим Медицински факултет у Загребу као први у генерацији 1964. године. Специјализовао је психијатрију и неурологију у Сплиту и Загребу, а усавршавао се у Лондону. У периоду 1974-1985 предавао је психијатрију на Медицинском факултету у Сплиту, осим тога предавао је судску психопатологију на Правном факултету у Сплиту. Био је у периоду 1974-1977. шеф психијатријског одељења Опште болнице Сплит, а у периоду 1977-1987. шеф одељења Војне болнице Сплит. У војсци је имао чин потпуковника. Био је председник организације Црвеног крста Сплита. Одбранио је докторску дисертацију из медицинских наука под називом „Параноја код миграната“, 1982. године на Универзитету у Београду. Исте године добио је титулу примаријус. У периоду 1995-97. радио је у Центру за хипербаричку медицину на Бањици у Београду, а у периоду 1997-2000. био је научни саветник. Основао је 2005. године Катедру за психоантропологију на Академији уметности у Београду. Објавио је око 120 стручних и научних радова, око 600 научно-популарних чланака, 53 књиге од којих 7 књига поезије. Био је стални колумниста „Политике“. Носилац је Ордена рада са сребрним венцем и Ордена за војне заслуге са сребрним мачевима. Био је ожењен супругом Аном са којом је имао сина лекара Златка[1] и ћерку Пејану. Преминуо је 11. маја 2011. у Београду и сахрањен 14. маја на гробљу у Владимировцу. Био је члан Српског лекарског друштва у чијим просторијама је одржана комеморација 13. маја 2011.

Autor: Mile Grozdanić Godina izdanja: 2007. Br. str.: 616 Povez: Tvrd Format: 250mm x 300mm Pismo: Ćirilica Opis Put do knjige Put do knjige je veoma kompleksno i sadržajno delo kapitalne vrednosti sa mnogo stručnih pojmova i izraza, ilustrovanih sa jednim ili više primera, nastalo kao rezultat višedecenijskog istraživačkog rada autora i predstavlja izuzetno značajan autorsko-izdavački poduhvat. U knjizi su sveobuhvatno razmotreni grafičko oblikovanje knjige kroz istoriju i tehnološki procesi poligrafske tehnologije; zastupljena su i različita likovno-grafička rešenja za ilustrovanje knjiga. Autor knjige je umetnik koji je stvarao knjige i radio na njima. Mile Grozdanić ima visoko profesionalni pristup u analizi grafičkih pravila i razvoju tehnologije grafičkog oblikovanja knjiga od Gutenberga do elektronskog doba. Knjiga Put do knjige sadrži sedam poglavlja: pisma; slikarsko-grafički postupci; knjiga; načela; slovo, linija, ukras; od rukopisa do knjige i na kraju nove mogućnosti u kojem se izlaže pojednostavljeni proces rada na knjizi pomoću savremenih računara u štamparskoj i izdavačkoj delatnosti. Put do knjige je pokušaj da se osvetli tok njenog razvoja od najranijeg oblika do savremenih stremljenja. Ona pruža opsežne podatke o grafici knjige i izdavačkoj i štamparskoj delatnosti i može da bude neophodna i vrlo korisna studentima likovnih i srodnih škola koji se bave oblikovanjem knjiga, grafičkim dizajnerima, likovnim umetnicima i radnicima iz institucija kulture i obrazovanja. Koliki je značaj ove knjige svedoči podatak da je ona već prešla granice naše zemlje i našla se na policama Univerzitetske biblioteke Sankt Petersburga, biblioteke Gutenbergovog muzeja u Majncu, Kongresne biblioteke u Vašingtonu i nove Aleksandrijske biblioteke. Mile Grozdanić je dobitnik nagrada iz oblasti likovne grafike, slikarstva i grafičkog dizajna. Dela mu se nalaze u našim i stranim muzejima i galerijama. Sarađivao je sa mnogim izdavačkim kućama u zemlji i inostranstvu u oblikovanju knjiga, časopisa i kataloga.

Impozantna slika mrtva priroda ulje na platnu dimenzije sa ramom 73 x 57 cm dimenzije bez rama 61 x 48 cm Slikarka Katarina Strugar ( Donji Ulići Ceklin 1931 - 2021) Završila Filozofski fakultet, Istoriju umjetnosti u Beogradu. Slikarstvo učila (1959-1963) kod profesora Svetolika Lukića i Aleksandra Tomaševića. Član ULUCG od 1987. na čijim „ Tradicionalnim izložbama“ redovno učestvuje. Učestvovala na brojnim kolektivnim izložbama širom bivše Jugoslavije. Održala šest samostalnih izložbi – značajnije u UP ULCG Podgorica, 1991. godine i u galeriji Doma JNA - Beograd, 1996. godine. Radila je pejzaže i mrtve prirode u ulju i pastelu na kojima je koloristički superiorna.

Najplaćeniji poslovi današnjice su vezani za kreativnost i stvaralaštvo (dizajneri, programeri, marketari...). Da li ja to mogu da radim? Pa naravno! U svakom od nas čuči mali umetnik. :) Tvoja mašta ti omogućava da istražuješ, zamišljaš i spajaš razne stvari, nekada naizgled i nespojive. Sada na jednom mestu imaš brdo ideja raspoređenih u 8 poglavlja koje će podstaći tvoju kreativnost i maštu. Zašto je to uopšte važno? Upravo je kreativnost potrebna za stvaranje, a to je najviši nivo učenja, razmišljanja i znanja. Podrazumeva da stvaraš neku celinu kombinujuću različite elemente. Uzmi stare krpice, čepove, boje, štapiće, možeš malo i voća i kreni ludo da se zabavljaš, dok učiš da stvaraš! 288 strana, format 29×25 cm