Logopedske vežbe : mala vežbanka za pravilan izgovor glasova - Maja Enis Autor:: Maja Enis Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Enco Book Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 87 Pismo: Ćirilica Format: 24 cm Stanje : Lepo ocuvana, cista unutrasnjost. Ako vaše dete teško izgovara glasove S, Z, C, Đ, Č, DŽ, Š ,L, R ili LJ, ova vežbanka je idealna za njega. Vežbanka je namenjena i vama, roditeljima, da bi vam pomogla da lako uz igru uvežbavate izgovor problematičnih glasova koje vaše dete teže usvaja. Format ove naše vežbanke je praktičan i možete da je nosite svuda sa sobom. Sa detetom tako možete vežbati kod kuće ili dok putujete, čekate red kod lekara, u poseti kod bake i sl. Važno je da šta više vežba i što pre savlada pravilan izgovor svih glasova. Razlozi zašto, prema poslednjim istraživanjima sve više dece ima neki od govornih poremećaja su razni. Od organskih prepreka, zubića koji još nisu izrasli pa prave probleme pri izgovoru , dete provodi previše vremena pred televizorom ili roditelji i odrasli tepaju deci, pa ona nemaju jasne i dobre primere iz okoline itd. U svakom slučaju dete mora do navršene pete godine da usvoji sve glasove i da ih izgovara pravilno. Što se duže glasovi izgovaraju nepravilno biće teže da se greške isprave. Ova vežbanka svakako nije zamena za poset logopedu koji treba dijagnostikovati problem i odrediti način vežbanja. Ona može da bude korisna Vama roditeljima kao gotov materijal jednostavnih vežbica koje će vam pomoći u uvežbavanju izgovora „problematičnih“ glasova kod vašeg deteta.Pored vežbica za pravilan izgovor , u ovoj vežbanci pronaćićete i vežbe za jačanje govornog aparata vašeg deteta.Za sve što radimo i postižemo potrebna je vežba, tako i za pravilan izgovor.

Ima pečat biblioteke, nedostaje najavni list, inače dobro očuvano unutra. Ilustracije Vjera Lalin. Autor - osoba Lukšić, Irena Naslov Zrcalo / Irena Lukšić ; [ilustrirala Vjera Lalin] Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1983 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 104 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Lalin, Vjera Zbirka Biblioteka Vjeverica ISBN (Karton) Irena Lukšić Rođena 1953. u Dugoj Resi, gdje je i umrla 2019. godine. Diplomirala i doktorirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Piše prozu, drame, eseje, TV i radio drame, filmske scenarije, stručne i znanstvene radove, te prevodi s ruskog. Proza joj je prevođena na engleski, makedonski, njemački, slovenski i turski jezik. Zastupljena u antologijama. Urednica je Biblioteke Književna smotra i Na tragu klasika, članica redakcija nekoliko domaćih i stranih časopisa, suradnica više međunarodnih znanstvenih projekata. Suradnica je američke Encyclopedia of World Literature in the 20th Century, Dictionary of Literary Biography i baltičkih studija o ruskoj emigraciji te najvažnijih domaćih enciklopedijskih izdanja. Povremeno nastupa kao gostujući profesor u zemlji i inozemstvu. Sudjelovala je na četrdesetak međunarodnih znanstvenih simpozija. U domaćim i stranim stručnim publikacijama objavila je tristotinjak radova o ruskoj i hrvatskoj književnosti. Više puta studijski boravila u Rusiji. Dobitnica je nagrade za kulturu Kata Pejnović (1989), Zlatne plakete Matice hrvatske za Dnevnik Dragojle Jarnević (2001), nagrade J. J. Strossmayer za Dnevnik Dragojle Jarnević (2001), nagrade Kiklop za najbolju biblioteku Na tragu klasika (2007, 2008, 2009), zatim Nagrade austrijskog Kulturkontakta za ukupno književno stvaralaštvo, prevodilački i urednički rad (2009), Godišnje nagrade Društva hrvatskih književnih prevodilaca za najbolji prijevod fikcionalnog djela (2009), Prve nagrade na Natječaju za kratku priču Zlatko Tomičić Književnoga kruga Karlovac (2009), Treće nagrade na Natječaju za kratku priču Petar Zoranić Zadarskog lista (2010), Javno priznanje Grada Duge Rese za književni, prevodilački i urednički rad (2010), nagrade Iso Velikanović za najbolji prijevod (2011), nagrade Kiklop za urednicu godine (2011, 2012) te nagrade Kiklop za najbolju knjigu eseja (2013). Objavila: Konačište vlakopratnog osoblja (roman, 1981), Zrcalo (roman za djecu, 1983), Sedam priča ili jedan život (pripovijetke, 1986), Traženje žlice (roman, 1987), Noći u bijelom satenu (pripovijetke, 1995), Nova ruska poezija (panorama novije ruske poezije, dvojezično izdanje, 1998), Soc-art : tekstovi i kritika (zbornik, 1998), Jednostavna istina : ruska pripovijetka XX. stoljeća (panorama ruske pripovijetke, 1998), Antologija ruske disidentske drame (1998), Ruska emigrantska književna kritika (1999), Hrvatska/Rusija : kulturno-povijesne veze (dvojezično, 1999), Povratak slomljene strijele (roman, 2000), Sjajna zvijezda Rovinja (pripovijetke, 2001), Hrvatska i svijet : zbornik (2002), Krvavi mjesec nad Pompejima (pripovijetke, 2002, 2007), Ruska književnost u Svemiru (studije, 2003), Treći val : književnost i život ruske dijaspore posljednjih desetljeća XX. stoljeća (2004), Tajni život laponske princeze (pripovijetke, 2004), Katalog važnih stvari (kolumne, 2005), Pismo iz Sankt Peterburga (roman, 2006, 2008), Ruski emigranti u Hrvatskoj između dva rata (zbornik, 2006), Ogledi o ruskoj književnosti (2006), Šezdesete : The Sixties (zbornik, 2007), Brodski! : život, djelo : (1940-1996) (zbornik, 2007), Nebeski biciklisti (roman, 2008), Duga Resa – Ixtlan (pripovijetke, 2008), Dnevnici, snevnici, rječnici, dnevnička i esejistička proza (2009), Sedamdesete (zbornik, 2010), Vjesnici nove književnosti : prikazi, recenzije, nacrti (2010), Blagovati na tragu klasika : kuharica za čitanje, čitanka uz kuhanje (2011), Gradovi, sela, dvorci : vodič za literarne putnike (2012), Očajnički sluteći Cohena (roman, 2013), Idoli i barabe : slavne osobe u književnim djelima (ogled, 2014), Klasici ostavljeni mačkama : pokušaj drukčijega čitanja književnih tekstova (eseji, 2015), Berlin-Pariz (roman, 2016) i Sve o sestri Robina Hooda (roman, 2018). Lalin, Vjera, hrvatska slikarica (Zagreb, 10. III 1947). Diplomirala na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu 1974 (I. Lovrenčić) te bila suradnica Majstorske radionice Lj. Ivančića (1975–77). U kombiniranoj tehnici minucioznim crtežom stvara nadrealne, halucinantne prizore morbidnih i tjeskobnih sadržaja (Homoidi, 1976; Moj otac, 1981). U ciklusu Raspela (1990) nadahnuta je starim dalmatinskim raspelima, a u Bestijariju (1995–98) ljudskom bešćutnošću i ratom. Bavi se ilustriranjem i opremom knjiga (I. Kušan, Domaća zadaća; J. L. Borges, Priručnik fantastične zoologije). MG21 (N)

Novi prevod! Autor - osoba Lindgren, Astrid, 1907-2002 = Lindgren, Astrid, 1907-2002 Naslov Pipi Duga Čarapa / Astrid Lindgren ; prevela sa švedskog Slavica Agatonović ; ilustrovala Manja Radić Mitrović Jedinstveni naslov Pippi Långstrump. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 2019 Izdanje [5.] izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Odiseja, 2019 (Beograd : Caligraph) Fizički opis 146 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milosavljević, Slavica, 1965- = Milosavljević, Slavica, 1965- Radić Mitrović, Manja, 1982- = Radić Mitrović, Manja, 1982- Zbirka ǂBiblioteka ǂProzna putovanja / [Odiseja, Beograd] (broš.) Napomene Autorkina slika na presavijenom delu kor. lista Prevod dela: Pippi Långstrump / Astrid Lindgren Tiraž 2.000 Astrid Lindgren: str. 139-140 Beleška o prevoditeljki: str. 145-146. Stanje: na predlistu je bila posveta koja je prekrečena belilom, inače veoma dobro očuvano. Kako najlepše provesti detinjstvo? Zna se, u društvu Pipi Duge Čarape! Pipi se u sve razume. Pipi ume svašta, a najbolje od svega smišlja šašave avanture. Pipi je jaka. Pipi je hrabra i radoznala. Pipi je svoj gazda. Živi sama, bez odraslih i njihovih pravila. Pipi ne ide u školu nego u pustolovine. Pipi ima pun kovčeg zlatnika i glavu punu mašte. Pipi ima majmuna, konja i najbolje drugare, Aniku i Tomija. Pipi je omiljena drugarica miliona dece širom sveta. U čast Pipinog sedamdesetog rođendana predstavljamo vam prvu knjigu doživljaja Pipi Duge Čarape u novom prevodu i novom, slavljeničkom ruhu. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; Vimerbi, 14. novembar 1907 – Stokholm, 28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. godine našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika, a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika. Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Rođena je 1907. godine kao Astrid Erikson, drugo od četvoro dece u porodici. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske. Započela je rad u lokalnim novinama, a sa 18 godina se preselila u Stokholm. Četvrt veka je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjorgen. Književnim radom je počela da se bavi relativno kasno, u trideset sedmoj godini života, ali je već prvi roman „Britt-Marie lättar sitt hjärta“ („Brit Meri oslobađa svoje srce“) bio zapažen i osvojio je drugo mesto na takmičenju koje je organizovala izdavačka kuća u kojoj je radila. Međutim, već drugi roman Pipi Duga Čarapa (1945), osvojio je prvu nagradu i doneo joj je svetsku slavu. Pipi je prevedena na više od 60 jezika. Od 1967. dodeljuje se nagrada nazvana po njoj koju je na njen 60. rođendan ustanovila izdavačka kuća Rabén & Sjorgen. Posle njene smrti vlada u Švedskoj je osnovala nagradu koja nosi njeno ime. Nagradni fond je 5 miliona kruna što je najveći iznos za nagradu u kategoriji dečje književnosti. Dela Napisala je 87 knjiga od kojih su najpoznatije: Pipi Duga Čarapa (1945) Majstor detektiv Blomkvist (1946) Mio, moj Mio (1954) Karlson na krovu (1955) Razmo u skitnji (1956) Emil iz leneberja (1971) Braća Lavlje Srce (1973) Ronja, razbonička kći (1981) Nagrade Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su: 1956 – Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman Mio, moj Mio (1954) 1958 – Medalja Hansa Kristijana Andersena za Razmo u skitnji 1971 – Zlatna medalja Švedske akademije 1978 – Nagrada nemačkih knjižara za mir Pored toga, dobijala je neke od najvećih nagrada za književnost kao što su: 1993 – Uneskova nagrada za književnost 1994 – The Right Livelihood Award Društveni angažman i uticaj Astrid Lindgren se zalagala za prava deteta, ali, kao veliki ljibitelj prirode, i za zaštitu životinja. Godine 1988. je zahvaljujući njenom zalaganju donet zakon koji štiti domaće životinje – Lex Astrid. Zahvaljujući njenom zalaganju Švedska je bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci. Jedan asteroid je nazvan po njoj – 3204 Lindgren. Njene beleške i rukopisi nalaze se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine. Od 2014. godine na novčanici od 20 švedskih kruna nalazi se njen lik. MG138 (N)

ESCAPE ROOM - Megan Goldin (NOVO!) Naslov originala: The Escape Room - Megan Goldin Izdavač: Laguna, Beograd Godina izdanja: 2020 Format: 20 X 13 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 368 Kategorije: Trileri Igri je kraj kad smrt zakuca na vrata… U unosnom svetu Volstrita Vinsent, Džuls, Silvi i Sem su veliki igrači. Bezobzirno ambiciozni, oni sklapaju poslove vredne milijarde dolara i žive u neviđenom luksuzu. Novac je jedino što im je važno i oni će učiniti sve da se obogate. Učestvujući u igri escape room, njih četvoro će se naći zarobljeni u liftu, no sve će poći naopako. Da bi izašli iz klopke, moraju da ostave žestok rivalitet po strani i da zajedno rade na pronalaženju tragova i rešavanju zadataka koji će ih osloboditi. Ali u skučenom mračnom liftu tajne njihovog tima izlaze na videlo. Moraće da odgovaraju za sve ono što su radili i zaradili na mestu punom obmana, zastrašivanja i seksualnog uznemiravanja. Strpljenje ih izdaje, a tragovi postaju sve zloslutniji, i na kraju se nađu na ivici propasti. Ako žele da prežive, moraće da reše i konačnu zagonetku: ko je od njih ubica? „Užasna napetost od prvog do poslednjeg trenutka. Četvoro bezobzirnih ljudi zatočeno u smrtonosnoj igri u kojoj pobeda znači opstanak. Uzbudljivo i nezaboravno!“ Harlan Koben „Otkažite sve što ste planirali i uzmite bolovanje; kad počnete da čitate, i sami ćete se naći u escape roomu – a jedini način da se izbavite jeste da okrenete poslednju stranicu!“ Kirkus Reviews Komentari čitalaca: `Odličan triler, veoma napet. Istini za volju, na trenutke veoma predvidiv, ali svejedno, ne ispušta se iz ruku dok se ne dođe do raspleta. Svaka preporuka!` ``Dobro došli u klopku. Cilj je prost. Izađete živi.` Četvoro ljudi zatvoreno je u liftu. Moraju rešiti zagonetke koje im se pojavljuju na ekranu lifta kako bi se izbavili. Ili pak, to nije cilj igre? Njihovi životi prepleteni su mnogo više, lift otkriva tajne iz zajedničkog posla, kancelarije koju dele, susreta na poslovnim sastancima, basnoslovnih bonusa, bogataškog načina življenja. Da li je vredno posvetiti svoj život poslu, a pri tom on prolazi mimo vas, sve značajne trenuke propuštate? Kako je kada vas posao izjeda, iscrpljuje, mašina ste za pravljenje novca, egzistencija vam nije ugrožena, ali sve ostalo jeste? To je ono na šta nas upozorava ova knjiga. Sem odgovora na ova pitanja i jake poruke, knjiga donosi dosta uzbuđenja, radnja je dinamična taman toliko da vuče čitaoca da čita dalje. Iako sam uhvatila sebe da zajedno sa učesnicima rešavam zagonetke, bilo ih je premalo za moja očekivanja, pa je ocena zbog toga nešto niža. Svejedno, imate preporuku za ovu knjigu od mene!` ***NEKORIŠČENO***

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

Ima posvetu inače lepo očuvano kao na slikama Autor:: Svetlana Velmar-Janković Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2013. Broj strana: 139 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

Dobro ocuvana knjiga Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

AGATA KRISTI ZAVJESA Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review.

AGATA KRISTI HOTEL BERTRAM Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review.

AGATA KRISTI SITTAFORDSKA MISTERIJA Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review.

AGATA KRISTI GOSPOĐA McGINTY JE MRTVA Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review.

AGATA KRISTI BIJA BAJA BUF Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review. ISBN 978-0-7553-1487-4..