odlično očuvano kao na slikama retko! Ivan Mažuranić Zagreb 1895, tvrdi orig. povez sa zlatotiskom, stanje: odlicno, str. 245 + 2 ilustracije sa slikom autora + 1 faksimil, latinica Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Spoljašnje veze 4 Literatura Biografija Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Bio je oženjen Aleksandrom Demeter (sestrom književnika Dimitrija Demetera bogatom i obrazovanom devojkom iz Zagreba, sa kojom je imao sedmoro dece. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Započeo je filozofiju u Zagrebu, a druge školske 1834/35. godine slušao je u Mađarskoj u Sombathelju,[2] pa se 1835. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[3] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Međutim započeo je književni rad kao `mađarski pesnik`, objavivši 1832. godine u Rijeci, `Oproštajnu pesmu`, na mađarskom jeziku.[4] Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvjetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju (pomirenju) Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[5], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorska kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[6], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[7]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[8], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[9] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[10] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.[11] antikvarne knjige

Lepo očuvano kao na slikama 1873 Pesme Đure Jakšića Ukoričeno u tvrd povez ali su sačuvane i izvorne meke korice Георгије „Ђура” Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878) био је српски сликар, песник, приповедач, драмски писац и учитељ. Ђура Јакшић Đura Jakšić - Autoportret, 1857‒1858, Narodni muzej.jpg Ђура Јакшић, аутопортрет (уље на платну, детаљ) Датум рођења 8. август 1832. Место рођења Српска Црња Аустријско царство Датум смрти 16. новембар 1878. (46 год.) Место смрти Београд Кнежевина Србија Родитељи Дионисије Христина Правац/традиција Романтизам Најважнија дела Станоје Главаш Кућа Ђуре Јакшића у београдској Скадарлији - кућа у којој је провео последње године живота и у којој је умро Уз Новака Радонића и Стеву Тодоровића припада водећим сликарима српске епохе романтизма. Садржај Биографија Уреди Биста испред основне школе у Панчеву, која носи његово име Спомен плоча на Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији Његово право име је Георгије. Отац Ђуре Јакшића, Дионисије (рођен 1806) био је свештеник. Мајка Христина (рођена 1812), била је из свештеничке породице. Осим прворођеног Ђуре, Дионисије и Христина имали су још осморо деце (Максим, Лазар, Мартин, Александар, Јован, Венијамин, Стефанида и Јулијана), од којих је двоје умрло у раном детињству. Ђура је основну школу похађао у родној Црњи, Хацфелду (данашњи Жомбољ) и Сегедину. Три разреда гимназије завршио је у Сегедину. Како је био осредњи ђак, отац је желео да Ђура изучи трговачки занат, те га је слао у Хацфелд на школовање током распуста и у Кикинду у трговачку радњу, али је Ђура сваки пут бежао кући. После завршене гимназије, отишао је у Темишвар (данас Румунија) да учи цртање код Словака Агоста Дунајског. Године 1846. умрла му је мајка Христина. Мотив седморо сирочади, појављује се касније у Ђурином стваралаштву.[1] Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије италијанског сликара Ђакома Марастонија у Пешти, где је био најбољи ученик, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти.[2] Вративши се у родни крај, продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика. У револуцији од 1848—1849. године иако шеснаестогодишњак, учествовао је као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га је немаштина приморала да прихвата разне послове. Радио је по повратку из Великог Бечкерека, као канцелиста код среског судије Лазара Влаховића. Ту је у Великој Кикинди 1850. године портретисао Влаховића[3], и поклонио му исти портрет. Била је то прва слика коју је урадио сликар Јакшић. Тих година често је мењао место боравка. Отишао је у Београд, а убрзо после тога у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се кретао у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморала да се врати кући, али убрзо потом отишао је на Академију финих уметности у Минхен. Крајем 1855. године настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Писао је песме и штампао их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелашао је 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који су се окупљали око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живео је у Банату до 1856. Од 1857. прешао је у Србију, где остаје све до смрти. У Србији је радио као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У то време боравио је и у манастиру Враћевшница, где је нацртао неколико историјских портрета, које је поклонио манастиру.[4] У Крагујевцу је била сачувана кућа у којој је становао две године док је радио у гимназији (1863-1865).[5][6] Ова кућа срушена је 2018. године.[7] У Сабанти је 1936. године на свечаности откривена спомен-биста Јакшића, који је ту дошао за учитеља у августу 1865. године.[8] Биста Ђуре Јакшића у Малој Крсни Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера било је окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и сатирично. Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске. Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића 1872. године добио је посао у Државној штампарији. Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Првобитно је сахрањен на старом Ташмајданском гробљу[9], али су његове кости, након отварања гробља, пренесене на Ново гробље у Београду. На гробном споменику Ђуре Јакшића исписане су речи: У свету, брале, нема љубави.[10][11] Имао је супругу Тину (Христину) и децу Милоша, Белуша, Тијану и Милеву. Белуш (* 1863 — † 1882) такође је сликао и писао.[12] Ђура Јакшић, Ноћна стража (уље на платну). Слика је посвећена јаворским јунацима из српско-турског рата 1876—1878. године Инспирација за „Девојку у плавом” била је Мила, крчмарица из Кикинде, којој је посветио и песму „Мила”.[13] Књижевни рад Уреди Стихови Ђуре Јакшића у Скадарлији Споменик Ђури Јакшићу подигнут 1990. у Скадарлији (аутор: Јован Солдатовић) Ђура Јакшић највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века.[14] Страствен, изузетне имагинације, снажне осећајности, бунтован и слободарски, писао је за романтичарским заносом песме о слободи, против тираније, родољубиву лирику, али и стихове лирског посвећења и дубоког бола. Контроверзан, посветио је збирку поезије Кнезу Милану Обреновићу. Јакшић је зачетник и најистакнутији представник анакреонтске поезије код Срба, али и аутор бројних досетки, афоризама, поетских минијатура. У духу епохе у којој је живео и стварао, Ђура Јакшић је имао своје узоре, међу песницима Петефија и Бајрона, а међу сликарима Рембранта. Често је обрађивао исте мотиве и у књижевним делима и на сликарским платнима. Иако успешни песник и драмски писац, Јакшић је за српску књижевност важан и као приповедач. Огласио се у тренутку када се код нас јављају наговештаји реализма, посебно видљиви у продору савремене тематике. Писао је неколико врста приповедака. Најпре оне у којима је идеализовао наш средњи век, приказујући немањићка времена. Другу групу чине приповетке о животу банатског села, а међу њима је најпознатија ’Сирота Банаћанка’, која и говори о страдању народа током бурних догађаја из 1848, 1849. Трећу групу чине приповетке инспирисане српско-турским ратом, и у њима је родољубива тематика из Јакшићевих песама добила свој природни продужетак. Написао је око 40 приповедака, три драме у стиху: „Станоје Главаш“, „Сеоба Србаља“ и „Јелисавета“. Оставио је незавршен историјски роман Ратници о српско-турском рату 1876—1878. Јакшић је стварао лирску, епску и драмску поезију. Своје лирске песме објављује скоро по свима српским часописима. За живота је објавио збирку своје лирике „Песме“. Најзначајније епске песме су: „Братоубица“, „Невеста Пивљанина Баја“, „Барјактаровићи“, „Мученица“ и „Причест“. Његов рад на драми је двоструко обимнији него на лирици и епу. Јакшић је један од најранијих и најплоднијих српских приповедача. Највише је писао у прози: око четрдесет приповедака и скица, од којих неколико недовршених. Од драма, уметнички је најуспелија Јелисавета кнегиња црногорска, писана у духу шекспировске драматургије, са намером да се на историјској основи прикаже и једна политичка драма, тако важна за целокупну нашу историју, а везана за владареву жену, странкињу пореклом. Много сукоба, страсти, мржње, обликују драматичан однос међу јунацима, и због тога је логично што два главна јунака, Јелисавета и Радош Орловић, на крају тону у лудило. Најмање је радио на лирици, па ипак, Ђура Јакшић је створио известан број песама од трајне и класичне вредности. Неке од њих, као „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Пут у Горњак“, „Кроз поноћ нему“, спадају у најбоље стихове српске поезије. Ђура Јакшић, Девојка у плавом (уље на платну, 1856). Ђура Јакшић, Кнез Лазар (уље на платну), 1857-1858, данас у Народном музеју у Београду Критички осврт Уреди Кад је реч о Јакшићу, онда се у првом реду мисли на његов лирски талент, и у погледу темперамента и у погледу изражаја. Јакшић је романтик у најпотпунијем смислу. Он се развио под утицајем Бранка Радичевића, Змаја, Бајрона и Петефија. Као и сви велики романтичарски песници, и Јакшић је бунтовна и страсна природа, необуздане и плаховите маште и надахнућа, устрептао и бујан и у осећањима и у изражају, незадовољан животом, сав у чежњи за узвишеним и недокучивим. У лирским песмама, где је непосредно и једноставно уобличавао расположење, он је постигао велике успехе, кад није падао у претеран занос и вербализам. У епу, драми и приповеци, где је потребно више мирноће, склада и мере у композицији, он је стварао само осредње. Уколико та његова дела вреде, вреде готово искључиво због снажних лирских места. Он је био и сликарски талент, и целога се живота бавио сликарством. Своје прве песме је потписивао „Ђура Јакшић, молер“. У сликарству је његов узор био Рембрант, из чијих портрета, рађених искључиво контрастним бојама, избија нека унутрашња ватра испод саме боје, изван контура које су изгубљене у боји. Тако је Јакшић схватио реч као изражај, — чисто сликарски. Бурна и опојна емоција, љута „као врх од ханџара“, како сам каже, искрен је и спонтан израз његове личности, не намештена поза и књишка сентименталност. Искрени, ватрени и опојни занос, то је одлика његова романтичарског темперамента, који он код нас најбоље представља, као што Бајрон представља енглески, или Виктор Иго француски романтизам. Ватрени занос свога осећања, љубав или родољубље, сету или песимизам, он дочарава речима које гомила по боји, по звуку, по способности да подстакну нарочиту врсту осећања, али не ради тога да изазове конкретну слику или јасан појам, већ само ради тога да дочара своје основно расположење. Он зна моћ речи, нигда му их није доста, нигда није задовољан избором; бира их и распоређује, затим гомила и засипа. То исто, кат-када, ради и са сликама и појмовима. Његове најлепше песме („На Липару“, „Падајте, браћо“ и друге) уобличене су на тај начин. Он више полаже на ритам него на пластику, зато су његове слике само апстрактни наговештаји нечег што се наслућује. Као што у снажним расположењима превлађују бурне оркестрације и громки узвици, тако у нежнима превлађује присан, топао тон, шапат и цвркутање. Али тај подигнути тон, игра са осећањима и језиком, често је промашила и прешла у блештав стил. Јакшић је имао лепих успеха, али и много неуспеха. Још је Скерлић тачно приметио да је „реч била његова врлина и његова мана“, рекавши да је Јакшић ’песник снаге, али без мере и склада’ Јакшићеве драме у стиху приказују карактере из наше прошлости. Сентименталне љубави, намештена патетика и декламаторски тон превлађују свуда подједнако. „Сеоба Србаља“ је писана народним десетерцем, а „Јелисавета“ и „Станоје Главаш“ врло сликовитим и живим јамбом. Те су драме више за читање него за гледање; у њима вреде снажна лирска места. Јакшићеви драмски карактери су одвећ наивни и претерано идеалисани; они се не уобличавају кроз радњу, већ кроз неприродне и дуге монологе; радња је уопште оскудна и слабо мотивисана. Као романтични репертоар за ширу публику, која воли историјске костиме и декламацију, оне су све игране у позоришту; „Станоје Главаш“ се и данас игра. Иако је Јакшић највише радио у прози, тај део његова књижевног рада је најмање значајан. Он пише историјске приповетке и приповетке са предметом из савременог живота, србијанског и банатског, савремене сеоске приповетке углавном. Најбоље су му приповетке у којима слика банатско село и сељака. У свима приповеткама избија његов заносни лиризам, љубав према националној и личној слободи и побуна против друштвене неправде. Он је један од зачетника социјалне приповетке, која се развила тек у доба реализма, и оснивач лирске приче. Награде које носе име Ђуре Јакшића Уреди Главни чланак: Награда „Ђура Јакшић“ У Српској Црњи се сваке године одржавају манифестације посвећене Ђури Јакшићу. Том приликом се додељује награда „Ђура Јакшић“ за најбољу збирку поезије која је издата на српском језику претходне године. Награду „Ђурин шешир” додељују Фондација „Споменица солидарности” и Установа културе „Стари град” – Кућа Ђуре Јакшића.[15] У Јагодини од 1955. године постоји књижевни клуб „Ђура Јакшић” који од 2000. додељује „Ђурину грамату” као највеће признање клуба.[16] Меморијални музеј Ђуре Јакшића Уреди У Српској Црњи се, у његовој родној кући (која је споменик културе СК 1123), налази музеј посвећен овом великом уметнику.[17] Отворен је 1980.

Retko u ponudi Epizoda iz rata 1912/1913. godine Posveta pisca ilustrovao Bogosav Konjevod prelep dizajn korica Bogosav Konjevod srpski dadaistički i avangardni slikar Sarajevo / Beograd 1926. Jovan Mokranjac (1888 — 1956) bio je veliki srpski violončelista, rođen u Beogradu 13. januara 1888. Njegov otac Vasilije i veliki srpski kompozitor Stevan Stojanović Mokranjac bili su rođena braća. Upravo Stevan Mokranjac prepoznao je Jovanov talenat i uputio ga u Nemačku na školovanje. Tamo je završio konzervatorijum i postao prvi srpski školovani violončelista. Po povratku sa studija prošao je albansku golgotu sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu, o čemu govore i njegove drame, od kojih su neke izvođene u Narodnom pozorištu između dva svetska rata. Bio je jedan od predavača u Srpskoj Muzičkoj školi (danas Muzička škola `Mokranjac`),[1] a zatim docent Muzičke akademije u Beogradu i solista orkestra opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Jedan je od osnivača Simfonijskog orkestra Radio Beograda. Njegova metodika nastave violončela dobila je izuzetne pohvale od Navare, Furnijea, i drugih velikih violončelista i pedagoga zapadne Evrope pedesetih godina XX veka, kao i od profesora Moskovskog konzervatorijuma za muziku Sergija Kriševickog, koji ga je pozvao da predstavi ovo svoje revolucionarno delo, sa mnogim novinama u obučavanju mladih talenata. Jovan Mokranjac Datum rođenja 13. januar 1888. Mesto rođenja Beograd Srbija Datum smrti 18. decembar 1956. (68 god.) U jeku priprema za Rusiju, 18. decembra 1956. godine, umro je na rukama svog najboljeg učenika Andreja Tarasjeva, koji je trebalo da predstavi njegovu metodiku na Moskovskom konzervatorijumu. Violončelo Jovana Mokranjca tada je zaćutalo, pošto je Tarasjev prestao da se bavi muzikom posle smrti svog velikog profesora i postao profesor Filološkog fakulteta u Beogradu na katedri za slavistiku. Violončelo je ostalo u porodici Tarasjev, pošto ga je Mokranjac ustupio Andreju za života, a na njemu su izvesno vreme svirale poznate srpske čelistkinje srednje generacije Sandra Belić i Ksenija Janković. Pošto je bio u nemilosti u vreme komunističkog režima u Srbiji i Jugoslaviji, Jovan Mokranjac je doživljavao mnoge nepravde za života, a njegova metodika nikada nije zaživela. Njegov sin Vasilije Mokranjac nasledio je talenat za muziku i postao jedan od najznačajnih srpskih kompozitora XX veka. Kao i otac doživeo je mnoge nepravde u vreme komunističkog režima i tragično preminuo. Ipak, njegova dela danas rado izvode mnogi muzičari. Tags: Balkanski rat ratovi istorija srba srpska srpskog naroda avangarda avangardni dizajn avant-garde design serbian painter b. konjevod dadaizam konstruktivizam secesija ...

Вздорнов Г.И. Феофан Грек. Творческое наследие Тврд повез са омотом, 33цм, 338страна, илустровано, издавач: ИСКУСТВО - Москва 1983. форзец и прва страна преломљени - књига је у добром стању! knjiga ima eks libris bivšeg vlasnika Книга крупнейшего специалиста по древнерусскому искусству Г. И. Вздорнова имеет своей целью дать полное представление о выдающемся художнике второй половины XIV в. Выходец из Византии, Феофан Грек половину жизни провел на Руси и работал в Новгороде, Нижнем Новгороде, в Москве и ее окрестностях. Его творчество не отделимо от истории русского искусства. Произведения Феофана сохранились только в России. Это такие шедевры мировой живописи, как фрески в новгородской церкви Спаса Преображения (1378), икона Богоматери Донской в Третьяковской галерее (ок. 1392) и деисус в Благовещенском соборе Московского Кремля (90-е гг. XIV в.). Книгу открывают вводная статья о Феофане и его эпохе, антология лучших текстов о Феофане из работ русских, советских и зарубежных ученых и биографические сведения о художнике. Впервые воспроизведена рукопись XVII в. с текстом письма о Феофане, которое принадлежит Епифанию Премудрому. Основной раздел книги составляент каталог, где наряду с уцелевшими произведениями художника даны исчерпывающие сведения об утраченных работах., а также об иконах, фресках и миниатюрах, которые приписываются Феофану. Каталог составлен по принципу развернутых аннотаций. Все сохранившиеся памятники воспроизведены в цвете, что позволяет верно судить о фактуре и колорите живописи Феофана. Књига Г. И. Вздорнова, водећег стручњака за древну руску уметност, има за циљ да да потпуну слику о изузетном уметнику друге половине 14. века. Родом из Византије, Теофан Грк је половину живота провео у Русији и радио у Новгороду, Нижњем Новгороду, Москви и околини. Његово дело је неодвојиво од историје руске уметности. Феофанова дела су преживела само у Русији. Реч је о таквим ремек-делима светског сликарства као што су фреске у Новгородској цркви Преображења Господњег (1378), икона Богородице Донске у Третјаковској галерији (око 1392) и Деесис у Благовештенској катедрали Московског Кремља (90-их година). из 14. века). Књигу отвара уводни чланак о Теофану и његовој епохи, антологија најбољих текстова о Теофану из дела руских, совјетских и страних научника и биографски подаци о уметнику. Први пут је репродукован рукопис из 17. века. са текстом писма о Теофану које припада Епифанију Мудром. Главни део књиге чини каталог, где су, уз сачувана дела уметника, дати исцрпни подаци о изгубљеним делима, као и о иконама, фрескама и минијатурама које се приписују Теофану. Каталог је састављен по принципу детаљних напомена. Сви сачувани споменици су репродуковани у боји, што нам омогућава да правилно проценимо текстуру и боју Феофановог сликарства.

Bijelo Dugme - 1974 - 2004 Originalno izdanje, sadrzi cetiri albuma na pet CD-a. Made in Serbia and Montenegro Novo, neotpakovano, u celofanu! Spisak pesama: Bijelo Dugme 01 Hej, Slaveni 1:30 02 Padaju Zvijezde 4:40 03 Meni Se Ne Spava 4:43 04 Za Esmu 4:15 05 Jer Kad Ostariš 5:40 06 Lipe Cvatu, Sve Je Isto K`o I Lani 4:00 07 Pediculis Pubis 4:25 08 Aiaio Radi Radio 2:53 09 Lažeš 3:47 10 Da Te Bogdo Ne Volim 5:18 Pljuni I Zapjevaj Moja Jugoslavijo 01 Pljuni I Zapjevaj Moja Jugoslavijo 4:31 02 Zamisli 4:12 03 Noćas Je Ko Lubenica Pun Mjesec Iznad Bosne 6:07 04 Kada Odem, Kad` Me Ne Bude 4:37 05 A I Ti Me Iznevjeri 4:03 06 Zar Ne Vidiš Da Pravim Budalu Od Sebe 3:36 07 Hajdemo U Planine 4:36 08 Pjesma Za Malu Pticu 3:50 09 Ružica Si Bila Sada Više Nisi 3:47 Ćiribiribela 01 Ćiribiribela 4:12 02 Đurđevdan Je A Ja Nisam S Onom Koju Volim 3:55 03 Lijepa Naša 3:18 04 Neću To Na Brzaka 4:10 05 Napile Se Ulice 2:49 06 Ako Ima Boga 5:18 07 Nakon Svih Ovih Godina 4:40 08 Evo Zakleću Se 5:53 09 Šta Ima Novo 5:21 Mramor Kamen I Željezo 1-01 Mramor Kamen I Željezo 2:14 1-02 A Milicija Trenira Strogoću 4:25 1-03 Svi Marš Na Ples 3:58 1-04 Na Zadnjem Sjedištu Moga Auta 3:17 1-05 Top 3:36 1-06 Sve Će To, Mila Moja, Prekriti Ruzmarin, Snjegovi I Šaš 8:19 1-07 Ako Možeš Zaboravi 6:40 1-08 Selma 2:21 2-01 Tako Ti Je Mala Moja Kad Ljubi Bosanac 3:05 2-02 Ne Spavaj Mala Moja Muzika Dok Svira 3:12 2-03 Meni Se Ne Spava 5:09 2-04 Odlazim 5:23 2-05 Lipe Cvatu, Sve Je Isto K`o I Lani 3:26 2-06 Pristao Sam Biću Sve Što Hoće 3:15 2-07 Lažeš 4:48 2-08 Sanjao Sam Noćas Da Te Nemam 6:27 Stanje mozete videti na slikama. Zanrovi: pop rock, folk rock pvs1r0

prevod s latinskog od Jelene Marković tvrde korice/zlatotisak/ odlično očuvana minimalni tragovi na koricama potpisana na naslovnoj prigodna posveta na belom predlistu upućena Mihajlu Avramović /S Vikipedije, slobodne enciklopedije Mihailo Avramović Lični podaci Datum rođenja 16. novembar 1864. Mesto rođenja Smederevo, Kneževina Srbija, Osmansko carstvo Datum smrti 16. april 1945. (80 god.) Mesto smrti Beograd, DF Jugoslavija Mihailo Avramović (Smederevo, 16. novembar 1864 — Beograd, 16. april 1945) bio je srpski publicista, naučni radnik i političar. Biografija Završio je Veliku školu u Beogradu. Bio profesor zadrugarstva na Poljoprivrednom fakultetu. Smatra se ocem srpskog zadrugarstva, kako po praktičnom radu (osnovao je prve zadruge krajem XIX veka i više decenija predsedavao Glavnim savezom srpskih zemljoradničkih zadruga), tako i po veoma obimnom publicističkom radu. Na polju zadrugarstva je radio sa Kostom Glavinićem. Osnivač je zemljoradničkog zadrugarstva u Srbiji. U Vranovu kod Smedereva osnovao je 1894. godine prvu zemljoradničku zadrugu.[1] Posebno je izučavao zemljoradničko zadrugarstvo u Nemačkoj i Italiji. Bio je upravnik Saveza zemljoradničkih zadruga u Srbiji, od osnivanja 1895. do 1927. Učestvovao je u osnivanju Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu 1895. i bio član njegovog centralnog odbora skoro do smrti. Pokrenuo je i uređivao prvi zadružni list u Srbiji: Zemljoradničku zadrugu. Osnivač je Saveza zemljoradnika 1919. godine. Biran je za narodnog poslanika na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920.[2] Danas njegovo ime nosi jedna ulica u beogradskom naselju Dedinje./ a posvetio suplent bogoslovije Sv Save Josif Cvijović /S Vikipedije, slobodne enciklopedije Josif Cvijović (Drežnik, 28. avgust (jk) 1878 — Beograd, 3. jul 1957) je bio episkop bitoljski od 1920. do 1931, i mitropolit skopski Srpske pravoslavne crkve, od 1932. do 1957. godine. Biografija Rođen je u selu Drežnik od oca Krste i majke Jelisavete. Osnovnu školu završio je u Požegi i šest razreda gimnazije u Užicu. Pravoslavnu bogosloviju je završio u Beogradu. Oženio se i rukopoložen je u čin đakona 15. septembra 1903, a u čin sveštenika 1. oktobra 1903. Bio je sveštenik u makoviškoj i zatim dragojevačkoj parohiji. Josif je sa suprugom Milevom imao dve ćerke, starija je rođena maja 1904. a mlađa septembra 1905. i umrla 1. novembra 1905. 21. novembra 1905. umrla je i Josifova supruga. Kada je ostao udovac zamonašio se 15. septembra 1913. u manastiru Rakovica. Završio je Duhovnu akademiju u Kijevu i magistrirao tezom „Uloga srpskog sveštenstva u oslobađanju svoga naroda“. Po povratku iz Kijeva predavao je jedno vreme u Bogosloviji u Beogradu i rukovodio Monaškom školom u manastiru Rakovica. Učestvovao je u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu gde je bio vojni sveštenik u četničkom odredu Vojvode Vuka. Poslat je u diplomatsku misiju u Bizerti, zatim u Rusiju, a od 1917. je bio rektor u Srpskoj pravoslavnoj bogosloviji u Oksfordu gde je radio zajedno sa Nikolajem Velimirovićem. Po završetku rata postao je rektor Prizrenske bogoslovije i sa tog mesta je izabran 19. decembra 1920. za episkopa bitoljskog. U Bitolju je osnovao bogosloviju gde je predavao jeromonah Jovan Šangajski. Godine 1931. su ujedinjene eparhije ohridska i bitoljska i sedište je postavljeno u Bitolj, a episkop objedinjene ohridsko-bitoljske eparhije bio je dotadašnji episkop ohridski Nikolaj Velimirović. Tokom 1930. i 1931. zajedno sa jeromonahom Justinom Popovićem poslat je u Prikarpatsku Rusiju (Karpato-Ukrajina) koja je tada pripadala Češkoj. Njihov zadatak je bio da pravoslavce koji su pounijaćeni vrate u pravoslavlje. Izabran je sa mesta episkopa bitoljskog za mitropolita skopskog i ustoličen u Skoplju 1. januara 1932. godine. U Skoplju je pokrenuo časopis „Hrišćansko delo“. U Skoplju se tada osniva Crkveni muzej Južne Srbije zaslugom Radoslava Grujića, kao i prva Galerija fresaka u tadašnjoj državi. Uz njegovu i zaslugu patrijarha Varnave dobrotvorka Persa Milenković se odlučila da podigne manastir Vavedenje u Beogradu. U svom rodnom selu Drežniku mitropolit Josif je podigao školu i crkvu. Po izbijanju Drugog svetskog rata iz Skoplja su ga proterali Bugari 5. maja 1941. godine. Došao je u Beograd kada su već bili uhapšeni patrijarh Gavrilo i episkop žički Nikolaj. Okupljeni oko njega svi prisutni episkopi, niški Jovan, šabački Simeon, braničevski Venijamin, zvorničko-tuzlanski Nektarije, vikarni Arsenije i Valerijan, sastavili su Sinod koji je delovao u ratnim uslovima od 1941. do 1947. godine. Predsednik ovog Sinoda u odsustvu patrijarha bio je mitropolit skopski Josif. Tokom rata organizovao je ekipu Srpske crkve koja je sarađivala sa Komesarijatom za izbeglice Tome Maksimovića. Posle Drugog svetskog rata Srpska pravoslavna crkva je ostala bez imanja i prihoda, pa je mitropolit Josif u zgradi Patrijaršije 1946. osnovao Zavod za izradu sveća. Rukovođenje crkvom preuzeo je patrijarh Gavrilo po povratku u Beograd 1946. godine. Mitropolit Josif je sa saradnicima napisao „Izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda Svetom Arhijerejskom Saboru SPC o radu od 1941. do 1947. godine“, koji svedoči o teškom ratnom periodu, koji je Sabor SPC 1947. usvojio. Posle Drugog svetskog rata vlast mu nije dozvolila da se vrati u Skoplje i preuzme upravljanje eparhijom. Nastanio se tada u Vranju da bi upravljao delom skopske eparhije kome je Vranje pripadalo. Međutim i odatle je proteran. Bio je od aprila 1945. do novembra 1946. administrator mitropolije crnogorsko-primorske. U drugoj polovini 1950. je uhapšen i držan u zatvoru bez suđenja, kasnije je pritvoren u manastiru Žiča. Posle puštanja na slobodu bio je 18 meseci administrator eparhije žičke u odsustvu vladike Nikolaja. Kada je oboleo živeo je u manastiru Vavedenje u Beogradu gde je i umro 3. jula 1957. godine. Sahranjen je u manastirskom dvorištu pored mitropolita zagrebačkog Dositeja...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Ekstra retko ! Ján Kadavý (* 7. travnja 1810., Jestřabí u Krkonoší, okrug Semily - † 11. kolovoza 1883., Martin) bio je slovački publicist češkog podrijetla[1], izdavač, prosvjetni djelatnik, glazbeni skladatelj i učitelj. Obrazovanje, karijera Osnovnu školu pohađao je u Křízlicama (dio sela Jestřabí u Krkonošima), studirao je u Trnavi, na evangeličkim licejima u Bratislavi i Modri, 1850.-51. na Institutu Budeč i istodobno prirodne znanosti na Politehničkom institutu u Pragu (nije završio studij). Radio je kao učitelj u Mydlicama, Jičínu, Rudníku, u 1839-47 na Slovačkoj evangeličkoj školi u Pešti, u godinama 1851-56 u Liptovskom Mikulášu, u godinama 1856-58 kao odgojitelj i kućni učitelj u aristokratskoj obitelji u Pravonínu, u godinama 1858-67 kao učitelj u Partizánská Ľupči, 1867-68 bavio se zemljoradnjom na vlastitom imanju, iz 1869 živio je u Liptovský Mikuláš, iz 1870. bio je činovnik u štedionici godine 1871-75 bio je profesor na slovačkoj gimnaziji u godinama 1873-83 bio je zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu. Život i djelo Bio je svestrani nacionalni kulturno-prosvjetni radnik. Autor je domoljubnih pjesama, osobito dječjih stihova i kraće proze. Kao vjesnik češko-slovačke uzajamnosti objavio je knjigu Vzájemnost ..., u kojoj je proširio Kollárovo shvaćanje slavenske uzajamnosti. Bavio se šturovskim književnim slovačkim, zbog čega se razišao s Kollárom. Godine 1843. sudjelovao je na zboru o donošenju književnoga slovačkoga u Hlbokyu i sastavio prvu slovačku čitanku. Bio je sakupljač slovačkih narodnih pjesama, glazbeni teoretičar, autor glazbenog vodiča za mladež Malý spevák, urednik je prvog dijela zapažene zbirke Slovačke pjesme. Kao zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu proširio je njezin repertoar izvornim skladbama i obradama narodnih pjesama. Njegov zborski opus zastupljen je skladbama Bratislava, Vlasť moja, Čo čušíš, Nitra, milá Nitra, Svätomartinský pochod. Ima grob s nadgrobnom pločom na Narodnom groblju u Martinu. Kadavý, Ján, 8. travnja 1810. Jestřebí, danas Jestřabí u Krkonošama, okrug Semily – 11. kolovoza 1883. Martin, pokopan na Narodnom groblju — slovački učitelj, glazbeni skladatelj, zborovođa, izdavač i prosvjetni djelatnik češkog podrijetla. Studirao je na gimnazijama u Trnavi i Modri, na evangeličkom liceju u Bratislavi te na učiteljskim zavodima u Jičínu i Pragu. Radio je kao učitelj u Češkoj (u Mydlicama, Jičínu, Rudníku kod Trutnova), 1839–47 na slovačkoj evangeličkoj školi u Pešti (s J. Kollárom), 1851–56 u Liptovský Mikulášu, 1858–67 u Nemecká Ľupči (danas Partizánska Ľupča).i 1871. – 75. na slovačkoj gimnaziji u Martinu, istodobno 1873. – 83. zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu. Preko J. Kollára upoznao se s J. Kráľom, A. Sládkovičem, J. M. Hurbanom, V. Paulyn-Tóthom, G. K. Zechenter-Laskomerskim i drugim slovačkim pjesnicima i književnicima te je pod njegovim utjecajem postao vjesnikom sveslavenske uzajamnosti. . Kao urednik sudjelovao je u izdavanju nekih Kollárovih djela (Putopis s putovanja po Gornjoj Italiji, 1843.; Nedjeljne, svečane i prigodne propovijedi i govori, 2. svezak, 1844.; Slávyjeva kći, 1845.), a kao urednik i u objavljivanju djela drugih slovačkih autora, npr. Ľudovít Žella (*1809, †1873; Pjesme, 1842), B. P. Červenák (Ogledalo Slovačko, 1844) i J. M. Hurban (Unija, tj. zajednica luterana s kalvinistima u Mađarskoj, 1846). U Pešti je objavio djelo Uzajamnost u primjerima između Čeha, Moravaca, Slovaka, Šlezana i Lužičana (1843), u kojem je branio Kollárovu ideju o jezičnom i književnom jedinstvu Čeha i Slovaka. Pod utjecajem obitelji Štúrov, razilazio se s Kollárom, zauzimao se za donošenje književnog slovačkog (sudionik sastanaka u Hlbokomu 11.-16.7.1843.), u kojem je 1845. objavio svoju Čitanku za malu djecu i knjiga za seljake i obrtnike, Prijatelj naroda s težištem na narodnu prosvjetu . O svom je trošku izdao Marínu A. Sládkovič (1846.), pripremio za tisak 3. izdanje Nitranskog almanaha (1846.) i surađivao s J. M. Hurbanom na uređivanju Slovenské pávidov. U Liptovskom Mikulášu, kamo je došao u rujnu 1851. na inicijativu M. M. Hodžua, on i A. H. Krčméry izdaju kalendar Živena (1853.), a 1873.–74. izdaju časopis Priateľ ľudu. U Nemeckoj Ľupči aktivno je sudjelovao u kulturnom životu sela, koji je bio usko povezan s dobrovoljačkim kazalištem, harmonizirajući narodne pjesme i obrađujući ih za zbor (svaki nastup obično je završavao nastupom muškog zbora). Bavio se i teorijskim pitanjima slovačkog školstva, nekoliko njegovih radova u tom području smatraju se pionirskima. Napravio je Prijedlog za osnivanje nacionalne škole pri Evangeličkoj crkvi njemačke Ľupčanská (1861.), u kojem je predložio reformu školstva prema trenutnim potrebama. U Budimu je 1870. izdao slovački slovar i Čitanku za prvi razred narodnih škola te poučnu knjižicu za slovački slog i prvi slog (kao pročišćeni prijevod silabista Pavla Gönczyja *1817., † 1892) i 1873 metodički priručnik za pjevanje Malý spevák. Ova djela predstavljaju jedan od vrhunaca slovačke pedagoške književnosti 19. stoljeća. Kao zborovođa Slovačkog zbora pridonio je njegovu svestranom razvoju, priredio je zborske obrade slovačkih, čeških i stranih slavenskih narodnih pjesama koje je složio u antologije (vijence). Autor zborskih skladbi Bratislava; Nitra, draga Nitra; Moja zemlja; Što mirišeš; Martina i dr., od kojih su neki objavljeni u prvom svesku slovačkih katrena (1864.) J. L. Bella, u Slovenské quatrains (1895.), koje su organizirali i izdali J. Meličko i B. Bull te časopisi. . Sudjelovao je u sastavljanju jedinstvene zbirke narodnih pjesama Slovenské spevy (1880. – 1926.), urednički je pripremio njezin prvi svezak (1880. – 82.) koji sadrži 603 narodne pjesme s napjevima te je napisao uvodnu studiju u kojoj je pokušao dati objašnjenje podrijetlo, tipologija i osobitosti slovačkih narodnih pjesama. Redovito je objavljivao poticajne članke iz područja pedagogije i ekonomskog obrazovanja u slovačkim časopisima. Član Tatrína (1844.) i odbora Matice slovenske (1870.), dopisni član Geološkog instituta Reicha u Beču (1859.).

LA MUERTE DE LA NINA Mihailo Šaškević - Ubistvo Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević - Autorsko izdanje iz 2002. godine, 248 strana, tvrd povez, prošiveno. Knjiga je NEKORIŠĆENA. Dragiša Kašiković (Hadžići, 9. avgust 1932 — Čikago, 19. jun 1977) je bio jedan od vođa srpske političke emigracije u Sjedinjenim Američkim Državama. Kašikovići potiču iz Trebinja, iz Hercegovine. Bio je novinar i publicista. Rođen je u imućnoj srpskoj porodici poreklom iz Trebinja, Istočna Hercegovina. Njegov deda je bio Nikola Kašiković, urednik `Bosanske vile`, jednog od najpoznatijih srpskih listova toga doba, koji je izlazio od 1885. do 1914. godine i u kome su sarađivala i najznačajnija pera srpske pismenosti i kulture, kao što su Jovan Dučić, Aleksa Šantić i Jovan Skerlić. Po završetku srednje škole, Dragiša Kašiković upisuje studije prava, ali zbog svojih antikomunističkih i antirežimskih uverenja, biva izbačen sa fakulteta. U Ljubljani naknadno uspeva da nastavi studije prava, a u međuvremenu piše knjige za decu i objavljuje svoja dva prva naslova `Priče iz zoološkog vrta` i `Nasradin hodža`. U posleratnom periodu, Okružni sud u Dubrovniku osudio ga je, kao studenta Pravnog fakulteta, 1952. godine na osam meseci strogog zatvora zbog pokušaja ilegalnog napuštanja Jugoslavije. Kašiković, posle više pokušaja, uspeva da pređe granicu Jugoslavije 1955. godine i domogne se Austrije, gde ostaje dve godine. Posle teške borbe za opstanak, sa sedam dolara u džepu, stiže u SAD. Tamo se, kako su zapisali hroničari iz dijaspore „bori protiv komunizma u otadžbini i snaži srpski duh u izgnanstvu verom pradedovskom i brigom ljudskom“. Po dolasku u Čikago, postaje urednik emigrantskog lista „Sloboda“, glasila Srpske narodne odbrane, koji je bio tada pred gašenjem, ali joj Kašiković, veoma brzo vraća ugled, stvarajući sadržajno bogatu i aktuelnu novinu. Godine 1963. Kašiković pokreće književni list „Danas“ i satirični list „Čičak“ i uspešno vodi radio program Srpske narodne odbrane. Za našu crkvu u Americi prevodi na srpski jezik na hiljade stranica teksta sa engleskog, a i sve značajnije institucije srpske emigracije su se oslanjale na njegovo sjajno obrazovanje, patriotizam, entuzijazam i organizatorske sposobnosti. Dragiša Kašiković je u SAD završio fakultet i perfektno ovladao engleskim, nemačkim i francuskim jezikom. Imao je 45 godina kada je u noći između 18. i 19. juna 1977. godine, zajedno sa devetogodišnjom poćerkom Ivankom Milošević, mučki ubijen za pisaćom mašinom u Čikagu, u redakciji lista „Sloboda“. Izboden je oštrim predmetom tačno šezdesetčetiri puta a poćerka Ivanka sa pedesetčetiri uboda. Izvor: Wikipedia. O autoru ima malo podataka, doduše, nisam puno ni pretraživala. Verujem da oni koje zanima ova oblast, znaju daleko više od mene. istorija, srpska istorija, novija politička istorija, zločini # 33

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 212 str. Ekstra retko !!! 1. izdanje, Budim 1836. god Jovan Stejić (Arad, 1803 — Beograd, 1853) bio je prvi Srbin svršeni doktor medicine, koji je iz Habzburške monarhije došao da radi u obnovljenu Srbiju. Zajedno sa dr Karlom Pacekom jedan je osnivača srpskog građanskog saniteta i 1831. izdavač prvog medicinskog spisa u Srbiji (Poučenije za lečenje bolesti holere). Medicinski fakultet studirao je u Pešti. Doktorirao je u Beču 1829. godine. Kako ga je pri kraju studija medicine stipendirao gospodar Jevrem Obrenović dr Jovan Stejić je po povratku u Srbiju prvo došao kod njega u Šabac 1829. U Kragujevac je otišao 1830. godine, nakon što ga je Knez Miloš predložio za svog ličnog lekara i vaspitača svojih sinova Milana i Mihajla. Ovu dužnost obavljao je od 1830. do 1832. godine. Doktor Jovan Stejić je nakon štampanje svog prvog originalnog spisa, u kome je koristio moderno slobodoumno razmišljanje, „Sabor istine i pouke“, odstupio od novoprihvaćenog Vukovog pravopisa. Knezu Milošu se sa žalbom obratio Vuk Karadžić pismom u kom je naveo: „Taj spis je opasniji za Vas od proklamacije Čarapića i učitelja Mije.“ Stejić je prihvatio Vukovo pismo, ali je odbijao da se u pismo unose crkveno–slovenske reči a ortografija koju je napisao praktično je onemogućila uvođenje Vukovog pisma sve do 1868. godine. Uvređen ovim postupkom Stejić je napustio Srbiju 1832. i prešao u Zemun. Povremeno je dolazio da pomaže dr Kunibertu u lečenju Miloševe porodice. Konačno se vratio u Srbiju 1840, nakon Miloševog proterivanja, kada je postavljen za šefa građanskog saniteta, a 1845. i za glavnog sekretara Državnog sovjeta. Ovu dužnost obavljao je sve do svoje smrti 1853. godine. Srbija je 1829. imala pet lekara. Pored Jovana Stejića, ovu petorku činili su Bartolomeo Kunibert, Đorđe Novaković iz Jagodine, Gligorije Ribakov, Rus koji je radio u Požarevcu i nepoznati turski lekar u Čačku. Među ovim lekarima, Jovan Stejić se isticao jer je bio ličnost izuzetnog kvaliteta. Te svoje sposobnosti, pokazao je ne samo kao lekar već i kao književnik. Među prvima u Srbiji bio zagovarnik ideje o makrobiotičkom načinu ishrane i života. Preveo je sa nemačkog jezika knjigu Makroviotika, ili nauka o produženju života čovečeskog. Jovan Stejić se može smatrati i pionirom transfuziologije. U knjizi pod nazivom „Makroviotika”. Jovan Stejić, je razmatrao šta bi se desilo kada bi se u telo starca ubrizgala krv mladića. Knjiga je iz 1856. godine, iz doba kada se u Evropi ni izdaleka nije razmišljalo o transfuziji, tako da to smatramo pretečom priče o transfuziji, koja je krenula da se primenjuje tek za vreme Prvog svetskog rata.

Vitomir Nikolic- Sunce, hladno mi je Izdanje pjesnikovih prijatelja, Niksic, 1968. Mek povez, 92 strane. POSVETA PESNIKA! Vito Nikolic Витомир Вито Николић (Мостар, 27. април 1934 — Подгорица, 10. септембар 1994)[1] био је црногорски пјесник, новинар и путописац. За живота је објавио три збирке пјесама. Четврту збирку пјесама објавио је његов пријатељ Рајко Бабовић. Постхумно је објављено неколико издања пјесама као и збирка фељтона, путописа, репортажа и записа. [2] Дјетињство Поријеклом Никшићанин, рођен је 1934. године у Мостару, гдје му је отац био у војној служби. Други свјетски рат је пресјекао његово дјетињство. У априлу 1941. његова породица бјежи у Никшић. `Рођен сам у Мостару. Мајка ми је из Буковице, од Јегдића. Моји Николићи су из Озринића. Ја сам комплетан Никшићанин, иако већ дуго живим у Титограду`, увијек је истицао.[3] Вито Николић је био свједок ратних недаћа и страдалник у годинама у којима се уче слова. Рањен је приликом експлозије бомбе од које су погинули његов брат и друг. Италијани су 1943. године убили Витовог оца. Рат га је опет вратио у Мостар, гдје је неко вријеме живио код тетке. Из Мостара је по други пут морао бјежати у Никшић. У бомбардовању Никшића 7. априла 1944. године, Вито је за длаку избјегао смрт. Кад се рат завршио живио је у домовима за ратну сирочад.[1] Боловао је од туберкулозе. Често је у стиховима писао о генерацији која је морала да схвати сву окрутност живота у добу када се „тешко шта схвата”. Стваралаштво Прве збирке пјесама „Друмовања” и „Сунце, хладно ми је!” Вито је штампао о свом трошку. Иако у скромној опреми, биле су тражене и радо читане. Најчешће су их куповали пријатељи са којима је живио кафанским животом. Из Никшића се преселио у Подгорицу гдје је радио у редакцији Побједе.[4] У Побједи је објављивао популарне репортаже „Црном Гором путем и беспућем”. Понекад је приређивао књижевне вечери у кафанама, пред бројном публиком коју је знао да разгали и узбуди својим стиховима. Неки од његових стихова били су извор инспирације музичарима. Витова пјесма „Пијем”, коју је отпјевао пјевач Мики Јевремовић и данас је радо слушана. Рат и распад Југославије Распад Југославије учинио је да Вито Николић као пјесник занијеми. Због непристајања да се укључи у ратно-хушкачу пропаганду матичног листа „Побједа” у септембру 1991. године добио је радну књижицу и рјешење о престанку радног односа. Тешко је поднио рушење Старог моста у Мостару и гранатирање Дубровника. Због свега тога повукао се у тишину свог дома.[1][5] Вито Николић је преминуо 1994. године. Сахрањен је у Никшићу.[5]

ЗВОНИМИР ВУЧКОВИЋ СЕЋАЊА ИЗ РАТА СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 2 О 1 5 КОЛО CVII КЊИГА 720 а) ВУЧКОВИЋ, ЗВОНИМИР (1916-2004) - МЕМОАРИ б) РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ - 1941-1945 - У УСПОМЕНАМА ............................................................ Књига из легендарног плавог КОЛА СКЗ ********* ... Звонимир ВУЧКОВИЋ (Бијељина 1916 - САД 2ОО4), четнички командант - официр бивше YU војске, по слому југословенске државе придружио се снагама Драже Михаиловића, унапређен у чин капетана, а његова јединица постала је Први равногорски корпус! Обезбеђивао је штаб генерала Драже Михаиловића, конгрес у селу Ба и учествовао у борбама са немачким, љотићевским и партизанским снагама... По слому четничког покрета успео је да преко Западне Европе пребегне у САД где је и умро 2004.... ... Занимљиво је да је Звонимир рођен у хрватској, католичкој породици, да му је отац рано умро и да му се мајка преудала за српског официра Краљевине Југославије, потпуковника Александра Вучковића. Између малог Звонимир и очуха Александра остварила се јака веза и очух Александар до краја свог живота снажно је подржавао Звонимира, заложио се да га приме у Београду у Војну академију, помагао га и штитио када је овај направио неки ескцес да не буде избачен из Академије. Звонимир је у знак захвалности примио презиме свог очуха - Вучковић, и то презиме задржао је до своје смрти. Остао је веран традицији Равногорског покрета иако је имао прилично проблема у снагама Драже Михаиловића због свог порекла. (Михајло Грушић) .......................................................... Предговор ЧЕДОМИР АНТИЋ I. СЕЋАЊА ИЗ РАТА II. ОД ОТПОРА ДО ГРАЂАНСКОГ РАТА Р Е Ф Е Р Е Н Ц Е 1. Детињство 2. 61. класа Војне академије 3. У Грчкој 4. Муњевити рат и окупација 5. Равна Гора 6. Партизани 7. Палошевић и Драгиша Васић 8. КОСТА ПЕЋАНАЦ 9. Таковски одред 10. Заузеће Горњег Милановца 11. Борбе око Чачка 12. Рапај брдо 13. Почеци трагедије 14. Братоубилачки рат 15. У Дражиној пратњи 16. Радио станица Геџа 16. Таковска бригада 17. Напади на возове 18. Краљев рођендан 19. Одлазак Врховне команде у Црну Гору 20. Први равогорски корпус 21. Борбе у Качеру 22. Трепча и Мајдан 23. Островица 24. Војна мисија Сједињених Држава 25. Са Американцима од Рудника до Јавора 26. Село Ба 27. Летећа бригада 28. Шумски аеродром 29. Борба за Србију 30. Око Косијерића 31. Савезници напуштају Дражу 32. Амерички авијатичари 33. Збогом оружје 34. Црвена Армија у Србији 35. Босанска голгота 36. Михаиловић у рукама Тита 37. С друге стране Алпа 38. Е п и л о г .......................................................... ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНИЦА 472 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ ЕКСТРА ********** db19/5

Dušan M.Baranin Šume padaju Snaga se budi Beograd štamparija `Sloga`Dušana T.Popovića 1946 Meke korice 202 str redak(ako ne i jedini) odličan primerak-nečitana MESTO PREDGOVORA Ova knjiga bila je gotova za štampu 1938.godine Prilike pod kojima se tada razvijala naša literatura nisu bile povoljne. Nemajući protektora,a proskribovan od cenzure,nisam mogao knjigu objaviti.nekoliko manjih odomaka izašloje po raznim časopisima.Tako je odlomak`Gladna godina`iz Šume padaju,učinio da sam bio i fizički napadnut,jer su šumska preduzeća koja su tamanila šume po Sandžaku,Ercegovini i Crnoj Gori,osetila se pogođeno.O tom napadu u svoje vreme pisala je i `Politika` `Nolit` se načelno bio složio da izs+da knjigu,ali je ion tražio izvesne korekture i ublaženja. Ja sam bio protivan tome i tako je knjiga ostala u latici sve do sada.Moje je uverenje bilo i ostalo da sam objektivno dao ljude i pprilike u kojima su živeli,kako su se osećali i šta su tada radili. Vreme koje je iza toga došlo nije demantovalo ni mene kao pisca,ni glavne junake,Miloša i Janka.Selo i ljudi koji u njemu žive i u najtežim iskušenjima dokazali su da umeju da se bore za lobodu,da žele veću socijalnu pravdu i bez uztezanja da umeju da daju žrtve. Toliko o ovoj knjizi.Druge moje knjige koje su gotove,ako kada ugledaju dana,svavkako će biti i mnogo interesantnije. Dušan M. Baranin -1903. godine na Žabljaku rođen je Dušan Baranin, učitelj, romansijer i publicista. Završio je višu pedagošku školu u Beogradu gde je, takođe, apsolvirao istoriju na Filozofskom fakultetu. U književnost je stupio zbirkama pripovedaka “Seljaci”, “Šume padaju” kao i romanom “Njih troje”. Kasnije se pojavljuju njegove romansirane biografije i istorijski romani, najčešće na temu devetnaestovekovne Srbije. Odrastao na narodnoj epskoj poeziji, vredno je radio na sakupljanju istorijske građe za svoja kasnija dela. Od celokupnog njegovog opusa, izdvaja se ciklus njegovih istorijskih romana: “Zeka Buljubaša”, “Prota Mateja”, “Karađorđe”, “Hajduk Veljko”, “Veliki gospodar”, “Kralj Milan”, “Carica Mara”…. Iako mu kritika nije bila sklona, njegova dela su uživala i uživaju široku popularnost, čak i sada, tri decenije od njegove smrti (1978), negove knjige su veoma tražene i doživele su mnogobrojna izdanja. Baranin je pisao lako i popularno, poštujući istorijske činjenice. Ivo Andrić je veoma cenio njegovo delo i smatrao ga značajnom ličnošću u savremenoj srpskoj književnosti. Svoju bogatu biblioteku Baranin je zaveštao Topoli, gde je i sahranjen, a pri Srpskoj književnoj zadruzi osnovao je fond za nagrađivanje pisaca istorijskih dela. Ovako ga je opisao njegov prijatelj Branko V. Radičević: “Jak čovek, grlat, čvornovatih ruku, čupavih veđa, stršljaste kose. Privlačile su ga jake ličnosti. Pa i on sam, činilo se, kao da je banuo među nas iz nekog hajdučkog romana. On bi rekao – ajdučki roman. Ajdučija. Mogao je na suvo, bez kapi vode, da smaže kilogram livadskog meda. I činio je čudesa. Ali nikad nikome nije uspeo nešto da došapne na uvo a da drugi ne čuju. Takav glas, ljudina i vika…”

knjiga Prpovetke koja sadrzi posvetu Petra Petrovića Pecije najboljem drugu, prijatelju i saradniku na ovoj grešnoj knjizi, književniku g. Konstantinu Koki Đorđeviću Skoplje maja 1930 veoma dobro stanje, pretpostavljam knjiga je prekoricena u tvrd povez, nisam nigde video ovu knjigu pa ne mogu da tvrdim RETKO slobodno pitajte sta vas zanima i ako zelite jos neku sliku Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) je bio književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj[1]. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata. KONSTANTIN ĐORĐEVIĆ (Šabac, 28.10.1900 — Šabac, 20.06.1957) Pripovedač, pesnik i romanopisac, profesor Konstantin Koka Đorđević, rođen je oktobra meseca 1900. godine u Šapcu, od oca Ilije i majke Jelene. [...] Osnovnu školu i nižu gimnaziju Koka je završio u svom rodnom gradu. Bile su to najlepše i najbezbrižnije godine njegovog života. Odrastao je u velikom dvorištu, sa puno porodica i dosta dece, u dobro situiranoj porodici. Deca su živela u svom svetu igre, mašte i nestašluka. Bezbrižno detinjstvo surovo je prekinuto 1914. godine. Rat je Đorđeviću uništio ne samo detinjstvo i mladost, nego i ceo život. Život u izbeglištvu, a potom u logoru, ostavili su neizbrisive tragove u njegovoj duši. Prve izbegličke dane proveo je, sa majkom i braćom, u Tekerišu, za vreme Cerske bitke. Mnoge događaje je neposredno video i doživeo, što će docnije verno opisati u prva dva poglavlja romana U bežaniji. U ratnom haosu, Đorđević je bio uhvaćen i odveden u zarobljeništvo preko Save, ali je uspeo da pobegne, mada još nije imao ni 14 godina. Celu 1915. godinu proveo je u bežaniji, u gradovima pored Morave. Nejaki dečak je bio prinuđen da nadniči kod seljaka i služi, da bude čamdžija; oko dva meseca radio je u Soko Banji kao dnevničar u poreskom odeljenju. U novembru 1915. godine, povlačeći se sa srpskom vojskom, dospeo je do Podgorice, ali je tu po drugi put uhvaćen i interniran u Austro-ugarsku. Sumorne dane proveo je u logorima Braunau, Nežideru, Dunaserdaheu i drugim. Pokušavao je da pobegne u Rusiju i Švajcarsku, ali bez uspeha. Konačno je pušten `po molbi kao nepunoletan`. Po povratku kući, nastavlja školovanje. Na tečaju, koji je trajao od 10. marta 1919. do 29. maja 1920. godine, završio je više razrede Gimnazije. Godinu dana kasnije, 1921, položio je viši tečajni ispit. U materijalnoj oskudici i nemogućnosti da školovanje nastavi na fakultetu, potražio je zaposlenje. Početkom februara 1921. postavljen je za privremenog učitelja u posavotamnavskom selu Kamenici. Tu je ostao do kraja školske godine, a od jeseni, sa nešto ušteđenog novca, postao je student Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 22. jula 1926. godine; profesorski ispit je položio krajem novembra 1930. Prvo zaposlenje dobio je, pre no što je diplomirao, u Velesu, u Makedoniji, gde je, u oktobru 1924. godine, postavljen za predmetnog učitelja u Gimnaziji. U avgustu naredne godine, po sopstvenoj molbi, premešten je za privremenog učitelja Gimnazije u Tetovu. Na insistiranje profesora Kuljbakina, 6. septembra 1926. godine, odmah po diplomiranju na Filozofskom fakultetu, postao je `nastavnik Marijinskog Donskog instituta i Krimskog kadetskog korpusa` u Beloj Crkvi, u Banatu, privatnoj srednjoj školi za Ruse emigrante, gde je predavao srpski jezik i književnost, istoriju jugoslovenskih naroda i geografiju Jugoslavije. Posle dve godine, od 24. septembra 1928, ponovo je u Makedoniji, gde radi kao suplent Muške gimnazije u Skoplju. Oktobra 1931. premešten je u Gimnaziju u Štip, da bi, 31. marta naredne godine, bio vraćen u Skoplje i postavljen za profesora Državne trgovačke akademije. Posle više od sedam godine, 18. septembra 1939, postavljen je za honorarnog upravnika Prve stručne produžene škole u Skoplju. Okupaciju i rasparčavanje Jugoslavije dočekao je u Skoplju, odakle su ga proterali bugarski fašisti. Prešao je u Niš, u junu 1941. godine, i radio kao profesor Trgovačke akademije. U Nišu je ostao do kraja rata. Po oslobođenju, pošto je ocenjen `kao jedan od najsposobnijih, najmarljivijih i književno najkulturnijih nastavnika srednjih škola u Nišu`, u aprilu 1945. godine postavljen je za direktora drame Okružnog narodnog pozorišta. No, već u julu iste godine, prešao je za profesora Trgovačke akademije. Iz Niša je, 17. avgusta 1946. godine, premešten za profesora Trgovačke akademije u Valjevu. Konačno, 20. septembra 1947. godine, premešten je u svoj rodni Šabac, gde radi kao profesor Trgovačke akademije. U Šapcu je završio svoj radni i životni vek. Oženio se u julu 1928. godine Zagorkom Janković, bankarskom službenicom, sa kojom je dobio dvoje dece: kćerku Dušanku i sina Rastislava. Prema dostupnim ocenama iz ocenjivačkih listova, može se zaključiti da je bio izvanredan nastavnik, koga su i učenici veoma voleli i uvažavali. Poezijom se nije mnogo bavio. Za desetak godina, uglavnom između 1920. i 1930, napisao je i objavio samo nekoliko lirskih pesama, među kojima je svakako najbolja pesma Kaluđer, koju je objavio 1925. godine. Stihove ove pesme često je, u užem društvu, govorio Kokin sugrađanin Milorad Panić Surep: Ja sam kaluđer, bez reda, van reda, Bez rize i štapa, drvepih sandala, I ma kog drugog svetskog znaka svešteničkog. Lutalo grozno, bez Dogme, Hanana. Sve mi je tuđe. Ja sam stranac i samac Bez brata, druga, u šupljini zena, Zdraveći tužno svaki smiraj dana, Putujem tako, pjan i blažen, žudim, Daleko neko mračno otkrovenje. Najviše je pisao pripovetke. U periodu od 1921. do 1937. godine, objavio ih je preko 50: Čaj (1921), Čiča (1924), Cerovački vladika (1925), Kad naši dođu, Ucena, Nagodba van stečaja, Prodavci novina, Ratna priča (1926), U aščinici, Božić, Čiča Mane (1928), Paša, Zduhać, Kombadžija (1929), Deca, Povratak, Kapetan Vukota (1930), Baba Ana Vuič, U pansionu, Pod magacinom, Neznani junaci, Čiča Miketa, Kurjak (1931), Lager-baraka, Na vozu, Proba (1932), U školi, Pravi Turčin, Rast čorba, Žena, Kaća (1933), Faćkalica (1934), Pregalac, Kosovo, Metohija, Čakor (1935), Mećava, Lutanje, Medova, Lupe, Vezirov most, Vasjat, Papir, Skadar, Maća, Kroz gudure (1936), Komitaći, Drač, Na noćištu, Bespuće, Na Vardaru (1937). Pored navedenih, objavio je i pripovetke Oslobođenje Skadra, Doktor Miša, Plava grobnica, Krf, Lager i Povratak. U rukopisu je ostalo nekoliko neobjavljenih pripovedaka. Štampao je dve zbirke pripovedaka: Naši ljudi, u Skoplju 1930. u kojoj je objavljeno pet pripovedaka, i Pripovetke, u Beogradu 1934, koja sadrži 14 pripovedaka. Pesme i pripovetke Đorđević je objavljivao u sledećim listovima i časopisima: Venac, Misao, Književni sever, Život i rad, Nova svetlost, Južni pregled, Politika, Narodna odbrana i Budućnost. U izdanju Gece Kona, 1940. godine objavljen je njegov autobiografski roman U bežaniji. Sačuvan je rukopis neobjavljenog romana U lageru, kao i delovi romana Gimnazisti. Rukopis još jednog romana uništen je u Makedoniji, za vreme Drugog svetskog rata. Đorđević se bavio i publicističkim radom. U ukupnom pripovedačkom stvaralaštvu, najbolja i umetnički najvrednija Đorđevićeva pripovetka je Cerovački vladika. Po celovitosti priče, izboru teme, kompozicionoj usklađenosti i dinamici, izgrađenosti stila, po čemu je Đorđević i inače poznat, dramatičnosti i psihološkoj snazi, ona može ući u antologiju međuratne srpske pripovetke. Đorđević ubedljivo i impresivno slika tragediju glavnog junaka, seljaka Sime Simića, iz Cerovca kod Šapca, kome su rat i posleratna partijsko-politička groznica doneli samo neizmerno stradanje i patnju. Pored ove, kvalitetom se izdvajaju pripovetke: Čiča, Čiča Mane, Kad naši dođu, Deca, Pod magacinom, U školi, U pansionu, Baba Ana Vuič, Paša, U vozu, Lager, Povratak, Nagodba van stečaja, Čiča Miketa, Kurjak i Kroz gudure. Autobiografski roman U bežaniji gotovo hroničarskim manirom odslikava surove ratne događaje od Cerske bitke i stradanja naroda u pozadini, do bežanije i potucanja ljudi koji su ostali bez igde ičega. Glavna ličnost romana, dečak Đoka Arambašić, istovremeno je i pisac. Radnja je podeljena na osam poglavlja, kroz koja nas ovaj prerano sazreli dečak, nasilno otrgnut od detinjstva, vodi sigurno i ubedljivo. Konstantin Koka Đorđević je umro u Šapcu, ne dočekavši penziju, 20. juna 1957. godine. Mada nije imao ni punih 57 godina, kao težak srčani bolesnik bio je jako iznuren i oronuo.

Lepo očuvsno kao na slikama Samuel BECKETT Comédies et actes divers Les éditions de minuit, Paris 1966, 11,5x18,5cm, broché First edition Prvo 1. izdanje Samuel Barclay Beckett (/ˈbɛkɪt/; 13 April 1906 – 22 December 1989) was an Irish novelist, dramatist, short story writer, theatre director, poet, and literary translator. His literary and theatrical work features bleak, impersonal and tragicomic experiences of life, often coupled with black comedy and nonsense. His work became increasingly minimalist as his career progressed, involving more aesthetic and linguistic experimentation, with techniques of stream of consciousness repetition and self-reference. He is considered one of the last modernist writers, and one of the key figures in what Martin Esslin called the Theatre of the Absurd.[1] A resident of Paris for most of his adult life, Beckett wrote in both French and English. During the Second World War, Beckett was a member of the French Resistance group Gloria SMH (Réseau Gloria) and was awarded the Croix de Guerre in 1949.[2] He was awarded the 1969 Nobel Prize in Literature `for his writing, which—in new forms for the novel and drama—in the destitution of modern man acquires its elevation`.[3] In 1961 he shared the inaugural Prix International with Jorge Luis Borges. He was the first person to be elected Saoi of Aosdána in 1984. Samjuel Beket (engl. Samuel Beckett; Dablin, 13. april 1906 — Pariz, 22. decembar 1989), bio je irski književnik, dramaturg i romanopisac.[6][7] Biografija[uredi | uredi izvor] Samjuel Beket je rođen u Dablinu, na Veliki petak, 13. aprila 1906, od oca Vilijama Franka Beketa i majke Marije Džons Rou, medicinske sestre, kad su oboje imali 35 godina. Oni su se uzeli 1901. godine. Beket je imao jednog starijeg brata, Frank Edvard Beket (1902–1954). Od svoje pete godine, Beket je pohađao lokalnu školu u Dablinu, gde je počeo da uči muziku, a zatim je premešten u Ersfort Haus školu u centru grada u blizini Harkort ulice. Beketovi su bili članovi aglikanske Irske crkve. Porodična dom, Kuldrinaj u dablinskom predgrađu Foksrok, bila je velika kuća sa baštom i teniskim terenom, koju je 1903. godine izgradio Samjuelov otac, Vilijam. Kuća i bašta, zajedno sa okružujućim seoskim predelom je mesto gde je često šetao sa svojim ocem. Oko 1919. ili 1920. otišao je u Kraljevsku školu Portora u Eniskilenu, koju je pohađao i Oskar Vajld. Otišao je 1923. godine i pohađao Triniti Koledž u Dablinu, gde je proučavao modernu književnost. Prirodni sportista, u kriketu je briljirao kao levoruki udarač i kuglaš srednje brzine leve ruke. Kasnije je igrao za Dablinski univerzitet i odigrao dve prvoklasne utakmice protiv Northemptonšira.[8] Kao rezultat, postao je jedini nobelovac za književnost koji je igrao prvoklasni kriket.[9] Prvi zapisi[uredi | uredi izvor] Beket je studirao francuski, italijanski i engleski na Triniti Koledžu u Dablinu od 1923. do 1927. godine. Izabran je za naučnika modernih jezika 1926. Beket je diplomirao i, nakon kratkog predavanja na koledžu Kembel u Belfastu, zauzeo je mesto predavača engleskog u školi u Parizu od novembra 1928. do 1930.[10] Dok je bio tamo, sa poznatim irskim autorom Džejmsom Džojsom, upoznao ga je Tomas MekGrejvi, pesnik i bliski Beketov pouzdanik koji je takođe tamo radio. Ovaj sastanak je duboko uticao na mladića. Beket je pomagao Džojsu na razne načine, od kojih je jedno bilo istraživanje knjige koja je postala Finnegans Wake.[11] Samjuel Beket, 1920-ih. Godine 1930. Beket se vratio na Triniti Koledž kao predavač. U novembru 1930. predstavio je rad na francuskom jeziku Društvu savremenih jezika Trojstva o tuluškom pesniku Žan du Šasu, osnivaču pokreta pod nazivom le Concentrisme. Bila je to književna parodija, jer je Beket u stvari izumeo pesnika i njegov pokret koji su tvrdili da su „u suprotnosti sa svim onim što je kod Dekarta jasno“. Beket je kasnije insistirao da nije nameravao da zavarava svoju publiku.[12] Kada je Beket dao otkaz u Trinitiju krajem 1931, njegova kratka akademska karijera bila je na kraju. Obeležio ga je pesmom Gnome, koja je inspirisana njegovim čitanjem Wilhelm Meister`s Apprenticeship od Johana Volfganga Getea i objavljena u časopisu The Dublin Magazine 1934:[13] `Provedite godine učenja traćenjem Hrabrost za godine lutanja Kroz svet koji se uljudno okreće Iz ludosti učenja.` Od 1938. godine živi u Parizu, a nakon rata počinje i da piše na francuskom. Zaokupljen problemom ljudske egzistencije i otuđenosti modernog života, Beket u svim svojim delima daje krajnje pesimističku viziju sveta i prikazuje život kao igru viših sila u kojoj je čovek sveden na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno „trajanje“ ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjem spasa.[14] Da bi prikazao apsurdnost takva života i čovekovu bespomoćnost, Beket napušta tradicionalnu romanesknu fabulu i uobičajeni dramski zaplet i zamenjuje ih nizom scena koje se ponavljaju sa malim varijantama, a likove svodi na groteskne i stravične marionete (nemi, slepi, gluvi, itd.), koje se pomiču po nekom besmislenom ritmu unutar svog ograničenog životnog kruga (ulica, raskršće, soba) ili su čak i u tom kretanju onemogućene (smeštene u kante za smeće ili zatrpane u pesku). Izraz je prilagođen tim apsurdnim situacijama i sugeriše ih besmislenim ponavljanjem više-manje istih dijaloga ili dugim unutrašnjim monolozima, u kojima je jezik oslobođen uobičajene gramatičke strukture. Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] Samjuel Beket, 1970. godine. Posle nacističke okupacije Francuske 1940. godine, Beket se pridružio francuskom Otporu, u kojem je radio kao kurir.[15] U nekoliko navrata tokom sledeće dve godine Gestapo ga je skoro uhvatio. U avgustu 1942, njegova jedinica je izdana i on i Suzan pobegli su pešice na jug u bezbednost malog sela Rusilon, u departmanu Vokliz. Tamo je nastavio da pomaže Otporu čuvajući naoružanje u dvorištu svog doma. Tokom dve godine koliko je Beket boravio u Rusilonu, indirektno je pomagao gerilama da sabotiraju nemačku vojsku u planinama Vokliza, iako je retko govorio o svom ratnom radu u kasnijem životu. Francuska vlada ga je odlikovala sa dve medalje, za napore u borbi protiv nemačke okupacije; do kraja svog života, međutim, Beket bi svoj rad u Francuskom otporu nazivao „izviđačkim stvarima“.[16][17] Dok se skrivao u Rusilonu, Beket je nastavio rad na romanu Watt. Roman je započeo 1941. godine, a dovršio ga 1945. godine, ali je objavljen tek 1953. godine; međutim, izvod se pojavio u izaslaniku dablinske književne štampe. Posle rata, vratio se u Francusku 1946. godine gde je radio kao upravnik prodavnica[18] u irskoj bolnici Crvenog krsta sa sedištem u Sent-Lu. Posleratni period[uredi | uredi izvor] 1945. Beket se vratio u Dablin na kratko vreme. Tokom boravka imao je otkriće u majčinoj sobi: ukazao mu se čitav njegov budući smer u književnosti. Beket je osećao da će zauvek ostati u senci Džojsa, siguran da ga nikada neće pobediti u svojoj igri. Njegovo otkrivenje podstaklo ga je da promeni pravac i prizna i sopstvenu glupost i interes za neznanje i nemoć:[19] „ Shvatio sam da je Džojs otišao koliko god je mogao u pravcu da sazna više, [kontrolišući] svoj materijal. Uvek je tome dodavao; samo treba da pogledate njegove dokaze da biste to videli. Shvatio sam da je moj način bio osiromašen, nedostatak znanja i oduzimanje, oduzimanje, a ne dodavanje. ” Samjuel Beket, 1977. godine. Beket je najpoznatiji po predstavi En attendant Godot (Čekajući Godoa; 1953). Kao i većina njegovih dela posle 1947. godine, i drama je prvi put napisana na francuskom jeziku. Beket je na predstavi radio između oktobra 1948. i januara 1949.[20] Njegova partnerka, Suzan Devo-Dumesnil, bila je sastavni deo njegovog uspeha. Devo-Dumesnil je postala njegov agent i slala je rukopis višestrukim producentima dok nisu upoznali Rodžera Blina, uskoro režisera predstave.[21] Najznačajniji je kao pisac pozorišnih komada i jedan od glavnih predstavnika „teatra apsurda“. Napisao je i nekoliko romana, ali svetski uspeh postigao je sa dramama. U to vreme, pedesetih godina, Beket je postao jedan od nekoliko odraslih koji su ponekad vozili lokalnu decu u školu; jedno takvo dete bio je Andre Rusimof, koji će kasnije postati poznati profesionalni rvač pod imenom Andre Džin.[22] Imali su iznenađujuću količinu zajedničkog jezika i povezali su se s ljubavlju prema kriketu, a Rusimof se kasnije prisetio da su njih dvoje retko razgovarali o bilo čemu drugom.[23] Beket je i sam preveo sva svoja dela na engleski jezik, sa izuzetkom Molloy-ja, za koji je sarađivao sa Patrikom Bovlesom. Uspeh Čekajući Godoa otvorio mu je karijeru u pozorištu. Beket je napisao uspešne celovečernje drame, uključujući Fin de partie (1957), Krapp`s Last Tape (1958, napisano na engleskom), Happy Days (1961, takođe napisano na engleskom) i Play (1963). 1961. Beket je dobio Međunarodnu nagradu izdavača Formentor kao priznanje za svoj rad koji je te godine podelio sa Horheom Luisom Borhesom. Od kraja 1950-ih do svoje smrti, Beket je imao vezu sa Barbarom Brej, udovicom koja je radila kao urednica scenarija za BBC. Novlson je o njima napisao: `Bila je mala i privlačna, ali, pre svega, izuzetno inteligentna i načitana. Čini se da su se oboje odmah privukli. Njihov susret bio je izuzetno važan za njih oboje, jer je predstavljao početak veze koja je trebalo da traje paralelno sa onom sa Suzan, do kraja svog života.“[24] Barbara Brej umrla je u Edinburgu, 25. februara 2010. U oktobru 1969. godine, dok je bio na odmoru u Tunisu sa Suzan, Beket je čuo da je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Predviđajući da će njen intenzivno privatni suprug od tog trenutka biti opterećen slavom, Suzan je nagradu nazvala „katastrofom“.[25] Iako Beket nije posvećivao puno vremena intervjuima, ponekad je sretao umetnike, naučnike i poštovaoce koji su ga tražili u anonimnom predvorju hotela PLM Sent Žak u Parizu u blizini njegove kuće u Monparnas.[16] Iako je Beket bio izuzetno privatni čovek, pregled drugog toma njegovih pisama Roja Fostera od 15. decembra 2011. u izdanju The New Republic otkriva da je Beket ne samo neočekivano ljubazan već često spreman da govori o svom radu i procesu koji stoji iza njega.[26] Beket je bio nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1969 „za njegovo pisanje, koje - u novim oblicima za roman i dramu - u siromaštvu savremenog čoveka stiče svoje uzdizanje”.[27] Književni rad[uredi | uredi izvor] Slika iz predstave Čekajući Godoa, najpoznatijeg Beketovog dela. Beketova pisačka karijera može se grubo podeliti u tri perioda: njegova rana dela, sve do kraja Drugog svetskog rata 1945. godine; njegov srednji period, protežući se od 1945. do ranih 1960-ih, tokom kojeg je napisao ono što su verovatno njegova najpoznatija dela; i njegov kasni period, od ranih 1960-ih do Beketove smrti 1989. godine, tokom kojeg su njegova dela tendirala da postaju kraća, a stil minimalistički. Rani rad[uredi | uredi izvor] Generalno se smatra da su Beketovi najraniji radovi pod velikim uticajem dela njegovog prijatelja Džejmsa Džojsa. Oni su eruditi i čini se da prikazuju autorovo učenje samo zbog sebe, što rezultira sa nekoliko nejasnih odlomaka. Uvodne fraze zbirke kratkih priča More Pricks than Kicks (1934) daju reprezentativan uzorak ovog stila:[28] „ Bilo je jutro i Belakva je zapeo u prvoj kantici na mesecu. Bio je toliko zamućen da nije mogao da se kreće ni unazad ni napred. Blažena Beatriče je bila tamo, Dante takođe, i objasnila mu je mesta na mesecu. Prvo mu je pokazala gde je on kriv, a onda je iznela svoje objašnjenje. Imala ga je od Boga, zato se mogao pouzdati u to da je tačan u svakom slučaju. ” Odlomak upućuje na Danteovu Komediju, koja može zbuniti čitaoce koji nisu upoznati sa tim delom. Takođe predviđa aspekte Beketovog kasnijeg dela: fizičku neaktivnost lika Belakva; uronjenje lika u sopstvenu glavu i misli; pomalo nečasna komedija završne rečenice. Slični elementi prisutni su u prvom Beketovom objavljenom romanu, Murphy (1938), koji takođe istražuje teme ludila i šaha (što bi oba bila ponavljajući elementi u Beketovim kasnijim delima). Uvodna rečenica romana nagoveštava pomalo pesimistične prizvuke i crni humor koji animiraju mnoga Beketova dela: „Sunce je sijalo, nemajući alternativu, ni na čemu novom“.[29] Watt, napisan dok se Beket skrivao u Rusilonu tokom Drugog svetskog rata, sličan je po temama, ali manje bujan u svom stilu. Istražuje ljudsko kretanje kao da je matematička permutacija, nagoveštavajući preciznim pokretom Beketovu kasniju preokupaciju - i u njegovim romanima i u dramskim delima. Beketov esej Proust iz 1930. bio je pod snažnim uticajem Šopenhaurovog pesimizma i pohvalnih opisa svetog podviga. U to vreme Beket počinje kreativno pisati na francuskom jeziku. Krajem 1930-ih napisao je niz kratkih pesama na tom jeziku i njihova oskudnost - za razliku od gustine njegovih engleskih pesama otprilike istog perioda, sakupljenih u Echo`s Bones and Other Precipitates (1935) - izgleda da pokazuje da je Beket, iako posredstvom drugog jezika, bio je u procesu pojednostavljenja svog stila, promena takođe evidentna u delu Watt. Srednji period[uredi | uredi izvor] Posle Drugog svetskog rata, Beket se definitivno okrenuo francuskom jeziku kao primarnom za pisanje. Upravo bi to, zajedno sa „otkrovenjem“ koje je doživeo u majčinoj sobi u Dablinu - u kojem je shvatio da njegova umetnost mora biti subjektivna i u potpunosti povučena iz njegovog unutrašnjeg sveta, rezultiralo bi delima po kojima se Beket danas najviše pamti. ... Ko će možda ispričati priču starca? Odmeriti odsustvo u vagi? Granični kamen želite sa rasponom? Zbir procene svetskih nevolja? Ništavilo rečima priložiti? Iz Beketovog dela Watt (1953) Tokom 15 godina nakon rata, Beket je izradio četiri glavne celovečernje dramske predstave: Čekajući Godoa (napisano 1948–1949;), Fin de partie (1955–1957; Endgame), Krapp`s Last Tape (1958), i Happy Days (1961). Ove predstave - za koje se često, s pravom ili ne, smatraju da su bile instrumentalne u takozvanom „Pozorištu apsurda“ - mračno se bave temama sličnim temama približno savremenih egzistencijalističkih mislilaca. Izraz „Pozorište apsurda“ smislio je Martin Eslin u istoimenoj knjizi; Beket i Godo bili su glavni elementi knjige. Eslin je tvrdio da su ove predstave ispunjenje koncepta `apsurda` Albera Kamija;[30] ovo je jedan od razloga zbog kojeg je Beket često lažno etiketiran kao egzistencijalista (ovo se zasniva na pretpostavci da je Kami bio egzistencijalista, iako je u stvari udaljen od egzistencijalističkog pokreta i osnovao je sopstvenu filozofiju). Iako su mnoge teme slične, Beket je imao malo afiniteta prema egzistencijalizmu u celini.[31] Široko govoreći, predstave se bave temom očaja i voljom za preživljavanjem uprkos tom očajanju, pred nerazumevajućim i nerazumljivim svetom. Reči Nel - jednog od dva lika u Endgame koji su zarobljeni u ašbinima, iz kojih povremeno proviruju da bi govorili - mogu najbolje sumirati teme predstava iz Beketovog srednjeg perioda: „Ništa nije smešnije od nesreće, kažem ti... Da, da, to je najkomičnija stvar na svetu. I mi se smejemo, smejemo se, s voljom, u početku. Ali to je uvek ista stvar. Da, to je kao smešna priča koju imamo, čujemo prečesto, i dalje nam je smešna, ali više se ne smejemo.`[32] Kasniji rad[uredi | uredi izvor] Tokom 1960-ih i tokom 1970-ih, Beketova dela pokazivala su sve veću tendenciju - koja se već videla u većini njegovih dela 1950-ih - ka kompaktnosti. To je dovelo do toga da se njegov rad ponekad opisuje kao minimalistički. Krajnji primer ovoga, među njegovim dramskim delima, je Breath iz 1969. godine koji traje samo 35 sekundi i nema likove (mada je verovatno trebalo da pruži ironičan komentar na Oh! Calcutta!, pozorišnu reviju za koju je služio kao uvodni deo).[33] U njegovom pozorištu iz kasnog perioda, Beketovi likovi - kojih je već bilo malo u ranijim predstavama - svedeni su na bitne elemente. Ironično naslovljena Play (1962), na primer, sastoji se od tri lika uronjena do vrata u velike pogrebne urne. Televizijska drama Eh Joe (1963), koja je napisana za glumca Džeka MekGovrana, animirana je kamerom koja se neprekidno zatvara uskim fokusom na lice naslovnog junaka. Predstava Not I (1972) sastoji se gotovo isključivo od Beketovih reči, „pokretna usta sa ostatkom pozornice u mraku“.[34] U bolnici i staračkom domu u kojima je proveo poslednje dane, Beket je napisao svoje poslednje delo, pesmu What is the Word iz 1988. Pesma se suočava sa nemogućnošću pronalaženja reči da se izrazi, što je tema koja odražava Beketovo ranije delo, mada je verovatno pojačana bolešću koju je doživeo kasno u životu. Karakteristike Beketove poetike[uredi | uredi izvor] Junaci su starci i skitnice, klovnovske pojave i ljudske kreature, zatečene u metafizičkom, izobličenom prostoru. Čovek je u njegovim delima bez korena, bez cilja, identiteta i sadašnjosti. Prazan je i opustošen i svodi se samo na jednolične, usporene i apsurdne pokrete, lišene smisla. Njegovi likovi nemaju psihološki i socijalni identitet Čovek je beznačajan i sam po sebi tragičan jer je izgubio istorijsko pamćenje U dramama nema prave radnje ni logičkog sleda jer je sve pokidano u čoveku i među ljudima; umesto fabule, dominira unutrašnja napetost i potištenost (melanholija) U govoru njegovih junaka mnogo je nepovezanosti, ćutanja i ponavljanja istih reči i rečeničnih konstrukcija, a to je posledica sužene i krajnje osiromašene svesti u osiromašenoj stvarnosti Jezik je bez jasnog i konkretnog značenja i njime se sve dovodi u sumnju jer je sve deformisano i bez prave svrhe i pravog smisla – sve je nalik na jedno veliko NIŠTA, pa je zato sve apsurd „Ne hteti reći, ne znati šta hoćemo da kažemo, ne reći šta mislimo da kažemo, a ipak stalno govoriti.“ Nagrade[uredi | uredi izvor] Ratni krst 1939–1945. Medalja Rezistencije 1969. Nobelova nagrada za književnost[7] 1959 honorary doctorate from Trinity College, Dublin 1961 International Publishers` Formentor Prize (podeljeno sa Horhe Luis Borhesom). 1968 Foreign Honorary Member of the American Academy of Arts and Sciences Saoi of Aosdana (Irska) Dela[uredi | uredi izvor] Prevedena na srpski jezik[uredi | uredi izvor] Marfi (1938), izvorno Murphy Moloj (1938), izvorno Molloy Maloun umire (1952), izvorno Malone meurt Čekajući Godoa (1952), izvorno En attendant Godot Svi koji padaju (1956), izvorno All That Fall. Kraj igre (1957), izvorno Fin de partie, Endgame Krapova poslednja traka (1959), izvorno Krapp`s Last Tape Divni dani (1960), izvorno Happy Days Pozorište[uredi | uredi izvor] Human Wishes (c. 1936; objavljeno1984) Eleutheria (written 1947 na francuskom; objavljeno in French 1995, and English 1996) En attendant Godot (objavljeno1952, performed 1953) (Waiting for Godot, pub. 1954, perf. 1955) Acte sans Paroles I (1956); Act Without Words I (1957) Acte sans Paroles II (1956); Act Without Words II (1957) Fin de partie (objavljeno 1957); Endgame (objavljeno 1957) Krapp`s Last Tape (objavljeno 1958) Fragment de théâtre I (late 1950s); Rough for Theatre I Fragment de théâtre II (late 1950s); Rough for Theatre II Happy Days (prvi put izvedeno 1961) Play Come and Go (prvi put izvedeno na nemačkom, zatim na engleskom 1966) Breath (prvi put izvedeno1969) Not I (prvi put izvedeno 1972) That Time (prvi put izvedeno 1976) Footfalls (prvi put izvedeno 1976) Neither (1977) A Piece of Monologue (prvi put izvedeno 1979) Rockaby (prvi put izvedeno 1981) Ohio Impromptu (prvi put izvedeno 1981) Catastrophe (Catastrophe et autres dramatiques, prvi put izvedeno1982) What Where (prvi put izvedeno 1983) Radio[uredi | uredi izvor] All That Fall (broadcast 1957) From an Abandoned Work (broadcast 1957) Embers (broadcast 1959) Rough for Radio I (objavljeno 1976) (na francuskom1961. kao Esquisse radiophonique) Rough for Radio II (objavljeno 1976) (na francuskom 1961. kao Pochade radiophonique) Words and Music (broadcast 1962) Cascando (broadcast:1963 francuska verzija; 1964. engleski prevod) Televizija[uredi | uredi izvor] Eh Joe with Jack MacGowran (broadcast 1966) Beginning To End with Jack MacGowran (1965) Ghost Trio (broadcast 1977) ... but the clouds ... (broadcast 1977) Quad I + II (broadcast 1981) Nacht und Träume (broadcast 1983); Night and Dreams, objavljeno 1984 Beckett Directs Beckett (1988/92) Filmovi[uredi | uredi izvor] Film (1965) Proza[uredi | uredi izvor] Trilogija[uredi | uredi izvor] Molloy (1951); engleska verzija (1955) Malone meurt (1951); Malone Dies (1956) L`innommable (1953); The Unnamable (1958) Romani[uredi | uredi izvor] Dream of Fair to Middling Women (napisano 1932; objavljeno 1992) Murphy (1938); 1947. francuska verzija Watt (1953); 1968, francuska verzija Comment c`est (1961); How It Is (1964) Mercier and Camier (napisano 1946, objavljeno 1970); engleska verzija (1974) Kratka proza[uredi | uredi izvor] More Pricks Than Kicks (1934) `Echo`s Bones` (napisano 1933, objavljeno 2014) `L`Expulsé`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Expelled` Stories and Texts for Nothing (1967) `Le Calmant`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Calmative`, Stories and Texts for Nothing (1967) `La Fin`, written 1946, objavljeno u Les Temps Modernes u 1946 kao `Suite`; `L`Image` (1959) a fragment from Comment c`est[95] `Premier Amour` (1970, written 1946); translated by Beckett as `First Love`, 1973 Le Dépeupleur (1970); The Lost Ones (1971) Pour finir encore et autres foirades (1976); For to End Yet Again and Other Fizzles (1976) Company (1980) Mal vu mal dit (1981); Ill Seen Ill Said (1982) Worstward Ho (1983) `Stirrings Still` (1988) `As the Story was Told` (1990) The Complete Short Prose: 1929–1989, ed S. E. Gontarski. New York: Grove Press, 1995 Ne-fikcija[uredi | uredi izvor] `Dante...Bruno. Vico..Joyce` (1929) Proust (1931) Three Dialogues (with Georges Duthuit and Jacques Putnam) (1949) Disjecta: Miscellaneous Writings and a Dramatic Fragm Tags: Samjel / Semjuel Beket Drama apsurda apsurd

Opis: 1. izdanje prve knjige M. Uskokovića, Beograd 1905, originalni meki povez (stanje kao na slikama), unutra dobro očuvano, bez pisanja, EKSTREMNO RETKO! Аутор - особа Ускоковић, Милутин, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Наслов Под животом / М. [Милутин] М. Ускоковић Врста грађе кратка проза Језик српски Година 1905 Издавање и производња Београд : Радоје Дединац и Милорад Куртовић, 1905 (Београд : Савић и комп.) Физички опис 92 стр. ; 20 cm ISBN (Брош.) Težina: 0.2 kg Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 — Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane .Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanјa 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke iѕložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konfrenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Dоšljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 KC

Polovna knjiga, unutrašnjost, izuetno očuvana. Posveta autora na predlisu. Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, 1958. god. Broširan povez, 20 cm. 97 str. 17. februara 1883. godine u Velikom Bečkereku rođen je pisac i književni i likovni kritičar Todor Manojlović. Sa majčine strane bio je potomak ugledne bečkerečke porodice Kupusarević. Gimnaziju je završio u rodnom gradu, nakon čega je studirao prava u Budimpešti i Nađvaradu. Za njegov književni razvoj od presudnog značaja bilo je studiranje u Nađvaradu, gde je sklopio poznanstvo sa čuvenim mađarskim pesnikom Endreom Adijem. Studije prava je napustio 1911, da bi otišao u Bazel, gde je studirao istoriju umetnosti. Početkom 1914, iz Bazela je otišao u Firencu, gde ga je zatekao Prvi svetski rat. Tu je ostao sve do 1916, kada je kao dobrovoljac otišao na Krf. Na Krfu je radio u komandi mesta kao prevodilac na francuski i italijanski jezik. Godine 1918. napustio je mesto prevodioca i prešao u Presbiro, gde je ostao do kraja rata kao saradnik u “ Srpskim novinama” i “ Krfskom zabavniku” . Po završetku Prvog svetskog rata došao je u Beograd, gde je sa plejadom istaknutih pisaca međuratnog perioda (Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Sibe Miličić, Sima Pandurović, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović itd) igrao zapaženu ulogu u stvaranju književnog izraza beogradske moderne. U međuratnom periodu obavljao je dužnosti sekretara Opere Narodnog pozorišta u Beogradu (1920-1924), sekretara Matice srpske u Novom Sadu i urednika Matičinog “ Letopisa” (1931-1938), da bi 1938. bio postavljen za bibliotekara Senata Kraljevine Jugoslavije. Kada je godinu dana ranije ustanovljena Umetnička akademija, bio je imenovan za profesora istorije umetnosti i tu je ostao do izbijanja Drugog svetskog rata. Za vreme nemačke okupacije nastavio je da piše i objavljuje radove, zbog čega je po završetku rata imao problema sa vlastima. Manojlović se tada vratio u Zrenjanin, gde je nastavio da se bavi književnim radom, sarađujući u brojnim književnim časopisima. Početkom pedesetih godina vraća se u književne tokove u zemlji, pre svega zahvaljujući kolegama i poštovaocima. Penzionisan je 1953. godine. Manojlović je napisao na desetine članaka, studija, likovnih i književnih kritika, a prevodio je sa mađarskog, nemačkog, francuskog i italijanskog jezika. Najznačajnija dela su mu knjige pesama “ Ritmovi” (1922), “ Vatrometi i bajka o Akteonu” (1928) i “ Pesme moga dvojnika” (1958), zatim, drame “ Centrifugalni igrač” (1930), “ Katinkini snovi” (1932), “ Opčinjeni kralj” (1936) i “ Nahod Simeon” (1940), te zbirke eseja “ Ogledi o slikarima” (1943) i “ Ogledi iz književnosti i umetnosti” (1944). Visoko obrazovan i svestran, veliki erudita, poliglota i kosmopolit, za života je stekao reputaciju “ najvećeg Evropejca u srpskoj kulturi” i jednog od vodećih srpskih/jugoslovenskih pesnika, dramskih pisaca, likovnih i književnih kritičara i esejista. Bio je odlikovan od strane italijanskog kralja Vitoria Emanuelea III Ordenom italijanske krune (1938), a bio je član jugoslovenskog PEN kluba. Preminuo je u Zrenjaninu 27. maja 1968.

Lajoš Zilahi KOMPLET DELA 1 - 10 Bratstvo-jedinstvo Novi Sad, 1977. godine, tvrd kožni povez. Knjige su odlično očuvane, izvanredno, čiste, uredne, nisu čitane. Komplet sadrži sledeće naslove: 01. ZAROBLJENICI 02. GRAD IZBEGLICA 03. SAMRTNO PROLEĆE 04. KAD DUŠA ZAMIRE 05. OSVETA ORUŽJA 06. BEGUNAC 07. PURPURNI VEK 08. RAZBESNELI ANĐEO 09. ARARAT I 10. ARARAT II Lajos Zilahi, pisac i publicista je bio jedan od najuspešnijih pisaca mađarske književnosti. Bio je i moderan tekstopisac, preduzetnik i vlasnik novinske kuće. “Mi smo pisci koji žive sredinom dvadesetog veka i pokušavamo da razmišljamo, profesionalno pratimo nove misli koje se pojavljuju u čitavom čovečanstvu, a mi se polako uveravamo – i to verovanje je dublje iz dana u dan – da ljudsko društvo ima veliki potencijal u svim tačkama globusa – ide ka prosperitetu.” Ova izjava čini osnovu svih misli u delima Lajoša Zilahija. Rođen je 27. marta 1891. godine u Salvadoru. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Budimpešti i jedno vreme radio u advokatskoj kancelariji. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu i bio je teško ranjen u borbi. Njegov prvi, blago erotski i lirsko-emocionalni ljubavni roman SAMRTNO PROLEĆE, postigao je veliki uspeh i učinio ga poznatim i van granica Mađarske. Jedno od osnovnih obeležja njegovih radova između dva rata bila je društvena i moralna kriza, kao posledica Prvog svetskog rata. Sve vreme je imao značajnu ulogu u javnom životu, pokušavajući neuspešno da posreduje između zvanične politike Hortijevog sistema i levičarske inteligencije, na inicijativu Novog intelektualnog fronta. Osnovao je sopstvenu filmsku produkciju i angažovao poznate mađarske glumce, snimajući SAMRTNO PROLEĆE, a za scenografiju je koristio svoj nameštaj, dok su sekvence na selu, snimane na njegovom ličnom imanju. Po izbijanju Drugog svetskog rata, on se sve više protivi Hortijevom režimu i fašizmu, a odmah po završetku rata, otputovao je u Ameriku, službeno, da se više nikada nije vratio. Izbeglištvo mu je teško palo, a u Americi je napisao roman o porodici Dukaj, dajući detaljan prikaz moralne dezintegradije i dekadencije mađardske aristorkatije. Mogao je u Americi pristojno da živi od svog rada ali mu je emigraija teško padala. Toliko je želeo da se vrati kući, da je početkom šezdesetih kupio je kuću u Novom Sadu, a često je išao do granice da bi video svoju domovinu, bar izdaleka. Tek je 1973. godine smogao snage da ode u rodnu Mađarsku, gde je predao molbu za repatrijaciju svojoj supruzi, Piroški Barczi. Međutim, to više nije bilo moguće. Umro je 1. decembra 1974. godine u Novom Sadu. Na kraju, urna sa njegovim pepelom je postavljena na groblju Farkasreti u Budimpešti. O sebi je govorio: `U Americi mi govore da sam komunista, kod kuće da sam reakcija, tako da ne znam šta mi stvara veću gorčinu`. Opis delom sa interneta. # 555

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! RETKO !!! u ponudi Smrt Smail-age Čengijica, pjesan Ivana Mazuranica. 1876 god. Zagreb Naakladom sveucilistne knjizare Franje Zupana (Albrecht i Fiedler) Sesto izdanje Sa slikom pjesnika i ilustracijama po nacrtu F. Kanitza Smrt Smail-age Čengića je istorijski spev Ivana Mažuranića objavljen 1846. godine, a ujedno je i njegovo najpoznatije delo. Osnovnu građu za delo pesnik pronalazi u istorijskom događaju: pogibiji hercegovačkog paše Smail-age Čengića. Spev se sastoji iz pet pevanja (Agovanje, Noćnik, Četa, Harač, Kob), koja čine ukupno 1134 stiha U ovom su epskom Mažuranićevom delu, kroz pet je dramatičnih pevanja: „Agovanje“, „Noćnik“, „Četa“, „Harač“, „Kob“,prikazan, u lokalnom kontekstu, univerzalni sukob sila dobra i zla, te borba za slobodu. Smail-aga je, u Mažuranićevom spevu, prikazan kao surovi tlačitelj, koji u mučenju nalazi sadistički i brutalni užitak. Četa junaka ide kroz noć, kroz tajne prolaze i šume i klisure, sa misijom osvete. Osveta je u ovom spevu ona silna, tinjajuća snaga koja u čitaocu budi napetost koja neprekidno uzrasta i na kraju doživljava olkašanje korz neki neobični, emotivno angažovani, dramski katarzis. Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Bio je oženjen Aleksandrom Demeter (sestrom književnika Dimitrija Demetera bogatom i obrazovanom devojkom iz Zagreba, sa kojom je imao sedmoro dece. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Započeo je filozofiju u Zagrebu, a druge školske 1834/35. godine slušao je u Mađarskoj u Sombathelju,[2] pa se 1835. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[3] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Međutim započeo je književni rad kao `mađarski pesnik`, objavivši 1832. godine u Rijeci, `Oproštajnu pesmu`, na mađarskom jeziku.[4] Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvjetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju (pomirenju) Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[5], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorska kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[6], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[7]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[8], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[9] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[10] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.

Knjiga je dobro očuvana,nedostaje mali deo korice sa strane pri vrhu(kao na slici). Knjiga o Nemačkoj 1 (2. deo, iako je planiran, nikad nije ugledao svetlost dana) Geca Kon, 1931. Beograd ,,Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označan kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku.`` ,, Miloš Crnjanski se putopisom kao žanrom bavio u nevelikom broju svojih knjiga, a pre svega u delima `Ljubav u Toskani`, `Putopisi` i `Knjiga o Nemačkoj`. Međutim, stiče se utisak da je veći deo njegovog stvaralaštva svojevrsni putopis. Elemente tog žanra imaju čak i `Seobe` i `Roman o Londonu`, a multižanrovske karakteristike ima i njegova knjiga `Kod Hiperborejaca`. Ipak, ne bismo mogli reći da je sve što je u formi putopisa nastalo iz pera Miloša Crnjanskog pripada književnosti. Poznato je da je, kao novinar i dopisnik srpskih, odnosno jugoslovenskih listova, mnoge svoje putopisne tekstove pisao publicističkim stilom i objavljivao ih u `Politici`, `Vremenu` i drugim listovima. Zapravo, u velikom broju slučajeva reč je o putopisnim reportažama, sa primesama i putopisne i publicističke proze. Za većinu tih reportaža karakteristično je upravo preplitanje književnog i novinarskog izraza, ali oni po svom kvalitetu daleko nadmašuju dobar novinarski tekst.``

Edicija Plava ptica – KOMPLET 102 - deset kola po deset knjiga, plus 2 knjige vanredno izdanje - retko u kompletu, očuvanost dosta dobra, ima poneka slabija, ima i poneka odlična, neke imaju malo iskrzan omot, većina veoma dobar, na 2 knjige nedostaje omot, nekoliko ima posvetu ili pečat, ali sve u svemu veoma dobar komplet. Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“ Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivo veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. U nastavku sledi spisak knjiga edicije Plava ptica koje su izašle pre II svetskog rata. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. I kolo: 1. H. Dž. Vels…………………………….Rat svetova 2. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 1 3. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 2 4. E Salgari……………………………….Breg Svetlosti 5. Ž. A. Roni Stariji……………………..Vatra 6. Dž. O. Kervud…………………………Lovci vukova 7. K. Dojl……………………………………Baskervilski pas 8. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 1 9. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 2 10. Dž. London…………………………..Džeri Ostrvljanin II kolo: 11. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 1 12. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 2 13. Dž. O. Kervud………………………..Lovci zlata 14. N. Bajkov………………………………Veliki Van 15. Z. Grej…………………………………..Osvetnik prašume 16. N. Gogolj……………………………….Vij, kralj duhova 17. K. Dojl…………………………………..Iščezli svet 18. DŽ. London……………………………Majkl, brat Džerijev 19. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 1 20. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 2 III kolo: 21. K. Maj………………………………… Sin lovca na medvede 22. K. Maj………………………………….Duh Ljana Estakada 23. J. Lari……………………………………Karik i Valja 24. Dž. A. Roni Stariji………………….Džinovski Lav 25. H. Gilbert………………………………Robin Hud 1 26. H. Gilbert………………………………Robin Hud 2 27. V. Bonzels……………………………..Pčelica Maja 28. E. T. Siton……………………………..Rolf i Kvonab 29. A. Beljajev…………………………….Amfibija 30. R. Montgomeri……………………….Karkadžu IV kolo: 31. E. Salgari……………………………….Crni gusar 32. R. Hagard……………………………….Rudnici cara Solomona 33. Dž. London…………………………….Beli očnjak 34. F. Treler…………………………………Gaučov sin 35. R. L. Stivenson……………………….Crna strela 36. J. Korinjec………………………………Tamo daleko, preko reke 37. M. Murkok……………………………..Erlik od Melnibonea 38. B. Prus……………………………………Faraon 1 39. B. Prus……………………………………Faraon 2 40. B. Prus……………………………………Faraon 3 V kolo: 41. Dž. Lukas………………………………..Zvezdani ratovi 42. K. Kampanj……………………………..Zbogom mojih petnaest godina 43. M. Šeli…………………………………….Frankenštajn 44. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 1 45. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 2 46. Č. Roberts……………………………….Ridji lisac 47. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 1 48. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 2 49. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 3 50. DŽ. Vebster…………………………….Tata dugonja VI kolo: 51. M. Langl…………………………………Kapije vremena 52. L. Tolstoj………………………………..Hadži Murat 53. B. Kliri……………………………………Prva ljubav 54. M. Murkok………………………………Mornar na moru sudbine 55. V. Derluf…………………………………Karavan za Oregon 56. V. Skot……………………………………Ajvanho 1 57. V. Skot……………………………………Ajvanho 2 58. E. Salgari…………………………………Kraljica Kariba 59. Dž. F. Kuper…………………………….Uhoda 60. S. O Del…………………………………..Ostrvo plavih delfina VII kolo: 61. L. Terson………………………………….Svemirski brod Galaktika 62. P. de Mendelson………………………..Marijana moje mladosti 63. G. Gardonji……………………………….Rob Huna 64. M. Langl…………………………………..Vihor pred vratima 65. V. Frolov…………………………………..Senka sumnje 66. V. Vandžerin…………………………….U davno doba 67. F. H. Bernet………………………………Tajna napuštenog vrta 68. Dž. Kjelgard……………………………..Crvenko 69. M. Murkok………………………………..Zla kob belog vuka 70. N. F. Mejzer………………………………Deda, volim te VIII kolo: 71. M. Tven……………………………… …….Novi doživljaji Toma Sojera 72. F. A. Suli………………………… ………..Leon i Leonina 1 73. F. A. Suli……………………………………Leon i Leonina 2 74. Ž. Vern………………………………………Južna zvezda 75. B. Stoker……………………………………Drakula 1 76. B. Stoker……………………………………Drakula 2 77. K. Maj……………………………………….U dolini smrti 78. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 1 79. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 2 80. P. Urošević…………………………………Tihana iz Erga IX kolo: 81. E. de Amičis………………………………..Srce 82. K. Maj………………………………………..Sibirski lovac 83. V. Vahman………………………………….Morski Đavo 84. A. Troaja…………………………………….Mala Vju 85. H. Malo………………………………………Bez porodice 1 86. H. Malo………………………………………Bez porodice 2 87. M. Murkok………………………………….Kula koja iščezava 88. H. Viliamson……………………………….Vidra Tarka 89. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 1 90. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 2 X kolo: 91. E. B. Liton…………………………………..Poslednji dani Pompeja 92. M. Parhomov………………………………Ulica 93. A. Arnold……………………………………Mladi Šerlok Holms (BEZ OMOTA) 94. V. R. Martines…………………………….Doživljaji Simona Bolivara 95. A. Šomlo……………………………………Kao… 96. V. Jan………………………………………..Batu-kan (BEZ OMOTA) 97. P. Divoa……………………………………..Lavaredovih pet marjaša 98. A. i E. Sifert………………………………..Bela 99. R. Sabatje………………………………….Švedske šibice 100. D. Orgel……………………………………Đavo u Beču Vanredna izdanja: 101. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 1 102. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 2 Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini. Tags: Jugoslavija Jugoslovenske izdavačke edicije Plava Plava ptica Ptice Siniša Lekić Srpska književnost i kultura Žika Bogdanović Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sve knjige imaju zastitne omote, koji su po malo iskrzani, kod dve knjige zastitni omotac znatno losiji. Sve ostalo u redu. Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“ Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivo veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. U nastavku sledi spisak knjiga edicije Plava ptica koje su izašle pre II svetskog rata. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. I kolo: 1. H. Dž. Vels…………………………….Rat svetova 2. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 1 3. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 2 4. E Salgari……………………………….Breg Svetlosti 5. Ž. A. Roni Stariji……………………..Vatra 6. Dž. O. Kervud…………………………Lovci vukova 7. K. Dojl……………………………………Baskervilski pas 8. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 1 9. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 2 10. Dž. London…………………………..Džeri Ostrvljanin II kolo: 11. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 1 12. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 2 13. Dž. O. Kervud………………………..Lovci zlata 14. N. Bajkov………………………………Veliki Van 15. Z. Grej…………………………………..Osvetnik prašume 16. N. Gogolj……………………………….Kralj Duhova 17. K. Dojl…………………………………..Iščezli svet 18. DŽ. London……………………………Majkl, brat Džerijev 19. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 1 20. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 2 III kolo: 21. K. Maj………………………………… Sin lovca na medvede 22. K. Maj………………………………….Duh Ljana Estakada 23. J. Lari……………………………………Karik i Valja 24. Dž. A. Roni Stariji………………….Džinovski Lav 25. H. Gilbert………………………………Robin Hud 1 26. H. Gilbert………………………………Robin Hud 2 27. V. Bonzels……………………………..Pčelica Maja 28. E. T. Siton……………………………..Rolf i Kvonab 29. A. Beljajev…………………………….Amfibija 30. R. Montgomeri……………………….Karkadžu IV kolo: 31. E. Salgari……………………………….Crni gusar --------- FALI ❗ 32. R. Hagard……………………………….Rudnici cara Solomona 33. Dž. London…………………………….Beli očnjak 34. F. Treler…………………………………Gaučov sin 35. R. L. Stivenson……………………….Crna strela 36. J. Korinjec………………………………Tamo daleko, preko reke 37. M. Murkok……………………………..Erlik od Melnibonea 38. B. Prus……………………………………Faraon 1 39. B. Prus……………………………………Faraon 2 40. B. Prus……………………………………Faraon 3 V kolo: 41. Dž. Lukas………………………………..Zvezdani ratovi 42. K. Kampanj……………………………..Zbogom mojih petnaest godina 43. M. Šeli…………………………………….Frankenštajn 44. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 1 45. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 2 46. Č. Roberts……………………………….Ridji lisac 47. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 1 48. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 2 49. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 3 50. DŽ. Vebster…………………………….Tata dugonja ---------- Losiji omot VI kolo: 51. M. Langl…………………………………Kapije vremena 52. L. Tolstoj………………………………..Hadži Murat 53. B. Kliri……………………………………Prva ljubav 54. M. Murkok………………………………Mornar na moru sudbine 55. V. Derluf…………………………………Karavan za Oregon 56. V. Skot……………………………………Ajvanho 1 57. V. Skot……………………………………Ajvanho 2 58. E. Salgari…………………………………Kraljica Kariba 59. Dž. F. Kuper…………………………….Uhoda 60. S. O Del…………………………………..Ostrvo plavih pingvina -------- Omot losiji VII kolo: 61. L. Terson………………………………….Svemirski brod Galaktika 62. P. de Mendelson………………………..Marijana moje mladosti 63. G. Gardonji……………………………….Rob Huna 64. M. Langl…………………………………..Vihor pred vratima 65. V. Frolov…………………………………..Senka sumnje 66. V. Vandžerin…………………………….U davno doba 67. F. H. Bernet………………………………Tajna napuštenog vrta 68. Dž. Kjelgard……………………………..Crvenko 69. M. Murkok………………………………..Zla kob belog vuka 70. N. F. Mejzer………………………………Deda, volim te VIII kolo: 71. M. Tven……………………………… …….Novi doživljaji Toma Sojera ---------- FALI ❗ 72. F. A. Suli………………………… ………..Leon i Leonina 1 73. F. A. Suli……………………………………Leon i Leonina 2 74. Ž. Vern………………………………………Južna zvezda 75. B. Stoker……………………………………Drakula 1 76. B. Stoker……………………………………Drakula 2 77. K. Maj……………………………………….U dolini smrti 78. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 1 79. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 2 80. P. Urošević…………………………………Tihana iz Erga IX kolo: 81. E. de Amičis………………………………..Srce 82. K. Maj………………………………………..Sibirski lovac 83. V. Vahman………………………………….Morski Đavo 84. A. Troaja…………………………………….Mala Vju 85. H. Malo………………………………………Bez porodice 1 86. H. Malo………………………………………Bez porodice 2 87. M. Murkok………………………………….Kula koja iščezava 88. H. Viliamson……………………………….Vidra Tarka 89. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 1 90. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 2 FALI CELO DESETO KOLO !!! X kolo: 91. E. B. Liton…………………………………..Poslednji dani Pompeja 92. M. Parhomov………………………………Ulica 93. A. Arnold……………………………………Mladi Šerlok Holms (BEZ OMOTA) 94. V. R. Martines…………………………….Doživljaji Simona Bolivara 95. A. Šomlo……………………………………Kao… 96. V. Jan………………………………………..Batu-kan (BEZ OMOTA) 97. P. Divoa……………………………………..Lavaredovih pet marjaša 98. A. i E. Sifert………………………………..Bela 99. R. Sabatje………………………………….Švedske šibice 100. D. Orgel……………………………………Đavo u Beču Vanredna izdanja: 101. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 1 102. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 2 Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini. Tags: Jugoslavija Jugoslovenske izdavačke edicije Plava Plava ptica Ptice Siniša Lekić Srpska književnost i kultura Žika Bogdanović Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije

U dobrom stanju! Raritet, veoma retko! Pesme Mirza-Šafije : većinom po Bodenstetu / od Jovana Jovanovića Zmaja Autor: Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Bodenstedt, Friedrich, 1819-1892 Naslov Pesme Mirza-Šafije : većinom po Bodenstetu / od Jovana Jovanovića Poezija Jezik: Srpski Godina 1871 Izdavanje i proizvodnja Beč : na svet izdao Đorđe Rajković, 1871 (Beč : štamparija Jermenskoga manastira) Fizički opis 142 str. 14 cm Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) je bio jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Po zanimanju bio je lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Najznačajnije Zmajeve zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem) Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. u uglednoj plemićkoj porodici.[2] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je prandeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[2] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[3] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija rođena Gavanski bila je iz Srbobrana.[4] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine. Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[5] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[7] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima, podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[8] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[9] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma` da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[10] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list `Žižu`. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan vratio se u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio uz put svojim dečijim listom `Nevenom`. Bavio se politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio penziju od 4000 dinara. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Jovanović za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[11] Zbog nekih svojih postupaka doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda `Harfe Siona`, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[12] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[13] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnosti nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[14] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena. Đorđe Rajković (Novi Sad, 5. maj 1824 - Novi Sad, 9 avgust 1886) je bio srpski književnik, učitelj, prevodilac i urednik brojnih listova. Po završetku osnovne škole pohađao Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu do petog razreda. Potom odlazi u Požun, i na Evangeličkom liceju slušao retoriku i poetiku, ali je nakon godinu dana morao da odustane jer nije imao novca za školovanje. Po povratku u Novi Sad postao aktuar (lični sekretar) profesora Petra Jovanovića, i sa njim išao u inspekciju škola u Sremu. U službi Jovanovića bio od 1843. do 1847. godine. Privatno je položio ispite za sedmi i osmi razred gimnazije. Svedodžba koju mu je 1847. izdao direktor Novosadske gimnazije omogućila mu je da radi kao učitelj. Na preporuku mentora Jovanovića dobio je 1847. službu u Vukovaru. Po izbijanju Bune 1848. godine odlazi u Srbiju, gde se zaposlio kao profesor i zamenik upravitelja niže gimnazije u Negotinu. Predavao je latinski i nemački jezik.[1] Zbog loših uslova za rad (epidemija kolere, opšte siromaštvo, loši odnosi u profesorskom kolegijumu) vratio se 1849. godine u Novi Sad. Potom je radio kao kancelist (pisar) kod gradonačelnika i u Okružnom sudu. U jesen 1851. počinje da radi kao učitelj III razreda osnovne škole.[1] Konstantni problemi sa zdravljem (žutica, reuma) su ga ometali u radu. Lečio se u bolnicama u Pakracu i Grefenbergu u Šleskoj. Boravio je i u banjama. Lečenje nije dalo očekivane rezultate, i u jesen 1865. je penzionisan.[1] Umro je 1886. godine od raka jetre nakon naizgled uspešnog lečenja u banji Radegund u Štajerskoj. Sa suprugom Draginjom imao je sina Savu. Pošto se 1857. razveo oženio se Nemicom Emili Rorsoh.[1] Rad u štampi Priloge objavljivao u Vojvođanki, Sedmici, Južnoj pčeli, Javoru, Srpskoj zori, Nevenu, Danici, a sarađivao i u hrvatskim listovima Neven, Gospodarski list i Napredak. Pisao je pedagoške članke, basne, aforizme, pesme i dr. Pored originalnih priloga objavljivao je i prevode sa nemačkog i ruskog.[1] Po osnivanju Školskog lista 1858. preuzeo je dužnost odgovornog urednika. Nakon deset brojeva razišao se sa vlasnikom lista Danilom Medakovićem. Zajedno sa Jovanom Jovanovićem Zmajem pokrenuo i uređivao humorističko-satirični list Komarac, koji je bio liberalno i antiklerikalno nastrojen. Rajković 1862. napušta Komarca, koga preuzima Aca Popović Zub. Kratak period tokom 1862.63 godine izdavao je zajedno sa dr Đorđem Natoševićem i Jakovom Ignjatovićem mesečnik Putnik, `list za umnu i duševnu zabavu`. Probni broj lista Humorista (koji nikad nije zaživeo) izdao je 1863. godine.[1] Pokrenuo je 1870. novine Zemljak, `narodni list za varoš i selo`, ali je izdao samo pet brojeva. Nakon Đorđa Popovića Daničara uređivao Danicu 1872. godine. Već tada kvalitet časopisa je opao, i od vrhunskog književnog časopisa postala je list za pouku, da bi posle devet brojeva bila ugašena.[1] Kratkovečni (svega deset brojeva) zabavno-poučni list Večernjača izdavao je 1881. godine. U periodu 1884-85. uređivao list Glas istine, `za duhovne besede, životopise i starine`. Poslednji list koji je pokrenuo bio je Bršljan, `za zabavu, pouku i književnost` (1885-1886).[1] Književni rad Nakon prve knjige (kalendara) Domišljan objavio je Jed i med (1858) u kojoj je u stihu i prozi objavio poučne članke. Zajedno sa Zmajem preveo je sa nemačkog zbirku religioznih nazarenskih pesama Harfa Siona koja je izašla 1878. godine.[2] Svoju jedinu zbirku pesama objavio je 1862. pod nazivom Pesme Đorđa Rajkovića, posvetivši je svojoj prijateljici i neostvarenoj ljubavi Milici Stojadinović Srpkinji. Sakupljao je srpske narodne pesme, koje je objavio u dve knjige (1868. i 1869).[1] Matica srpska U Matici srpskoj je 1865. postavljen za aktuara i kontrolora. Biran je i u Književno odeljenje i u Upravni odbor Matice, a bio je i recenzent dela koja su nuđena Matici za štampu. U Letopisu objavljivao srpske narodne poslovice i istorijske priloge, među kojima i građu za istoriju srpskih štamparija, kao i biografije poznatih Srba.[1] Srpsko narodno pozorište Na skupštini Društva za Srpsko narodno pozorište (DSNP) 1865. izabran je za počasnog člana, a 1868. postao je član Upravnog odobra DSNP. Za SNP je preveo i adaptirao na srpski šaljivu jednočinku Filipa Dimanoara Ćuška pošto-poto, koja je u Novom Sadu izvedena 1869.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pocepana je folija kao sto vidite na fotografijma i neka sirovina je pokusala da precrta potpis, posvetu, osim toga knjiga unutra jako lepo ocuvana. Retko! Ivan Mažuranić Zagreb 1895, tvrdi orig. povez sa zlatotiskom, stanje: odlicno, str. 245 + 2 ilustracije sa slikom autora + 1 faksimil, latinica Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Bio je oženjen Aleksandrom Demeter (sestrom književnika Dimitrija Demetera bogatom i obrazovanom devojkom iz Zagreba, sa kojom je imao sedmoro dece. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica. Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Započeo je filozofiju u Zagrebu, a druge školske 1834/35. godine slušao je u Mađarskoj u Sombathelju,[2] pa se 1835. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[3] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Međutim započeo je književni rad kao `mađarski pesnik`, objavivši 1832. godine u Rijeci, `Oproštajnu pesmu`, na mađarskom jeziku.[4] Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvjetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju (pomirenju) Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara, a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorska kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[6], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu, pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`. U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`. Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu. Mažuranić, Ivan, hrvatski književnik, političar i pravnik (Novi Vinodolski, 11. VIII. 1814 – Zagreb, 4. VIII. 1890). Studij filozofije, započet u Zagrebu, završio je u madžarskom Szombathelyu 1835., pravo završio na Kraljevskoj akademiji znanosti u Zagrebu 1837. Radio je kao gimnazijski profesor u Zagrebu, a zatim kao odvjetnik u Karlovcu, gdje je napisao najznačajnija književna i publicistička djela. Od 1850. u Beču je obnašao najviše političke funkcije vezane uz Hrvatsku: zamjenik generalnoga prokuratora i državni nadodvjetnik, predsjednik Privremenoga dvorskoga dikasterija za Hrvatsku i Slavoniju, predsjednik Hrvatske dvorske kancelarije. Zaslužan je za osnivanje Stola sedmorice 1862. Bio je djelatan u radu Hrvatskoga sabora 1861. Kao ban 1873–80. potaknuo je živu reformsku djelatnost kojom su u Hrvatsku uvedeni mnogobrojni moderni instituti, uglavnom preuzeti iz austrijskog zakonodavstva. Tada su uvedeni odgovornost bana (vlade) Saboru, dioba sudstva i uprave te neovisnost sudaca, moderna upravna organizacija, racionalnija sudbena organizacija i racionalniji kazneni postupak, moderniji penološki sustav, sloboda tiska i porotno suđenje, uređeno je pravo na javno okupljanje, donesen je zakon o zavičajnoj pripadnosti, liberaliziran izborni postupak, uvedeni su zametci nekih javnih službi (statistička služba, javno zdravstvo, unaprjeđenje poljoprivrede), laicizirano je i poboljšano pučko školstvo i osnovano Zagrebačko sveučilište. Mažuranićeve reforme po intenzitetu i značenju nemaju premca u razdoblju do 1918., ali su za vlasti bana K. Khuen-Héderváryja (1883) bile stavljene izvan snage ili umrtvljene. Mažuranić je bio vrlo obrazovan čovjek, poznavatelj klasičnih i suvremenih europskih jezika. Prve stihove, u Kačićevu duhu, napisao je kao gimnazijalac (Vinodolski dolče, da si zdravo!). God. 1835. čakavac Mažuranić pozdravio je na štokavskome izlaženje Danice pjesmom Primorac Danici, zanosnim tonom i u klasicističkoj maniri, a početkom 1837. objavio je pjesmu Danica Ilirom, sročenu stihom Gundulićeva Osmana. Kao uglednu pjesniku Matica ilirska povjerila mu je da napiše dopunu Osmana (XIV. i XV. pjevanje), što je on i učinio, a kritika je njegov dopjev proglasila »kongenijalnim«. Klasična naobrazba i odlično poznavanje suvremene književnosti utjecali su na Mažuranićevo pjesništvo. Bliski su mu bili A. de Lamartine, G. G. Byron, A. S. Puškin, A. Mickiewicz i drugi pjesnici, osobito talijanski i njemački, neke je i prevodio, a započeo je prevoditi i Tassov Oslobođeni Jeruzalem. S Jakovom Užarevićem sastavio je i Deutsch-ilirisches Wörterbuch/Njemačko-ilirski slovar (1842). Bio je i predsjednik Matice ilirske (1858–72). Napredan građanski prosvjetiteljski nazor očitovao je zagovaranjem »jednakosti, slobode i bratinstva«, a te su ideje osobito izražene u političkom spisu Hrvati Mađarom (1848) kao zaključnome preporodnom programskom tekstu i ujedno jednome od uspjelijih naših tadašnjih proznih tekstova. Glavno je Mažuranićevo književno djelo Smrt Smail-age Čengića, koje je objavio 1846. u almanahu Iskra pod naslovom Smrt Čengić-age. Građeno je od 1134 deseteračko-osmeračka stiha raspoređena u pet nejednakih pjevanja, u kojima su prikazana zlodjela turskog silnika Smail-age Čengića nad zarobljenim Crnogorcima (Agovanje), njihovo spremanje na osvetu (Noćnik), sakupljanje osvetničke čete (Četa), napad na zločinca i njegova smrt (Harač), te silnikov udes nakon smrti (Kob). Silništvo Smail-age osnovica je skromne fabule cijeloga spjeva, a središnje je mjesto u govoru što ga u Četi starac-svećenik drži junacima s ključnim motivom domovine kao mjesta gdje su živjeli predci i slobode kao jedinoga oblika sretnoga života. Boj glasovitoga hercegovačkoga junaka Smail-age Čengića i Crnogoraca na Grahovu 1836. Mažuranić je uzeo tek kao povod da opiše patnju i stradanja vlastitoga naroda. Odstupivši od istine i stvarnih zbivanja te pretvorivši povijesne ličnosti u prototipove za svoje književne likove, događaj mu je poslužio kao ilustracija vlastitih romantičkih ideja o nacionalnoj borbi »za krst časni i slobodu zlatnu« te mržnje prema svakoj sili i tlačenju, ali i kao upozorenje tadašnjoj Europi na nemar prema zbivanjima na njezinu slavenskom jugu. Epski značaj priče u Smail-agi Čengiću narušen je ne samo izborom suvremenoga događaja kao teme, njezinom nedovoljnom dužinom i razvedenošću već i naglašenom liričnošću, lapidarnošću i izborom likova i situacija koje su neepske, odn. nejunačke. Skromna radnja isprekidana je opisima, refleksijama i asocijacijama, uzvicima, aforizmima i retoričkim pitanjima, likovi su bez izrazitih individualnih značajki, glavnog lika nema, opisan je kolektiv, njegovo raspoloženje i težnje, a pojedini prizori ocrtavaju samo najvažnije aspekte događaja. S druge strane Smail-aga nije ni poema jer mu nedostaju njezine bitne značajke poput viđenja radnje iz perspektive jednoga od likova te istovjetnost vremena pripovijedanja i vremena radnje, a i jednu i drugu žanrovsku moguću pripadnost najizrazitije opovrgava upravo naglašena perspektiva samoga autora, odn. piščev odnos prema radnji i temi. Ostvarivši kontinuitet istodobno i s nacionalnom književnom tradicijom i s europskom suvremenošću, Smrt Smail-age Čengića najzrelije je djelo hrvatskog romantizma, prvo klasično djelo obnovljene i otad jedinstvene hrvatske književnosti, te još uvijek jedno od najprevođenijih.

stanje kao na slikama,iz lične kolekcije veseli četvrtak 2014 134 strane - A5 Zbogom, Gručo U bliskoj mračnoj budućnosti, ’’staro (i umorno) momče’’, koje ne može da se pomiri sa sudbinom i okači pištolj o klin, započinje svoju poslednju istragu, ne shvatajući da će najveću cenu platiti…upravo on! Scenario za ovu priču napisao je Alesandro Bilota, dok je za odličan crtež (a ujedno i kolor) zaslužan Paolo Martinelo. Pegava traka Mlada i lepa klijentkinja zvoni na vrata broja 7 u Krejven roudu. Dočekuje je neobično obučeni i formalni Gručo, a pre svega detektiv, čiji način istrage podseća na izvesnog…Šerloka Holmsa! Ovu šerlokovsku priču osmislio je Antonio Sera, dok se za Dilanov viktorijanski stajling pobrinuo Alesandro Binjamini. Kolor za ovu priču radila je ekipa iz Overdrive studija. Mračni dani Šta bi se dogodilo da mali Dilan nikada nije doživeo sadašnjicu, te da je odrastao u sedamnaestom veku sa svojim ocem Ksarabasom? Da li bi svejedno postao neustrašivi lovac na čudovišta? U prošlost je ovog puta Dilana bacila Kjara Kaćivio, dok su sve to nacrtali Raul i Đanluka Ćestaro. I ovu priču je kolorisao Overdrive studio. Dvostruki identitet Tridesetogodišnjak bez posla i bez ambicija. Uvek u svađi sa roditeljima, živi u svojoj sobici surfujući po internetu, čitajući stripove i sakupljajući figurice. Jednom rečju – ’’stripadžija’’, s licem Dilana Doga. Đovani Gualdoni napisao je scenario za ovu priču, dok se kolor ekipe iz Overdrive studija (da, opet) odlično uklopio sa crtežom Luke Raimonda.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leptir: zabavnik za godinu 1860 - ured. Ljudevit Vukotinović Izdao Ljudevit Vukotinovic Ljudevit Farkaš Vukotinović (pravo ime Ljudevit Farkaš; Zagreb, 13. siječnja 1813. – Zagreb, 17. ožujka 1893.), hrvatski književnik, političar, državni činovnik, znanstvenik i gospodarstvenik.[1] Veliki župan križevački od 1861. do 1867. Rođen je u Mletačkoj ulici br. 10 u Zagrebu. Jedan je od hrvatskih preporoditelja. Okušao se kao pjesnik, novelist i dramatičar, a bavio se i botanikom i mineralogijom. Zajedno s Josipom Kalasancijem Schlosserom objavljuje 1869. godine grandiozno djelo Flora Croatica, svojevrsni kompendij biljnih vrsta u Hrvatskoj. Zalagao se za otkup i objavljivanje radova Stjepana Schulzera Miggenburškog, tada najboljeg hrvatskog mikologa. Također, bio je istaknuti istraživač na području prirodoslovlja. Pisao je o geološkim odnosima u Lici, Samoboru, Zagrebu i Moslavačkoj gori. Autor je prve hrvatske geološke karte. Bio je jasno oprijedjeljeni evolucionist. Dana 1. siječnja 1867. izabran je među prvima za pravog člana JAZU. O njegovim životnim postulatima govori misao koju je zabilježio u svojim memoarskim zapisima Mađaronstvo u Hrvatskoj: Čim bude Hrvatska više učila i radila, tim će više znati, više valjati, i tim će si također prokrčiti put sigurniji za bolju budućnost svoju. Djela Lirika i drame Golub: igrokaz vu chetireh zpeljavanjih, Zagreb, 1832. Pervi i zadnji kip: turobna igra v jednom zpelaju, Požun (Bratislava), 1833. Pěsme i pripovědka, Zagreb, 1840. Ruže i tarnje: pěsme, Zagreb, 1841. Pěsme domorodne (Pěsmarica), Sbirka 1, Zagreb, 1842.