Ultra retko iz 1930 god, od broja 21 do broja 42 u dobrom stanju svaki broj ima oko 30 strana veliki format i 1. broj Radio novosti iz 1928.

Ultra retko iz 1937. god, od broja 32 do broja 52 u dobrom stanju svaki broj ima oko 30 strana veliki format

Ultra retko iz 1930 god, od broja 1 do broja 20 u dobrom stanju svaki broj ima oko 30 strana veliki format

BROJEVI 36 I 37 SU UKNJIŽENI DVA PUTA Ultra retko iz 1929 god, od broja 26 do broja 42 u dobrom stanju svaki broj ima oko 30 strana veliki format

Beograd 1929. Naslovni list ilustrovao Jovan Bijelić Lik Matoša i Disa po sećanju radio Pjer Križanić Lik Ujevića crtao Mihailo S. Petrov RETKO!!! Antun Gustav Matoš Vladislav Petković Dis Tin Ujević Матош ; Дис ; Ујевић / Велибор Глигорић

odlično stanje prelepi časopisi iz ex yu ribolov smučanje izviđači logorovanje kampovanje u prirodi planinarenje izleti pioniri josip broz tito jugoslavija design ex yu yougoslavia yugoslavia obrazovanje u jugoslaviji sfrj titovi kako pricati price stolarski radovi za decu elektricar elektrika radio radionice ... tablice normi fizicko vaspitanje kultura zabava i razonoda pionira drustvene igre disciplina samodisciplina ugled škole učenje deci decije knjige decje ...

Odlično stanje Retko u ponudi UVEZ: TVRDI JEZIK: SLOVENAČKI GODINA: 1959 IZDAVAČ: DRŽAVNA ZALOŽBA SLOVENIJE, LJUBLJANA UVOD: LUC MENAŠE Gabrijel Stupica (Dražgoše, 21. mart 1913 — Ljubljana, 19. decembar 1990) je bio slovenački slikar.[1] Gabrijel Stupica Gabrijel Stupica 1969.jpg Datum rođenja 21. mart 1913. Mesto rođenja Dražgoše Datum smrti 19. decembar 1990. (77 god.) Mesto smrti Ljubljana Biografija Uredi Studirao je na Akademiji umetnosti u Zagrebu, gde je, nakon diplomiranja, živeo i radio.[2] Preselio se 1946. godine u Ljubljanu, gde je postao profesor na novoosnovanoj Akademiji likovnih umetnosti. Do odlaska u penziju 1977. bio je dva puta rektor (sada bi bilo zvanje dekana).[3] Izabran je za dopisnog člana Jugoslovenske akademije nauka i Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Pored slika povremeno je radio scenografije i grafike. Smatra se jednim od glavnih umetničkih ličnosti u Sloveniji i Jugoslaviji u drugoj polovini 20. veka. Takođe je poznat u inostranstvu.[4] Za svoj rad dobio veliki broj domaćih i međunarodnih nagrada. Izlagao je na mnogim samostalnim i grupnim nastupima u zemlji i inostranstvu.[5] Tags: Neoavangarda slovenacka avangarda apstraktno slikarstvo exat 51 nove tendencije gorgona jugoslovensko xx veka 20. vek

odlicno ocuvano za svoje godine, listovi prirodno malo pozuteli sa strane kao na slici omot vrlo dobro očuvan, iznutra učvršćen krep trakom (nije selotejp ne utice na kvalitet) izuzetno zanimljiva montaza na omotu retko u ponudi! podseca na montaze koje je radio Pavle Bihalji tags: avangarda predratni dizajn medjuratni medjuratne knjige predratna izdanja knjige zenit nadrealizam kolaž artists book casopis rok slobodan masic zenitizam dada jok dada jazz dragan aleksic ...

Počeci srpske drame Uzabrane drame Joakim Vujić Izabrane komedije i drame I i II Jovan Sterija Popović Posrbe Komedije i dramoleti Kosta Trifković Istorijska drama XIX veka I i II Drame Đura Jakšić Drame laza Kostić Izabrane drame Dragutin Ilić Komedije i narodni komadi XIX veka Drama na početku XX veka Drame Borisav Stanković Izabrane drame Vojislav Jovanović Izabrane drame Milutin Bojić Izabrane komedije i drame I i II Branislav Nušić Drama između dva rata Savremena drama I i II Izabrane drame Velimir Lukić Izabrane drame Aleksandar Popović Izabrane drame Dušan Kovačević Radio i TV drama velolok stalrečmed

Zbirka pesama avangardnog pesnika iz 30-tih godina prošlog veka, Bore Kesića, člana grupe `Jato`. Štampano u Beogradu, 1932. god. Naslovnu stranu i lik autora radio avangardni atelje iz Hrvatske, Mirosavljević-Kocmut. Ovo je grupa mladih umetnika koji su uneli moderne poglede na književnost i umetrnost: Mirosavljević-Kocmut su umetnici koji su doneli avangardni plakat kao način oglašavanja u umetnost naših područja, a Bora Kesić, fudbaler-reprezentativac, pesnik, disident je bio deo avangardne grupe pesnika u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca... Knjiga je u mekom povezu, sa vidljivim znacima stajanja, ima fleka na korici i listovima, jedno oštećenje na korici.

Metropola : roman / Upton Sinclair ; [preveo Bogdan Bilbija] Beograd : Nolit, 1930 (Beograd : Jedinstvo) 209 str. : autorova slika ; 21 cm dobro stanje kao na slikama RETKO U PONUDI!!! Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina.Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit casopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda ...

Uz vrhunsku fotografiju knjiga je obogaćena zanimljivim i opširnim podacima o reprezentativnim građevinama. Opisuje autentične srednjovjekovne utvrde i umjetničke patvorine Europe, Azije, Afrike i Amerike. Osim toga, predočava definiciju arhitektonskog stila, povijesne činjenice, zanimljivosti vezane uz vlasnike i pregled umjetničkih dragocjenosti pojedine građevine. Ova je knjiga antologija dvoraca svijeta u ekskluzivnom izdanju. Gianni Guadalupi rođen je 1943. godine. U izdavačkoj industriji radio je trideset godina kao pisac, prevoditelj i urednik antologija. Izdao je brojne uspješne radove o kulturi putovanja. Gabriele Reina rođen je u Luganu. Studirao je modernu arhitekturu u Sieni i diplomirao strane jezike i povijest umjetnosti u Milanu. Bio je glavni urednik u izdavačkoj kući Franca Marie Riccija. Trenutno je upravitelj jedne od najvećih osobnih zbirki umjetničkih djela u Europi.

POSVETA STEVANA DEDIJERA.Рођен је 25. јуна 1911. године у Сарајеву. Његов отац Јевто Дедијер био је доцент географије на Београдском универзитету, а млађи брат Владимир познати историчар и биограф Јосипа Броза Тита. Од 1924. до 1929. године похађао је Интернационални колеџ „Монте Марио“ у Риму. Године 1929. отишао је у Америку где је завршио физику на Универзитету у Принстону. Године 1936. године постао је члан Комунистичке партије. Када је почео Други светски рат, Стеван је позван у америчку обавештајну службу (ОСС). Било је планирано његово пребацивање у Југославију, у штаб Драже Михаиловића, али пошто се Стеван изјаснио као комуниста, избачен је из обавештајне службе. Касније је пребачен у 101. америчку ваздухопловну дивизију, у којој је био један од најбољих редова. Учествовао је у савезничком искрцавању у Нормандији, јуна 1944. године. Сам Двајт Ајзенхауер му је дозволио да се почетком 1945. године пребаци у Југословенску армију. Радио је као обавештајац за Удбу 1947. године за време грађанског рата у Грчкој.[1] После рата је био новинар у „Борби“, а потом извесно време уредник у „Политици“ и ТАНЈУГ-у. Од 1950. до 1957. године био је директор Института за нуклеарна истраживања у Београду и Института „Руђер Бошковић“ у Загребу. Заједно са Павлом Савићем радио је на југословенском нуклеарном програму. Године 1961. Стеван је напустио ФНРЈ и отишао у Шведску, где на Лунд универзитету формирао, прву у свету, катедру за обавештајну делатност у друштву и привреди. Почетком деведесетих година отворено је критиковао политику Слободана Милошевића и српску националну елиту, доводећи их у везу са идејом Велике Србије. Почетком 2003. године послао је отворено писмо премијеру Зорану Ђинђићу, у коме је предлагао да се распусти и потпуно реорганизује САНУ, јер се „не бави развитком креативне моћи српског народа у науци, технологији, у изумима и иновацијама“.[2] Женио се три пута и имао четворо деце.[3] Преминуо је 13. јуна 2004. године, у 93. години, у Дубровнику, у коме је провео последње године животa.DVRD POVEZ,367 STRANICA,ODLICNO OCUVANA

Upton Sinclair - Metropola Nolit, Beograd, 1929 209 str. tvrdi povez stanje: dobro, rikna je nešto labavija. PRVO IZDANJE NA SRPSKOM JEZIKU. Tvrdi originalni uvez, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu od Pavla Bihalya., knjiga sadrži fotografiju autora, 199 str, 13x19 cm Pavle Bihali, Bihali Pál Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina.Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Izdanje Nolit 1929. godine. oštećenja.Ex Yugoslavia (1910-1945) avant – garde . Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Preveo Bogdan Bilbija The Metropolis

Retko Odlično stanje S posvetom Dušana Matića Ilustrovao Vladimir Veličković Dušan Matić (Ćuprija, 31. avgust 1898 — Beograd, 12. septembar 1980) bio je srpski pesnik, prevodilac, pisac i univerzitetski profesor.[1] Jedan je od pokretača nadrealizma u srpskoj književnosti i jedan od trinaest osnivača beogradske grupe nadrealista.[2] Bio je pesnik sa intelektualnim i filozofskim težnjama. Radio je kao profesor gimnazije pre rata i profesor Akademije za pozorište, film i televiziju Beograd posle rata. Kratko vreme, odmah posle rata, radio je u redakciji izdavačkog preduzeća „Prosveta“. Kao gimnazijski profesor predavao je 13 godina, a onda posle dva politička hapšenja biva bez osude penzionisan. Biografija[uredi | uredi izvor] Školovao se u Francuskoj - Grenoblu i Nici, Filozofski fakultet započeo u Parizu, završio u Beogradu. Kao mladić preživeo je povlačenje preko Albanije.[3] Godine 1922. diplomira na Filozofskom fakultetu u Beogradu i objavljuje prve tekstove u časopisu „Putevi“. Vraća se u Francusku, zatim putuje u Nemačku (Drezden, Vajmar, Berlin), Austriju, Belgiju, Holandiju i Dansku.[3] On je bio saradnik u avangardnim časopisima „Zenit“ i „Putevi“. Bio je jedan od osnivača grupe beogradskih nadrealista i potpisnik manifesta i jedan od osnivača, pokretača i urednika almanaha „Nemoguće-L`Impossible`. Tu je objavio fotokolaž Mutan lov u bistroj vodi. Sa Oskarom Davičom i Đorđem Kostićem napisao knjigu „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“. Početkom rata je uhapšen i neko vreme proveo u Banjičkom logoru.[3] Bio je saradnik Radio-Beograda od 1944. do 1948, od 1952. do 1953. jedan od urednika lista Svedočanstva, od 1955 do 1968. sa Eli Fincijem uređuje Književnost.[4] Godine 1945. je kratko vreme bio urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[3] Bio je član redakcije bibliotke Srpska književnost u sto knjiga.[4] Postavljen je za direktora Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu 1948. godine gde je i predavao savremenu književnost sve do odlaska u penziju 1966. godine.[3] Sarađivao je sa Aleksandrom Vučom - fotomontaže i roman Gluvo doba. Značajna je njihova saradnja na Vučovoj poemi za decu Podvizi družine „Pet petlića”, za koju je Matić napisao predgovor i uradio naslovnu stranu i ilustracije - pet tabli narativnih kolaža. U ovom predgovoru praktično je dao definiciju tehničke i semantičke logike kolaža beogradskih nadrealista.[5] Nakon nadrealističkog eksperimenta, Matić je svoj poetski izraz pronašao u misaonoj i intelektualnoj poeziji. Njegovi eseji odlikuju se preciznošću izraza, širokom erudicijom i stilskom jasnoćom. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti“ (1952), objavio je tek u pedesetčetvrtoj godini života. Prvu pesničku knjigu, `Bagdala` (1954), u pedesetšestoj. Kasnije, sve do smrti, bio je plodan u obe oblasti, i u poeziji i u esejistici. Kao nadrealista, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. U prvoj fazi obeležja njegove poezije su: antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme, eksperimentalizam. Razračunavao se ne samo s određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Tako su nastale njegove najpoznatije, „antipesme“ – Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i dr, u kojima se pesnik igra jezikom i smislom, pravi duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči.[6] Godine 1969. je izabran za profesora emeritus Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.[3] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) izabran je 16. decembra 1965, a za redovnog člana 28. maja 1970.[1] 12. septembra 1980. godine umire u 82. godini na internoj B klinici u Beogradu.[3] Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Dušan Matić je dobitnik više nagrada i priznanja:[3] Nagrade Udruženja književnika NR Srbije (1953., 1957.). Sedmojulske nagrade Izvršnog veća NR Srbije za zbirku pesama „Buđenje materije“ (1960.), Zmajeve nagrade Matice srpske u Novom Sadu (1965.), Zlatne značke Sterijinog pozorja u Novom Sadu (1965.), Sedmojulske nagrade Izvršnog veća SR Srbije za životno delo (1966.). Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem (1968.), Plakete Univerziteta umetnosti u Beogradu (1974.), Nagrade AVNOJ-a (1975.), Ordena Republike sa zlatnim vencem (1978. Oktobarske nagrade grada Beograda za zbirku pesama „Munjevit mir“ (1978.) Nasleđe[uredi | uredi izvor] U Ulici Vojvode Dobrnjca u Beogradu postavljena je spomen-ploča na zgradi u kojoj je Dušan Matić dugo živeo.[3] Obeležje je postavljeno u sklopu velike akcije “Vratimo dug piscima” koju vode Ministarstvo kulture i “Večernje novosti” “Zavojitim stepeništem koje vodi do drugog sprata zgrade u Vojvode Dobrnjca 26, gde je stolovao, sanjao, pisao i razgovarao Dušan Matić, znameniti srpski i evropski pesnik, romansijer, esejista, prevodilac, na prstima su se uspinjali, gotovo ritualno, mladi pesnici, glumci, putnici namernici, boemi i mondeni... Dolazili su u ovu jedinstvenu pričaonicu sa uzbuđenjem iščekujući taj neopisivi razgovorni dril jer - ovde se učilo razgovoru...” Rekao je dr Draško Ređep, prilikom otkrivanja spomen-ploče na ulazu zgrade u kojoj je Matić proveo 39 godina, od 1941. do smrti 1980. godine. Gradska biblioteka u njegovom rodnom gradu, Ćupriji, nosi njegovo ime.[7] U Ćuprijskoj biblioteci se nalazi Legat — spomen-soba Dušana Matića, u kojoj se čuvaju lični predmeti velikog pesnika.[8] Matićevi dani[uredi | uredi izvor] U Ćupriji se godinama održavaju “Matićevi dani”. U okviru ove tradicionalne manifestacije od 8. do 15. septembra odvijaju se mnogobrojna zanimljiva kulturna dešavanja, okrugli stolovi, pozorišne predstave, izložbe slika, kao i dodela nagrade „Matićev šal“. Cilj manifestacije je promocija i afirmacija mladih literarnih stvaraoca kao i sećanje na delo i rad Dušana Matića.[3] Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Belgijska rok grupa T.C. Matic u svom nazivu nosi prezime ovog književnika. Dela[uredi | uredi izvor] „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“ sa Oskarom Davičom i Đ. Kostićem „Gluvo doba“ sa Aleksandrom Vučom (1940) „Jedan vid francuske književnosti“ (1952) Knjiga pesama „Bagdala“ (1954) „Buđenje materije“ - pesme (1959) „Laža i paralaža“ (1962) Izbor ranije objavljenih tekstova (1966) „Knjiga rituala` „Prošlost dugo traje“ (1977) Veliki broj eseja, filozofskih rasprava, kritika i scenarija za radio emisije Nadrealizam mediala avangarda

BLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval Komplet MARIJA PASKVAL Maria Pascual 12 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. Veoma dobro očuvane, bez pisanja, pečata, posveta, cepanja… 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T. A. Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, 1. srpnja 1933. – 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya... MG (Ć)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ako bude nekih nedostataka navescu pored naslova knjige! Fali knjiga br 10 BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual 11 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin ----- Ima nacrtano malo srce na unutrasnjoj strani korica, nista strasno! Sve ostalo uredno! Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Kompletno izdanje mini-serijala u tri toma Od autora čuvenog serijala Magični Vetar Izvanredno Bonelijevo stripsko ostvarenje Skriveno Lice smešteno je delom u Italiju (Rim), delom u Afriku s kraja devetnaestog veka, za vreme italijansko-abisinskog rata. Tokom jednog od najkrvavijih i najkontroverznijih poglavlja u italijanskoj istoriji, sudbine mladog računovođe Uga Pastorea, konjičkog oficira Vitorija de Čezarija, imućne ali emocionalno krhke Matilde Sereni i velikog broja drugih likova, od kojih su neki zaista postojali, prepliću se jedne s drugima, ali i s tajanstvenim i začudnim Skrivenim Licem, islamskim ratnikom i prorokom čiji lik prekriva srebrna maska… Tvorac serijala, multimedijalni talenat Đanfranko Manfredi, po obrazovanju filozof, ali se uspešno bavio muzikom, književnošću, pisanjem scenarija za filmove i serije, glumom...Od devedesetih se intezivno bavi stripom. Tvorac je Magičnog Vetra, Skrivenog Lica, njegovog nastavka Shanghai Devil, Adama Vajlda, a radio je i na scenarijima za Dilana Doga, Teksa i Nika Rajdera. I tom 492 strane, tvrd povez,cb II tom 492 strane, tvrd povez,cb III tom 394 strane, tvrd povez,cb. Komplet je nov.

Autor: Karlos Kastaneda Naslov: Sabrana dela 1–8 (komplet) Izdavač: BIGZ Beograd Godina: 1988. Povez: broširano Stanje: dobro očuvano – Orlov dar – Priče o moći – Učenje don Huana – Moć tišine – Odvojena stvarnost – Drugi krug moći – Put u Ištlan – Unutrašnji oganj Karlos Kastaneda prema sopstvenom tvrđe­nju rođen je 1935. godine u Brazilu, a prema drugim izvorima 1925. u Peruu. Umro je 1998. u Los Anđelesu. Autor je petnaest knjiga koje su prodate u više od dvadeset osam miliona primeraka i štampane na sedamnaest jezika. Njegov rad pomogao je da se definiše čitava dekada 1960-ih ujedno nagoveštavajući New Age pokret. Doktorirao je 1973. na Univerzitetu u Los Anđelesu, na grupi za Antropologiju. Disertaciju je uradio upravo na osnovu iskustva i znanja koja je stekao tokom istraživanja i pisanja svoje prve tri knjige – Učenje don Huana, Odvojena stvarnost i Put u Ištlan. Kastaneda se ubrzo nakon toga povukao iz javnosti kako bi dalje radio na sopstvenom unutrašnjem razvoju. Živeo je u ogromnoj kući u Los Anđelesu, zajedno sa tri žene koje je nazivao „saputnicama na putu ka Osvešćenju“. One su prekinule sve veze sa porodicom, prijateljima i odrekle se svojih imena kako bi se pridružile njegovom pokretu. Osnivač je Cleargreen-a, organizacije koja je promovisala Tensegriti – termin koji je Kastaneda koristio da opiše tradicionalna toltečka pravila duhovnih vežbi za sticanje određenih moći koja mu je preneo njegov učitelj don Huan Matus. MG Ć (N)

Pripovetke Laze Kostića 1 (nije izašao broj 2 samo 1) Novi Sad : S. F. Ognjanović bez godine izdanja početak xx veka po svemu sudeći 64 str. ; 14 cm. extra retko u ponudi verovatno prvo izdanje, ne mogu da nađem više podataka Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); Pismo književnika Laze Kostića prijatelju Jovanu Miličiću, Sombor, 14. jula 1908. g. Pismo je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[8] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[9][10] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[11][12] Nasleđe Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [13]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku se dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[14] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Rekvijem Laze Kostića Srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović Ivanus napisao je marta 2017. godine lirsku, elegičnu pesmu „Rekvijem Laze Kostića”, zamišljenu kao nastavak poeme „Santa Maria della Salute” i omaž Lazi Kostiću. Stihove „Rekvijema...” javnost je prvi put čula u Čikagu, pre projekcije filma „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre u bioskopu „Century Centre”. Pred punom salom, govorila ih je novinarka nekadašnjeg Radio Sarajeva Milka Figurić.[15] Vokalno izvođenje „Rekvijema Laze Kostića” emitovano je u okviru emisije „Večeras zajedno” Prvog programa Radio Beograda aprila 2017.[16] U ulozi oratora ponovo je bila Milka Figurić, čiji se glas tada čuo na talasima Radio Beograda prvi put nakon raspada JRT sistema. aza Kostić je srpski pesnik, pisac, novinar, kritičar, mislilac i estetičar. Rođen je 12. februara 1841. godine u Kovilju kod Novog Sada, a preminuo je 26. novembra 1910. godine u Beču. Smatra se jednim od najvećih srpskih pesnika. Napisao je najlepšu srpsku ljubavnu pesmu XX veka čiji je naziv „Santa Maria della Salute“. Otac Petar je bio graničarski podoficir, a majka Hristina je bila poreklom iz trgovačke porodice. Prva dva razreda osnovne škole je završio u rodnom mestu, a podučavao ga je Gligorije Kaćanski. Posle majčine smrti se preselio kod rođaka u Đurđevo gde je nastavio školovanje. Gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, Pančevu i Budimu. 1864. godine je diplomirao, a 1866. godine je doktorirao na Univerzitetu Lorand Etvoš u Pešti. Odmah je postao profesor u Srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. Iste godine je učestvovao u stvaranju političkog pokreta „Ujedinjena omladina srpska“ čije je geslo bilo „Srpstvo sve i svuda“. Pokret je bio aktivan do 1871. godine. 1867. godine je posetio izložbe u Parizu i Moskvi. Izabran je za beležnika u Novosadskom magistratu gde je radio pet godina. Posle toga je počeo da se bavi književnošću, novinarstvom i politikom. 1869. godine je lažno optužen da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila zbog čega je bio uhapšen. Drugi put je završio u zatvoru zbog antiaustrijskog govora na proslavi na kojoj je obeleženo punoletstvo kneza Milana. 1873. godine je izabran za poslanika u Ugarskom saboru i bio je jedan od najbližih saradnika Svetozara Miletića, predsednika Družine za ujedinjenje i oslobođenje Srbije. 1878. godine je bio sekretar Jovana Ristića na berlinskom kongresu. 1880. godine je postao sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu, ali se posle četiri meseca vratio u Beograd. 1881. godine je počeo da uređuje novine Srpska nezavisnost. 1884. godine, zbog pritiska vlade, se preselio u Crnu Goru. Bio je saradnik kneza Nikole I Petrovića Njegoša i uređivao je Glas Crnogorca na Cetinju. Nakon sedam godina se vratio u Sombor. Radio je kao upravnik Srpske narodne čitaonice koja danas nosi njegovo ime. U prilog činjenici da je Laza Kostić bio cenjen i priznat u društvu u kome je živeo i stvarao, govori to što je 1883. godine postao član Srpskog učenog društva, a 1909. godine član Srpske kraljevske akademije. 1910. godine je otišao u Beč na lečenje, ali 26. novembra se upokojio. 11. decembra je sahranjen na Svetouspenskom groblju u Somboru. Nagrada Laza Kostića se dodeljuje za najbolje književno ostvarenje u okviru manifestacije Dani Laze Kostića koja se održava svakog 3. juna u Somboru. Književni rad Laza Kostić je jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog romantizma. Njegov opus se sastoji od 150 lirskih pesama: tragedije „Maksim Crnojević“ (1863.); drame „Pera Segedinac“ (1882.); drame „Uskokova ljuba“ / „Gordana“ (1890.); estetičke rasprave „Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme“ (1880.); filosofskog traktata „Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju“ (1884.); velike monografije „O Jovanu Jovanoviću Zmaju, njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu“ (1902.); pripovedaka: „Čedo vilino“, „Maharadža“ i „Mučenica“. Pošto je govorio latinski, grčki, engleski, nemački, francuski, ruski i mađarski, Laza Kostić je preveo mnoga dela. Najznačajnije su drame engleskog pisca i pesnika Vilijama Šekspira: „Romeo i Julija“, „Ričard III“ i „Hamlet“, kao i Homerova „Ilijada“. Dobro je poznavao filozofiju i antičku književnost koju je čitao u originalu. Lazine najvrednije lirske pesme su: „Među javom i med snom“ (1863.) i „Santa Maria della Salute“ (1909.). 1879. godine je napisao pesmu „Dužde se ženi“ u kojoj je osudio sečenje borova u Dalmaciji koji su bili namenjeni za izgradnju crkve Gospa od Spasa. U delu „Santa Maria della Salute“ se pokajao zbog toga i zamolio je Bogorodicu za oproštaj. 1909. godine Matica Srpska je objavila sve njegove pesme. Privatni život Laza Kostić je bio poznat po tome što je prkosio odevanjem, stavovima, kritikama i poezijom zbog čega su ga zvali „Ludi Laza“. 1884. godine je zaprosio bogatu miradžiku Julijanu Palanački, ali se nisu venčali jer njena majka to nije dozvolila. Ubrzo je otišao u Crnu Goru gde se zadržao sedam godina. U leto 1891. godine pesnik je došao u dvorac „Sokolac“ na prijem kod porodice Dunđerski. Tada je upoznao 30 godina mlađu Lenku Dunđerski i odmah se među njima rodila ljubav. Pristao je da mu njen otac Lazar postane dobrotvor i narednih godinu dana je boravio kod njih. Lenka i Laza su često zajedno šetali, a jednom prilikom ona mu je rekla da bi mogla da se uda jedino za čoveka kao što je on. Pesnik je bio svestan da njena porodica, zbog njegove materijalne situacije i razlike u godinama, to neće dozvoliti. Zato je 1892. godine otišao u manastir Krušedol. Tada je napisao pesmu „Gospođici L. D. u spomenici“. Iste godine Laza je sreo Nikolu Teslu u Pešti i postali su prijatelji. U jednom pismu koje mu je poslao, pesnik je napisao da želi da ga oženi Lenkom. Za nju je rekao: „Devojka koju sam vam namenio može da savlada svakog ženomrsca“, ali Tesla je odrično odgovorio. Pošto je bio uveren da će je zaboraviti samo ako se fizički udalje, Laza se 1895. godine oženio Julijanom Palanački i preselio se kod nje u Sombor. Lazar Dunđerski mu je bio kum. Dva meseca nakon njegovog venčanja, Lenka je umrla u Beču od tifusa. Sahranjena je na pravoslavnom groblju u Srbobranu. Laza je to saznao dok je bio na medenom mesecu u Veneciji. U crkvi Gospa od Spasa se pomolio za Lenku i počeo je da piše svoju najlepšu pesmu. Od Sime Matavulja je tražio da mu pošalje Petrarkine pesme koje je posvetio Lauri, kao i prideve kojima ju je opisivao. Delo „Santa Maria della Salute“ je stvarao više od deset godina. Pesma je objavljena 1909. godine, a pesnik je umro godinu dana kasnije. Na osnovu ove ljubavne priče je snimljen film „Santa Maria della Salute“ koji je premijerno prikazan u decembru 2016. godine. Pročitaj više na: https://www.biografija.org/knjizevnost/laza-kostic/

Odlomak: Namjera je ove monografije - koja je nastala višegodišnjim istraživanjem arhivskog gradiva, tiska, intervjua s osobama koje su godinama radile u nogometu i bili sudionici tih događaja - istražiti i prikazati razvoj nogometa, od obične plebejske igre za razonodu radničke klase do „najvažnije sporedne stvari na svijetu“. Osim razvitka nogometne igre na hrvatskim prostorima prikazan je i utjecaj raznovrsnih političkih i društvenih događaja koji su se odrazili i na odnose u nogometu. U knjizi su prikazani i analizirani svi značajniji događaji u nogometu u režimima u kojima se Hrvatska nalazila.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Komplet sadrži sledeće naslove: 1. Srbija i Srbi između izazova i odgovora 2. Milan Rakić i religija 3. Darovi naših rođaka 1 4. Darovi naših rođaka 2 5. Darovi naših rođaka 3 6. Darovi naših rođaka 4 7. Putovanje u oba smera 8. Preporuke i prikazi 9. Posete, odlomci Vladeta Jerotić (Beograd, 2. avgust 1924 — Beograd, 4. septembar 2018) bio je srpski neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof, književnik i akademik SANU. Jerotić je 2007. godine formirao svoju Zadužbinu i Biblioteku.[1] Bio je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde je 2014. godine formirao svoju zbirku.[2] Biografija Detinjstvo, mladost i školovanje Vladeta Jerotić rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, u Zadarskoj ulici, kao sin jedinac u činovničkoj porodici. Prva dva razreda osnovne škole završio je u OŠ „Kralj Petar Prvi”, u istoimenoj ulici, a druga dva razreda u OŠ „Kralj Aleksandar I”, u Dečanskoj ulici. Nakon osnovne, upisao je Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade Politike. Gimnazija je srušena do temelja za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Kao dete, Vladeta je bio, kako sam sebe u autobiografiji opisuje, živahan, nemiran i neposlušan dečak. Bio je društven i razgovoran, voleo je sport i bioskope. U školi je najradije slušao veronauku i istoriju, želeći da po završetku gimnazije upiše Teološki ili Filozofski fakultet.[3] Međutim, pred kraj školovanja, pažnju mu je privukla medicina, a nakon što je Vladetinom dobrom prijatelju naglo dijagnostikovana šizofrenija odlučio je da medicinu upiše radi psihijatrije.[3] Drugi svetski rat Vladeta je poslednje godine gimnazije završavao u jeku Drugog svetskog rata. U tom periodu, živeo je sa svojom porodicom u stambenoj zgradi u Kondinoj ulici, gde se porodica zatekla i 6. aprila 1941. godine za vreme bombardovanja Beograda. U neposrednoj blizini, u Hilandarskoj ulici, bila je i zgrada Radio Beograda, koja je tom prilikom pogođena. Tokom narednih nekoliko dana, prešao je sa porodicom prvo na Voždovac, a potom u Kumodraž, sklanjajući se od nemira i požara. Jerotić je, u svojoj autobiografiji, istakao užas koji je po prvi put osetio posmatrajući sa uzvišice svoj rodni grad u plamenu.[3] Sa ocem je, nakon ovih dešavanja, jedno vreme bio u vojsci u okolini Kraljeva, Užica i Čačka, ali se ubrzo vratio u Beograd i 1942. upisao i osmi razred gimnazije. Maturirao je 1943. godine. Nakon toga, do kraja rata radio je kao bolničar-volonter na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu, gde je bio građanski mobilisan. Po završetku rata, 1945. godine, upisao je Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Studije i karijera Na Medicinskom fakultetu diplomirao je 1951. godine. Specijalizaciju iz neuropsihijatrije stekao je 1957. godine i nakon toga, od 1958. do 1961, boravio je u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao psihoterapiju. Svoje prvo zaposlenje pronašao je na Univerzitetskoj nervnoj klinici u Beogradu, gde je radio kao asistent do 1963. godine. Tada prelazi u bolnicu „Dr Dragiša Mišović”, na prvo psihoterapeutsko odeljenje osnovano u Jugoslaviji kod primarijusa dr Vladislava Klajna. Radeći na razvoju psihoterapije u Srbiji, gotovo 20 godina bio je načelnik Psihoterapeutskog odeljenja. Tu je stekao veliko iskustvo u radu sa pacijentima i postao primarijus. Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, sociologije, socijalne psihijatrije i filozofije, kao i u oblastima teologije i filozofije hrišćanstva i drugih religija (poput judaizma, budizma i taoizma). Njegova interesovanja iznedrila su preko 70 knjiga i nekoliko stotina naučnih članaka. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije, a u poslednjim godinama u Beogradu i ostalim gradovima Srbije. Jerotića je zanimao i uticaj religije na psihu i ponašanje čoveka. U svojim radovima je pisao da se ljudska psiha sastoji od tri „paralelno i neprekidno aktivna” sloja, koji se zasnivaju na verovanjima i običajima iz paganizma, Starog zaveta ili Novog zaveta.[4] Od 1984. godine Jerotić je bio član Udruženja književnika Srbije i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti). Bio je i član Srpskog lekarskog društva (psihoterapeutska sekcija), Psihoterapeutskog društva Jugoslavije, kao i Jungovog udruženja u Beogradu. Preminuo je u svojoj 94. godini, 4. septembra 2018. godine u Beogradu. Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.[5] Deo Dalmatinske ulice u Beogradu, od Takovske do Džordža Vašingtona, nazvan je 2021. godine po Vladeti Jerotiću.[6] Zbirka Vladete Jerotića u Udruženju „Adligat” Vladeta Jerotić i Miodrag Pavlović, kumovi i dugogodišnji prijatelji Vladeta Jerotić godinama je neobavezno poklanjao knjige Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, da bi 2014. godine i formalno formirao svoju zbirku. Od 2017. godine, kada je spomen soba Miodraga Pavlovića u Muzeju srpske književnosti premeštena u nove prostorije, za zbirku Vladete Jerotić izdvojen je poseban kutak u okviru ove sobe posvećene njegovom kumu i dugogodišnjem prijatelju.[2] Jerotić je o ovom simboličnom mestu za njegovu zbirku rekao „da se zna, pamti i prepričava kako srpski kumovi mogu da se zauvek vole, druguju i uvažavaju!”.[7] U kutku akademika Jerotića nalaze se dva ormara sa više hiljada knjiga koje je za života poklonio Udruženju, uključujući i knjige koje je otac Vladete Jerotić doneo sa Krfa nakon Prvog svetskog rata, kao i prva izdanja ruskog filozofa Berđajeva, retko srpsko ratno izdanje iz Bizerte, prva izdanja Radeta Drainca i Milana Rakića. Izloženi su i lični predmeti Jerotića, kao što su olovke, naočare, dve strane rukopisa i zajedničke fotografije sa kumom Miodragom. Vladeta je posle Pavlovićeve smrti često u njegovoj spomen sobi, prethodno sprat niže, držao predavanja, u okviru kojih se podsećao kumstva i prijateljstva sa Miodragom.

Izdavač: Grafički zavod Hrvatske, Zagreb Godina izdanja: 1985 Povez: tvrd sa omotom Stanje knjiga: VRLO DOBRO Komplet sadrži sledeće naslove: Naslovi: Knjiga 1 (284. str.) • Žudnja za Buenos Airesom • Blizak mjesec • Bilježnica „San Martin“ • Evaristo Carriego • Rasprava Knjiga 2 (232. str.) • Opća povijest gadosti • Povijest vječnosti • Izmišljanja • Izmišljaji Knjiga 3 (236. str.) • Aleph, Druga istraživanja Knjiga 4 (256. str.) • Tvorac • Drugi, isti • Za šest žica • Pohvala sjene Knjiga 5 (220. str.) • Brodijev izvještaj • Zlato tigrova • Knjiga od pijeska • Duboka ruža Knjiga 6 (239. str.) • Željezni novčić • Povijest noći • Lozinka • 25. kolovoza 1983. i druge neobjavljene priče Horhe Luis Borhes rođen je u Buenos Ajresu 24. avgusta 1899. Sa devet godina preveo je Srećnog princa Oskara Vajlda. Njegova porodica se seli u Pariz 1914, da bi kasnije prešla u Ženevu u kojoj je Borhes naučio francuski. Pripremajući maturu interesuje se za velike pisce XIX veka i filozofiju; otkriva jevrejski misticizam posredstvom romana Golem G. Mejrinka. Na putu za Argentinu (1919) njegova se porodica zaustavlja u Španiji, u kojoj će Borhes pisati i kretati se u krugovima ultraističke avangarde. Po povratku u Argentinu (1921) učestvuje u pokretanju časopisa (Prizma, Proa), sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernadesa. Putovanjem u Evropu 1923. otpočinje period bogate spisateljske aktivnosti. Godine 1927. vid počinje da mu slabi, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Posle očeve smrti (1938), radio je u biblioteci punih devet godina. Zbog suprotstavljanja Peronovoj diktaturi bio je neprestano pod policijskom prismotrom. Posle Peronovog pada (1955), postaje direktor Nacionalne biblioteke, a potom profesor književnosti na Univerztitetu u Buneos Ajresu. Dobio je sa Beketom nagradu Formentor (1961), što mu je otvorilo vrata zapadnog sveta. Od tada počinje svoja putovanja u Ameriku i Evropu na kojima drži predavanja. Nagradu Servantes uručuju mu u Madridu 1980. godine. Umire u Ženevi 14. juna 1986. Ostao je zapamćen po svojim zbirkama priča, kao što su: Univerzalna istorija beščašća (1935), Maštarije (1944), Alef (1949), Brodijev izveštaj (1970) i Knjiga od peska (1975). Jorge Luis Borges, komplet, sabrana dela, argentinska književnost MG121 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Isidor Bajić (Kula, 16. avgust 1878 — Novi Sad, 15. septembar 1915) bio je srpski kompozitor, učitelj, pedagog, melograf i izdavač. Osnovao je i bio prvi direktor Muzičke škole u Novom Sadu, jedne od prvih takvih institucija na tlu Vojvodine. Biografija Bista u školskom dvorištu u Kuli Gimnaziju je završio u Novom Sadu, a diplomirao je na Muzičkoj akademiji u Budimpešti. Od 1901. do 1915. godine radio je u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (danas gimnazija Jovan Jovanović Zmaj) kao učitelj pevanja i pojanja, dirigent učeničkih horova, gudačkog i tamburaškog orkestra, hora SZPD Neven i organizator Svetosavskih beseda. Pomagao je darovitim učenicima u njihovim prvim kompozitorskim koracima. Kao rezultat Bajićevog pedagoškog rada nastao je Projekat za promenu učenja pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji (1912). Osnovao je muzičku školu u Novom Sadu, 17. oktobra 1909. godine, posle Škole pjenija Aleksandra Morfidisa-Nisisa, prvu instituciju toga tipa na tlu Vojvodine (Srbija).[1] U skoro svim periodičnim časopisima i dnevnoj štampi toga vremena (Brankovo kolo, Letopis Matice srpske, Zastava, Sloga) objavljivao je tekstove iz oblasti muzike i muzičke pedagogije (Pevanje kao pedagoško sredstvo i korist njegova, Kako treba učiti muziku u preparandiji i bogosloviji, Naše crkveno pojanje i druge). Niz članaka o Savezu srpskih pevačkih društava prouzrokovali su oštru javnu polemiku sa Petrom Konjovićem. Pokrenuo je notnu ediciju Srpska muzička biblioteka i časopis Srpski muzički list (u istoriji srpskog izdavaštva, hronološki treći muzički list u Srba). Napisao je i objavio dva udžbenika: Klavir i učenje klavira (1901) i Teorija pravilnog notnog pevanja (1904).[2] Zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima sa pevanjem i u operi Knez Ivo od Semberije. Srpsko crkveno pojanje je upoređivao sa pojanjem drugih naroda na putovanju za Hilandar sa horom karlovačkih bogoslova u leto 1911. godine. Obraćao se lično Lukijanu Bogdanoviću, pravoslavnom episkopu budimskom, u vezi sa predlogom za redigovanje srpskog crkvenog pojanja (1907).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta autora! Slovenacki jezik! Knjiga je jedna od trilogije koja govori o drevnoj povijesti predcivilizacija. Prvi su Pukotine vremena, drugi Kraljevstvo Velike Zmije, a treći Megaliti. Autorica je svoj život posvetila istraživanju civilizacija i mijenjanju (po njezinom mišljenju) pogrešne povijesne istine. Ni ova knjiga nije drugačija. Ako čitatelj barem malo poznaje povijesne činjenice, čitanje ove i, naravno, svih ostalih knjiga doista će ga staviti u dilemu. Kraljevstvo velike zmije čita se vrlo tečno, sadrži mnogo povijesnih činjenica, ali su objašnjene drugačije nego što smo naučili. Službena znanost nije se puno bavila njezinim radom, jer je vrlo teško demantirati njezine tvrdnje, koje potkrepljuju brojni izvori dokaza. Knjiga govori o autohtonom narodu predkolumbovske Amerike. Njena prva rečenica: `Knjiga o Velikom zmijskom kraljevstvu nije knjiga o Indijancima`, vrlo nam jasno pokazuje autoričino neslaganje sa službenom poviješću. Ameriku nije otkrio Kristofor Kolumbo, ali na ovom kontinentu od davnina žive mnoge civilizacije čija službena povijest ne priznaje status koji zaslužuju. O njihovom iznimnom poznavanju graditeljstva svjedoče mnogi već otkriveni arheološki ostaci, koji su ostali zanemareni, a ogroman broj ostataka još uvijek čeka na otkrivanje. Kroz knjigu ocrtava civilizacije Sjeverne Amerike (Hohokami, Anasazi, Galina ljudi), Srednje Amerike (Tolteci, Olmeci, Zapoteci, Mixteci, Tlatilka, Anahuanaca, Asteci i Maje), Južne Amerike (Muiski - Chibche, Masma, Chavina, Mochichi, Chimu, Nazca, Chinchoro i Inca). Fani Okič, slovenska književnica, * 1924., Ljubljana. Bila je studentica do početka Drugog svjetskog rata. 1941. nakon okupacije Slovenije deportirana je u Hrvatsku, a od 1942. do oslobođenja 1945. bila je hrvatska partizanka. Nakon rata živjela je i radila u Bosni i drugim jugoslovenskim zemljama. Godine 1947. vratila se u Sloveniju. Raditi Fani Okič je književnica, publicistkinja i istraživačica protokola. Pripadnica je dviju potpuno različitih civilizacija – s majčine strane, južnoameričke, povezane s civilizacijom Inka), a po ocu zapadne. Bila je suradnica beogradskih časopisa Galaksija i Treće oko, a kasnije i slovenskih časopisa Aura, Karma i Metulj.