Nolit, 1987. Odlično očuvano. U romanu Pokretne stepenice Svetozar Vlajković je pokazao da dobrom piscu unapred data `priča` ne sputava već podstiče imaginaciju koja se ne dokazuje kroz izmišljanje situacija, likova i odnosa, već kroz njihovo oblikovanje književnim sredstvima. Faktička verodostojnost `podatka` u ovom romanu ne izgleda bitna, a određenost zbivanja, kakvu nameće autobiografsko delo, ne fiksira granicu stvarnog i fiktivnog nego pretvara u stvarno sve što je, možda, i plod fikcije - to je pisac tako u mogućnosti da naknadno stvara svoju autobiografiju. Nostalgija za minulim, lirska dimenzija ranih životnih doba, dramatičnost opisanog vremena nisu jedini motivi. Težnja da pruži svedočanstvo o neumitnom korozivnom dejstvu životne sredine na jedno čisto biće najvažniji je razlog što se opredelio za pripovedanje svog detinjstva i mladosti. Život je u ovom romanu neka vrsta `pokretnih stepenica` koje autora tokom njegove priče nose bez njegove volje, ostavljajući mu mogućnost prilagođavanja tom kretanju: dopuštajući mu da bar taj čin učini svojim, da mu odredi oblik, način, pa i suštinu. Svetozar Vlajković (Beograd, 5. januar 1938) srpski je pisac. Biografija Godine detinjstva proveo je pod nemačkom okupacijom na Čuburi. Svirao na igrankama džez na gitari da bi zaradio za cigarete. Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, iako je želeo da bude lekar. Kad god mu se pružila prilika igrao je u filmovima glavne i sporedne uloge. Zaposlio se u listu „Borba“ kao sudski izveštač. Tu je razočaran činjenicom da ne živi u pravnom društvu, otkrio nespojivost teorije koju je učio na fakultetu i prakse u sudovima, što izaziva angst koji će biti prisutan u njegovim književnim radovima, i što je razlog prelaska iz dnevnog novinarstva u Umetnički program Radio Beograda. Pri osnivanju Trećeg programa, 1964. godine, pozvan je u redakciju da se bavi emisijama iz filozofije i prirodnih nauka. Posle šest godina prebacili su ga da piše reklame za fabriku rezanaca, jer se `pokazao politički nepodobnim za teorijski nivo mišljenja`. Godine 1971. dobija stipendiju za proučavanje pozorišnih istraživanja u Parizu na Sorboni. Antoan Vitez ga prima za asistenta u Pozorištu u Ivry-sur-Seine. O životu u Parizu će kasnije pisati u nekoliko romana. Godine 1972. Radio Beograd ga poziva da preuzme uređivanje govornog programa na lokalnoj stanici `202`. Tu ostaje do kraja svog radnog staža, uprkos mnogim sukobima sa kolektivom. U 44. godini upoznao je svog oca, koji je bio književnik i koga je razvedena majka držali daleko od njega. Godine 1979. ženi se po drugi put. Kao i prvi, rani, brak, i ovaj se završava razvodom. Od 1992. živi sa ženom čiji je lik uneo u roman „Nensoleta dela Luna“. Venčali su se u crkvi Svetog Arhangela Mihajla u Herceg Novom i nastanili u piščevoj rodnoj kući. Napisao je dvadeset pet knjiga proze i pedesetak drama. Slikarstvom se takođe bavi od onih dana kad je počeo da piše svoje knjige i drame.[1] Književna dela Proza U početku, njegovi romani i priče ispunjeni su poetskom fantastikom. Tadašnji književni kritičari koji su pohvalili njegove romane zamerali su mu suvišak mašte. Pisac je tu kritiku prihvatio kao pohvalu. Već tada je pisanje shvatao kao snevanje u budnom stanju.[2] Šta bi učinio Zobec, pripovetke,1969 Šuma čudnovata, roman, 1969 Neko drugo leto, roman, 1971 Čubura, negde u Kaliforniji, roman, 1976 Večernji trkači, roman, 1980 Romanom Vera, 1981, započinje serija romana ispovednog karaktera kojima autor sledi uverenje da pisca i njegovo delo treba spojiti znakom jednakosti: Pokretne stepenice, roman, 1986 Ružičasti arhipelag, roman, 1991 Najslabiji učenik škole igranja, roman, 1992 Karamfla, roman, 1998[3] Imenik, roman, 1998 Skladište uzdaha, roman, 1998 Tajanstvo spajanja, roman, 2000.[4] Vezanost za fantastiku nastavlja da ispoljava kao pripovedač. Tako nastaju knjige pripovedaka: Uzletanje, pripovetke, 1997 Rajska ptica, pripovetke, 2005[5] U nedostatku tumača svoje literature pisac piše dve knjige - esejističke autobiografije, koje su istovremeno i jedna vrsta apokrifne istorije srpske književnosti u proteklih pola veka. Objavljuje ih njegov prvi izdavač „Prosveta“ koji se nalazi na izdisaju. Don Žuan beogradski u šumi čudnovatoj, 2005[6] Pustinja u prašumi, 2008.[7] Uoči propasti Nolita ovaj izdavač objavljuje: Smirenje na jezeru Leko, roman, 2008 Duga na sajmu knjiga, pripovetke, 2009.[8] Takođe, pred stavljanje katanca na firmu, nekad ugledni izdavač Rad objavljuje Neznani vojnik, roman, 2008, novu i konačnu verziju romana Karamfla. Ovim knjigama Vlajković se pridružuje piscima koji reaguju na društveno-istorijski trenutak. Ali, kao protivtežu, objavljuje i poetsko-fantastični roman Sanja, 2006, obrađujući jednu od početnih tema svog književnog puta: kako se postaje vilovnjak. Krajem 2012. godine izlazi roman Stranac. Sve jasniji hrišćanski duh, koji se projavio u nekoliko prethodnih dela, u romanu Stranac dobio je svoj otvoreni izraz. Razmatrajući stranstvovanje kao prirodno osećanje pobožnih ljudi pisac se u ovom delu bavi samospoznajom koja odeljuje novog od starog čoveka u istoj ličnosti. Drama Izvedena su tri pozorišna komada Svetozara Vlajkovića: Grejalica, Atelje 212, 1969 Stvari u vrtu, Teatar Levo, 1970 Rastanak, Beogradsko dramsko pozorište, 1978. U ovim komadima pisac se bavi pitanjima celovitosti ljudskoga bića, potragom za idealnom ženom koja ne postoji, dramom odrastanja. Dramski program TV Beograd realizovao je tri njegova teksta: Džangrizalo, komedija Džek pot, porodična drama Zasluge, dramatizacija romana Aleksandra Vuča. U specijalizovanoj periodici objavljeni su pozorišni komadi: Zidanje, Scena, 1977 Večernji trkači, Scena, 1983 Don Žuan beogradski, Scena, 1986[9] Ponavljač, Scena, 1991 Marko&Musa, Savremena srpska drama, 2006 More u liftu, Savremena srpska drama, 2008 I nevidljivi voli vatromet, Savremena srpska drama, 2011. Nekoliko desetina dramskih tekstova objavio je na televiziji i na radiju. Naročitu pažnju posvetio je radio-igrama za decu i o deci. Dobitnik je desetak nagrada na javnim anonimnim konkursima za radio dramu. Radio Beograd mu je dodelio plaketu za izuzetan doprinos radiofoniji, 2005. Dobitnik je i prve nagrade na javnom konkursu tri pozorišta (Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Novom Sadu, Srpsko narodno pozorište u Nišu) za komad Zidanje. Film Realizovana su četiri filma za koja je scenario pisao Svetozar Vlajković: Prvo ubistvo, 1970 Bez, 1972 Kvar, 1979 Čavka, 1982 [10] Kao glumac, igrao je u filmovima Dejana Đurkovića i Miše Radivojevića, a pojavio se i u seriji Živojina Pavlovića „Pesma“. Napisao desetak eseja o srpskim piscima i umetnicima sa kojima je bio blizak (Ljubiša Jocić, Bata Mihajlović, Ljubinka Jovanović, Aleksandar Tišma, Dušan Matić i drugi). Najveća priznanja za književni i umetnički rad dobija od anonimnih čitalaca koji mu se javljaju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

IZDAVAČ: LAGUNA GODINA IZDANJA: 2002 PISMO: LATINICA FORMAT: 20 CM BROJ STRANA: 356 POVEZ: MEK STANJE KNJIGE: VRLODOBRO - OČUVANO NASTAVAK MILIONSKOG BESTSELERA ČOVEK I DEČAK. O LJUBAVI IZMEĐU OCA I SINA HARI SILVER VODI DOBAR ŽIVOT. IMA LEPU ŽENU, TROJE DIVNE DECE I SJAJAN POSAO KAO PRODUCENT KULTNE RADIO-EMISIJE. ALI USKORO PUNI ČETRDESET GODINA, A NJEGOVA BIVŠA ŽENA VRAĆA SE U LONDON. HARI ĆE USKORO MOŽDA MORATI DA SE OPROSTI S DOBRIM ŽIVOTOM... KADA SE NJEGOV ČETRNAESTOGODIŠNJI SIN PAT PRESELI KOD MAJKE, HARIJEVE NEVOLJE TEK POČINJU. SIN MU JE OTIŠAO, POSAO MU JE U OPASNOSTI, A ŽENU MU JE UZNEMIRIO POVRATAK NJEGOVE BIVŠE SUPRUGE. SNOVI KAO DA SE RUŠE. USRED TOG HAOSA UMARŠIRAĆE DVOJICA STARIH VOJNIKA, RATNIH DRUGOVA HARIJEVOG OCA IZ BITKE KOD MONTE KASINA. HOĆE LI OVA DVA STARA NAMĆORA POMOĆI HARIJU DA POVRATI SVOG SINA, PORODICU I SVOJ ŽIVOT? I MOGU LI ONI POKAZATI HARIJU SILVERU ŠTA ZAISTA ZNAČI BITI MUŠKARAC? VEDAR, DIRLJIV I NEZABORAVAN, LJUDI I DEČACI JE ROMAN O TOME KAKO ŽIVIMO DANAS. „DALEKO NAJBOLJA KNJIGA KOJU JE TONI PARSONS DO SADA NAPISAO.“ GUARDIAN

Upoznavanje sa sobom - Dmitrij Semenik Dmitrij Semenik, pravoslavni psiholog, rođen je 1967. godine. Završio tehnički fakultet (MIRЭA) i fakultet za psihologiju (MIP) u Moskvi. Radio kao novinar, u marketingu, bio rukovodilac trgovinskih kompanija. Preživevši krizu rastanka, 2006. godine je osnovao sajt „Preživeti rastanak“, iz kojeg se razvila grupa sajtova duhovne i psihološke pomoći u teškim kriznim situacijama. 2013. godine je pokrenuo inovacioni psihološki onlajn-projekat „Distanciona škola ljubavi“. Oženjen je i otac je troje dece. Šta je to PRAVOSLAVNA PSIHOLOGIJA i PRAVOSLAVNI PSIHOLOG Pravoslavna psihologija se danas nalazi na samom začetku svog formiranja. U knjigama, koje su do sada štampane pod oznakom pravoslavna psihologija, psiholozi pravoslavne orijentacije pokušavaju da ustanove vezu između crkvenih pojmova o duhovnom životu u odnosu na stav psihologije. Pravoslavni psiholog je naprosto psiholog pravoslavnog veroispovedanja, koji u različitoj meri koristi duhovno bogatstvo pravoslavlja radi korekcije čovekovog pogleda na svet. To, u mnogim slučajevima, ne samo da obezbeđuje brzo i potpuno izbavljenje od problema, već čini čoveka neuporedivo zdravijim i stabilnijim u raznim životnim situacijama. polpb

U dobrom stanju. Kožni povez sa zlatotiskom. Bez godine izdanja. Tajni rat protiv Amerike / M. [Michael]Sejers, A. [Albert] E.Kan Vrsta građe stručna monografija Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja [S. l. : s. n., s. a.] ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 188 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Izakov, Boris Romanovič, 1903-1988 = Izakov, Boris Romanovič, 1903-1988 Predgovor / Boris Izakov: str. 5-13. Predmetne odrednice Diverzije -- Sjedinjene Američke Države (SAD) Sayers, Michael, 1911-2010 = Sajers, Majkl, 1911-2010 Kahn, Albert E., 1912-1979 = Kan, Albert E., 1912-1979 Kan je osnovao The Hour, bilten. Bavio se istraživačkim novinarstvom kako bi razotkrio nacističku špijunažu, sabotažu i propagandne operacije u Sjedinjenim Državama. Takođe je istraživao aktivnosti američkih fašističkih i profašističkih grupa, poput Nemačko-američkog Bunda. Otkrića Sejera su korišćena u štampanim medijima, od strane radio komentatora kao što je Volter Vinčel, i od strane američkog Ratnog ministarstva, Ministarstva pravde i Kancelarije za ratne informacije. Kan je materijale iz svojih istraživanja iskoristio kao osnovu za ovu knjigu.

Naslov: Zoran Mušič : iz slovenačkih privatnih zbirki Autor teksta: Gojko Zupan Izdavač: Beograd : Radio-televizija Srbije Pismo: ćirilica Br. strana: 48 ; reprodukcije, fotografije Format: 30 x 21cm - veliki format Povez: meki sa prednjom klapnom Katalog je u celosti (listovi, korice, povez) veoma lepo očuvan: listovi su čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su povezani međusobno i sa koricama; tekst je na srpskom, engleskom i slovenačkom jeziku. Katalog velikog formata, štampan na kvalitetnom sjajnom papiru. Galerija Zala - Galerija RTS - Arte galerija - Katalog izložbe slika i crteža održane od 16. decembra do 31. januara 2010. godine. O slikaru možete da pročitate na Vikipediji: https://hr.wikipedia.org/wiki/Zoran_Mu%C5%A1i%C4%8D Zoran Mušič (selo Bukovica u Goriškoj, 12. veljače 1909. – Venecija, 25. svibnja 2005.) venecijanski je slikar i grafičar slovenskog podrijetla, đak Zagrebačke likovne akademije... Pogledajte i ostale knjige iz oblasti slikarstvo koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=361&fv=94365&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

RETKO !!! Autor: grupa autora Povez: tvrdi Format: 14 x 20 cm Strana: 142 Pismo: latinica Šajeni, indijanski narod velikih severnoameričkih ravnica, razvili su Mit o stvaranju sveta, koji polazi od krajnjih metafizičkih apstrakcija Duha i praznine. Mit je monoteistički. Bog, zvan Maheo, stvorio je svet iz ničega. Radio je u fazama, po danima, vrlo slično hebrejskom mitu datom u početku biblijske Knjige postanja. Stvorio je svet u četiri dana, a već stvorena bića pomažu mu u kasnijim fazama. `U početku ne bejaše ničega i Maheo, sveopšti duh, živio je u praznini. Gledao je oko sebe, ali nije bilo ničega za videti. Slušao je, ali nije bilo ničega za čuti. Postojao je samo Maheo, sam u ništavilu. Maheo nije bio usamljen zbog veličine svoje moći. Njegovo biće je bilo svemir. Ali, dok se kretao kroz beskrajno vreme ništavila, Maheo pomisli da bi se ta Moć trebala iskoristiti. Kakve koristi od Moći, pitao se Maheo, ako se ona ne koristi za stvaranje sveta i ljudi koji žive u njemu. k-2

Dragi tinejdžeri, iz priručnika "Obuka roditelja" saznaćete šta TREBA, a šta NE TREBA da radite ako želite da vas roditelji puste na rok koncert, da ofarbate kosu, ako želite da izbegnete kućne obaveze ili porodične proslave, ako ne želite da vas oslovljavaju nadimcima ili da društvu prepričavaju događaje iz vašeg detinjstva. Drugim rečima, šta treba a šta na treba da radite da biste konačno naučili roditelje da se ponašaju na prihvatljiv način. Uzrast: 12-15 godina Edicija smešno-ozbiljnih ilustrovanih priručnika pod nazivom TREBA - NE TREBA namenjena je tinejdžerima koji pokušavaju da se snađu u odnosima sa roditeljima i mnoštvu porodičnih pravila, ali i u nepredvidivom i ponekad surovom svetu vršnjaka.

Kako da postignete finansijsku nezavisnost brže i lakše nego što ste uopšte mislili da je moguće Izdavač: Sentiment, Beograd Prevod: Armata Ranđelović Povez: broširan Broj strana: 179 Pečatirana, nekoliko podvučenih rečenica i mestimična štikliranja, lepo očuvana. Knjiga 21 TAJNA USPEHA SAMOUKIH MILIONERA pokazuje kako svi, bez obzira na trenutnu situaciju u životu, mogu postati milioneri. Saveti iz ove knjige se zasnivaju na temeljnoj analizi navika i rada više stotina samoukih milionera, koje je Brajan Trejsi proučavao decenijama. Po Trejsijevom mišljenju, uspešni ljudi su ustvari oni koji primenjuju ove tajne uspeha. Ova koncizna i praktična knjiga daje vam postupnu formulu da postanete milioner bez obzira na to odakle počinjete. Uči vas kako da postavite celjeve, sačinite planove i otkrijete vaše skrivene sposobnosti, kako biste postigli više stvari koje istinski želite u životu. S A D R Ž A J: Uvod: Zakon uzroka i posledice Tajne uspeha • Sanjajte velike snove • Razvijte jasan osećaj pravca • Smatrajte da ste kod sebe zaposleni • Radite ono što volite da radite • Neka besprekoran rad bude vaša obaveza • Radite duže i radite više • Posvetite se doživotnom učenju • Prvo isplatite sebe • Proučite svaki detalj vašeg posla • Posvetite se tome da uslužite druge • Budite apsolutno pošteni prema sebi i drugima • Odredite vaše najvažnije prioritete i usredsredite se na njih svim bićem • Stvorite ugled da ste brzi i pouzdani • Budite spremni da se penjete sa vrha na vrh • Vežbajte samodisciplinu u svemu • Otkrijte vašu urođenu kreativnost • Okružite se pravim ljudima • Vodite posebnu brigu o svom fizičkom zdravlju • Budite odlučni i orijentisani ka akciji • Nikada nemojte dopustiti da neuspeh dolazi u obzir • Položite „test upornosti“ Zaključak: Uspeh je predvidiv (K-109)

James Qatar, profesor povijesti umjetnosti, ima neobičnu strast: potajno snima žene i tako nastale fotografije koristi kao predložak za izradu seksualno eksplicitnih crteža. Predanost tome hobiju razgorit će, međutim, u njemu još morbidniju opsesiju i na koncu ga preobraziti u serijskog ubojicu, pedantnog koliko i nemilosrdnog. Kako vrijeme bude odmicalo, zagonetni James Qatar postat će opsesijom istražitelja Lucasa Davenporta. Izabrana žrtva roman je minuciozno profiliranih likova, uzbudljiva zapleta i frenetičnog ritma, najbolji mogući izbor za upoznavanje s autorom koji uživa u časti jednog od najvećih suvremenih američkih pisaca krimića. John Sandford književni je pseudonim Johna Roswella Campa. Do izlaska svojega prvog krimića Camp je puna dva desetljeća radio kao novinar. Serija reportaža o kulturi indijanaca iz Minnesote i Dakote donijela mu je 1980. nominaciju za Pulitzera. To prestižno priznanje dobio je pak šest godina kasnije za niz članaka o farmerskoj krizi na Srednjemu zapadu. Godine 1990. definitivno je raskrstio s novinarstvom i potpuno se posvetio pisanju krimića koji su naprečac osvojili simpatije masovne publike i Sandforda promovirali u prvo ime onog odsječka američke produkcije krimiproze koji s dokumentarističkom uvjerljivošću predočava svaki detalj zamršene istražne procedure.

Veb Net Plus, 2021. Kada su gubitnici tranzicije sa Novog Beograda osnovali udruženje građana, nisu mogli ni da pretpostave koliko će dramatične biti posledice njihovih nepromišljenih postupaka. U zapletu, koji počinje uz najjeftinije pivo ispred lokalne prodavnice u jednom od solitera, službe bezbednosti, svetski narko karteli i političari pokušaće da ostvare svoje mračne ciljeve. Da li će depresivni doktor, inženjer bez posla, sitni diler marihuane i studentkinja književnosti zaposlena u knjižari uspeti da spasu žive glave pošto se u njihov sumanuti plan umešaju i akteri koje nisu planirali? “Udruženje građana protiv svih ili klišei moderne Srbije” je triler ali i urnebesna (na momente crna) komedija o apsurdima srpskog društva. Nemanja Nikolić je osnivač i glavni i odgovorni urednik Domino magazina. Studirao je Srpsko-svetsku književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ali je stekao zvanje diplomiranog ekonomiste. Završio je Petu beogradsku gimnaziju i Osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“. Pre pokretanja popularnog portala bavio se novinarstvom, marketingom i odnosima sa javnošću. Radio je kao regionalni medijski koordinator Inicijative mladih za ljudska prava, vodio više štampanih i internet medija i bio direktor marketinga u velikoj IT kompaniji. Važi za cenjenog konsultanta iz oblasti strategija komunikacija, content marketinga i internet poslovanja.

Pretnja radikalnog islama Zapadu Izdavač: Dan Graf, Beograd Biblioteka Danas, knjiga 4 Prevod: Radomir Ličina Povez: tvrd Broj strana: 255 Odlično očuvana. LI HERIS je provokativni američki pisac i publicista o čijem životu i radu nema mnogo podataka. Nije poznato gde se i kada rodio. Na bjegovom sajtu stoji da se na prestižni Univerzitet Emori u Atlanti upisao s 14 godina i diplomirao s najvišom ocenom. Zanimao se za najrazličitije stvari, pohađao protestantsku bogosloviju, pisao romane pune misterija, radio kao staklorezac, da bi najzad počeo da piše filozofske tekstove koji su privukli izuzetnu pažnju čitalaca i postao jedan od autora o kojima se najviše govori u poslednje vreme. Li Heris je 2004. objavio knjigu Civilizacija i njeni neprijatelji: Sledeća faza istorije. Često piše priloge za konzervativni časopis Institucije Huver Polisi rivju ( autor je tri najkontraverznija i najčešće komentarisana teksta u istoriji ovog magazina), on-lajn izdanje Vol strit džornela`Opijon džornel`, on-lajn magazin TSCDaily.com i druga štampana i on-lajn izdanja. Li Heris sebe opisuje kao `gej muškarca`. Ovu knjigu posvetio je svom `partneru tokom dvadeset godina`. Živi u Stoun Mauntinu, u Džordžiji. (K-125)

Filip Tesar - Etnički konflikti manji format nova knjiga Filip Tesar (Tesař) rođen je 1969. godine u Pragu. Studirao je etnologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Od 1990. godine posvećuje se istraživanju postkomunističke tranzicije, evroatlantskih integracija i uticaja Kine. Radio je kao novinar, prevodilac, humanitarni radnik, diplomata i kao politolog na Institutu međunarodnih odnosa u Pragu. Predavao je antropologiju Balkana na nekoliko čeških univerziteta. Obavio je niz terenskih istraživanja, naročito u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali i u Hrvatskoj, centralnoj Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji. Autor je nekoliko strateških analiza za Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Predsedničku kancelariju Republike Češke. Za potrebe češke diplomatije napisao je priručnik o ekonomskoj, javnoj i kulturnoj diplomatiji na Balkanu. Sadržaj I. TEORIJSKA POLAZIŠTA. – II. BIOLOGIJA KONFLIKATA. Za šta smo programirani. – III. PSIHOLOGIJA KONFLIKATA. Šta je to što nas goni naprijed? – IV GEOGRAFIJA I HISTORIJA KONFLIKATA. Uvijek i svugdje. – SOCIOLOGIJA KONFLIKATA.Zašto se jedni podnose a drugi ne? – VI. ANTROPOLOGIJA KONFLIKATA. Mislimo u mitovima. – VII. POLITOLOGIJA I EKONOMIJA KONFLIKATA. Interesi u pozadini. – VIII. FILOZOFIJA KONFLIKATA. Zašto ubijamo? – IX. RJEŠAVANJE KONFLIKATA. – Pogovor prevoditelja : MATERNJI JEZIK MOJE OTADŽBINE. 410 str.

Etnički konflikti: Na Balkanu i ne samo tu / Filip Tesar Beograd 2019. Mek povez, 412 strana. Knjiga je odlično očuvana. Filip Tesar (Tesař) rođen je 1969. godine u Pragu. Studirao je etnologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Od 1990. godine posvećuje se istraživanju postkomunističke tranzicije, evroatlantskih integracija i uticaja Kine. Radio je kao novinar, prevodilac, humanitarni radnik, diplomata i kao politolog na Institutu međunarodnih odnosa u Pragu. Predavao je antropologiju Balkana na nekoliko čeških univerziteta. Obavio je niz terenskih istraživanja, naročito u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali i u Hrvatskoj, centralnoj Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji. Autor je nekoliko strateških analiza za Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Predsedničku kancelariju Republike Češke. Za potrebe češke diplomatije napisao je priručnik o ekonomskoj, javnoj i kulturnoj diplomatiji na Balkanu. Sadržaj: I TEORIJSKA POLAZIŠTA. II BIOLOGIJA KONFLIKATA. Za šta smo programirani. III PSIHOLOGIJA KONFLIKATA. Šta je to što nas goni naprijed? IV GEOGRAFIJA I HISTORIJA KONFLIKATA. Uvijek i svugdje. V SOCIOLOGIJA KONFLIKATA. Zašto se jedni podnose a drugi ne? VI ANTROPOLOGIJA KONFLIKATA. Mislimo u mitovima. VII POLITOLOGIJA I EKONOMIJA KONFLIKATA. Interesi u pozadini. – VIII FILOZOFIJA KONFLIKATA. Zašto ubijamo? IX. RJEŠAVANJE KONFLIKATA. Pogovor prevoditelja : MATERNJI JEZIK MOJE OTADŽBINE.

Profesorka Zuzana Gindl-Tatarova (1956), završila je filmsku akademiju (FAMU) u Pragu. Radila je kao novinar i filmksi kritičar i autorka je nekoliko knjiga. ‘Praktična dramaturgija’ (2005) je svojevrsni uvod u kreativno pisanje.

Roman Žena napisan je po istinitoj priči. Skupljala je novac. Izborojala je 5.550 evra. Još malo joj fali do 7000 koji će joj promeniti život. Tim parama ona želi da kupi sreću. Goca je žudela da se ostvari kao žena. Iz Valjeva se preselila u Beograd i sa vrlo malo para je započela novi život. Upoznala je Dragana i mislila je da je konačno našla pravu ljubav. Radila je za njega sve iz ljubavi. Ispraćala ga, dočekivala ga, kuvala mu, otplaćivala dugove, ulepšvala se za njega...Sve je to radila dok surova stvarnost nije srušila ono što je ona imala. Ona je zbog ljubavi odustala od svojih snova i žrtva koju je podnela bila je ogromna. Knjiga od autorke romana Grabljivica i Ljubav u doba kokaina.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Neodoljiv ep.“ Dejli telegraf „Nezaboravno.“ Izabel Aljende „Trijumf.“ Fajnenšel tajms „Ovaj roman neće dotaknuti samo najtvrđa srca...“ Gardijan „Ovo je snažno delo, koje tera na razmišljanje“ Literari rivju „Majstorsko pripovedačko tkanje... Hoseini je pisac od čije veštine zastaje dah.“ Ivning standard „Hoseini poseduje onaj redak dar, dikensovski osećaj za priču.“ Dejli telegraf „Strastvena, žestoka pripovest.... potresna i stvarna.“ Imidž Marijam je tek petnaest godina kada je šalju u Kabul da se uda za nesrećnog i ogorčenog Rašida, trideset godina starijeg od nje. Gotovo dve decenije kasnije, u zemlji koja ubrzano tone u propast, tragedija pogađa petnaestogodišnju Lejlu, koja mora da napusti svoj dom i stupi u Marijamino nesrećno domaćinstvo. Lejla i Marijam naći će utehu jedna u drugoj, njihovo prijateljstvo postaće veza snažna kao veza dve sestre, neraskidiva kao veza majke i kćerke. Kako vreme prolazi, u Avganistanu na vlast dolaze talibani, ulice Kabula ječe od puščane paljbe i bombi, a život se pretvara u očajničku borbu protiv gladi, surovosti i straha. Istrajnost dve žene nailazi na iskušenja koja nisu mogla da naslute ni u najgorim košmarima. A ipak, ljubav ume da čoveka natera na nezamisliva dela, da mu pomogne da čudesnim junaštvom prevaziđe najstrašnije prepreke. Na kraju ljubav pobeđuje smrt i uništenje. Hiljadu čudesnih sunaca je nezaboravan portret jedne ranjene zemlje i istinski dirljiva priča o porodici i prijateljstvu. Istovremeno prelepa i teška, priča o jednom nemilosrdnom vremenu, nesvakidašnjem prijateljstvu i neuništivoj ljubavi... Haled Hoseini je rođen 1965. godine u Kabulu, u Avganistanu. Njegov otac bio je diplomata u Ministarstvu spoljnih poslova Avganistana, a njegova majka je predavala farsi i istoriju u velikoj srednjoj školi u Kabulu. Ministarstvo spoljnih poslova šalje njegovu porodicu 1970. godine u Teheran, gde je njegov otac radio u avganistanskoj ambasadi. U Teheranu su živeli do 1973, kada su se vratili u Kabul. Jula 1973, u noći kada je rođen najmlađi Hoseinijev brat, zbačen je avganistanski kralj Zahir Šah u državnom udaru, koji je bez krvi organizovao kraljev rođak Daud Kan. U to vreme, Hoseini je išao u četvrti razred, i već je bio otkrio književnost i bio očaran brojnim knjigama koje je čitao. Avganistansko Ministarstvo spoljnih poslova 1976. godine još jednom premešta Hoseinijevu porodicu, ovog puta u Pariz. Bili su spremni da se vrate u Kabul 1980, ali je do tada Avganistan već doživeo krvavi komunistički prevrat i invaziju sovjetske vojske. Hoseinijevi su tražili i dobil politički azil od Sjedinjenih Američkih Država. Hoseinijeva porodica se u septembru 1980. preselila u San Hoze u Kaliforniji. Njegov otac je radio nekoliko poslova istovremeno i uspeo je da obezbedi svojoj porodici život bez socijalne pomoći. Haled Hoseini je maturirao 1984. i upisao se na Univerzitet Santa Klara, gde je diplomirao na osnovnim studijama iz biologije 1988. godine. Sledeće godine upisao se na medicinski fakultet „San Dijego“ Kalifornijskog univerziteta, gde je 1993. diplomirao. Završio je stažiranje u bolnici „Sidar-Sinaj“ u Los Anđelesu i 1996. započeo bavljenje internom medicinom. Međutim, njegova prva ljubav uvek je bilo pisanje. Hoseini ima žive, nežne i lepe uspomene na mirnodopsku presovjetsku eru Avganistana, kao i na svoja lična iskustva sa avganistanskim Hazarima (plemena u Avganistanu, Pakistanu i Iranu). Jedan Hazar posebno je imao uticaja na malog Haleda – bio je to tridesetogodišnjak po imenu Husein Kan, koji je radio za Hoseinijeve dok su živeli u Iranu. Kada je Haled bio u trećem razredu, učio je Kana da čita i piše. Iako je njegov odnos sa Huseinom Kanom bio kratkotrajan i više zvaničan, Haled se uvek sećao topline i privrženosti koja se razvila među njima – to je odnos koji se odrazio u njegovom prvom romanu „Lovac na zmajeve“ (Laguna, 2006). U maju 2007. godine objavio je drugi roman „Hiljadu čudesnih sunaca“ (Laguna, 2008). Obe knjige prodate su u preko 10 miliona primeraka u SAD i više od 38 miliona primeraka širom sveta. Hoseini je 2006. imenovan za ambasadora dobre volje UNHCR-a, Agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija. Nadahnut putovanjem u Avganistan u svojstvu ambasadora UNHCR-a osnovao je neprofitnu Fondaciju Haled Hoseini za humanitarnu pomoć Avganistancima. Živi u severnoj Kaliforniji.

Dragi moj dečko, ti si izuzetna osoba za mene. Divim ti se. Iako gubiš ključeve, ne umeš da peglaš, retko usisavaš... Šta god da radiš volim te odavde do... Neka ti ova knjižica kaže, dokle i koliko.

Autor: Ferenc Feher Format: 20,5 Povez: tvrd Br. strana: 312 Prevod s mađarskog i beleška PREDRAG ČUDIĆ! Čudić o pesniku kaže u belešci: „Njegovu poeziju je u velikoj meri odredilo socijalno poreklo: ambiciozni mladi sin seljaka poneo je u svom duhovnom prtljagu čitav jedan seoski svet koji je želeo da napusti, ali kojeg emotivno nije mogao da se oslobodi.` O svojim motivima za prevođenje nastavlja: `Poeziju Ferenca Fehera počeo sam prevoditi malo po narudžbini, a više iz želje da u Beogradu ne zaboravim potpuno ono malo mađarskog što sam ga poneo iz detinjstva i mladosti iz Sente... Budili su me glasovi mlinskih radnika kao vremenska prognoza, naravno na mađarskom... Ali, Feher nije bio samo moja nostalgija za prohujalim glasovima detinjstva... Njegovi stihovi su prosto etnološka vrednost po sebi, a uz to vrhunska poezija. Ferenc Feher je zbornik poslova i dana Bačvana bili oni mađarskog ili srpskog porekla“. I Ferehov književnoprevodilački opus veoma je značajan, prepevao je značajan korpus južnoslovenske poezije na mađarski jezik, a prevodio je i prozu. Bio je kourednik novosadskog časopisa Hid (1948-1959), od 1953. godine saradnik Radio Novog Sada, pisao za Mađar so (1959-1988). Nagrađivan. - See more at: http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/knjiga_danas/etnoloska_vrednost.54.html?news_id=174504#sthash.rTrTv2vB.dpuf

ČUDO - R. H. Palasio Žanr: Knjige za decu Pismo: Latinica Broj strana: 348 Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2015. Avgust Pulman je znao da nije običan desetogodišnjak. Osim što je na igralištu često krio lice ispod astronautske kacige, radio je sve što rade i ostala deca njegovog uzrasta: jeo sladoled, šutirao loptu i igrao igrice na kompjuteru. Ipak, navikao je da ljudi gledaju i upiru prstom u njega svaki put kada izađe na ulicu. Navikao je i da ga nazivaju nakazom. Agi je dečak rođen s deformacijom lica zbog koje nikada nije išao u školu niti je sticao nove drugare, ali se u porodičnom domu osećao bezbrižno i voljeno. Međutim, kada njegovi roditelji odluče da je vreme da izađe ispod staklenog zvona i upišu ga u školu, počinju Agijeve muke: treba se izboriti za svoje mesto u novom okruženju – izbeći maltretiranje, ruganje i odbacivanje. Borba s predrasudama ne muči samo Agija, već i njegove roditelje, sestru, nastavnike i malobrojne drugare. Svi oni se na različite načine suočavaju kako sa svojim doživljajem Agija tako i s reakcijama okoline. Knjiga o dečaku neobičnog lica dospela je na vrh „Njujork tajmsove“ bestseler liste, na kojoj i sada, dve godine nakon objavljivanja, zauzima prvo mesto. Posveta na predlistu, stanje odlično HOD.

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Bulgakov, Mihail Afanasievič, 1891-1940 = Bulgakov, Mihail Afanasievič, 1891-1940 Naslov Majstor i Margarita / Mihail Bulgakov ; prevod Zlata Kocić Jedinstveni naslov Master i margarita. srpski Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Daily Press, 2003 (Barcelona : Industria Grafica, S. A.) Fizički opis 447 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kocić, Zlata, 1950- = Kocić, Zlata, 1950- Zbirka ǂBiblioteka ǂVijesti. XX vijek ; ǂ2ǂ (karton s omotom) Napomene Prevod djela: Master i Margarita / Mihail Bulgakov Tiraž 26000. Rukopisi ne gore. Tridesetih godina prošlog veka u Moskvu stiže đavo. Ubrzo po dolasku, ovaj neočekivani posetilac sa svojim pomoćnicima, među kojima su i jedan mačor koji govori i prelepa veštica, unosi pometnju kod Moskovljana koji odbijaju da veruju kako u Boga tako i u đavola. U međuvremenu, Majstor, autor neobjavljenog rukopisa o Isusu Hristu i Pontiju Pilatu, očajan leži u psihijatrijskoj bolnici. Njemu odana Margarita toliko ga voli da je zarad njega spremna da đavolu proda dušu. Po mnogo čemu jedinstven u ruskoj književnosti, ovaj roman obiluje humorom i filozofskom dubinom. Zbog cenzure i aluzija na Staljinovu diktaturu je ovo vrhunsko delo Mihaila Bulgakova u celosti objavljeno bezmalo tri decenije posle piščeve smrti. Danas je osvedočeno blago svetske književnosti. Mihail Afanasijevič Bulgakov (rus. Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков; Kijev, 15. maj 1891 – Moskva, 10. mart 1940) bio je ruski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj. Pisao je na ruskom jeziku. Autor je velikog broja pripovedaka, priča, feljtona, pozorišnih komada, dramatizacija, filmskih scenarija i operskih libreta. Detinjstvo i mladost Mihail Bulgakov se rodio 15. maja 1891. u porodici profesora Kijevske duhovne akademije Opanasa Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne u Kijevu. U porodici je bilo sedmoro dece: Mihail, Vera, Nađa, Varvara, Mikola, Ivan i Olena. Mihail Bulgakov je 1909. završio kijevsku Prvu gimnaziju i upisao se na medicinski fakultet „Taras Ševčenko“ Kijevskog univerziteta. Bulgakov se prvi put oženio 1913. Tatjanom Lapom. Njihovi novčani problemi započeli su već na dan svadbe. Tatjanin otac im je mesečno slao 50 rubalja, što je u to vreme bio pristojan iznos. No, novac im je brzo nestajao, budući da je Bulgakov bio spontana osoba i nije voleo da štedi. Ako bi mu se prohtelo da potroši poslednje rezerve novca na taksi, bez razmišljanja bi to učinio. Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi. Godine 1917. počeo je da uzima morfijum, isprva da olakša alergijske reakcije na lek protiv difterije, koji je uzeo bojeći se bolesti nakon obavljene operacije.[1] Zatim je uzimanje morfijuma postalo redovno. U oktobru 1917. prvi put je došao u Moskvu, zaustavivši se kod svog ujaka, poznatog moskovskog lekara-ginekologa N. M. Pokrovskog, koji je postao prototip profesora Preobraženskog iz priče „Pseće srce“. U jesen 1918. Bulgakov se vratio u Kijev gde je započeo privatnu praksu kao venerolog. U to vreme prestao je da uzima morfijum. Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike. Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak „Buduće perspektive“). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa. Krajem septembra 1921. Bulgakov se preselio u Moskvu i počeo da sarađuje kao feljtonist sa moskovskim novinama („Gudok“, „Rabočij“) i časopisima („Medicinskij rabotnik“, „Rossija“, „Vozroždenije“). U to vreme je objavio pojedina dela u novinama „Nakanune“ koje su izlazile u Berlinu. Od 1922. do 1926. u novinama „Gudok“ je bilo objavljeno više od 120 reportaža, ogleda i feljtona Bulgakova. Godine 1923, Bulgakov je postao član Sveruskog saveza pisaca (rus. „Vserossiйskiй Soюz pisateleй“). 1924. je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, koja se nedavno vratila iz inostranstva, i koja je 1925. postala njegova druga žena. U oktobru 1926. je u MHATu sa velikim uspehom održana predstava „Dani Turbinovih“, koja se veoma svidela Staljinu. Istovremeno se u Sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Krajem oktobra 1926. je u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom premijerno održana predstava Zojkin Stan. Godine 1928, Bulgakov je otputovao sa ženom na Kavkaz; posetili su Tbilisi, Batumi, Zeleni Mis, Vladikavkaz, Gudermes. U Moskvi je te godine premijerno održana predstava „Grimizni otok“. Kod Bulgakova se pojavila zamisao romana kasnije nazvanog „Majstor i Margarita“. Pisac je takođe započeo rad na komadu o Molijeru („Robovanje licemera“). Godine 1929, Bulgakov je upoznao Jelenu Sergejevnu Šilovsku koja je postala njegova treća i ujedno poslednja žena 1932. Do 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta. Bila su zabranjena izvođenja komada „Beg“, „Zojkin stan“, „Grimizno ostrvo“, „Dani Turbinovih“. U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave „Dani Turbinovih“, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo. Godine 1936-e, nakon članka u „Pravdi“, Bulgakov je otišao iz MHAT-a i počeo da radi u Boljšoj teatru kao libretist i prevodilac. 1937. Bulgakov je radi na libretu „Minin i Požarski“ i „Petar I“. Družio se s Isakom Dunajevskim, popularnim sovjetskim kompozitorom. 1939. Bulgakov je radio na libretu „Rahel“, a takođe na komadu o Staljinu („Batum“). Zdravlje je počelo da mu se naglo pogoršava. Lekari su mu dijagnostikovali hipertenzivnu nefrosklerozu. Nastavio je da uzima morfijum koji mu je prepisan 1924. da smanji bolove. U tom razdoblju je počeo da diktira ženi poslednje verzije „Majstora i Margarite“. Od februara 1940. prijatelji i porodica su stalno dežurali kraj njegove postelje. Bulgakov je preminuo 10. marta 1940. Sahranjen je na Novodevičanskom groblju. Na njegovom grobu je, zahvaljujući njegovoj supruzi, postavljen kamen zvani „Golgota“, koji je pre toga bio na Gogoljevom grobu. MG152 (N)

Odlično očuvano. Autor - osoba Bulgakov, Mihail Afanasьevič, 1891-1940 = Bulgakov, Mihail Afanasʹevič, 1891-1940 Naslov Majstor i Margarita / Mihail Bulgakov ; prevod Zlata Kocić Jedinstveni naslov Master i Margarita. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2004 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novosti, 2004 (Barcelona : Litografia Rosés) Fizički opis 445 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kocić, Zlata, 1950- = Kocić, Zlata, 1950- Zbirka ǂBiblioteka ǂNovosti. XX vek ; 2 (karton s omotom) Napomene Prevod dela: Master i Margarita Tiraž 150.000 Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru. Rukopisi ne gore. Tridesetih godina prošlog veka u Moskvu stiže đavo. Ubrzo po dolasku, ovaj neočekivani posetilac sa svojim pomoćnicima, među kojima su i jedan mačor koji govori i prelepa veštica, unosi pometnju kod Moskovljana koji odbijaju da veruju kako u Boga tako i u đavola. U međuvremenu, Majstor, autor neobjavljenog rukopisa o Isusu Hristu i Pontiju Pilatu, očajan leži u psihijatrijskoj bolnici. Njemu odana Margarita toliko ga voli da je zarad njega spremna da đavolu proda dušu. Po mnogo čemu jedinstven u ruskoj književnosti, ovaj roman obiluje humorom i filozofskom dubinom. Zbog cenzure i aluzija na Staljinovu diktaturu je ovo vrhunsko delo Mihaila Bulgakova u celosti objavljeno bezmalo tri decenije posle piščeve smrti. Danas je osvedočeno blago svetske književnosti. Mihail Afanasijevič Bulgakov (rus. Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков; Kijev, 15. maj 1891 – Moskva, 10. mart 1940) bio je ruski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj. Pisao je na ruskom jeziku. Autor je velikog broja pripovedaka, priča, feljtona, pozorišnih komada, dramatizacija, filmskih scenarija i operskih libreta. Detinjstvo i mladost Mihail Bulgakov se rodio 15. maja 1891. u porodici profesora Kijevske duhovne akademije Opanasa Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne u Kijevu. U porodici je bilo sedmoro dece: Mihail, Vera, Nađa, Varvara, Mikola, Ivan i Olena. Mihail Bulgakov je 1909. završio kijevsku Prvu gimnaziju i upisao se na medicinski fakultet „Taras Ševčenko“ Kijevskog univerziteta. Bulgakov se prvi put oženio 1913. Tatjanom Lapom. Njihovi novčani problemi započeli su već na dan svadbe. Tatjanin otac im je mesečno slao 50 rubalja, što je u to vreme bio pristojan iznos. No, novac im je brzo nestajao, budući da je Bulgakov bio spontana osoba i nije voleo da štedi. Ako bi mu se prohtelo da potroši poslednje rezerve novca na taksi, bez razmišljanja bi to učinio. Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi. Godine 1917. počeo je da uzima morfijum, isprva da olakša alergijske reakcije na lek protiv difterije, koji je uzeo bojeći se bolesti nakon obavljene operacije.[1] Zatim je uzimanje morfijuma postalo redovno. U oktobru 1917. prvi put je došao u Moskvu, zaustavivši se kod svog ujaka, poznatog moskovskog lekara-ginekologa N. M. Pokrovskog, koji je postao prototip profesora Preobraženskog iz priče „Pseće srce“. U jesen 1918. Bulgakov se vratio u Kijev gde je započeo privatnu praksu kao venerolog. U to vreme prestao je da uzima morfijum. Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike. Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak „Buduće perspektive“). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa. Krajem septembra 1921. Bulgakov se preselio u Moskvu i počeo da sarađuje kao feljtonist sa moskovskim novinama („Gudok“, „Rabočij“) i časopisima („Medicinskij rabotnik“, „Rossija“, „Vozroždenije“). U to vreme je objavio pojedina dela u novinama „Nakanune“ koje su izlazile u Berlinu. Od 1922. do 1926. u novinama „Gudok“ je bilo objavljeno više od 120 reportaža, ogleda i feljtona Bulgakova. Godine 1923, Bulgakov je postao član Sveruskog saveza pisaca (rus. „Vserossiйskiй Soюz pisateleй“). 1924. je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, koja se nedavno vratila iz inostranstva, i koja je 1925. postala njegova druga žena. U oktobru 1926. je u MHATu sa velikim uspehom održana predstava „Dani Turbinovih“, koja se veoma svidela Staljinu. Istovremeno se u Sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Krajem oktobra 1926. je u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom premijerno održana predstava Zojkin Stan. Godine 1928, Bulgakov je otputovao sa ženom na Kavkaz; posetili su Tbilisi, Batumi, Zeleni Mis, Vladikavkaz, Gudermes. U Moskvi je te godine premijerno održana predstava „Grimizni otok“. Kod Bulgakova se pojavila zamisao romana kasnije nazvanog „Majstor i Margarita“. Pisac je takođe započeo rad na komadu o Molijeru („Robovanje licemera“). Godine 1929, Bulgakov je upoznao Jelenu Sergejevnu Šilovsku koja je postala njegova treća i ujedno poslednja žena 1932. Do 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta. Bila su zabranjena izvođenja komada „Beg“, „Zojkin stan“, „Grimizno ostrvo“, „Dani Turbinovih“. U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave „Dani Turbinovih“, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo. Godine 1936-e, nakon članka u „Pravdi“, Bulgakov je otišao iz MHAT-a i počeo da radi u Boljšoj teatru kao libretist i prevodilac. 1937. Bulgakov je radi na libretu „Minin i Požarski“ i „Petar I“. Družio se s Isakom Dunajevskim, popularnim sovjetskim kompozitorom. 1939. Bulgakov je radio na libretu „Rahel“, a takođe na komadu o Staljinu („Batum“). Zdravlje je počelo da mu se naglo pogoršava. Lekari su mu dijagnostikovali hipertenzivnu nefrosklerozu. Nastavio je da uzima morfijum koji mu je prepisan 1924. da smanji bolove. U tom razdoblju je počeo da diktira ženi poslednje verzije „Majstora i Margarite“. Od februara 1940. prijatelji i porodica su stalno dežurali kraj njegove postelje. Bulgakov je preminuo 10. marta 1940. Sahranjen je na Novodevičanskom groblju. Na njegovom grobu je, zahvaljujući njegovoj supruzi, postavljen kamen zvani „Golgota“, koji je pre toga bio na Gogoljevom grobu. MG104 (N)

Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku. Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta. Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta. Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“. Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „glavnim ideologom revizionizma“. Evo kako se tog perioda seća Bronislav Geremek, koji je bio jedan od slušalaca predavanja Kolakovskog: „Godine 1956, verovatno 1. maja, Kolakovski je na univerzitetu govorio šta je socijalizam. Došlo je mnogo ljudi. Najpre su slušali dugo nabrajanje šta socijalizam nije: ’država, u kojoj ima više špijuna nego medicinskih sestara i više mesta u zatvorima nego u bolnicama; država, u kojoj je čovek prisilljen na laž; država, u kojoj je primoran na krađu; država, u kojoj je primoran na zločin; država, u kojoj filozofi i pisci govore uvek isto što generali i ministri, ali uvek posle njih; država koja aktuelno postoji’ itd. ‘To je bio prvi deo. A sada - slušajte pažljivo! - rekao je Kolakovski - reći ću vam šta socijalizam jeste‘. U sali je tada nastao tajac, a Kolakovski je nad glavama slušalaca govorio: ‘Socijalizam je sistem koji... eh!, šta više da kažem! Socijalizam je zaista dobra stvar’“. Zbog podrške martovskim protestima studenata 1968. i suviše radikalne kritike komunističkog režima, Kolakovski je izbačen sa Univerziteta. Vladislav Gomulka optužio ga je da je „formirao omladinu u pravcu koji je potpuno suprotan dominantnoj tendenciji razvoja zemlje i naroda“. Novembra iste godine napustio je zemlju. U inostranstvu je radio najpre na Univerzitetu u Kvebeku (1968), a potom u Berkliju (1969). Od 1970. godine do odlaska u penziju predavao je na Oksfordskom univerzitetu. Osim toga, dobijao je često pozive da drži predavanja na drugim evropskim i američkim univerzitetima. Kolakovski je objavio više od 400 knjiga i radova, prevođenih na mnoge jezike. Među njegovim najpoznatijim delima su „Glavni tokovi marksizma“, „Filozofija pozitivizma“, „Ključ nebeski. Razgovori s đavolom“, „Religija, kultura i fetiši“... Njegove knjige, posebno one nastale u emigraciji, imale su veliki značaj za formiranje stava poljske opozicije. Knjiga „Teze o nadi i beznađu“ (1971), objavljena u pariskom časopisu Kultura, postala je antikomunistički manifest poljske opozicije i inspirisala poljske intelektualce da organizuju KOR (Komitet za odbranu radnika). Sve do 1989, kad je potpuno rehabilitovan, knjige Kolakovskog bile su ilegalno dostavljane iz inostranstva ili štampane u samizdatu. Za svoje stvaralaštvo Kolakovski je dobio brojna priznanja i nagrade (Mirovna nagrada nemačkih knjižara, Praemium Erasmianum, nagrada Poljskog Pen kluba, nagrada Kongresa SAD - tzv. naučni Nobel, Jerusalimska nagrada...). Jerusalimska nagrada uručena mu je 18. oktobra 2009. godine. Izraelski kritičari pisali su: „Kolakovski je sam sebi krčio put: od bezgranične vere u marksizam do aktivnog učešća u njegovoj destrukciji. Jerusalimska nagrada ne izražava samo priznanje za njegove zasluge. Za Kolakovskog imamo posebno mesto u našim srcima (...) Nema ničeg čudnog u tome što su Vislava Šimborska, Česlav Miloš i Lešek Kolakovski junaci i naše kulture. Takvi ljudi predstavljaju most jevrejsko-poljskih odnosa. Ukazivanje poštovanja Kolakovskom izraz je bliskosti između dva identiteta - jevrejskog i poljskog“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku. Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta. Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta. Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“. Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „glavnim ideologom revizionizma“. Evo kako se tog perioda seća Bronislav Geremek, koji je bio jedan od slušalaca predavanja Kolakovskog: „Godine 1956, verovatno 1. maja, Kolakovski je na univerzitetu govorio šta je socijalizam. Došlo je mnogo ljudi. Najpre su slušali dugo nabrajanje šta socijalizam nije: ’država, u kojoj ima više špijuna nego medicinskih sestara i više mesta u zatvorima nego u bolnicama; država, u kojoj je čovek prisilljen na laž; država, u kojoj je primoran na krađu; država, u kojoj je primoran na zločin; država, u kojoj filozofi i pisci govore uvek isto što generali i ministri, ali uvek posle njih; država koja aktuelno postoji’ itd. ‘To je bio prvi deo. A sada - slušajte pažljivo! - rekao je Kolakovski - reći ću vam šta socijalizam jeste‘. U sali je tada nastao tajac, a Kolakovski je nad glavama slušalaca govorio: ‘Socijalizam je sistem koji... eh!, šta više da kažem! Socijalizam je zaista dobra stvar’“. Zbog podrške martovskim protestima studenata 1968. i suviše radikalne kritike komunističkog režima, Kolakovski je izbačen sa Univerziteta. Vladislav Gomulka optužio ga je da je „formirao omladinu u pravcu koji je potpuno suprotan dominantnoj tendenciji razvoja zemlje i naroda“. Novembra iste godine napustio je zemlju. U inostranstvu je radio najpre na Univerzitetu u Kvebeku (1968), a potom u Berkliju (1969). Od 1970. godine do odlaska u penziju predavao je na Oksfordskom univerzitetu. Osim toga, dobijao je često pozive da drži predavanja na drugim evropskim i američkim univerzitetima. Kolakovski je objavio više od 400 knjiga i radova, prevođenih na mnoge jezike. Među njegovim najpoznatijim delima su „Glavni tokovi marksizma“, „Filozofija pozitivizma“, „Ključ nebeski. Razgovori s đavolom“, „Religija, kultura i fetiši“... Njegove knjige, posebno one nastale u emigraciji, imale su veliki značaj za formiranje stava poljske opozicije. Knjiga „Teze o nadi i beznađu“ (1971), objavljena u pariskom časopisu Kultura, postala je antikomunistički manifest poljske opozicije i inspirisala poljske intelektualce da organizuju KOR (Komitet za odbranu radnika). Sve do 1989, kad je potpuno rehabilitovan, knjige Kolakovskog bile su ilegalno dostavljane iz inostranstva ili štampane u samizdatu. Za svoje stvaralaštvo Kolakovski je dobio brojna priznanja i nagrade (Mirovna nagrada nemačkih knjižara, Praemium Erasmianum, nagrada Poljskog Pen kluba, nagrada Kongresa SAD - tzv. naučni Nobel, Jerusalimska nagrada...). Jerusalimska nagrada uručena mu je 18. oktobra 2009. godine. Izraelski kritičari pisali su: „Kolakovski je sam sebi krčio put: od bezgranične vere u marksizam do aktivnog učešća u njegovoj destrukciji. Jerusalimska nagrada ne izražava samo priznanje za njegove zasluge. Za Kolakovskog imamo posebno mesto u našim srcima (...) Nema ničeg čudnog u tome što su Vislava Šimborska, Česlav Miloš i Lešek Kolakovski junaci i naše kulture. Takvi ljudi predstavljaju most jevrejsko-poljskih odnosa. Ukazivanje poštovanja Kolakovskom izraz je bliskosti između dva identiteta - jevrejskog i poljskog“.

RAŠA POPOV KAD SAM PADAO U TRANS Tvrdi povez Izdavač Bookland Радивој „Раша“ Попов (Мокрин, 26. јун 1933 ― Београд, 19. април 2017) био је српски књижевник, публициста, глумац и дугогодишњи телевизијски новинар, новинар-сарадник Мокринских новина, звезда дечје телевизијске емисије Форе и фазони. Аутор је више десетина књига за децу и одрасле.[1] Биографија Рођен је у Мокрину од оца Петра и мајке Даринке, рођене Убавић.[2] Брат му је Душан Попов (публициста). Године 1952. дошао је на студије у Београд. Завршио је Филозофски факултет. Више је волео историју од књижевности, али ипак се определио за књижевност. Новинарску каријеру започео у новосадском Дневнику. Био је новинар листа „Младост“ од 1961. до 1964, затим новинар Радио Београда од 1964. до 1967. У Телевизији Београд је био до 1995. године. Осим тога, био је лектор за српскохрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему од 1975. до 1977. Главни уредник издавачке куће Матица српска био је од 1983. до 1985. године. Добитник је Годишње награде Радио Београда 1967. године за серију „Видови фашизма“. Наступао је у ТВ серијама као приповедач, неке од најпознатијих су: „Радост сазнања“, „Фазони и форе“, „Варошарије“, „У сну сан“, [3] „Шешир без дна“. Аутор је више десетина књига за децу и одрасле: изд. Нолит: Два ока (1963); изд. Књижевна општина Вршац: Гвоздени магарац (1976); изд. Дневник: Жабац који не зна да ћути (1987); изд. Књижевна заједница Новог Сада: Трулеж зглаве (1991); изд. Монада: Шешир без дна (2001); изд. Тиски цвет: Лажљива уста истине (2002); изд. Градска народна библиотека Зрењанин: Возом посред улице (2003); изд. Orpheus: Пета визија (2003); изд. ЈОВ: Био сам срећни коњ (2003); изд. Bookland: Бајке за XXI век (2007); изд. Монарт: Чаробњаков СМС (2007); изд. Bookland: Мали зелени (2009); изд. Тиски цвет: Спев о транзицији (2009); изд. Југоисток: Како написати најгору песму (2010); изд. Bookland: Задимљена историја (2010); изд. Bookland: Опасне бајке (2010); изд. Ленто: Софија у канџама смора (2011); изд. Ленто: Софијине љубави (2011); изд. Bookland: Кад сам падао у фрас (2012); изд. Пчелица: Мокрински патуљци (2013); изд. Bookland: Усамљена принцеза (2014). Као колумниста дневних новина Политика углавном је писао о друштвеним темама.[4] Био је ожењен Радојком, професорком књижевности, са којом има сина Бојана и ћерку Дијану (удату Тополац).[5] Добитник је награде „Доситеј Обрадовић“ за 2015. годину[6]. Преминуо је 19. априла 2017. године[7] и сахрањен 22. априла у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[8] У Београду постоји Плато Раше Попова где је у октобру 2020. постављена његова скулптура.[9][10][11] Цитати Не постоји осећање да си Војвођанин, ја се осећам Банаћанином. С једне стране, у градовима капитал држе нови компрадори, то су они који трговачким шпекулацијама стичу огроман капитал, a села узимају нови латифундисти. Све је по латиноамеричком обрасцу. Кад сам то рекао на једној приватној телевизији, цензурисали су ме. Интелектуалац није онај ко је дипломирао на неком факултету, већ је онај ко има право решење у правом тренутку. Богат си онолико, колико си пропутовао светом.