Originalni bioskopski (filmski) plakat: Sicilijanac (The Sicilian) Režija: Michael Cimino Scenario: Mario Puzo, Steve Shagan Uloge: Christopher Lambert, John Turturro, Terence Stamp, Joss Ackland, Barbara Sukowa Sadrzaj: Na Siciliji se poslije 2. svetskog rata živelo vrlo teško. Seljaci su bili bez posla ili su za malu platu radili za bogate zemljoposjednike. Dok su jednog dana mladi seljak Salvatore Giuliano (C. Lambert) i njegov najbolji prijatelj Pisciotta (J. Turturo) pokušali u lijesu prošvercati malo pšenice, zaustave ih karabinjeri. Dolazi do pucnjave s obe strane. Giuliano i njegov prijatelj pobjegnu, utrče u dvorište dvorca najbogatijeg zemljoposjednika, princa Borse (T. Stamp), ukradu konje i pobjegnu u brda. Teško ranjenog Giuliana izleče fratri u samostanu. Šef mafije, stari don Masino Croce (J. Ackland) koji vlada celim tim krajem, poruči Giulianu preko sveučilišnog profesora Hectora Adonisa (R. Bauer) da se vrati i da mu neće biti suđeno. Ali, on je romantični individualist koji ne želi imati ništa ni sa zemljoposjednicima koji plaćaju mafiji za zaštitu, a ni sa crkvom. Odmetne se u brda i stekne poverenje bandita koji su se već pre odmetnuli. Njegov je plan pljačkati bogate i davati siromašnima. Jednog dana provali u dvorac princa Borse i tu ga, dok njegovi banditi pljačkaju, zavede prinčeva žena - Amerikanka Camilla (B. Sukowa) Stanje plakata kao na fotografiji. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

KARL ENS, Germany - Kutija za nakit (1919-1945) Dimenzije Visina: 10 cm Dužina: 17 cm Širina: 10,5 cm Težina: 510 g Sitna, neupadljiva oštećenja na laticama cvetova. Žig na dnu: ENS (unutar krakova „vetrenjače“) Germany „Porzellanfabrik Karl Ens” koristila je ovaj žig, u zelenoj boji, od 1919. do 1945. godine. Johann Karl Ens (1759-1813) osnovao je u Volkstedtu (Folkštet) fabriku „Triebner, Ens & Co.“ 1860. godine. Kalr Ens (mlađi) i Eduard Ens, sinovi Karla Ensa (starijeg) radili su u fabrici kao dizajneri porcelana i delom zahvaljujući njima veliki broj predmeta kompanije bio je cenjen i tražen. Fabrika u Volkstedtu proizvodila je širok spektar proizvoda od šoljica i posuda za puter do ogromnih ukrašenih sudova i umivaonika, od setova za čaj do vaza i figurica. 1899. godine Karl Ens (stariji) napustio je kompaniju i sa svojim sinovima osnovao „Porzellanfabrik Karl Ens”. Umesto da proizvodi posuđe i druge utilitarne predmete, Karl Ens se fokusirao na proizvodnju izuzetnih, ukrasnih predmeta koje su visoko cenjeni zbog svog tehničkog i estetskog kvaliteta. 1910. godine fabriku je nastavio da vodi Karl Ens (mlađi), a zatim i njegov sin Pol. 1927. godine fabriku su preuzeli Edward (Edvard) i Herman (Herman) Ens. 1959. godine nemačka vlada postala je glavni akcionar fabrike. 1972. godine fabrika je naionalizovana i pod imenom „VEB Unterglasurporzellanfabrik“ postala deo državnog preduzeća „VEB Sitzendorfer Porzellanmanufaktur“. Ponovo je privatizovana 1990. godine. (123/27-46/152-kp/1447)

Katalog (knjiga) fotografija V Marinkovica Salon fotografije, Beograd 1979, str. 67, dim. 22 x 16 cm spisak radova Led je krenuo .... (1- 17) Po Evropi (18- 28) Selu u pohode (29 - 43) Zagrebacke impresije (44- 50) Afrika (51-59) Trazenja (60 - 67) Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

Veoma vredna i savršeno očuvana kolekcija starih predratnih i posleratnih pivskih flaša, uglavnom od 0,5l. Pivara iz Beograda, Čelareva, Bečeja, Vršca, Apatina, Osijeka, Ljubljane...Među kojima ima od retkih do onih koje su veoma retke, tako i onih kojih više nema nigde na tržištu u ovoj oblasti ( kao što je na primer flaša ПИВАРЕ 1 МАЈ ВРШАЦ ) koja je pravi unikat i kolekcionarski predmet, jer po mojim saznanjima nije se pojavljivala na sajtovima za prodaju 20-tak godina. Tu je i pivo iz Čelarevske pivare kojeg nema ni kod njih u muzeju : ` ЧИПСKО ПИВО ` ЧЕЛАРЕВО - ПОЉОПРИВРЕДНО ДОБРО - ПОДУНАВЉЕ, Takođe retka flaša : `БЕЧЕЈСKО ПИВО ` - ПОЉОПРИВРЕДНИ KОМБИНАТ ПОГОН ПИВАРЕ - `ПАРТИЗАНKА` ( koja je radila samo od 1947 pa do 1959 kada je postala deo PIK BEČEJA ) , ` DERBY ` Zimsko pivo Apatinske pivare koje je tada proglašeno za najbolje pivo na svetu, jako retka flaša sa sačuvanom etiketom, na tržištu se retko kad` pojavi samo etiketa, ali flaša sa njom i ne. Tu su i ` UNION ` pivo iz Ljubljane, ` PIVOVARNA OSIJEK `, cela kolekcija Apatinskog brenda ` APA ` flaša 0,5l, CRVENA, PLAVA, BELA ( i braon i zelene ambalaže ), i još mnogo njih koje ne bi stale u opis oglasa. Ne prodajem celu kolekciju, jer je neprocenjiva. SVAKA FLAŠA JE PONAOSOB NA PRODAJU, ima ih još, tako da za sva dalja pitanja i dogovor oko prodaje neke od flaša pišite. Šaljem slike po potrebi. CENA KOJA JE POSTAVLJENA JE NAJNIŽA CENA KOJA SE ODNOSI NA JEFTINIJE FLAŠE, I IDE NAVIŠE ŠTO ZAVISI NARAVNO OD RETKOSTI I STANJA PREDMETA.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM SANDRE DI IZ 1966. G. Poslata iz Holywooda 25. avgusta 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Sandra Dee (1942 – 2005) bila je američka glumica, najpoznatija po nastupima u hollywoodskim filmovima krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, koji su joj nakratko doneli status filmske zvezde kao i imidž `besprekorno dobre` devojke. Dee, rodom iz rusinske porodice, kao dete je radila kao manekenka, a vrlo mlada se udala za popularnog pjevača Bobbyja Darina kome je rodila sina. Već krajem 1960. ju je nekoliko komercijalnih promašaja potaklo da se postepeno počne prestati baviti glumom, čemu su doprineli problemi sa depresijom i anoreksijom. Sandra Dee je takođe poznata kao inspiracija za pesmu Look at Me, I`m Sandra Dee u popularnom brodvjeskom mjuziklu Briljantin, a u kojoj se njen lik satirički navodi kao ideal devičanstva i `dobre devojke`. U Beyond the Sea, biografskom filmu posvećenom Bobbyju Darinu, njen lik tumači Kate Bosworth. Njena prva i najznačajnija sapunica zasluga je njeno prikazivanje Amanda Cory u Drugi svet pa Smeli i lepi .Kasnije glumila je lopova dragulja u Plaža Sunset. 2005. godine privremeno se pridružuje glumačkoj ekipi u filmu Opšta bolnica i 2008. uloga dr. Charlotte Taylor NBC`s Dani našeg života. Njeni projekti uključuju epizode serije Odmetnik i Svilene progone, kao i epizoda serije Vruća linija. Sandra se pojavila u udarnim emisijama poput Dva i pol muškarca, CSI, između ostalih. Igrala je u filmovima - Ilegalno u plavom, Imitacija života...Letnje mesto - film je bio masovni hit, a te godine izlagači na američkoj blagajni proglasili su je za 16. najpopularniju zvezdu u zemlji.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM CILLA BLACK IZ 1967. G. Poslata iz Birminghama 21.marta 1967. godine Kolor fotografija 15 x 10 cm SILA BLEK 2015.godine, u 72- godini umrla je britanska pevačica silnog glasa Sila Blek, proizvod Liverpula iz doba Bitlsa, koja je postala nacionalno blago tokom 50-godišnje muzičke i televizijske karijere. Započevši svoju muzičku karijeru u ranim šezdesetim, potpomognuta svojim prijateljima Bitlsima, Sila Blek je postepeno postala jedna od najprodavanijih ženskih izvođača sa 11 numera koje su se našle na Listi top 10 singlova. Sila Blek je bila najprodavaniji britanski izvođač sa vrha brit-pop muzičke scene. Iako je bila uspešna pevačica, Sila je karijeru usmerila na filmsku industriju gde je započela svoj famozni rad kao TV prezenter i kratko radila kao komičarka. Kroz 80-te i 90-te, Sila je vodila dve najomiljenije zabavne emisije u Ujedninjenom Kraljevstvu: `Sastanak na slepo`(1985-2003) i `Iznenađence, iznenađence`(1984-2001), pozicionirajući se čtvrsto na vrh piramide britanske zabavne industrije. 1967 pevačica Sila Blek je debitovala u filmu `Posao...je reč od četiri slova`. Silina smrt 2015. je šokirala britansku publiku i izazvala izliv ljubavi prema pevačici, glumici i zabavljaču.Otuda ne čiudi što je snimljen mjuzikl “Sila – Mjuzikal” koji je u više navrata imao turneje po Ujedinjenom kraljevstvu: “Iznenađence, iznenađence, Sila ovde!” Sila priča neverovatnu priču o običnoj devojci iz Liverpula čiji tinejdžerski snovi o slavi je vode na putu da postane jedna od najomiljenijih britanskih zabavljača svih vremena. Ovaj dirljivi mjuzikl uključuje neke od najvećih pesama iz karijere Sile Blek, one su ultimativni muzički omaž šezdesetim, to su Silini vanvremenski hitovi: Svako ko je imao srce, Alfi i nešto mi govori, Twist and Shout od Bitlsa, Kalifornija sanja od Mamas i Papas i još mnoge.

Originalni bioskopski (filmski) plakat : ROBOCOP / ROBOKAP RoboCop je američki distopijski cyberpunk akcijski triler SF film iz 1987. koji je režirao Paul Verhoeven prema scenariju kojeg su zajedno napisali Edward Neumeier i Michael Miner. Glavne uloge tumače Peter Weller, Nancy Allen, Dan O`Herlihy, Ronny Cox, Kurtwood Smith i Miguel Ferrer. Film se odigrava u Detroitu u budućnosti, a radnja se odvija oko policajca Alexa Murphya (Weller) kojeg naučnici nakon udesa od kriminalaca preobraze u kiborga, robotskog policajca poznatog kao RoboCop, koji bi trebao zaustaviti tales kriminala u gradu po naredbi fiktivne megakorporacije OCP. Prema motivima filma snimljena su dva filmska nastavka, TV serija, animirana serija i napravljene video-igre. 2014. snimljen je i manje zapažen istoimeni remake. Iako su neki krugovi prigovarali filmu zbog nasilja, većina kritike je bila pohvalna te u filmu vidjela alegoriju na Reaganovu Ameriku 1980-ih, tj. privatizacije i sve većeg dovođenja neoliberalnog kapitalizma i korporatizma u društvo. Ostale teme u priči su sprega kriminala i korporacija, uticaj medija, gentrifikacija, korupcija, autoritarizam, pohlepa, privatizacija, kapitalizam, identitet i ljudska narav. Snimljen uz skroman budžet, RoboCop je postigao uspeh i zaradio 53,4 miliona $ te postao 16. najkomercijalniji film 1987. u američkim bioskopima. Sveukupno je zaradio preko 100 miliona $ širom sveta od prihoda u bioskopima i video tržišta. Smatra se jednim od najboljih akcionih filmova 1980-ih te je dobio i nekoliko nagrada, od kojih se naročito ističe nagrada Saturn za najbolji SF film, dok je nizozemski režiser Verhoeven ovim filmom uspeo proboj na američko tržište, u sklopu kojeg će uspešno raditi naredne decenije. Režija: Paul Verhoeven Producent: Jon Davison Scenario: Edward Neumeier, Michael Miner Uloge: Peter Weller, Nancy Allen, Dan O`Herlihy, Ronny Cox, Kurtwood Smith, Miguel Ferrer Kao na fotografijama.. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

**************************************************************************************************************************************************************************************************************************************************** Stanje: blaže presavijen ugao na veće... Dragi Kupindovci, hvala Vam na interesovanju za moje ponude maraka, gde prodajem duplikate, višak mojih markica i sve one, koje se ne uklapaju u moju zbirku. One su pretežno idealno očuvane, ali prije kupovine uvek proverite opis stanja, (jer neke slabije očuvane jednostavno nemam srca baciti, možda će se još negde uklopiti) koje sam naveo zbog lakšeg snalaženja i niže. Možda su moji opisi rigorozne kontrole kvaliteta malo preterane, ali sve radim to zbog Vas kupaca. Ukoliko Vam je nešto oko stanja ponuđenih maraka, Michel broja, cene, nejasno ili prosto imate neko pitanje u vezi predmeta, očekujem Vaše poruke, pišite mi... Međunarodni simboli koje koristim: ** čisto sa gumom (**) čisto bez gume * čisto sa falcom i gumom (*) čisto sa falcom bez gume -o- žigosano sa gumom (-o-) žigosano bez gume F falc kod žigosanih FDS (PPD)pečat prvog dana izdavanja FDC koverat sa markicama i pečatom prvog dana izdavanja Pogledajte moje ostale ponude, među kojima su prave poslastice i za najozbiljnije filateliste, koje možete uzeti trenutačnom kupnjom, po fiksnoj ceni, brzo, bez čekanja nesigurnog ishoda licitacija... Invitiram Vas, pogledajte moje aukcije na Limundu, silom prilika i Limundo tima od samo 10 dinara. Ponuđene marke su najrazličitijih tema, iz čitavog sveta, čisti ili poništeni, stariji ili noviji, komercijalni ili ne, vredniji ili jeftini, a to sve da bih što više približio moje ponude Vašim poljima, temama sakupljanja. Ukoliko ne nalazite konkretno ono što Vam je potrebno, ili imate neki predlog(čak i cena), pišite mi, trudiću se da Vam pomognem, naravno... Vredi baciti pogled, malo surfovati, sačuvati putanju i s vremena na vreme ponovo pregledati, jer se moja ponuda stalno menja... Želim Vam uspešnu kupovinu(ili licitaciju), uživajte u svojoj kolekciji maraka obogaćenoj od mene kupljenim markama dugo u sreći i zdravlju... ***********************************************************************************************************************************************************************************************************************************************

Lepo očuvano Pinokio : priča o jednom drvenom pajacu - Karlo Kolodi (1942) Beograd , IPROZ, 1942, preveo Milivoj Predić, tvrdi povez Pinokio je izmišljeni lik i glavni lik dečjeg romana Karla Kolodija Pinokiove avanture (1883). Majstor Đepeto ga je isklesao iz drveta, on je stvoren kao drvena lutka, ali ceo život je sanjao da postane pravi dečak. On je lik koji je sklon laganju i prepravljanju priča iz raznih razloga. Priča se pojavila u brojnim adaptacijama, a Pinokio je jedan od najvažnijih likova dečje književnosti. Sadržaj 1 Radnja priče i karakteristike lika 2 Popularna kultura 3 Zanimljivosti 4 Reference Radnja priče i karakteristike lika[uredi | uredi izvor] Pinokio je poznat po svom malom nosu koji poraste svaki put kada slaže ili kada je pod stresom. Odeća mu je napravljena od cvetnog papira, cipele su mu napravljene od drveta, a kapa od hleba. Pinokio je u originalnoj priči prikazan kao mrsko derište i sebična osoba. Pinokio je sasvim slučajno došao na svet, zahvaljujući pre svega stolaru Antoniju i majstoru Đepetu. Prvi je zaželeo da od obične cepanice napravi nogu za sto, a drugi je hteo da izdelja drvenog lutka. Zbog te cepanice, zbog onog što je cepanica rekla i učinila, dva puta su se prijatelji potukli i toliko puta zakleli na večno prijateljstvo.[1] Još i pre svog rođenja, kao naizgled obična cepanica, Pinokio je umeo da napravi dosta neprilika onima koji su imali posla s njim. Toliko je uplašio majstora, stolara Antonija, da je obično crveni vrh njegovog nosa postao tamnoplav, a lice mu se izdužilo. Zatim je izazvao svađu između Antonija i njegovog kolege i prijatelja Đepeta. Đepeto još nije ni stigao da od cepanice koji je dobio na dar od Antonija izdelje glavu, a pinokio je već počeo da pravi smešne grimase i da mu plazi jezik. Tek što je ovom čovečuljku napravio noge, Đepeto je dobio nogom udarac po nosu, a drveni nestaško je izjurio na ulicu. Pinokijevih nestašluka je bilo dosta. Čak i sve dobre namere završavaju se sasvim suprotnim rezultatom. Dirnut time što je Đepeto prodao svoj jedini kaput, kako bi mu kupio bukvar, Pinokio mašta kako će učiti, zatim naći posao, zaraditi mnogo novca i kupiti svom ocu kaput, nov, ali samo što je čuo za predstavu lutkarskog pozorišta, zaboravlja na sve svoje planove, i menja bukvar za ulaznicu. Upada u nezgode, neprilike. Tako život pokušava da nauči nesnosnog dečaka, ali on veoma sporo uči i teško izvlači lekcije iz onog što mu se događa. Upadajući u nove neprilike, Pinokio se uvek priseti svog sirotog oca, i kako je lep život pod njegovim krovom. a onda ponovo zaboravi na svoje kajanje, i upušta se u nove avanture. Dobra vila je obećala Pinokiu da će postati čovek, ako zasluži. A da bi zaslužio, trba da postane `dobar dečak` - da uči, da prestane lagati. Pinokio ima mnogo mana, ali i dobro srce, pa i snalažljivost. Dospevši u trbuh ajkule, Pinokio nalazi tamo svog oca i spasava ga iz zatočeništva u ajkulinom stomaku. Pinokio se pretvorio u pametnog, lepog dečaka s kestenjastom kosom i plavim očima, veselog, radosnog lica.[2] Popularna kultura[uredi | uredi izvor] Pinokio (1940) — Diznijeva adaptacija, Volt Dizni je ublažio originalni karakter Pinokija kako bi ga učinio dopadljivijim. Mel Blank je pozajmio glas Pinokiju u radio adaptaciji iz 1953. Adaptacija iz 1972. 1996 Pinokiove avanture — adaptacija originalnog romana. 2000 Mjuzikl Đepeto Pojavljuje se i u svim delovima Šreka kao sporedan lik. 2002 - film Roberta Beninjija u kojem je on glumio Pinokija. Serija Once Upon a Time (2011—) Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] U italijanskom gradu Kolodi, rodnom mestu majke pisca Karla Kolodija, stoji spomenik Pinokiju. Kao svojevrsni spomenik, u Kolodiju se može posetiti i vrlo originalni park posvećen poznatoj dugonosoj marioneti. Ovaj neobični park je potpuno na otvorenom. Hodajući u velikom vrtu, okruženi gustom vegetacijom, mogu se videti svi glavni protagonisti priče: Pinokijo, tirkizna vila, mačka i lisicu i mnoge druge likove iz romana.[3]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gustav Benjamin Švab (nem. Gustav Benjamin Schwab; 19. jun 1792 — 4. novembar 1850) je bio nemački pisac, pastor i izdavač. Gustavov otac Johan Kristof Švab (Johann Christoph Schwab) je bio tajni dvorski savetnik i privremeni profesor na tzv. Visokoj Karlovoj školi u Štutgartu (Hohe Karlsschule), koja je tada imala status univerziteta, a majka Friderika (Friederike) je bila iz bogate trgovačke porodice. Švab je rastao u luteransko-humanističnoj atmosferi švapskog obrazovanog građanstva. Pohađao je Štutgartsku gimnaziju, a od 1809. do 1814. je kao stipendista Evangeličke zadužbine u Tibingenu (Evangelisches Stift Tübingen) studirao na tamošnjem Eberhard-Karlovom univerzitetu (Eberhard Karls Universität Tübingen), najpre filologiju i filozofiju, a potom i teologiju. Za vreme studija je ustanovio književni kružok i sprijateljio se sa Ludvigom Ulandom, Karlom Farnhagenom i Justinusom Kernerom (Ludwig Uhland, Karl Varnhagen, Justinus Kerner), s kojima je objavio i poznatu zbirku pesama Nemačka pesnička šuma (Deutscher Dichterwald, 1813). U proleće 1813. godine putovao je u severnu Nemačku, gde se, između ostalog, susreo sa Geteom i Šlajermaherom. Krajem 1817. postao je profesor klasičnih jezika na Višoj gimnaziji u Štutgartu (današnja Eberhard-Ludvigova gimnazija, Eberhard-Ludwigs-Gymnasium). Svega nekoliko meseci posle toga oženio je Sofi Gmelin (Sophie Gmelin), kćerku profesora prava. Od 1825. godine pa nadalje radio je dvadeset godina na izdavanju Lista za književnu razonodu (Blätter für literarische Unterhaltung) izdavačke kuće Brokhaus (Brockhaus), a od 1828. godine dobija posao urednika književne rubrike čuvenog Jutarnjeg lista za otmene slojeve (Morgenblatt für gebildete Stände) jednoga od najplodnijih nemačkih izdavača, Johana Fridriha Kote (Johann Friedrich Cotta). Ovo je za nemački književni svet toga doba bio jedan od glavnih položaja, te Švab postaje mecenom za mlađe autore. Za izdavačku kuću Mecler (Metzler) 1827. je otpočeo i uređivao najveću nemačku ediciju klasičnih autora u prevodu. Za svoju dužnost Švab je smatrao da treba deci što više približiti svet klasične mitologije, što mu je dalo ideju da 1835. godine objavi antologiju Pesnici stare Grčke za žensku omladinu prerađeni (Die Dichter des alten Griechenlands für die weibliche Jugend bearbeitet). 1828 — 1829. izlazi mu dvotomna zbirka pesama (Gedichter) sa slavnom baladom Jahač i Bodensko jezero (Der Reiter und der Bodensee). Švab je voleo i da putuje, te je u ovom periodu objavio dva vodiča – o Švapskim Alpama (1823) i Bodenskom jezeru (1827). Prevodio je i strane autore, posebno sa francuskog. Treba još spomenuti zbirku nemačkih priča za narod (Die deutschen Volksbücher, 1835). Švaba su mnogobrojna zaduženja gušila, a političke prilike žestoko uznemiravale, te je duševni mir potražio u begu. Godine 1837. je dobio parohiju u selu Gomaringen u podnožju Švapskih Alpa, a propovedi su mu, pored učiteljskog rada, postale omiljenim zanimanjem. Iz Gomaringena je išao na nekoliko putovanja: 1839. u Švajcarsku, 1840. na Rajnu, 1841. u Švedsku i Dansku. Iz ovog nemirnog doba potiču dva putopisa – po Švapskoj i po Švajcarskoj, kao i obimni životopis Šilerov (1840) i teološki traktat (1840) izazvan Štrausovim Životom Isusa. Upravo u Gomaringenu je Švab od 1838. do 1840. iz mnogobrojnih antičkih izvornika probrao najznačajnije i najupečatljivije priče, preveo ih na nemački i majstorski sjedinio. Za pojedine priče je koristio desetine izvora, stapajući ih rečenicu po rečenicu u jedinstvenu celinu. Neke delove je prepričao, ponešto skratio, a najokrutnije i erotske odlomke je, u pedagoške svrhe, ublažio. Od tada su njegove Najlepše priče klasične starine (Die schönsten Sagen des klassischen Altertums) postale jedan od najvažnijih posrednika antičke književne i religiozne tradicije na nemačkom govornom području, pa i šire. Uticale su i utiču na recepciju grčko-rimske mitologije ne samo među decom, kojima su prvenstveno bile posvećene, već i među odraslima. Godine 1841. je preuzeo gradsku parohiju Svetog Leonarda u Štutgartu, 1842. je postao crkveni dekan (superintendent za Štutgartski okrug), od 1845. je viši prosvetni savetnik i stariji većnik duhovnog ureda za visoke škole u Virtembergu (Württemberg). 1847. je nagrađen počasnim doktoratom teologije Tibingenskog univerziteta. Umro je u Štutgartu 1850. od srčanog udara, izazvanog premorom u javnom radu. Najpoznatiji srpskohrvatski prevod Švaba uradio je Stjepan Hosu.

str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. jon voigt, donyale luna, john lenon Andy Warhol`s Interview October 1974 Donyale Luna Philippe Petit Hiram Keller Michael Winner Martha Donyale Luna 5 Philippe Petit 8 Meet Your Maker 12 Michael Winner 14 Martha Reeves 18 Jon Voigt 20 The Andrews Sisters 24 Hiram Keller 30 Frederic Davies 34 Ray Bolger 36 Les Smiths de Monte Carlo 40 Richard Estes 42 Waylon Jennings 44 Making Faces 47 Buy n` Buy 49 Out 50 Smalltalk 52 I Cover The Waterfront 54 COVER: DONYALE LUNA IN HALSTON 3D LUMILAR SEQUINS: AND HIRAM KELLER IN HALSTON BLACK CASHMERE. PHOTOGRAPHED BY BILL KING. STYLED BY DENNIS CHRISTOPHER. COVER DESIGNED BY RICHARD BER NST E I N.

WEDGWOOD (Josiah), England - Dezertni tanjir Cornucopia Kolekciju „Cornucopia“ kompanija „Waterford Wedgwood“ proizvodila je od 1995. do 2024. godine. Naziv “Rog izobilja” potiče od latinskih izraza rog (cornu) i izobilje (copiae), a priča potiče iz grčke mitologije. Amalteja je bilo ime koze koja je hranila novorođenče Zevsa na Kritu. Zevs je odlomio jedan od njenih rogova i poklonio ga Melisejevim nimfama, dajući mu moć da bude ispunjen onim što su njegovi vlasnici želeli. Predmeti kolekcije ukrašeni su prikazima roga izobilja i mitskih bića jednoroga i satira, zmija, majmuna i zečeva. Rub je od 22-karatnog zlata. Dimenzije Prečnik: 20,5 cm Visina: 1,5 cm Težina: 320 g Bez tragova upotrebe. Žig na dnu: (Inicijal) W (za Wedgwood, sa belom siluetom Portland vaze unutar slova) WEDGWOOD ENGLAND 1759 CORNUCOPIA BONE CHINA WEDGWOOD Kompanija „Waterford Wedgwood“ koristila je žig od sredine 1998. godine. Josiah Wedgwood (Džozaja Vedžvud, 1730-1795), poznat kao “ otac engleske keramike” , rođen je u porodici koja se keramikom bavila još od početka 17. veka. U početku je radio sa poznatim proizvođačem keramike Thomasom Whieldonom (Tomas Uild), do 1759. godine, kad su mu rođaci pomogli da pokrene sopstveni posao. Brak sa Sarom Wedgwood, daljom rođakom, koja je u brak unela zamašan miraz, pomogao mu je da realizuje svoje ideje. 1765. godine Wedgwood je stvorio novu vrstu keramike, koji je imporesionirao družbenicu kraljice Charlotte od Mecklenburg-Strelitza (Šarlot od Meklenburg-Štrelica), koja je izdala zvaničnu dovolu da ovaj tip keramike u nazivu nosi njenu titulu, što je omogućilo uspešnu prodaju u čitavoj Evropi. Vrhunac priznanja je bila porudžbina za izradu ogromnog servisa za 50 ljudi, koja se sastojao od 952 ručno oslikana komada, za rusku caricu Katarinu Veliku. Servis je isporučen, i danas se čuva u muzeju Ermitaž u Petrogradu. 1766. godine Wedgwood je kupio imanje Ethruria (Etruria), veliki posed na kojem je izgradio kući i fabričke zgrade. U svoje fabrike uveo je čitav niz industrijskih inovacija, kao i nove vrste keramike kao što su Black Basalt i Jasper Ware. Wedgwoodov najpoznatiji proizvod je “ jasperware” (jaspis-keramika), tehnika inspirisana čuvenom “ Vazom iz Portlanda” , koja potiče iz poslednjih godina pre n. e. Pre nego što je postigao željenu sličnost, Wedgwood je proizveo više od 3.000 uzoraka. Pri tom je koristio svoj izum, pirometar kojim se proverava temperatura u peći za keramiku, i na osnovu kojeg je izabran za člana Kraljevskog naučnog društva 1783. godine. Njegove fabrike proizvodile su replike originalnih predmeta iz antičkog perioda, pa i “ Vaze iz Portlanda” , kao i “ jasperware” modernog stila sa neo-klasičnim motivima. Josiah Wedgwood ujedno je bio i glava porodice Darwin– Wedgwood (Darvin-Vedžvud, kojoj je pripadao i Charles Darwin). Članovi porodice smenjivali su se u upravljanju preduzećem preko 200 godina. Prvi direktor koji nije bio član porodice bio je Arthur Bryan (Artur Brajan), koji je na čelu preduzeća zamenio Josiah Wedgwooda V , posle njegove smrti 1968. godine. Iste godine kompanija Wegwood kupila je mnoge poznate engleske proizvođače kramike, među kojima i Mason`s Ironstone, Johnson Brothers, Royal Tuscan, William Adams &Sons, J. &G. Meakin i Crown Staffordshire. 1986. godine irska Waterford Glass Group kupila je, za 360 milona dolara, čitavu Wedgwood kompaniju i formirala holding kompaniju Waterford Wedgwood. Kompanija je kupila 85% udela Rosenthal AG a planirala je da preuzme i Hutschenreuther. U periodu od 2003. do 2005. godine Waterford Wedgwood kupio je i rivalske kompanije Royal Doulton, Mintons i Royal Albert. Ova poslednja preuzimanja i nastupajuća ekonomska kriza doveli su kompaniju u tešku situaciju, i početkom 2009. godine morala je da proglasi stečaj. Imovina je prodata američkoj privatnoj investicionoj kompaniji KPS Capital Partners, koja je pokušala sa drastičnim smanjenjem radnih mesta i premeštanjem preostalih poslova u Aziju radi smanjenja troškova. Osnovana je grupa kompanija poznata kao WWRD (skraćeno za `Waterford Wedgwood Royal Doulton`). 11. maja 2015. godine finski proizvođač predmeta za domaćinstvo Fiskars Corporation pristao je da otkupi čitavu imovinu fonda WWRD, i već u julu je postao vlasnik robnih marki Waterford, Wedgwood, Royal Doulton, Royal Albert i Rogaška. Danas, kolekcije dizajnira Wedgwood Design Studio u Engleskoj, pod upravom vodećih engleskih modnih dizajnera. Izvoze se širom sveta, poštujući obavezu da kvalitetom potvrde 250-godišnju reputaciju imena Wedgwood. (124/43-48/160-kp/1505)

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM DEBORE KER IZ 1966.G. Poslata 1966. godine Crno bela fotografija 15,5 x 10,5 cm Dama Debora Ker (1921 — 2007), škotsko–američka filmska i televizijska glumica. Šest puta je bila nominovana za Oskara, ali nikada nije nagrađena. Debora je bila zvezda blokbastera i jedna od najpopularnijih junakinja ljubavnih drama. Nakon nekoliko neuspelih filmova u Britaniji, Kerova je 1947. ostavila ljubavnika i preselila se u Sjedinjene Države, gde je potpisala ugovor sa kompanijom Metro-Goldvin-Mejer. I odmah je ostvarila zapažene uspehe. Nizala su se ostvarenja: drama Crni narcis, film Rudnici kralja Solomona, Edvarde, sine (nominovana za Oskara), Kvo vadis, Julije Cezar, gde joj je partner bio Marlon Brando, i film Kraljica devica, gde je igrala Elizabetu I. Ipak ljubavna drama Odavde do večnosti (1953) je postala njen najpoznatiji film, i za koji je bila predložena da dobije Oskara za najbolju glavnu glumicu, gde joj je partner bio Bert Lankaster, a scena u kojoj su vodili ljubav na plaži Halona na Havajima smatra se jednom od najromantičnijih scena svih vremena. Američki filmski institut je ovaj film stavio na dvadeseto mesto na listi 100 najboljih ljubavnih drama dvadesetog veka. Debora je nastavila da igra u blokbasterima, i postala je poznata kao junakinja ljubavnih filmova. Najpoznatiji od tih filmova su Kraj jedne ljubavne priče, kultni mjuzikl Kralj i ja, u kome joj je partner bio Jul Briner, Nebo zna, gospodine Alison, ljubavnu dramu Afera za pamćenje sa Kerijem Grantom. Američki filmski institut je ovu dramu proglasio za peti najlepši ljubavni film svih vremena. Postala je najstarija Bondova devojka 1967. kada je prihvatila ulogu u Kazino Rojalu. Krajem šezdesetih u potpunosti je napustila film i povremeno radila u serijama i TV-filmovima, i u pozorištu. Nakon filma Odavde do večnosti bila je nominovana za još četiri Oskara, ali nije dobila ni jednog – za uloge u filmovima Nebo zna, gospodine Alison, Kralj i ja, Odvojeni stolovi i Lutalice (1960). Kerova je 1998. proglašena za damu Ujedinjenog Kraljevstva, a četiri godine pre, dobila je Oskara za životno delo, odnosno „za besprekornu gracioznost i lepotu… karijeru tokom koje se zalagala za savršenost, disciplinu i eleganciju.“

KAHLA za RK MITIĆ - Šest poludubokih tanjira (1931-1945) Dimenzije Prečnik: 22,5 cm Visina: 2,5 cm Ukupna težina: 1740 g Sitni tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu delimično je izbledela. Prvi žig na dnu: Troroga kruna iznad talasastih linija, unutar kruga. Fabrika „Kahla AG“ u nemačkom gradu Kahla koristila je žig na predmetima za izvoz između 1931. i 1945. godine. Drugi žig na dnu: МИТИЋ (polukružno, ispod žiga „Kahla AG“) Za velike proizvođače porcelana nije bilo neobično da svojim žigovima dodaju i žig velikih poručilaca, naročito trgovačkih kuća, hotela, željezničkih i brodskih kompanija. Verovatno se tako i ovaj žig predratne beogradske Robne kuće Mitić našao zajedno sa žigom nemačkog proizvođača porcelana. Fabriku porcelana u gradu Kahla, u istočnom delu Nemačke, osnovao je Christian Eckardt 1844. godine, sa 20 radnika. Fabrika se brzo razvijala i do 1914. postala je jedan od najvećih proizvođača porcelana u Nemačkoj. Uprkos ekonomskoj krizi, fabrika jer napredovala, pre svega zahvajući popularnosti svog kuhinjskog posuđa kobaltno plave boje sa „Zwiebelmuster“ motivom. Posle Drugog svetskog rata Kahla je u početku radila kao sovjetsko akcionarsko društvo, a od 1952. godine kao preduzeće u državnom vlasništvu. 1961. godine izgrađena je nova fabrika, sa modernom tehnologijom tunelskih peći. Proizvodi su izvoženi u preko 30 istočno i zapadnoevropskih dražava, i fabrika je postala centar industrije porcelana Istočne Nemačke. Do 1979. godine « VEB Vereinigte Porzellanwerke Kahla » zapošljavala je 18.000 radnika u 17 pogona sa središtem u Kahli. Fabrika je privatizovana 1991. godine, ali je već 1993. godine morala da objavi bankrot. 1994. godine Günther Raithel, nekadašnji član upravnog odbora Rosenthal-a, kao većinski akcionar reosnovao je firmu pod nazivom « KAHLA/Thüringen Porzellan GmbH. ». Proizvodni pogoni su modernizovani, proizvodnja reorganizovana, a 2000. godine porodica Raithel otkupila je od države preostale deonice i fabrika je u potpunosti prešla u porodično vlasništvo. Danas, Kahla je jedna od najmodernijih i najinovativnijih kompanija za proizvodnju porcelana u Evropi. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”. Prodaju se bez držača za tanjire. (112/33-31/100-kp/1033)

WEDGWOOD, England-Tri plitka tanjira Caroline Williams (Na fotografijama, neki tanjiri ili neki delovi tanjira izgledaju tamniji - uzrok je veštačko osvetljenje,u prirodi nema te razlike) Dimenzije Prečnik: 26 cm Visina: 2,5 cm Ukupna težina: 1200 g Bez ikakvih tragova upotrebe. Tekst na poleđini: CINCINNATI ART MUSEUM (Slede osnovni podaci o muzeju i njegovoj zgradi) BASED MON ORIGINAL DRAWING BY CAROLINE WILLIAMS 1986 LIMITED EDITION, NEVER TO BE REPEATED /ZASNOVANO NA ORIGINALNOM CRTEŽU KEROLAJN VILIAMS OGRANIČENO IZDANJE 1986, NIKAD NEĆE BITI PONOVLJENO Tri žiga na dnu: WEDGWOOD© MADE IN ENGLAND of ETRURIA & BARLASTON (kružno oko imena; Etruria je naziv poseda na kojem je Josiah Wedgwood izgradio fabričke zgrade 1766. godine; nova fabrika podignuta je 1938-1940. godine u Barlastonu, u istom području, poznatom po proizvodnji porcelana, Stoke-on-Tent, gde se i danas nalazi proizvodnja, vizitorski centar i muzej Wedgwood) Kompanija Wedgwood koristi žig od oko 1940. godine. Tanjir je proizveden 1986. godine. offered exclusively by NEWSTEDT (iznad štita sa likom lava) Lorig Andrews Cinncinnati Žig prodavnice nakita, butika koji je imao ekskluzivno pravo prodaje tanjira. ENGRAVED BY THE * WEDGWOOD STUDIOS (kružno oko crteža dve graverste igle i graverske ploče) Josiah Wedgwood (Džozaja Vedžvud, 1730-1795), poznat kao “otac engleske keramike”, rođen je u porodici koja se keramikom bavila još od početka 17. veka. U početku je radio sa poznatim proizvođačem keramike Thomasom Whieldonom (Tomas Uild), do 1759. godine, kad su mu rođaci pomogli da pokrene sopstveni posao. Brak sa Sarom Wedgwood, daljom rođakom, koja je u brak unela zamašan miraz, pomogao mu je da realizuje svoje ideje. 1765. godine Wedgwood je stvorio novu vrstu keramike, koji je imporesionirao družbenicu kraljice Charlotte od Mecklenburg-Strelitza (Šarlot od Meklenburg-Štrelica), koja je izdala zvaničnu dovolu da ovaj tip keramike u nazivu nosi njenu titulu, što je omogućilo uspešnu prodaju u čitavoj Evropi. Vrhunac priznanja je bila porudžbina za izradu ogromnog servisa za 50 ljudi, koja se sastojao od 952 ručno oslikana komada, za rusku caricu Katarinu Veliku. Servis je isporučen, i danas se čuva u muzeju Ermitaž u Petrogradu. 1766. godine Wedgwood je kupio imanje Ethruria (Etruria), veliki posed na kojem je izgradio kući i fabričke zgrade. U svoje fabrike uveo je čitav niz industrijskih inovacija, kao i nove vrste keramike kao što su Black Basalt i Jasper Ware. Wedgwoodov najpoznatiji proizvod je “jasperware” (jaspis-keramika), tehnika inspirisana čuvenom “Vazom iz Portlanda”, koja potiče iz poslednjih godina pre n.e. Pre nego što je postigao željenu sličnost, Wedgwood je proizveo više od 3.000 uzoraka. Pri tom je koristio svoj izum, pirometar kojim se proverava temperatura u peći za keramiku, i na osnovu kojeg je izabran za člana Kraljevskog naučnog društva 1783. godine. Njegove fabrike proizvodile su replike originalnih predmeta iz antičkog perioda, pa i “Vaze iz Portlanda”, kao i “jasperware” modernog stila sa neo-klasičnim motivima. Josiah Wedgwood ujedno je bio i glava porodice Darwin–Wedgwood (Darvin-Vedžvud, kojoj je pripadao i Charles Darwin). Članovi porodice smenjivali su se u upravljanju preduzećem preko 200 godina. Prvi direktor koji nije bio član porodice bio je Arthur Bryan (Artur Brajan), koji je na čelu preduzeća zamenio Josiah Wedgwooda V , posle njegove smrti 1968. godine. Iste godine kompanija Wegwood kupila je mnoge poznate engleske proizvođače kramike, među kojima i Mason`s Ironstone, Johnson Brothers, Royal Tuscan, William Adams & Sons, J. & G. Meakin i Crown Staffordshire. 1986. godine irska Waterford Glass Group kupila je, za 360 milona dolara, čitavu Wedgwood kompaniju i formirala holding kompaniju Waterford Wedgwood. Kompanija je kupila 85% udela Rosenthal AG a planirala je da preuzme i Hutschenreuther. U periodu od 2003. do 2005. godine Waterford Wedgwood kupio je i rivalske kompanije Royal Doulton, Mintons i Royal Albert. Ova poslednja preuzimanja i nastupajuća ekonomska kriza doveli su kompaniju u tešku situaciju, i početkom 2009. godine morala je da proglasi stečaj. Imovina je prodata američkoj privatnoj investicionoj kompaniji KPS Capital Partners, koja je pokušala sa drastičnim smanjenjem radnih mesta i premeštanjem preostalih poslova u Aziju radi smanjenja troškova. Osnovana je grupa kompanija poznata kao WWRD (skraćeno za `Waterford Wedgwood Royal Doulton`). 11. maja 2015. godine finski proizvođač predmeta za domaćinstvo Fiskars Corporation pristao je da otkupi čitavu imovinu fonda WWRD, i već u julu je postao vlasnik robnih marki Waterford, Wedgwood, Royal Doulton, Royal Albert i Rogaška. Danas, kolekcije dizajnira Wedgwood Design Studio u Engleskoj, pod upravom vodećih engleskih modnih dizajnera. Izvoze se širom sveta, poštujući obavezu da kvalitetom potvrde 250-godišnju reputaciju imena Wedgwood. Prodaju se bez držača za tanjire. (116/47-37/118-kp/1130)

WEDGWOOD (Josiah), England - Duboki tanjir (1830-1830) Ovaj dizajn, nastao između 1824. i 1835. godine, poznat kao „Sicilijanski uzorak“ ili „Scena u luci“, pripada seriji „Predmeti sa obrubom od plavih ruža“ („Blue Rose Border`), koja je bila veoma popularna 1830-ih godina. Smatra se da ovim dizajnom Wedgwood jasno pokazuje visok nivo tehničke umetnosti i svest o predstojećim promenama u javnom ukusu. Tehnička sposobnost se pokazuje ne samo u dosledno finoj gravuri, već i u postizanju više nijansi plave boje. Obrub, venac od ruža na išaranoj plavoj osnovi, koristi pažljivo upravljani kontrast plavih tonova naspram oblasti koje su ostale bele da bi se postigla dubina i raznolikost. Sanjiva scena uobičajenih aktivnosti u italijanskoj luci odstupa od strogih kanona neoklasicizma i ukazuje na romantizam, koji će uskoro zavladati svim aspektima kulture. Kao i kod mnogih romantičnih prizora, postoje i određeni zlosutni elementi : kamenita obala koja može predstavljati opasnost, tamni obrisi planine specifičnog trostepenog oblika vrha Rocca di Novara, kao i vulkan koji preteći izbija u daljini, verovatno Etna. Dimenzije Prečnik: 24,5 cm Visina: 3 cm Težina: 410 g Sitni tragovi pribora na dnu tanjira. Žig na dnu: WEDGWOOD (ispod dve utisnute zvezdice) Tzv. „standardni utisnuti žig“ kompanije Wedgwood bio je u upotrebi od 1769. do 1929. godine, kada je izmenjen oblik slova. Značenje zvezdica pored žiga je netajasno, a od više tumačenja najubedljivije je ono po kojem je njima označavano u kojem je pogonu kompanije predmet proizveden. Josiah Wedgwood (Džozaja Vedžvud, 1730-1795), poznat kao “otac engleske keramike”, rođen je u porodici koja se keramikom bavila još od početka 17. veka. U početku je radio sa poznatim proizvođačem keramike Thomasom Whieldonom (Tomas Uild), do 1759. godine, kad su mu rođaci pomogli da pokrene sopstveni posao. Brak sa Sarom Wedgwood, daljom rođakom, koja je u brak unela zamašan miraz, pomogao mu je da realizuje svoje ideje. 1765. godine Wedgwood je stvorio novu vrstu keramike, koji je imporesionirao družbenicu kraljice Charlotte od Mecklenburg-Strelitza (Šarlot od Meklenburg-Štrelica), koja je izdala zvaničnu dovolu da ovaj tip keramike u nazivu nosi njenu titulu, što je omogućilo uspešnu prodaju u čitavoj Evropi. Vrhunac priznanja je bila porudžbina za izradu ogromnog servisa za 50 ljudi, koja se sastojao od 952 ručno oslikana komada, za rusku caricu Katarinu Veliku. Servis je isporučen, i danas se čuva u muzeju Ermitaž u Petrogradu. 1766. godine Wedgwood je kupio imanje Ethruria (Etruria), veliki posed na kojem je izgradio kući i fabričke zgrade. U svoje fabrike uveo je čitav niz industrijskih inovacija, kao i nove vrste keramike kao što su Black Basalt i Jasper Ware. Wedgwoodov najpoznatiji proizvod je “jasperware” (jaspis-keramika), tehnika inspirisana čuvenom “Vazom iz Portlanda”, koja potiče iz poslednjih godina pre n.e. Pre nego što je postigao željenu sličnost, Wedgwood je proizveo više od 3.000 uzoraka. Pri tom je koristio svoj izum, pirometar kojim se proverava temperatura u peći za keramiku, i na osnovu kojeg je izabran za člana Kraljevskog naučnog društva 1783. godine. Njegove fabrike proizvodile su replike originalnih predmeta iz antičkog perioda, pa i “Vaze iz Portlanda”, kao i “jasperware” modernog stila sa neo-klasičnim motivima. Josiah Wedgwood ujedno je bio i glava porodice Darwin–Wedgwood (Darvin-Vedžvud, kojoj je pripadao i Charles Darwin). Članovi porodice smenjivali su se u upravljanju preduzećem preko 200 godina. Prvi direktor koji nije bio član porodice bio je Arthur Bryan (Artur Brajan), koji je na čelu preduzeća zamenio Josiah Wedgwooda V , posle njegove smrti 1968. godine. Iste godine kompanija Wegwood kupila je mnoge poznate engleske proizvođače kramike, među kojima i Mason`s Ironstone, Johnson Brothers, Royal Tuscan, William Adams & Sons, J. & G. Meakin i Crown Staffordshire. 1986. godine irska Waterford Glass Group kupila je, za 360 milona dolara, čitavu Wedgwood kompaniju i formirala holding kompaniju Waterford Wedgwood. Kompanija je kupila 85% udela Rosenthal AG a planirala je da preuzme i Hutschenreuther. U periodu od 2003. do 2005. godine Waterford Wedgwood kupio je i rivalske kompanije Royal Doulton, Mintons i Royal Albert. Ova poslednja preuzimanja i nastupajuća ekonomska kriza doveli su kompaniju u tešku situaciju, i početkom 2009. godine morala je da proglasi stečaj. Imovina je prodata američkoj privatnoj investicionoj kompaniji KPS Capital Partners, koja je pokušala sa drastičnim smanjenjem radnih mesta i premeštanjem preostalih poslova u Aziju radi smanjenja troškova. Osnovana je grupa kompanija poznata kao WWRD (skraćeno za `Waterford Wedgwood Royal Doulton`). 11. maja 2015. godine finski proizvođač predmeta za domaćinstvo Fiskars Corporation pristao je da otkupi čitavu imovinu fonda WWRD, i već u julu je postao vlasnik robnih marki Waterford, Wedgwood, Royal Doulton, Royal Albert i Rogaška. Danas, kolekcije dizajnira Wedgwood Design Studio u Engleskoj, pod upravom vodećih engleskih modnih dizajnera. Izvoze se širom sveta, poštujući obavezu da kvalitetom potvrde 250-godišnju reputaciju imena Wedgwood. (124/16-47/158-KP/1477)

CHOISY-LE-ROY - Tri plitka fajans tanjira (1863-1908) Dimenzije Prečnik: 24,5 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1760 g Tragovi pribora na dnu tanjira. Na jednom tanjiru jedna, na dva tanjira više tamnih mrlja na unutrašnjem rubu. Glazura je na jednom tanjiru mrežasto ispucala, na dnu mestimično i potamnila. Sve je vidljivo na kolaž-slici. Žig na dnu: (Inicijali) H B & Co (za “Hippolyte Boulenger & Komp.”) CHOISY (štampano preko naziva modela:) OXFORD Fabrika fajansa “H. Boulenger & Cie.”koristila je žig od 1863. do zatvaranja 1908. godine. „Faïenceries de Choisy-le-Roi“ (Fabrike fajansa Šoazi-le-Roa), u blizini Pariza (danas je njegovo predgrađe), osnovali su 1804. godine tri brata Paillart (Pajar). Naknadno, fabrikom je upravljao samo jedan od njih, Valentin Paillart (Valontan Pajar).Kada je on napustio posao, upravu je, od 1824. do 1836. godine, preuzeo njegov partner Hippolyte Hautin (Ipolit Otan). Partner u fabrici postao je Louis Boulenger (Luj Bulonže, 1773-1850), a njegov sin Adolphe Boulenger (Adolf Bulonže, 1805-1873) i Hautinova ćerka Alexandrine Hautin (Aleksandrin Otan, 1814-1900) venčali su se i imali četvoro dece. Jedno od njih, Hippolyte Boulenger (Ipolit Bulonže, 1836-1892), preuzeo je fabriku 1863. godine i pod imenom “H. Boulenger & Cie.” preobrazio je u kompaniju sa međunarodnom reputacijom. Do tada, fabrika je zapošljavala oko 300 kvalifikovanih radnika koji su radili na tri peći za pečenje keramike. Velik broj novih dizajna majolike uveden je u proizvodnju u ranim 1860-tim godinama. Hippolyte Boulenger je proširio radionice, uvećao proizvodnju i zaposlio profesionalne ilustratore za dizajniranje štampanog fajansa. Po završetku Francusko-pruskog rata područje Alzasa i Lorene je anektirala Nemačka. Grad Sarreguemines (Sargemin), glavni konkurent Choisy-le-Roi u proizvodnji majolike, pripao je nemačkoj teritoriji. Jedan broj radnika iz Sarregueminesa, koji nisu pristali da prime nemačko državljanstvo, došao je u Choisy-le-Roi donoseći sa sobom važne tehničke veštine i umeća. Zahvaljujući tome, Boulengerova fabrika počela je da proizvodi najbolju majloku u Francuskoj, osvajajući priznanja na izložbi u Parizu 1878. godine, kao i na mnogim međunarodnim izložbama. 1889. godine sedište kompanije premešteno je u Pariz a Hippolytea Boulengera nasledila su njegova dva sina. Majolika iz Choisy-le-Roi bila je veoma precizno glazirana i jedina je mogla da konkuriše tada veoma cenjenoj majolici poznatih britanskih proizvođača. Smatrana je za najprefineniju keramiku proizvedenu u Francuskoj. Fabrika je prestala sa radom 1908. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (117/11-37/119-kp/1143)

BROWN-WESTHED,MOORE & Co - Tri plitka tanjira (1868-1883) Dekor: INDIANA Dimenzije Prečnik: 26,5 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1730 g Na svim tanjirima sitni tragovi pribora na dnu. Na jednom tanjru tamna tačka bez glazure na dnu, na drugom tamna tačka sa donje strane, na drugom nekoliko takvih sitnih tačaka na obe strane. Na dva tanjira je glazura sitno mrežasto ispucala, na dnu i obodu su ta mesta i potamnila. Jedan tanjir potamneo je s donje strane ruba. Sve je vidljivo na slikama. Tri žiga na dnu svakog tanjira: (1) Štampani žig fabrike BWM & C (za “Brown-Westhead, Moore & Co”, u traci, preko štita ispod krune) INDIANA (unutar kruga oko štita) Rd 30587 Fabrika “Brown-Westhead, Moore & Co” koristila je ovaj žig u periodu od 1862. do 1904. godine. (2) Podglazurno utisnut žig fabrike T.C. BROWN-WESTHEAD MOORE & Co Fabrika ga je koristila posle 1862. godine. (3) Podglazurno utisnut registracioni žig (Registy Mark, `Diamond Mark`) Britanski Patentni Ured koristio je Registracioni žig u periodu od 1842. do 1883. godine, s izvesnim izmenama uvedenim 1868 godine. Žig je garantovao kupcu da se radi o proizvodu britanskog dizajna, a proizvođača je štitio od kopiranja njegovih proizvoda. Rimski broj u vrhu žiga označava tip materijala koji je korišćen. Broj “IV” označava proizvode od keramike. Ostali simboli sadrže datum kada je patent registrovan, dakle NE OZNAČAVAJU DATUM PROIZVODNJE. Utisnuti žig na tanjirima sadrži datum 25. septembar 1868. godine. Fabriku porcelana u engleskom mestu Hanley (Hanlej) osnovao je Job Ridgeway (Džob Ridžvej) 1802. godine. Posle zamršene sukcesije partnerstva fabriku su preuzeli partneri William Bates (Vilijem Bejts), Thomas Chappell Brown-Westhead (Tomas Čepel Braun-Vesthed) i William Moore (Vilijem Mor) 1859. godine. Radila je pod nazivom “Bates, Brown-Westhead & Moore” svega dve godine. U decembru 1861. godine William Bates se povukao iz posla, i fabrika je nastavila sa radom kao “Brown-Westhead, Moore & Co”. Thomas Chappel Brown-Westhead vodio je administraciju i finansije, dok je William Moore upravljao proizvodnjom kompanije. 1904. godine kompanija je registrovana kao društvo sa ograničenom odgovornošću i preimenovana u “Cauldon (Brown-Westhead Moore & Co.) Ltd.” Vlasništvo i menadžment su ostali isti. Na proizvodima se koristio žig sa skraćenim imenom “Cauldon Ltd”. Kompanija je zapala u finansijske poteškoće, pa su kapital i broj akcija smanjeni. 1920. godine kompanija je bila primorana da objavi stečaj. Administraciju nad fabrikom je preuzeo Harold Robinson (Herold Robinson), a pod imenom “Cauldon Potteries Ltd.” kompanija je postojala do 1962. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (112/26-31/98-kp/1026)

Teško je palo Mikalu Nikoliću Kalči što je prepuna kafana, tada glavno mesto društvenog života Nišlija, videla kakvu mu je ulogu prijatelj Stevan Sremac dodelio u pripoveci „Ivkova slava“ – glavnu, najbitniju, ali ne i po njegovom ukusu… Još kao dete Kalča je došao u Niš, tako da skoro niko nije ni znao da nije rođeni Nišlija. On je bio Cincar rodom iz Kruševa u Makedoniji. Svoj kujundžijski zanat radio je kvalitetno i bio je dobar majstor. Međutim, više od zanata voleo je svog vernog psa Čapu i lov. Kao i ostale niške meraklije iz tog vremena, voleo je život, pesmu i svaki novi dan koji je započinjao obaveznim ratlukom i kafom. Kalču je znao ceo tadašnji Niš, a njegove priče, naročito lovačke, uveseljavale su čaršiju. Poznat kao veliki lažov, ali i dobar čovek, privukao je pažnju Stevana Sremca, koji je u Niš došao kao profesor gimnazije krajem devetnaestog veka, dve godine nakon oslobođenja ovog grada od Turaka. Sremac je zavoleo Niš, niški mentalitet i tradicionalni način života. Voleo je humor, lakoću sa kojom se živelo, intuitivnost, sklonost sevdahu, šaljivim podvalama, ali i veselju bez kraja. Mirisao je Niš tih godina na cveće, a iz kuća u sokacima sa zanimljivim imenima „Šefteli sokak“, „Sotiračevo sokače“, „Kevina mala“ čula se pesma i igra. U krivudavim ulicama starog grada proveo je najlepše godine. Ovaj deo Srbije i stari Niš svojim perom ovekovečio je i proslavio u svom književnom delu. Stevan je rođen u Bačkoj (u Senti na današnji dan-23. novembar 1855). Sremac je jedan od najpoznatijih proznih pisaca, bio je akademik, tradicionalista i idealista. Objavio je knjige „Božićna pečenica“ (1893. godine), „Ivkova slava“ (1895. godine), „Limunacija na selu“ (1896. godine), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898. godine) „Iz knjiga starostavnih“ (od 1903. do 1909. godine), „Vukadin“ (1903. godine), „Čiča Jordan“ (1903. godine), „Kir Geras“ (1903. godine) i „Zona Zamfirova“ (1906. godine). Nakon smrti roditelja brigu o njemu preuzeo je njegov ujak Jovan Đorđević. Kako je i sam bio književnik, upisuje Stevana u gimnaziju nakon dolaska u Beograd, a potom i u Veliku školu gde završava studije istorije. Postaje profesor i predaje u Nišu i Pirotu. U Nišu je zabeležio mnoge priče, najviše o svom dobrom prijatelju Kalči – naočitom, dugih brkova i ozbiljnog pogleda. Sedeli su oni u kafani „Marger“ i pričali u nedogled. Zapravo, Kalča je pričao, a Sremac slušao i zapisivao u svoju beležnicu… Navraćao je Sremac i u Kalčin dućan, prvi put da bi mu popravio ćilibarsku muštiklu, a onda svakog dana za vreme odmora na kratak razgovor i kafu. Kalčine priče su bile zanimljive, živopisne, sa mnogo preterivanja, lagarija i izmišljotina. Posebno su se izdvajale one lovačke, poput susreta sa „afričkim zajcem“ koga je uhvatio golim rukama, bez puške i vernog Čape, iako je bio „velik kao tele i šaren kao zvečarka“. Sam Sremac nikada nije imao tu čast da sa Kalčom ode u lov… Sremac je za vreme svog jedanaestogodišnjeg boravka u Nišu najduže stanovao u Nikoletinom stanu, u maloj kućici na keju kraj Nišave. Posmatrao je sa trema život Nišlija, pa je tako i ispratio slavu jorgandžije Živka. I upravo njegova slava poslužila mu je kao inspiracija da napiše pripovetku „Ivkova slava“ i da je objavi kao posebnu knjigu 1895. godine. Zanimljivo je reći da je radnja pripovetke pisana po istinitim događajima, sa stvarnim glavnim likovima koji su u tom trenutku bili živi. Zato je Sremac odlučio da promeni njihova imena. Pored toga, i Živkovu slavu, Svetog Jovana, zamenio je Đurđevdanom, događaje uobličio, a „ponešto“ dodao i izmislio… Svoju knjigu sa posvetom Sremac je poklonio Kalči, ali kako je ovaj veliki lovac bio nepismen, nije mogao da pročita šta je to njegov prijatelj o njemu rekao. Sa velikim delom upoznao se tek u pozorištu „Sinđelić“ u niškoj kafani Evropa kada je 1896. godine „Ivkova slava“ izvedena na pozornici. Kalčin lik igrao je Čiča Ilija Stnojević, a Kalča je bio pozvan kao specijalni gost koji je došao čak dva sata ranije. U prepunoj Evropi njegovo prisustvo izazvalo je najveću pažnju, a naročito njegove reakcije kako je radnja predstave odmicala. Ljut i besan, negodovao je i dobacivao glumcima, govoreći da su svi lažovi, a Sremac veći i od njega. Ovakva reakcija bila je motiv Sremcu da napiše još jednu pripovetku „Kalča u pozorištu“… Priča o Kalčinom gostu iz Afrike poslužila je kao inspiracija Ivanu Felkeru, akademskom vajaru, prilikom stvaranja spomenika Kalči i Sremcu. Ideju za ovaj spomenik dao je pokojni glumac Mlađa Nedeljković. Na bronzanoj skulpturi prikazan je razgovor Kalče i Sremca gde mu pokazuje koliki je bio njegov ulov – „afrički zajac“. Pored njih sedi i Čapa, Kalčin verni pas sa „pedigreom“, čija je majka bila kučka čuvenog Turčina Belog Memeda. Hvalio se Kalča da je Čapa lovio toliko „zajaca“ koliko ni on nije mogao poneti. Čapu je dobio od Ibiš-age, koji je i sam bio lovac. Posebno je isticao da je njegovog jedinog vernog prijatelja „u lov vodio i kralj Milan.“ Skulptura se nalazi na samom početku kazandžijskog sokačeta u pešačkoj zoni i jedinom očuvanom delu stare niške čaršije, gde se krajem XIX i početkom XX veka nalazilo trinaest kazandžijskih radionica. Pored ovog spomenika „vesele družine“, na ulazu u čuveno niško „Kazančijsko sokače“ nalazi se i jedna prazna stolica za sve one koji bi da „razgovaraju“ sa piscem i lovcem. Do skulpture se nalazi i spomen–česma Stevanu Sremcu. Ovaj spomenik je ovekovečio priču o čoveku koji je danas zaštitni znak svih Nišlija i njegovom prijatelju i slušaocu koji ga je kroz svoja književna dela uveo u legendu.

Dragan Drobnjak: Velika činija/vaza `LUCIJA`(1965-1980) Dimenzije Visina: 29 cm Dužina: 27,5 cm Širina: 27 cm Prečnik dna: 10,5 cm Težina: 1520 g Sitnije nepravilnosti u strukturi stakla, najuočljivije je tamnije ispupčenje u unutrašnjosti - vidljivo je na posebnoj slici. Vazu/činiju `Lucija` dizajnirao je Dragan Drobnjak za fabriku stakla `9. oktobar` u Prokuplju. Proizvodila se, u različitim veličinama i bojama, od 1965. do 1980. godine. DRAGAN DROBNJAK (1941- ), srpski vajar i dizajner stakla. Osnovnu školu završio je u rodnom gradu a školu primenjene umetnosti u Nišu. Diplomirao je na Akademiji primenjene umetnosti u Beogradu 1966. a magistrirao 1981. godine. Prvi je skulptor u Srbiji koji je diplomirao na skulpturi od stakla. Od 1969. do 1991. godine bio je zaposlen kao dizajner stakla u fabrici “9. Oktobar” u Prokuplju. 1991. godine dobio je zvanje samostalnog i istaknutog umetnika. Član je ULUPUDUS-a od 1960. godine. Imao je 30 samostalnih izložbi, a učestvovao u preko 100 kolektivnih u zemlji i inostranstvu, od kojih su najznačajnije “Jugoslovenska primenjena umetnost” u Parizu 1969. godine i “Primenjena umetnost i dizajn u Srbiji” u Njujorku 1962. godine. Radovi su mu zastupljeni u zbirkama muzeja stakla u Ruanu (Francuska), Galeriji stakla u Moskvi, Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu i mnogim drugim zbirkama. “Prvi sam umetnik koji je diplomirao dizajn stakla na Akademiji jer se u to vreme dizajn se tek pojavio kao izraz, i to sa desetkom. Kada sam došao u fabriku bili smo mladi, i fabrika i ja i može se reći da sam “rastao” sa fabrikom. Mene je taj materijal oduševio jer treba znati da se staklo topi na 1400 stepeni a radna temperatura mu je na 1200 stepeni, to je više tečnost u vidu meda. Kao vajar zaljubio sam se u taj materijal i u svakom predmetu sam tražio umetnost”. „9. OKTOBAR“ PROKUPLJE: Najstariji nalazi stakla u okolini Prokuplja datiraju iz prvog veka nove ere a proizvodnja i industralizacija stakla vezuje se za manifakturu Avrama Petronijevića na Crnom Vrhu 1846.godine. Stotinak godina kasnije i Prokuplje se upisalo na mapi gradova koji, pored Paraćina, Zaječara, Ali Bunara, imaju svoju fabriku stakla. Fabriku stakla osnovali su 1962. godine Milosav Popović i Božidar Simić na mestu dotadašnje radionice za obradu ravnog stakla. Jedno vreme je radila kao istureni pogon za ručnu obradu stakla Srpske fabrike stakla da bi se kasnije osamostalila. Proizvodi su bili originalni i van tokova klasičnog staklarstva. Proizvodilo se ručno duvano staklo, kao što se vekovima čini na venecijanskom ostrvu Murano. U fabrici je često boravio Đorđo Dinon iz Italije, kao stručni konsultatnt. Majstori fabrike pohađali su škole staklarstva u Italiji, Češkoj, Nemačkoj i tamo učili zanat. Tokom devedesetih godina fabrika je sve teže poslovala, i zvanično je bankrotirala 2003. godine. Hala nekadašnje fabrike stakla u prokupačkom naselju Mala Guba potpuno je izgorela u požaru 2019. godine. (118/23-39/pol-kp/1204)

Stanje kao na fotografijama 70cm x 100cm Francuska veza (eng. The French Connection) je film Williama Friedkina iz 1971. Film je nastao na istinitoj knjizi Robina Moorea, dok je scenarij adaptiran pa priča nema veze sa stvarnošću. Govori o dva njujorška policajca koji pokušavaju presresti pošiljku heroina koja stiže iz Francuske. Priča je temeljena na stvarnoj `Francuskoj vezi` (zloglasnoj narko-ruti kojom se iz Turske preko Francuske heroin dopremao u Sjedinjene Države). U glavnim ulogama su nastupili Gene Hackman (kao njujorški policijski detektiv Jimmy `Popeye` Doyle), Roy Scheider (kao njegov partner Cloudy) i Fernando Rey. Film je dobitnik Oscara za najbolji film, a osim toga je osvojio nagrade u kategorijama najboljeg glavnog glumca (Gene Hackman), najboljeg redatelja, montaže i adaptiranog scenarija. Nominiran je za najboljeg sporednog glumca (Roy Scheider), najbolju fotografiju i zvuk. Naslov izvornika The French Connection Redatelj William Friedkin Producent Phillip D`Antoni Scenarist Robin Moore (roman) Ernest Tidyman (scenarij) Glavne uloge Gene Hackman Fernando Rey Roy Scheider Tony Lo Bianci Glazba Don Ellis Montaža Gerald B. Greenberg Distributer 20th Century Fox Godina izdanja 1971. Trajanje 104 min. Država Flag of the United States.svg SAD Jezik engleski francuski Proračun $1,800,000 Sljedeći Francuska veza 2 Osim dvojice protagonista, nekoliko izmišljenih likova ima temelj u stvarnim ljudima. Lik Alaina Charniera temeljen je na Jeanu Jehanu koji je poslije uhićen u Parizu zbog raspačavanja droge, iako nije izručen. Sal Boca temeljen je na Patsyju Fuci, a njegov brat na Fucovom bratu, Anthonyju. Angie Boca temeljena je na Patsyjevoj supruzi Barbari, koja je kasnije s Robinom Mooreom napisala knjigu u kojoj je detaljizirala svoj život s Patsyjem. Fucasovi i njihov ujak bili su dio ekipe dilera heroina koja je radila s nekim njujorškim kriminalističkim obiteljima. Henri Deveraux je temeljen na Jacquesu Angelinu, televizijskom glumcu koji je uhićen i osuđen na tri do šest godina, a odslužio je oko četiri prije povratka u Francusku. Lik Joela Weinstocka je, prema redateljevu komentaru, nastao kao poveznica nekoliko sličnih narko-dilera. Glumci Gene Hackman - Detektiv Jimmy `Popeye` Doyle Fernando Rey - Alain Charnier Roy Scheider - Detektiv Buddy `Cloudy` Russo Tony Lo Bianco - Salvatore `Sal` Boca Marcel Bozzuffi - Pierre Nicoli Frédéric de Pasquale - Henri Devereaux Bill Hickman - Bill Mulderig Ann Rebbot - gđa. Marie Charnier Harold Gary - Joel Weinstock Arlene Farber - Angie Boca Zanimljivosti Automobilska potjera iz filma bila je predmet parodije u filmu iz 1980., Braća Blues. Produkcija je počela u studenom 1970., a završena je u ožujku 1971. Peter Boyle je originalno angažiran za ulogu `Popaja` Doylea, ali je kasnije odustao jer je njegov agent smatrao kako će film doživjeti neuspjeh. Scena u kojoj ubojica s krova cilja Popeyea doživjela je referencu u filmu Veliki (1988.) kad glavni junak Josh Baskin (Tom Hanks) gleda televiziju. Charles Bronson bio je jedan od kandidata za ulogu koja je na kraju pripala Geneu Hackmanu. Redatelj Christopher Nolan koristio je automobilsku potjeru kao inspiraciju za potjeru u filmu iz 2005., Batman: Početak. Originalan filmski plakat Avala Genex

301 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali jedna slicica u albumu da bi bio pun!!! Hana i Barbera je bila američka produkcijska kuća za crtane filmove koja je producirala animirani televizijski i bioskopski program četrdeset i pet godina između 1957. i 2001. Hana-Barberu su osnovali 1944. Metro-Goldvin-Majerovi animacioni režiseri Vilijam Hana i Džozef Barbera pod nazivom H-B Enterprajziz, koji je korišćen za produkciju televizijskih reklama. Pošto je MGM zatvorio svoj studio za animacije 1957, H-B Enterprajziz je postao glavni posao Hane i Barbere i kompanija je promenila naziv u Hana i Barbera produkciju 1960. Za tri decenije, Hana i Barbera su proizveli mnogo uspešnih crtanih filmova, na primer Porodica Kremenko, Porodica Džetsons, Hiki i prijatelji, Medvedić Jogi, Džoni Kvest, Skubi Du i Štrumfovi, svi oni će postati ikone zapadne pop kulture. Godine 1991, kompaniju je kupio Tarner Brodkasting, u glavnom iz razloga kako bi Tarner mogao da upotrebi njihovu biblioteku koja je sadržala preko 300 crtanih filmova i serija kako bi je iskoristio kao osnovu potrebnu za njegov novi program Kartun Netvork kanal za kablovsku televiziju. Promenjen je naziv u H-B Produkcijska kompanija i 1992, u Hana i Barbera crtani filmovi 1993, studio je nastavio sa proizvodnjom bez aktivnog delovanja Vilijama Hane ili Džozefa Barbere, oni su obojica otišli u polu-penziju, ali su i dalje ostali vodeća lica studija. Za vreme kasnih 1990-ih, Tarner je Hana i Barberu isključivo okrenuo produkciji novih materijala za Kartun Netvork. 1996, Tarner Brodkasting je kupio Tajm Vorner. Pošto je Vilijam Hana umro 2001, Hana i Barbera je postao deo Varner Braders animejšona, i studija Kartun netvork nastavljena je produkcija Kartun Netvorkovih crtanih filmova. Džozef Barbera je ostao sa Varner Braders animejšenom kao ceremonijalno lice sve do njegove smrti 2006. Počeci Hane i Barbere Vilijam Hana i Džozef Barbera su se prvi put udružili dok su još radili u Metro-Goldvin-Majerovom studiju za animacije 1939. Prvi njihov veći projekat je bio crtani film Puss Gets the Boot (1940), koji je poslužio kao osnova za crtani film Tom i Džeri, a ujedno je bio i prva epizoda popularnog crtaća. Hana, Barbera i MGM-ov režiser Džordž Sidnej su osnovali H-B Enterprajziz 1944. dok su i dalje radili za studio, svoju kompaniju su koristili za snimanje prvih televizijskih reklama. Pošto su Hana i Barbera dobili osam Oskara za određene epizode njihovog crtanog filma Tom i Džeri, MGM je zatvorio studio za animacije 1957, zato što je smatrao da je napravljeno dovoljno epizoda za repriziranje. Hana i Barbera su zaposlili većinu svojih radnika iz MGM-a da rade za H-B Enterprajziz, koja će postati prava produkcijska kuća od 1957. Doneta je odluka da kompanija snima crtane filmove za televiziju, a prvi crtani film je bio The Ruff & Reddy Show, koji je premijerno prikazan na NBC-u u decembru 1957. Kako bi nastavili proizvodnju Hana i Barbera su se udružili sa kompanijom Skrin Gems. 1959. godine, H-B Enterprajziz je promenio naziv u Produkciju Hana i Barbera i postao je vođa u televizijskoj animaciji. Obično su bili kritikovani zbog upotrebe tehnike ograničene animacije, Produkcija Hana i Barbera je obično proizvodila crtane filmove koji su se prikazivali vikendom i sredom u udarnom terminu. Prikazivale su ih sve vodeće televizije u SAD. Studio je takođe i imao nekoliko bioskopskih ostvarenja kao što je crtani film napravljen za Kolumbija Pikčers, Loopy De Loop. Snimani su i drugi kratki bioskopski crtaći na osnovu televizijskih animiranih filmova. Kompanija nikada nije imala sopstvenu zgradu do 1963, kada je otvorena na adresi Bulevar Kahuenga 3.400. u Studijskom gradu, Kalifornija. Partnerstvo između Hane i Barbere i Kolumbije trajalo je do 1967, kada su Hana i Barbera prodali studio Taft Brodkastingu dok su zadržali svoju poziciju u studiju. Od 1965, Hana i Barbera su pokušali da budu muzička izdavačka kuća za kratko vreme. HBR ploče su distribuirali Kolumbija CBS rekords, sa pevačima kao što su Luis Prima, Pet Amerikanaca, Skatman Kroters, i 13. sprat lift. Od 1969. do otprilike 1983, Produkcija Hana i Barbera je bio vodeći studio za televizijsku animaciju na svetu, skoro skroz posvećeni produkciji crtanih filmova koji su se puštali sredom ujutru. Televizijski crtani filmovi Hana i Barbera je prvi studio za animacije koji je uspešno producirao crtane filmove posebno za televiziju;do tada, su televizijski crtaći postojali samo kao reprize bioskopskih. Druga dela Hane i Barbere uključuju i bioskopski crtani film, Loopy De Loop, za Kolumbija Pikčers od 1959 do 1965; i početna sekvenca ABC-evog/Skrin Gems televizijskog programa Začarani. Kasnije, H-B će koristiti likove Začaranih kao goste u Porodici Kremenko. Mnoštvo Hana i Barbera crtanih filmova su bili proizvedeni za puštanje u udarnim terminima, nastavili su proizvodnju tih crtaća sve do ranih 1970-ih. To su crtani filmovi: Haki i prijatelji, Medvedić Jogi, Brzi Drov Mak rov, Top Mačak, Džoni Kvest, Porodica Džetsons, Uvrnute trke, i posebno Porodica Kremenko svi su oni puštani u udarnim terminima i takmičili su se sa najboljim komedijama, dramama i kvizovima. Porodica Kremenkoje postao šou sa najvišim rejtingom gledanosti. Tokom svoje dve decenije uspeha, Hana i Barbera su predstavili mnogo crtanih filmova Porodica Kremenko, Porodica Džetsons, Haki i prijatelji, Medvedić Jogi, Džoni Kvest, i Skubi Du, svi oni će postati ikone američke pop kulture. Tokom 1970-ih praktično, većina američke televizijske animacije su producirali Hana i Barbera, jedini rivali su dolazili od Filmejšena i DePati-Freleng Enterprajzesa, plus određeni animirani specijali koji su se puštali u udarnom terminu od Rankin Basa, Čak Džounsa, i Bila Melendeza. Kontroverznost kvaliteta Hana i Barbera su bili optuženi za doprinos smanjenju kvaliteta animacije i crtanih filmova od 1960-te do 1980-te. Neki ljudi veruju da su njihovi crtani filmovi „uništili humor“. To je zato što su oni prvi studio koji se bavio televizijskom animacijom, tako da su imali ograničen budžet. U MGM su trošili do $50,000 za jedan kratak crtani film, dok su oni trošili $3,000 za crtani film iste dužine. Na primer, jedan 22-minutna (30 minuta sa reklamama) epizoda Džouzija i Cica Maca iz 1970 imala je isti budžet --$45,000-- kao jedan 8-minutni Tom i Džeri iz -1940-te. Takva budžetska ograničenja zahtevala su promene produkcijskih vrednosti. U priči koju je objavio Saturdej Ivning Poust, Kritičari tvrde da Hana i Barbera su uzimali više posla nego što su mogli da urade, to je jedino televizijska publika mogla da trpi.[1] Jedan direktor u Volt Dizniju je jednom rekao, „Mi ne računamo njih uopšte kao rivale.“[1] To je možda bilo istina, ali kasnih 1950-ih i ranim 1960-ih, Hana i Barbera je bio jedini studio u Holivudu koji je aktivno zapošljavao, u to vreme oni su pokupili dosta Diznijevih animatora. Hana i Barbera su predstavili ograničenu animaciju, koja je bila popularizovana u bioskopima zahvaljujući UPI, na televizijskim crtanim serijama kao što je Rafov i Redijev šou kao način koji će smanjiti troškove. Ovo je dovelo do smanjenja kvaliteta animacije. Studio je našao rešenje za te kritike, da pravi filmove i tako pravi bolje verzije njihovih crtaća, to su na primer: (Nej tamo, to je Medvedić Jogi! iz 1964, Čovek zvani Kremenko iz 1966, i Džetsons: Film iz 1990) i adaptacije drugih materijala: (Šarlotina mreža iz 1973. i Hajdina Pesma iz 1982). Polje animacije je stiglo do dna oko sredine 1970-ih, čak je i publici crtanih filmova sredom dosadilo. Snažno fokusiranje na jake dijaloge i pametne scenarije je manje ili više nestalo do 1973, Zato što se studio promenio priča je bila na zadnjem mestu, a animacija na prvom. U to vreme Hana i Barbera crtani filmovi su veoma loše prolazili osim nekoliko primera: (Porodica Kremenko, Skubi Du, Super Prijatelji), ali oni su se samo reprizirali. Spor uspon i pad Stanje oblasti animacije se promenilo 1980-ih, zahvaljujući takmičarima nastale su serije koje su bile bazirane na popularnim igračkama tj. akcionim figurama, uključujući i Filmejšenov Hi-men i Gospodari svemira i Rankin Basove Munjevite mačke. Hana i Barbera studio je zaostao za konkurencijom, kako je novi talas animatora nadolazio i oprobavao se na tržištu 1980-ih i 1990-ih. Tokom 1980-ih, Hana i Barbera su predstavili crtaće napravljene na osnovu poznatih proizvoda Štrumfovi, Snorkijevci, Pak-Man, Despoti hazarda, Priče majci, Srećni dani, Lavern i Širli, Mork i Mindi, i Izazov GoBotsa, takođe su proizveli i nekoliko ABC Nedeljnih specijala. Nekoliko njihovih crtanih filmova je proizvedeno u Australijskom studiju (napravljeno je partnerstvo sa Australijskom kompanijom Sautern star enterteiment), uključujući Drak Pak, Vajldfajr, Berenstainovi Medvedi, Tin Vuk, i skoro svi CBS Storybreak-ovi. Početkom 1980-ih i nastavivši posle kupovine Turnera, takođe su tadili na nekim manje poznatim projektima, kao što je serija Najbolje avanture: Priče iz Biblije. H-B se takođe ujedinio sa Rabi-Spirs produkcijom, koju su osnovali 1977. bivši H-B radnici Džo Rubi i Ken Spirs. Taft Brodkasting je kupio Rubi-Spirs od Filmvejsa 1981, Rubi-Spirs se često udruživao da radi zajedno sa Hanom i Barberom. Hana i Barbera su često pravili crtane filmove u kojima su glavni likovi mali 1980-ih, kao što su: Pink Panter i Sinovi, Dete Kremenko, Popaj i sinovi, i Pas pod imenom Skubi Du. iz 1985, Hana i Barbera su pustili Neverovatni svet Hane i Barbere, novi program koji je predstavio nove verzije starih likova kao što su: Medvedić Jogi, Džoni Kvest, Snorkovi, i Riči Rič, zajedno sa novim crtanim filmovima kao što su: Galtar i zlatni Lenc, Pa Pa Medvedići, Fantastični Maks, i Noćna Patrola.. Sledeće godine H-B su proizveli: Jogijevo veliko bekstvo, prvi crtani u Hana i Barbera superzvezdama 10, serija o 10 originalnih telefilm-ova napravljena na osnovu njihovih popularnih likova, uključujući i popularne specijale kao što je Džetsonsi upoznaju Kremenkove. Zbog ovoga, Hana i Barbera i Rubi i Spirs su bili razlozi finansijskih problema Taft Brodkastinga, koji je baš tad kupila Američka Finansijska Korporacija 1987. i promenila mu ime u Veliki Američki Brodkasting sledeće godine. H-B je odlučila da promeni svoj način rada i da pravi crtane filmove u studijima u Tajvanu, na Filipinima, i Japanu. Hanu i Barberu su usporavali zahtevi televizijskih stanica, uglavnom ABC, koji su insistirali na repriziranju Skubi Dua više puta, uključujući i crtaće Kapetan Pećinac i Džozi i Cica mace; to je uništavalo kreativnost, što je dovelo do toga da su mnogi scenaristi i animatori napustili studio u 1989. Odgovorili su na poziv od Varner braće koji su planirali da ožive svoj studio za animacije, odmah su napravili crtane filmove: Tini Tun Avanture i Anamanijaci. Tarnerova obnova 1990-te, zbog finansijske situacije, Hana i Barbera i Rubi i Spirs su stavljeni na prodaju. 1991, većinu biblioteke Hane i Barbere i Rubi i Spirsa je kupio Tarner Brodkasting. Turnerov predsednik zabave Skot Saša je izabrao čudan izbor da vodi studio u propadanju. Fred Seibert je direktor za brendiranje koji je napravio marketing i izbrendirao MTV i Nikolodeon i izmislio je program “Nik-noću”, ali nikada nije radio u produkciji crtanih filmova. On je odmah popunio prazninu koja je nastala zbog nedostatka animatora, scenarista i producenata, zaposlio je ljude kao: Pat Ventura, Donovan Kuk, Kreg Mekreken, Gendi Tartakovski, Set Mekfarlan, David Feis, Van Partibl, i Buč Hartman i novog vođu u produkciji Baza Potamkina. 1992, studio je promenio ime u H-B Produkcijska kompanija, a zatim ponovo promena naziva u Hana i Barbera crtaći. sledeće godine. Ranih 1990-ih, Hana i Barbera su napravili crtaće kao: Tom i Džeri deca, Drupi: Gospodar detektiva), Nove avanture kapetana Planete i Jo Jogi. Takođe su napravili crtaće koji su bili drugačiji od njihovih prethodnih izdanja, uključujući crtaće Budi se, skači i kotrljaj, Dva glupa psa, SVOT mačke i Pirati mračnih voda. Sredinom 1990-ih, Hana i Barbera i Kartun Netvork (koji je predstavio dosta njihovih crtaća novijoj publici) je pustio Seibertovu inovaciju, povratak u budućnost koncept kratkih crtaća Kakav-Crtać šou, koji je predstavio nove likove i na neki način promenio Hanu i Barberu zauvek. Prvi crtani film koji je nastao iz Kakav-crtać šoua je Gendi Tartakovskova Deksterova laboratorija. Drugi programi su ih sledili, uključujući i Džoni Bravo, Krava i Pile i Super devojčice, to su bile zadnje serije koje su koristile H-B logo: “Zvezda Padalica” (koji je prvo korišćen 1979). H-B su takođe napravili nekoliko filmova sa Skubi Duom (Vorner Braće) isto tako i novu seriju, Prave avanture Džonija Kvesta. Posle ujedinjenja Tarner Brodkastinga i Tajm Varnera 1996, Vlasnici su morali da dele studije u svom vlasništvu. Iako su bili pod istim vlasništvom, Hana i Barbera i Vorner braders. Animacija su radili odvojeno do 1998. Te godine Hana i Barbera zgrada je zatvorena i preseljena na plac Vorner Braders Animacije Šerman Oks, Los Anđeles, Kalifornija. Kartun Netvork Studio Kartun Netvork Studio je produkcijska kompanija osnovana 21. oktobra 1994. godine. Oko 1998, ime Hana i Barbera je počelo da nestaje sa crtanih filmova i počelo se zamenjivati sa imenom Kartun Netvork Studio. To je bilo zgodno crtaćima koji su se proizvodili izvan Hane i Barbere, ali je Kartun Netvork imao pomoć u produkciji, na primer a. k. a crtaći Ed, Ed i Edi, Kino Film` Majk, Lu i Og, i Kurios Pikčers` Ovca u velikom gradu, kao i crtaći koje je studio nastavljao da proizvodi: Grimove avanture Bilija i Mendi i Samuraj Džek i drugi Kartun Netvorkovi originalni crtaći. Ovo je zbog činjenice da je brend Kartun Netvork studio napravljen samo kako bi se napravila prva sezona Deksterove laboratorije (ironično, naziv brenda će se vratiti crtanom filmu kada se budu napravile nove epizode 2001). Kada je Vilijam Hana umro 22. marta, 2001, jedno doba je završeno. Zadnja zvanična Hana i Barbera produkcija je bila Skubi Du i Sajber trka, koj je distribuirala film i prenela zvaničnu produkciju Vorner Braders. Televizijskoj animaciji. Posle 2001. Animaciju i druge Kartun Netvorkove projekte je radio Kartun Netvork studio. Džozef Barbera je nastavio da radi za Vorner braders animaciju na projektima vezanim za Hanu i Barberu i Tom i Džeri sve do njegove smrti 18. decembra, 2006. Hana i Barbera ime se i dalje spominje na produkcijama starih H-B klasika kao što su Porodica Kremenko, Skubi Du i drugi, studio koji ih producira je Vorner braders. Animacija (ponekad se i Kartun Netvork pozabavio produkcijom tih crtaća); Većina crtanih filmova koje je pravila Hana i Barbera produkcija za Kartun Netvork sada je u vlasništvu kanala. Lista značajnijih Hana i Barbera produkcija 1950-te Rafov i Redijev Šou (1957, NBC) Haki i prijatelji (1958,) Piksi i Diksi i Gospodin Džinks (1958) Brzi Drov Mek rov (1959,) Snuper i Bleber (1959) Augi Dogi i Dogi Dedi (1959) Loopy De Loop (1959-1965, bioskopski kratak crtani film) 1960-te Porodica Kremenko (1960, ABC) Top Mačak (1961) Medvedić Jogi (1961,) Lale Gator (1962,) Porodica Džetsons (1962, ABC) Magila Gorila (1964,) Pankin` Maca & Mašmiš (1964) Rikošet Zeka & Drop a Long (1964) Džoni Kvest (1964, ABC) Hej tamo, to je medvedić Jogi! (1964, bioskopski dugometražni crtani film ) Atomski Mrav Tajna Veverica (1965, ABC) Skvidli Didli Petar Potamus i njegov magični leteći balon (1966,) Povetarko i Kijavko (1966) Jipi, Japi i Jahuuji (1966) Svemirski Duh i Dino dečak (1966, CBS) Čovek zvani kremenko (1966, bioskopski dugometražni crtani film) Čovek Ptica i Trio Galaksija (1967, NBC) Herkuloid (1967, CBS) Šazan (1967, CBS) Banana split sat avanture (1968, NBC) Uvrnute Trke (1968, CBS) Skubi Du (1969, CBS) 1970-te Džozi i Cica Mace (1970, CBS) Harlem Globetroter (1970) U pomoć!... to je Her Ber Banč! (1971, CBS) Neverovatni Čan i Čan Klan (1972, CBS) Sealab 2020 (1972, NBC) Džini (1973, CBS) Super Prijatelji (1973), ABC) Šarlotina mreža (1973, bioskopski dugometražni crtani film ) Brzi Bagi (1973) Porodica Adams (1973, NBC) Hongkong Fuji (1974, ABC) Novi Tom i Džeri/Grejp Ejp šou (1975, CBS) Skubi Du/Dajnomat sat (1976, ABC) Džaberdžav (1976, ABC) Skubijeva Sve zvezdana Smehijada (1977, ABC) Novi Popaj (1978, CBS) Fred i Barni upoznaju stvar (1979, NBC ) 1980-te Riči Rič/Skubi i Skrepi Du šou (1980, ABC) Štrumfovi (1981, NBC) Pak-man/Mali Nevaljalci/Riči Rič šou (1982, ABC) Priče Majci (1982, NBC) Pak-Man (TV serija) (1983, ABC) Snorkijevci (1984, NBC) Izazov GoBotsa (1984,) Paund Psi (1986, ABC) Kompletno Mentalne neadvanture Eda Grimlija (1988, NBC) 1990-te Džetsonsi: Film (1990, bioskopski dugometražni crtani film) Tom i Džeri deca (1990, ko produkcija sa Turner Entertejmentom, FOKS) Porodica Adams (druga animirana verzija) (1992, ABC) 2 Glupa psa (1993, TBS) SVOT Mačke (1993, TBS) Nove avanture Kapetana Planete (1993, TBS) Kakav-crtać šou (1994, Kartun Netvork) Prave Avanture Džonija Kvesta (1996, Kartun Netvork/TBS /TNT]]) Deksterova Laboratorija (1996, Kartun Netvork) Džoni Bravo (1997, Kartun Netvork) Krava i Pile (1997, Kartun Netvork) Super Devojčice (1998, Kartun Netvork) Hana i Barbera zvučni efekti Osim njihovih crtanih filmova i likova, Hana i Barbera su takođe bili poznati po svojoj opširnoj biblioteci zvučnih efekata. Osim običnih zvučnih efekata iz crtanih filmova (kao što su zvečke, flaute i drugi instrumenti), oni su takođe imali i poznate zvukove korišćene za transportovanje, kućne predmete, elemente i drugo. Kada su Hana i Barbera osnovali svoj studio 1957, napravili su dosta zvučnih efekata, a imali su ograničene izbore. Takođe su uzeli zvukove iz tada zatvorenog MGM-ovog studija za animacije. Do 1958, počeli su da šire i da dodaju više zvukova u svoju biblioteku. Pored toga su pravili dosta svojih zvukova, takođe su sakupili dosta zvukova iz drugih filmskih i studija za animacije, kao što je Univerzal Pikčers, Vorner braders. Animacija, pa čak i Volt Dizni Produkcija...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali cetiri slicice! Hana i Barbera je bila američka produkcijska kuća za crtane filmove koja je producirala animirani televizijski i bioskopski program četrdeset i pet godina između 1957. i 2001. Hana-Barberu su osnovali 1944. Metro-Goldvin-Majerovi animacioni režiseri Vilijam Hana i Džozef Barbera pod nazivom H-B Enterprajziz, koji je korišćen za produkciju televizijskih reklama. Pošto je MGM zatvorio svoj studio za animacije 1957, H-B Enterprajziz je postao glavni posao Hane i Barbere i kompanija je promenila naziv u Hana i Barbera produkciju 1960. Za tri decenije, Hana i Barbera su proizveli mnogo uspešnih crtanih filmova, na primer Porodica Kremenko, Porodica Džetsons, Hiki i prijatelji, Medvedić Jogi, Džoni Kvest, Skubi Du i Štrumfovi, svi oni će postati ikone zapadne pop kulture. Godine 1991, kompaniju je kupio Tarner Brodkasting, u glavnom iz razloga kako bi Tarner mogao da upotrebi njihovu biblioteku koja je sadržala preko 300 crtanih filmova i serija kako bi je iskoristio kao osnovu potrebnu za njegov novi program Kartun Netvork kanal za kablovsku televiziju. Promenjen je naziv u H-B Produkcijska kompanija i 1992, u Hana i Barbera crtani filmovi 1993, studio je nastavio sa proizvodnjom bez aktivnog delovanja Vilijama Hane ili Džozefa Barbere, oni su obojica otišli u polu-penziju, ali su i dalje ostali vodeća lica studija. Za vreme kasnih 1990-ih, Tarner je Hana i Barberu isključivo okrenuo produkciji novih materijala za Kartun Netvork. 1996, Tarner Brodkasting je kupio Tajm Vorner. Pošto je Vilijam Hana umro 2001, Hana i Barbera je postao deo Varner Braders animejšona, i studija Kartun netvork nastavljena je produkcija Kartun Netvorkovih crtanih filmova. Džozef Barbera je ostao sa Varner Braders animejšenom kao ceremonijalno lice sve do njegove smrti 2006. Počeci Hane i Barbere Vilijam Hana i Džozef Barbera su se prvi put udružili dok su još radili u Metro-Goldvin-Majerovom studiju za animacije 1939. Prvi njihov veći projekat je bio crtani film Puss Gets the Boot (1940), koji je poslužio kao osnova za crtani film Tom i Džeri, a ujedno je bio i prva epizoda popularnog crtaća. Hana, Barbera i MGM-ov režiser Džordž Sidnej su osnovali H-B Enterprajziz 1944. dok su i dalje radili za studio, svoju kompaniju su koristili za snimanje prvih televizijskih reklama. Pošto su Hana i Barbera dobili osam Oskara za određene epizode njihovog crtanog filma Tom i Džeri, MGM je zatvorio studio za animacije 1957, zato što je smatrao da je napravljeno dovoljno epizoda za repriziranje. Hana i Barbera su zaposlili većinu svojih radnika iz MGM-a da rade za H-B Enterprajziz, koja će postati prava produkcijska kuća od 1957. Doneta je odluka da kompanija snima crtane filmove za televiziju, a prvi crtani film je bio The Ruff & Reddy Show, koji je premijerno prikazan na NBC-u u decembru 1957. Kako bi nastavili proizvodnju Hana i Barbera su se udružili sa kompanijom Skrin Gems. 1959. godine, H-B Enterprajziz je promenio naziv u Produkciju Hana i Barbera i postao je vođa u televizijskoj animaciji. Obično su bili kritikovani zbog upotrebe tehnike ograničene animacije, Produkcija Hana i Barbera je obično proizvodila crtane filmove koji su se prikazivali vikendom i sredom u udarnom terminu. Prikazivale su ih sve vodeće televizije u SAD. Studio je takođe i imao nekoliko bioskopskih ostvarenja kao što je crtani film napravljen za Kolumbija Pikčers, Loopy De Loop. Snimani su i drugi kratki bioskopski crtaći na osnovu televizijskih animiranih filmova. Kompanija nikada nije imala sopstvenu zgradu do 1963, kada je otvorena na adresi Bulevar Kahuenga 3.400. u Studijskom gradu, Kalifornija. Partnerstvo između Hane i Barbere i Kolumbije trajalo je do 1967, kada su Hana i Barbera prodali studio Taft Brodkastingu dok su zadržali svoju poziciju u studiju. Od 1965, Hana i Barbera su pokušali da budu muzička izdavačka kuća za kratko vreme. HBR ploče su distribuirali Kolumbija CBS rekords, sa pevačima kao što su Luis Prima, Pet Amerikanaca, Skatman Kroters, i 13. sprat lift. Od 1969. do otprilike 1983, Produkcija Hana i Barbera je bio vodeći studio za televizijsku animaciju na svetu, skoro skroz posvećeni produkciji crtanih filmova koji su se puštali sredom ujutru. Televizijski crtani filmovi Hana i Barbera je prvi studio za animacije koji je uspešno producirao crtane filmove posebno za televiziju;do tada, su televizijski crtaći postojali samo kao reprize bioskopskih. Druga dela Hane i Barbere uključuju i bioskopski crtani film, Loopy De Loop, za Kolumbija Pikčers od 1959 do 1965; i početna sekvenca ABC-evog/Skrin Gems televizijskog programa Začarani. Kasnije, H-B će koristiti likove Začaranih kao goste u Porodici Kremenko. Mnoštvo Hana i Barbera crtanih filmova su bili proizvedeni za puštanje u udarnim terminima, nastavili su proizvodnju tih crtaća sve do ranih 1970-ih. To su crtani filmovi: Haki i prijatelji, Medvedić Jogi, Brzi Drov Mak rov, Top Mačak, Džoni Kvest, Porodica Džetsons, Uvrnute trke, i posebno Porodica Kremenko svi su oni puštani u udarnim terminima i takmičili su se sa najboljim komedijama, dramama i kvizovima. Porodica Kremenkoje postao šou sa najvišim rejtingom gledanosti. Tokom svoje dve decenije uspeha, Hana i Barbera su predstavili mnogo crtanih filmova Porodica Kremenko, Porodica Džetsons, Haki i prijatelji, Medvedić Jogi, Džoni Kvest, i Skubi Du, svi oni će postati ikone američke pop kulture. Tokom 1970-ih praktično, većina američke televizijske animacije su producirali Hana i Barbera, jedini rivali su dolazili od Filmejšena i DePati-Freleng Enterprajzesa, plus određeni animirani specijali koji su se puštali u udarnom terminu od Rankin Basa, Čak Džounsa, i Bila Melendeza. Kontroverznost kvaliteta Hana i Barbera su bili optuženi za doprinos smanjenju kvaliteta animacije i crtanih filmova od 1960-te do 1980-te. Neki ljudi veruju da su njihovi crtani filmovi „uništili humor“. To je zato što su oni prvi studio koji se bavio televizijskom animacijom, tako da su imali ograničen budžet. U MGM su trošili do $50,000 za jedan kratak crtani film, dok su oni trošili $3,000 za crtani film iste dužine. Na primer, jedan 22-minutna (30 minuta sa reklamama) epizoda Džouzija i Cica Maca iz 1970 imala je isti budžet --$45,000-- kao jedan 8-minutni Tom i Džeri iz -1940-te. Takva budžetska ograničenja zahtevala su promene produkcijskih vrednosti. U priči koju je objavio Saturdej Ivning Poust, Kritičari tvrde da Hana i Barbera su uzimali više posla nego što su mogli da urade, to je jedino televizijska publika mogla da trpi.[1] Jedan direktor u Volt Dizniju je jednom rekao, „Mi ne računamo njih uopšte kao rivale.“[1] To je možda bilo istina, ali kasnih 1950-ih i ranim 1960-ih, Hana i Barbera je bio jedini studio u Holivudu koji je aktivno zapošljavao, u to vreme oni su pokupili dosta Diznijevih animatora. Hana i Barbera su predstavili ograničenu animaciju, koja je bila popularizovana u bioskopima zahvaljujući UPI, na televizijskim crtanim serijama kao što je Rafov i Redijev šou kao način koji će smanjiti troškove. Ovo je dovelo do smanjenja kvaliteta animacije. Studio je našao rešenje za te kritike, da pravi filmove i tako pravi bolje verzije njihovih crtaća, to su na primer: (Nej tamo, to je Medvedić Jogi! iz 1964, Čovek zvani Kremenko iz 1966, i Džetsons: Film iz 1990) i adaptacije drugih materijala: (Šarlotina mreža iz 1973. i Hajdina Pesma iz 1982). Polje animacije je stiglo do dna oko sredine 1970-ih, čak je i publici crtanih filmova sredom dosadilo. Snažno fokusiranje na jake dijaloge i pametne scenarije je manje ili više nestalo do 1973, Zato što se studio promenio priča je bila na zadnjem mestu, a animacija na prvom. U to vreme Hana i Barbera crtani filmovi su veoma loše prolazili osim nekoliko primera: (Porodica Kremenko, Skubi Du, Super Prijatelji), ali oni su se samo reprizirali. Spor uspon i pad Stanje oblasti animacije se promenilo 1980-ih, zahvaljujući takmičarima nastale su serije koje su bile bazirane na popularnim igračkama tj. akcionim figurama, uključujući i Filmejšenov Hi-men i Gospodari svemira i Rankin Basove Munjevite mačke. Hana i Barbera studio je zaostao za konkurencijom, kako je novi talas animatora nadolazio i oprobavao se na tržištu 1980-ih i 1990-ih. Tokom 1980-ih, Hana i Barbera su predstavili crtaće napravljene na osnovu poznatih proizvoda Štrumfovi, Snorkijevci, Pak-Man, Despoti hazarda, Priče majci, Srećni dani, Lavern i Širli, Mork i Mindi, i Izazov GoBotsa, takođe su proizveli i nekoliko ABC Nedeljnih specijala. Nekoliko njihovih crtanih filmova je proizvedeno u Australijskom studiju (napravljeno je partnerstvo sa Australijskom kompanijom Sautern star enterteiment), uključujući Drak Pak, Vajldfajr, Berenstainovi Medvedi, Tin Vuk, i skoro svi CBS Storybreak-ovi. Početkom 1980-ih i nastavivši posle kupovine Turnera, takođe su tadili na nekim manje poznatim projektima, kao što je serija Najbolje avanture: Priče iz Biblije. H-B se takođe ujedinio sa Rabi-Spirs produkcijom, koju su osnovali 1977. bivši H-B radnici Džo Rubi i Ken Spirs. Taft Brodkasting je kupio Rubi-Spirs od Filmvejsa 1981, Rubi-Spirs se često udruživao da radi zajedno sa Hanom i Barberom. Hana i Barbera su često pravili crtane filmove u kojima su glavni likovi mali 1980-ih, kao što su: Pink Panter i Sinovi, Dete Kremenko, Popaj i sinovi, i Pas pod imenom Skubi Du. iz 1985, Hana i Barbera su pustili Neverovatni svet Hane i Barbere, novi program koji je predstavio nove verzije starih likova kao što su: Medvedić Jogi, Džoni Kvest, Snorkovi, i Riči Rič, zajedno sa novim crtanim filmovima kao što su: Galtar i zlatni Lenc, Pa Pa Medvedići, Fantastični Maks, i Noćna Patrola.. Sledeće godine H-B su proizveli: Jogijevo veliko bekstvo, prvi crtani u Hana i Barbera superzvezdama 10, serija o 10 originalnih telefilm-ova napravljena na osnovu njihovih popularnih likova, uključujući i popularne specijale kao što je Džetsonsi upoznaju Kremenkove. Zbog ovoga, Hana i Barbera i Rubi i Spirs su bili razlozi finansijskih problema Taft Brodkastinga, koji je baš tad kupila Američka Finansijska Korporacija 1987. i promenila mu ime u Veliki Američki Brodkasting sledeće godine. H-B je odlučila da promeni svoj način rada i da pravi crtane filmove u studijima u Tajvanu, na Filipinima, i Japanu. Hanu i Barberu su usporavali zahtevi televizijskih stanica, uglavnom ABC, koji su insistirali na repriziranju Skubi Dua više puta, uključujući i crtaće Kapetan Pećinac i Džozi i Cica mace; to je uništavalo kreativnost, što je dovelo do toga da su mnogi scenaristi i animatori napustili studio u 1989. Odgovorili su na poziv od Varner braće koji su planirali da ožive svoj studio za animacije, odmah su napravili crtane filmove: Tini Tun Avanture i Anamanijaci. Tarnerova obnova 1990-te, zbog finansijske situacije, Hana i Barbera i Rubi i Spirs su stavljeni na prodaju. 1991, većinu biblioteke Hane i Barbere i Rubi i Spirsa je kupio Tarner Brodkasting. Turnerov predsednik zabave Skot Saša je izabrao čudan izbor da vodi studio u propadanju. Fred Seibert je direktor za brendiranje koji je napravio marketing i izbrendirao MTV i Nikolodeon i izmislio je program “Nik-noću”, ali nikada nije radio u produkciji crtanih filmova. On je odmah popunio prazninu koja je nastala zbog nedostatka animatora, scenarista i producenata, zaposlio je ljude kao: Pat Ventura, Donovan Kuk, Kreg Mekreken, Gendi Tartakovski, Set Mekfarlan, David Feis, Van Partibl, i Buč Hartman i novog vođu u produkciji Baza Potamkina. 1992, studio je promenio ime u H-B Produkcijska kompanija, a zatim ponovo promena naziva u Hana i Barbera crtaći. sledeće godine. Ranih 1990-ih, Hana i Barbera su napravili crtaće kao: Tom i Džeri deca, Drupi: Gospodar detektiva), Nove avanture kapetana Planete i Jo Jogi. Takođe su napravili crtaće koji su bili drugačiji od njihovih prethodnih izdanja, uključujući crtaće Budi se, skači i kotrljaj, Dva glupa psa, SVOT mačke i Pirati mračnih voda. Sredinom 1990-ih, Hana i Barbera i Kartun Netvork (koji je predstavio dosta njihovih crtaća novijoj publici) je pustio Seibertovu inovaciju, povratak u budućnost koncept kratkih crtaća Kakav-Crtać šou, koji je predstavio nove likove i na neki način promenio Hanu i Barberu zauvek. Prvi crtani film koji je nastao iz Kakav-crtać šoua je Gendi Tartakovskova Deksterova laboratorija. Drugi programi su ih sledili, uključujući i Džoni Bravo, Krava i Pile i Super devojčice, to su bile zadnje serije koje su koristile H-B logo: “Zvezda Padalica” (koji je prvo korišćen 1979). H-B su takođe napravili nekoliko filmova sa Skubi Duom (Vorner Braće) isto tako i novu seriju, Prave avanture Džonija Kvesta. Posle ujedinjenja Tarner Brodkastinga i Tajm Varnera 1996, Vlasnici su morali da dele studije u svom vlasništvu. Iako su bili pod istim vlasništvom, Hana i Barbera i Vorner braders. Animacija su radili odvojeno do 1998. Te godine Hana i Barbera zgrada je zatvorena i preseljena na plac Vorner Braders Animacije Šerman Oks, Los Anđeles, Kalifornija. Kartun Netvork Studio Kartun Netvork Studio je produkcijska kompanija osnovana 21. oktobra 1994. godine. Oko 1998, ime Hana i Barbera je počelo da nestaje sa crtanih filmova i počelo se zamenjivati sa imenom Kartun Netvork Studio. To je bilo zgodno crtaćima koji su se proizvodili izvan Hane i Barbere, ali je Kartun Netvork imao pomoć u produkciji, na primer a. k. a crtaći Ed, Ed i Edi, Kino Film` Majk, Lu i Og, i Kurios Pikčers` Ovca u velikom gradu, kao i crtaći koje je studio nastavljao da proizvodi: Grimove avanture Bilija i Mendi i Samuraj Džek i drugi Kartun Netvorkovi originalni crtaći. Ovo je zbog činjenice da je brend Kartun Netvork studio napravljen samo kako bi se napravila prva sezona Deksterove laboratorije (ironično, naziv brenda će se vratiti crtanom filmu kada se budu napravile nove epizode 2001). Kada je Vilijam Hana umro 22. marta, 2001, jedno doba je završeno. Zadnja zvanična Hana i Barbera produkcija je bila Skubi Du i Sajber trka, koj je distribuirala film i prenela zvaničnu produkciju Vorner Braders. Televizijskoj animaciji. Posle 2001. Animaciju i druge Kartun Netvorkove projekte je radio Kartun Netvork studio. Džozef Barbera je nastavio da radi za Vorner braders animaciju na projektima vezanim za Hanu i Barberu i Tom i Džeri sve do njegove smrti 18. decembra, 2006. Hana i Barbera ime se i dalje spominje na produkcijama starih H-B klasika kao što su Porodica Kremenko, Skubi Du i drugi, studio koji ih producira je Vorner braders. Animacija (ponekad se i Kartun Netvork pozabavio produkcijom tih crtaća); Većina crtanih filmova koje je pravila Hana i Barbera produkcija za Kartun Netvork sada je u vlasništvu kanala. Lista značajnijih Hana i Barbera produkcija 1950-te Rafov i Redijev Šou (1957, NBC) Haki i prijatelji (1958,) Piksi i Diksi i Gospodin Džinks (1958) Brzi Drov Mek rov (1959,) Snuper i Bleber (1959) Augi Dogi i Dogi Dedi (1959) Loopy De Loop (1959-1965, bioskopski kratak crtani film) 1960-te Porodica Kremenko (1960, ABC) Top Mačak (1961) Medvedić Jogi (1961,) Lale Gator (1962,) Porodica Džetsons (1962, ABC) Magila Gorila (1964,) Pankin` Maca & Mašmiš (1964) Rikošet Zeka & Drop a Long (1964) Džoni Kvest (1964, ABC) Hej tamo, to je medvedić Jogi! (1964, bioskopski dugometražni crtani film ) Atomski Mrav Tajna Veverica (1965, ABC) Skvidli Didli Petar Potamus i njegov magični leteći balon (1966,) Povetarko i Kijavko (1966) Jipi, Japi i Jahuuji (1966) Svemirski Duh i Dino dečak (1966, CBS) Čovek zvani kremenko (1966, bioskopski dugometražni crtani film) Čovek Ptica i Trio Galaksija (1967, NBC) Herkuloid (1967, CBS) Šazan (1967, CBS) Banana split sat avanture (1968, NBC) Uvrnute Trke (1968, CBS) Skubi Du (1969, CBS) 1970-te Džozi i Cica Mace (1970, CBS) Harlem Globetroter (1970) U pomoć!... to je Her Ber Banč! (1971, CBS) Neverovatni Čan i Čan Klan (1972, CBS) Sealab 2020 (1972, NBC) Džini (1973, CBS) Super Prijatelji (1973), ABC) Šarlotina mreža (1973, bioskopski dugometražni crtani film ) Brzi Bagi (1973) Porodica Adams (1973, NBC) Hongkong Fuji (1974, ABC) Novi Tom i Džeri/Grejp Ejp šou (1975, CBS) Skubi Du/Dajnomat sat (1976, ABC) Džaberdžav (1976, ABC) Skubijeva Sve zvezdana Smehijada (1977, ABC) Novi Popaj (1978, CBS) Fred i Barni upoznaju stvar (1979, NBC ) 1980-te Riči Rič/Skubi i Skrepi Du šou (1980, ABC) Štrumfovi (1981, NBC) Pak-man/Mali Nevaljalci/Riči Rič šou (1982, ABC) Priče Majci (1982, NBC) Pak-Man (TV serija) (1983, ABC) Snorkijevci (1984, NBC) Izazov GoBotsa (1984,) Paund Psi (1986, ABC) Kompletno Mentalne neadvanture Eda Grimlija (1988, NBC) 1990-te Džetsonsi: Film (1990, bioskopski dugometražni crtani film) Tom i Džeri deca (1990, ko produkcija sa Turner Entertejmentom, FOKS) Porodica Adams (druga animirana verzija) (1992, ABC) 2 Glupa psa (1993, TBS) SVOT Mačke (1993, TBS) Nove avanture Kapetana Planete (1993, TBS) Kakav-crtać šou (1994, Kartun Netvork) Prave Avanture Džonija Kvesta (1996, Kartun Netvork/TBS /TNT]]) Deksterova Laboratorija (1996, Kartun Netvork) Džoni Bravo (1997, Kartun Netvork) Krava i Pile (1997, Kartun Netvork) Super Devojčice (1998, Kartun Netvork) Hana i Barbera zvučni efekti Osim njihovih crtanih filmova i likova, Hana i Barbera su takođe bili poznati po svojoj opširnoj biblioteci zvučnih efekata. Osim običnih zvučnih efekata iz crtanih filmova (kao što su zvečke, flaute i drugi instrumenti), oni su takođe imali i poznate zvukove korišćene za transportovanje, kućne predmete, elemente i drugo. Kada su Hana i Barbera osnovali svoj studio 1957, napravili su dosta zvučnih efekata, a imali su ograničene izbore. Takođe su uzeli zvukove iz tada zatvorenog MGM-ovog studija za animacije. Do 1958, počeli su da šire i da dodaju više zvukova u svoju biblioteku. Pored toga su pravili dosta svojih zvukova, takođe su sakupili dosta zvukova iz drugih filmskih i studija za animacije, kao što je Univerzal Pikčers, Vorner braders. Animacija, pa čak i Volt Dizni Produkcija...

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR -Veliki čajnik (1840-1895) Dimenzije Visina: 21 cm Širina: 28 cm Prečnik dna: 12 cm Prečnik otvora: 12 cm Zapremina : 1,6 l Težina: 980 g Zlatna boja na spoljnoj strani izlivnika i drške je delimično izbledela - vidljivo je na slikama. Žig na dnu: (Inicijali) KPM ( za Krister Porzellan-Manufaktur, ispod vertikalne crte koja imitira žezlo, kao što je i čitav žig imitacija žiga „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“) Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur“ koristila je žig između 1840. i 1895. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj)) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißen-u. Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. (114/29-15/56-kp/1121)

NIŠ – Pre 115 godine, Niš je dobio električno osvetljenje. U centru grada i na glavnom gradskom trgu Kralja Milana, prva sijalica zasvetlela je u istom trenutku kada je princ Đorđe Karađorđević, sin kralja Petra Prvog Karađorđevića, svečano pustio u rad prvi transformator hidrocentrale „Sveta Petka” na reci Nišavi kroz Sićevačku klisuru. Ova hidrocentrala, u narodu poznatija kao „Vila sa Nišave” puštena je u rad septembra 1908., ili 13 godina posle prve hidrocentrale na planeti, na Nijagari, koja je počela da radi 1895. godine. Sagrađena na dvadesetak kilometara istočno od Niša bila je četvrta u tadašnjoj Srbiji – pre nje bila je hidroelektrična centrala puštena u rad na reci Gradac kod Valjeva 9. maja 1900. i hidroelektrana sa Teslinim sistemom trofaznih struja pod gradom na Đetinji u Užicu, koja je počela da radi 2. avgusta iste godine, kao i hidrocentrala „Vučjanka” na istoimenoj rečici u Vučju, puštena u rad s proleća 1903. A posle „Sveta Petke” na Nišavi kod Niša, a pre Prvog svetskog rata, sagrađena je i 1909. godine počela da radi i hidrocentrala „Gamzigrad” na Crnom Timoku kod Zaječara. Prve sijalice u centru Niša, gde je bilo poznatih kafana, zanatskih radnji i dućana, zamenile su ulične fenjere na petrolej (gas). Tom događaju prisustvovalo je više hiljada Nišlija koji su došli da vide do tada čudo neviđeno – „kako svetli lampa na struju”. Prvi porodični objekat koji je priključen „na elektriku” bila je velika, sa prizemljem, spratom i balkonima, kuća modnog krojača Mihajla Popovića, kod koga su česti gosti bili Ljuba Davidović, predsednik tadašnje srpske vlade i Todor Milovanović, ugledni niški učitelj, predsednik niške opštine, narodni poslanik i učesnik ratova protiv Turaka za oslobođenje Niša, i mnoge druge uspešne i ugledne Nišlije. Struja, odnosno elektrika korišćenja je posle toga punih godinu i po isključivo za osvetljenje, da bi u proleće 1910. bila ponuđena preduzećima i zanatlijama. Na elektriku su se prvi priključili Predionica pamuka u vlasništvu Niške akcionarske štedionice za pokretanje svojih mašina, Fabrika šamija (marama) Mite Ristića, a posle toga i „Pivara” Jovana Apela i Fabrika leda Manojla Popovića. Prvo seosko naselje koje je dobilo struju u niškom kraju i iz hidrocentrale „Sveta Petka” bilo je, razumljivo selo Sićevo jer je hidrocentrala sagrađena na Nišavi u Sićevačkoj klisuri. Hidrocentrala nedaleko od ovog sela radila je po principima koje je izumeo i utvrdio slavni srpski naučnik Nikola Tesla, sa kojim su meštani Sićeva decenijama održavali prisne veze. Sedamnaest godina pre završetka izgradnje hidrocentrale „Sveta Petka”, odnosno još 1891. godine žitelji ovog sela proglasili su Teslu počasnim građaninom Sićeva na predlog meštanina sela Mate Radojkovića. Kako je zapisano u dokumentima i arhivi sela „Nikola Tesla bio je u finansijskoj oskudici” i zbog toga su meštani Sićeva „sproveli akciju prikupljanja novca i slali mu dobrovoljne priloge kako bi mogao da nastavi svoj naučni rad u Americi”. Decenijama su se Sićevčani dičili time i često su znali, u šali, da kažu kako su posinili i usvojili Nikolu Teslu... Hidrocentrala „Sveta Petka” na Nišavi u Sićevačkoj klisuri, nikada nije prekidala svoj rad. I danas je u funkciji, i danas se u njoj proizvodi električna energija i iz njenih postrojenja u Niš i za Nišlije redovno i uredno stiže struja.