Slava mrtvima NS pučistička značka Austrija 1938 `Ewig bleibt der Toten Tatenruhm, 25. Juli 1934 - 1938`, NS Putschversuch in Wien Zauvek slava mrtvima, memoarijalna značka za neuspeli pokušaj nacionalsocijalističkog puča 25 jula 1934 godine , u Beču ; tzv Julski puč ( Juliputsch ) Značka, bedž Material : laki metal, aluminijum Prečnik : 3,5 cm Nacionalsocijalizam, Austrija , 1934 godina , Značka je izdata 1938 godine. Julski puč je bio neuspeli pokušaj nacističkog udara u Austriji . Počeo je 25. jula 1934. upadom SS-ovaca prerušenih u vojnike Savezne vojske i policajaca u Saveznu kancelariju u Beču . U isto vreme, druga grupa pučista upala je u bečke radio-difuzne objekte RAVAG- a i emitovala lažni izveštaj da kancelar Engelbert Dolfus predaje vladine poslove bivšem guverneru Štajerske Antonu Rintelenu. Ova vest je bila dogovoreni signal da nacionalsocijalisti treba da počnu „ustanak“ širom Austrije. Puč je počeo sa izvesnim zakašnjenjem i to samo u nekim delovima Austrije. Naročito u Štajerskoj i Кoruškoj , kao i delovima Gornje Austrije i Salcburga , narednih dana je dolazilo do žestokih okršaja između nacionalsocijalista i oružanih snaga savezne vlade , odnosno Hajmvera . U drugim saveznim državama je, pak, ostalo uglavnom mirno. Puč, u kome su učestvovale i neke borbene trupe Austrijske legije stacionirane u nemačkom Rajhu , konačno je ugušen do 30. jula. Više od 200 ljudi je ubijeno tokom borbi, uključujući kancelara Dolfusa kao najistaknutiju žrtvu. Nakon što je julski puč ugušen, oko 4.000 nacionalsocijalista osuđeno je 26. jula od strane vojnih sudova ili poslato pravo u logore , a 13 pučista je pogubljeno. Mnogi drugi su izbegli hapšenje i osudu tako što su pobegli u Nemački Rajh ili u Jugoslaviju .

STEVAN RAIČKOVIĆ DRUŽINA POD SUNCEM - sa POSVETOM autora - I izdanje Ilustrovao - Boško Risimović Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1960 54 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Šaren laž Trka Kad počne kiša da pada Prozor Ko da to bude? Sto i stolice Nov šešir Slika Pevaju čistači cipela Na kraju grada U parku Nedelja u školi Pesma jednog trgovca Družina pod suncem Klis i lopta Sa pijace Leto Susret na moru Rumeni mak Most Crtanka `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Po njima je Biserka radila svoje primerke,ULTRA RETKO! Sve slikam neposredno pred postavljanje pa stanje bukvalno odgovara fotografijama. . Nakon dogovora uplata je na račun u OTP Banci Šaljem postexpresom nakon uplate Šaljem u inostranstvo jedino EMSOM (postexpres za inostranstvo pri pošti Srbije,skuplji je od klasičnog slanja ali sigurniji, i brži),gde vi snosite sve troškove slanja,za carinske troškove kupovine više predmeta ili gubitke paketa nisam odgovoran,, osim ako nemate nekoga u srbiji da pošaljem na njegovu adresu, nakon uplate na moj račun ili vaše uplate Western unionom na ime i podatke!

stari print na papiru 56 x 83 cm urolan 1913. – Rodjen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaz na platnu). Sredwu strucnu skolu zavrsio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac). Svirao je violinu. 1931. – Dolazi u Beograd i od tada, bez prekida se bavi slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavacke kuce, „filmske kuce“, stamparije… 1931-1950. – Odlazi na specijalan te~aj kod slikara Mladena Josi}a i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelicem. Pohadja Akademiju Primewenih Umetnosti, studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perica, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zastitnim znakovima, korice za knjigu, marke… Povodom izlozbe plakata u Muzeju Primenjenih Umetnosti, kustos muzeja J. Jeftic naglasio je u katalogu da se istice svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici sezdesetih godina. Postaje clan Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio ULUPUS, postaje i clan Saveza umetnika primewenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“, a kasnije u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao sluzbenik u „Obliku“ dobija vise uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne postanske marke (jubilarne postanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih resenja za rudarske znacke (Bor), Bilten JNA, jubilarna znacka CK,plakat za stafetu, kongres farmaceuta, prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. Brojna idejna resenja za filmske plakate Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. 1956-1958. – Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina).Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina) za „Zavod za izdavanje udbenika“ i drugih izdavackih kuca. Za preduzece Eksport Import „Seme“ niz idejnih resewa za ambalazu. Za preduzece „Takovo“, Gornji Milanovac radi na ambala`i, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. – Republicki sekretarijat za obrazovanje i kulturu priznaje mu svojstvo umetnika od 1931. Grupne izlozbe – Izlagao na svim izlozbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao clan udruzenja ULUPUS-a ucestvovao na mnogim zajednickim manifestacijama. 1968-1972. – Ucestvuje na svim izlozbama u okviru opstine Palilula: Narodni Univerzitet Bra}a Stamenkovi}, Likovni susret Palilule (sedamdesete), Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72, Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72, Nr. Univerzitet Braca Stamenkovic, Likovni susret 72, Pula, likovna grupa 72, „Tasmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masle{a 72, Sportski centar Beograd 73. 1973. – Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, ucestvuju najpoznatiji nasi slikari: Milovan Krstic, Bozidar Kovacevic, Sasa Nikolic, Dragan Rogic, Sip, Ratomir Pesic, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokic, Mica Popovic, Pedja Milosavqevic, Ivan Tabakovic, Stojan Celic, Marko Celebonovic, Zoran Petrovic, Milan Konjovic, Desa Kerecki, Branko Om~ikus, Mirjana Lehner Dragi} i dr. 1974. – Niz godina izlagao u galeriji „Kosancicev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3 – 15.oktobar. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobo|ewa (otkupna nagrada). Exposition 66e. Salon D Hiver u Parizu (osnovan 1897. od Udruzenja francuskih profesionalnih slikara,vajara i grafi~ara). Bio jedini izlaga~ iz Jugoslavije. 1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izlozbe – 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je uqa (mrtve prirode, pejsaze, portrete). Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama sirom Evrope: Francuske, Nemacka,Austrija… Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemacka obogatili su jos vise njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoskim radom. 1986. – Posle duge i teske bolesti umro u Beogradu.

stari print na papiru 56 x 83 cm urolan 1913. – Rodjen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaz na platnu). Sredwu strucnu skolu zavrsio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac). Svirao je violinu. 1931. – Dolazi u Beograd i od tada, bez prekida se bavi slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavacke kuce, „filmske kuce“, stamparije… 1931-1950. – Odlazi na specijalan tecaj kod slikara Mladena Josica i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelicem. Pohadja Akademiju Primenjenih Umetnosti, studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perica, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zastitnim znakovima, korice za knjigu, marke… Povodom izlozbe plakata u Muzeju Primenjenih Umetnosti, kustos muzeja J. Jeftic naglasio je u katalogu da se istice svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici sezdesetih godina. Postaje clan Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio ULUPUS, postaje i clan Saveza umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“, a kasnije u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao sluzbenik u „Obliku“ dobija vise uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne postanske marke (jubilarne postanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih resenja za rudarske znacke (Bor), Bilten JNA, jubilarna znacka CK,plakat za stafetu, kongres farmaceuta, prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. Brojna idejna resenja za filmske plakate Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. 1956-1958. – Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina).Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina) za „Zavod za izdavanje udbenika“ i drugih izdavackih kuca. Za preduzece Eksport Import „Seme“ niz idejnih resewa za ambalazu. Za preduzece „Takovo“, Gornji Milanovac radi na ambala`i, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. – Republicki sekretarijat za obrazovanje i kulturu priznaje mu svojstvo umetnika od 1931. Grupne izlozbe – Izlagao na svim izlozbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao clan udruzenja ULUPUS-a ucestvovao na mnogim zajednickim manifestacijama. 1968-1972. – Ucestvuje na svim izlozbama u okviru opstine Palilula: Narodni Univerzitet Bra}a Stamenkovi}, Likovni susret Palilule (sedamdesete), Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72, Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72, Nr. Univerzitet Braca Stamenkovic, Likovni susret 72, Pula, likovna grupa 72, „Tasmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masle{a 72, Sportski centar Beograd 73. 1973. – Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, ucestvuju najpoznatiji nasi slikari: Milovan Krstic, Bozidar Kovacevic, Sasa Nikolic, Dragan Rogic, Sip, Ratomir Pesic, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokic, Mica Popovic, Pedja Milosavqevic, Ivan Tabakovic, Stojan Celic, Marko Celebonovic, Zoran Petrovic, Milan Konjovic, Desa Kerecki, Branko Om~ikus, Mirjana Lehner Dragi} i dr. 1974. – Niz godina izlagao u galeriji „Kosancicev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3 – 15.oktobar. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobodjenja (otkupna nagrada). Exposition 66e. Salon D Hiver u Parizu (osnovan 1897. od Udruzenja francuskih profesionalnih slikara,vajara i graficara). Bio jedini izlagac iz Jugoslavije. 1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izlozbe – 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je uqa (mrtve prirode, pejsaze, portrete). Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama sirom Evrope: Francuske, Nemacka,Austrija… Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemacka obogatili su jos vise njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoskim radom. 1986. – Posle duge i teske bolesti umro u Beogradu. pecanje riba ribar

stari print na papiru 56 x 83 cm urolan 1913. – Rodjen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaz na platnu). Sredwu strucnu skolu zavrsio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac). Svirao je violinu. 1931. – Dolazi u Beograd i od tada, bez prekida se bavi slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavacke kuce, „filmske kuce“, stamparije… 1931-1950. – Odlazi na specijalan tecaj kod slikara Mladena Josica i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelicem. Pohadja Akademiju Primenjenih Umetnosti, studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perica, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zastitnim znakovima, korice za knjigu, marke… Povodom izlozbe plakata u Muzeju Primenjenih Umetnosti, kustos muzeja J. Jeftic naglasio je u katalogu da se istice svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici sezdesetih godina. Postaje clan Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio ULUPUS, postaje i clan Saveza umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“, a kasnije u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao sluzbenik u „Obliku“ dobija vise uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne postanske marke (jubilarne postanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih resenja za rudarske znacke (Bor), Bilten JNA, jubilarna znacka CK,plakat za stafetu, kongres farmaceuta, prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. Brojna idejna resenja za filmske plakate Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. 1956-1958. – Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina).Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina) za „Zavod za izdavanje udbenika“ i drugih izdavackih kuca. Za preduzece Eksport Import „Seme“ niz idejnih resewa za ambalazu. Za preduzece „Takovo“, Gornji Milanovac radi na ambala`i, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. – Republicki sekretarijat za obrazovanje i kulturu priznaje mu svojstvo umetnika od 1931. Grupne izlozbe – Izlagao na svim izlozbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao clan udruzenja ULUPUS-a ucestvovao na mnogim zajednickim manifestacijama. 1968-1972. – Ucestvuje na svim izlozbama u okviru opstine Palilula: Narodni Univerzitet Bra}a Stamenkovi}, Likovni susret Palilule (sedamdesete), Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72, Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72, Nr. Univerzitet Braca Stamenkovic, Likovni susret 72, Pula, likovna grupa 72, „Tasmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masle{a 72, Sportski centar Beograd 73. 1973. – Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, ucestvuju najpoznatiji nasi slikari: Milovan Krstic, Bozidar Kovacevic, Sasa Nikolic, Dragan Rogic, Sip, Ratomir Pesic, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokic, Mica Popovic, Pedja Milosavqevic, Ivan Tabakovic, Stojan Celic, Marko Celebonovic, Zoran Petrovic, Milan Konjovic, Desa Kerecki, Branko Om~ikus, Mirjana Lehner Dragi} i dr. 1974. – Niz godina izlagao u galeriji „Kosancicev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3 – 15.oktobar. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobodjenja (otkupna nagrada). Exposition 66e. Salon D Hiver u Parizu (osnovan 1897. od Udruzenja francuskih profesionalnih slikara,vajara i graficara). Bio jedini izlagac iz Jugoslavije. 1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izlozbe – 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je uqa (mrtve prirode, pejsaze, portrete). Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama sirom Evrope: Francuske, Nemacka,Austrija… Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemacka obogatili su jos vise njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoskim radom. 1986. – Posle duge i teske bolesti umro u Beogradu. lovac patka zec

ROSENTHAL - Ručno oslikani plitki tanjiri `Siena` (dizajn: Bjørn Wiinblad) Dimenzije Prečnik: 27,5 cm Visina: 1,5 cm Ukupna težina: 4.470 g Bez ikakvih tragova upotrebe. Žig na dnu (utisnuto u belom krugu): Rosenthal (ispod dva ukrštena skiptra i krune) studio-linie GERMANY Nadglazurno, plavim: Handgemalt. (ručno oslikano) Kompanija „Rosenthal“ proizvodila je model “SIENA”, prema dizajnu Bjørna Viinblada, od 1977. do 1982. godine. ROSENTHAL STUDIO-LINIE: 1912. godine Philip Rosenthal stariji (Filip Rozental, 1855-1937) pridružio se kompaniji “Jacob Zeidler & Co.” , i već 1913. godine je viđen kao potencijalni novi vlasnik, ali je samo kratko vreme nakon toga proizvodnja potpuno obustavljena zbog izbijanja Prvog svetskog rata. U tom trenutku fabrika je imala 10 okruglih peći i zapošljavala je oko 400 radnika. Potrajalo je do 1917. godine dok Rosenthal nije u potpunosti preuzeo fabriku, koja je u to vreme imala finansijskih problema zbog teškoća u snabdevanju i raspada dotadašnjeg tržišta. Ubrzo nakon rata Rosenthal je bio u stanju da u potpunosti reorganizuje proizvodnju, i bivša fabrika u Selb-Ploßbergu je 1920. godine postala novo Umetničko odeljenje. Dok se Umetničko odeljenje u početku koncentrisao na razvoj veštine dekorisanja, dizajnerski kreativni aspekt morao je sa razvojem da sačeka da posao preuzme Philip Rosenthal mlađi. (Filip Rozental, 1916-2001). On je ohrabrio dizajenere iz čitavog sveta da dođu u studio kompanije ili da pošalju svoje ideje. Jedan od prvih koji je prihvatio poziv je danski umetnik Bjørn Wiinblad (Bjorn Vindel), koji je svoje prve ideje realizovao u studiju u Selb-Plößbergu 1957. godine. Kako se ideja pokazala veoma uspešnom, kompanija Rosenthal je 1961. godine stvorila novi brend: `Rosenthal Studio-Linie`, koja je realizovala samo dizajne koje je birao nezavisni žiri. Narednih decenija „Rosenthal AG“ sarađivao je sa preko 1000 dizajnera i osvojio preko 400 nagrada za svoje proizvode. Već početkom 1960-tih godina postalo je jasno da će prvobitno Umetničko odeljenje u nekadašnjoj Zeidlerovoj fabrici postati skučeno, i stoga je 1967. godine izgrađen nov kompleks, dok je stari objekt još korišćen do 1969. godine. Konačno je zatvoren 1971. godine. BJØRN WIINBLAD (Bjorn Vinblan, 1918 – 2006), bio je danski slikar, dizajner i umetnik u keramici, srebru, bronzi, tekstilu i grafici. Radio je u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu (1954. godine), Australiji i Kanadi (1968. godine). 1985. godine proglašen je za ličnost godine u Njujorku. 1995. godine dobio je nagradu Američko-skandinavske fondacije za kulturu. Kao dete već je pokazivao znake svog talenta za crtanje i stvaranje imaginarnih svetova. Sa 17 godina počeo je da uči za tipografa, ali je ubrzo shvatio da ga interesuje jedino umetnost. Odmah je primljen na Grafički odsek Kraljevske danske likovne akademije. 1947. godine počeo je da radi za ambasadu SAD u Parizu kao dizajner plakata. Dizajnirao je i plakate čuvene kopehagenske bašte Tivoli i mnoge druge predele u Danskoj. Crtao je plakate za Olimpijske igre za hendikepirane u Seulu, za akademiju Novog svetskog simfonijskog orkestra u Majamiju i za Kraljevski danski balet pri Metropolitan operi. Sve do 1988. radio je kostime za brojne baletske i scenske predstave. 1957. godine postao je glavni dizajner fabrike Rosethal, što je doprinelo njegovom međunarodnom ugledu. Mnogo je putovao po Evropi, a ljudi su čekali u redovima da bi se potpisao na predmete koje je dizajnirao. Od 1954. godine sarađivao je sa organizacijama i preduzećima u Dalasu, u Teksasu, a od 1980. godine vodio je i prodavnicu u tom gradu. Dizajnirao je scenografiju i kostime za balet u Dalasu, za pozorišni centar i mnoge druge. Za Dallas International Apparel Mart dizajnirao je pet velikih tapiserija na temu Šeherezadinih priča, koje su bile izložene od 1973. godine sve dok zgrada nije zatvorena 2004. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (115/50-35/113-kp/1189)

Originalni bioskopski (filmski) plakat : Sramota (Skammen) Švedski film, iz 1968. godine reditelj: Ingmar Bergman scenario: Ingmar Bergman snimatelj: Sven Nykvist producent: Lars-Owe Carlberg dizajner scene: P.A. Lundgren montažer: Ulla Ryghe uloge: Liv Ullmann (Eva Rozberg) Gunnar Björnstrand (pukovnik Jakobi) Max von Sydow (Jan Rozberg) Axel Düberg (Pilot) Jan Bergman (Jakobin vozač) Sadržaj: Ovo je gorka i nemilosrdna osuda rata - svakog rata, bez obzira na čijoj ste strani - velikog reditelja Ingmara Bergmana. Priča započinje sa dva bivša muzičara, Evom i Janom Rozbergom (Liv Ulman i Maks fon Sidou) kako u miru žive u staroj kući, gde uzgajaju voće i povrće. Stanovnici stanuju na osamljenom, besplodnom ostrvu na neodređenoj geografskoj lokaciji. Veliki broj stvari u kući Rozenbergovih, kao što je na primer radio, ne rade kako treba, a u daljini se nazire eskplozivni sukob. (Da bi izbegao ideološku zamku, Bergman izbegava da identifikuje bilo koju stranu u ratu, da bi istakao sam sukob.) Rozenbergovi ostaju nezainteresovani i geografski udaljeni od samog sukoba, ali, malo po malo, različiti elementi rata počinju da ulaze u njihov život i da ih primoravaju da se uključe. Prvo uznemiravanje počinje nadletanjem aviona nad njihovom kućom, a zatim padobranac biva ubijen i vojnici se pojavljuju na imanju Rozenborgovih. Najzad, Eva i Jan bivaju zatvoreni i mučeni. Nakon potpunog uništenja njihovog doma, iz neobjašnjivih razloga, Eva ima seksualne odnose sa jednim od vojnih vođa, pukovnikom Jakobijem (Gunar Bjornstrand). Iako Bergman ne ukazuje specifično da li je Jan svedok toga, on namerno skriva novac kojim bi se lako mogla otkupiti sloboda za Jakobija, kada ga zarobi suprotstavljena strana. I dok sumorna priča nastavlja da se odvija, okolnosti primoravaju Rozenborgove da se suoče sa sopstvenim emocijama i identitetom. Plakat je u odlicnom stanju (pogledajte fotografiju). Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

EB1 Vujica Rešin Tucić potpis autograf Svojeručni potpis u pismu. autogram, avangarda, srpski avangardni pesnici , Vujica Rešin Tucić (Melenci, 17. jul 1941 — Novi Sad, 28. novembar 2009) bio je književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (Nova umetnička praksa). Njagovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako u izvođenje svojih pesama unosi elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost. Uređivao je časopise `Ulaznica` (Zrenjanin), `Dalje` (Sarajevo) i `Tisa` (Novi Bečej). 1977. pokrenuo je časopis „Adresa“, jedan od najznačajnijih neoavangardnih časopisa na ovim prostorima. Radio je najpre u biblioteci Radija Novog Sada, a potom i kao dramaturg u dramskom programu iste medijske kuće. Zbog svoje umetničke aktivnosti i nekonformizma bio je marginalizovan i proganjan u vreme komunističke vlasti, koja ga je držala za anarhistu. Tokom 1972. i 1973. protiv njega su bila pokrenuta dva krivična procesa: „zbog prekršajnog dela vređanja socijalističko-patriotskih osećanja građana“ u Opštinskom sudu u Zrenjaninu i „za krivično delo neprijateljske propagande“ u Okružnom sudu u Novom Sadu. Po ovom drugom osnovu pretila mu je kazna do 12 godina strogog zatvora, ali je proces obustavljen na intervenciju Oskara Daviča. Marginalizacija u kulturnim institucijama se nastavlja i kasnije, tokom devedesetih, prećutkivanjem i ignorisanjem, kao i kod svih umetnika čija se praksa nije uklapala u vladajuću nacionalističku paradigmu. Početkom devedesetih osnovao je i vodio književnu školu Tradicija avangarde (Beograd, 1993—95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet. Za poslednju zbirku pesama, “Gnezdo paranoje”, dobio je nagradu “Vasko Popa” za najbolju pesničku knjigu na srpskom jeziku 2007. godine. Osim toga, dobitnik je i nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“, i „Paja Marković Adamov“. Otac istaknutog pesnika mlađe generacije Siniše Tucića.

STEVAN RAIČKOVIĆ TISA - sa POSVETOM autora - I izdanje Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1961 82 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: I Povratak Močvara Reka Čamac u ritu Šta nas sve čeka u magli U ponoć na klupi Nepoznata u davnini Put u ravnicu Suncu kraj je Kuda potonu Pek Varka od leta Na malom trgu II Umire lišće da cvetaju soneti Ni predeo maglen U zimski sumrak III Slučaj u oktobru U srcu noći cveta nepoznato Nas nekoliko na broju Kao nikada više IV Vreme u lozi Koliba Zatočeništvo Zmija Prolazeći nepoznatim predelima V Jedne nedelje u podne Grad ili ponoć Barka Tisa (ІІ) `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Tihomira Ostojića, upućeno Jugoslovenskoj Akademiji, iz 1916. Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju. Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski), koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće. Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnk Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”. Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića. U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”. Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[4]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi konakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta. Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se ukljujučuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske. Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao. Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine. „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (od 1910) i dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Održavao je tokom života jake veze sa rodnim Semiklušom, koji je u znak pijeteta 1947. promenio ime u Ostojićevo. Napisao je i monografiju svog sela. Ulica u Novom Sadu i nekim drugim mestima, nosi njegovo ime. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

Najplaćeniji poslovi današnjice su vezani za kreativnost i stvaralaštvo (dizajneri, programeri, marketari...). Da li ja to mogu da radim? Pa naravno! U svakom od nas čuči mali umetnik. :) Tvoja mašta ti omogućava da istražuješ, zamišljaš i spajaš razne stvari, nekada naizgled i nespojive. Sada na jednom mestu imaš brdo ideja raspoređenih u 8 poglavlja koje će podstaći tvoju kreativnost i maštu. Zašto je to uopšte važno? Upravo je kreativnost potrebna za stvaranje, a to je najviši nivo učenja, razmišljanja i znanja. Podrazumeva da stvaraš neku celinu kombinujuću različite elemente. Uzmi stare krpice, čepove, boje, štapiće, možeš malo i voća i kreni ludo da se zabavljaš, dok učiš da stvaraš! 288 strana, format 29×25 cm

STEVAN RAIČKOVIĆ TOČAK ZA MUČENJE - sa POSVETOM autora Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1981 76 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: SONETI Vrata Kula na pesku Praznina Na drumu Čas U čaroliji Na tle sad jabuka pade Sa uspomenom na jednu panonsku sobu Krletka Novi povratak TOČAK ZA MUČENJE OPSESIJE 1. A kakav juče beše dan 2. Na dva smo gluva mesta 3. Koračam dugom ulicom 4. Crtam po pesku krugove 5. U mojoj glavi stanuješ 6. Kiša je tako blaga STIHOVI (Iz grada smo, pesmo, pošli...) (Učinilo se...) (Dva nepomična avionska krila...) (Čekamo glas jedan...) (Već su crvenkasti listovi...) (Ovde nema ničeg...) (Kao da se budiš...) (Stali smo zbog kiše...) (Gledamo sa vrha u more...) (Taman se činilo) RAZGOVOR S ILOVAČOM `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

MOJE MUŠTERIJE Dragiša Krunić (poslanice) Biblioteka Vrela Zapis, Beograd, 1982 veoma retko u vrlo dobrom stanju Pesme iz majstorske radionice Priče iz radionice je poznata serija snimljena 1981 godine. Režirao ju je Zdravko Šotra po motivima priča koje je napisao beogradski automehaničar Dragiša Krunić. Sjajnu glumačku ekipu predvodio je Zoran Radmilović (u seriji kao Života Govedarević). Dragiša je bio i pesnik, a radnja mu je bila u ulici Gospodara Vučića 42, dok je radionica u kojoj je snimana serija smeštena u dvorištu u ulici Ravanička 7, odmah iza OŠ “Jelena Ćetković. “PRIČE iz majstorske radionice” je autentična priča majstor Dragiše. Svi likovi iz serije su stvarno postojali, a do njegove smrti u dvorištu radionice rado su bili viđeni Milić od Mačve, Ružica Sokić, Bata Živojinović, Neda Arnerić, Stevo Žigon i mnogi drugi. Krunić je rođen 1929. na Pašinom brdu. Od 1947. do početka 50-ih, nakon završenog zanata, radio je u raznim firmama, ali ga je, kako je govorio, samoupravljanje onespokojilo, pa se bacio u privatnike. Od 1968. je “lečio bolesne pežoe”, a zahvaljujući druženju sa umetnicima, počeo je i sam da piše. Objavio je tri zbirke: “Između hleba i neba” 1975, “Moje mušterije” 1982. i “Ja, zatočenik noći” 2000. godine, kao i priloge u JEŽ-u i drugim listovima. Dobitnik je nagrade JEŽ-a “Brana Cvetković” za satiričnu poeziju (1987). Napisao je scenario (koscenarista Zdravko Šotra) za TV seriju “Priče iz majstorske radionice” (TV Beograd, 1982) i scenario, takođe sa Šotrom, za film “Šesta brzina” (1985). Bio je i glumac književnog pozorišta “4 asa”, sa Ljubivojem Ršumovićem, Rastkom Zakićem i Miljenkom Žuborskim. Posle decenija bavljenja popravkom automobila, odlučio je da se sasvim posveti umetnosti i od automehaničarske radionice napravio je galeriju u kojoj je priređivao izložbe eminentnim slikarima (Milić od Mačve, Tikalo, Zoran Nastić, Milan Tucović…), a kompletan nameštaj u tom prostoru sam je izrezbario. Preminuo je 2004. godine u Beogradu.

Polovne knjige, korice blago pohabane, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: BIGZ - Beograd, Jedinstvo - Priština, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 21 cm. 770 str. Poezija i proza za decu i omladinu 1-4 - Pradevojčica - Vrt detinjstva - Ako je verovati mojoj baki - Kratkovečna i druge bajke Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 - Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

dužina 13-18 širina max 8 cm LIči mi na aventurin `Osobine : Aventurin donosi blagostanje i omogućava da blagostanje udje u naše živote. Donosi sreću i novac, uživanje u životu, balans, unosi jasnoću. Univerzalna ljubav, istina i prosperitet su neke od pozitivnih osobina koje možete ostvariti kada radite sa Aventurinom.Ovaj kamen je dobro imati uz sebe kada idete na razgovor za posao, kada prodajete proizvode ili kad igrate loto. Ovaj kamen pomaže da stabilizujete finansije, pogotovo kada su teška vremena. Držite ga u svojoj blizini kada plaćate račune, ugovarate biznis transakcije ili kada se kockate. Ovaj kamen se smatra kamenom kockara tj kamenom koji donosi sreću. Na spiritualnom nivou, Aventurin štiti srce, poboljšava kreativnost i aktivno radi sa spiritualnim vodjstvom.` https://kristali.weebly.com/kristali-a---h.html

OGROMAN,PREDIVAN! LUTKA MIKIJA MAUSA,NAJPOLARNIJEG MIŠA NA PLANETI IKADA! Ovo je lutka iz pedesetih godina.. To dokazuje zašiljen nos Mikijeve njuške u odnosu na onu zaobljenu iz 1970tih i 1980tih,pa do danas.. Reći da je ovo retko mala je reč,ovo je ISTINSKI i VRHUNSKI RARITET! Lepa je lutka svojom pojavom,svojim raskošnim izgledom,jer se radilo dosta u detalje ,jako lep i izuzetan rad Mickey Mouse-a,Jugoslavija. Made in Yugoslavia Za svoje penzionerske 60 i neke godine Miki je top očuvan za izložbenu ocenu 10 , kompletan i netaknut od vremena. Stanje je vidljivo i na samim slikama.. Ne šaljem u inostranstvo! Uplata je pre slanja na račun u OTP banci! Šaljem isključivo postexpresom nakon uplate na račun!

Treća knjiga poezije Zorana Ćirića. Odlično očuvano. Retko u ponudi, tiraž samo 100 primeraka! Autor - osoba Ćirić, Zoran Naslov WAH-WAH : katalog molitvi / Zoran Ćirić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1992 (Novi Sad : SG studio) Fizički opis 49 str. ; 21 cm Sadržaj S a d r ž a j: Ljano estakado, gde je moje stado (5-6); Sine, zapiši tu molitvu (7); Ispod smeha mnogo eha (8); Ritam je slep kao kičma (9); Pesma izgubljenog bola (10-11); Ili metafora ili ništa (12-13); Zašto se Isus služio pričama (14); Bdim nad ponoćnim expresom (15); Molitva za pasivni otpor (16); Kao pesma u kojoj si me volela (17); Žešći momak i žešća devojka (18-19); Pre nego što postanem pas (20); Ja sam Kongo, ti si Bongo (21); Kolynos, pasta mladosti (22); Balada o obeleženim trubačima (23); Na pola puta nigde skuta (24); Louie, Louie (25-26); Preobraženje plitke propovedi (27-28); Ne čuvajući glavu od belega (29-30); Ja te volim, primenjujem antipsihijatriju (31); Prvorođeni je živ (32); Već davno primetih da se sve razliva (33); Doo-wop (34); Gan (35); Dok me poričeš obrvama (36); Obelix (37); `Zato je vaseljena tvrda i ne pomera se` (38); Nagazi prvo jednu šinu a onda drugu (39); U stilu večite slave (40); Otišao sam da vidim grad (41); Aleksandar na Antibima (42-43); Spokoj prelazi u akciju (44); `Kad boli, boli, kad ne boli, ne boli` (45). Beleška o piscu (47). (Broš.) Napomene Tiraž 100. Beleška o piscu: str. 47. Zoran Ćirić (Niš, 1962) srpski je književnik. U rodnom gradu Nišu je i diplomirao na Ekonomskom fakultetu. Do sada objavio više od dvadeset knjiga različitog žanrovskog usmerenja. Zastupljen u više antologija savremene srpske proze i poezije. Dobitnik nagrade Branko Radičević 1990. godine za zbirku poezije „Rio Bravo“. Za roman „Hobo“ dobio nagradu fonda Borislav Pekić, NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2001. godine, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 2002. godine. Roman „Prisluškivanje“ ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, za produkciju 1999. Biografija Većina proznih naslova je doživelo više izdanja i zauzimalo visoke pozicije na bestseler listama. Priče i pesme, kao i odlomci iz romana, prevedeni su na više svetskih jezika (engleski, italijanski, nemački, mađarski, slovenački, poljski, bugarski, makedonski, španski, švedski...), a roman Prisluškivanje je preveden na italijanski. Autor je brojnih eseja iz oblasti popularne kulture koje je u periodu 1990-91 objavljivao u tadašnjem vodećem jugoslovenskom rok-časopisu „Ritam“. 1997. postaje kolumnista dnevnog lista Danas, a krajem te godine magazin „Profil“ ga proglašava za „najvećeg živog srpskog pisca“ i posvećuje mu reportažu na dvanaest stranica. Pre toga je već u mnogim medijima proglašen za „srpskog Bukovskog“, a još 1992. „Borba“ ga označava kao „jedinog rokenrol pisca u zemlji“. Od novembra 2001. punih godinu dana ispisuje kolumnu u političkom nedeljniku NIN. Nakon toga biva angažovan za magazin Plejboj, izdanje za Srbiju i Crnu Goru, u kojem sarađuje od samog početka, decembra 2003. do avgusta 2004. godine. Nakon toga, te iste godine, otpočinje tromesečnu saradnju sa magazinom „Evropa“. Gostovao je na Prvom evropskom književnom festivalu u Sarajevu, 2000. godine, u organizaciji Francuskog kulturnog centra, kao odabrani predstavnik nove srpske književnosti. Njegova reportaža o postdejtonskom, multietničkom Sarajevu – objavljena u banjalučkom „Reporteru“ u cenzurisanoj verziji – i dalje se smatra za najbolji tekst koji je neki srpski pisac do danas napisao na tu temu. Takođe, po pozivu, nastupao na Festivalu Alternativne Književnosti u Beogradu, Zagrebu i Osijeku (2001). Zajedno sa Zlatkom Ristićem Pajom, autor je izložbi poezije „Ko je Magični Ćira“ (1986. Niš i Skoplje) i „Magični Ćira ponovo jaše“ (1991. Niš, Beograd, Novi Sad). Autor kultnih emisija „Magični Geto“ i „Ponoćni Portir“ koje su tokom 1994. godine više meseci emitovane na radiju „Belami“. Na istoimenoj televiziji, dve godine kasnije, imao svoj tok-šou, uglavnom satirično intoniranog – kako u odnosu na globalne tako i u odnosu na lokalne mitove i fenomene. U periodu od 1995–1997. bio glavni i odgovorni urednik KPGT radija. Jedini internacionalni džez festival u Nišu nosi ime po naslovu njegove knjige pripovedaka „Nišvil“, objavljene 1994. godine. Takođe, i jedna niška radio-stanica dobila je ime po pomenutoj knjizi, a kao poseban kuriozitet valja pomenuti podatak da je pre nekoliko godina naš proslavljeni džez trubač, Stjepko Gut, snimio album u Americi koji je nazvao – Nišvil. Pozorišna produkcija beogradskog SKC-a, dramatizovala je jednu od priča iz njegove knjige „Zlatna dekada“ i uključila je u predstavu „Beogradske priče, drugi deo“, koja je bila na repertoaru 1992–1993. godine. Na Drugom programu Radio Beograda izvedene su radio drame po Ćirićevim pričama „Purpurna ruža Čaira“ i „Lament za ženu u dovratku“, kao i po romanu „Slivnik“. Iste su reprizirane više puta, a radio-drama „Slivnik“ je izabrana da predstavlja Dramsku produkciju Radio Beograda na najvećem festivalu radio-drama „Fri Jurop“ u Berlinu. Tokom prošle godine ispisivao putopisne priče u magazinu „Standard“ i radio autorske priloge na RTS-u, posvećene Svetskom fudbalskom prvenstvu „Nemačka 2006“. U dnevnom listu „Politika“ od septembra 2007. do februara 2009. imao svoju kolumnu, a u magazinu „NIN“ od januara do jula 2009. ispisivao seriju tekstova ĆIROMANIJA. Književna kritika o Ćirićevom delu Teofil Pančić pišući o romanu SMRT U EL PASU zaključuje sledeće: „Jedno je izvan sumnje: ako nije tek Čista Spisateljska Ludost, onda je respekta dostojna, promišljena autorska odvažnost to da se nakon zasluženog megauspeha romana HOBO - koji se uspeh tek mogao na pravi način „kapitalizovati“ kroz buduće knjige – čitalaštvu ponudi doduše urnebesni, ali ipak u osnovi hermetični Paralelni Svet Smrti u El Pasu, knjige u kojoj se pisac radije poigrava i razračunava sa svojim privatnim popkulturnim i ostalim demonima nego što se trudi da izađe u susret nabujalom čitalačkom „horizontu očekivanja`. Ljiljana Šop u tekstu „Dobar dan za Nišvil i Magičnog Ćiru“ ističe sledeće: „Pripovedanje Zorana Ćirića može se identifikovati sa otporom i ponudom, a potom i krikom i vapajem jedne mlade generacije, stasale uz muziku, seks i drogu kao uz alternativnu stvarnost, generacije koja pri tome naša društvena realnost nije nudila ništa do vampirskog plesa jedne propale ideologije koja predugo odumire...“ Teofil Pančić, o zbirci priča TVRDA LjUBAV: „Kako god, u Tvrdoj ljubavi opet ima dovoljno onog jedinstvenog Ćirićevskog štofa, onog koji čini da prema Ćiriću možete imati odnos kakav god vam je drago, jedino ga nikako ne možete ignorisati, izuzev na svoju štetu.“ Teofil Pančić, komentarišući ulazak romana PRISLUŠKIVANJE u najuži izbor za NIN-ovu nagradu: „Ćirić je u svega stotinak strana Prisluškivanja sažeo sav strah, nepodnošljivu strepnju i socijetalno ludilo vremena bembanja, bez ikakve potrebe da se „pravi pametan“ tako što će nekim „civilizacijsko-geopolitičko-metafizičkim“ razlozima i ostalim đinđuvama iz „patriotske“ (ili „mondijalističke“ uostalom!) paraintelektualne bižuterije podariti smisao nadrealnom užasu kroz koji smo proletos proglavinjali.“ Adrijana Marčetić o zbirci priča STARINSKA STVAR: „U kontekstu savremene domaće proze, često zasićene kvaziistorijskom tematikom i sladunjavom fantastikom, Đirićeve priče ostavljaju utisak izvornosti i svežine pokazujući da i danas neki već pomalo zaboravljeni književni modeli, osveženi individualnim pečatom, mogu biti literarno produktivni.“ Tanja Ilić o zbirci priča VULVAŠI: „Njegova duhovitost i ekscentrični izbor tema naročito dolaze do izražaja u najboljim pričama u ovoj zbirci – Uvodna, Nepričanke, Vulvaši, Tajne nestalih rendžera, Doktor Franki i Mister Štajn, koji su stilski i žanrovski različite. Tu dolazimo do još jednog kvaliteta modernog pisca (kakav je Zoran Ćirić) a to je sposobnost da modifikuje jezik pripovedanja, ne odstupajući od svog sopstvenog umetničkog izraza.“ Dušan Ristić o zbirci priča NIŠVIL: „Proverite, dakle, zašto Zoran Ćirić svom nadimku dodaje idolopoklonički prefiks, pročitajte zašto Ćirić ne pripada „mladoj srpskoj prozi“ i ostalim „manufakturama snova“, otkrijte zašto on predele ne slika čajem, saznajte šta je to „Grin, grin gras of houm“! Sve ovo i još više od toga pronaći ćete u knjizi „Nišvil“ toj sada već obaveznoj literaturi za četrnaestogodišnjakinje i njihovu znatno stariju „piletinu“. Ko ne pronađe jedan od 1000 primeraka „Nišvila“ ostaje ono što je i bio.“ Aleksandar Jerkov pišući o zbirci priča STARINSKA STVAR konstatuje sledeće: „Došlo je po svoj prilici vreme da na početku 21. veka Đirić postane lider poststvarnosne proze. (...) Posle Starinske stvari, zbirke zrelih, zaokruženih priča, koja je stvarno dobra stvar, prozi Zorana Ćirića valja odrediti visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. (...) Nema u ovoj knjizi slabe priče, a neke su već viđene za buduće izbore.“ Tihomir Brajović o romanu HOBO: „... Aca Baron je, po svoj prilici, najupečatljiviji negativac novije ovdašnje produkcije na slične teme.“ Vladislava Gordić o romanu HOBO: „Hobo nema istinski pandan u tekućoj srpskoj književnosti...Hobo je, ukratko, wild thing srpskog romana. Ovenčan stipendijom „Borislav Pekić“! S razlogom...“ Teofil Pančić o romanu HOBO: „Hobo je, budimo odmah načisto, krimić. Ovo treba shvatiti vrlo ozbiljno, jer Hobo je, kao takav, gotovo senzacionalni novitet u srpskoj književnosti (...) svojevrstan dobrodošli poetički incident... Nešto mnogo jače od toga, koliko i burbon od razvodnjenog piva iz neke mafijaške špelunke. Zato brzo i hvata, a teško pušta.“ Ljiljana Šop povodom dodele NIN-ove nagrade romanu HOBO: „Ove godine je, pobedio Hobo, što je isto kao da kažem da je pobedila mučnina i da je barem na trenutak nokautirano licemerje i kalkulisanje sa ružnim licem stvarnosti.“ Teofil Pančić o romanu SLIVNIK: „... Fakat je da je Ćirić jedan od onih blagoslovenih pisaca, opsesivaca koje ili odmah odbacite, ili terate s njima kroz sve njihove mene i faze. U Slivnikuje Ćirić zabavan i duhovit – nikako vickast – i uopšteno raspoložen za jednu mahom vrlo dobro izbalansiranu promenadu naglavačke izvrnutih ćiroloških Opštih Mesta.“ Vladislava Gordić Petković o knjizi SOLIDNO SRCE: „Ali ni južnjački mačizam nije večit. Književnoj policiji od ranije poznat kao stalno zaposlen atentator na rodne studije, don Ćirleone je sada krotko prepustio podijum i mikrofon raskošnim ženskim glasovima. (...) Glas Ženskog nije tek glas Razlike niti margine, već je to glas nove, arogantne osnaženosti i odlučnosti, glas od kog južnjački mačizam krcka i puca.“ Nenad Šaponja o romanu PRISLUŠKIVANJE: „Dakle, snažna volja za pisanjem, uprkos svemu, koja samim tim ovaj čin uznosi na nivo ontičkog, te vanredan sluh za anegdotalni dijaloški obrt i generacijsku percepciju sveta, kao i sama narativna zavodljivost ispripovedanih pasaža, jesu kvaliteti koji Ćirićev roman izdvajaju iz mnoštva knjiga koje se bave prošlogodišnjim ratom.“ Bogdan Tirnanić o delu Zorana Ćirića: „Kada kažem da Magični piše svetsku prozu (ovog puta bez prefiksa tzv.), onda to može biti i vrednosna kategorija – mada nisam pozvan da se o takvim stvarima izjašnjavam - no sve to je opis njegovog duhovnog uporišta: ne Niš kontra centru, nego Niš kao centar, kao svet, kao monada, kao zaokruženi univerzum koji nije ni dobar ni loš, nego je samo takav kakav jeste, jer drugog (sveta) i nema.(...)Magični je zapravo nedodirljiv jer je, stavivši Niš u centar, samim tim činom stvorio jedan mitski predeo sa kojim provincijalci ne bi znali šta da počnu čak i da se vrati praksa utvrđivanja idejne štetnosti one literature koja loše utiče na mladež, odvlačeći je od učenja u razbludni rokenrol i u kandže pornografije. (...)Možda je Ćira Magični donekle kriv što je Niš tokom bombardovanja najviše stradao jer je, pročitavši njegove knjige, Džejmi Šej pomislio da je on (Niš-Nišvil) sada glavni grad Srbije. Ali, i to mu se mora oprostiti (Ćiri, ne Šeju): zahvaljujući „Prisluškivanju“ većina budućih knjiga o poslednjem ratu postaje unapred nepotrebna...“ Vule Žurić o zbirci priča ODBRANA GRADOVA: „Dok su „Vulvaši“ samo jedan od naslova koji održavaju Ćirićev kultni status, zbirka priča „Odbrana gradova“ je njegova najbolja knjiga. Sedamnaest priča, ispričanih na manje od sto stranica, čine celinu koju treba čitati linearno. Naravno, čitajući na preskok, nasumice, nijedna od sedamnaest priča neće izgubiti na vrednosti ali će, smeštena u zamišljeni koncept, postići željeno. Pročitavši i poslednju priču pod naslovom „Priča postoji zato da se dalje priča“, shvatićete da je „Odbrana gradova“ mogla biti i roman, ali upravo iz piščevog uverenja izrečenog u navedenom naslovu to jeste zbirka priča zrelog pisca koji, došavši do krajnjih granica željenog stila, tek počinje da pripoveda.“ Nebojša Pajkić o zbirci priča ZEN SRBIANA: „Eto, takva jedna linija duha dijeli gospodina Ćirića istovremeno od retardiranog kvazisrpskog i kvazinacionalnog eposa i od anahronog kvazikosmopolitskog zanosa pseudobudistički trivijalne postmoderne scene“ Bogdan Tirnanić o ranim radovima Zorana Ćirića: „Naše mudre kolumnističke glave misle da je živeti u Nišu pod Milom Ilićem siže za jedan roman fantastike. Ni sami nisu svesni koliko su u pravu. Zato ih obaveštavam da Niš više ne postoji. Na mestu gde se nekada taj grad nalazio iznikao je Nišvil, mitski prostor Univerzalne Palanke, veliki polis turbo-folk utopije o kome u svojim knjigama („Nišvil“, „Kalibar 23 za specijalistu“) piše Zoran Ćirić, jedna od najosobenijih ličnosti novije srpske proze, čovek koji je na vreme – zahvaljujući Pekinpou, ali i Milu Iliću – shvatio da je autsajderstvo (naša) sudbina. Nije u takvom osećanju usamljen: Niš (odnosno Nišvil) postaje kolevka jednog novog kreativnog senzibiliteta koji – ako bude sreće – može dokrajčiti ovu nesnošljivo predugu agoniju srpskog deseteračkog romantizma. Dinko Tucaković o zbirci priča NIŠVIL: `Nišvil“ je doslovno, pesnica u glavu srpskom literarnom establišmentu, poludirekt sa juga Srbije iz kojeg su dolazili najslavniji domaći bokseri. I kao što je Boris Vijan ismevao licemernost posleratne Francuske i visokoparne egzistencijaliste, čija se dubina završava u šoljici espresa, Zoran Ćirić uporno svojom prozom - ranije i poezijom - poziva na pobunu protiv kvaziurbanih beogradskih literarnih i kulturnih standarda, proglašavajući svoj Niš (Nais) N(e)išvilom u kojem Šaban Bajramović lako postaje Džejms Braun, a južna pruga dom prave južnjačke utehe. David Albahari o zbirci priča NIŠVIL: „Obeležene, pre svega, težnjom ka sažimanju pripovedanja i samog jezika, nove Ćirićeve priče ukrštaju lokalnu tradiciju sa nasleđem pop i rok kulture. Krajnji rezultat je dobra urbana proza, smeštena u prepoznatljive koordinate prostora i vremena u kojem živimo. U žiži autorovog interesovanja su Niš, kao grad koji priželjkuje da bude grad, i lokalni heroji koji nastoje da spoznaju sebe. Zoran Ćirić suvereno vlada formom kratke priče, i zbirka „Nišvil“ potvrđuje da se kvalitetna proza kod nas, danas, sve više piše izvan centra, na margini koja, u stvari, postaje pravo središte. Teofil Pančić o romanu NOĆ SVIH SVETIH: „Naime, malo je kada Zoran Ć. u jednu knjigu uložio toliko predanosti i jezičke strasti kao u ovu; bivajući ponekad, doduše, i odveć pompezan i sentenciozan, nakićen i razbarušen, Ćirić ovaj prozni tekst gusto filuje premodeliranim tobože streetwise parabolama (iza kojih viri čisti ćirićevski barok!) koje mu daju osobitu draž a da bitno ne otežavaju čita(la)čku prohodnost. Zato je ova knjiga jača kao skup upečatljivih slika i slikovitih fragmenata nego kao koherentna celina (mada u ovom drugom svojstvu zadovoljava žanrovske standarde, a pretpostavljam da je to i bila autorova namera): scene noćnog drajva kroz Nišvil, diskretno bluzerski pasaži olupanosti taksija, ulica, otužnih pljeskavičarnica i ljudskih egzistencija, kriminalnog nuvo riš prostaštva, ili pak svakovrsne porodične patologije - uključujući i Klešinu, a naročito Kenzerovu; Kenzer, uostalom, ne bi ni postao to što jeste bez toga - ono su što ostaje nakon što Kenzer pokoka sve što je trebalo da pokoka (ne bojte se, neću vam otkriti šta je bilo na kraju, jer to nije kraj...), a čitalac zaklopi korice ovog romana.(...)Što će reći: čitati uz Džonija Keša, najbolje uz njegov famozni zatvorski nastup. Razumećete zašto... Dela Rio Bravo (pesme, Novi Sad, 1990), Remix (pesme, Niš, 1991), Wah-Wah (pesme, Novi Sad, 1992), Zlatna dekada (priče, Niš, 1992), Nišvil (priče, Niš, 1994, 2002), Tajni život u Srbiji (pesme, Sremski Karlovci, 1995), Kalibar 23 za specijalistu (priče, Beograd, 1995, 2002), Magični geto (priče, Niš, 1995), Post (pesme, Niš, 1996), Zen Srbiana (priče, Beograd, 1997, 2002), Pesme o zanatima (pesme, Niš, 1997), Vulvaši (priče, Beograd, 1998), Odbrana gradova (priče, Niš, 1998) Kaži mami (priče, Beograd, 1999), Prisluškivanje (roman, Beograd, 1999, 2000, 2002), Starinska stvar (priče, Beograd, 2001), Hobo (roman, Beograd, 2001, 2002, 2007), Smrt u El Pasu (roman, Beograd, 2003), Slivnik (roman, Beograd, 2004), Gang of four (priče, Beograd, 2005) Tvrda ljubav (priče, Beograd, 2006) Divlja Horda – zabeleške mlađeg pokvarenjaka (Novi Sad, 2007) Solidno srce (priče, Beograd, 2008) Noć svih svetih (roman, Beograd, 2009) KC (K)

Dva mlada entuzijasta svoju ljubav prema slagalicama pretočili su u poslovni poduhvat. Za Vas smo složili ovu jedinstvenu slagalicu Ajfelovog tornja iz grada ljubavi. Slagalica sa prepoznatljivom figurom u kompoziciji sa različitim nijansama boja dočarava Francusku istorijsku ikonu. Obradujte Vama dragu osobu ili upotpunite Vaš životni prostor ovom zadivljujućom slagalicom. Dimeznije rama su 53,6cm X 72,5cm. Slagalica se nalazi u pažljvo odabranom ramu kako po boji tako i po kvalitetu. Ram je širine 2,2cm. Za sve dodatne informacije možete nam pisati, radujemo se Vašoj poruci i porudžbini. Naravno, ako imate neku slagalicu koju biste voleli da složimo za Vas, mi smo tu, jer to volimo da radimo! Srećna kupovina! p. s. Slagalicu šaljemo brzom poštom sa oznakom lomljivo. Za teritoriju Novog Beograda poštarina je besplatna, kao i mogućnost ličnog preuzimanja u Beogradu po dogovoru.

Dva mlada entuzijasta svoju ljubav prema slagalicama pretočili su u poslovni poduhvat. Za Vas smo složili ovu jedinstvenu slagalicu iz snova - Holandije. Slagalica odiše Holandskim stilom gradnje sa zanimljvim prelivom boja u sutonu. Obradujte Vama dragu osobu ili upotpunite Vaš životni prostor ovom zadivljujućom slagalicom iz snova. Dimeznije rama su 72,4cm X 53,5cm. Slagalica se nalazi u pažljvo odabranom ramu kako po boji tako i po kvalitetu. Ram je širine 2,2cm. Za sve dodatne informacije možete nam pisati, radujemo se Vašoj poruci i porudžbini. Naravno, ako imate neku slagalicu koju biste voleli da složimo za Vas, mi smo tu, jer to volimo da radimo! Srećna kupovina! p. s. Slagalicu šaljemo brzom poštom sa oznakom lomljivo. Za teritoriju Novog Beograda poštarina je besplatna, kao i mogućnost ličnog preuzimanja u Beogradu po dogovoru.

Pisaća mašina ADLER-TRIUMPH Contessa de luxe (1972) Proizvođač: `Triumph-Adler` Model “Contessa” dizajnirali su 1969. godine Gerhard Dietrich (Gerhart Ditrih) i Peterheinz Meyes (Peterhajnc Majs) za “Triumph Werke Nürnberg AG”, koja je već od 1957. godina bila deo “Triumph-Adler”. Model su proizvodile obe fabrike, “Triumph” od 1971. do 1977. godine a “Adler” od 1971. do 1979. godine. Iako su obe fabrike tesno sarađivale, “Contessa” je postala poznatija kao “Adler”. Tokom 1960-ih i 1970-tih godina modeli su dolazili u jarkim bojama kao što su narandžasta, žuta i crvena. Prema serijskom broju: 3064068 (nalazi se ispod desne strane kolica) mašina je proizvedena 1972. godine. Oznake: Contessa (sa krunom iznad slova C, na prednjem panelu) TRIUMPH (na levoj strani klizača hartije) Contessa (sa krunom iznad slova C) de luxe (na desnoj strani klizača hartije) T - A Vertiebs Gmbh (Ditribucija Triumph-Adler, na zadnjoj strani kolica) Dimenzije mašine: Visina: 10 cm (bez ručice sa vraćanje kolica) Dužina: 33 cm Širina: 32 cm Težina: 4,1 kg Tastatura je nemačka latinica. QWERTZ-tastatura sa 44 tipke u četiri reda (12+11+11+10) i 88 znakova . Nema tipke za nulu (pisala se velikim slovom O). Mašina koristi standardnu dvobojnu traku širine 13 mm (postavljena je nova). Mašina je pažljivo očišćena, bez potpunog rasklapanja. U potpuno ispravnom stanju, sve funkcioniše besprekorno. Poluga tipke za slovo Ä je bila iskrivljena - ispravljena je, ali je tipka ostala malo viša od ostalih. Funkcioniše ispravno. Ukrasna svetla traka oko panela mašine je mestimično potamnila, naročito na uglovima. Na plastičnim panelima u koji sitni tragovi upotrebe. Osnivač kompanije bio je Siegfried Bettmann (Zigfrid Betman), rođen 1863. godine u Nürmbergu (Nirnberg). Učio je jezike i sa 20 godina 1883. godine nastanio u Engleskoj. U početku, zahvaljujući svom poznavanju jezika, radio je za nekoliko kompanija.1885. godine, kada je jedna od tih firmi propala i on izgubio posao, pokrenuo je sopstveni agneciju za prodaju nemačkih mašina za šivenje u Britaniji i za izvoz britanskih bicikala u inostranstvo. Ime kompanije: “S.Bettmann and Company” promenjeno je u “Triumph Cycle Company Limited”. Deset godina kasnije, 1896. godine, kada je njegov britanski biznis procvetao, Bettmann se vratio u svoj rodni grad Nürnberg da bi osnovao nemačku filijalu, “Deutsche Triumph Fahrradverke Aktiengesellschaft”. 1900. godine Bettmann je otkupio poslovanje kompanije za proizvodnju pisaćih mašina “Kührt and Riegelman GmbH”, koja je proizvodila mašinu “Norica”. Nastavio je da pravi „Noricu“, ali je imao sreću da angažuje jednog od najvećih nemačkih dizajnera pisaćih mašina, Paula Grützmanna (Pol Gricman), koji je za Bettmanna dizajnirao novu mašinu, nazvanu „Triumph“. 1911. godine Bettmann je ponovo promenio ime kompanije, ovog puta u „Triumph Werke Nürnberg AG“, i počeo da izvozi u Rusiju, Italiju i Argentinu. Posle Prvog svetskog rata, „Triumph“ je nastavio da napreduje i do 1921. godine dotigao je proizvodnju od 3000 pisaćih mašina godišnje. 1929. godine fabrika je predstavila svoju prvu prenosivu pisaću mašinu, „Klein Triumph“, čiji su razvoj, prodaja i marketing obavljen u koordinaciji sa tada jednako uspešnom kompanijom „Adler“. Kada je izbio Drugi svetski rat „Triumph“ je bio na vrhuncu moći, sa 1800 radnika i godišnjim obrtom od 15 miliona maraka. Tokom rata u fabriku su raspoređeni prinudni radnici i bila je primorana da proizvodi naoružanje. Proizvodnja pisaće mašine je obustavljena 1942. godine, a sledeće godine fabriku su teško oštetili saveznički bombarderi. Međutim, uspela je da preživi, jer su radnici odbili naređenja nacističkih vlasti da unište sve mašine i opremu pre nego što su američke trupe stigle 20. aprila 1945. godine. Proizvodnja je polako nastavljena sledećeg meseca, uključujući i pisaće mašine. „Triumph“ je brzo povratio izgubljeno tlo u periodu rekonstrukcije nakon rata. Prenosive pisaće mašine „Norm“ i „Perfekt“, proizvođene od 1935. godine, moderno su preuređene posle rata što je obezbedilo da „Triumph“ zadrži svoju veoma visoku reputaciju za dizajn i proizvodnju mašina najvišeg kvaliteta. Krajem 1957. proizvođač radio i televizijskih aparata Max Grundig (Maks Grundig) preuzeo je većinski udeo u velikoj mašinskoj kompaniji „Adler“, a kada je preuzeo i „Triumph“, one su spajene u „Triumph-Adler“. Zajedno, dve kompanije kontrolisale su preko 50 % nemačkog tržišta pisaćih mašina. 1968. godine Grundig je prodao „Triumph-Adler“ američkoj kompaniji „Litton Industries Inc.“ Deset godina nakon preuzimanja prodaja „Triumph-Adlera“ je porasla deset puta, naročito u području profesionalnih mikroračunara. 1979. godine kompaniju je preuzela „Volkswagen AG.“ Od tada kompanija počinje da pravi gubitke. Proizvodnja je restruktuirana a broj zaposlenih smanjen na polovinu. Većinu svojih akcija „Vokswagen“ je prodao 1986. godine „Olivetti“ grupi, jedna od najvećih evropskih konkurenata kompanije. Do 1993. godine kompanija se smanjila na četvrtinu svoje nekadašnje veličine. Ostala je, zapravo, samo proizvodnja pisaćih mašina u Frankfurtu na Majni. 1997. godine „Triumph-Adler“ je zatvorio i ovu fabriku: lični računari su pobedili u trci sa ograničenijim mogućnostima pisaće mašine, i proizvodnja više nije bila profitabilna. (123/30-I-kp/1450)

Lepo očuvano Matica srpska, 1956 Aleksandar Tišma (Horgoš, 16. januar 1924 — Novi Sad, 15. februar 2003) bio je jugoslovenski i srpski pesnik i pisac. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele.[1] Aleksandar Tišma Aleksandar Tisma.jpg Datum rođenja 16. januar 1924. Mesto rođenja Horgoš, Kraljevina SHS Datum smrti 15. februar 2003. (79 god.) Mesto smrti Novi Sad, SCG Škola Univerzitet u Beogradu Rođen je u Horgošu od oca Srbina Gavre Tišme i majke Jevrejke Olge, devojačko Miler. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu od 1969. do 1973.[2] Biografija Uredi Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Novom Sadu. Maturirao je 1942. godine. U Budimpešti je studirao (od 1942. do 1943) ekonomiju pa romanistiku. Stupio je u narodnooslobodilačku borbu decembra 1944. godine. Demobilisan je novembra 1945. godine, nakon čega se zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u „Slobodnoj Vojvodini“, a zatim, 1947. godine, u Beogradu, u „Borbi“. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. godine diplomirao je anglistiku.[3] Od 1949. je živeo u Novom Sadu i radio u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“, najpre kao sekretar, a posle i kao urednik.[2] Nagrade Uredi Tišma je nosilac više nagrada za prozu, poeziju i prevodilaštvo. Dobitnik je: Brankove nagrade (1957); Oktobarske nagrade Novog Sada (1966); Nolitove nagrade (1977); Ninove nagrade (1977); nagrade Narodne biblioteke Srbije (1978); nagrade Szirmai Karoly (1977, 1979); Andrićeve nagrade (1979); nagrade Lajpciškog sajma za evropsko razumevanje (1995); Austrijske državne nagrade za evropsku književnost (1995); francuskog Ordena viteza nacionalnog reda za zasluge (1997).[4] Postoji fondacija „Aleksandar Tišma” koja je počela da dodeljuje istoimenu nagradu 2019. godine. Prvi dobitnik je Laslo Darvaši iz Mađarske za knjigu „Zimsko jutro – Bog. Domovina. Familija”.[5] Književna dela Uredi Pesme: Naseljeni svet, 1956. Krčma , 1961. Zbirke pripovedaka: Krivice, 1961. Nasilje , 1965. Mrtvi ugao, 1973. Povratak miru, 1977. Škola bezbožništva , 1978. Hiljadu i druga noć - izabrane pripovetke, 1987. Iskušenja ljubavi - izabrane pripovetke, 1995. Romani: Za crnom devojkom, 1969. Knjiga o Blamu, 1972. Upotreba čoveka, 1976. Begunci, 1981. Vere i zavere, 1983. Kapo, 1987. Široka vrata, 1988. Koje volimo, 1990. Ženarnik, 2010. Ostalo: Drugde, 1969 - putopisi Pre mita, 1989 - eseji Šta sam govorio, 1996 - intervjui Dnevnik: (1942-1951), 1991 - dnevnik Sečaj se večkrat na Vali, 2000 - dnevnik

Ukaz Kralja Aleksandara I Obrenovića. Potpis ministra pravde Koste Hristića. Kosta Hristić (Beograd, 10. april 1852 — Beograd, 5. mart 1927) bio je srpski pravnik, političar, diplomata, književnik i prevodilac. Rođen je u Beogradu kao sin ministra i predsednika Vlade Nikole Hristića (1818-1911) i Julijane, rođene Hadži-Jovanović, u porodici koja je imala dvanaestoro dece. Po majci je bio praunuk Tome Vučića Perišića. Završio je u Beogradu četvororazrednu terazijsku osnovnu školu kod učitelja Paje Vekeckog, a potom i šestorazrednu gimnaziju. Završio je Pravni fakultet Velike škole koji je upisao 1867. godine. Posle toga je studirao prava u Nemačkoj (Berlin, Hajdelberg 1872) i Francuskoj. Radio je u sudu u Valjevu tri godine, a potom u Varoškom sudu u Beogradu. Posle toga bio je sekretar srpskog poslanstva u Carigradu (1883), generalni konzul u Solunu (1889-1890), načelnik Ministarstva inostranih dela (1888. i 1894). Bio je poslanik Kraljevine Srbije u Bukureštu (1895), Rimu (1899) i Beču (1900-1903). Bio je ministar pravde u vladi Vladana Đorđevića (1897-1899). Prevodio je drame koje su igrane u Narodnom pozorištu u Beogradu u periodu 1870-1907. U prvoj sezoni 1869/70 igrana je Skribova drama „Kromvelov sin“ po njegovom prevodu. Napisao je knjigu sećanja „Zapisi starog Beograđanina“, izašlu u dva toma 1923. i 1925. godine. Posvetio je uspomeni na svog oca Nikolu Hristića. U braku sa Leposavom (1859-1958), rođenom Živadinović, imao je sinove akademika i kompozitora Stevana Hristića (1885-1958), diplomatu Boška Hristića (1889-1941) i ćerku Jelicu udatu za armijskog generala Milutina Nedića. Kosta Hristić odlikovao se širokom kulturom i znanjem stranih jezika. Bavio se muzikom i voleo književnost i istoriju. Sarađivao je u periodičnim publikacijama „Pravda“, „Srpski književni glasnik“ i „Politika“, te u sarajevskoj „Domovini“, najčešće pod pseudonimom „Stari Beograđanin“. Kao posebna knjiga izdati su njegovi Zapisi starog Beograđanina, koji imaju i književnu i istorijsku vrednost. Od 1870. bavio se i prevođenjem. Prevodio je pozorišna dela francuskih pisaca: Ežena Skriba (Kromvelov sin, 1870. i Adrijena Lekuvrer, 1872), Aleksandra Dime-Oca (Kin, 1872), Ežena Labiša (Štedionica, 1884), Viktorijena Sardua (Rabagas, 1882. i Veštica, 1904), Žana Ekara (Čika Lebonar, 1907). Kao na fotografijama

BATES, ELLIOT & CO - Četiri dezertna tanjira (1874) Dimenzije Prečnik: 20 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1430 g Sitni tragovi pribora na dnu tanjira. Glazura na svim tanjirima je sitno ispucala, većim delom i potamnila, manje na licu, više na naličju - svaki je tanjir posebno prikazan na kolaž-slikama, s lica i naličja. Žig na dnu, štampan plavim (jedan tanjir nema štampani žig): Crtež nagog keramičara koji kleči pri radu 1790 (u postolju, godina kada je Joseph Stubbs osnovao fabriku “Dale Hall Works”u Longsportu, Stoke-on-Tent ) Žig je uvela kompanija “Bates, Elliot & Co” u periodu 1870-1875 godine, tada vlasnik fabrike “Dale Hall Works”u Longsportu, Stoke-on-Tent. Prema podglazurno utisnutim oznakama, jedan tanjir proizeden je u januaru 1874. (oznaka 1/74), jedan u februaru 1874. (2/74) i dva u maju 1874 (5/74). Fabriku “Dale Hall Works”, u Logsportu, u blizini Barslem (Barzlem), u području Stoke-on-Tent (Stouk-on-Tent) koje je bilo centar engleske keramičarske industrije, osnovao je Joseph Stubbs (Džozef Stabs) 1790. godine. Nakon povlačenja iz posla 1829. Godine, Stubbs je umro 1836. godine. Oko 1843. godine fabriku je preuzela kompanja “T J & J Mayer” tri brata Mayer (Mejer): Thomasa (Tomas), Johna (Džon) i Joshue (Džošua) Mayer. Proizvodili su kvalitetni višebojnu keramiku, koja je svojila medalju na britanskoj izložbi 1851. godine. 1855. godine kompaniji se pridružio Liddle Elliot (Lidl Eliot), i fabrika je radila pod imenom “Mayer Bros (braća Mejer) & Elliot” do 1858. godine, kada je u kompaniji ostao samo Joshua Mayer, a ime promenjeno u “Mayer & Elliot”. 1862. godine se i Joshua Mayer povukao iz posla, a Elliot je nastavio posao zajedno sa sinom Thomasom (Tomas) Elliotom: “Liddle Elliot & Son.” Kada je Liddle Elliot umro 1869. godine, u kompaniji ga je zamenio William Bates (Vilijem Bejts). Ime je promenjeno u „Bates, Elliot & Co“ a asortiman je proširen i fabrika je, pored keramičkog posuđa, proizvodila i sanitarni, fotografski, apotekarski i parfimerijski pribor. Elliot je napustio kompaniju 1875. godine, a zamenio ga je John Walker (Džon Voker). Sada se kompanija zvala “Bates, Walker & Co“. 1878. godine partnerima se pridružio James Gildea (Džejms Gildej). 1881. godine Bates je napustio posao a Gildea i Walker su nastavili zajedno, pod imenom “Gildea & Walker”. 1885. godine povukao se i Walker, a Gildea je nastavio posao sam. Fabrika je radila do 1888. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (118/31-40/129pod/-kp/1213)

Tradicionalni voskarski rad! Proizvodnja: ručni rad Kupljeno: kao nacionalni suvenir Zemlja porekla:Jugoslavija Vreme nabavke: pre 40 godina Materijal: vosak Boja: drap sa patinom vremena Dimenzije: 10 cm Širina: 6,5 cm Postament: Onix postolje Izrada postolja: “Onix”, Tetovo, Makedonija Status: Kolekcionarski primerak Kalkulacija: Onix postolje 2.500, sveća 1.500 = 4.000 dinara Detaljno stanje: Nekorišćena, u odličnom stanju, kao na fotografijama. Opis: Ovaj model sveće je oblikovan sa otiskom istorijskih slika: na dve je konjanik sa oklopom i buzdovanom, a na dve suprotne strane slika grada, predpostavljam da je to skinuto sa gravure – Singidunum. I u vosku se nekom a” la grafičkom tehnikom vršilo otiskivanje pod jačim pritiskom. Lepota ovakve tehnike po ugledu na bakrorez se ogleda u reljefnosti crta koje nastaju zbog jakog pritiska. Inače izrada je po nekadašnjem voskarskom postupku, kada današnje tehnologije nije bilo ni na vidiku. Sveća je ukrašena utisnutim slikama kao što se radilo u bakrorezu. To što se vidi i na slici. Postament je od oniksa, poludragog kamena koji je u nekadašnjoj Jugoslaviji proizvodila Fabrika “Onix” u Tetovu.