KSČ19) SVJETSKI PJESNICI/ Prevod, predgovor, komentari Slobodan BLAGOJEVIĆ, Grafička oprema Bogdan KRŠIĆ, 269 str, 1988. Konstantin Kavafi (grč. Κωνσταντίνος Π. Καβάφης; 29. april 1863 — 29. april 1933) je bio grčki pesnik koji je živeo u Aleksandriji i radio kao novinar i državni službenik. Objavio je 154 pesme; još desetine su ostale nedovršene ili u obliku skice. Svoje najvažnije pesme napisao je posle četrdesetog rođendana. Konstantin Kavafi Constantine Cavafy, ca 1900.jpg Fotografija iz 1900. Datum rođenja 29. april 1863. Mesto rođenja Aleksandrija, Egipat Datum smrti 29. april 1933. (70 god.) Mesto smrti Aleksandrija, Egipat Biografija Uredi Kavafi je rođen 1863. u grčkoj porodici u Aleksandriji, i kršten je u pravoslavnoj crkvi. Otac mu je bio uspešni trgovac koji se bavio uvozom i izvozom robe, a kao mladić je živeo u Engleskoj, zahvaljujući čemu je imao britansko državljanstvo. Nakon očeve smrti 1870, Kavafi je sa porodicom jedno vreme živeo u Liverpulu u Engleskoj. Zbog finansijskih problema koji su bili uzrokovani ekonomskim statusom države, 1877. su se vratili u Aleksandriju. Kada je 1882. Aleksandriju zahvatio talas previranja, porodica Kavafi je bila primorana da se iznova, mada privremeno, preseli, ovoga puta u Carigrad. Upravo te godine u Aleksandriji je, kao najava anglo-egipatskog rata, izbila pobuna protiv anglo-francuske uprave u Egiptu. U bombardovanju Aleksandrije koje je ubrzo usledilo, porodični stan Kavafijevih je izgoreo. Tri godine kasnije, 1885, Kavafi se vratio u Aleksandriju, gde će ostati do kraja svog života. Najpre je radio kao novinar da bi zatim dobio posao u egipatskom Ministarstvu javnih poslova koje je bilo pod britanskim patronatom (Egipat je bio pod britanskim protektoratom sve do 1926. godine). Na tom radnom mestu se zadržao trideset godina. Svoje pesme je objavljivao u periodu od 1891. do 1904, i to samo za bliske prijatelje. Većina pohvala koje je dobijao stizala je od strane pripadnika grčke zajednice koji su živeli u Aleksandriji. Tek 1903. književni krugovi Grčke čuli su za Kavafija zahvaljujući pozitivnoj kritici koji je napisao Gregorios Ksenopulos. Međutim, nije privukao veliku pažnju pošto mu se stil pisanja značajno razlikovao od stila važnih grčkih pesnika tog vremena. Tek pune dve decenije kasnije, nakon grčkog poraza u grčko-turskom ratu, nova generacija skoro nihilističkih pesnika poput Kariotakisa naći će inspiraciju u Kavafijevoj poeziji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi deo: Stari zavet Prelepe ilustracije: Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

„Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!“ – Albert Ajnštajn Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. Sada je vreme da se upoznate sa prvih sedam Bajki Uroša Petrovića. Aleksandar Zolotić: „Kad sam radio ilustracije za Diznijevu knjigu, nije bilo ni blizu ovako zahtevno! Kad misliš da ću stići da ti ilustrujem sve ovo?“ Uroš Petrović: „Završi ilustracije kad god hoćeš, al` da grmi!“ Aleksandar Zolotić, u sebi: „Grmi tebi u glavi...“ I bio je u pravu. Proverite i sami! Ilustrovao Aleksandar Zolotić

„Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!“ – Albert Ajnštajn Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. Sada je vreme da se upoznate sa prvih sedam Bajki Uroša Petrovića. Aleksandar Zolotić: „Kad sam radio ilustracije za Diznijevu knjigu, nije bilo ni blizu ovako zahtevno! Kad misliš da ću stići da ti ilustrujem sve ovo?“ Uroš Petrović: „Završi ilustracije kad god hoćeš, al` da grmi!“ Aleksandar Zolotić, u sebi: „Grmi tebi u glavi...“ I bio je u pravu. Proverite i sami! Ilustrovao Aleksandar Zolotić

Walt Whitman Vlati trave Tvrdi povez Biblioteka izabranih dela Pesnik Tela i Duše: “Vlati trave” Volta Vitmana Dok je radio na prvom izdanju zbirke pesama Vlati trave, jednog od najčudesnijih izliva genijalnosti kod sredovečnog čoveka, koji poznaje istorija književnosti Vitman je na svom pisaćem stolu držao nalepnicu na kojoj je pisalo: stvaraj Pisao je na tavanu svoje kuće u Hampstedu gde je noćima bdio zapisujući svoje misli u sveščicu koju je uvek nosio sa sobom, tražeći u sebi pesničku snagu koja će ujedniti sve Amerikance i pobediti nacionalni očaj i netoleranciju (zamišljam ga kako u jednom džepu nosi Emersonovo pismo a u drugom tu sveščicu), i kako ističu autori TV serijala Volt Vitman prvi deo sveščice služio mu je kao adresar- tu je upisivao imena i prezimena ljudi, adrese, a već od sredine sveske polako izbijaju prvobitne ideje koje su oblikovale Vlati trave: budi jednostavan i jasan; ne budi tajanstven[4] piše Vitman, a zatim polako izbijaju prve verzije stihova Pesme o meni:

Opis proizvoda „Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!“ – Albert Ajnštajn Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. Sada je vreme da se upoznate sa prvih sedam Bajki Uroša Petrovića. Aleksandar Zolotić: „Kad sam radio ilustracije za Diznijevu knjigu, nije bilo ni blizu ovako zahtevno! Kad misliš da ću stići da ti ilustrujem sve ovo?“ Uroš Petrović: „Završi ilustracije kad god hoćeš, al' da grmi!“ Aleksandar Zolotić, u sebi: „Grmi tebi u glavi...“ I bio je u pravu. Proverite i sami!

Odlično stanje Раде Обреновић (Београд, 24. август 1942 – Нови Сад, 23. јануар 1995) био је српски књижевник и новинар. Биографија[уреди | уреди извор] Раде Обреновић је од 1945. године живео у Новом Саду, где је провео детињство, школовао се, студирао права и југословенску књижевност. Радио је као коректор, потом као новинар, те уредник бројних листова и часописа. Писао је углавном књижевност за децу. Био је дугогодишњи директор Међународног центра књижевности за децу Змајеве дечје игре.[1] У његову част, Змајеве дечје игре од 1996. додељују Награду „Раде Обреновић”. Дела[уреди | уреди извор] Поезија[уреди | уреди извор] Поход понору (1972) Пси се већ радосно облизују (1973) Тата, звони телефон (1973) Возови одлазе, ми машемо иза црвене куће (1974) Из породичне свеске (1980) Солитер је дрво (1984) Не блените у мене (1989) Ливада на бетону (1989) Роман[уреди | уреди извор] Ми смо смешна породица (1977, телевизијска серија 1979) Тата викенд и мама викендица (1983) Родитељи на навијање (1986)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I. izdanje! Ilustracije: Danica Rusjan Jakševac, Stjepan, hrvatski pjesnik (Brdovečki Sveti Križ, 16. XII. 1916 – Zagreb, 10. V. 1994). Od 1938. bio je zaposlen na Radio Zagrebu: dugogodišnji spiker, planer programa, instruktor kadrova te od 1952. urednik dječjega programa. Objavio je dvije knjige intimističke lirike (Pjesme, 1943; Glasim se nespokojem, 1956), a poznat je kao kajkavski i štokavski dječji pjesnik. Počevši u tradicionalnome krugu hrvatskoga dječjeg pjesništva (Vesela godina, 1969), već je u drugoj zbirci Voli, ne voli, voli (1972) unio kao jedan od prvih u nas temu dječjih ljubavnih preokupacija, a u svojoj najpoznatijoj zbirci Ima jedan razred (1981) i izražajno-jezične inovacije. Zahvaljujući melodioznosti i zvonkosti mnogi su njegovi dječji stihovi i stihovi za odrasle uglazbljeni. Režirao je kulturno-prosvjetne filmove, dramatizirao dječje bajke za Jugoton, a scenska su mu djela izvođena u lutkarskim kazalištima u Zagrebu i Subotici. Prevodio je sa slovenskoga jezika. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! I izdanje ! Ilustracije: Danica Rusjan Jakševac, Stjepan, hrvatski pjesnik (Brdovečki Sveti Križ, 16. XII. 1916 – Zagreb, 10. V. 1994). Od 1938. bio je zaposlen na Radio Zagrebu: dugogodišnji spiker, planer programa, instruktor kadrova te od 1952. urednik dječjega programa. Objavio je dvije knjige intimističke lirike (Pjesme, 1943; Glasim se nespokojem, 1956), a poznat je kao kajkavski i štokavski dječji pjesnik. Počevši u tradicionalnome krugu hrvatskoga dječjeg pjesništva (Vesela godina, 1969), već je u drugoj zbirci Voli, ne voli, voli (1972) unio kao jedan od prvih u nas temu dječjih ljubavnih preokupacija, a u svojoj najpoznatijoj zbirci Ima jedan razred (1981) i izražajno-jezične inovacije. Zahvaljujući melodioznosti i zvonkosti mnogi su njegovi dječji stihovi i stihovi za odrasle uglazbljeni. Režirao je kulturno-prosvjetne filmove, dramatizirao dječje bajke za Jugoton, a scenska su mu djela izvođena u lutkarskim kazalištima u Zagrebu i Subotici. Prevodio je sa slovenskoga jezika. Biblioteka Vjeverica

Stara baterijska lampa CROATIA. Možda bi i radila uz odgovarajuću bateriju.

RANAC STARI ŠKOLSKI ZA IZLETE-1988/89 RADILE DEČIJE NOIVINE G.MILANOVAC STAMJE KAO NA SLIKAMA

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Lepotom knjige bavio se: Bole Miloradovic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Djuro Seder Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine.[4] Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Odlično očuvano. Autor - osoba Mandić, Božidar, 1952- = Mandić, Božidar, 1952- Naslov Dok isparava jutro : pesme / Božidar Mandić Vrsta građe poezija odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1986 (Subotica : Birografika) Fizički opis 64 str. ; 20 cm (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Na unutr. str. kor. lista autorova slika i beleška o njemu. Božidar Mandić, pesnik koji je „osetio zov zemlje i divljine“, i stoga, napustivši grad, otišao da živi na selu, našao je u zbirci „Dok isparava jutro“ dobro pogođenu formulu i meru izražajne jednostavnosti, potrebnu da bi se postigla sugestivna poetska transpozicija ove vrste životnog iskustva. Za ovu poeziju su karakteristični sažetost i „filmski“, odnosno „fotografski“, „dokumentarni“ način trenutnog percipiranja stvarnosti. Videći u tim trenutnim snimcima „parčad istine“ koja se „sastoji iz mozaika“, pesnik veruje da pomoću tih fragmenata svakodnevnice (jer njegovo „bekstvo na selo“ je u stvari poetsko bekstvo u svakodnevicu) može da otkrije jedan dublji smisao koji se u tom mozaiku nazire kao integralna istina. On stoga gradi viziju sakralizovane i apsolutizovane sadašnjosti u kojoj je vreme takoreći ukinuto: njegov svet je svet u kome „već dve hiljade godina nema ništa novo“. Ova nas poezija vraća nekim izvorima, nekim skoro zaboravljenim elementarnim vrednostima, jednostavnoj mudrosti, a ipak, apsolutizujući sadašnjost, ne može i ne pokušava da prenebregne ono što pripada sadašnjem civilizacijskom stadijumu, te stoga ne pada u folklorno ili arhaično. Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) književnik, osnivač Porodice bistrih potoka 1977. godine. Svoje umetničko delovanje je započeo kao jedan od protagonista novosadske konceptualne scene. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Dotadašnje sprovođenje sve intimnijih akcija i neizlagačkih koncepata unutar grupe KOD (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Marko Radojičić i Slavko Bogdanović) i grupe „Januar-Februar-Mart“, doprineli su želji za svakodnevnim ostvarivanjem sličnih iskustava, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi. Slično onome što je u isto vreme započela slovenačka grupa OHO (David Nez, Andraš Šalamun, Marko Pogačnik...) u selu Šempas (u Vipavskoj dolini). Godine 1977. iz Novog Sada se seli i nastanjuje u selu Brezovica, podno Rudnika gde je utemeljio prvu srpsku ekološko-umetničku komunu `Porodica bistrih potoka. Objavio je petnaest knjiga, realizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Saradnik je Dečje redakcije Radio Beograda i Radio Televizije Srbije i kolumnista dnevnog lista Danas. Porodica bistrih potoka, Miroslav Mandić, avangarda, neoavangarda, Novi Sad, tribina mladih, postmoderna... MG106

48 x 68 cm 2 x presavijen stanje : LOŠE movie poster, AFFICHE de FILM Fredrih Kristijan Anton Fric Lang (Beč, 5. decembar 1890 — Beverli Hils, 2. avgust 1976) bio je austrijski, nemački i američki režiser, scenarista i povremeni filmski producent i glumac. Jedan je od najpoznatijih migranata iz nemačke škole ekspresionizma, a nazvan je Gospodar tame od strane Britanskog instituta za film. Njegovi najpoznatiji filmovi uključuju revolucionarni futuristički film Metropolis (1927) i takođe uticajni film M (1931), film noar koji je napravio pre nego što se preselio u Sjedinjene Države. Lang je rođen u Beču, kao drugi sin Antona Langa (1860–1940),[4] arhitekte i menadžera građevinske kompanije i njegove ženije Pauline Lang (1864–1920). Kršten je 28. decembra 1890. godine.[5] Njegovi roditelji su bili poreklom iz Moravske[6] i bili su katolici. Njegova majka je rođena kao jevrejka, ali je prešla u katoličku veru, koju je izuzetno poštovala i odgajila Frica kao u duhu katolicizma. Lang je često ubacivao oblasti katolicizma u svoje filmove. Kroz život, sebe je predstavljao kao rođenog katolika. Nakon završetka škole, Lang je kratko pohađao Tehnički univerzitet u Beču, gde je studirao građevinarstvo i na kraju prešao na umetnost. Godine 1910, napustio je Beč da vidi svet, putujući po Evropi i Africi, a kasnije Aziji i Pacifiku. Godine 1913. studirao je slikarstvo u Parizu, u Francuskoj. Na početku Prvog svetskog rata Lang se vratio u Beč i dobrovoljno je služio za vojnu službu u austrijskoj vojsci i borio se u Rusiji i Rumuniji gdje je ranjen tri puta. Dok se oporavljao od povreda i šokova 1916. godine, napisao je neke scenarije i ideje za filmove. Otpušten je iz vojske sa činom poručnika 1918. godine i kratko vreme je radio u bečkom pozorištu, pre nego što je angažovan kao scenarista. U početku karijere Lang je radio pre svega kao scenarista, završavajući filmske scenarije za četiri do pet dana. Ostvario se i kao glumac, a radio je i kao režiser i producent filmova, prvo u Nemačkoj, a zatim i u Sjedinjenim Državama. Lanogovo angažovanje za pisanje scenarija je kratko trajalo, jer je ubzo krenuo da radi kao režiser u nemačkom filmskom studiju UFA, a kasnije i u Nero filmu. Njegovi prvi ozbiljniji radovi bili su na filmovima Sudbina i na popularnom trileru Pauci, na kojima je kombinovao popularne filmske žanrove sa ekspresionističkim tehnikama. Godine 1920, upoznao je svoju buduću suprugu, književnicu Teu von Harbo. Ona i Lang su pisali scenarije za sve njegove filmove od 1921. do 1933. godine, uključujući i film Doktor Mabus, koji je trajao više od četiri sata i bio podeljen na dva dela u originalnoj verziji. To je bio prvi film u trilogiji Doktor Mabus. Radili su i na filmu Pesma o Nibelunzima (1924), filmu Metropolis (1927) i naučnofantastičnom filmu Žena na mesecu (1929). Film Metropolis je daleko prevazišao budžet i skoro uništio Ufu koju je kupio desničarski biznismen i političar Alfred Hugenberg. Krajem 1932. godine Lang je režirao film Testament doktora Mabusa. Adolf Hitler je došao na vlast u januaru 1933. godine, a do 30. marta novi režim je zabranio ovaj film, smatrajući da je bio prokovativan. Lang je bio zabrinut zbog dolaska nacističkog režima, delom zbog svog jevrejskog nasleđa, dok je njegova žena Tea von Harbo podržavala naciste tridesetih godina i pridružila se Nacionalnosocijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji, 1940. godine. Lang se ubrzo nakon toga razveo, a strahovao je i da bi nakon njegovog odlaska iz Austrije, prema Nirnberškim zakonima mogao biti identifikovan kao Jevrej, jer je njegova majka bila Jevrejka, pre nego što je prešla u katolicizam. Lang je naveo da ga je ministar propagande Jozef Gebels pozvao u svoju kancelariju i obavestio da je film Testament doktora Mabusa zabranjen, ali je on ipak bio inpresioniran njegovim radom, naročito sa filmom Metropolis i ponudio Langu poziciju direktora nemačkog filmskog studija UFA. Lang je napustio zemlju i otišao u Pariz, 1934. godine. U Holivudu, Lang je potpisao ugovor sa američkom medijskom kompanijom Metro-Goldvin-Mejer. Njegov prvi film koji je radio u Sjedinjenim Državama bio je krimi drama Bes (1936), gde je glavnu ulogu tumačio Spenser Trejsi. Lang je dobio državljanstvo Sjedinjenih Država 1939. godine. Tokom svoje dvadesetogodišnje karijere u Sjedinjenim Državama, radio je filmove u različitim žantrovima u svakom glavnom studiju u Holivudu, a povremeno je producirao svoje filmove kao nezavisne. Ipak, kritičari su smatrali da su njegovi filmovi nakon dolaska u Sjedinjene Države izgubili na kvalitetu, ali ipak zadržali ekspresionizam. Jedan od najčuvenijih filmskih noara bila je drama Velika toplota (1953). Kako je vreme išlo, njegov pogled na film je bio sve pesimističniji, kulminirajući u stilu njegovih poslednjih filmova kao što su filmovi Dok su gradovi spavali (1956) i Iznad razumne sumnje (1956). Pošto je teško pronalazio uslove za proizvodnju u Holivudu, a pritom mu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo, Lang je razmišljao o tome da se penzioniše. Nemački producent Artur Brauer imao je interesovanje za ponovno pravljenje filma Indijske grobnice, koju je Lang odradio dvadesetih godina po priči Tee von Harbou, njegove bivše žene. Lang je prihvatio ovaj posao i vratio se u Nemačku. Godine 1963, pojavio se u filmu Žana-Lika Godara Prezir, gde je predstavio samog sebe. Lang je na Holivudskoj stazi slavnih 8. februara 1960. godine, za njegov doprinos industriji filmova. Preminuo je od srčanog udara 2. avgusta 1976. godine i sahranjen je u Aleji slavnih u Los Anđelesu. Akademski filmski arhiv sačuvao je veliki broj filmova Langa. ---------------------------------- The Tiger of Eschnapur, or in original German, Der Tiger von Eschnapur, is a 1959 West German-French-Italian adventure film directed by Fritz Lang. It is the first of two films comprising what has come to be known as Fritz Lang`s Indian Epic; the other is The Indian Tomb (Das Indische Grabmal). Fritz Lang returned to Germany to direct these films, which together tell the story of a German architect, the Indian maharaja for whom he is supposed to build schools and hospitals, and the Eurasian dancer who comes between them. The tale begins when architect Harold Berger (Paul Hubschmid) arrives in India and travels to the kingdom of Maharaja Chandra (Walter Reyer), for whom he will build schools and hospitals. En route to the Maharajah`s palace, Berger travels with a temple dancer named Seetha (Debra Paget), who has also been invited by the Maharajah, and saves her from a tiger. Seetha, whose father was European, has inadvertently caused the Maharajah to become infatuated with her, but she and the architect begin to fall in love. Predictably, this leads to tension between Chandra and Berger, exacerbated by scheming courtiers who believe that the Maharajah`s potential marriage to the dancer could become a pretext for toppling him. The film is filled with action: a highlight is Seetha`s ritual dance. At the end of Tiger, Seetha and Berger escape together into the desert just as Berger`s sister and her husband, an architect who works with Berger, arrive in Eschnapur. Chandra informs them that he now wants a tomb to be built for Seetha before any further work on the commissioned buildings.

69 x 49 cm 2 x presavijen movie poster „S.P.U.K.” je jugoslovenski i hrvatski film prvi put prikazan 12.decembra 1983. godine. Režirao ga je Milivoj Puhlovski a scenario su napisali Nenad Burcar, Hrvoje Hitrec i Pero Kvesić. Pod šifriranim naslovom filma krije se akcijaška poruka Sreća pojedinca - uspeh kolektiva. u filmu su prikazane dogodovštine mladih koji učestvuju na omladinskoj radnoj akciji. Na omladinskoj radnoj akciji na Savi komandir Vlado želi da njegova brigada bude najbolja. Taj se cilj čini nedostižnim kad se pojavi grafit u kojem anonimni brigadir tvrdi da je nesretan. Komandir počinje lov na pisca grafita, ali njih je sve više i to različitih rukopisa… Damir Šaban Lovro Cintija Asperger Vlasta Danko Ljuština Vlado Radoslav Spicmiler Boro Elizabeta Kukić Koka Branimir Vidić Mrva Predrag Pređo Vušović Redford Vili Matula Ninđa Pjer Zardin Klapton Mario Mirković Mišo Anja Šovagović Despot Bolničarka Nedeljko Ivanišević Bilder Tanja Mazele Žita Borivoj Zimonja Radio voditelj Tomislav Lipljin Liječnik Zvonimir Jurić Kuhar Milan Plećaš Sekretar Otokar Levaj Ličilac Slavica Knežević Seksolog

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Miljenko Popović - Žuborski (Beograd, 1938 — Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik.[1] Biografija Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi[2] u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije[3] od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat је po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“.[4] Periodično je objavljivao tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima.

Veoma dobro očuvano, s potpisom Dragana Lukića, ćirilica Prvo izdanje Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Lukić, Dragan Naslov Od kuće do škole / Dragan Lukić ; [ilustrirala Zlata Živković-Žilić ; izbor Vladimir Milarić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 Fizički opis 123 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živković-Žilić, Zlata Milarić, Vladimir Zbirka Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Zlata Živković Žilić Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 – Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu. Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964–1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967–1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica MG130 (L)

Opis proizvoda „Оvа knjigа је izrаz pоštоvаnjа prеmа dеlu Dušаnа Rаdоvićа, а nаstаlа је pо nаrudžbi. I pо tоmе, nа Rаdоvićеvоm је trаgu: gоtоvо svе štо је pisао оn је nаpisао pо pоrudžbini ili zаdаtku. Аkо niје bilо nаrudžbе niје bilо ni gоtоvоg tеkstа. Štеtа је štо niје bilо višе nаrudžbi: rеcimо, u Rаdоvićеvој rukоpisnој оstаvštini nаlаzi sе оbimаn mаtеriјаl kојi је priprеmао zа bukvаr ili, kаkо gа је оn nаzivао, „prvu knjigu“ – јеr је bukvаr prvа knjigа sа kојоm ćе sе dеtе suоčiti. Niје gа nаprаviо: nikо iz nаšе tаdаšnjе držаvе niје sе sеtiо dа mu tај bukvаr – kојi niјеdnа оd nаših tzv. rеfоrmi оbrаzоvаnjа nе bi mоglа dа prеskоči – pоruči…“ „…U tоmе sаm biо nа Rаdоvićеvоm trаgu, аli u tеkstu nisаm mоgао, nаrаvnо, dа gа prаtim: kо pоkušа dа sе igrа kао Duškо, nаdајući sе dа ćе gа nаdmаšiti – prоmаšićе. Ipаk, dоbаr dео „mојih“ slоvа pristupа sаdržајu nа sаtiričаn i irоničаn nаčin, štо је čеstо rаdiо i Dušаn Rаdоvić. Drаgо mi је štо sаm tеmе kоје Duškо niје pоznаvао, јеr ih u njеgоvо vrеmе niје bilо, pоglеdао umеstо njеgа. Istоvrеmеnо mi је i žао, јеr znаm dа bi ih оn pоglеdао duhоvitiје i ubitаčniје.“ Vidi još informacija

PROMO FOTO SA AUTOGRAMOM ALEKSANDRA SARIEVSOG IZ 1966. Poslata 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Aleksandar Sarievski (1922 -2002) bio je makedonski pevač i kompozitor. Odmah nakon Drugog svetskog rata, već 1946. snimio je za Radio Skoplje svoju prvu pesmu A bre nevesto oko kalešo, time je otpočela njegova bogata muzička karijera, koja je trajala gotovo šest decenija. Sarievski je bio jedan od osnivača poznatog makedonskog profesionalnog folklornog ansambla Tanec (osnovan 1949. godine u Skoplju), s kojim je sarađivao i nastupao tokom cele svoje karijere. Aleksandar Sarievski bio je vredan sakupljač i prvi interpretator makedonskih narodnih pesama, koje su u njegovoj izvedbi postale poznate širom sveta, poput pesama: Jovano, Jovanke, More sokol pie, Aber dojde Donke, Goričice Liljanova, Filizo mome, Uči me majko, karaj me i brojnih drugih pesama. Pored toga što je otkrivao bogato muzičko narodno blago, on je bio i autor brojnih pesama, pisanih u istoj tradiciji. Najpoznatija njegova kompozicija je svakako Zajdi, zajdi, jasno sonce, iako većina u bivšoj Jugoslaviji misli da je to makedonska narodna pesma, Sarievski je napisao i komponovao. Tokom bogate i plodne karijere je uradio oko 400 pesama, a sa koleginicom Vaskom Ilievom je snimio duete.

Estetski odlican, mehanicki mu je spala sekundara. Treba otvoriti i namestiti sto ja nemam kad da radim, pa ide upola cene. Mehanizam verujem da radi, al i kao figura je odlican.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. januar 1940 — Zagreb, 7. oktobar 2012) bio je akademski slikar iz Bosne i Hercegovine. U Ljubljani je 1963. godine završio slikarske studije na Akademiji lepih umetnosti u klasi Maksima Sedeja, a magistrirao je grafičko slikarstvo sa profesorom Rikom Debenjakom. Petanest godina docnije, Berber stiče poziciju profesora na Akademiji lepih umetnosti u Sarajevu. Od 1965. i prve samostalne izložbe u ljubljanskoj Gradskoj galeriji, karijera ovog umetnika kreće uzlaznom putanjom. Danas je Berber jedan od najpoznatijih grafičkih slikara na svetu koji je 1984. godine uvršćen u kolekciju galerije Tejt (Tate Gallery), stvarajući estetski i etički identitet svoje domovine poznat milionima ljudima. Skoro 40 godina svog umetničkog rada potrošio je kao istinski homo universalis sa slikanjem, grafičkim crtežima, ilustrovanjem i prepariranjem bibliografskih edicija, grafičkih i poetskih karti. Njegova scenografija i dizajn kostima zaživeli su u pozorištima u Ljubljani, Zagrebu i Vašingtonu. Svoj animirani film Tempo Sekondo (Tempo Secondo) završio je 1985. godine. Od 1966. godine Mersad Berber je dobio više od pedeset nagrada i priznanja. Pored mnogih međunarodnih nagrada, treba izdvojiti Zlatnu medalju i honorarnu diplomu na Prvoj međunarodnoj izložbi grafike u Trstu, prvu nagradu na 11-om Međunarodnom bijenalu u Sao Paolu, Honorarnu nagradu na 10-om Međunarodnom bijenalu u Tokiju, prvu nagradu na 7-mom Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, nagradu IKOM-a u Monte Karlu, nagradu grada Krakova na 4-om Međunarodnom bijenalu grafike i dr. 2007. godine postao je član Ruske akademije umetnosti. Od 1992. godine Mersad Berber je živeo u Zagrebu i Dubrovniku. Umro je 7. oktobra 2012. u Zagrebu....

Svi cepani,samo da se koriste slicice kojih ima oko 400 Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Autor - osoba Miłosz, Czesław, 1911-2004 Naslov Spasenje : izabrane pjesme / Česlav Miloš ; izbor i prevod Petar Vujičić ; predgovor Zdravko Malić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 163 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Malić, Zdravko Zbirka Mala biblioteka svjetske poezije (Broš.) Napomene Prevod dela: Poezje I-II Str. 5-27: Pjesnik pamćenja : uvod u čitanje Miloszeve poezije / Zdravko Malić Slika autora na unut. str. prednjeg i zadnjeg kor. lista. Predmetne odrednice Miłosz, Czesław, 1911-2004 – Poezija Česlav Miloš (1911–2004), poljsko-litvanski pesnik, književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu. MG45 (L)