Antologija novije srpske lirike (1911) je jedinstveno delo srpske književnosti prve polovine 20. veka i predstavlja knjige poezije sastavljene po strogim estetskim kriterijumima, u19 decembarskim pesmama. je 20. veka. Ova zbirka je, kako je istakao njen sastavljač, nastala upravo iz želje da se na jednom mestu nađu najlepše pesme srpske književnosti romantizma, realizma i moderne, počev od najlepših stihova Radila, Zv. preko Vojislava Ilića do Jovana Dučića, Milana Rakića i Stevana Lukovića. Bogdan Popović je bio jedan od najznačajnijih srpskih književnih kritičara i esejista. Rođen je u Beogradu 1863. godine. Čuveni književni kritičar umro je 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Poznavao je devet svetskih jezika. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine je postao profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. godine, sa prerastanjem Velike škole u univerzitet, postao i univerzitetski profesor. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedna od najvećih Popovićevih zasluga je pokretanje časopisa „Srpski književni glasnik“ 1901. godine. https://www.lektire.rs/predgovor-antologiji-novije-srpske-lirike-bogdan-popovic/ Tvrd povez, 351 str

DK 1 58577) VELIKI DOBROĆUDNI DŽIN VDDž , Roald Dal , Nova knjiga Beograd 2018 , VDDž ili Veliki dobroćudni džin je prije svega, priča o jednom neobičnom prijateljstvu. Osim toga, to je priča o dečjim strahovima, o hrabrosti, o snovima, o rastancima. I o mnogo toga još. Svako novo čitanje ovog romana Roalda Dala otkriva novi sloj. Čitaoce očekuje uzbudljiva i nježna priča. Velika i značajna djela skrivaju mnoga značenja i poruke, i zato je Roald Dal svakako jedan od velikih pisaca. A utoliko je veći što je svoje stvaralaštvo posvetio djeci. „Djeca su najvažnija publika“, „Na mladima svijet ostaje“, sve su to mnogo puta ponovljene i već izlizane fraze. Više ne treba da ih u prazno ponavljamo, već da, kao i Roald Dal uostalom, počnemo da vjerujemo u njih i da u skladu sa njima radimo. Film VDDŽ je zasnovan na istoimenoj knjizi slavnog Roalda Dala, koja je objavljena 1982. godine i od tada oduševljava čitatoce svih uzrasta. Nova adaptacija ujedinila je ponovno Spielberga i scenaristu neponovljivog E.T.-a, Melissu Mathison. U ulozi djevojčice Sophie ćemo gledati Ruby Barnhill, a ulogu dobroćudnog diva dobio je Mark Rylance. Ostale uloge igraju Rebecca Hall, Bill Hader, Jemaine Clement i Penelope Wilton. mek povez, format 14 x 20 cm , latinica, ilustrovano, 221 strana

m1 VELIKI DOBROĆUDNI DŽIN VDDž , Roald Dal , Nova knjiga Beograd 2018 , VDDž ili Veliki dobroćudni džin je prije svega, priča o jednom neobičnom prijateljstvu. Osim toga, to je priča o dečjim strahovima, o hrabrosti, o snovima, o rastancima. I o mnogo toga još. Svako novo čitanje ovog romana Roalda Dala otkriva novi sloj. Čitaoce očekuje uzbudljiva i nježna priča. Velika i značajna djela skrivaju mnoga značenja i poruke, i zato je Roald Dal svakako jedan od velikih pisaca. A utoliko je veći što je svoje stvaralaštvo posvetio djeci. „Djeca su najvažnija publika“, „Na mladima svijet ostaje“, sve su to mnogo puta ponovljene i već izlizane fraze. Više ne treba da ih u prazno ponavljamo, već da, kao i Roald Dal uostalom, počnemo da vjerujemo u njih i da u skladu sa njima radimo. Film VDDŽ je zasnovan na istoimenoj knjizi slavnog Roalda Dala, koja je objavljena 1982. godine i od tada oduševljava čitatoce svih uzrasta. Nova adaptacija ujedinila je ponovno Spielberga i scenaristu neponovljivog E.T.-a, Melissu Mathison. U ulozi djevojčice Sophie ćemo gledati Ruby Barnhill, a ulogu dobroćudnog diva dobio je Mark Rylance. Ostale uloge igraju Rebecca Hall, Bill Hader, Jemaine Clement i Penelope Wilton. mek povez, format 14 x 20 cm , latinica, ilustrovano, 221 strana

Autor - osoba Zubac, Pero, 1945- = Zubac, Pero, 1945- Naslov Mostarske kiše i Neko drugo more / Pero Zubac ; izbor Miroslav Antić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 (Zagreb : Vjesnik) Fizički opis 321 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Antić, Miroslav, 1932-1986 = Antić, Miroslav, 1932-1986 Zbirka Biblioteka Zlatno slovo Napomene Neki drugi Pero Zubac / Miroslav Antić: str. 313-314 Bilješka o piscu: str. 315. Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG95 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zamislite Smidžovo oduševljenje kada se jednog dana na prozoru pojavi mali čovek sa elisom na leđima! To je Karlson i on živi u kući na krovu. Uskoro Smidge i Karlson dele razne avanture, od borbe sa lopovima i igranja trikova do petlje i trčanja po krovovima. Zabava i haos izviru iz ovih šarmantnih, klasičnih priča. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; 14. novembar 1907—28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika,[3] a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika.[4] Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Rođena je 1907. kao Astrid Erikson, drugo od četvoro dece u porodici. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske.[6] Započela je rad u lokalnim novinama, a sa 18 godina se preselila u Stokholm. Četvrt veka je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjorgen. Književnim radom je počela da se bavi relativno kasno, u trideset sedmoj godini života, ali je već prvi roman „Britt-Marie lättar sitt hjärta“ („Brit Meri oslobađa svoje srce“) bio zapažen i osvojio je drugo mesto na takmičenju koje je organizovala izdavačka kuća u kojoj je radila. Međutim, već drugi roman Pipi Duga Čarapa (1945), osvojio je prvu nagradu i doneo joj je svetsku slavu. Pipi je prevedena na više od 60 jezika. Od 1967. dodeljuje se nagrada nazvana po njoj koju je na njen 60. rođendan ustanovila izdavačka kuća Rabén & Sjorgen.[7] Posle njene smrti vlada u Švedskoj je osnovala nagradu koja nosi njeno ime. Nagradni fond je 5 miliona kruna što je najveći iznos za nagradu u kategoriji dečje književnosti. Dela Napisala je 87 knjiga od kojih su najpoznatije: Pipi Duga Čarapa (1945) Majstor detektiv Blomkvist (1946) Mio, moj Mio (1954) Karlson na krovu (1955) Razmo u skitnji (1956) Emil iz leneberja (1971) Braća Lavlje Srce (1973) Ronja, razbonička kći (1981) Nagrade Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su: 1956 - Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman Mio, moj Mio (1954) 1958 – Medalja Hansa Kristijana Andersena za Razmo u skitnji 1971 – Zlatna medalja Švedske akademije 1978 – Nagrada nemačkih knjižara za mir Pored toga, dobijala je neke od najvećih nagrada za književnost kao što su: 1993 – Uneskova nagrada za književnost 1994 – The Right Livelihood Award Društveni angažman i uticaj Astrid Lindgren se zalagala za prava deteta, ali, kao veliki ljibitelj prirode, i za zaštitu životinja. Godine 1988. je zahvaljujući njenom zalaganju donet zakon koji štiti domaće životinje – Lex Astrid.[6] Zahvaljujući njenom zalaganju Švedska je bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci.[8] Jedan asteroid je nazvan po njoj - 3204 Lindgren. Njene beleške i rukopisi nalaze se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine. Od 2014. godine na novčanici od 20 švedskih kruna nalazi se njen lik.

MILOVAN VITEZOVIĆ KAD JE NEVEN BIO SUNCE Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMEN Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ S MILIM BOGOM Tvrdi povez Izdavač Bookland Knjiga „S milim Bogom“ je zbirka uglavnom kratkih, a neposrednih i radosnih pesama o deci i veri. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

Autor - osoba Vыsockiй, Vladimir Semënovič, 1938-1980 = Vysockij, Vladimir Semënovič, 1938-1980 Naslov Bio sam duša lošeg društva : poezija i proza / Vladimir Visocki ; preveo s ruskog Andrij Lavrik Jedinstveni naslov Poэziя i proza. srp Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1997 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1997 (Novi Sad : MBM-plas) Fizički opis 174 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Lavrik, Andrij = Lavrik, Andrij Novikov, Nikolaй Vladimirovič, 1911-1997 = Novikov, Nikolaî Vladimirovič, 1911-1997 Krylov, A. E. Zbirka ǂBiblioteka ǂBIS ; ǂknj. ǂ45 (broš.) Napomene Prevod dela: Poэziя i proza / Vladimir Vыsockiй. Čitamo Visockog / Vl. Novikov: str. 154-167 Komentari / A. Krilov: str. 168-174. Predmetne odrednice Visocki, Vladimir Semjonovič, 1938-1980 Vladimir Semjonovič Visocki (rus. Влади́мир Семёнович Высо́цкий; Moskva, 25. januar 1938 — Moskva, 25. jul 1980) je bio ruski pevač, pesnik, pozorišni i filmski glumac i pisac. Visocki se smatra jednim od najvećih ruskih umetnika svih vremena, koji je ostavio dubok i trajan trag u ruskoj kulturi. Iako ga je tokom života zvanična vlast bivšeg Sovjetskog Saveza uglavnom ignorisala, Visocki je dostigao veliku slavu i čak i danas ima značajan uticaj na mnoge ruske muzičare i glumce. Biografija Vladimir Visocki je rođen u Moskvi u porodilištu 3. Meščanskaja ul. (61/2). Njegov otac Semjon Volfovič (Vladimirovič) (1915–1997) bio je pukovnik sovjetske vojske, poreklom iz Kijeva. On je bio Jevrej. Vladimirova majka Nina Maksimovna (rođena Serjogina, 1912–2003) bila je Ruskinja i radila je kao prevodilac za nemački jezik. Porodica Visockog živela je u moskovskom komunalnom stanu u surovim uslovima i imala ozbiljne finansijske poteškoće. Kada je Vladimir imao 10 meseci, Nina se morala vratiti u svoju kancelariju u birou za prepise sovjetskog Ministarstva za geodeziju i kartografiju (radila je na stavljanju nemačkih mapa na raspolaganje sovjetskoj vojsci) kako bi mužu pomogla da zaradi za život njihove porodice. Profesionalni život Godine 1955. Vladimir se upisao na moskovski Institut civilnog inženjerstva, ali se ispisao već nakon jednog semestra, odlučivši se za glumačku karijeru. Godine 1959. počeo je da glumi u manje uloge u pozorištu Aleksandar Puškin. Godine 1964. na poziv svog bliskog prijatelja i mentora, režisera Jurij Ljubimovova prešao je u pozorište Taganka. U tom pozorištu Visocki je prvi put došao na naslovnice svojim nastupima u glavnim ulogama u Šekspirovom Hamletu i Brehtovom Životu Galilejevom. Pozorište Taganka je u to vreme često bilo predmet državnog progona zbog političke nelojalnosti i etničkog porekla, što je Visockog nadahnulo da se u intervjuima naziva „prljavi Žid” (жид пархатый). U to vreme pojavljuje se i u nekoliko filmova, u kojima su se našle i neke njegove pesme. Glavnina njegovih pesama iz tog razdoblja nije dobila službeno priznanje od državne diskografske kuće koja je tada imala monopol na izdavanje ploča. Njegova je popularnost ipak nastavila da raste, a dolaskom prenosivih kasetofona u Sovjetski Savez, njegova muzika je, presnimavanjem kaseta, postala dostupna širokim masama. Postao je prepoznatljiv po svojem jedinstvenom načinu pevanja i stihovima koji su humorističnim uličnim žargonom komentarisali socijalna i politička zbivanja. Njegove stihove slušali su milioni sovjetskih građana u svim delovima države. Brakovi Visockijeva prva žena je bila Iza Žikova. Svoju drugu ženu, Ljudmilu Abramovu, upoznao je 1961. Venčali su se 1965. godine i imali dva sina, Arkadija i Nikitu. Dok je bio u braku imao je ljubavnicu Tatjanu Ivanenko, a godine 1967. zaljubio se je u Marinu Vladi, francusku glumicu ruskog porekla, koja je radila u Mosfilmu na zajedničkoj sovjetsko-francuskoj produkciji. Marina je tada bila udata i već imala 3 dece. Venčali su se 1969. godine. U početku su održavali vezu na daljinu, jer Marina nije mogla da dolazi u Sovjetski Savez, a Vladimir je teško izlazio iz Sovjetskog Saveza. Kako bi se lakše viđali Marina se učlanila u Komunističku partiju Francuske, što je malo ublažilo stav sovjetske vlade prema Visockom. Problemi njihove veze na daljinu odražavaju se u nekoliko njegovih pesama. Kasne godine Sredinom 1970-ih, Visocki je bolovao od alkoholizma. Mnoge njegove pesme iz tog vremena direktno ili metaforički odnose se na alkoholizam, ludost, opsednutost. Tada je bilo i vreme najveće popularnosti njegove muzike pa ga državna diskografska kuća više nije mogla ignorisati, te je odlučila da izda nekoliko njegovih ploča u kasnim 1970-im. Tada su već milioni te pesme imali na kasetama i znali ih napamet. Istovremeno je dobio i službena priznanja kao pozorišni i filmski glumac. Iako uspešan kao glumac, za život je zarađivao na koncertnim turnejama. Većinu zarađenog novca je trošio na drogu, a bio je zavisan od amfetamina i opijata. Sve je to dovelo do propadanja zdravlja i smrti usled zastoja srca u njegovoj 42. godini. Smrt Njegovo telo bilo je izloženo u pozorištu Taganka, gde je održana pogrebna ceremonija. Sahranjen je na groblju Vagankovskoj u Moskvi, pretpostavlja se da je pogrebu prisustvovalo milion ljudi. Hiljade ljudi napustilo je stadion u Moskvi na kojem su se tada održavale Olimpijske igre, kako bi prisustvovali pogrebu. Posthumno ga je odlikovala sovjetska vlada. Nasleđe Na dan rođenja Vladimira Visockog u mnogim gradovima diljem Rusije održavaju se muzički festivali. Asteroid 2374 Vladvysotskij, kojeg je otkrila Ljudmila Žuravljeva, nazvan je prema Vladimiru Visockom. Filmografija 1959: The Yearlings (Сверстницы) (Mosfilm, Director: Vasiliy Ordynsky) 1961: Dima Gorin`s Career (Карьера Димы Горина) (Maksim Gorky Studio, Director: Frunze Dovlatyan & Lev Mirsky) as Sofron 1962: 713 Requests Permission to Land (713-й просит посадку) (Lenfilm, Director: Grigory Nikulin) as an American sailor 1962: Shore Leave (Увольнение на берег) (Mosfilm, Director: Felix Mironer) as Pyotr 1962: Greshnitsa (Director: Gavriil Egiazarov and Fyodor Filippov) 1963: Penalty Kick (Штрафной удар) (Maksim Gorky Studio, Director: Veniamin Dorman) as Aleksandr Nikulin 1964: The Alive and the Dead (Живые и мёртвые) (Mosfilm, Director: Aleksandr Stolper) 1965: Our House (Наш дом) (Mosfilm, Director: Vasily Pronin) as Mechanic 1965: On Tomorrow`s Street (На завтрашней улице) (Mosfilm, Director: Fyodor Filipov) as Pyotr Markin 1965: The Cook (Стряпуха) (Mosfilm, Director: Edmond Keosayan) 1966: Стрyапукха (Director: Edmond Keosayan) 1966: I Was Born in Childhood (Я rodom iz detstva) (Belarusfilm, Director: Viktor Turov) 1966: Vertical (Вертикаль) (Odessa Film Studio, Director: Stanislav Govorukhin and Boris Durov) as Volodya, the radio operator 1966: Sasha-Sashen`ka (Саша-Сашенька) (Belarusfilm, Director: Vitaly Chetverikov) as Singer with Guitar (uncredited) 1967: Brief Encounters (Короткие встречи) (Odessa Film Studio, Director: Kira Muratova) as Maksim 1967: War Under the Rooftops (Война под крышами) (Belarusfilm, Director: Victor Turov) 1968: Two Comrades Were Serving (Служили два товарища) (Mosfilm, Director: Yevgeny Karelov) as Alexander Brusentsov 1968: Intervention (Интервенция) (Lenfilm, Director: Gennadi Poloka) as Michel Voronov / Brodsky 1969: Taiga`s Master (Хозяин тайги) (Mosfilm, Director: Vladimir Nazarov) 1969: Dangerous Tour (Опасные гастроли) (Odessa Film Studio; Director: Georgi Yungvald-Khilkevich) as George Bengalsky 1969: White Blast (Белый взрыв) (Odessa Film Studio, Director: Stanislav Govorukhin) as Kapitan 1973: The Fourth (Четвёртый) – Mosfilm; Director: Alexandr Stolper 1973: The Bad Good Man (Плохой хороший человек) (Lenfilm, Director: Iosif Kheifits) as Von Koren 1975: The Only Road (Единственная дорога) (Mosfilm & Titograd Studio, Director: Vladimir Pavlovich) as Sofer Solodov 1975: Kontrabanda (Director: Stanislav Govorukhin) (singing voice) 1975: The Flight of Mr. McKinley (Бегство мистера Мак-Кинли) (Mosfilm, Director: Mikhail Schweitzer) as Bill Siger, a singer 1976: The Only One (Единственная) (Lenfilm, Director: Iosif Heifits) as Boris Ilyich, muzikalno-khorovogo kruzhka 1976: How Czar Peter the Great Married Off His Moor (Сказ про то, как царь Пётр арапа женил) (Mosfilm, Director: Alexander Mitta) as Ibragim 1976: 72 градуса низхе нулyа (Director: Sergei Danilin and Yevgeni Tatarsky) (singing voice) 1977: They`re Together (Они вдвоём) (Mafilm, Director: Márta Mészáros) 1979: The Meeting Place Cannot Be Changed (Место встречи изменить нельзя) (TV Mini-Series, Director: Stanislav Govorukhin) as Gleb Zheglov 1979: Little Tragedies (Маленькие трагедии) (TV Mini-Series, Director: Mikhail Schveytser) as Don Juan (final appearance) MG140 (N)

Interpress, Beograd, Mek povez, 16 strana ILUSTRACIJE DUSAN VUKOTIC I RUDOLF BOROSAK! EKSTREMNO RETKO! U VEOMA DOBROM STANJU Душан Вукотић (Билећа, 7. фебруар 1927 — Загреб, 8. јул 1998) је био филмски редитељ, сценариста, аниматор, једини југословенски оскаровац и професор на Филмској академији у Загребу, члан Црногорске академије наука и умјетности. Биографија Рођен је 1927. у Билећи, гдје је провео дјетињство.[1][2] Његов отац је био службеник, па су се због посла преселили у Загреб.[2] Још за време студентских дана на загребачком Архитектонском факултету крајем четрдесетих година прошлог века постаје стални карикатурист у хумористичком недељнику „Керемпух“. Објављује такође у „Јежу“, „Вјеснику“, „Филмској култури“ и другим. На цртаном филму ради од 1951. године. Почео је у загребачком „Дуга-филму“. Дебитује са цртаним филмом „Како се родио Кићо“. Од 1956. године ствара у „Загреб филму“, предузећу за производњу документарних и кратких филмова у којем је основан Студио за цртани филм. Те године настаје „Несташни робот“ за који је на 3. југословенском филмском фестивалу у Пули Душан Вукотић добио Златну арену у категорији цртаног филма. То је била прва ауторска награда додељена нашем цртаном филму. Две године касније, у оквиру смотре светског анимираног филма у Кану 1958. године приказано је седам југословенских филмова од којих су три Вукотићева: „Каубој Џими“, „Чаробни звуци“ и „Абракадабра“. На овим сусретима првим пут је лансирана синтагма „Загребачка школа цртаног филма“. Филм „Сурогат“, ингениозну асоцијацију на савремене уметнине, синтетске творевине које преплављују сва подручја цивилизације, завршава 1961. године. Овај филм је 1962. године добио Оскара. Био је то први Оскар додељен неамеричком аутору цртаног филма. Вукотић је у својим филмовима комплетан аутор: режира, црта, анимира и, углавном сам себи пише сценарије. Експериментише комбиновањем цртаног и играног филма (`Мрља на савјести“ 1967, „Опера кордис“ 1968, „Арс грација артис“ 1970, „Скакавац“ 1975. и други). Поред анимираних Душан Вукотић је реализовао низ документарних, информативних, телевизијских, рекламних и три дугометражна играна филма. То су „Седми континент“ 1966, `Акција стадион` 1977. и „Гости из галаксије“ 1981. године. Вукотић је својим филмовима освојио 146 домаћих и међународних награда. Награђиван је на свим најзначајнијим међународним филмским фестивалима као што су фестивали у Берлину, Мелбурну, Лондону, Сан Франциску, Бергаму, Оберхаузену, Корку, Карловим Варима, Ансију, Монтевидеу, Мексико Ситију, Холивуду, Прагу, Манхајму, Њујорку, Кану, Милану, Барселони, Лајпцигу, Трсту, Атланти, Техерану и другим. Међународном наградом за животно дело „за изузетан допринос уметности анимације“ наградила га је 1987. године Међународна асоцијација цртаног филма.[3] Душан Вукотић је 25 година предавао филмску режију на Академији за казалиште, филм и телевизију у Загребу. По њему је названа награда која се додељује на Фестивалу анимираног филма.[4] Borošak, Rudolf, hrvatski filmski scenograf, crtač i redatelj (Zagreb, 10. III. 1932 – Zagreb, 6. II. 2022). Završio je Školu primijenjenih umjetnosti u Zagrebu, a od 1957. djelovao kao scenograf (tj. crtač pozadina) u mnogim animiranim filmovima Studija za crtani film Zagreb filma, među kojima i u više istaknutih ostvarenja u režiji Borivoja Dovnikovića, Nedeljka Dragića, Zlatka Grgića, Aleksandra Marksa i Vladimira Jutriše te Dušana Vukotića. Sedamdesetih i 80-ih godina XX. st. ostvario je više autorskih crtanih filmova u kojima slijedi poetiku Zagrebačke škole crtanog filma (Astralis, 1972; Univerzum, 1976; Slika, 1980; San, 1982; Klaun, 1987; Genesis, 1988). Radio je kao crtač pozadina i u seriji Profesor Baltazar.

Logopedske vežbe : mala vežbanka za pravilan izgovor glasova - Maja Enis Autor:: Maja Enis Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Enco Book Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 87 Pismo: Ćirilica Format: 24 cm Stanje : Lepo ocuvana, cista unutrasnjost. Ako vaše dete teško izgovara glasove S, Z, C, Đ, Č, DŽ, Š ,L, R ili LJ, ova vežbanka je idealna za njega. Vežbanka je namenjena i vama, roditeljima, da bi vam pomogla da lako uz igru uvežbavate izgovor problematičnih glasova koje vaše dete teže usvaja. Format ove naše vežbanke je praktičan i možete da je nosite svuda sa sobom. Sa detetom tako možete vežbati kod kuće ili dok putujete, čekate red kod lekara, u poseti kod bake i sl. Važno je da šta više vežba i što pre savlada pravilan izgovor svih glasova. Razlozi zašto, prema poslednjim istraživanjima sve više dece ima neki od govornih poremećaja su razni. Od organskih prepreka, zubića koji još nisu izrasli pa prave probleme pri izgovoru , dete provodi previše vremena pred televizorom ili roditelji i odrasli tepaju deci, pa ona nemaju jasne i dobre primere iz okoline itd. U svakom slučaju dete mora do navršene pete godine da usvoji sve glasove i da ih izgovara pravilno. Što se duže glasovi izgovaraju nepravilno biće teže da se greške isprave. Ova vežbanka svakako nije zamena za poset logopedu koji treba dijagnostikovati problem i odrediti način vežbanja. Ona može da bude korisna Vama roditeljima kao gotov materijal jednostavnih vežbica koje će vam pomoći u uvežbavanju izgovora „problematičnih“ glasova kod vašeg deteta.Pored vežbica za pravilan izgovor , u ovoj vežbanci pronaćićete i vežbe za jačanje govornog aparata vašeg deteta.Za sve što radimo i postižemo potrebna je vežba, tako i za pravilan izgovor.

Stanje: nedostaje deo rikne, kao na slici, unutra bez pisanja, podvlačenja, pečata... Autor - osoba Mallarmé, Stéphane, 1842-1898 = Malarme, Stefan, 1842-1898 Naslov Poezija / Stefan Malarme ; izbor, prevod, predgovor i beleške Kolja Mićević Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1985 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis LXXXVII, 366 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mićević, Kolja Zbirka ǂBiblioteka ǂNolit. Poezija / [Nolit, Beograd] (Karton sa omotom) Napomene Autobiografija Stefana Malarmea u obliku pisma Polu Verlenu: str. V-LXXXVII Bibliografija: str. 351-363. Predmetne odrednice Malarme, Stefan, 1842-1898 Stefan Malarme (1842–1898) je svojim pesničkim delom, a naročito praktičkim istraživanjima pesničke forme i razmišljanjima o suštini i funkciji poezije široko uticao na francusku i evropsku poeziju XX veka. „Malarme je stvorio u Francuskoj pojam teškog pisca`, kaže Pol Valeri. „On je uveo u umetnost obavezu na intelektualni napor. Time je uzdigao položaj čitaoca; i, sa divljenja dostojnim razumevanjem za istinsku slavu, izabrao je sebi među svetom maleni krug posebnih čitalaca koji, pošto su ga jednom probali, nisu više mogli trpeti nečiste pesnike, neposredne i bez odbrane. Pošto su pročitali njega, sve ostalo im je izgledalo naivno i slabačko.” Izuzev nekoliko pesama, Kolja Mićević je preveo čitavo Malarmeovo pesničko delo, i snabdeo ovu knjigu iscrpnim predgovorom i beleškama. Ovom je knjigom Malarmeova poezija, naporedo sa nadahnutim tumačenjem njegovih pesničkih ideja, prvi put predstavljena našim čitaocima. Stefan Malarme (Stéphane Mallarmé) je bio francuski pjesnik i književni kritičar. Rođen je 18. marta 1842. godine u Parizu, a umro je 09. septembra 1898. godine u Vulen sir Senu. Jedan je od osnivača simbolizma, a njegovo stvaralaštvo je uticalo na kubizam, futurizam, dadaizam i nadrealizam. Malarme je živio mirnim životom, posvećenom poeziji. Novim pjesničkim jezikom stvarao je čistu poeziju. U težnji stvaranja ovakve vrste poezije izbjegavao je imenovanje stvari, stvarajući njihovu atmosferu. Svojim pjesničkim izražavanjem nije kazivao, nego nagovještavao, nije djelovao opisom, nego sugestijom. Veliku važnost davao je jeziku, kao moćnom sredstvu pjesničkog izražavanja. Lični život Malarme je rođen, odrastao i školovao se u Parizu. Iako je potekao iz porodice činovnika, odlučio je da svoju karijeru usmjeri prema jezicima i književnosti. Diplomirao je 1960. godine. Engleski jezik je usavršavao na studijama u Londonu. Radio je kao profesor engleskog jezika. Tokom profesorske karijere premještan je u mnoge škole širom Francuske, a onda je zaposlen u jednoj od pariskih škola gdje je radio do penzije. Proveo je veći dio svog života u relativnom siromaštvu. Povremeno je okupljao intelektualce u svojoj kući, gdje su raspravljali o umjetnosti, poeziji i filozofiji. Malarme je uticao na rad velikog broja pisaca. Svoj dom je pretvorio u neku vrstu književnog salona, gdje su se vodile debate do kasno u noć po pitanju umjetnosti i poezije. Snažno je uticao na pjesnike sa kojima je bio u prijateljskom odnosu. Za njih je on bio uzor modernog, simboličkog pjesnika. Grupa intelektualaca koja se sastajala u njegovoj kući nazvana je „utorkaši“, jer su se okupljali utorkom, a među njima bile su mnoge važne književne ličnosti, kao što su: Vilijam Batler Jejts (William Butler Yeats), Rajner Marija Rilke (Rainer Maria Rilke), Pol Verlen (Paul Verlaine) i drugi. Živio je mirnim profesorskim životom, lišenog boemije. Posvetio je život poeziji. Smatra se duhovnim ocem velikog niza avangardnih pravaca u poeziji 19. vijeka. Malarme se oženio 10. avgusta 1863. godine sa Marijom Kristinom Gerardom (Maria Christina Gerhard. Njihova ćerka Ženeviv Malarme (Geneviève Mallarmé) je rođena 19. novembra 1864. godine. Četiri godine prije smrti objavio je prvi izbor svojih pjesama i proze „Stihovi i proza“. Tokom cijelog života ostao je skroman. Stvarao je predano, uporno i tiho. Iako je prilično kasno stekao priznanje za svoj rad, danas se smatra važnom pjesničkom figurom, jer je doprinijeo razvoju evropske poezije. Malarme je umro u Vulen sir Senu, 09. septembra 1898. godine. Nije stigao da završi svoje posljednje djelo koje je naslovio „Veliko djelo“ (Grande Oeuvre). U Francuskoj, u Vilenu na Seni nalazi se Muzej Malarmea. Muzej je napravljen u kući u kojoj je Malarme živio pred kraj svog života. Pjesnička karijera Malarmeov početni rad je nastao pod uticajem Čarlsa Bodlera (Charles Baudelaire). Tokom cjeloživotnog pjesničkog rada zadržao je kult ljepote i težnje za idealnim. Prvobitno, parnasovsko pjesništvo bilo je obimnije od njegovog kasnijeg simboličkog pjesništva. Svoji prvu pjesmu „Placet“ Malarme je objavio u francuskom magazinu „Le Papillon“. Njegov kasniji stil anticipira mnoge fuzije između poezije i drugih umjetnosti, što je došlo do izražaja u 20. vijeku. Nastojao je ostvarenju čiste poezije kojom bi dosegnuo suštinu pojava i stvari, odnosno čistu ideju. Većina njegovog kasnijeg rada vezano je za stil pisanja kojim istražuje odnos između sadržaja i oblika, između teksta i rasporeda riječi. Vremenom je postao vodeći pjesnik simboličkog pokreta. Mnogi prevodioci su ustanovili da su njegove pjesme teško prevodive na engleski jezik. To je dijelom posljedica složene prirode velikog dijela njegovog stvaralaštva, ali i važne uloge koju u njegovoj poeziji igra zvuk riječi, a ne njihovo značenje. Malarmeova poezija inspirisala je nekoliko muzičkih kompozicija. Klod Debesi (Claude Debussy) je komponovao muziku za Malarmeovo djelo. Malarme je poeziju doživljavao kao savršen izraz ljepote. Po njemu, poezijom se ne imenuju stvari, nego se stvara atmosfera, ona djeluje sugestijom. Poezija koju je Malarme stvarao karakteristična je po odsustvu predmeta, mistična je i nevidljiva. U cilju sugestije apsolutne ideje, on je simbolima, riječima i muzičkim efektima prenosio neizrecivo, razvijao je zamršeni splet riječi. Ovakva poezija u kojoj se jednaka važnost daje zvukovnoj i sadržajnoj vrijednosti odstupa od tradicionalnih vrijednosti oslikavanja konkretne stvarnosti. Malarme se smatra začetnikom hermetičke poezije. To je zatvoreni tip poezije u kojoj se jezičkim savršenstvom prima viša, apsolutna stvarnost. Pjesnik teži zamračenju smisla pjesme, pri čemu čitalac može samo da nasluti njeno značenje. U jezičkoj strukturi narušena je sintaksa i logika. Stihovi su zbijeni, svedeni na simbole. Malarmeova poezija je nejasna i zatvorena, nju mogu da razumiju određene, kultivisane osobe, zbog toga se ona smatra aristokratskom poezijom. Ona nije stvarana za široke mase ljudi. Godine 1914. je objavio jedno od najznačajnijih djela svoje karijere, takođe karakteristično po izrazitoj zatvorenosti, koje nosi naslov „Jedno bacanje kocke nikad neće uništiti slučaj“. Iako je svojim radom izvršio veliki uticaj na čitavu jednu generaciju mladih simbolista i doprinijeo razvoju poezije 20. vijeka, imao je izrazito mali broj čitaoca. Njegovo najbolje ostvarenje je poema „Popodne jednog fauna“, ali isto tako, bitno se ističe poema „Azur“. Tvorac je dužih pjesničkih tvorevina. U pjesmi „Labud“ izražava stvaralačku nemoć. Labud je simbol pjesnika, a zaleđeno jezero je pjesnikova stvaralačka nemoć. Malarme pjeva o uzaludnosti i otmjenoj ljepoti u prividu. Pjesma je po formi sažeta. Napisana je u formi soneta, sastavljena je od dva katrena i dvije tercine. U stihu prevladava dvanaesterac. Rima postoji, ali je isprekidana. Motiv labuda uzet je iz prirode kao simbol za isticanje dublje ideje. Na motivima se gradi tematika pjesme i ističe njena ideja. Kroz strofe se javljaju razni motivi: motiv krila (jezero je simbol pjesnikovog svijeta, a krila su njegovo pjesništvo), motiv slobode (sloboda za pjesnika je uzaludno htijenje), motiv bijele smrti (metafora za snijeg, simbol zaborava pjesnikovih dijela), motiv slabosti (metafora za labuda, ali i za pjesnika). Bibliografija „Popodne jednog fauna“ (L’après-midi d’un faune , 1876. godine) „Sabrane pjesme“ (Poésies, 1887. godine) „Stihovi i proza“ (Vers et prose, 1893. godine) „Stranice“ (Pages, 1891. godine) „Muzika i književnost“ (La musique et les lettres, 1891. godine) „Lutanja“ (Divagations, 1897. godine). MG62 (N)

Ima pečat biblioteke, nedostaje najavni list, inače dobro očuvano unutra. Ilustracije Vjera Lalin. Autor - osoba Lukšić, Irena Naslov Zrcalo / Irena Lukšić ; [ilustrirala Vjera Lalin] Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1983 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 104 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Lalin, Vjera Zbirka Biblioteka Vjeverica ISBN (Karton) Irena Lukšić Rođena 1953. u Dugoj Resi, gdje je i umrla 2019. godine. Diplomirala i doktorirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Piše prozu, drame, eseje, TV i radio drame, filmske scenarije, stručne i znanstvene radove, te prevodi s ruskog. Proza joj je prevođena na engleski, makedonski, njemački, slovenski i turski jezik. Zastupljena u antologijama. Urednica je Biblioteke Književna smotra i Na tragu klasika, članica redakcija nekoliko domaćih i stranih časopisa, suradnica više međunarodnih znanstvenih projekata. Suradnica je američke Encyclopedia of World Literature in the 20th Century, Dictionary of Literary Biography i baltičkih studija o ruskoj emigraciji te najvažnijih domaćih enciklopedijskih izdanja. Povremeno nastupa kao gostujući profesor u zemlji i inozemstvu. Sudjelovala je na četrdesetak međunarodnih znanstvenih simpozija. U domaćim i stranim stručnim publikacijama objavila je tristotinjak radova o ruskoj i hrvatskoj književnosti. Više puta studijski boravila u Rusiji. Dobitnica je nagrade za kulturu Kata Pejnović (1989), Zlatne plakete Matice hrvatske za Dnevnik Dragojle Jarnević (2001), nagrade J. J. Strossmayer za Dnevnik Dragojle Jarnević (2001), nagrade Kiklop za najbolju biblioteku Na tragu klasika (2007, 2008, 2009), zatim Nagrade austrijskog Kulturkontakta za ukupno književno stvaralaštvo, prevodilački i urednički rad (2009), Godišnje nagrade Društva hrvatskih književnih prevodilaca za najbolji prijevod fikcionalnog djela (2009), Prve nagrade na Natječaju za kratku priču Zlatko Tomičić Književnoga kruga Karlovac (2009), Treće nagrade na Natječaju za kratku priču Petar Zoranić Zadarskog lista (2010), Javno priznanje Grada Duge Rese za književni, prevodilački i urednički rad (2010), nagrade Iso Velikanović za najbolji prijevod (2011), nagrade Kiklop za urednicu godine (2011, 2012) te nagrade Kiklop za najbolju knjigu eseja (2013). Objavila: Konačište vlakopratnog osoblja (roman, 1981), Zrcalo (roman za djecu, 1983), Sedam priča ili jedan život (pripovijetke, 1986), Traženje žlice (roman, 1987), Noći u bijelom satenu (pripovijetke, 1995), Nova ruska poezija (panorama novije ruske poezije, dvojezično izdanje, 1998), Soc-art : tekstovi i kritika (zbornik, 1998), Jednostavna istina : ruska pripovijetka XX. stoljeća (panorama ruske pripovijetke, 1998), Antologija ruske disidentske drame (1998), Ruska emigrantska književna kritika (1999), Hrvatska/Rusija : kulturno-povijesne veze (dvojezično, 1999), Povratak slomljene strijele (roman, 2000), Sjajna zvijezda Rovinja (pripovijetke, 2001), Hrvatska i svijet : zbornik (2002), Krvavi mjesec nad Pompejima (pripovijetke, 2002, 2007), Ruska književnost u Svemiru (studije, 2003), Treći val : književnost i život ruske dijaspore posljednjih desetljeća XX. stoljeća (2004), Tajni život laponske princeze (pripovijetke, 2004), Katalog važnih stvari (kolumne, 2005), Pismo iz Sankt Peterburga (roman, 2006, 2008), Ruski emigranti u Hrvatskoj između dva rata (zbornik, 2006), Ogledi o ruskoj književnosti (2006), Šezdesete : The Sixties (zbornik, 2007), Brodski! : život, djelo : (1940-1996) (zbornik, 2007), Nebeski biciklisti (roman, 2008), Duga Resa – Ixtlan (pripovijetke, 2008), Dnevnici, snevnici, rječnici, dnevnička i esejistička proza (2009), Sedamdesete (zbornik, 2010), Vjesnici nove književnosti : prikazi, recenzije, nacrti (2010), Blagovati na tragu klasika : kuharica za čitanje, čitanka uz kuhanje (2011), Gradovi, sela, dvorci : vodič za literarne putnike (2012), Očajnički sluteći Cohena (roman, 2013), Idoli i barabe : slavne osobe u književnim djelima (ogled, 2014), Klasici ostavljeni mačkama : pokušaj drukčijega čitanja književnih tekstova (eseji, 2015), Berlin-Pariz (roman, 2016) i Sve o sestri Robina Hooda (roman, 2018). Lalin, Vjera, hrvatska slikarica (Zagreb, 10. III 1947). Diplomirala na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu 1974 (I. Lovrenčić) te bila suradnica Majstorske radionice Lj. Ivančića (1975–77). U kombiniranoj tehnici minucioznim crtežom stvara nadrealne, halucinantne prizore morbidnih i tjeskobnih sadržaja (Homoidi, 1976; Moj otac, 1981). U ciklusu Raspela (1990) nadahnuta je starim dalmatinskim raspelima, a u Bestijariju (1995–98) ljudskom bešćutnošću i ratom. Bavi se ilustriranjem i opremom knjiga (I. Kušan, Domaća zadaća; J. L. Borges, Priručnik fantastične zoologije). MG21 (N)

Novi prevod! Autor - osoba Lindgren, Astrid, 1907-2002 = Lindgren, Astrid, 1907-2002 Naslov Pipi Duga Čarapa / Astrid Lindgren ; prevela sa švedskog Slavica Agatonović ; ilustrovala Manja Radić Mitrović Jedinstveni naslov Pippi Långstrump. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 2019 Izdanje [5.] izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Odiseja, 2019 (Beograd : Caligraph) Fizički opis 146 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milosavljević, Slavica, 1965- = Milosavljević, Slavica, 1965- Radić Mitrović, Manja, 1982- = Radić Mitrović, Manja, 1982- Zbirka ǂBiblioteka ǂProzna putovanja / [Odiseja, Beograd] (broš.) Napomene Autorkina slika na presavijenom delu kor. lista Prevod dela: Pippi Långstrump / Astrid Lindgren Tiraž 2.000 Astrid Lindgren: str. 139-140 Beleška o prevoditeljki: str. 145-146. Stanje: na predlistu je bila posveta koja je prekrečena belilom, inače veoma dobro očuvano. Kako najlepše provesti detinjstvo? Zna se, u društvu Pipi Duge Čarape! Pipi se u sve razume. Pipi ume svašta, a najbolje od svega smišlja šašave avanture. Pipi je jaka. Pipi je hrabra i radoznala. Pipi je svoj gazda. Živi sama, bez odraslih i njihovih pravila. Pipi ne ide u školu nego u pustolovine. Pipi ima pun kovčeg zlatnika i glavu punu mašte. Pipi ima majmuna, konja i najbolje drugare, Aniku i Tomija. Pipi je omiljena drugarica miliona dece širom sveta. U čast Pipinog sedamdesetog rođendana predstavljamo vam prvu knjigu doživljaja Pipi Duge Čarape u novom prevodu i novom, slavljeničkom ruhu. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; Vimerbi, 14. novembar 1907 – Stokholm, 28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. godine našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika, a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika. Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Rođena je 1907. godine kao Astrid Erikson, drugo od četvoro dece u porodici. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske. Započela je rad u lokalnim novinama, a sa 18 godina se preselila u Stokholm. Četvrt veka je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjorgen. Književnim radom je počela da se bavi relativno kasno, u trideset sedmoj godini života, ali je već prvi roman „Britt-Marie lättar sitt hjärta“ („Brit Meri oslobađa svoje srce“) bio zapažen i osvojio je drugo mesto na takmičenju koje je organizovala izdavačka kuća u kojoj je radila. Međutim, već drugi roman Pipi Duga Čarapa (1945), osvojio je prvu nagradu i doneo joj je svetsku slavu. Pipi je prevedena na više od 60 jezika. Od 1967. dodeljuje se nagrada nazvana po njoj koju je na njen 60. rođendan ustanovila izdavačka kuća Rabén & Sjorgen. Posle njene smrti vlada u Švedskoj je osnovala nagradu koja nosi njeno ime. Nagradni fond je 5 miliona kruna što je najveći iznos za nagradu u kategoriji dečje književnosti. Dela Napisala je 87 knjiga od kojih su najpoznatije: Pipi Duga Čarapa (1945) Majstor detektiv Blomkvist (1946) Mio, moj Mio (1954) Karlson na krovu (1955) Razmo u skitnji (1956) Emil iz leneberja (1971) Braća Lavlje Srce (1973) Ronja, razbonička kći (1981) Nagrade Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su: 1956 – Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman Mio, moj Mio (1954) 1958 – Medalja Hansa Kristijana Andersena za Razmo u skitnji 1971 – Zlatna medalja Švedske akademije 1978 – Nagrada nemačkih knjižara za mir Pored toga, dobijala je neke od najvećih nagrada za književnost kao što su: 1993 – Uneskova nagrada za književnost 1994 – The Right Livelihood Award Društveni angažman i uticaj Astrid Lindgren se zalagala za prava deteta, ali, kao veliki ljibitelj prirode, i za zaštitu životinja. Godine 1988. je zahvaljujući njenom zalaganju donet zakon koji štiti domaće životinje – Lex Astrid. Zahvaljujući njenom zalaganju Švedska je bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci. Jedan asteroid je nazvan po njoj – 3204 Lindgren. Njene beleške i rukopisi nalaze se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine. Od 2014. godine na novčanici od 20 švedskih kruna nalazi se njen lik. MG138 (N)

Vajat, 2001. Pečat biblioteke (vidi se na slici), inače odlično očuvano, verovatno nekorišćeno. Izbor pesama iz svih dosad objavljenih knjiga poezije Marije Knežević, i jedne neobjavljene, s razlogom je poneo naslov Moje drugo ti (2001). Naslov Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (2003) takođe bi mogao, bez obzira na brojčanu nepodudarnost, odgovarati izboru iz pesnikinjinog opusa. I kada nisu ljubavne ili o ljubavi, i kada na prvi pogled nisu u vezi sa „ja“ ili u vezi sa „ti“, Marijine pesme tiču se odnosa pesničke duše s drugim bićem, i tiču se ljubavi. U sebi nose proživljeno iskustvo destilovano u obliku stiha i slike. Duboke su i vedre i gorke i ironične. I lepe, premda neretko uprizore ružno. Jedinstvenog i neponovljivog izraza, prodorno stižu do „drugog ti“ i uzdrmaju ga. Jesu, kao Kafkin ideal umetničkog dela ‒ sekira za zamrznuto more u nama, i jesu, kao Sioranov ideal pesme ‒ opasnost. Poezija su punog života i poezija puna života. Slično Rilkeu, Marija Knežević u „Nepotrebnim savetima mladom pesniku“ kaže: „ono što pišeš sobom možda će i valjati“. Naslov ove knjige mogao bi glasiti i: Pesme pisane sobom. – Zorica Bečanović Nikolić Svaki izbor iz poezije Marije Knežević bio bi dobar, jer, sigurno bi bio obiman, isticao ovaj ili onaj aspekt pesništva koje je uočavalo i pratilo ne samo ličnu istoriju već i važne promene društva u kome se zadesilo – da ga nadiđe, da se nad njime uzdigne. Književni kvalitet koji bismo nazvali inteligencija i pismenost krase pesnikinju grada, mita, erosa, mora, društvene osvešćenosti i kritike, umetnicu relacija i povezivanja, onu koja prihvata, nasmejana, takozvanu realnost. Reaktualizuje je, reanimira, ne retušira. U ljubavnoj misiji – podsećanje na ljudskost. I: „Da je onako kako nije a trebalo bi, ona bi odavno bila prepoznata kao bartkinja (ne od Bart već od bard), ali je ovako kako je, i začudo i ipak, i uprkos, opstala je kao pesnikinja, pripovedačica, romansijerka, prevoditeljka, esejistkinja trideset godina, kao vrednost nacionalne književnosti. Zar bismo smeli tako da vidimo veliki ozbiljni opus Marije Knežević? Smemo i hoćemo. Zasnujmo novu istoriju (tzv. savremene) srpske književnosti, upišimo nova-stara imena i biće nam lepši i čistiji život.“ – Danica Vukićević Marija Knežević (Beograd, 1963), srpska je pesnikinja, prozni pisac, prevodilac i profesor književnosti. Rođena je 1963. godine u Beogradu. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu i magistrirala Komparativnu književnost na Mičigen univerzitetu (Michigan State University) gde je i predavala kreativno pisanje u periodu 1996-2000. Između ostalih poslova, radila je i kao novinar u Radio Beogradu. Član je Srpskog književnog društva. Ima status samostalnog umetnika. Njene pesme, eseji, priče, prikazi i prevodi mogu se naći u gotovo svim domaćim i mnogim inostranim listovima i časopisima za književnost, kao i u velikom broju domaćih i stranih antologija. Objavljenje knjige i prevodi Hrana za pse(roman u kratkim pričama, Matica srpska, Novi Sad, 1989) Elegijski saveti Juliji (poezija, BIGZ, Beograd, 1994) Stvari za ličnu upotrebu (poezija, “Prosveta”, Beograd, 1994) Doba Salome (poezija, “Prosveta”, Beograd, 1996) Moje drugo ti (poezija, “Vajat”, Beograd, 2001) Querida – elektronska prepiska sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda (“Vajat”, Beograd, 2001) Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (poezija, RAD, Beograd, 2003) Knjiga o nedostajanju (eseji, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 2003) Das Buch vom Fehlen (izbor iz knjige eseja “Knjiga o nedostajanju”, Wieser Verlag, Wien, 2004, dvojezično izdanje, prevod na nemački: Goran Novaković) [1] Kasni sat (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića, “Otkrovenje”, Beograd, 2000) Ekaterini (roman, “Filip Višnjić”, Beograd, 2005) In tactum (poezija, »Povelja«, Kraljevo, 2005) Uličarke (poezija, RAD, Beograd, 2007) Knjiga utisaka (kratki eseji, »Treći trg«, Beograd 2008)[2] Ekaterini (Czarne, Poland, 2008, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić)[3] Fabula rasa (rad na knjizi je finansirao »KulturKontakt« iz Beča, samostalno izdanje autorke, 2008) Ekaterini (Wieser Verlag, Klagenfurt, 2009, prevod na nemački: Silvia Zimermann) [4] Ulicznice (»slowo/obraz terytoria«, Gdanjsk, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić) (Ova knjiga je predstavljala Srbiju 2010. na Evropskom festivalu poezije Pesnik slobode koji organizuje grad Gdanjsk.)[5] Šen (poezija, MALI NEMO, Pančevo, 2011)[6] Roman Ekaterini je objavljen u Rusiji tokom 2011. Fabula rasa (priče, MALI NEMO, Pančevo, 2012) [7] Ekaterini (Istros Books, London, 2013, prevod na engleski: Will Firth) [8] Tehnika disanja, (izdavač „Povelja“, biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2015) Auto, roman, izdavač Agora Zrenjanin, 2017. Moje drugo ti, odabrane pesme (Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2019) Breathing Technique, izbor iz poezije, dvojezično izdanje, Zephyre Press, Masačusets, SAD, 2020. Krajnje pesme, poezija, Povelja Kraljevo, biblioteka „Stefan Prvovenčani”, 2020. Kritika O delu Marije Knežević pisali su brojni kritičari, između ostalih: Ljiljana Šop i Bogdan A. Popović, Zorica Bečanović-Nikolić, Jasmina Vrbavac, Tanja Kragujević, Aleksandar B. Laković, Radmila Lazić, Mirko Magarašević, Nikola Živanović, Aleksandar Jerkov, Ewa Zonnenberg, Mihailo Pantić, Svetlana Tomić… Nagrade Nagrada „Đura Jakšić” za knjigu pesama In tactum, 2006. Priča Bez straha od promene, iz knjige Fabula rasa, odabrana je da predstavlja Srbiju u godišnjem zborniku „Best European Fiction” za 2012. godinu (prevod Will Firth). Reč je o trećem tomu ove antologije koju svake godine objavljuje Dalkey Archive Press iz Ilinoisa.

Autor - osoba Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 = Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Naslov Gledajući Novi Sad : postiljonske ode Jovana Jovanovića Zmaja / priredila Marija Kleut Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Gradska biblioteka, 2021 (Novi Sad : Print studio M&A) Fizički opis 102 str. : fotogr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Kleut, Marija, 1943- = Kleut, Marija, 1943- Zbirka ǂEdicija ǂ“Novosadski manuskript“ Sadržaj Oda pri pogledu nemačkih firma na srpskim dućanima usred Novog Sada (5-7); Gospodaru trbuhu (8-9); Oda kiseloj čorbi (10-13); Oda makovom kralju od jednog starog kartaša (14-17); Oda mojoj čuturi (18-19); Oda onome koji bi ove godine znao napisati šaljivu odu (20-23); Oda batini (25-26); Oda mome berberinu Miši (27-29); Oda praznoj kesi (30-31); Oda ćudljivom konju (32-35); Oda crvenom nosu (36-38); Oda novosadskoj promenadi (39-41); Oda đavolu (neka bude i u paklu vašar) (42-45); Oda gladi (46-49); Oda (šta mislite kome?)poreskoj knjizi (50-52); Oda ključu od podruma (53-54); Oda snegu (55-58); Oda kečigi (59-61); Oda „Lelkész úr“-u (u četiri jezika) (62-64); Oda dimu (65-69); Oda crvu (70-71). (broš.) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 500 Str. 73-97: Postiljonske ode Jovana Jovanovića Zmaja / Marija Kleut Beleška o pesmama: str. 98-99 Str. 100-102: O ovoj knjizi / M. K. Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Predmetne odrednice Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 -- Satirične pesme Jovan Jovanović Zmaj bio je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika, a svakako i jedan od najvoljenijih, naročito među decom koja ga iz milošte zovu Čika Jova Zmaj. Rođen je 24. novembra 1833. godine u Novom Sadu u kom je pohađao osnovnu školu. Odrastao je u vrlo staroj i poštovanoj porodici. U najranijem detinjstvu interesovao se za srpske narodne pesme koje su mu recitovali, pa je čak i tada sam sastavio poneku pesmu. Srednju školu završio je u Bratislavi, a studije nastavio u Budimpešti, Pragu i Beču gde je studirao pravo. To je bila želja njegovog oca, ali sopstvena nahođenja vodila su ga ka medicini, a kasnije i fizici. Nakon završenih studija prava, 1860. godine vraća se u Novi Sad i postaje službenik u novosadskom magistratu. Tu se i upoznao sa svojom budućom suprugom, Ružom Ličanin. Ljubav i srećan porodični život inspirišu ga da napiše svoju najpoznatiju zbirku pesama Đulići (od turske reči Gül što znači „ruža“). Pošto mu služba u magistratu nije više odgovarala, napustio ju je i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac. Godine 1838. seli se u Budimpeštu a 1864. pokreće satirični list Zmaj (igra reči, pošto je 3. maj bio datum održavanja Majske skupštine 1848. godine), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Otuda ime Jovan Jovanović Zmaj. 1870. godine, nakon što je u Budimpešti ispunio svoju želju i završio studije medicine, vraća se u Novi Sad kako bi radio kao lekar. Ubrzo nakon povratka zadesila ga je porodična tragedija: njegova žena i deca pomrli su od tuberkuloze. Iz ove tragedije proizašla je zbirka elegičnih pesama pod nazivom „Đulići uveoci“. Tokom ovog perioda pisao je i prozne radove, najviše kratke romane, ali pod drugim imenom. Najpoznatiji rad iz tog doba je „Vidosava Brankovićeva“. Pisao je mnoge i raznovrsne pesme, među njima ljubavne, lirske, satirične, političke ali je, međutim, ostao najzapamćeniji po svojim dečjim pesmama. Jovan Jovanović Zmaj bio je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Njegove dečje pesme su ostavile toliko dubok trag u srpskoj kulturi i svesti da ih ponekad roditelji pevaju deci ne znajući ni ko ih je napisao. Može se reći da su pesme prevazišle svog tvorca. Pored toga što je bio pisac, Jovanović se bavio i prevođenjem. Dosta je prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Njegovi najbolji prevodi su oni mađarskog pesnika Aleksandra Petefija. Iz nemačke poezije prevodi Getea i s uspehom odražava Hajneovu ljubavnu liriku i epigram, kao i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta. Od ostalih pisaca strane književnosti, značajniji su njeogvi prevodi dela ruskog pisca Ljermontova i engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja uređivao je još dva satirična lista: Žižu i Starmali. Od 1880. godine, pa do smrti, izdavao je dečji list „Neven”, najbolji srpski dečji list tada. Umro je u Sremskoj Kamenici 14. juna 1904. godine. MG103 (N)

NEMCI PROTIV RATA Izbor, prevod i napomene - Slobodan Glumac Izdavač - Matica srpska, Novi Sad Godina - 1973 372 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Danas Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvodna reč 1 Predznaci - NEMAČKI RATNI BUKVAR BERT BREHT - Nemački ratni bukvar II Izveštaji - VUČJE VREME BERT BREHT - Moj brat je bio pilot PAUL CELAN - Lozinka GOTFRID BEN - General KARL CUKMAJER - Elegija o rastanku i povratku KARL OTEN - Jesen 39 BERT BREHT - Krstaški pohod dece GERTURDA FON LE FOR - Iz „Lirskog dnevnika 1933-1945` JOHANES BOBROVSKI - Izveštaj NELI SAKS - Ruke NELI SAKS - Vi posmatrači PAUL CELAN - Fuga smrti HORST BINEK - Detinjstvo u Glajvicu HAJNC PJONTEK - Sećanje na mladost BERT BREHT - 1940 HELMUT PRAJSLER - Glasovi mrtvih JENS GERLAH - Treblinka GINTER KUNERT - Nezvani gost JOHANES BOBROVSKI - Kaunas 1941 BERT BREHT - 1941 RAJNER BRAMBAH - Paul JOHANES BOBROVSKI - Don VALTER HELERER - Osobito je bez napora ležo JOHANES BEHER - Balada o „Diviziji detelina` MAKS HERMAN-NAJSE - Mrtvačka tišina JOHANES BOBROVSKI - Napušteno mesto BERT BREHT - Nemačkim vojnicima na Istoku JOHANES BOBROVSKI - Partizanska šuma GINTER VAJZENBORN - Slutnja BERT BREHT - Žigosana pokolenja MARIJA LUJZA KAŠNIC - Strpljenje GINTER GRAS - Školski odmor VALTER TOMAN - Bog me je krstio tako SARA KIRŠ - Legenda o Lilji VOLFDITRIH ŠNURE - Obešeni partizan JOHANES BOBROVSKI - Vučje vreme BERT BREHT - A šta vojnikova žena dobi? ELZA LASKER-ŠILER - Mi više ne možemo da spavamo noću MARIJA LUJZA KAŠNIC - Stvarnost PAUL CELAN - Tenebrae PETER HUHEL - Zimovalište VALTER VERNER - Pred Orelom BERT BREHT - U znaku kornjače MIHAEL GUTENBRUNER - Iz pisma jednog pobedonosnog feldmaršala IVAN GOL - Balada o svim majkama BERT BREHT - Misli o trajanju izbeglištva ŠTEFAN HERMLIN - Mrtvi gradovi PETER HUHEL - Lasta HANS BENDER - Mladi vojnik NELI SAKS - Da bar znam HANS KAROSA - Zapadna elegija VOLFDITRIH ŠNURE - Mrtvi vojnik NIKOLAS BORN - Detalj, u ono vreme VALTER J ZOMER - Streljali su ga MIHAEL GUTENBRUNER - Kraguj HAJNC PJONTEK - Vraćajući se u mislima MARIJA LUJZA KAŠNIC - U snu VILHELM LEMAN - Na letnjem groblju III Slom - BLEDA JEDNA BULUMENTA MAKS HERMAN-NAJSE - Katastrofa PETER HUHEL - Povlačenje RUDOLF HAGELŠTANGE - Balada o zatrpanom životu PETER HUHEL - Drumovi DAGMAR NIK - Bekstvo VALTER HELERER - Bleda jedna bulumenta, pravcem kući VALTER NOJMAN - Grad PETER HUHEL - Povorka izbeglica HAJNC PJONTEK - Rastureni EVA CELER - Moja generacija GINTER AJH - Inventarisanje GINTER AJH - Nužnik HANS BENDER - Mrtvi zarobljenik HORST BINEK - Izveštaj HELGA-M NOVAK - Kad je već sve bilo prošlo MANFRED ŠOJH - Žilavi kao koža KRISTINA BUSTA - Kordelija FRANC KISLING - Nova heraldička zver ІѴ Povratak - JOŠ DRHTI TLE PAUL CELAN - Povratak FRANC BERMAN ŠTAJNER - 8 maj 1945 ERNST JANDL - 1944 - 1945 BERT BREHT - Povratak ERVIN SILVANUS - Razoreno groblje 1945 VOLFGANG VAJRAUH - Nemac SIGFRID AJNŠTAJN - Povratak kući HERMAN HESE - U susret miru HANS BENDER - Povratak MAKS MEL - Blaga jesen anno 45 GERHART FRIČ - Napušteni artiljerijski položaj VERNER BERGENGRIN - Poslednja epifanija KRISTINA BUSTA - Izveštaj iz jedne kolone za raščišćavanje ruševina MARIJA LUJZA KAŠNIC - Povratak u Frankfurt ALBREHT GES - Uzdanje VALTER BAUER - Ja imam nadu VOLFGANG HEDEKE - Svečano VOLFGANG BEHLER - Još drhti tle HAJNC ČEHOVSKI - Nioba ERNST ŠENVIZE - Duh jednog „Heldenvolk`-a RALF TENIOR - Ratni grobovi HELGA-M NOVAK - Balada o Ani koja putuje PAUL CELAN - U Egiptu FRANC BERMAN ŠTAJNER - Kafka u Engleskoj PETER HUHEL - Vojničko groblje VOLFGANG BEHLER - Crno i belo GINTER GRAS - Normandija V Sećanja - ŠTA ZNAJU MRTVACI ERNST JANDL - Sećati se VOLFGANG VAJRAUH - Vetar veje oko kuće NELI SAKS - Hor spasenih GINTER AJH - Trenutak u junu ŠTEFAN HERMLIN - Sećanje NELI SAKS - Sećaš se VOLFDITRIH ŠNURE - Epitaf HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Oni što su nestali PETER HUHEL - Varšavska spomen-ploča PAUL CELAN - Stretta GINTER GRAS - Roda NORBERT JOHANIMLO - Sećanje HANS PETER KELER - Kratka povest iz povesti DAGMAR NIK - Belzen 1954 MARIJA LUJZA KAŠNIC - Pogled s prozora GINTER AJH - Špitelmarkt MARIJA LUJZA KAŠNIC - Šta znaju mrtvaci VALTER J ZOMER - Kratka biografija HAJNC-VINFRID SABE - Generacija ERIH FRID - Tuga HORST BINGEL - Pitalica ARNFRID ASTEL - Nevinost ERNST JANDL - Pamflet o deset godina GINTER KUNERT - Poslednja kuća VOLFGANG BEHLER - Eratski kamen JAK KARZUNKE - Kilroj je bio ovde VI Saznanja - MALI APEL ZA VELIKO OTVARANJE USTA BERT BREHT - Onima što će se roditi posle nas VOLFGANG BORHERT - Onda postoji samo jedno! BERT BREHT - Mojim zamljacima VALTER BAUER - Dopisnica mladim ljudima FRANC KISLING - O nesređenoj ostavštini GINTER KUNERT - O nekima što su izvukli glavu GINTER KUNERT - Neugodni Hitler GINTER GRAS - Mali apel za veliko otvaranje usta NELI SAKS - Kad početkom leta GINTER KUNERT - Pribeleške kredom GEORG ŠNAJDER - Grobovi VERA FERA-MIKURA - Trnova Ružica KRISTINA BUSTA - U svitanje HANS EGON HOLTHUZEN - Varijacije o vremenu i smrti KRISTOF MEKEL - Oda moćnim trupama HORST BINGEL - Izlazak sunca GINTER KUNERT - Počesto mrtvaci ARMIN MILER - Aušvicki proces VALTER BAUER - Aušvic MARIJA LUJZA KAŠINC - Živela sam VALTER BAUER - Jednoga dana probudićemo se i znati VALTER J ZOMER - Nije li bolje ARNO RAJNFRANK - Prolazne pobede HORST BINEK - U silosima patnje VOLFDITRIH ŠNURE - Odgovor ALBERT ARNOLD ŠOL - Tragovi u nebu BERNT JENČ - Terezin, groblje VALTER BAUER - Biti ovde HELMUT HAJSENBITEL - Poučna pesma o istoriji 1954 HORST BINEK - Pesma o vremenu i sećanju VII Slutnje - KRIZA HANS EGON HOLTHUZEN - Tabula rasa KRISTOF MEKEL - Paun GINTER GRAS - U jajetu HAJNC-VILFRID SABE - Radio-telegram MIHAEL GUTENBRUNER - Kriza GINTER GRAS - Promena BARBARA BRENDLER - Novi očenaš HORST BINEK - Uputstvo čitaocima novina VALTER HELMUT FRIC - Ali šipke INGEBORG BAHMAN - Svih ovih dana VALTER HELMUT FRIC - Ne znam GINTER KUNERT - Lukavstvo neprijatelja ANIZA KOLC - Zemlja teško diše VALTER BAUER - Ipak HAJNC PJONTEK - Sa 30 godina GINTER KUNERT - Kadikad KARL KROLO - Moć VOLFDITRIH ŠNURE - Obletanje ANDREAS OKOPENKO - Iz ciklusa „Medeja` GINTER GRAS - Dečja pesma KARL KROLO - U miru VILAND ŠMID - Na mojim plećima GINTER AJH - Poruke kiše VOLFGANG HEDEKE - Ali ovde na zemlji GINTER AJH - Mala opravka HORST BINEK - Vrlo daleko ERIH FRID - Mere HELMUT HAJSENBITEL - Proste rečenice KARL KROLO - Pesma protiv smrti VALTER HELMUT FRIC - Ovakvog jednog jutra ARNFRID ASTEL - Trava sa lejama cveća GINTER BRUNO FUKS - Posle pretresa kuće HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Trag budućnosti GINTER KUNERT - Nemirni san HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Slepački HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Socijalni partner u industriji naoružanja HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Odbrana vukova od jagnjadi VOLF BIRMAN - Veliko hrabree KARL KROLO - Politički KRISTOF MEKEL - Himna VOLF BIRMAN - Vest FOLKER FON TERNE - Službeno saopštenje KARL KROLO - Nasilje HORST LANGE - Noću HILDA DOMIN - Siva vremena DAGMAR NIK - Mene mene tekel FRIDRIH KRISTIJAN DELIJUS - Nagrada HELMUT MADER - Zaobilaženje jednog istorijskog toka FRIDRIH KRISTIJAN DELIJUS - Posle manevara PETER HANDKE - Neupotrebljeni uzroci smrti NELE MASON - Jezik noćnog vetra FOLKER FON TERNE - Odgovor INGEBORG BAHMAN - Jednom vojskovođi HANS RUDOLF HILTI - Nedoterana novogodišnja pesma 1959 ERIH FRID - Pijačni dan HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Konjunktura KRISTOF MEKEL - Napojnica JOHANES ŠENK - Lav Juda JAK KARZUNKE - Nemačka bajka GINTER BRUNO FUKS - Čudnovati radio-telegram GINTER AJH - Misli na to VІІІ Uznemirenja - OPASNOST OD BRODOLOMA ALBERT ARNOLD ŠOL - Nešto se nagoveštava GERT LOŠIC - Izveštaj o situaciji GINTER AJH - Posmatrajte jagodice KONI HANES MAJER - Novembar II MARIJA LUJZA KAŠNIC - Opasnost od brodoloma ŠTEFAN HERMLIN - Ptice i proba JOHANES BOBROVSKI - Ptičji putevi 1957 HAJNC ČEHOVSKI - Poligon GINTER KUNERT - Prostor za manevre ARNFRID ASTEL - Pitanje INGEBORG BAHMAN - Prizivanje Velikog Medveda GINTER AJH - Zaštitnica GINTER KUNERT - Oblaci VALTER HELMUT FRIC - Okivanje KARL KROLO - Istorija KARL KROLO - Još danas HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Svima telefonskim pretplatnicima GINTER GRAS - Nemoćni HANS EGON HOLTHUZEN - Varijacije o vremenu i smrti VII ALBERT ARNOLD ŠOL - Nešto se još mora dovesti u red INGEBORG BAHMAN - Odgođeno vreme ERIH FRID - Ona zemlja HORST BINEK - Skup VOLFDITRIH ŠNURE - Pesma ERIH FRID - Ubiti ERIH FRID - Razlozi ELIZABETA BORHERS - Dosta toga KARL KROLO - Sloboda HORST BINEK - Sirovi fakat smrti VOLFGANG VAJRAUH - Čekajući INGEBORG BAHMAN - Reklama HELGA-M NOVAK - Poštanska pošiljka za sve VOLFDITRIH ŠNURE - Izveštaj RAJNER KUNCE - Kao glinene stvari ROLFRAFAEL ŠREER - O tome GINTER AJH - Probudite se, jer snovi su vam rđavi HANS MAGNUS ENCENSBERGER - U čitanku za više razrede JIRGEN BEKELMAN - Jednome poginulom u budućem ratu ІH Katastrofa - KRAJ SOVA KRISTINA LAVANT - Na smak sveta miriše VILHELM LEMAN - Posle drugog potopa INGEBORG BAHMAN - Vest GEORG MAURER - Vi što se danas rađate MARIJA LUJZA KAŠNIC - Verenik žablji kralj HORST BINEK - Avant nous le deluge KRISTINA BUSTA - Nalazišta PETER LENER - Mere RENATA AKST - Još osam dana HANS MAGNUS ENCENSBERGEP - Countdown VOLF BIRMAN - Pesmica o smrti i same Smrti EKART VAN DER LINDE - Vežba ANDREAS OKOPENKO - Proza posle ludila GINTER KUNERT - Kako sam postao riba ERIH KESTNER - Krtice KRISTA RAJNIG - Poslednji ANDREAS OKOPENKO - Pesma o Suncu HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Kraj sova ERIH FRID - Posle HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Doomsday `Smrt je, tačno je, uvek bila „primarna materija`, sirovina književposti. Zbirka „Nemci protiv rata`, zbirka stihova o ratu (drugom svetskom i trećem konačnom) knjiga je koja govori o smrti. Samo, smrt u čijoj senci živi savremena lirika na nemačkom jeziku nije više ona stara, lična, samotna, grudobolna smrt što raznežuje i mami suzu; to je nova, opšta, masovna, smišljena, mehanička smrt, i možda - posle Aušvica, Kragujevca, Hirošime, posle Vijetnama nije odveć smelo reći: industrijska smrt. Smrt na tekućoj traci.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Odlično očuvano! Autor - osoba Prešern, France, 1800-1849 = Prešern, France, 1800-1849 Naslov Poezije / France Prešern ; [priredio Anton Slodnjak ; preveo Milorad Živančević] Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1981 Fizički opis 141 str. : [1] list s tablom ; 21 cm Drugi autori - osoba Slodnjak, Anton, 1899-1983 = Slodnjak, Anton, 1899-1983 Živančvić, Milorad Dobrovoljc, France Zbirka Slovenačka književnost ; 2 (Pl.) Napomene Str.[5]-29: O Prešernovim pesmama / Anton Slodnjak Str.127-139: Bio-bibliografski podaci / France Dobrovoljc. Predmetne odrednice Prešern, France, 1800-1849 France Prešern (sloven. France Prešeren; Vrba, 3. decembar 1800 – Kranj, 8. februar 1849) bio je slovenački književnik. Prešern je rođen 1800. godine u selu Vrbi, u tadašnjoj Austriji. Osnovnu školu je završio blizu rodnog mesta, a gimnaziju u Ljubljani. Prava je učio u Beču, živeći oskudno. Radio je uporedo kao nastavnik u jednom vaspitnom zavodu za plemićke sinove, a kada je izgubio to mesto, jer se ogrešio o stroge religiozne nazore te škole, bio je domaći učitelj. Po završenim studijama Prešern se vratio u Ljubljanu kao doktor prava. U početku je služio besplatno kao činovnik u državnoj administraciji, zatim kao advokatski pripravnik u Ljubljani. Kasnije je položio i advokatski ispit, ali se njegove materijalne prilike ni tada nisu poboljšale. Sudbina nikada nije bila naklonjena ovome velikom pesniku: živeo je u bedi do kraja života. Napaćen i razočaran, umro je 1849. godine u Kranju. Prešern je u životu imao jednog velikog prijatelja. To je Matija Čop, njegov drug iz detinjstva. Čop je bio slobodouman i napredan duh, veoma učen. On prvi otvoreno i smelo ustaje protiv nazadnih i starinskih shvatanja o književnosti, i svojim talentom i velikim znanjem brani narodni jezik i narodnu poeziju. Pored ostalih, on je sa Prešernom krenuo pesnički almanah „Kranjska čbelica“, u kojoj je Prešern objavio svoje prve pesme. Nazadni klerikalni i austrofilski duhovi bunili su se protiv Čopovih ideja i protiv Prešernove erotične poezije, ali je omladina bila uz Čopa i Prešerna. Čop je u Prešernu video velikog pesnika, zato ga je branio i podsticao na stvaranje; Prešern je opet u njemu našao svoga učitelja i druga u borbi. Čopova smrt je za njega bila veliki udar. On mu posvećuje spev Krst pri Savici (Krštenje kod Savice) i elegiju u spomen Matije Čopa. Pored ovoga velikog prijatelja, Prešern je imao i jednu veliku ljubav, dostojnu pomena zbog pesama koje je inspirisala pesniku. Kao Petrarka Lauri, tako je i Prešern ispevao Sonetni Venec (Sonetni venac) svojoj dragoj. Svaki novi sonet počinje poslednjim stihom prethodnog. Tih četrnaest stihova koji se ponavljaju čine poslednji, petnaesti sonet — magistrale. Slova kojima počinju stihovi magistrala daju ime njegove drage: Primicovi Juliji. Tu konvencionalnu i virtuoznu tehniku soneta Prešern je majstorski savladao i njome izrazio svoju setnu i bolnu ljubav ujedno sa snažnim i plemenitim rodoljubljem. To su najlepše ljubavne pesme u slovenačkoj književnosti, pune topline, nežnosti i otmene sete. „Krštenje kod Savice“ je romantični ep, sa predmetom iz najstarije slovenačke istorije. Tu je opevana ljubav poslednjeg mnogobošca Črtomira prema lepoj hrišćanki Bogumili. Pod njenim uticajem Črtomir se pokrštava, ali se Bogumila ne udaje za njega, već i dalje živi u verskom zanosu i u nadi da će se na onom svetu sastati sa Črtomirom, koji se, razočaran u ljubavi, i sam odaje sav veri. Vodnik je pisao pesme u narodnom duhu i na narodnom jeziku, ali je to više poučna i dobronamerna poezija, odveć jednostavna i pesničkim oblikom i sadržajem. Zato se Prešern smatra kao tvorac prave nacionalne poezije. On je stvorio nov pesnički jezik iz elemenata slovenačkog narodnog govora i narodne pesme slovenačke i bio prinuđen da stvori sasvim novu versifikaciju. Novi metrički oblici koje je Prešern stvorio toliko su savršeni i melodični, da je do danas ostao nenadmašan i s pravom nazvan najvećim slovenačkim pesnikom. Njegova snaga u izrazu, sklad u kompoziciji, ritam koji odgovara osnovnom pesnikovu raspoloženju izviru iz njegove velike i bogate pesničke duše. Kod njega je, kao kod svih velikih pesnika, lepota izraza jednaka snazi osećanja. Iz svih njegovih pesama izbija dah iskrenosti, topline i jednostavnosti. To je poezija bolna i melanholična. Njegov pesimizam nije knjiška moda i namešten stav prema životu, već spontan izraz duše. Možda je najbolja njegova pesma onaj sonet o nesrećnoj sudbini „O, Vrba“, u kome žali što nije ostao u očinskom domu pored „jednog vernog srca“ i s verom u Boga, daleko od sumnjive ljudske mudrosti i bolne strasti. Prešern je pisao i satirične pesme, i to su prve satirične pesme u slovenačkoj poeziji. One su pune duha i ironije, umerene i diskretne. U njima ismeva lažni moral, književne cenzore i ljude koji služe tuđinu. Prešernova je zasluga za slovenačku poeziju ogromna. Bez prethodnika i uzora, iako je u školi učio na tuđem jeziku, on stvara savršen umetnički izražaj iz elemenata narodnog govora, liriku koja je sadržajno značila pobedu subjektivne i svetovne poezije u slovenačkoj književnosti. MG124 (L)

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

Knjiga odlično očuvana kao nova A4 Autor - osoba Lipska, Eva, 1945- = Lipska, Ewa, 1945- Naslov Pažnja: Stepenik : izabrana poezija / Eva Lipska ; prevod s poljskog Biserka Rajčić = Uwaga: Stopień : poezja wybrana / Ewa Lipska ; przekład z polskiego Biserka Rajčić Uporedni naslov Uwaga Stopień Ostali naslovi Pažnja Stepenik Vrsta građe poezija Jezik srpski, poljski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Smederevo : ǂMeđunarodni festival poezije ǂSmederevska pesnička jesen, 2009 (Smederevo : Newpress) Fizički opis 259 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Rajčić, Biserka, 1940- = Rajčić, Biserka, 1940- Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatni ključ Smedereva. Nova serija ; ǂknj. ǂ24 (broš.) Napomene Uporedo srp. tekst i polj. original Tiraž 300 Str. 256-259: Eva Lipska / Biserka Rajčić. Samo naizgled poezija Lipske je poezija slobodnih, skoro nadrealističkih asociacija. Kada se uzme pesma u celini ili čitava zbirka otkriva se da to nije. Njene rane zbirke ne nose slučajno naslove Druga, Treća, Četvrta, Peta zbirka stihova. Naslovi koji počinju brojkama asociraju upravo na logičnost, povezanost, cikličnost tema, motiva, postavljanja problema i njihovih rešavanja. Vrlo često ironičnih i autoironičnih. Sa mnogo varijanti. Da ne bi postala „sužanj mašte”, kako sama kaže. Da bi uspostavljala nove poretke stvari. Da bi „izmišljala sve ispočetka”. Da bi sačuvala prevagu „poetskog” nad „publicističkim”. „Publicističkim” koje je više od deceniju bilo kanon pesnika njene generacije. Da bi sačuvala prevagu „pojedinačnog” nad „opštim”, što je takođe bilo kanon vremena u kome je živela i generacije kojoj pripada. To postiže „frazeološkim iznenađenjima” ili neobičnim, često veoma smelim asocijacijama, poređenjima i metaforama, koje katkad imaju demaskatorsku ulogu. Eva Lipska, poljska pesnikinja. Rođena 1945. godine u Krakovu. Studirala Akademiju likovnih umetnosti, ali se opredelila za poeziju. Debitovala 1967. godine sa pesničkom zbirkom Stihovi. Godinama je radila kao urednik u krakovskoj Književnoj izdavačkoj kući i u časopisu Pismo. Od 1990. godine provela je 10 godina u Beču kao direktor Poljskog kulturnog centra i ataše za kulturu Ambasade Republike Poljske. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi, niti pravcu, iako je kritičari svrstavaju u novi talas. Pisala je prozu, drame, tekstove za krakovski kabare Podrum kod ovnova. Dobitnik niza prestižnih nagrada: Nagrada Košćelskih (Ženeva, 1973), Nagrada PEN kluba Robert Grejvs (1979.), Nezavisna fondacija za popularisanje poljske kulture (1990), Nagrada poljskog PEN kluba za celokupno stvaralaštvo(1993.), Nagrada Fondacije A. Južikovskog (Njujork, 1993). Prevođena na sve poznatije svetske jezike.[2] 2013. godine bila je počasni gost 7. Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija. 2014. godine dobitnik je nagrade Evropski atlas lirike, novoustanovljene nagrade izdavačke organizacije i asocijacije pisaca i književnih prevodilaca Kuća poezije iz Republike Srpske. Bibliografija Pomračenje mjeseca, 1991 Stipendisti vremena, 1998 Negde drugde, 2006 Draga gospođo Šubert..., 2013 Turisti reči, 2014 Stihovi, ( 1967), Druga zbirka stihova, (1970), Treća zbirka stihova, (1972), Četvrta zbirka stihova, (1974), Peta zbirka stihova, (1978), Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu, (1982), Garderoba tame, (1985), Područje ograničenog zadržavanja, (1990), Ljudi za početnike, (1997), Zoološke prodavnice, (2001), Ja, (2003), Cepka, (2006), Njutnova pomorandža, (2007), Odjek, (2010)

Prosveta, 1978. Izbrisani mali pečati biblioteke; osim toga vrlo dobro stanje. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“

Autor - osoba Kocić, Zlata, 1950- = Kocić, Zlata, 1950- Naslov Osmi dan : lirska drama : (pesme, izabrane rukom dramaturga) / Zlata Kocić ; izbor i pogovor Zoran Đerić Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Vojvodine `Miloš Crnjanski`, 2021 (Beograd : Donat graf) Fizički opis 173 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đerić, Zoran, 1960- = Đerić, Zoran, 1960- Zbirka ǂEdicija ǂDobitnica književne nagrade `Milica Stojadinović Srpkinja` ISBN 978-86-80384-86-3 (broš.) Napomene `Milici u pohode, 45. književni susreti` --> prelim. str. Autorkina slika na koricama Tiraž 300 Lirska drama Zlate Kocić: str. 159-167 O pesnikinji: str. 169 O književnoj nagradi `Milica Stojadinović Srpkinja`, Kulturnog centra Vojvodine `Miloš Crnjanski`: str. 171-172. Predmetne odrednice Kocić, Zlata, 1950- Poezija Zlate Kocić je nadahnuta Biblijom, ali i našim narodnim predanjem. Nen jezik je bogat, melodičan, prepun simbola i pesničkih figura. Od točkova u seoskim kolima, preko razgalitočka i arhitočka, do sazvežđa Velika i Mala kola. Od klupka, preko krilate tačke, do krilatog klupka. Od vodenih do ognjenih točkova. Od zakolutanih zvezda, preko ora na oblacima, do srčanog kovitlaca. Za Zlatu Kocić reči su bića, izazov za pesmu i pevanje. Nena poezija je valan primer, kako se jezikom može igrati, bajati, uspavljivati, pevati, jednostavno, naizgled naivno, ali, uz to, i kako se može opevati složenost i dubina duhovnog života. Iz pesničkih knjiga Zlate Kocić se vidi koliko su dugo nastajale, koliko su se pesme taložile, odnosno koncentrisale oko pojedinih tema, potom prenosile talasima, do trenutka kada se pesnikinja odlučila da ih objavi. Dovoljno dugo je ona sama hodala po talasima, sada je vreme da se njeni čitaoci osmele na to. (Iz Pogovora, Zoran Đerić) Pesnikinja, prevodilac, esejist, filolog Zlata Kocić je rođena 1950. godine. Radila je kao profesor i kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Živi u Beogradu. Objavila sledeće pesničke knjige: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla (1990), Rebro (1993), Gnezdo i kupola (1995), Vazdušne freske (1999), Lazareve lestve (2003; 2010), Melod na vodi (2008), Belo pule (2014), Biberče (2014), Grumen (2020) i Galgal (2020); knjige poetske proze: Polog (1999), Čaura-aura-ura (2016) i Prostori duše (2019). Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, francuski, nemački, bugarski, kineski, jermenski, poljski, beloruski, albanski jezik. O njenoj poeziji su objavljena tri zbornika kritičkih tekstova sa bibliografijom. Predstavljala je Srbiju na pesničkim skupovima i simpozijumima u Rusiji, Belorusiji, Gruziji, Francuskoj i Tunisu. Zlata Kocić je do sada dobila i ove književne nagrade: „Zmajeva“, „Disova“, „Žička hrisovulja“, „Ramonda Serbica“, „Drainčeva“, „Jefimijin vez“, „Zlatni krst kneza Lazara“, „Zaplanjski Orfej“, „Gordana Todorović“, „Nolitova“, „Jovan Maksimović“, „FEDOR“, kao i Nacionalno priznanje za doprinos srpskoj kulturi. „Najnovija pesnička knjiga Zlate Kocić „Galgal“, kruna je njenog, sad već četrdesetogodišnjeg, pesničkog stvaralaštva. Poezija Zlate Kocić je nadahnuta Biblijom, ali i našim narodnim predanjem. Ova knjiga je još jedna potvrda da su same reči-bića, izazov za pesmu i pevanje Zlate Kocić. Valjan primer, kako se jezikom može igrati, bajati, uspavljivati, pevati, jednostavno, naizgled naivno, ali, uz to, i kako se može opevati složenost i dubina duhovnog života.“ – navedeno je, između ostalog, u odluci žirija. Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja“ biće uručena dobitnici Zlati Kocić, u Kulturnom centru Vojvodine „Miloš Crnjanski“ u Novom Sadu, 27. oktobra 2020. godine, u 12 časova. Nagrada se sastoji od diplome, novčanog iznosa i mogućnosti da autorka objavi ili novu zbirku poezije ili izbor iz poezije u ediciji „Dobitnica književne nagrade Milica Stojadinović Srpkinja“ u izdanju Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“. MG114

VASKO POPA NEPOČIN-POLJE Predgovor - Miodrag Pavlović Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 19?? 98 strana 18 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor IGRE Pre Igre Klina Žmure Zavodnika Svadbe Ružokradice Između igara Jurke Cemena Trule kobile Lovca Pepela Posle igre KOST KOSTI І. Na početku II. Posle početka III. Na suncu IV. Pod zemljom V. Na mesečini VI. Pred kraj VII. Ha kpaju VRATI MI MOJE KRPICE Padni mi samo na pamet 1. Vrati mi moje krpice 2. Slušaj ti čudo 3. Neću te uprtiti na krkače 4. Napolje iz moga zazidanog beskraja 5. Tebi dođu lutke. 6. Koren ti i krv i krunu 7. Šta je s mojim krpicama 8. I ti hoćeš da se volimo 9. Beži čudo 10. Crn ti jezik crno podne crna nada 11. Izbrisao sam ti lice 12. Dosta rečitoga smilja 13. Ne šali se čudo BELUTAK Belutak Srce belutka San belutka Ljubav belutka Pustolovina belutka Tajna belutka Dva belutka Beleška o piscu `Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve kao Vasile Popa. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin-polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja. Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923—2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca. Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora, pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i njegovom oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila. Tokovi poezije, međutim, neumoljivo su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije. Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momčila Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću sa jedne strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja, iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu `od zlata jabuke` postati uzori jezika i mišljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije. Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja. Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom. Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje `leksičko bogatstvo i sintaksička strogost`. Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i razbaškare - stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i socijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan. Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: „Kora“ - 1953. „Nepočin-polje“ - 1956. „Sporedno nebo“ - 1968. „Uspravna zemlja“ - 1972. „Vučja so“ - 1975. „Kuća nasred druma“ - 1975. „Živo meso“ - 1975. „Rez“ - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“. Godine 2002. u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga „Rumunske i druge pesme“ gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Vasko Popa jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, osnovane 14. decembra 1979. godine u Novom Sadu. Prvi je dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, u čast pesnika Branka Radičevića. Godine 1957. Popa je dobio još jednu nagradu za poeziju, „Zmajevu nagradu“ u čast pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Godine 1965. dobio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Godine 1976. primio je nagradu poezije „Branka Miljkovića“. Godine 1978. sledi nagrada AVNOJ-a i 1983. godine književnu nagradu „Skender Kulenović“. Godine 1995. grad Vršac osnovao je nagradu poezije po imenu „Vasko Popa“. Svake se godine dodeljuje za najbolju knjigu poezije koja se objavljuje na srpskom jeziku. Svečanost dodele nagrada održava se na dan Popinog rođendana, 29. juna. Javno preduzeće Pošta Srbije izdalo je 2022. poštansku marku sa likom Vaska Pope. U novembru 2022. realizovan je okrugli sto „Prevodi poezije Vaska Pope u svetskoj književnosti” u SANU i naučni skup u Matici srpskoj u Novom Sadu.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Ima posvetu inače lepo očuvano kao na slikama Autor:: Svetlana Velmar-Janković Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2013. Broj strana: 139 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu