Polovan časopis, izuzetno očuvan. Izdavač: Dom kulture Čačak - Čačak, 1987. god. Broširan povez, 24 cm. 129 str. Ilustrovano Malkom Lauri (1909-1957), engleski prozni pisac i pesnik, nije mnogo toga objavio za života, ali je dosta njego­vih rukopisa ostalo nedovršeno, od kojih su neki objavljeni posthumno. Rođen je u imućnoj porodici. Nakon sred­nje škole otiskuje se na petomesečnu plovidbu, a doživljaje sa tog putovanja će opisati u Ultramarinu (1933), svom pr­vom romanu, koji je napisao još kao student. Po želji po­rodice, upisao je studije na Kembridžu i diplomirao sa do­brim ocenama. Sebe je krivio za samoubistvo svog cimera, bespoštedno se odavao alkoholu čitav život (prema nekim navodima, počeo je da pije još od 14. godine), pa je čak do­živeo i nervni slom i neko vreme proveo u psihijatrijskoj ustanovi. Svoje najuspelije delo, roman Ispod vulkana, za­počeo je tridesetih godina XX veka u Americi, dok je radio kao scenarista u Holivudu, nastavio ga je dok je živeo u Meksiku, i ozbiljno redigovao dok je živeo u Kanadi, da bi bio objavljen tek 1947, kao njegov drugi i poslednji završe­ni roman. Umro je u Engleskoj, u siromaštvu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Zlatko Bourek Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Dijana Kosec - Bourek Nagrada `Ivana Brlic Mazuranic` Luko Paljetak (Dubrovnik, 19. 8. 1943) je hrvatski književnik akademik. Autor je brojnih zbirki pjesama, knjiga za djecu, znanstvenih studija, članaka, eseja i antologija. Rodio se i odrastao u Dubrovniku u kojem živi i radi. Studirao je hrvatski i engleski jezik na Filozofskom Fakultetu Sveučilišta u Zadru gdje je kasnije i radio kao asistent. Bio je redatelj i dramaturg Zadarskog kazališta lutaka te jedan od urednika Zadarske revije. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu obranom disertacije Književno djelo Ante Cettinea 1992. godine. Vrstan je prevoditelj s engleskog, francuskog i slovenskog jezika. Između ostalih preveo je i neka od djela Chaucera, Shakespeara, Byrona, Wildea, Joycea i Prešerna. Preveo je (zajedno sa Zlatkom Tomičićem) i zbirku pjesama makedonskog pjesnika Konstantina Miladinova [1] . Stalni je član HAZU-a i dopisni je član Slovenske akademije znanosti i umjetnosti (SAZU). Član je i brojnih književnih udruženja u Hrvatskoj i inozemstvu i dobitnik mnogih nagrada i priznanja. Urednik je časopisa Dubrovnik koji izdaje Matica Hrvatska ogranak Dubrovnik. Mnoge od njegovih pjesama su uglazbljene i postale su nezaobilazni dio dubrovačke i hrvatske pop-kulture (U svakom slučaju te volim, Na Stradunu, pjesme za dječji zbor Mali raspjevani Dubrovnik i druge). Biblioteka Vjeverica

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Smešne reči : razbojnik Kađa i princeza Nađa / Dušan Radović ; [likovna oprema Hamid Lukovac] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1972 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 29 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Lukovac, Hamid Zbirka Bambi / Svjetlost, Sarajevo (Karton) Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963–1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG100 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj stranici tre crtice flomasterom, nista strasno. Sve ostalo uredno! Ilustracije: Dijana Kosec - Bourek Nagrada `Ivana Brlic Mazuranic` Luko Paljetak (Dubrovnik, 19. 8. 1943) je hrvatski književnik akademik. Autor je brojnih zbirki pjesama, knjiga za djecu, znanstvenih studija, članaka, eseja i antologija. Rodio se i odrastao u Dubrovniku u kojem živi i radi. Studirao je hrvatski i engleski jezik na Filozofskom Fakultetu Sveučilišta u Zadru gdje je kasnije i radio kao asistent. Bio je redatelj i dramaturg Zadarskog kazališta lutaka te jedan od urednika Zadarske revije. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu obranom disertacije Književno djelo Ante Cettinea 1992. godine. Vrstan je prevoditelj s engleskog, francuskog i slovenskog jezika. Između ostalih preveo je i neka od djela Chaucera, Shakespeara, Byrona, Wildea, Joycea i Prešerna. Preveo je (zajedno sa Zlatkom Tomičićem) i zbirku pjesama makedonskog pjesnika Konstantina Miladinova [1] . Stalni je član HAZU-a i dopisni je član Slovenske akademije znanosti i umjetnosti (SAZU). Član je i brojnih književnih udruženja u Hrvatskoj i inozemstvu i dobitnik mnogih nagrada i priznanja. Urednik je časopisa Dubrovnik koji izdaje Matica Hrvatska ogranak Dubrovnik. Mnoge od njegovih pjesama su uglazbljene i postale su nezaobilazni dio dubrovačke i hrvatske pop-kulture (U svakom slučaju te volim, Na Stradunu, pjesme za dječji zbor Mali raspjevani Dubrovnik i druge). Biblioteka Vjeverica

O knjizi Tri decenije. Dva ubistva. Jedna zavera. Ko je Agent 6? Prvi roman Dete 44 Toma Roba Smita postao je senzacija čim je objavljen i obeležio je dolazak novog talenta u savremenu književnost. Američki Nacionalni državni radio uvrstio ga je u sto najboljih trilera svih vremena. Roman je osvojio nagradu Ijan Fleming britanskog Udruženja pisaca krimi-romana i međunarodnu nagradu za prvi triler, a nominovan je i za Bukerovu nagradu. U opčinjavajućem novom romanu Tom Rob Smit ispituje tanku granicu između ljubavi i opsednutosti dok Lav Demidov pokušava da razmrsi niti podle zavere koja uništava sve do čega mu je stalo. Vešto prenevši klaustrofobičnu napetost koja je vladala u Sovjetskom Savezu za vreme Hladnog rata, stvorio je triler od koga zastaje dah i romanu dodao bogatu atmosferu i neverovatnu dubinu... Lav Demidov više nije pripadnik moskovske tajne policije. Ali kad njegova žena Raisa i kćerke Zoja i Jelena dobiju poziv za „Mirovnu turneju“ u Njujorku, odmah postaje sumnjičav. Pošto mu je zabranjeno da putuje sa ženom i kćerkama, Lav je zarobljen na drugom kraju sveta i bespomoćno posmatra kako se događaji odvijaju, a oni najbliži njegovom srcu bivaju uvučeni u mrežu političkih zavera i izdaje – koja će se završiti tragedijom. Lav Demidov nema izbora ‒ mora ponovo da postane islednik ako želi da pronađe Agenta 6, jedinog čoveka koji zna šta se krije iza događaja u Njujorku, a on ne želi da bude otkriven. „Prvoklasni krimić koji ne smete propustiti.“ Booklist „Opčinjavajuća, višeslojna knjiga.“ Times

Autor: Mato Lovrak Godina izdanja: 202. Br. str.: 74 Povez: Mek Format: 130mm x 190mm Pismo: Latinica Opis Slatki potok – autor Mato Lovrak Slatki potok je roman poznatog dječjeg pisca Mate Lovraka. Dječak Vlado, slabijeg zdravlja dolazi provesti praznika kod strica na selo. Tamo upoznaje dječaka Milana te s njim proživljava radost seoskog života i obiteljskog doma. Roman je himna prirodi i slobodi življenja u njoj. Sretnim završetkom šalje porukom o vrijednosti i značenju dobrih, plemenitih djela, ljubavi i prijateljstva, zajedničkog djelovanja. Mjesto radnje je selo tijekom prve polovice 20. stoljeća. Preporučiti djeci od 8 do 12 godina starosti. O autoru: MATO LOVRAK rodio se u Velikom Grđevcu kod Bjelovara 8. ožujka 1899. godine, a umro 1974. Kao učitelj radio je neprekidno 35 go­dina u raznim selima i gradovima. Književnim radom bavio se 40 godina. Najviše književnih radova napisao je za djecu. Bio je član Pedagoško-književnog zbora u Zagrebu. Autor je romana i zbirki priča: Slatki potok, Vlak u snijegu, Družba Pere Kvržice, Divlji dječak, Francek drugi hrabri, Doka Bedaković, Neprijatelj broj 1, Sretna zemlja, Anka Brazi­lijanka, Micek, Mucek i Dedek, Prijatelji, Naši dječaci, Dječak konzul, Prozor do vrta, De­vetorica hrabrih, Dobra oluja, Iskrica, Zeleni otok, Kad u kući jagode rastu… Mnoga Lo­vrakova djela prevedena su na druge jezike, a romani Vlak u snijegu i Družba Pere Kvrži­ce uvršteni su u lektiru i na mnogim izbori­ma izabrani su za najomiljenije dječje knjige.

O knjizi Tri decenije. Dva ubistva. Jedna zavera. Ko je Agent 6? Prvi roman Dete 44 Toma Roba Smita postao je senzacija čim je objavljen i obeležio je dolazak novog talenta u savremenu književnost. Američki Nacionalni državni radio uvrstio ga je u sto najboljih trilera svih vremena. Roman je osvojio nagradu Ijan Fleming britanskog Udruženja pisaca krimi-romana i međunarodnu nagradu za prvi triler, a nominovan je i za Bukerovu nagradu. U opčinjavajućem novom romanu Tom Rob Smit ispituje tanku granicu između ljubavi i opsednutosti dok Lav Demidov pokušava da razmrsi niti podle zavere koja uništava sve do čega mu je stalo. Vešto prenevši klaustrofobičnu napetost koja je vladala u Sovjetskom Savezu za vreme Hladnog rata, stvorio je triler od koga zastaje dah i romanu dodao bogatu atmosferu i neverovatnu dubinu... Lav Demidov više nije pripadnik moskovske tajne policije. Ali kad njegova žena Raisa i kćerke Zoja i Jelena dobiju poziv za „Mirovnu turneju“ u Njujorku, odmah postaje sumnjičav. Pošto mu je zabranjeno da putuje sa ženom i kćerkama, Lav je zarobljen na drugom kraju sveta i bespomoćno posmatra kako se događaji odvijaju, a oni najbliži njegovom srcu bivaju uvučeni u mrežu političkih zavera i izdaje – koja će se završiti tragedijom. Lav Demidov nema izbora ‒ mora ponovo da postane islednik ako želi da pronađe Agenta 6, jedinog čoveka koji zna šta se krije iza događaja u Njujorku, a on ne želi da bude otkriven. „Prvoklasni krimić koji ne smete propustiti.“ Booklist „Opčinjavajuća, višeslojna knjiga.“ Times

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Harold Scott MacDonald `Donald` Coxeter CC FRS FRSC (9. veljače 1907. - 31. ožujka 2003.) bio je britansko-kanadski geometar i matematičar. [2][3] Biografija Coxeter je rođen u Kensingtonu, Engleska, od Harolda Samuela Coxetera i Lucy (rođene Gee). Njegov je otac preuzeo obiteljsku tvrtku Coxeter & Son, proizvođače kirurških instrumenata i komprimiranih plinova (uključujući mehanizam za anesteziju kirurških pacijenata dušikovim oksidom), ali je mogao otići u ranu mirovinu i usredotočiti se na kiparstvo i baritonsko pjevanje; Lucy Coxeter bila je slikarica portreta i pejzaža koja je pohađala Kraljevsku akademiju umjetnosti. Rođak po majci bio je arhitekt Sir Giles Gilbert Scott.[4][3] U mladosti je Coxeter skladao glazbu i već s 10 godina postao je uspješni pijanist.[5] Smatrao je da su matematika i glazba blisko povezane, izlažući svoje ideje u članku o `Glazbi i matematici` iz 1962. u Canadian Music Journalu. [5] Školovao se u školi King Alfred u Londonu i školi St George u Harpendenu, gdje mu je najbolji prijatelj bio John Flinders Petrie, kasnije matematičar po kojem su Petriejevi poligoni dobili ime. Primljen je na King`s College u Cambridgeu 1925., ali je odlučio provesti godinu dana studirajući u nadi da će ga primiti na Trinity College, gdje je standard matematike bio viši.[3] Coxeter je dobio ulaznu stipendiju i 1926. otišao na Trinity čitati matematiku. Tamo je 1928. stekao diplomu (kao Senior Wrangler), a 1931. doktorirao.[5][6] Godine 1932. otišao je na godinu dana na Sveučilište Princeton kao Rockefellerov stipendist, gdje je radio s Hermannom Weylom, Oswaldom Veblenom i Solomonom Lefschetzom. Vrativši se u Trinity na godinu dana, pohađao je seminare Ludwiga Wittgensteina o filozofiji matematike.[5] Godine 1934. proveo je još jednu godinu na Princetonu kao Procterov stipendist.[6] Godine 1936. Coxeter se preselio na Sveučilište u Torontu. Godine 1938. on i P. Du Val, H. T. Flather i John Flinders Petrie objavili su The Fifty-Nine Icosahedra za University of Toronto Press. Godine 1940. Coxeter je uredio jedanaesto izdanje Mathematical Recreations and Essays, [7] koje je izvorno objavio W. W. Rouse Ball 1892. godine. Uzdignut je u profesora 1948. godine. Izabran je za člana Kraljevskog društva Kanade 1948. godine i za člana Društva Kraljevsko društvo 1950. Upoznao je M. C. Eschera 1954. i njih su dvojica postali doživotni prijatelji; njegov rad na geometrijskim figurama pomogao je nadahnuti neka Escherova djela, posebice seriju Granica kruga koja se temelji na hiperboličkim teselacijama. Također je nadahnuo neke od inovacija Buckminstera Fullera.[6] Coxeter, M. S. Longuet-Higgins i J. C. P. Miller prvi su objavili potpuni popis uniformnih poliedara (1954.).[8] Radio je 60 godina na Sveučilištu u Torontu i objavio dvanaest knjiga. Osobni život Coxeter je bio vegetarijanac. Svoju dugovječnost pripisao je svojoj vegetarijanskoj prehrani, svakodnevnoj tjelovježbi kao što je pedeset zgibova i petnaestominutno stajanje na glavi svako jutro, te noćnom konzumiranju koktela od Kahlúe, rakije od breskve i sojinog mlijeka.[4] Nagrade Od 1978. Kanadsko matematičko društvo dodjeljuje nagradu Coxeter–James u njegovu čast. Postao je članom Kraljevskog društva 1950., a 1997. dodijeljena mu je Sylvesterova medalja.[6] Godine 1990. postao je stranim članom Američke akademije znanosti i umjetnosti [9], a 1997. postao je pratiocem Kanadskog reda.[10] Godine 1973. dobio je Jeffery-Williamsovu nagradu. Festschrift u njegovu čast, The Geometric Vein, objavljen je 1982. Sadržao je 41 esej o geometriji, temeljen na simpoziju za Coxetera održanom u Torontu 1979. [11] Drugi takav svezak, The Coxeter Legacy, objavljen je 2006. godine na temelju Coxeter simpozija u Torontu održanog 2004. godine.

Moja zabava KREDA I TABLA sa kucom Žućkom i sa macom Micom Knjige sadrže po 4 krede u boji, a imaju po 10 kartonskih stranica tako da je vaše dete neće moći pocepati. Na stranicama su imitacije tabli tako da po njima deca mogu da crtaju i pišu kredama koliko žele i kasnije to mogu obrisati čistom krpicom i tako u nedogled mogu raditi. Rešavajući zadatke i crtajući deca će uživati. Knjiga je dimenzija 28 x 21 cm.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ne pise godina izdanja, stampana verovatno izmedju dva rata! Korice ilustrovao `Oblik` Slavko Bokšan; Đurđevo, 15. jun 1889 — Beograd, 6. februar 1953) bio je srpski inženjer i stručni pisac. Biografija Slavko je bio jedno od devetoro dece Pavla i Julijane (rođ. Mušicki). Odrastao je u Novom Sadu, gde je završio osnovnu školu i maturirao (1908) u Srpskoj velikoj gimnaziji, čiji je bio stipendista. Diplomirao je elektrotehniku (1913) na berlinskom tehničkom fakultetu. Po završetku studija dobio je mesto u fabrici „Krup”, potom u firmi „Bergman”, a 1915. prelazi u berlinski „Simens i Halske” gde ostaje sve do 1920. zaštićen od vojne obaveze kao austrijski podanik. U Beograd je došao 1921. kao predstavnik „Simensa i Halskea”, a 1922. osniva sopstveno preduzeće „Inž. Slavko Bokšan, mašinsko i elektrotehničko preduzeće” poznato po poslovima na elektrifikaciji. Podigao je električne centrale u Aranđelovcu, Bitolju, Loznici, Negotinu… Radio je i na održavanju električnih centrala u Vojvodini.Pored praktičnog angažovanja raio je i na naučnom polju. Pišući stručne članke bavio se problemima industrijalizacije, elektrifikacije, elektriciteta, zvuka, nuklearne fizike i dr. Od 1924. započinje svoju borbu za Nikolu Teslu, posvetivši veliku pažnju proučavanju njegovog života i dela. Sa još nekoliko kolega osniva 1927. Radio A. D. – Beograd, te 1932. u Beču objavljuje monumentalnu knjigu „Nikola Tesla und sein Werk” u izdanju Lajpcig-Beč-Njujork, koja u svetu politike postiže ogroman uspeh i poteže široke diskusije o pitanju Tesla-Markoni u naučnim krugovima sveta, a koje diskusije konačno završavaju potpunom rehabilitacijom Teslinog imena i njegovog životnog dela, pojavom poništenja Markonijevih patenata po Patentnom uredu u Vašingtonu. Pisao je stručne rasprave o problemima industrijalizacije, elektrifikacije, elektriciteta, zvuka, nuklearne fizike i dr. Bio je osnivač „Društva Nikola Tesla – za unapređenje nauke i tehnike” (1935). No Bokšanova borba za Teslu bila je nepresušna, on je za života napisao preko desetak drugih knjiga i niz članaka u kojima je svetu dokazivao istinu o našem velikom zemljaku. Osim borbe perom, borio se i živom reči. Godine 1936. jedan je od glavnih pokretača proslave 80-godišnjice života Nikole Tesle, na kojoj se kroz govore najpoznatijih ličnosti iz sveta elektrotehnike snažno manifestirala istina o Tesli. Iza toga Bokšan putuje po najbitnijim evropskim centrima i održava predavanja o Tesli, boreći se za pobedu istine o njemu. Iako najistaknutije mesto u Bokšanovom životu zauzima borba za Teslu objavio je i knjige koje opisuju istorijski razvoj Elektrotehnike, život i delo Mihajla Pupina, Dmitrij Mendeljejeva, Tomasa Edisona... Bio je prvi urednik i saradnik (1941-1948) časopisa Nauka i tehnika , koje je ovo društvo izdavalo,prvi direktor Instituta „Nikola Tesla” (1939), član književnog saveta Matice srpske od 1940. godine. Bio je oženjen Nemicom Gertrudom Jarius i imali su dve ćerke, Kosaru i Jelenu. Po otpočinjanju Drugog svetskog rada u maju 1941. mađarski fašisti su mu u Somboru ubili brata Hadži Dimitrija, protu, a u januaru 1942. u Novom Sadu ubili i bacili u Dunav najstarijeg brata Miloša, advokata, i dve sestre, Katicu, nastavnicu, i Kosaru, stomatologa. Tomas Alva Edison (engl. Thomas Alva Edison; Majlan, 11. februar 1847 — Vest Orindž, 18. oktobar 1931) je bio američki fizičar i plodan pronalazač.[1] Edison nije stekao skoro nikakvo formalno obrazovanje, pošto je bio izbačen iz škole kao zaostao, a podučavala ga je majka[2]. Sa 14 godina već je bio preduzimač i radio po 14 sati dnevno, kao raznosač novina i prodavac hrane na železnici, zarađujući 14 dolara nedeljno. Ubrzo je uredio laboratoriju u napuštenom vagonu, kao i štampariju za svoje novine „Grand Trunk Herald“, koje je najvećim delom sam pisao; sa šesnaest godina je postao telegrafista i započeo karijeru pronalazača (tokom američkog Građanskog rata) i izumeo i patentirao električni aparat za beleženje glasova na izborima. Oko tri godine kasnije, 1869, izumeo je „tiker“ s papirnom trakom, korišćen za slanje cena s berze širom zemlje, prodao ga za 30.000 dolara i otvorio industrijsku istraživačku laboratoriju. Posle toga je svoje puno vreme posvećivao izumima. U njegove zapaženije pronalaske spadaju mikrofon s ugljenikovim granulama, za poboljšanje Belovog telefona, fonograf (naprava za snimanje zvuka na bubanj prevučen folijom, pronađen 1877.) i električna sijalica.[3] Sijalica je zahtevala testiranje s neuobičajeno velikim brojem pokušaja i grešaka i upotrebu preko 6.000 supstanci dok nije otkrio karbonizovano bambusovo vlakno koje je u vakuumu svetlelo preko 1000 sati. To je sa svoje strane vodilo poboljšanim generatorima jednosmerne električne struje (Edison je njihovu efikasnost povećao od 40% do preko 90%), kablovima za struju i električnom metru i predstavljalo revoluciju u osvetljenju domaćinstva i javnom snabdevanju jednosmernom električnom strujom na relativno kratkim rastojanjima. Tokom rada na sijalici otkrio je i „Edisonov efekat“, činjenicu da električna struja teče od zagrejanog vlakna ka obližnjoj elektrodi ali ne i u obrnutom smeru, što je kasnije predstavljalo osnovu za termojonsku diodu. Edisonov uticaj na život u 20. veku bio je ogroman. On je bio jedan od prvih izumitelja koji je primenio principe masovne produkcije i timskog rada velikih razmera na proces istraživanja, i zbog toga se smatra da je on kreirao prvu industrijsku istraživačku laboratoriju.[4] Edison je bio plodan pronalazač, čije ime se pojavljuje na 1.093 US patenata, kao i na mnogim patentima u Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj, i Nemačkoj. Značajnije od samog broja njegovih patenata je širok uticaj njegovih izuma: električno svetlo i aparati, snimanje i reprodukcija zvuka, i pokretnih slika su uspostavili značajne nove industrije širom sveta. Edisonovi izumi su doprineli masovnim komunikacijama a, posebno telekomunikacijama....

296 strana U ovoj autoritativnoj knjizi, proistekloj iz svesti o hitnosti situacije, Bil Gejts izlaže sveobuhvatan i praktičan plan kako da svet na vreme stigne do nulte emisije gasova sa efektom staklene bašte ne bi li izbegao klimatsku katastrofu. On je proveo deset godina istražujući uzroke i efekte klimatskih promena. U ovoj knjizi on ne objašnjava samo zašto mi moramo da delujemo u pravcu postizanja neto nulte emisije gasova sa efektom staklene bašte, već takođe detaljno izlaže sta moramo da radimo da bismo postigli taj istinski važan cilj. Њ02

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Telefon Ilus: Ine Borisove - Doktor Jojboli Ilus: Olge Puskarjove - Slavovodi Ilus: Viktora Kirilova - Ukradeno sunce Ilus: Eduarda Zarjanskog - Zbrka Ilus: Faine Larionove Jako lepe ilustracije! Veci format Kornej Ivanovič Čukovski (rus. Корне́й Ива́нович Чуко́вский, pravo ime Nikolaj Vasiljevič Kornejčukov; Sankt Peterburg, 31. mart 1882 - Moskva, 28. oktobar 1969) bio je ruski pesnik, pisac, književni kritičar, esejista, prevodilac i književni istoričar.[1][2] Čukovski je otac pisaca Nikolaja i Lidije. On je bio među najpopularnijim dečjim pesnicima. Njegove pesme „Doktor Jojboli“ (Doktor Aibolit, 1925), „Krokodil“ (Krokodil, 1916/17), „Mojdodir“ (Moidodыr, 1925), „Telefon“ i druge bile su popularne za čitanje kod mnogih generacija dece ruskog govornog područja. 1905. godine izdavao je satirički list „Signal“; od 1912. u Kuokoli (Finska) okupljao je slikare i pisce; od 1916. je bio na čelu izdanja za decu „Jedro“. Objavio je niz popularnih knjiga jezično inovativnih pesama s urbanim motivima. Prevodio je s engleskog (Volt Vitman, Mark Tven, Radjard Kipling), a od ruskih pisaca najviše pisao o N. A. Njekrasovu. Rođen je u Sankt Peterburgu, kao vanbračni sin Ekaterine Osipovne Kornejčukove, seljanke iz Poltave, i Emanuila Solomonoviča Levinsona, čoveka iz bogate jevrejske porodice, čiji je unuk bio matematičar Vladimir Rohlin. Levinsonova porodica nije dozvolila brak sa Kornejčukovom i par se na kraju rastao. Kornejčukova se preselila u Odesu sa Nikolajem i njegovim bratom. Levinson ih je neko vreme finansijski podržavao, do njegovog braka sa drugom ženom. Nikolaj je išao u gimnaziju u Odesi, gde je jedan od njegovih drugara bio Vladimir Žabotinski. Kasnije, Nikolaj je izbačen iz gimnazije zbog svog “niskog porekla”. Morao je da dobije svoju srednjoškolsku i univerzitetsku diplomu korespondencijom. Nakon što je naučio engleski, 1903-1905. je radio kao dopisnik londonskog lista za odeske novine, iako je najveći deo svog vremena provodio u britanskoj biblioteci umesto u galeriji za novinare u Skupštini. Po povratku u Rusiju, Kornej je počeo da prevodi engleska dela, pre svega Vitmana, i objavio nekoliko analiza savremenih evropskih autora, koje su ga dovele u vezu s vodećim ličnostima ruske književnosti i obezbedile prijateljstvo s Aleksandrom Blokom. Njegov uticaj na rusko književno društvo 1890ih ovekovečen je satiričnim stihovima Saše Černjija, uključujući i Korneja Belinskog (kao iluziju na čuvenog kritičara Belinskog). Kasnije je objavio nekoliko zapaženih književnih naslova, uključujući „Od Čehova do naših dana“ (1908), „Kritičke priče“ (1911) i „Lica i maske“ (1914). Takođe je objavljivao i satirični magazin „Signal“ (1905-1906)[1] i bio uhapšen zbog “vređanja vladajuće kuće”, ali je oslobođen nakon šest meseci zatvora. Tridesetih godina 20. veka Čukovski je intenzivno radio na teoriji književnog prevođenja (`Umetnost prevođenja` 1936. ponovo je objavljena pre izbijanja rata, 1941, pod naslovom `Visoka umetnost`) i na samom prevodu na ruski jezik (M. Tvena, O. Vajlda, R. Kiplinga i drugih, uključujući u obliku „prepričavanja“ za decu).[3] Tokom rata evakuisan je u Taškent. Najmlađi sin Boris umro je na frontu. Šezdesetih godina Čukovski je osmislio prepričavanje Biblije za decu. Za ovaj projekt privukao je pisce i književnike i pažljivo uređivao njihova dela. Sam projekat bio je vrlo težak zbog antireligijskog položaja sovjetske vlade. Knjigu pod nazivom Babilonska kula i druge drevne legende objavila je izdavačka kuća `Dječija književnost` 1968. godine. Međutim, vlasti su uništile čitav tiraž.[3] Posljednjih godina Čukovski je bio populararan; laureat niza državnih nagrada i nositelj ordena. U dači u Peredelkinu, u kojoj je posljednjih godina neprestano živio, dogovarao je sastanke sa okolnom decom, razgovarao s njima, čitao poeziju, na sastanke je pozivao poznate ljude, poznate pilote, umetnike, pisce i pesnike. Kornej Čukovski umro je 28. oktobra 1969. od virusnog hepatitisa. Na dači u Peredelkinu, u kojoj je pisac proživio veći dio svog života, sada radi njegov muzej.

Broj 36, 1978. godine. Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja. Ima pečat. Kompletno izdanje „Fragmenata ljubavnog govora“ Rolana Barta Lepog mladića Solemna ostavila je nimfa Argira u koju je bio zaljubljen, pripoveda nam grčka mitologija. Afrodita ga je oslobodila ljubavnih jada pretvorivši ga u reku. Ali je on i kao reka patio za Argirom. Stoga mu je boginja podarila moć zaboravljanja i od tada su svi okupani u toj reci bili izbavljeni od ljubavnih muka. Ima li danas kakve reke u kojoj bi se nesrećno zaljubljeni mogli okupati? Fragmenti ljubavnog govora melanholična su oda današnjem Solemnu u potrazi za rekom koja je presušila. Najpoznatije delo Rolana Barta koje Geteovim Verterom, Frojdom, Lakanom, zenom itd. slika portret zaljubljenog i opisuje svu dramu ljubavi. Naslov Bartove knjige – Fragmenti ljubavnog govora – ima implicitno sladostrasni prizvuk, nagoveštavajući mogućnost pomaljanja onih intimnih odnosa čije eksplicitno pominjanje obično izaziva nelagodu. Sama knjiga je, međutim, previše teoretska i previše pesimistična da bi imala bilo kakvu erotsku privlačnost. Tu nema nikakve intimnosti niti razmene intimnosti, budući da se Bartov ljubavnik obraća sam sebi (tj. čitaocu). Tema nije „jezik ljubavi“, već ljubav „kao jezik“. Bart ljubavi radi ono što je radio Balzaku u S/Z ili sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu: razgrađuje je kako bi pokazao da kada se njome govori ona postaje daleko veći kulturološki fenomen nego što smo mi obično spremni da priznamo. Fragmenti ljubavnog govora delo su ili zaljubljenog lingviste ili zaljubljenika u lingvistiku. Iako je čitav tekst veoma moderan, njegova organizacija i argumentacija ipak odaju i starog Barta, radoznalog moralistu po kome svaki oblik ljudskog ponašanja neizbežno vodi do određene maksime. U predgovoru Bart nastoji da predupredi optužbu koju nikako ne želi da čuje: to da je napisao psihološki prikaz ljubavnika. U tom bi slučaju delo previše izbledelo u očima njegovih francuskih pobornika koji bi na njega gledali kao na buržujsko pisanje koje karakteriše predfrojdovska vera u transparentnost i autonomnost ega. On tvrdi da je ovo delo zapravo strukturalni portret i simulacija, pre nego analiza „ljubavnog govora“. To znači da je ono što čujemo glas ljubavnika a ne autora, ljubavnika koji beleži svoje uspone i, još češće, padove prilikom prolaska kroz to svoje mučno promenjivo stanje. Knjigu treba posmatrati kao pozorišni tekst, zamisliti ljubavnika kako stoji na pozornici i pred publikom izgovara reči koje padaju na pamet veoma inteligentnom, veoma načitanom i nesrećno zaljubljenom Francuzu. Drugo je pitanje da li će čitaoci tumačiti Fragmente sofisticirano kako je Bart zamislio. Ja lično verujem da neće. Moguće je da će forma u kojoj je tekst napisan, baš kao i Bartov obazrivi mode d’emploi (uputstvo za upotrebu), zahtevati nešto drugo, ali nema sumnje da je ono čega se treba kloniti doživljavanje dela kao psihološkog i analitičkog prikaza. Bartov ljubavnik zapravo ne ljubavi – kako bi i mogao? On se poverava. A budući da je zbog svog imaginarnog statusa vičniji rečima nego delima, on svoje najvažnije priznanje „je t’aime“, kako je to govorio Dž. L. Ostin, određuje kao performativni iskaz. To je tako jer je reč o pukoj simulaciji, ali da je partner negde u blizini, on bi se pretvorio u beznadežnog ljubavnika kome bi sve izgledalo zadovoljavajuće performativno. Stoga Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju knjigu koja se u potpunosti bavi stanjima duha ili radije stanjima jezika. Bart je konstruisao model savremenog (francuskog?) ljubavnog „imaginarnog“, način na koji imaginacija reaguje na određene momente ljubavne veze.Autor komponente tog modela u jednakoj meri nalazi i u životu i u književnosti, možda čak i više u potonjem. Veliki deo misli o ljubavi koje ćete naći u ovoj knjizi ne pripadaju Bartu: naći ćete reference iz knjiga koje je čitao i iz razgovora sa prijateljima. U tom je smislu on u pravu kada kaže da je napisao „une encyclopédie de la culture affective“. On nas uči zakonima ljubavi običnog čoveka, dajući nam i više detalja kad god je to moguće, s posebnim akcentom na one romantičarske i psihoanalitičke. Možemo samo da nagađamo koliko od onoga što je u knjizi napisano proističe iz njegovog neposrednog iskustva s ljubavlju. Nešto od toga sigurno proističe, kao što postoje i anegdote koje su prilagođene kako bi izgledale u potpunosti autobiografski. Efekat svega toga je neobičan: dobijamo knjigu koja je mešavina priručnika za ljubavnike i ispovesti. Forma knjige je impresivna. Pojam imaginarnog ide u prošlost, preko Lakana do ranog fenomenološkog Sartra, zahvaljujući kome Bart tako povlači razliku između psihološkog i strukturalnog. Osnovna poenta imaginarnog, ono što je toliko privuklo kako Barta tako i Sartra, jeste njegova univerzalnost, to što ne pripada nikome posebno. Bart nikako ne bi voleo da pomislimo da je simulirao neku posebnu imaginaciju, pogotovo ne svoju. On simulira univerzalnu imaginaciju, kao i uobičajene ili neuobičajene šablone koje ona prati kada se osoba zaljubi. Po mom mišljenju, ono što Bart želi da kaže kada insistira na tome da su Fragmenti ljubavnog govora strukturalistički portret jeste to da stanja duha koja prikazuje ne pripadaju nekom određenom pojedincu sa imenom i prezimenom, niti su smeštena u tom (po njemu) staromodnom nizu – priči. Ljubavna priča zaista jeste buržuaski mit koji on sardonički odbacuje zbog njegovog jeftinog obećanja da će na kraju sve biti razrešeno ili da će za ljubavnu bol biti ponuđen nekakav lek: to je, kako on navodi u jednoj od malobrojnih poznatih anatema iz svoje knjige dažbina koju zaljubljeni mora da plati svetu ne bi li se s njime pomirio („le tribut que l’amoreux doit payer au monde pour se réconcilier avec lui”). Svako takvo mirenje Bart vidi kao poražavajuće. U knjizi s namerom ne postoji nikakav tok. Sastavljena je od osamdeset „figura“, tj. osamdeset različitih odlomaka ljubavnog monologa, od kojih je svaki potaknut nekim događajem, bilo stvarnim bilo zamišljenim, u kome su učestvovali zaljubljeni i predmet njegove ljubavi. Bart te „figure“ poredi sa vežbama koje baletani rade kako bi se zagrejali. To su mentalne vežbe koje ljubavnik radi dok proživljava svoje emocije. Svaku „figuru“ opisuje po jedna glavna reč, a osamdeset glavnih reči su organizovane po abecednom redu, kako bi se izbegao utisak da je reč o naraciji. Niz počinje rečju „Propadam“ („S’abîmer“), potom „Odsutnost“ („Absence“), „Predivan“ („Adorable“), nastavlja se najrazličitijim terminima poput „Nestvarnost“ („Déréalité“), „Nepodnošljivo“ („Insupportable“), „Opceno“ („Obscene“), a zaključuje sa „Sjedinjenje“ („Union)“, „Istina“ („Vérité“) i „Želja za posedovanjem“ („Vouloir-saisir“). Zajedno posmatrane, te ključne reči intrigantnije su nego informativne, one su najproizvoljniji element knjige.Učesnici ljubavne veze nisu ni realni ni fiktivni: oni su jednostavno – ili, još bolje, čedno – gramatički. To je situacija u kojoj subjekat voli objekta, to je slučaj očaranosti u kome je prva rekcija glagola zaljubljena u drugu. U skladu sa Bartovim najdubljim uverenjima, nikakve ljudske suštine nisu dozvoljene, samo konstantna promena odnosa između dva algebarska elementa. Subjekat je je (ja), objekat je l’etre aimé (voljeno biće). Je je, paradoksalno, zamenica čiju je upotrebu Bart upadljivo pokušavao da izbegne pišući o sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu, u kome se pojavljivao ili kao il (on) ili kao RB. U ovoj knjizi, u kojoj nekad piše o sebi a nekad ne, prvo lice veoma je bezlično: to je ta frustrirajuće prazna forma subjekta koju filozofi koriste kada žele da izlože argumentaciju. Ta je strategija zabašurivanja jednostavna i, naravno, uvek uspešna. Nikada nismo sigurni kada je Bart to pomenuto je a kada univerzalni ljubavnik. Sa druge strane nalazi se jednako formalno l’etre aimé (voljeno biće), koje takođe nije ništa više rodno određeno. Bart od nas traži da priznamo istinitost onoga što piše, da bismo, pretpostavljam, mogli da se poistovetimo sa subjektom, gde je to moguće, a objektu dodelimo realnost ili rod koji nama odgovara (identifikovanje postaje komplikovano na onim mestima na kojima u francuskom umesto l’etre aimé stoji zamenica il, zbog čega kod muških čitalaca, koji tu zamenicu pre prevode kao on a ne kao to, sve dobija homoerotsku notu). Ali pošto su odnosi između ljubavnika i voljene osobe ovde pre lingvistički nego ljubavni, l’etre aimé nikada istinski nema pristupa u knjizi. Kao i u slučaju svih drugih oblika trećeg lica, o njemu se govori isključivo u njegovom odsustvu. Objekat je pretpostavka, popustljivi primalac ljubavnog govora. Bart nas uverava da ovaj govor mora da bude upućen nekome, čak i kada se ne kaže eksplicitno kome (što ukazuje da to da bi ova knjiga mogla da bude ličnija nego što se čini). U Fragmentima ljubavnog govora stoga nema mesta za razgovore između zaljubljenih, iako Bart u jednom briljantnom pasusu analizira formu tih dijaloga ne bi li dokazao da, čak i u slučaju suočavanja snažnih osećanja, formalni imperativi odnose prevagu nad emotivnima kada se odlučuje o onome što će biti rečeno. Toliko o tim slatkim nevažnim stvarima koje De Sosirovi sledbenici mogu prezirati kao premali dobitak u označenima s obzirom na preveliki trošak u označiteljima. Bartova knjiga se bazira na ogromnom obogaćenju imaginacije, a samim tim i jezika koji sobom povlači samoća. Činjenice tu igraju sporednu ulogu: Bart je više puta podvukao da ga više zanimaju njihovi „retentissements“ (odjeci) nego činjenice same. Ovo nikako nije vesela knjiga. Ljubavnik se u njoj najvećim delom veoma loše provodi, više se žali na izglede koje ima da osvoji l’etre aimé, veoma retko slaveći uspeh. Tekst koji Bart najviše citira i koji u bibliografiji ima povlašćeno mesto u odnosu na ostale jesu Geteovi Jadi mladog Vertera, epohalna romantična priča o ljubavnoj patnji. Bart se prema tom preterano sentimentalnom delu odnosi veoma ozbiljno i skoro da uspeva da nas natera da ga ponovo pročitamo kako bismo proverili da li je zaista egzemplarno, kako ga Bart predstavlja. Mladi Verter je autoru veoma koristan jer ljubavnika predstavlja kao nekoga ko je i usamljen i tvrdoglav, svojevrsna sveta luda dok je god zaljubljen, luda koja ne zna ni za zdrav razum niti za zakone moralnosti ili ekonomije. Bart ceni sve ono što je u ljubavi preterano, podsećajući da je preteranost, potpuna rasipnost, ono što najviše zbunjuje uske, iskalkulisane buržuaske umove (Žorž Bataj je takođe imao veliki uticaj na Fragmente). Ljubavni govor, stoga, potpuno zavisi od odsustva voljene osobe. A ljubavnik, ako je Bart u pravu, ovde nije ništa drugo do artikulisanija, odrasla verzija deteta, čiji je govor rezultat težnje da se izbori sa uznemirujućim odsustvom majke. Bart koristi najveće autoritete iz domena psihoanalize – Frojda, Lakana i, posebno uspešno, britanskog dečijeg psihijatra D. V. Vinikota – kako bi dokazao veoma ambicioznu tezu po kojoj se jezik rađa iz infantilnih pokušaja da se „manipuliše“ odsustvom Drugog. Bart se tu ne zaustavlja: on traži dodatne dokaze koji bi otkrili tajnu mistika, druge grupe potaknutih i tvrdoglavih osoba, sposobnih da koriste jezik kako bi „manipulisali“ strahom od božijeg prekora. Ipak, ni mistici, baš kao ni ljubavnici niti deca, ne govore samo kada se osećaju napuštenima – i tu se čini da nailazimo na nešto namerno jednostrano u Fragmentima ljubavnog govora. Nečega što daje crnu sliku ljubavne imaginacije, kao da je nezamislivo da bi ona ikada mogla da radi u ljubavnikovu korist. Mnoge od stranica Fragmenata odlikuju prustovski solipsizam i melanholičnost. Uspeh ove knjige leži u načinu na koji ona ljubavnika predstavlja kao neku vrstu dementnog semiotičara koji se konstantno valja po onome što Bart definiše kao „žar smisla“ („le brasier du sens“). Ljubav je ono stanje duha u kome okolnosti iz naših života, ma kako poznate i beznačajne, postaju prenapumpane smislom. Ljubavnik svuda vidi znake, stalno se trudi da rastumači ono što se javlja, ili ne javlja, između njega i voljene osobe. Svaki znak predstavlja povod za beskonačno i neprestano maštanje. Ljubavnik ne trpi dvosmislenost. Tumačenje znakova, naravno, zavisi od pravila kulture u kojoj je ljubavnik odgojen. Bart nas uči kako da na najbolji način „čitamo“ ljubavnu vezu.Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju veoma originalnu knjigu što se tiče namera, ali se ne može reći da su svi njeni delovi zanimljivi za čitanje. Neke od osamdeset „figura“ zaista su sjajne, upečatljivije i uverljivije od bilo čega što je Bart ikada napisao, dok su druge, opet, prilično ravne. Knjiga je verovatno preopširna, i čini se da nema dovoljno onih prepoznatljivih bartovskih jeresi i provokacija koje bi održale njen intenzitet na nivou koji je zacrtao autor. Prevod: Milana Babić Iz: John Sturrock, “In the words of the lover” u: Times Literary Supplement, no. 3930 (1977) HRONIKA 13 Knjige 15 Film 24 Projekti 28 Istraživanja 34 Izložbe 36 Muzika 39 Beleške TRIBINA TREĆEG PROGRAMA 47 SAMOUPRAVLJANJE U SVETSKIM RELACIJAMA Andrej Grahor, Branko Pribićević, Vojislav Stanovčić, Bogdan Kavčič, Stanislav Grozdanić, Vladimir Štambuk OGLEDI 87 KASIM PROHIC – Prizmatičko mišljenje Ernsta Bloha 119 JOVAN ARANĐELOVlĆ – O celini istorijskog vremena kao pretpostavci filozofije 465 CELSO FURTADO – Eksterna zavisnost i ekonomska teorija 161 PRVOSLAV RALIĆ – Savremene borbe kapitala i ljudskih potreba ESEJI 195 IVAN FOHT – Filozofija izvan struke 217 LISJEN GOLDMAN – Geneza i struktura 227 BERTOLD BREHT – O eksperimentalnom pozorištu 243 ANJES SOLA – Ruski futurizam i revolucija 259 PETER FALTIN – Problem sistematske nauke o muzici REFLEKSIJE 269 ROLAN BART – Fragmenti ljubavnog govora BIĆE I JEZIK 339 RADOMIR KONSTANTINOVIĆ – Marko Ristić i čudo jedne jedine stvari 397 MARKO RISTIĆ – Zaklela me je noć na vernost OSVETLJENJA ZEMLJE U RAZVOJU I NEOKAPITALIZAM 413 ĐORĐE POPOV – Ka bržem razvoju 423 SAMIR AMIN – Geneza i razvoj nerazvijenosti. 451 FERNANDO HENRIQUE CARDOSO – Zavisnost i razvoj u Latinskoj Americi 479 THEOTONIO DOS SANTOS – O strukturi zavisnosti 489 RODOLFO STAVENHAGEN – Agrarna struktura i nerazvijenost u Latinskoj Americi 503 SURENDRA DŽ. PATEL – Kolektivno oslanjanje zemalja u razvoju na sopstvene snage 515 OSVALDO SUNKEL – Unutrašnje polarizovanje 537 BINGU MUTARIKA – Multinacionalne korporacije u regionalnoj integraciji: Afričko iskustvo 563 KABALA KABUNDA – Multinacionalne korporacije i formiranje spoljno orijentisanih privrednih struktura u savremenoj Africi: primer grupe Unilever – Zair 581 BIPLAB DASGUPTA – Izmenjena uloga glavnih multinacionalnih petrolejskih kompanija 607 CONSTANTINE VAITSOS – Zahtevi i strategije firmi, politika režima prema direktnim inostranim investicijama i međudržavna raspodela dohotka 623 FARID AKHTAREKHAVARI – Dilema zemalja OPEK-a Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije. Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda. Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku – onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu). Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije. Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković. Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu. Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo. Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922–1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević. MG67 (N)

62473) ZELENA PATROLA izviđačke priče , Danko Oblak , Mladost Zagreb 1981 , biblioteka Vjeverica, Pripovijetka Zelena patrola, po kojoj je autor i nazvao ovu zbirku izviđačkih dogodovština, na pragu je svojevrsne svečanosti: ona živi više od četvrt stoljeća! Nastala je u vrijeme nastajanja izviđačke organizacije, 1951, tiskana prvi put u listu Pionir u Zagrebu da bi je kasnije preštampavali u različitim izdanjima od glasila Saveza boraca do slovenskog Pionirskog lista - dramatizirali je za radio, adaptirali za strip, štampali u zasebnoj knjižici (1952) , priredili za dijafilm, a u Makedoniji je, zajedno s Torbom, Put- min makom, Drvima na cesti i Krastavcima« 28. čete, uvrstili u obveznu školsku lektiru, te je u Skoplju od 1958. godine do danas doživjela pet izdanja. Danko Oblak vrlo je aktivno sudjelovao u osnivanju izviđačke organizacije, te je Zelena patrola, kao i ostali tekstovi u ovom izdanju, usko povezana s praksom prvih izviđačkih četa i vodova (vod se isprva zvao patrola), brojnih izleta i logorovanja, igara, pohoda, logorskih vatri što znači da su sve pripovijetke i priče u knjizi koju imate u ruci plod osobna piščevog doživljaja, njegovog iskustva u radu s djecom i, razumije se, njegove želje da zbivanja osjeti i literarnim ticalom i oblikuje ih književno. Pisac Zelene patrole rođen je u Zagrebu 1921. godine, gdje se je školovao i živio do rata i kamo se vratio poslije oslobođenja. Sudionik je narodnooslobodilačke borbe od 1943. godine. U ratu je bio borac, politički radnik i komandir haubičke baterije na srijemskom frontu, učesnik je bitke za Beograd i Zagreb, oficir JNA do 1947. godine, četiri puta je odlikovan. Kao partizan vodio je svoj dnevnik i pisao književne crtice o ratnim stradanjima. treće izdanje , tvrd povez, format 17 x 21 cm , 165 strana, ilustracije Đuro Seder , plastifikacija na vrhu ćoškova leđne korice oguljena

heder ljubičasta vila dugina čarolija bel muni cica i drugari dosadno mi je ne znam šta da radim slučaj romeo eliza pričeli gvera škola klizanja srebrne klizaljke iznenadjenje linda čapman monster high monstrumska škola liza harison škola za princeze princeza emili i lepa vila vivijan frenč vlada stojiljković sa mnom ima neka greška keti kesidi zasijaj dejzi star marija žeželj moj slatki život dugina čarolioja kajli,karnevalska vila dejzi medouz škola klizanja ljubičaste klizaljke prijatelji linda čapman Mek povez Dobro ocuvano. Visina postarine je za slanje putem preporucene tiskovine. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica.

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica.

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica. Povez knjige : broširani Strana : 40 Format knjige : 217x273x7 mm Pismo : ćirilica

Нет ничего дороже правды. Любимые рассказы русских классиков для детей Издательство: Даръ, Москва, 2011. Серия:Читаем сами картон колорне илустрације руски језик СОДЕРЖАНИЕ/садржај Сергей Тимофеевич Аксаков Грачи прилетели Гнездо Сурка Николай Георгиевич Гарин-Михайловский Книжка счастья Всеволод Михайлович Гаршин Лягушка-путешественница Максим Горький (Алексей Максимович Пешков) Воробьишко Из рассказов о детстве Владимир Иванович Даль Война грибов с ягодами Девочка Снегурочка Журавль и Цапля Борис Степанович Житков Как утонул пароход Пожар в море Приключения «Партизана» Почта Вечер... U ovoj knjizi naći ćete divne priče koje su uvrštene u ruske klasike. Glavni junak tih priča je starac Mazaj, žaba putnica, Mačak u čizmama i mnoge druge... Knjiga je bogato ilustrovana, a ilustracije su radili čuveni umetnici.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frédérique Papy-Lenger (12. kolovoza 1921. - 9. siječnja 2005.) bila je belgijska matematičarka i matematičarka aktivna u pokretu Nove matematike 1960-ih i 1970-ih. Rani život i obrazovanje Frédérique Lenger rođena je 12. kolovoza 1921. u Arlonu u Belgiji kao jedna od tri kćeri odvjetnika. Nakon studija klasike u Lycée Royal d`Arlon, studirala je za licencijat matematike na Université libre de Bruxelles od 1939. do 1943. Sveučilište je službeno zatvoreno 1941. kako bi se spriječilo njegovo preuzimanje od strane njemačke okupacije, a njezin studij je nastavljen u tajnosti. [1] Godine 1968. završila je doktorat s dvodijelnom disertacijom, jednim dijelom o matematičkom obrazovanju, a drugim o geometrijskim transformacijskim grupama.[1][2] Karijera Od 1947. do 1950. Lenger je predavala matematiku na l’Ecole Decroly, dok je radila kao asistentica matematičaru Paulu Liboisu, koji joj je predložio da provodi istraživanja koja uključuju projektivnu geometriju i trialitet. Ovo je postalo preteča rada drugog Liboisovog učenika, Jacquesa Titsa. Godine 1950. Lenger se pridružio matematičkom fakultetu Lycée Royal d`Arlon; 1957. imenovana je prefektom u Arlonu i ravnateljicom Državne normalne škole u Arlonu.[1] Postala je profesorica matematike na Berkendael State Normal School u Bruxellesu 1960. Godine 1961., s nekoliko drugih matematičara, postala je jedan od osnivača Centre Belge de Pédagogie de la Mathématique (Belgijski centar za pedagogiju matematike). Od 1974. do 1980. radila je u SAD-u, na Comprehensive School Mathematics Programme u St. Louisu, Missouri. U Berkendael se vratila 1980. Umirovljena je 1981., ali je nastavila raditi kao volonterka u Francuskoj školi u Nivellesu do 1992. [1] Prilozi Lenger je započela svoj rad na razvoju modernog školskog kurikuluma matematike 1958., radeći s Willyjem Servaisom i uz konzultacije s Georgesom Papyjem, za kojeg se udala 1960. [1]. S Madeleine Lepropre, Lenger je vodio eksperimentalni program obuke za odgajatelje u dječjim vrtićima temeljen na novom kurikulumu 1958.-1959., i bio je ohrabren entuzijazmom koji su učenici vrtića pokazali za materijal.[3] S Papyjem je sredinom 1960-ih razvila srednjoškolski matematički program u šest svezaka koji se temelji na principima teorije skupova i apstraktne algebre.[4] Bila je pozvani plenarni govornik na prvom Međunarodnom kongresu o matematičkom obrazovanju, gdje je govorila o metodi `minikompjutera` za podučavanje aritmetike binarnih brojeva za školsku djecu.[1][5] Postala je predsjednica osnivačica Međunarodne istraživačke grupe za matematičku pedagogiju 1971. godine.[1] Njezine knjige uključuju L`enfant et les graphes (Didier, 1968), Mathématique moderne (Didier, 1970), Moderna matematika (dva toma, Collier, 1968 i 1969), Graph Games (Crowell, 1971),[6] i Graphs and the Child (Harvard University Press, 1979). Također je izradila mnoge obrazovne brošure kroz Belgijski centar za pedagogiju matematike i Sveobuhvatni školski matematički program.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje! Ilustrovao: Ninoslav Kunc Josip Ivanković (Žednik, ?) je bio vojvođanski hrvatski političar i javni djelatnik. Rodio se u selu Žedniku u velikoj obitelji iz koje su ponikli brojni redovnici i redovnice. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a srednju školu je pohađao u Subotici. U Subotici je studirao na Ekonomskom fakultetu, na kojem je 1982. diplomirao na poljoprivrednom smjeru. Nakon studija je radio u subotičkim poduzećima. Još kao mlada osoba se uključio u javni i kulturni život hrvatske zajednice. Nakon uvođenja višestranačja i mogućnosti slobodnih izbora, politički se angažirao, pa je tako bio najmlađim među osnivačima Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. Bio je općinskim vijećnikom u jednom mandatu, a danas je vijećnikom u Hrvatskom nacionalnom vijeću Republike Srbije. Predsjednikom je obnovljene hrvatske ustanove Pučke kasine 1878. Mati Kata Ivanković je hrvatska pjesnikinja. Rođen je 18. lipnja 1957. godine u brojnoj obitelji oca Grge i majke Kate, rođ. Stantić, među kojima su svećenik Franjo i časna sestra Nada. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, kao i Ekonomski fakultet, stekavši zvanje diplomirani ekonomist. Kao ugledni i aktivni član, bio je kandidat DSHV-a na lokalnim i pokrajinskim izborima 1992. godine. Koncem 1990-ih osnivač je Hrvatskog narodnog saveza, čiji je i kandidat za izbore za Skupštinu općine Subotice u okviru koalicije Demokratska opozicija Srbije – DOS-a u rujnu 2000. godine. Na istima je izabran za vijećnika Skupštine općine Subotica. Kao vijećnik SO Subotica, bio je i elektor na izborima za prvi saziv Hrvatskog nacionalnog vijeća, a kao kandidat liste koju je predvodio Forum hrvatskih institucija i organizacije izabran je i za vijećnika HNV-a (2003. – 2010.) Osnivač je Instituta „Ivan Antunović“ i višegodišnji član njegovih upravnih tijela, zatim Pučke kasine, čiji je predsjednik bio u dva mandata i glavni urednik Glasnika Pučke kasine, Ogranak Matice Hrvatske Subotica te član Hrvatskog akademskog društva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskovi i ivice korica malo iskrzane, nista strasno, sve ostalo uredno! Ilustracije: Dusan Petricic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Богато илустрована историја за децу кроз бајковите приче упознаје децу са српском прошлошћу, од древних времена преко средњег века и владавине Немањића, преко хајдука и ускока до владавине краља Александра Карађорђевића. Књига је пуна познатих и мање познатих детаља из историје па ће и одрасли читајући књигу деци моћи штошта да науче о прошлости српског народа. Свака прича ове књиге обликована је пажљиво и са љубављу, тако да остави упечатљив траг у срцу и памћењу читаоца. Књига Историја Срба за децу у 100 прича има за циљ да деца заволе српску историју и постану људи који ће живети и радити Богу на славу, родитељима на радост и понос, а цркви и отаџбини у корист. Велики формат 29х20 цм. Тврд повез. Репрезентативна као поклон.

Odlično očuvano! Autor - osoba Disney, Walt, 1901-1966 = Dizni, Volt, 1901-1966 Naslov Pinokijeve pustolovine / Walt Disney ; [prevodilac Vesna Oblak Juranić] Vrsta građe slikovnica Ciljna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički Zavod Hrvatske, 1987 (Rijeka : Tiskara Rijeka) Fizički opis 43 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Oblak Juranić, Vesna Zbirka Odaberi svoju pustolovinu (karton) Napomene Tiraž 8.000. Walt Disney Bogato i vrlo lepo ilustrovanа knjiga čija radnja Vas vodi do kraja koji sami izaberete! Dok čitate sami birate šta ćete uraditi, kojim putem ćete krenuti, šta želite da radite u toj situaciji i od tog Vašeg izbora zavisi kraj priče! Neka Vaša deca uživaju u pustolovini kojoj će sami izabrati put! Sami birate Vašu sudbinu! MG19 (N)