Grafika u tehnici akvatinta “Summer Time” Branke Bradic clana ULUPUDS-a od 1993. Nastala 2003 godine i predstavlja 16. od 30 napravljenih otisaka. Dimenzije su sa ramom 52 X 36,5. Bez rama (oiviceni deo gde je ulegnuce sa radom) 17 X 32 cm. Na poledjini je posveta i potpis slikarke. Branka Bradić ( Beograd , 1963), završila Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Miloša Ćirića i Branislava Makeša i postdiplomske studije na istom fakultetu u klasi Dušana Petričića i Bogdana Kršića. Radi kao samostalni umetnik - illustrator, slikar i grafičar. Takodje, radi kao instruktor crtanja, slikanja i karikature u privatnoj školi za umetnost u Kanadi. Kraće vreme radila i dizajn za nakit i modele u vosku. Član ULUPUDS-a od 1993. Izlagala na 2 samostalne i preko 60 žiriranih izložbi. Ilustrovala 11 objavljenih knjiga/udžbenika, ima umetnička dela u privatnim i javnim kolekcijama u Evropi, SAD, Kanadi i Japanu. Vaznije izložbe: Oktobarski salon, Zlatno pero Beograda, Majska izložba grafike beogradskog kruga, Majska izložba ULUPUDS-a, Svetski festival karikature u Portugalu, Međunarodna izložba grafika malog formata u Barseloni – Španija, Međunarodno bijenale ilustracija u Bratislavi - Slovačka, Međunarodna izložba umetnosti malog formata u Virdžiniji – SAD, Svetska izložba malih slika i grafika u Pizi – Italija, izložba minijature u Tokiju-Japan i druge. Nagrade i priznanja: 1986 Nagrada Univerziteta umetnosti u Beogradu za najbolji uspeh iz glavnog stručnog predmeta na četvrtoj godini studija; 1988 Otkup tiraža grafike (“ Grafika meseca” ) na otvorenom konkursu Galerije Grafički kolektiv i 1989 otkup tiraža na konkursu JAT-a; 1993 Diploma “ Izložba meseca” od strane likovnog kritičara rubrike “ Likovni život grada” radio emisije “ Košava” za samostalnu izložbu ilustracija; 1995 Treća nagrada za dizajn za knjigu “ Ja, prijatelj svoga psa” na međunarodnoj izložbi knjiga u Beogradu; 1997 Nagrada “ Best in Show” (“ Najbolje na izložbi” ) – Toronto, Canada; 1998 &2001 Diploma za “ zapažen umetnički rad” (“ Che Ha Consegnito la Varutazione di Segnalato” ) za crteže na međnarodnoj izložbi u Pizi – Italija; 1999 Druga nagrada za uljanu sliku na izložbi minijature u Londonu , Canada ; 2004 Diploma za “ zapažen umetnički rad” (“ Mentions” /” Jury commendation” ) za grafiku na međunarodnoj izložbi minijature u Vile-Mari, Kanada 2005 Novčana nagrada za “ zapaženi umetnički rad” (“ Honorable mention” ) za grafiku na nacionalnoj izložbi malih grafika u Koloradu, SAD;

Teologija stara gravura Rafaelo 1781 godina Uramljena grafika iz 18 veka , ručno bojena , prema slavnoj Rafaelovoj fresci u Vatikanu . Kupljena u čuvenoj galeriji Pinakoteka u Barseloni . Teologia - Divinarum Rerum Notitia - Raffaello Veličina grafike bez rama 46.2 x 42.5 cm Autori : Raphael Sanzio d’Urbino (1483-1520) (freska na zidu papsog stana u Vatikanu ) Bernardino Nocchi (1741-1812) (posredni crtač) Raphael Morghen (1758-1833) (graver) Izdavač : Joh. Volpato ( Giovanni Volpato ) , Rim 1781 godine. Kolorista - nepoznat. Natpisi : Theologia – Picta in fornice imminet tabulae (vulgo) la disputa del Siño Sacramento Bernandius Nocchi del Ralph Morghen sculp. Joh. Volpalo direct of Vendit Romae Alegorisjka grafika prema čuvenoj Rafaelovoj fresci koja prikazuje personifikaciju teološke nauke. Jedna je od četiri freske , peronifikovanih nauka Pravde , Filozofije, Teologije i Poezije. Freske, koje se smatraju jednim od najvećih Rafaelovih dostignuća, naručio je 1509. papa Julije II kao deo dekoraciju Stanze della Segnatura, jedne od četiri sobe, u vatikanskim stanovima. Ova soba je trebalo da služi kao privatna biblioteka pape Julija , a ukrasi prikazuju glavne stubove ljudskog znanja. Četiri personifikacije su naslikane u krugovima na zasvođenoj tavanici, a između njih i ispod njih na zidovima su freske vezane za oblasti znanja koje predstavljaju. Alegorijska figura teologije, okružena je sa dva krilata anđela koji drže ploče sa natpisom Divina[rum] [Rer]um Notitia ( Otkrovenje Božanskih stvari ) . Citat je uzet iz dela vizantijskog cara Justinijana . ( Justinijan I ili Justinijan Veliki,( 482 — 14. новембар 565 god. ) Grafike je objavio Đovani Volpato (1740-1803) u Rimu 1781 godine prema crtežu Bernarda Nokija. Ovaj primerak grafike je nakon toga ručno obojen prema bojema originalnog rada Rafalea Urbina, najverovatnije u 19. veku. Teologija sedi na prestolu od oblaka i noci crveno - zelenu - belu haljinu zanesenu vetrom. Crvena - zelna i bela boja su simbolika hrišćanskih ( Teologijinih ) vrlina: milosrđa, nade i vere. Rafaelo je bio jedan od tri najveća umetnika italijanske renesanse i uspešan arhitekta. Kao glavni papin arheolog, učestvovao je u iskopavanjima drevne Zlatne kuće Nerona i mnoge rimske freske koje je tamo video u stvaranju adaptirao prilikom sopstvenih oslikavanja zidova i plafona u Vatikanu i privatnim vilama u Rimu. Otiske napravljene prema Rafaelovim crtežima je za njegovog života izradio graver Markantonio Rajmondi (oko 1470-1482 ). Kasnije su prema njima radili pozniji grafičari. Rafaelove grafike drugih gravera bile su posebno popularne u neoklasičnom periodu sredine 18. veka i ranog 19. veka, što se poklopilo sa ogromnim oživljavanjem interesovanja za klasičnu umetnost antičke Grčke i Rima, kao i za klasicizam renesanse. Bernardino Noki je bio italijanski slikar portreta, verskih i istorijskih tema koji je živeo i radio u italijanskim gradovima Luci i Rimu. Papa Pije VI ga je 1780. imenovao za zvaničnog vatikanskog slikara i ukrasio je brojne palate u Rimu, uključujući freske u Palati konsulta i Vatikanskom muzeju. Takođe je završio narudžbine za crkve, uključujući poznate slike za crkvu San Sekondo u Gubiju i baziliku San Fredijano u Luci. Rafael Morgen je bio izuzetno vešt i uspešan italijanski graver, koga su savremenici smatrali jednim od najvećih koji su ikada živeli. U početku ga je obučavao njegov otac, umetnik Filipo Morgen, a zatim je postao šegrt kod Đovanija Volpata u Rimu, postavši njegov saradnik i oženivši se njegovom ćerkom. Njegov opus obuhvata oko 250 grafika u različitim žanrovima, a posebno gravura po majstorima italijanske renesanse, poput da Vinčija i Rafaela. Morgen je bio profesor na Firentinskoj akademiji i graver Velikom vojvodi od Toskane. Takođe je bio cenjen u Francuskoj, gde ga je kralj Luj KSVIII postavio za saradnik Instituta de France 1803. i odlikovao Legijom časti. Na poleđini grafike nalazi se nalepnica Pinakoteke u Barseloni, čuvene galerije koja je radila u periodu između 1928 i 2004 godine.

Predstavljamo vam luksuzni ukrasni set za 15 figura bogova naše mitologije koji može da oplemeni prostor u kome živite ili radite. Polica je od punog drveta, u potpunosti ručne izrade, masivna i zastakljena. Staklo po potrebi može da se skine, a svako ima sigurnosnu kvačicu kako bi stajalo na mestu. Raspored i izbor skulptura je na vama, ovo je samo primer kako može da izgleda. Autor skulptura je vajar Jovan Petronijević Cena ovakvog seta je 33600,00, a u ponudi su i poklon setovi u drvetu i staklu za po dve figure https://www.kupindo.com/Skulpture-i-maske/49791749_Skulpture-BOGOVI-SLOVENA-komplet-2- kao i za pet figura https://www.kupindo.com/Skulpture-i-maske/29916397_Skulpture-BOGOVI-SLOVENA-komplet Pogledajte celokupnu našu ponudu inspirisanu srpskom, slovenskom (i pomalo vikinškom i keltskom) mitologijom https://www.kupindo.com/Clan/ROD-suveniri/SpisakPredmeta

Dragutin Cigarčić (1922-1985)- Tri gracije, pastel, dimenzije š21 x v25cm (s ramom š45 x v54cm). Rad nije signiran. Slika se prodaje iz lične kolekcije, isključivo uz lično preuzimanje u Beogradu-Čukarica ili Šumice. O umetniku: Cigarčićeva biografija je za poštovanje, mada nikada ništa lično nije isticao. Rođen je u porodici poznatog vranjanskog terzije LJubomira Cigarčića i majke Savke - domaćice. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1946. godine, a zatim je bio saradnik u Državnoj majstorskoj radionici Mila Milunovića, nekoj vrsti kvalitetnih postdiplomskih studija, koje su prošli mnogi viđeni slikari. Boravio je u Francuskoj kao stipendista francuske vlade i stipendista Fonda `Moša Pijade`, zlatnoj potpori mladim umetnicima koju je pružao Titov sistem. Učestvovao je na studijskim putovanjima u Pragu, Parizu, Budimpešti, Veneciji, Beču i Rimu, ali je u njegovom delu najvidljiviji uticaj francuske moderne kulture. Pripadao je grupama `Samostalni` i `Decembarskoj grupi`, koja je bila izvanredno značajna, okupljala velike slikare, ali bila i državni projekat, nasuprot grupi `Medijala`, prvom pravom srpskom andergraundu i opoziciji, kako likovnoj, tako i političkoj. Cigarčić je imao tri samostalne izložbe, sve u Beogradu: 1948, 1956. i 1960. godine. Učestvovao je na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Mali i okretan, slikao je do poslednjih godina života kvalitetno, za njega nije važio kao za današnje umetnike popularno rečeno `zamor materijala`. I nekada su slikari teško živeli, pa je Cigarčić bio profesor na Školi za industrijsko oblikovanje u Beogradu. Reč je o stvaraocu koji je radio na poseban način, duboko uvažavajući tradiciju, svoje nasleđe, ali su kod njega srednji vek i freskopis dolazili do drugačijeg izraza nego kod njegovih saboraca iz `Decembarske grupe` - Lazara Vozarevića i Aleksandra Tomaševića. Diskretan i suzdržan, oprezan i mudar, on nije dopuštao da bilo šta direktno prodre u sliku, sve je moralo da prođe njegove brojne filtere nataloženih osećanja i doživljaja. Taj nepravedno skrajnuti i zaboravljeni majstor, koji nezasluženo nije stručno potvrđen, slikao je na podobije starih zografa, njegova boja kao da je sazrevala stotinama godina, izravno preneta sa freske. To je boja starog zida, topla i isprana, okađena, toliko sugestivna, krajnje posna, koja upućuje na lični i estetski asketizam, slikara koji je u oblačenju i nastupu praktikovao tihovanje. On je ono najlepše i najbolje što daje jug Srbije, tradicionalni svet, skroman i suzdržan. Uspostavio je vezu između ikonopisa i freskopisa, srednjeg veka i visokog modernizma, u duhu mediteranskog zaveštanja balkanske kulture. Bio je jedan od slikara koji su srpsku likovnost uveli u evropsku na sasvim nov način.

Radi poredjenja dat je snimak akvarela jedne Natalije Cvetkovic da se stekne uvid u slikarski nivo obrazovanja i dara Emila Krenajza. Emil KRENAJZ ( HRENEIS ) Beograd - termoelekrana Snaga i svetlost, o. 1933 akvarel, 19 x 28 cm signirano dole levo „Могао сам да зауставим Лењина!” ДНЕВНИК Суб, 10/23/2010 - 20:40 Да ли би европска и светска историја попримила другачији ток да је пред крај 1917. године аустријски генералштабни пуковник Емил Кренајз, потоњи сремскокарловачки грађанин, знао да се у блиндираном вагону из Швајцарске, преко Беча за Русију, превози главом и брадом друг Владимир Иљич Лењин? – Хатте ицх ја ес нур гењусст, хатте виелеицхт дас сцхицксал Еуропас ганз андере зукунфт ерлебт! (Да сам само тада ово знао, можда би будућност Европе сасвим другачију судбину доживела!) – записао је и дебелом линијом подвукао пуковник Емил Кренајз у свом дневнику, који је педантно и брижљиво водио. Биће да је овај човек врхунског образовања и широких интересовања често размишљао о томе, јер као да никад није прежалио то што су га „околности” омеле да спречи одлазак Лењиновог воза у Русију. Наиме, као начелник Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу у Бечу, Емил Кренајз је добио новембра 1917. године запечаћени коверат као изузетно поверљив документ у ком је стајало да „блиндирани вагон композиције из Швајцарске, одређеног датума и часа, има проследити неотворен преко аустријске територије, од улазне до излазне границе”. Након два дана стигла је препорука с врха да одмах испуни оно што му је наређено, и то под претњом санкција „које ће утолико бити ригорозније пошто је он високи официр”. На крају је дошло до потпуног преокрета ситуације и Кренајз је елегантно склоњен на неколико дана са свог места. Преко веза у обавештајним круговима убрзо је пуковник Кренајз сазнао да је у блиндираном вагону, због чијег су га проласка послали на службени пут, био главом и брадицом – друг Лењин. – Очигледно – записао је касније Емил – наредбодавац је био добро упознат са садржајем блиндираног вагона и имао је посебне разлоге да то остане у највећој тајности. Тек, ретки су Карловчани који знају да је овај негдањи аустријски официр и потоњи директор Дунавског паробродског друштва, а заправо сликар, виноградар и винар, живео у њиховој вароши, а још мање је оних који су о њему нешто више чули. Пре 12 година у Карловачком музеју приређена је изложба његових радова сакупљених из установа и приватних колекција, али се чини да то ипак није било довољно да се сагледа сва питорескност његове личности. Највећи корак у намери да не ишчезне сећање на њега начинила је написавши књигу “Одолели забораву” Мирјана Кончар - Ђурђевић, у чијој је породици у Карловцима пуковник боравио до смрти. Емил Кренајз је родом из Петроварадина, односно Мајура. Рођен је 1872. у скромној породици немачког занатлије. Завршио је Карловачку гимназију с одличним успехом и наставио школовање на Војној академији Аустроугарске монархије. Од малена је био заинтересован за свет око себе, а све што би му се током школовања у Карловцима и у Аустрији догађало, бележио је оловком и бојама на папирићима. Од сликарског прибора и платна није се одвајао до последњих тренутака у животу. Оставио је иза себе много недовршених слика, за које је пред смрт рекао да ће се „ваљда једном наћи неко ’мазало’ које ће их довршити”. Пејзаже је радио акверелом, мртве природе уљем, портрете оловком или пастелом. Није желео да излаже то што је радио из чистог задовољства, тако да је једина његова изложба заправо та, приређена у Карловачком музеју 1998. године. По завршетку војне Академије и као добар познавалац речних путева добио је место у у Одсеку речне флоте при Главном генералштабу у Бечу, где је живео. Први светски рат проводи у Бечу обављајући поменуте дужности начелника Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу. Списи кажу да је помогао многим ратним заробљеницима, међу којима је било и доста Срба. Крајем рата одликован је за изузетну хуманост показану током рата високим признањем, оредном витеза Малтешког реда, на предлог Међународног Црвеног крста. Након рата почео је да ради у Београду у представништву Дунавског паробродског друштва, а живео је мало у престоници, а мало више у Сремским Карловцима: код рођака у породици Кончар - Ђурђевић, код Јелисавете и Које. Кућа у којој је живео у Карловцима, у Улици митрополита Стратимировића, данас припада породици Шовљански. Убрзо је отишао и у пензију, посветивши се лову, риболову, виноградарству и наравно, сликању. Револтиран политиком Аустрије која се приближавала Хитлеровој нацистичкој идеологији, одрекао се пензије. То је образложио тиме да од „нове власти у Аустрији, која је фашистичког опредељења, не жели да прима више ни један пфенинг”. Приликом пописа у Карловцима 1941. године изјаснио се као Југословен, а када су му рекли да то више не постоји, одговорио је да је онда – “нико”. Касније су му понудили да постане члан Културбунда, одбио је и казао да се сматра Југословеном. Након провере, поново су га позвали, на шта је он одговорио је:„Ја, додуше, јесам Емил Кренајз, али Југословен”, после чега су га оставили на миру. Током рата у кући у Карловцима са њим су биле Јелисавета и две старице. Јелисаветина деца и муж живели су у Беогаду. Вероватно је та чињеница, а потом и развој догађаја након рата, навео Карловчане на сумњу у природу Емиловог и Јелисаветиног односа. Њу, иначе, памте као жену изузетне лепоте и елеганције, а када говоре о њој и “онклу”, како су Емила сви звали, чине то са посебним призвуком у гласу. Педесетих година Емил Кренајз је добио од Секретаријата за народну одбрану СФРЈ решење о додели пуковничке пензије. Умро је 1954. године и сахрањен на православном делу гробља на Магарчевом брегу, у породичној гробници Кончар -Ђурђевић и породице Милошевић. Нема дилеме, уз оне које је јако волео. - Зорица Милосављевић

dim. 10 x 8 cm (zatvorena) 10 x 14,5 (otvorena) materijal MESING PRELEPA RUSIJA samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Ruske metalne ikone kao bogoslužbeni predmeti napravljeni od legure bakra u verskoj praksi ovi predmeti pojavile su se u drugoj polovini 17. veka kod staroveraca, kojim su oni odražavali, na neki način, savremeni razvoj ruske pravoslavne crkve. Naime u bori protiv raskola koji je postojao i doveo do formiranja dve osnovne struje u ruskoj pravoslavnoj crkvi — prve, vođene patrijarhom Nikonom i druge predvođene starovercima na čelu sa proto-sveštenikom Habakkukom, bronzane ikone i krstovi su kod staroveraca imali centralnu ulogu u iskazivanju nezadovoljstava raskolom pravoslavaca u Rusiji. Prvi centar proizvodwe ovih predmeta nalazio se u oblasti Pomorja, na obalama Belog mora, koju je naseljavao ogranak staroveraca, ili „bespopovaca“. Međutim kako su bronzane ikone ne samo među vernicima vrlo brzo postale popularne i među drugim slojevima stanovništva Rusije, kod mnogih pojedinaca javila se neodoljiva želja i potreba da se ikona sa određenim motivom nabavi gotovo trenutno, po povoljnoj ceni, da bude relativno trajna, praktična za nošenje, da osnaži molitvu u svakom trenutku i na svakom mestu, da ulije i povrati snagu svetiteljske zaštite. Velika potražnja za bronzanim ikonama učinila je da su se počele otvarati radionice po celoj Rusiji, kako bi se sve veća potražnja za njima zadovoljila, i tako postale simbol ne samo ruskih staroveraca već i širokih masa. Prvi centar za proizvodnju metalnih ikona i drugih obrednih predmata staroveraca nalazio se u oblasti Pomorja, na obalama Belog mora, koju je naseljavao ogranak staroveraca, zvanih i „bespopovaci“. Na masovnu proizvodnju metalnih ikona u oblastima Belog mora u mnogome je uticao razvoj rudarske industrije u toj oblasti, kao i pojava veštih i priznatih majstora koji su posedovali veštinu izlivanja bronzane ikone. Među njima je bio Vasilij Evstratov iz Novgoroda, koji je sa nećakom radio u Šeltoporoškom skitu, blizu Viga. Vasilij Petrov i Gorbun su u Vigu izrađivali ikone sa predstavama Velikih praznika, kao i male ikone sa ili bez emajla. Na proizvodnju metalnih ikona u Rusiji, i pored zabrane njihove izrade, i u kasnijem istorijskom razdoblju uticala je činjenica da je metalurška industrija Rusije najvećim delom bila pod dominantnim uticajem staroveraca. A u oblastima oko Urala bilo ih je najviše među obučenim majstorima i radnom snagom. Kada su se u Moskvu, uglavnom posle 1771. godine, učvrstili i „popovci” i „bespopovci,” ona je postala važan centar proizvodnje i trgovine metalnim ikonama. Tako su se sredinom 19. veka metalne ikone i krstovi izrađivali u okolini Moskve, Olonetsu, Jaroslavu, Pomorju i u oblasti Nižnjeg Novgoroda, u kome se svake godine održavao sajam na kome su se prodavale i kupovale metalne ikone i drugi sveti predmeti. Antique Russian Orthodox Brass Travel Icon Panel From 3-Panels Folding RUSSIA

92 x 9 cm na zalost, polomljen pa zalepljen na jednom mestu (sredina) poprecno pri vrhu,sa obe strane pise BEOGRAD (cirilicom i latinicom) nize dole,pise: RADIO DRS ; a sa druge strane : 1977 drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

30 x 40 cm Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

13 negativa Iva Eterovica, s motivima Beograda. Pretpostavljam da su radjene za monografiju `Beograd`. Negativi su originalni, sto dokazuje i Eterovicev pecata na omotima. EKSTREMNO RETKO! Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 — Beograd, Srbija, 24. novembar 2011), jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970, delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama. Sadržaj Teme i motivi Od sredine šezdesetih godina pretežno zainteresovan za teme iz života, portrete i urbane strukture. Iz te produkcije, uglavnom rađene u tehnici crno-bele fotografije, izdvajao je neuobičajene lirske prizore i događaje i pokazivao ih na izložbama. Ta vrsta foto-beležaka odiše pritajenim humorom, anegdotom i groteskom, i ta tema čini okosnicu njegovog ranog razdoblja. Od početka sedamdesetih godina njegov izraz se sažima i usmerava na dva plana: u prvom se obraća pojedinim temama (gradovi, ljudi...) koje zgušnjava u celine – samostalne izložbe („Sa Orijenta“, 1961, „Žene“, 1974, „Beograd koji volim“, 1976, „Fotografije Splita“, 1979, „Fotografija i plakat“, 1981, „1113 razglednica Beograda“, 1991. i druge). U istom razdoblju pokreće i seriju autorskih foto-monografija: „Brač“ (1975), „Njihovi dani“ (1977) (monografija o Josipu Brozu i njegovoj supruzi Jovanki), „Beograd koji volim“ (1977); „Split“ (1979);„ Sarajevo s ljubavlju“, (1983), „Kameni brodovi Jadrana“ (1984); „Beograd na dlanu“ (1985), „More, kornati, salaši“ (1986), „Dalmacija u srcu“ (1987), „Split, slika voljenog grada“ (1987); „Zagreb intimno“ (1987); „Beograd danas“ (1989); „Novi Beograd izbliza“ (1995). Krajem sedamdesetih godina usmerava interesovanje na foto-grafičke eksperimente u boji. Izložbe: More, 1977, Salaši, 1984, Beograd u mašti, 1994. U tom razdoblju možda najviše ujedinjuje senzibilitet mediteranskog duha, sa naglašenom sklonošću da se grafički znak upotrebi kao izraz za jednostavnost u otkrivanju reda. Izložbe i knjigeUredi Izlagao je na velikom broju zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu i dobio je više od 200 nagrada. Samostalno je izlagao u Jugoslaviji (više puta), Rusiji, (1975), Nemačkoj (1976) Italiji (1981), Švajcarskoj i Austriji (1983). Objavio 18 autorskih fotomonografija, što je nedostignuti rekord u nekadašnjem jugoslovenskom i današnjem srpskom kulturnom prostoru. tags: ivo eterovic, tito...

uramljeno 40 x 52 cm (sa ramom) neto - 24 x 30 cm samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad posveceno Claude Avelinu na poledjini pise `ovaj crtez radio sam po zelji Claude Avelina francuskog knjzevnika ka ilustracija za njegovu pesmu - ptica koja ne postoji -od 9 komada u ovij seriji on je izabrao jedan,koji je uvrstio u xxxx sa ostalim francuskim slikarima` Z.Petrovic, Paris. Okt. 1956 Zoran Petrović, akademski slikar, rođen je 7. aprila 1921. godine u selu Sakule u Banatu. Gimnaziju je završio u Pančevu. Diplomirao je godine 1948. na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu na odseku za slikarstvo. Specijalku u klasi Đorđa Andrejevića Kuna završava 1949. U toku studija su mu predavali Vasa Pomorišac, Milo Milunović i Ivan Tabaković. Bavio se slikarstvom, crtežom, grafikom, kolažom, skulpturom (na bazi livenog i varenog metala)… Autor je čuvene Mašinobalade, mape crteža i tekstova, koja je nastajala u vremenu od 1958. do 1966. godine. Od 1975. godine počinje da se bavi skulpturom na principu varenog i livenog gvožđa. Izlagao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a 1961. godine bio je predstavnik Jugoslavije na VI bijenalu u Sao Paolu u Brazilu. Tom prilikom je dobio nagradu za crteže Leirner fondacije. Imao je brojne samostalne izložbe u tadašnjoj Jugoslaviji, u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Nišu, Pančevu, kao i širom sveta, u Parizu, Veneciji, Londonu… Dobitnik je brojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Njegova dela se nalaze u muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama širom sveta. Profesorskim radom bavio se na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu od 1949. sve do 1986. godine, gde je predavao crtanje i slikanje. Bio je član grupe Samostalni od 1951. do 1953. i jedan od osnivača Decembarske grupe, gde je član od 1955. do 1960. godine. Jedan je od osnivača Umetničke kolonije u Bačkoj Topoli i Ečkoj. Bio je aktivan u radu kolonija u Senti, Vršcu, Pančevu, Deliblatskom pesku… Likovna umetnost nije jedina oblast njegovog kreativnog interesovanja. Mag ravničarskog predela, vojvođanskog podneblja, ostavlja zapažena književna dela. Matica srpska mu objavljuje knjigu Selo Sakule u Banatu 1969., a drugo izdanje 1986. godine. Dramska adaptacije ove knjige pod istim naslovom i drugim verzijama (Pendžeri ravnice, Pa izvolte u Sakule i Banatske slike i prilike), izvođena je pozorištima skoro hiljadu puta. Drame Bećarac i Sakuljani, a o kapitalu, takođe postužu uspeh kod publike. Seriju od sedam emisija Banatska kazivanja (monodrame) emitovala je TV Beograd. Film Hitler iz našeg sokaka, po scenariu Zorana Petrovića, realizovala je filmska kuća Jadran – film iz Zagreba. Ovo filmsko ostvarenje dobilo je na Pulskom festivalu 1975. godine Srebrnu arenu za režiju i glavnu mušku ulogu. Petrović je bio član Udruženja dramskih pisaca Srbije. Dobitnik je nagrade grada Vršca 1970. godine na Sterijinom pozorju za tekst savremene komedije. Od opštine Opovo godine 1987. dobije Zlatnu plaketu za pisanu reč o zavičaju. Njegovi se tekstovi nalaze u Letopisu Matice srpske, časopisu Književnost i listu Pančevac. --------------------------------- Claude Aveline, pen name of Evgen Avtsine (19 July 1901 – 4 November 1992), was a writer, publisher, editor, poet and member of the French Resistance. Aveline, who was born in Paris, France, has authored numerous books and writings throughout his writing career. He was known as a versatile author, writing novels, poems, screenplays, plays, articles, sayings, and more. He was born to Jewish parents who had fled the racial segregation they were subjected to in Russia, moved to France in 1891 and became French citizens in 1905. Avtsine studied at the prestigious Lycée Henri-IV in Paris and then in a school in Versailles to which his parents moved. In 1915, he volunteered as a medic in the First World War, then went to college in Paris, but his health deteriorated and he had to stop his studies. In 1918 - 1919 he lived near the city of Cannes in southeast France, where he began writing under the pen name Claude Aveline. In 1919, his poems were published in magazines, and he was introduced to writer Anatole France, becoming his protégé and close friend. In 1920, he returned to Paris, worked as an editor of an art journal, and accepted a request to write a book about Buddha, called `La merveilleuse légende de siddhartha gautama bouddha`. In 1922, aged 21, he founded his own publishing house under the name `Chez Claude Aveline éditeur` and was subsequently called `the youngest publisher in France`. and even `in the world`. After another health incident in 1923, Aveline stayed four years in a health clinic in Font-Romeu, where he met and befriended a young patient, Jean Vigo, eventually becoming a film director. Aveline would later act both as the executor of the filmmaker`s estate, and as the legal guardian of Vigo`s daughter after his wife`s death; in 1951 Aveline founded the Prix Jean Vigo given to young film directors. He was president of the jury board for twenty-five years. In 1932 he published the detective novel `La Double Mort de Frédéric Belot`, which was a public success, and in 1936, the novel `Le Prisonnier`. Le Prisonnier has been cited by Albert Camus as an influence and inspiration for his successful novel, L`Étranger. Favoring the left side of the political spectrum, he contributed to the writing of numerous communist and anti-fascist journals and publications, such as Commune and Vendredi. During the Nazi occupation in World War II Claude Aveline joined the French Resistance. In 1952 he won the Grand Prix of the Société des gens de lettres and the Prix Italia in 1955 for his creative work in radio dramas. In 1956, Aveline asked his many artist friends to artistically illustrate, i.e. draw or paint the Portrait de l`Oiseau-Qui-N`Existe-Pas (Portrait of the bird that doesn`t exist), a poem he wrote in 1950, which was subsequently translated into 55 languages. An anthology was made out of 108 portraits by artists of various backgrounds and styles such as Henri-Georges Adam, Atlan, Bertholle, Bissiere, Prassinos, Music, Singier, Vieira da Silva and Jacques Villon. In 1963 Aveline donated it to the Musée National d`Art Moderne in Paris where it was exposed. His bust, made in 1967 by Ossip Zadkine, was the last sculpture created by Zadkine before his death. Aveline wrote «Je suis le dernier Zadkine» (I am the last Zadkine) in French newspaper Le Figaro, in homage to the artist. In 1974 he began writing memoirs. He died in 1992 in Paris.

Miodrag Tabački Scenograf i kostimograf originalna rukom potpisana scenografija za Labudovo jezero Cajkovskog, oko 50 x 50 cm Uža naučna odnosno umetnička oblast: Pozorišna i radio režija Predmeti: - Scenografija i kostimografija osnovne akademske studije - Scenografija i kostimografija master akademske studije Predaje na Fakultetu dramskih umetnosti od 1978. godine. Izabran u zvanje redovnog profesora 1988. godine. Diplomirao na Arhitektonskom fakultetu 1972. i na Akademiji za primenjene umetnosti 1974. godine, odsek scenografije, u Beogradu. Samostalno radi od 1973. i uradio je preko dve stotine scenografija i više od stotinu kostimografija za dramske, operske, baletske i lutkarske predstave za repertoarska pozorišta, festivale i neformalne grupe. Kao scenograf i kostimograf gostovao u većini jugoslovenskih pozorišta kao i u Belgiji, Italiji, Češkoj, Sloveniji, Slovačkoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini. Za svoj rad nagrađivan je brojnim nagradama: Sterijina nagrada za scenografiju na Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Novom Sadu 1982., 1996., 1998., 1999. Ardalion nagrada za najbolju scenografiju na Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Užicu 1996., 1997., 1999., 2000., 2003. Zlatni lovorov vijenac na Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu, 1982. Zlatna medalja za najbolju scenografiju na Baletnom bijenalu u Ljubljani, 1985. Srebrna plaketa za scenografiju na Devetom međunarodnom trijenalu scenografije i kostimografije u Novom Sadu, 1990. Nagrada za životno delo ULUPUDS*-a1997. Nagrada SANU** iz fonda Ivan Tabaković, 2004. i mnogim drugim Ima status Istaknutog umetnika ULUPUDS-a i Počasni je član UPIDIV***a. Dobitnik je Statuete Joakim Vujić, za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti 2007. Monografija Miodrag Tabački, izdavača CLIO iz Beograda nagrađena je nagradom Golden Pen Award USITT****a, 2006. VAŽNIJE REFERENCE: Samostalno izlagao u Beogradu 1984., 1990., 1992., 1998., 1999., 2003., Bratislavi 2009.,Parizu 1987., Zagrebu 1985., Splitu 1983., 1987., Sarajevu 1984., Skoplju 1977., 1992., Pragu 1999., Budimpešti 2000., New Orleansu 2002. Učestvovao i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu - Praški kvadrijenale 1979., 1985., 1987., 1991., 1999., Međunarodni trijenale scenografije i kostimografije u Novom Sadu 1979., 1984., 1990. i drugim. Značajne predstave: Otelo, Hamlet, Komedija zabune, San letnje noći, Vinjik, Tri sestre, Galeb, Tartif, Don Žuan, Učene žene, Revizor, Na letovanju, Pozorišne iluzije, Balkon, Vojvotkinja od Malfija, Orestija, Kaligula, Bubnjevi u noći, Malograđanska svadba, Heda Gabler, Lepotica i zver, Gospođica Julija, Vojcek, Dantonova smrt, Labudovo jezero, Kopelija, Žizela, Žar Ptica, Abraksas, Per Gint, Spartak, Saloma, Vesela udovica, Karmina Burana, Travijata, Boemi, Evgenije Onjegin, Puritanci, My fair lady, Čovek od la Manče.... Kao i predstave domaćih autora: Kir Janja, Zla žena, Rodoljupci, Gorski vijenac, Majčina Sultanija Svetozara Ćorovića, Balkanski špijun, Klaustrofobična komedija, Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću, Kamen za pod glavu, Bure baruta... Pedagoškim radom bavi se od 1973. godine. Gostujući je profesor Trent univerziteta u Notingemu u Velikoj Britaniji, Ohajo univerziteta u Atensu u Ohaju i Univerziteta Konektikata u Storsu u Sjedinjenim AmeriŁkim Dravama i drugim. U Svetskoj enciklopediji umetnosti spektakla druge polovine XX veka, MODERNA SCENA idavač Kare, Pariz 1997, autor Đovani Lista, Miodrag Tabački ima svoju jedinicu. * Udruženje primenjenih umetnika i dizajnera Srbije ** SANU Srpska akademija nauke i umetnosti *** Udruženje primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine **** Američki institut za pozorišnu tehnologiju (Udruženje scenografa, kostimografa, pozorišnih arhitekata, tehničara i tehnologa Amerike)

Ovo je samo za Joba i slicno. Za ljude iz schwensy-mensy price koji hoce sve pod konac i nesto bolje `od Cope` jer ovo je - uostalom kao i Copa - umetnost sama po sebi. Na Menhetnu je radila galerija za ramove iz perioda sa cenama do $500,000.00. I od jednog haug prostaka smo culi `ovo je ludilo`. Dakle, ako niste u post impresionistickoj ili ekspresionistickoj prici zaboravite cenu jer moze da Vas zabole glava pa ce posle trebati neka doktorka Sara da vas leci. Svuda seksi originalna skoro virgo patina - ne morate ici u raj po 72-e, jedna od njih ceka na kupindu. Kad ovaj ram budete imali u rukama skoro da necete imati reci da objasnite odakle potice toliko ushicenje pod uslovom naravno da imate ozbiljnu odgovarajucu sliku koja vredi bar 15x vise, ali i koja se uklapa u dimenzije falca - 22,8x33,3 cm. Give it It is an extremely sad state of affairs, when a collector – who has sat on the board of a prominent auctioneering company, and whose wife has presided over the board of trustees at an equally prominent museum – effects a divorce between the two parts of a work of art. Degas himself once discovered, when he went to dinner at their house, that some friends had removed the original frame from one of his paintings. He took the painting down from the wall, extracted the canvas from the new gold frame and walked out with it…

Rsprodajem kolekciju, navedena cena je podložna korektnoj korekciji, pa izvolite ponudite svoju cenu za svaki sat iz moje kolekcije. Vrlo lep i kvalitetan mermerni kaminac. Dizajn je relativno jednostavan svedenih linija sa diskretnim crno-zelenim mermernim detaljima na crnom mermernom kućištu. Proizvodjač je nepoznat, oznaka u vidu slova `Y` na mehanizmu ne ukazuje na proizvodjača mehanizma. Ovakvi satovi najviše su se pravili u Francuskoj i Belgiji, retko u Nemačkoj, pravljeni su od početka 19-tog veka i početkom 20 veka. Obzirom da se ne može utvrditi proizvodjač, na osnovu broja na mehaniznu ne nože se utvrditi tačna starost sata. Mehanizam je vrlo kvalitetan i masivan jer su prednja i zadnja ploča debele, što mu daje čvrdtinu, trajnost i stabilnost u radu. Servisiran je ispravan i tačan pa će Vas dugo dobro služiti i ulepšavati stambeni ili poslovni prostor. Teško da ovakav sat može biti neprimećen. Kao mane na ovom satu naveo bih labava prednja vratanca, pa kada se otvore malo vise, to se i vidi na jednom od snimaka, mada se pažljivo mogu lepo zatvoriti. Na staklu ima nekoliko malih okrznuće, jedva se vide, ali ipak da napomenem. Ključ je odgovarajući ali nije originalan. Disk klatna je uradjen nov u skladu sa fabričkim koji je izgubljen. Dimenzije: Širina 41 cm. Visina 26 cm. Debljina-dubina 14,5 cm. Tažina 10 kg. Ovakvi satovi se prodaju od 350 do 500 evra, ali obzirom na navedene mane, istaknuta cena je više nego solidna. Nakon nekoliko veoma loših iskustava sa kurirskim službaama, ne šaljem, već samo preuzimanje kod mene ili dostava kako se dogovorimo. Opcija dostava BEX-om je uneta jer to traži sistem, ali mi to ne radimo.

Halil Tikveša: BAKROPIS, 1988. Ispod otiska dole levo: 13/30 bakropis 1988. Ispod otiska dole desno: Halil Tikveša Na poleđini rama upisano je olovkom: Halil Tikveša: Kupačice Neko je očigledno to uradio brzopleto: tema nisu kupačice, već prizor pri muljanju grožđa. Dimenzije rama: 37 x 37 cm Dimenzije lista: 16 x 20 cm Dimenzije otiska: 14,5 x 14,5 cm Uramljeno, list između dva stakla. Lak rama na jednom mestu i zlatna ivica rama na jednom mestu oštećeni. HALIL TIKVEŠA rođen je u Šurmancima 1935. godine. Završio je Školu za primjenjenu umjetnost u Sarajevu 1955. godine. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1961. i magistrirao 1964. godine. 1969. godine proveo je jedan semestar na Akademiji lepih umetnosti u Varšavi. Od 1976. do odlaska u penziju (2000. godine) radio je kao profesor za predmet grafika-crtanje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 2001. do 2010. godine je bio gostujući profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu. Od 2013. godine je u statusu profesora emeritusa Univerziteta u Novom Sadu. Izlaže od 1962. crteže, slike, grafike, kolaže, asamblaže i objekte. Samostalno je izlagao više od 100 puta. Učestvovao na međunarodnim izložbama i bijenalima: Krakov (1966. i 1968. ), Bradford (1968. i 1982. ), Lugano (1968), Pariz (1968), Sao Paolo (1969), Berlin (1970), Aleksandrija (1970), Fredrikstad (1980. i 1982. ), Biela (1973. i 1983. ), Ivaskila (1975), Hajdelberg (1979), Bon Skur (1982), Citadela (1979), Ljubljana (1971, 1973, 1975, 1977, 1981, 1985, 1987. ), Ankara (1986), Kjoto (1987), Nju Delhi (1988). Dobitnik je više od 25 nagrada: Beograd (1964.) - nagrada za grafiku na proljetnoj izložbi ULUS-a; Beograd (1966.) - Veliki pečat Galerije grafički kolektiv; Beograd (1967.) - nagrada na trećem Trijenalu jugoslovenske umjetnosti; Sarajevo (1967.) - nagrada za grafiku na Izložbi mladih iz BiH; Beograd (1968.) - za grafiku na Proljećnoj izložbiULUS-a; Zagreb (1968.) - na Zagrebačkoj izložbi jugoslovenske grafike; Beograd (1971.) - za grafiku na izložbi NOB u djelima likonih umjetnika Jugoslavije; Beograd (1974.) - `Zlatna igla` na proljećnoj izložbi ULUS-a; Beograd (1976.) - za grafiku na 27.Oktobarskom salonu; Skoplje (1981.) - za grafiku na 7.izložbi Saveza likovnih umjetnika Jugoslaije; Ljubljana (1981.) - otkupna, na 14. Međunardnom grafičkom bijenalu, i mnogih drugih. Živi i radi u Beogradu, Sarajevu i Blacama. „Praveći ove slike pratio sam prirodnu težnju da likovnim jezikm ispričam priču, nekad istinitu i doživljenu, nekad izmišljenu, uglavnom priču koja mi je bliska, koju volim i koja potiče iz erotske imaginacije, sa željom da zadovoljim bestidnu žudnju. To je priča o umetnosti i uzvišenosti. Neposredan rad na slikanju je moj trajni izvor zadovoljstva i on mi je omogućio direktan pristup mojoj imaginaciji. Ovo je ustvari serija bilježaka i slikarskih ideja u čiju vrijednost duboko vjerujem pa sam im dao oblik koji bi se smio, manje ili više, zvati umetnost. Ove slike emaniraju energiju i radosni eros, sa njih izbija uzavrela azurna sjetna duša neuporedive profinjene vrsnoće i beskrajne nježnosti koja dolazi, možda, od mora. Ove žene su mesnate Evropljanke koje emituju putenu žeđ, one imaju držanje i zanos istočnjačke senzualnosti bića koja su došla sa nekog drugog mjesta. Slikanje je intima, bludni čin. Osobno sam sklon transponovanju erotskih opsesija i na tragu sam za estetskim ispunjenjem slobodne interpretacije svojih žudnji i maštanja. Svom radu pristupam prije svega razumom, a potpom tijelom i sjećanjem. Pravo slikarstvo nije šematsko, ono je osjećajno i u isto vrijeme i jasno i zagonetno. Vjerujem da će slika živjeti ako nosi uvjerljiv i neponovljiv trag duha intelekta, imaginaciju i emociju strasti koja nadvladava sivi princip realnosti. Moje slikarstvo se ne odriče tradicionalnog postupka i posmatram ga u odnosu na sebe i u odnosu na traganje za sobom, u odnosu na vlastitu egzistenciju i ispunjenje. To bih definisao kao dio svog mentalnog života. Utoliko je ovaj rad smislen i na svoj način velik.“ Oktobar 2010. Halil Tikveša (124/24-IV/pol-kp/1486)

r = 13,5 cm h = 6,5 cm malo izgrebana,ulubljena kraljevina, kraljevski dvorski liferant samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“ radi već 162 godine i simbol je glavnog grada. Receptura sladoleda se prenosi s kolena na koleno i ljubomorno se čuva kao velika tajna Majstori, u ovom najstarijem prestoničkom hramu sladoleda, kolača i torti, pune 162 godine, s kolena na koleno, ljubomorno čuvaju recepturu poslastica, kao najveću tajnu. Prva slova ove slatke bajke ispisao je, davne 1851. godine, Mustafa Pelivan, Goranac iz Dragaša, koji se posle rvačke karijere okrenuo pravljenju sladoleda. Poslasticu je pravio u čabru sa ledom. - Početni kapital stekao je kao ondašnji najbolji rvač u Srbiji. Otvorio je poslastičarnicu, nedaleko od Stambol-kapije, na mestu današnjeg „Staklenca“ na Trgu Republike - priča Suhaib Alšukeir, čukununuk Mustafe Pelivana. - Na tom mestu lokal je ostao i posle povratka Obrenovića na vlast. Adresa nije menjana ni posle ponovnog dolaska Karađorđevića i Prvog svetskog rata. Posle Mustafe, posao je nasledio sin Mehmet, a posle njega Mustafini unuk Malić Pelivanović. Porodica je stekla poslovni i društveni ugled. Malić je bio i narodni poslanik neposredno posle Prvog svetskog rata. - Po narudžbi vladara, dvoru smo isporučivali alvu, što je bila preteča današnjeg „keteringa“. Nažalost, Drugi svetski rat je porodicu vratio na početak - navodi Alšukeir, dok u rukama drži požutelo majstorsko svedočanstvo od Kraljevine Jugoslavije, iz 1936. godine. Izvorna poslastičarnica stradala je u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. Mustafin unuk Azir već 22. avgusta 1941. godine otvara novu radnju u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj se „Pelivan“ i danas nalazi. Posao i mušterije je uspeo da sačuva, ali nova vlast nije volela privatnike. - Komunisti su dedu držali u zatvoru, oduzeli mu plac na Slaviji, ali poslastičarnicu nisu dirali. Posao je dobro išao do 1980. godine, kada se dnevno prodavalo po 250 kilograma sladoleda i oko 600 litara limunade i boze - kaže naš sagovornik, navodeći da su mnogi poslastičari u bivšoj Jugoslaviji, upravo kod Azira, izučili zanat. Deda Azir bio je sam po sebi priča. Čim su utihnule detonacije Drugog svetskog rata, Azir se uputio u Italiju, gde je kupio najsavremenije mašine za slatke đakonije. Prvi sladoled na kugle u Jugoslaviji upravo je on poslužio u tadašnjem Bulevaru revolucije. Kad je Bata zavodio red POKOJNI glumac Danilo Bata Stojković, po vrelim letnjim danima, svakodnevno je dolazio u Bulevar. Kako je govorio, „da ohladi, ali i zasladi dušu“. U to vreme, red za sladoled bi se formirao gotovo do Kneza Miloša. Jednom prilikom, neki mangup pokušao je preko reda da kupi poslasticu. Kada je video šta ovaj hoće da uradi, Bati je pukao film. Počeo je da viče, nateravši momka da stane u začelje kolone. O Aziru se po čaršiji još prepričavaju različite anegdote. Jednom prilikom uhvatio je svoje sinovce da su novcem iz kase uplatili sportsku prognozu. Ljut na njih, rešio je da svi zaposleni imaju zašivene džepove na radnim pantalonama. - Imao je svoj recept za sladoled, koji je ljubomorno čuvao. Smislio ga je četrdesetih godina, a mi ga i danas koristimo. Deda bi ustajao u tri sata ujutro, kad nema nikoga, da bi pravio masu za sladoled. Posle bi došli njegovi sinovci da lede sladoled. Nikome nije želeo da otkrije sastav poslastice. Radio bi tako do pet sati, dok ne dođu ostali radnici. Taj recept danas zna samo otac Ahmad i nas trojica braće - priča Musab, Suhaibov mlađi brat. Za vreme bivše Jugoslavije, Azirove slatkiše voleli su turisti, pevači, glumci, političari, književnici... „Pelivan“ je kao nezaobilaznu stanicu u Beogradu pomenuo i Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“. Raspadom nekadašnje velike države došli su teški dani za poslastičarnicu. Tokom ratova, posao je nastavila ćerka Seija i njen muž Ahmad, Sirijac, koji je 1980. godine došao u Beograd da studira medicinu. Besparica je uticala i na obim posla. Međutim, poslednje dve godine situacija se promenila. Posao su ambiciozno preuzela trojica braće Bara, Suhaib i Musab Alšukeir. izvor : Milenko KOVAČEVIĆ, Novosti

JUDI!!!!!!! Za enterijer restorana dalmatinske kuhinje ili hrvatske ambasade u Beogradu, dojavite im da je Jugan stigao. Jugan Splivalo Ribe, 1985 ulje na platnu, 51,2 x 60,2 cm plus ram potpisano datirano Jugan Splivalo – Slikar i more Zaspao je za čas i sanjao o Africi, kad je bio još mlad, i o dugim zlatnožutim obalama, kao i o bijelim obalama koje bjehu tako svijetle da ih je bolno gledati, i o visokim grebenima i velikim tamnim brdima. Sad je već svake noći živio na toj obali i u svojim snovima slušao je hujanje mora i gledao kako čamci urođenika plove po njemu. (Ernest Hemingway, ”Starac i more”) Piše: Marijan Grakalić U slučaju kada je slikareva preokupacije more i sve na njemu i u njemu, od riba pa do rakova, koralja. otoka, grebena, valova i njihove pjene iznad kojih prometuju oblaci satkani od vode i soli igrajući se povrh pučine zajedno s pticama i suncem, onda se tu ponajprije radi o poslanju koje nadilazi maštu iako ne može bez nje. Hrid i oko ribe, peraja, potom i ljuske, kraci, palme i cvijetovi agave, potom i tama nad vodom u kojoj je nesrećom nestao neki izgubljeni život da bi se u pejzažu koji slika jutro sve to promijenilo i postalo vedro i prozračno kao da je sama slika sad zauvijek raskrstila sa zaboravom, tek su neki od utisaka koji nas konstantno prate kroz slikarska djela i umjetnički život Jugana Splivala. Drugačije i ne može biti budući kada se radi o zagrebačkom slikaru i novinaru koji je svojim porijeklom snažno vezan za Jelsu, Vrbosku i otok Hvar, za svoje bodule Plenkoviće, Gamuline, Drinkoviće, Arbunoviće i druge, za taj zlatni otok i njegove panorame, vinograde, ribare i znamenite ljude, za Mediteran koji je osim u sjećanjima i legendama još snažno prisutan i u njegovu slikarstvu. Rođen je godine 1944. u talijanskom mjestu zbijega otočana pred fašistima, Santa Maria di Leuca, gdje se miješajuuuu vode jadranskog i egejskog mora i gdje je svojedobno uz prastari svjetionik podignuta bazilika De Finibuss Terrae (Na kraju Zemlje). Potom je u zbijegu u mjestu El Shat u Egiptu s drugim ljudima, mnogim Hrvatima s istočne obale Jadrana, kojeg čine obitelji otjeranih i onih antifašista što su tu našli utočište pred stradanjima. Prkosna otočka narav koju po ocu Stipi nasljeđuje i Jugan neodvojiva je od pučke vjere u konačnu pobjedu socijalne pravde, kulture i finoće. Tako je bilo i u ono nemilo ratno vrijeme kada njegov otac Stipe Splivalo zajedno sa Martinom Gamulinom i Marinom Franičevićem osniva prve Okružne odbore narodne pomoći po Hvaru tiskajući na sam dan napada nacista na Sovjetski Savez, 22. lipnja 1941. ”Naš izvještaj”, brošuru u tri stotine primjeraka sa stihovima Nazora, Krleže i Majakovskog. I poslije rata Stipe Splivalo imao je značajnu ulogu. Dok Jugan završava Drugu gimnaziju u Zagrebu, otac Stipe Splivalo postaje 1953. godine generalni direktor ”Plive”. U njegovo vrijeme broj zaposlenih povećao se sa 700 na 2500, a ta firma od skromnog izvoza od 250.000 dolara ubrzo bilježi izvoz od 10 milijuna dolara godišnje i više, prva na svijetu proizvodi tablete s vitaminom C, te doživljava pravu ekspanziju koja se manifestira i Plivinom izložbom u Londonu 1966. Taj trend konjunkture i dobrog poslovanja zadržao se sve do devedesetih dok nije uništena. Kao ljubitelj umjetnosti Stipe Splivalo kupovao je slike kako za ”Plivu” i njezinu galeriju tako i za sebe osobno, pa se Jugan veoma rano upoznaje s najznačajnijim umjetničkim osobama i dijelima toga vremena. Posebno s Miljenkom Stančićem, Ljubom Ivaniševićem, Otonom Glihom, Franom Kršinićem, Stipom Sikriricom i drugima. Veoma rano, već 1961. i 1962. godine Jugan priređuje tri izložbe svojih radova, (prvu u Drugoj gimnaziji u Zagrebu, a godinu kasnije u Klubu hvarskih studenata i potom i u Hvarskoj galeriji na Hvaru), uglavnom riba izraženih u hrabroj ekspresionističkoj maniri s bogatim pastoznim nanosima boje, često u plošnoj formi i kontrastima koji unose živost i dramatičnost u harmoniju slike. Događa se to pod budnim okom pokojnog profesora Grge Gamulina, a slikar Oskar Herman pronalazi bliskosti u snažnim pokretima kojima je špahtlom boja nabačena na sliku sa svojim slikarstvom. No težina oformljenosti likovnoga ukusa, sazrijevanje izvan institucija i relativno skroman repertoar motiva (more, ribe, riblje oči, lignje, magarci, grebeni, palme i gradele) navodi ga da prekine studij povijesti umjetnosti i arhitekture iako je već položio predmete kod Josipa Vanište i samoborskoga slikara i likovnoga profesora Kamila Tompe. Umjesto toga posvetio se studiranju prava koje je i diplomirao. Slikarstvo od tog doba postaje dio intime, onog osobnog svijeta koji ne želi biti javan. Zaposlio se na Radio Zagrebu kao novinar a slika u svom stanu u Kraševoj, danas Bauerovoj ulici, prima prijatelje i sanja o svjetskom festivalu bevande na Hvaru kao tipičnog i najboljeg mediteranskog pića. Nastaju brojni ciklusi, posebno upečatljiv je onaj koji tematizira buljooke riblje oči, potom i erotski sa falusoidnim ribama i vaginalnim školjkama, da bi potom slijedili zanimljivi i dojmljivi pejzaži nadrealna ugođaja kakvim Mediteran i inače zrači po svojoj prirodi. Istodobno, njegov stan atelijer gdje živi sa suprugom Lelom i sinom Stipicom postaje stalna pošta zagrebačkih i hvarskih intelektualaca, slikara, pisaca, režisera i općenito ljudi sklonih umjetnosti, hedonizmu i originalnosti. Ti su se dani brzo zgušnjavali u dugim razgovorima i druženjima, a ljetovanja u Vrbovskoj i na Hvaru postajala su vremenom atrakcijom koja se tiče samo onih beskrajnih kraljevstva koja se mogu doživjeti na ladanju kraj obale čije su slike bogorodica i kamen crkvi stariji od pamćenja. Neko vrijeme radi kao direktor Likovnoga centra grada Zagreba, i tek nakon trideset godina od prve, 1991., događa se nova izložba u zagrebačkoj galeriji ”Quorum”, a poslije toga u ”Mirmari”. Onda slijede i druge. Otkriće stakla odnosno umjetnosti staklene fuzije i njezine podatne oblikovnosti događa se nakon 2000-te godine i zadnji je veliki izazov kojem se ovaj slikar izdašno prepustio. U tom mediju ponovo nastaju strukture i motivi viđeni i prije, ali sada posve drugačijega izgleda, gracilnog i reljefnog, koloristički snažnog unatoč mekoći svjetla koji prelijevaju staklene oblike dočaravajući svijet mora i podmorja. Umjetnost nije zbijeg, ona nije bespomoćno sudjelovanje u nekoj igri niti poklonstvo nekim moćnim silama koje žele razoriti prostore vremena u kojem živimo. Upravo obratno. Stvaralaštvo Jugana Splivala, njegova umjetnost što ne preza od iznenadnih i snažnih rješenja, iako je dugo bila samozatajna i privatna, to sada najbolje pokazuje. Kao što o moru i prekomorju, o onoj obali o kojoj se sanja čudesan san može usnuti svugdje, tako se i more i ribe Jugana Splivala nalazi u nezaboravnoj dimenziji između mašte i zbilje, tamo gdje se susreće zlatni jadranski otok i Zagrebačko podne. Link: Staklene ribe Jugana Splivala Jugan Splivalo studirao je povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu i arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu (prof. Tompa, prof. i akad. slikar Vaništa) u Zagrebu. Diplomirao je pravo na Pravnom fakultetu. Poslije studija, radio je kao novinar na Hrvatskom radiju. Slikarstvom se bavi još od djetinjstva i član je HDLU-a. Educirao se kod hrvatskog slikara Otona Glihe i Oskara Hermana, recentnog predstavnika minhenske škole. Izložbe Zagreb – II. gimnazija Zagreb, Zavičajni klub studenata Otoka Hvara Hvar, Hvarska galerija Zagreb, Galerija “Quorum” Zagreb, Muzej Mimara, “Bedem ljubavi” Zagreb, Galerija “INA” Zagreb, Centar za likovni odgoj grada Zagreba Hvar, Općinska viječnica Jelsa Zagreb, Centar za likovni odgoj grada Zagreba Jelsa, Izložba na otvorenom Zagreb, galerija Badrov Mnogobrojne kolektivne izložbe “Splivalove slike izraz su njegove mediteranske prirode. One otkrivaju radost življenja, sklonost humoru. Slikar u njima izvrće stvari i mijenja im svakodnevno značenje, daje im drugi dublji, zagonetni smisao.” Akademik Vladimir Marković “Ovaj danas gotovo zaboravljeni mediteranski motiv, Splivalo uporno drži na životu u svojem slikarstvu. Splivalo ima vlastito prepoznatljivo strukturalno jedinstvo u načinu slikanja motiva svojih slika – posebno riba.” Dr. Marijan Susovski “Mrtve prirode u svojem je stvaralaštvu njegovao francuski ekspresionist Chaim Soutine, a kod nas Ante Kaštelančić. Kod Jugana Splivala vrhunac bizarnosti prizora jesu odstranjene riblje oči koje plivaju u crvenom amorfnom sadržaju. Odasvud nas s njegovih slika, kao nečista savjest, gledaju bistri i zamućeni pogledi riba.” Vlasta Tolić

31 x 20 x 3 cm pozadi urezano DS (cirilicom) drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

19,5 x 5 x 5 cm dole (na stopalu) urezano DS (cirilicom) drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

ocuvno kao na slikama Ikonu je uradio poznati srpski slikar iz Sombora Milan Radakovic Milan Radaković je Dinarac, rođen i odrastao u Vojvodini, i slikar je Vojvodine, koju, verovatno zbog gena svojih predaka, vidi drugačije „u nekim sitnim detaljima“. Vojvodina je večita inspiracija: i njene oranice, plavetnilo neba, zemlja, iz koje crpimo život i bitisanje, vojvođanski kanali i druge vode, kal, put, sneg, sve to daje neku mirnoću, ali ne i depresiju, kako to mnogi pogrešno tumače. U njegovim slikama ovekovečeni su krajolici oko njegovog rodnog Bačkog Gračaca, Sombora i Apatina, ka kojima danas najčešće gravitira. Bog mu je dao talenat, suptilnost pokreta, mirnu ruku i oštro oko da uhvati „nešto“ lepo i da to prenese na platno „da ostane za vijek i vjekov“. Dok je do devedesetih radio u vodoprivredi, očaravala ga je voda, lokvanji, obale, ta tako jedinstvena lepota ravnice sa u hiljadu boja zalazećeg sunca i zemljom iz koje uvek izvire život. -Moji su kolonizovani 1945. godine u Bački Gračac kod Odžaka. Trebala je da prođe čitava jedna generacija da se gorštaci priviknu na ovu zemlju, na ovu blagodet. Posadi u sobu zrno, ono će niknuti. Isto je tako i sa stokom. U dinarskom kraju svinja se gajila dve godine, najmanje, jer su kukuruz i proja bili za ljude, nikada nije preticala za stoku - priča Milan Radaković promišljajući da je i to jedan od razloga što ovu plodnu Vojvodinu vidi drugačijim očima. Iz faze vode polako je izlazio da bi došao do ravnice na kojoj su kal i blato, paorska kola, klasje žita, prašnjav put kroz njive. Imao je i fazu kada je slikao i kotliće i riblje paprikaše u njima. Ta faza je prošla, a ljubav prema kotilićima je ostala, što je pokazala i likovna kolonija porodice „Miljević“, u Starim Ledincima, gde je umetnik reprezentovao svoje kulinarsko umeće. Gospodin Radaković kaže da su likovne kolonije nekada bile pomodarstvo, a danas se u njima nalazi obostrani interes. -Slikara danas ima jako mnogo. Kolonije tipa, kao što je kolonija u „Podrumu Miljević“, i neke slične, nastale su iz uzajamnog interesa. Mi smo ovde fantastično ugošćeni, a našli smo i lep prostor za naše slike, u koji navraća hiljadu gostiju, i vide naše izložene radove koji krase zidove ovog podruma-restorana. Nekome će se neka slika svideti, taj će, od domaćina, tražiti naš kontakt, i to je jedan od načina na koji mi, slikari tražimo neko uhlebljenje koje možemo da imamo kroz ovaj vid druženja. Još ako je kolonija ispraćena na pravi način, izložbom i katalogom, kao što je ova, onda sve ovo dobija pun smisao, primećuje umetnik, ali i vitez vina „Kék Frankos“ promovisan u Pálmonostora (Bács-Kiskun županija u Mađarskoj), kada je dobio i priznanje za srneći paprikaš, koji je tog dana, zajedno sa jednim drugim velikanom kičice, Savom Stojkovim, skuvao za domaćina i njegove goste. -Kada se prisetim mog detinjastva, imali smo jednu baštu koju smo zvali vinograd, mada se ja ne sećam da je ikada u njoj bio zasađen ni jedan jedini čokot. Moj pokojni otac i djed uvek su govorili o vinu i rakiju, nikada u njihovom vokabularu nije bila reč pivo. Sećam se i vremena kada je u Vojvodini preovladavao pivski red velikih stomaka, ali se sada ponovo vraćamo vinskim blagodetima. Valjda je to iskonska mera, koju neki zovu tradicijom ili kulturom povratka vinu. I vinari su shvatili da bez povezivanja sa umetnošću, bilo da se misli na književnost, muziku ili slikarstvo, bez onoga što će njihov prostor učiniti plemenitijim, a ponudu kvalitetno raznovrsnijom, ne mogu (i ne treba) da napreduju. To je na zapadu uobičajeno, da se u vinskim podrumima nalaze umetnička dela. Ali, prisećanja radi, svi prostori naše kulturne baštine su bili oslikani i svi na neki način pokazuju naš život. Zapad taj svet ne poznaje. Mi imamo kuluturu slike, naši manastiri su bili oslikavani još u XII veku - zadovoljno kaže Milan Radaković. Nije česta praksa kod nas da likovnu koloniju organizuje jedan vinski podrum. Likovna kolonija, koja neguje kult slike, i vinska kultura, koja sublimira sve pozitivne civilizacijske tekovine oko jedinog pića iza kojeg stoji božanstvo, našli su zajednički imenitelj u prostoru Podruma „Miljević“, a slikar Milan Radaković nas je samo podsetio na to. ikona na drvetu

Stanje kao na fotografijama! Nacrtao: V. Badrov Proizvodnja Bosna Film 1951 god. Dimezije: 70cm x 100cm Veoma retko !!! Plakat u dobrom stanju! Scenario: - Drago Mazar - Bosko Kosanovic Rezija: - Bosko Kosanovic Snimio: - Aleksandar Sekulovic Muzika: - Boris Papandopulo U glavnoj ulozi - Dragomir Felba Na granici je jugoslovenski crno-beli kratki igrani film snimljen 1951. godine u režiji Boška Kosanovića, kome je to predstavljao režijski debi. Scenario za film su napisali Kosanović i Drago Mazar. Boško Kosanović (1913 - 1974) bio je jugoslavenski filmski režiser, najpoznatiji kao autor igranog filma Kuća na obali koja je 1954. godine predstavljala prvu važniju koprodukciju jugoslavenske i neke od zapadnih kinematografija. Kosanović je u filmski svijet ušao nakon kratke karijere u jugoslavenskoj tajnoj policiji OZNA, tokom koje je bio zadužen za ispitivanje zarobljenih škripara i drugih paravojnih formacija koji su pokušavali srušiti komunističku Jugoslaviju neposredno nakon Drugog svjetskog rata. Njegov filmski opus se uglavnom sastojao od dokumentarnih filmova. Filmografija Boško je uglavnom radio na dokumentarnim filmovima, a njegova najpoznatija ostvarenja u režiranju su filmovi Kuća na obali (1954) i film Male stvari (1957). Za sva svoja ostvarenja u režiji je pisao scenario, osim za film Male stvari. Dragomir Felba (7. jul 1921 — 13. jul 2006) je bio jugoslovenski i srpski filmski, pozorišni i televizijski glumac. Studirao je tehnički i pravni fakultet, a kasnije i Visoku filmsku školu u Beogradu koju je i završio 1950. Debitovao je u kragujevačkom Narodnom pozorištu ali je već 1952. godine prešao u Jugoslovensko dramsko pozorište. Već od 1956. godine ima status slobodnog umetnika. Prvu filmsku ulogu odigrao je 1948. godine u filmu „Sofka“ a proslavio se ulogom u filmu „Barba Žvane“. Za ulogu u filmu „Kozara“ je, na pulskom filmskom festivalu, nagrađen specijalnom diplomom. Aleksandar Stojković (1915 — 1972) bio je pozorišni i filmski glumac. Biografija Bio je brat poznatog glumca Danila Bate Stojkovića i suprug glumice Rahele Ferari. Boris Papandopulo (Honnef na Rajni, 25. veljače 1906. - Zagreb, 16. listopada 1991.), hrvatski skladatelj i dirigent; sin operne pjevačice Maje Strozzi-Pečić i oca grčkog plemenitaša Konstantina Papandopula. Kompoziciju je studirao u Zagrebu, a dirigiranje u Beču. Bio je zborovođa Kola u Šibeniku i Zvonimira u Splitu, te ravnatelj opere HNK i dirigent simfonijskog orkestra Hrvatskoga radija, ravnatelj opere u Rijeci, dirigent opere u Sarajevu, Zagrebu i Splitu. Autor je jednog od najvećih (oko 440 djela) opusa u hrvatskoj glazbi. Boris Papandopulo rođen je u Bad Honnefu na Rajni 1906. Papandopulo je u Zagrebu od 1921. studirao kompoziciju na Muzičkoj akademiji (teorijske predmete u razredu Frana Lhotke i Franje Dugana starijeg, glasovir u razredu Antonije Geiger-Eichhorn) i diplomirao u razredu Blagoja Berse 1929. U međuvremenu, na preporuku obiteljskoga prijatelja Igora Stravinskoga, 1925–28. u Beču studirao dirigiranje, isprva privatno u D. Focka, potom na Novom bečkom konzervatoriju u R. Niliusa. Zarana počeo skladati – glasovitu je Contradanzu za glasovir, prema vlastitoj izjavi, skladao za studija, a skladbu s oznakom op. 1, In petto degli amanti za sopran i komorni orkestar, 1924. kad i Prvi gudački kvartet (revidirao ga je 1927.). Godine 1928. u Beču mu je uspjelo praizvedena kantata Slavoslovije (Laudamus) za sole, mješoviti zbor i orkestar, a 1930. u Hrvatskom glazbenom zavodu održan je njegov prvi autorski skladateljski koncert: Antonija Geiger-Eichhorn praizvela je Prvu sonatu za glasovir op. 10, a Maja Strozzi-Pečić sudjelovala je u praizvedbi za nju skladanoga antologijskoga djela Concerto da camera op. 11. Kao dirigent je debitirao 1927. u Zagrebu ravnajući izvedbom vlastite skladbe Veče mladosti za mješoviti zbor i orkestar s Hrvatskim pjevačkim društvom »Kolo« i Zagrebačkom filharmonijom. Od 1929. do 1934. bio je umjetnički voditelj i dirigent »Kola«, ujedno 1930–35. dirigent Društvenoga orkestra HGZ-a i 1932–35. Učiteljskoga pjevačkoga zbora »Ivan Filipović«. Često je nastupao i kao pijanist u komornim sastavima, a ponajviše kao glasovirski pratilac pjevača. Nezadovoljan statusom u Zagrebu, odlazi u Split, gdje je 1935–38. nastavnik u Gradskoj glazbenoj školi i zborovođa Splitskoga muzikalnoga društva »Zvonimir«, ujedno 1936–38. nastavnik glazbe u dominikanskoj gimnaziji u Bolu. U Zagrebu 1938–46. ponovo vodi HPD »Kolo«, istodobno je u HNK od 1938. korepetitor, 1940–45. dirigent i 1943–45. ravnatelj Opere te na Hrvatskom krugovalu 1942–45. dirigent Simfonijskoga orkestra. Zaposlen na Radio-stanici Zagreb od kolovoza 1945. do svibnja 1946. kad mu je, zbog dužnosti koje je obnašao ratnih godina, odlukom Suda časti Udruženja kompozitora Hrvatske četiri mjeseca zabranjeno javno djelovanje. Potom je pozvan da preuzme neku od ponuđenih funkcija. Odlučio se za mjesto direktora Opere Narodnoga kazališta »Ivan Zajc« u Rijeci, gdje je za prvoga mandata 1946–48. obnovio ansambl i postavio opsežan repertoar. Godine 1948. imenovan je direktorom Opere Narodnoga kazališta u Sarajevu, gdje je, zadržavši se do 1953., ostavio trag na svim glazbenim područjima. Od 1949. bio je i nastavnik u sarajevskoj Državnoj muzičkoj školi. U Rijeci je ponovno na čelu Opere 1953–59.: iznimno pridonosi glazbenomu životu grada, usmjeruje opernu i koncertnu repertoarnu politiku i prema manje poznatim djelima, intenzivno sklada, često nastupa kao dirigent i pijanist te drži predavanja kako bi glazbenu umjetnost približio što većemu broju slušatelja. Od 1959. do 1965. dirigent je Opere HNK u Zagrebu, 1968–74. Opere HNK u Splitu, a istodobno gostuje ravnajući različitim ansamblima u nas (Simfonijski i Tamburaški orkestar RTV Zagreb, orkestar Zagrebačkoga gradskoga kazališta »Komedija«) te u Mostaru, Beogradu, Sarajevu i Kairu. Posljednjih desetljeća života bio je aktivan podjednako kao skladatelj i dirigent. Boris Papandopulo kao mladi umjetnik Skladajući nesmanjenim intenzitetom gotovo šest desetljeća, stvorio je opus od približno 440 djela. Skladao je orkestralnu (simfonijske pjesme, baletne suite, dvije simfonije), koncertantnu (za glasovir, violinu, fagot, čembalo, kontrabas, timpane), komornu, glasovirsku, vokalnu (solo-popijevke, zborovi), vokalno-instrumentalnu (16 kantata), glazbeno-scensku (osam opera, 12 baleta) i filmsku glazbu. Snažnu potrebu za istraživanjem zvukovnosti iskazuje zarana u trima tematskim krugovima: folklornom, sakralnom te onom temeljenom na tradicionalnim oblikovnim uzorima (ta će se načelna podjela vidjeti u cijelom opusu, premda ima i znakovito vrijednih otklona). Kompleksnost postupanja s glazbenom građom te niz rješenja netipičnih u usporedbi s djelima proizašlim iz folklorne tematike drugih hrvatskih skladatelja istoga razdoblja temelj su strukture njegovih vokalnih i vokalno-instrumentalnih djela. Tretirajući glazbeni folklor kao samo jedan od izvora različitih elemenata glazbe, nikad se nije podvrgnuo ideološkim pravilima koja su bitno obilježila neonacionalni stil u hrvatskoj glazbi između Prvoga i Drugoga svjetskoga rata. Ta neobvezatnost odnosa dopustila mu je mogućnost odabira, vlastitost što će se očitovati u svim etapama, od melodijske i ritamske invencije do konačnoga oblika partiture (romantični ep Utva zlatokrila, tekst V. Nazor, 1932.). Tijekom godina njegov će odnos prema glazbenom folkloru sve više apstrahirati tako što će se ishodišni predložak prepoznavati isključivo kao zvukovna, tonska građa lišena izvanglazbenoga sadržaja i razloga, ali često vezana uz kakvu specifičnu temu (Istarske freske iz Berma, 1973.; Osorski requiem, 1977.). Njegovo se stvaralaštvo temeljilo na uvjerenju da sve »stvari života« uvijek mogu biti i »stvari glazbe« i to je neprestano interferiranje funkcioniralo neovisno o tom je li pojedino djelo imalo i vlastitu, autonomnu priču. Komorni mu opus podrazumijeva skladbe za tradicionalne sastave, ali i djela s neobičnim sastavima, kojima kao da je uloga realizirati neku posve novu predodžbu zvučnosti. Istraživački poriv prema zvukovnoj boji iskazivao je već 1930-ih, što će, pokazat će se poslije, biti jedno od temeljnih obilježja njegova svekolikoga opusa. Zvučanje kao temeljni zakon podvrgava se jedino kretanju kao svojoj vremenskoj koordinati. U kretanju se sažimlju parametri melodijskoga crteža i njegove ritamske razvedenosti te čine ustroj skladbe unutar formalnoga okvira. Taj pak okvir iskazuje stanovitu dvoznačnost iz koje se na jednoj strani raspoznaju temelji tradicionalnoga oblika, a na drugoj oblik ovisi o izdržljivosti, o kapacitiranosti tematske građe, katkad čak i motiva, da reproducira, mijenja, obrađuje, transponira vlastite elemente. Česta je procjena njegove glazbe kao izrazito motorične, iako intencija prema ponavljanju segmenata građe može biti i u svezi s tradicijom ponavljanja kao obilježja folklornoga glazbenoga idioma. Izazov zvučanja svakako je nadređen svim skladateljskim postupcima bez obzira na to o kakvu je parametru riječ i jesu li posrijedi folklorom obojeni stavci ili se temelje na kakvu modusu ili možda čak i na dvanaestotonskom redoslijedu. Često se to vidi i u izboru glazbala, jedinstvenom za onodobnu skladateljsku praksu. U nekonvencionalne instrumentalne kombinacije upuštao se već u ranim djelima, a osobito je u tom bio inventivan u poslijeratnim godinama (Concertino za trubu i timpane, 1950.; Na teferiču za zbor, klarinet i veliki bubanj, 1952.; kantata Romaniji za zbor, četiri trube, četiri trombona i dva para timpana, 1953.; Groteska za tubu, glasovir i udaraljke, 1964.; Razgovor ugodni za flautu i čembalo, 1969.). Osim neobičnih zvukovnih kombinacija, prostor zvučnosti proširuje i čestim odabirom velikih vokalno-instrumentalnih sastava, poduprtih neuobičajenim glazbalima, većim brojem solista, otvarajući pritom i mnogobrojne mogućnosti u realizaciji formalnih zamisli. U istoj su ovisnosti o zvučnom učinku posljedično i česte promjene tonaliteta, njegovo proširenje ili pak potpuno napuštanje, uravnoteženo, ekonomično, ali i potpuno korištenje opsega i mogućnosti pojedinih glazbala, dok se od izvođača zahtijeva maksimum, jednako na razini umijeća kao i na suptilnijoj, kreativnijoj razini, koja će igri sa zvukovnom bojom udahnuti umjetnički život. Oblik u Papandopulovu djelu ovisi o njegovoj potrebi da sitnjenjem i ponavljanjem motiva, ili čak njegovih dijelova, u doslovnom, a češće u variranom obliku postigne dinamizam kretanja (neobarokna motoričnost). Očituje se to i u građenju velike forme nizanjem malih, u sebi zatvorenih oblika. Rijetko će se u tom golemom opusu susresti sonatni oblik, a uočljivo je pretežno baratanje s malim oblikom vrlo često jednostavnoga trodijelnoga ustroja. Slijed malih cjelina nerijetko je povezan u zbroj međusobno korespondentnih, gotovo samostalnih, zaokruženih odjeljaka kakva velikoga vokalno-instrumentalnoga djela. Živost glazbenoga protoka katkad zaokuplja pozornost na štetu melodijskoga tijeka, osobito kad se služi plesnim pokretom kao polazištem, a svaka ritamski složenija vodoravna linija teži ornamentiranju (triole, kvintole, sekstole, septole). Načelu okomitoga ritmičkoga kontrastiranja pogoduje intenzivna i gusta promjena metra, njegov omiljeni postupak, a krajnji je učinak na trenutke upravo fascinantna dinamičnost. Sve te sastavnice skladateljskoga izraza moguće je slijediti u njegovu stvaralaštvu koje sadržava gotovo sve tradicijom naslijeđene oblike, ali i mnoge nestandardne formacije koje su pokrenule spoznajne skladateljske vizure u hrvatskoj glazbi prve polovice 20. stoljeća, a da nisu zakoračile u prostore avangardnih glazbenih procesa koji su prodrli u hrvatsku glazbu potkraj 1950-ih. Boris Papandopulo uz pijanino Papandopulov opus, jedan od najvećih u cjelokupnoj hrvatskoj glazbenoj povijesti, ne samo opsegom nego i umjetničkom vrijednošću snažno je obilježio hrvatsku glazbenu umjetnost 20. stoljeća. Skladao je glazbu za igrane filmove Barok u Hrvatskoj i Lisinski (O. Miletić, 1942., 1944.), Bakonja fra Brne i Stojan Mutikaša (F. Hanžeković, 1951., 1954.), U oluji (V. Mimica, 1952.), Milioni na otoku (B. Bauer, 1955.) i Pustolov pred vratima (Š. Šimatović, 1961.), za 14 dokumentarnih filmova (Vlak broj 51, R. Sremec, 1947; Jadran kroz vjekove, Melita Filipović, 1948; Vincent iz Kastva, M. Katić, 1956) te animirani Susret na pijesku (B. Brajković, 1959.). Obrađivao je božićne pjesme za zbor i orkestar, redigirao djela Vatroslava Lisinskoga i Ivana pl. Zajca, skladatelja koje je promovirao i kao dirigent. U fonoteci Hrvatskoga radija sačuvano je više od 300 snimka njegovih skladba i oko 200 snimka njegovih dirigentskih interpretacija s različitim orkestrima i ansamblima. Ostavština mu se od 2006. čuva u knjižnici Hrvatskoga glazbenog zavoda u Zagrebu. Bio je redoviti član JAZU (današnja Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti) od 1965., počasni član Hrvatskoga glazbenog zavoda od 1977. Umro je u Zagrebu 1991. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju. Drago Mažar (Bosanski Petrovac, 16. avgust 1918 — Banja Luka, 10. novembar 1991) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Bosne i Hercegovine i narodni heroj Jugoslavije. Biografija Rođen je 16. avgusta 1918. godine u Bosanskom Petrovcu. Ostao je bez oca s devet godina, kada se porodica već doselila u Banjaluku. Posle jednog đačkog incidenta sa nastavnicom francuskog jezika, Drago je iz gimnazije prešao na zanatsku školu. Pod uticajem starijeg brata Ivice, počeo je da se interesuje za revolucionarnu literaturu, a uskoro je bio i jedan od organizatora aktiva revolucionarno orijentisane srednjoškolske i radničke omladine u zanatskoj školi. Već 1937, postao je rukovodilac skojevske grupe. Pored aktivnosti u muzičkoj sekciji „Pelagić“ stizao je da se angažuje u raznovrsnim akcijama Kluba akademičara Banjaluke, te sportskog društva „Borac“. Isticao se i učešćem u demonstracijama, protestnim zborovima i štrajkovima. Tada je kuća Mažarovih bila sastajalište radničkih aktivista, skojevaca i komunista. U godinama početka Drugog svetskog rata u Evropi, vlada Cvetković-Maček formirala je tzv. radne vojne logore da bi neutralisala komuniste. U jedan od njih, koji se nalazio kod Ivanjice u Srbiji, bio je deportovan i Drago Mažar. Posle puča u martu 1941, ovaj logor bio je raspušten. Posle puča, Drago je na proputovanju kroz Beograd uhvatio vezu sa Veselinom Maslešom, koji mu je preneo direktivu KPJ da se javi u vojsku. Sa svojom jedinicom dočekao je kapitulaciju Jugoslavije u Sarajevu, bio zarobljen, ali je istog dana uspeo da pobegne. S KPJ i ilegalcima Sarajeva uhvatio je vezu preko Nisima Albaharija i uključio se u pripremu za oružanu borbu. Predstavljajući se nemačkoj komandi kao šef orkestra u hotelu „Evropa“, uspeo je da dobije propusnicu za slobodno kretanje noću, pa je iz nemačkog skladišta iznosio vojnička odela i drugu ratnu opremu. Krajem aprila 1941, kada se vratio u Banjaluku, četiri brata Mažara našli su se nakratko na okupu kod kuće i ubrzo je svaki krenuo na izvršenje svog zadatka koji je odredila KPJ. Prikupljajući oružje kao rukovodilac diverzantske grupe u gradu, jednom je prilikom obukao uniformu domobranskog narednika i tako ušao u Kastel, odakle je izneo municiju, a desetak pušaka bacio u Vrbas, koje je Karlo Rojc izvadio i sakrio na groblju. S ovim su oružjem u rukama prvi lokalni partizani otpočeli ustanak u Banjaluci. Drago Mažar se krajem juna 1941. nalazio među prvim partizanskim borcima iz Banjaluke koji su se okupili na Starčevcu iznad grada. Učestvovao je u borbama na relaciji Jajce–Mrkonjić grad. U avgustu je bio izabran za komandira čete, odnosno komandanta partizanskog štaba Prve čete za Bosansku krajinu. Tih su dana ustaše uhvatile u Jajcu njegovog brata Ivicu i streljale ga. Upravo je tada u njegovu četu iz Banjaluke došla sestra Nada. Tokom septembra i oktobra 1941, operisao je sa svojom jedinicom po centralnoj Bosni, koja je tada izvela niz uspešnih akcija kod Krupe na Vrbasu, Skender-Vakufa, na Čelincu i u Crnoj Rijeci. U jesen 1941, Drago je bio izabran za komandanta bataljona u Trećem, kasnije preimenovanom u Četvrti krajiški partizanski odred, koji je tokom zime 1941. i 1942. razvio veliku aktivnost u blizini Banjaluke. Kada je jednom posetio svoju majku, koja je još uvek živela na periferiji Banjaluke, a njena kuća bila ilegalno partizansko uporište, Drago je uspostavio saradnju s domobranskim satnikom Majerom, zapovjednikom domobranske jedinice, kojeg je majka Marija na to pripremila. Zahvaljujući tim okolnostima, Drago je 5. februara 1942. godine izveo jednu od najsmelijih akcija u Bosanskoj krajini. Majer je, po dogovoru, neutralisao svoju posadu u Debeljacima, obezbedio uniforme i ugovorene znake raspoznavanja, tako da je Drago sa 22 odabrana partizanska borca, preobučena u domobranske uniforme, došao usred dana pred žandarmerijsku kasarnu u Vrbanji. Posle borbe koja je trajala samo nekoliko trenutaka, poginulo je i ranjeno više žandara i domobrana, a 40 ih je zarobljeno. Kasarna je zapaljena, a kolona sa zarobljenim neprijateljskim vojnicima, koji su nosili plen, i dva poginula a dva teže ranjena partizana, uputila se na prevoje Ponira iznad grada. Ubrzo se nakon toga i majka Marija pridružila partizanima, sredinom februara 1942, noseći u naručju šestogodišnju unuku Nenu, ćerku najstarijeg sina Boška. Početkom maja 1943. godine, Drago je bio postavljen za komandanta Šestog partizanskog odreda, a po oslobođenju Prijedora za komandanta mesta Ljubija. Učestvovao je i u prvim borbama za vreme neprijateljske ofanzive na Kozaru, juna 1942. godine. Krajem jula ponovno je bio postavljen za komandanta Šestog partizanskog odreda, ali je već septembra iste 1942. preuzeo funkciju obaveštajnog oficira u Operativnom štabu za Bosansku krajinu. Od leta 1943, kao obaveštajni oficir Prvog bosanskog korpusa NOVJ, izveo je na čelu grupe obaveštajaca niz akcija u istočnoj Bosni. Kao major, Mažar je, 1944. u svojstvu šefa obaveštajnog odseka rukovodio kursom obaveštajaca. Do kraja rata, pretrpeo je još nekoliko gubitaka u užoj porodici; majka mu je umrla od tifusa, poginuo mu je drugi brat Josip, i naposletku najstariji brat Boško. Po završetku rata, Drago Mažar je radio u Upravi državne bezbednosti do 1952. godine, a po demobilizaciji, u činu pukovnika, obavljao je niz društveno-političkih funkcija na republičkoj i saveznom nivou. Bio je aktivan i u razvoju kulture i kao pisac i kao dugogodišnji upravnik Narodnog pozorišta Bosanske krajine. Umro je 10. novembra 1991. godine u Banjaluci, gde je i sahranjen. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i mnogih drugih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.

Mihajlo Paunovic Paun Portret Branka Copica, 1975 Rad je originalan, potpisan je i datiran, videti sliku materijal: bronza, precnik ~ 16 cm Branko Ćopić Biografske informacije Rođenje 1. januar 1915. Hašani, Bosna i Hercegovina (tada Austro-Ugarska) Smrt 26. mart 1984. (dob: 69) Beograd, Srbija (tada SFR Jugoslavija) Obrazovanje Zanimanje pisac, učitelj Opus Književne vrste proza, poezija Jezik srpskohrvatski jezik Znamenita djela Ježeva kućica Orlovi rano lete Branko Ćopić (Hašani kraj Bosanske Krupe, 1. januara 1915. – Beograd, 26. marta 1984.), jugoslovenski književnik. Učiteljsku školu je završio u Banja Luci, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student Ćopić se afirmiše kao pisac od dara, skreće na sebe pažnju književne kritike i dobija zasluženo priznanje dodeljivanjem nagrade Milana Rakića. Wikiquote „Nadahnut i spontan u svom književnom radu, dobar opservator i poznavalac živog narodnog govora, a uz to vedra duha i sa istančanim smislom za humor, Ćopić je lako i brzo osvojio najšire slojeve naše čitalačke publike. On je pisao pripovijetke i romane i njegovao pjesničko stvaralaštvo za djecu. Bio je dobar pisac humorističkih priča, a u toku Drugog svetskog rata i patriotskih pjesama.“ 1 Biografija 2 Bibliografija 2.1 Pripovijetke 2.2 Romani 2.3 Pjesme 2.4 Djela za djecu 3 Pripovedač 4 Romansijer 5 Humorista 6 Pjesnik 7 Dječiji pisac Biografija Uoči Drugog sv. rata nalazio se đačkom bataljonu u Mariboru. U danima aprilske katastrofe on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a kad je planula prva oslobodilačka puška, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cijele narodnooslobodilačke borbe. Sve vrijeme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe veoma poznatim književnikom, Skenderom Kulenovićem. Djela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, njemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik. Cijeli radni i životni vijek nakon Drugog svijetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je vrlo često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Mnogi su za njega govorili da je najveći dječiji pisac svih vremena rođen na prostorima bivše Jugoslavije. Iako je pripadao narodnooslobodilačkom pokretu Branko Ćopić je, kao čovjek velikog obrazovanja, bistrog uma, osjećaja za pravdu i pravednost i kritičkog posmatranja stvarnosti koja ga je okruživala veoma rano počeo da iznosi sopstvena mišljenja o nekim pojavama. Radio je to ili otvoreno ili u literaturi kao pisac. Dana 26. marta 1984. je izvršio samoubistvo skočivši sa mosta. Bibliografija Ćopićevo književno djelo je obimno i raznovrsno. Najpoznatija su mu djela: Pripovijetke Pod Grmečom (1938), Bojovnici i bjegunci (1939), Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1947), Surova škola (1948), Odabrane ratne pripovjetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Dragi likovi (1953), Dožvljaji Nikoletine Bursaća (1955 ), Bašta sljezove boje (1969); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1962); Orlovi rano lete(1959) Pjesme Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945) i Patnikovo proljeće (1947); Djela za djecu Priče partizanke (1944), Pjesme pionirke (1945), Vratolomne priče (1947), Sunčana republika (1948), Armija, odbrana tvoja (1949), Priče ispod zmajevih krila (1950), Pijetao i mačka (1952) i romani Orlovi rano lete (1959), Slavno vojevanje (1960) Magareće godine (1962) Bitka u zlatnoj dolini – poznate kao „Pionirska trilogija“. Ježeva Kućica - pjesma za najmađe, koja je veliku popularnost doživjela nakon ploče koju je izdao Jugoton 1975[1] Pripovedač Teren sa koga je Ćopić pretežno crpeo građu za svoje pripovjedačko stvaralaštvo bio je njegov zavičaj, vučaran podgrmečki kraj. Ćopića su doratnim pripovjetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, djeca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao miloštom i brižnim, zaštitničkim razumevanjem. Ti njegovi junaci su svijet zaboravljenih, usamljenih i odbačenih ljudi koji bezglasno tuguju zbog zla kome ne mogu i ne umiu da se suprostave. U toku rata Jovanče je sa tim svojim junacima učestvovao u oružanom ustanku i pratio ih u napornim marševima i ljutim okršajima. Posmatrao je kako se njegovi mrgodni ljudi kale u vatri ustanka i preobražavaju u revolucionare. Iskreno oduševljen tim junaštvom i pregalaštvom, on je postao pjesnik i tumač njihovih srdaca. U takvom nadahnuću je nastala njegova ratna proza, njegova poema o malom čoveku koji je srcem krenuo u boj protiv nepravde i nasilja. U tim lirskim intoniranim pripovjetkama Ćopić je prikazivao herojske podvige i junačka pregaranja, primere mučeništva, samopregora i svesnog žrtvovanja za ideale slobode i jednakosti. Romansijer Branko Ćopić se sa uspjehom ogledao i na romanu, iako su prirodi njegovog talenta više odgovarale pripovjetke i novele. Romani Prolom i Gluvi barut slikaju učešće seljaka Bosanske krajine u ustanku, a roman Ne tuguj, bronzana stražo prilagođavanje kolonista novim uslovima života u Vojvodini. Humorista Dobar dio svog stvaralaštva u prozi Ćopić je humoristično intonirao. Humor se nalazi u prirodu i mentalitetu njegovih junaka, koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmiju čak i vlastitoj nevolji. Osim toga, Ćopić je od onih pisaca čija se opservacija naročito manifestovala u otkrivanju sitnih ljudskih mana i nedostataka. Tako se i desilo da je ovaj naš vrsni pripovjedač o mirnim vremenima pripovjedao s tugom, a o ratnim – vedro i nasmijano. Pjesnik Branko Ćopić je pretežno epski pisac, i to pisac sa urođenim darom pripovedača, vještog pejzažiste i duhovitog humoriste. Ali u njegovoj prirodi je isto tako vidna i jedna lirska žica, koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. U burnom vremenu narodnog ustanka iz te lirske niti Ćopićevog talenta potekla je njegova borbena lirska poezija. Sudbonosni događaju narodne revolucija nužno su odredili izraz i sadržaj ove lirike, koja zato i nosi naziv Ognjeno rađanje domovine. NotCommons-emblem-copyrighted.svg Postoji sumnja da ovaj članak ili njegov dio krše autorska prava, a time i politiku Wikipedije o radovima u javnom vlasništvu i GFDL licencu. Prilikom postavljanja ovog šablona obavezno treba navesti dokaze temeljem kojih se dokazuje kršenje aurotskih prava. Za više informacija pogledajte stranicu za razgovor članka. Dječiji pisac On se sa uspjehom ogledao i u stvaralaštvu za djecu. Sa živom maštom i darom za spretno uobličavanje svojih inspiracija, a uz to i odličan humorista, on je našoj dječjoj književnosti dao više dragocijenih priloga. Preko petnaest knjiga za djecu, među kojima su i dva romana, živi su dokaz njegove aktivnosti u ovoj književnoj oblasti. Jedna od najpoznatijih njegovih djela za djecu su svakako Magareće godine i Ježeva kućica.

Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

CHOISY-LE-ROI - Fajans set za ručavanje (1863-1908) /Na slikama sa više tanjira, neki od njih izgledaju tamniji - razlog je veštačko osvetljenje pri fotografisanju./ Set se sastoji od 20 delova: 6 plitkih tanjira (prečnik: 24,5 cm, visina: 2 cm) 6 dubokih tanjira (prečnik: 24,5 cm, visina: 3,5 cm) 6 dezertnih tanjira (prečnik: 20 cm, visina: 1,5 cm) 1 ovalna plitka činija (dužina: 35,5 cm, širina: 27 cm, visina: 3 cm) 1 velika okrugla duboka činija (prečnik: 30,5 cm, visina: 5,5 cm) Ukupna težina: oko 12 kg Sitni tragovi pribora na dnu svih delova. Glazura je sitno mrežasto ispucala na dva plitka, tri duboka, dva dezertna tanjira i u unutrašnjosti ovala gde je i potamnila. Par tamnih mrlja na unutrašnjem obodu jednog plitkog, tri duboka i jednog dezertnog tanjira. Na četiri duboka tanjira tamne mrlje u unutrašnjosti - vidljivo je na kolaž slici. U unutrašnjosti ovala dva sitna ispupćenja u glazuri - verovatno nastala u proizvodnji. Žig na dnu: (Inicijali) H B & Co (za “Hippolyte Boulenger & Komp.”) CHOISY (štampano preko naziva modela:) OXFORD Fabrika fajansa “H. Boulenger & Cie.”koristila je žig od 1863. do zatvaranja 1908. godine. „Faïenceries de Choisy-le-Roi“ (Fabrike fajansa Šoazi-le-Roa), u blizini Pariza (danas je njegovo predgrađe), osnovali su 1804. godine tri brata Paillart (Pajar). Naknadno, fabrikom je upravljao samo jedan od njih, Valentin Paillart (Valontan Pajar).Kada je on napustio posao, upravu je, od 1824. do 1836. godine, preuzeo njegov partner Hippolyte Hautin (Ipolit Otan). Partner u fabrici postao je Louis Boulenger (Luj Bulonže, 1773-1850), a njegov sin Adolphe Boulenger (Adolf Bulonže, 1805-1873) i Hautinova ćerka Alexandrine Hautin (Aleksandrin Otan, 1814-1900) venčali su se i imali četvoro dece. Jedno od njih, Hippolyte Boulenger (Ipolit Bulonže, 1836-1892), preuzeo je fabriku 1863. godine i pod imenom “H. Boulenger & Cie.” preobrazio je u kompaniju sa međunarodnom reputacijom. Do tada, fabrika je zapošljavala oko 300 kvalifikovanih radnika koji su radili na tri peći za pečenje keramike. Velik broj novih dizajna majolike uveden je u proizvodnju u ranim 1860-tim godinama. Hippolyte Boulenger je proširio radionice, uvećao proizvodnju i zaposlio profesionalne ilustratore za dizajniranje štampanog fajansa. Po završetku Francusko-pruskog rata područje Alzasa i Lorene je anektirala Nemačka. Grad Sarreguemines (Sargemin), glavni konkurent Choisy-le-Roi u proizvodnji majolike, pripao je nemačkoj teritoriji. Jedan broj radnika iz Sarregueminesa, koji nisu pristali da prime nemačko državljanstvo, došao je u Choisy-le-Roi donoseći sa sobom važne tehničke veštine i umeća. Zahvaljujući tome, Boulengerova fabrika počela je da proizvodi najbolju majloku u Francuskoj, osvajajući priznanja na izložbi u Parizu 1878. godine, kao i na mnogim međunarodnim izložbama. 1889. godine sedište kompanije premešteno je u Pariz a Hippolytea Boulengera nasledila su njegova dva sina. Majolika iz Choisy-le-Roi bila je veoma precizno glazirana i jedina je mogla da konkuriše tada veoma cenjenoj majolici poznatih britanskih proizvođača. Smatrana je za najprefineniju keramiku proizvedenu u Francuskoj. Fabrika je prestala sa radom 1908. godine. Zbog osetljivosti, vrednosti i težine, preuzimanje prvenstveno lično, u centru Novog Sada. Na širem području Novog Sada moguća je i moja dostava. Pažljivo upakovano i maksimalno zaštićeno, mogu da pošaljem PostExpressom, ali ne mogu da preuzmem odgovornost za sudbinu u transportu. Prodaje se bez držača za tanjire. (117/10-37/pod-kp/1142)

Marko A. Kovačič - Naprej v preteklost Brizgni tisk, 1994. Marko A. Kovačič - Napred u prošlost štampa, 1994. 20x15cm. Na samoj grafici nema potpisi, vec samo potpis na poledjini nekadasnjeg rama. Vidi slike! MARKO A. KOVAČIČ Rojen 13. oktobra 1956 v Ljubljani. Diplomiral na Akademiji za likovno umetnost v Ljubljani, 1988 končal specialko za kiparstvo. Ustanovni član Gledališča Ane Monro (1981–1991), skupine R IRWIN S (1983–1985) in skupine Zlati kastrioti (od 2000). Kot samostojni polimedijski in interdisciplinarni umetnik se ukvarja s performansom, skulpturo, z instalacijami, videom, glasbo, s filmom in teatrom. Za svoje delo je leta 1987 prejel nagrado Zlata ptica in leta 1994 Zupančičevo nagrado mesta Ljubljane. Mednarodno združenje ICAN, International Contemporary Art Network s sedežem v Amsterdamu, je razglasilo razstavni projekt Civilizacija plastosov za Delo meseca (februar 2003). Samostojni projekti 1994–2006 Performansi 1996 The Drug of the Natyon (z/with 2227, Fourklor, etc.), Ljubljana, Lutkovno gledališče > Kopenhagen, Kronborg For Your Eyes Only, Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1998 Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 1999 Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227 (This Is Your Shadow on My Wall), ARTileria, Kluže Katastropolis 2227, Maribor, Razstavni salon Rotovž; Ljubljana, Galerija Škuc; Ljubljana, Galerija Gornji trg; Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227, Limerick, City Gallery of Art 2000 Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica Preživela civilizacija, Novo mesto, Knjižnica Jožeta Mazovca 2001 Preživelo mesto: Katastropolis, Beograd, Galerija Studentskog kulturnog centra Ruska utopija (predavanje), Ljubljana, Trubarjev antikvariat 2002 Nejeverni Tomaž (Zlati kastrioti), Ljubljana KUD France Prešeren > Maribor, Pekarna 2002/2003 Dr. Skavčenko vodi po razstavi Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2005 Zlati res (Zlati kastrioti), Ljubljana, KUD France Prešeren > Ljubljana, Ana Desetnica Street Theatre Festival > Metelkova mesto, Menza pri koritu Video Naprej v preteklost / Forward to the Past, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana & VPK, Ljubljana 1995, 10’ Plastosi / Plastoses, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana, 2000, 10’ Lab Party, Mini DV, Digital D3 mastering, Forum Ljubljana/Zwiks, 2002, 4’ Dosje 83:03. Video rekonstrukcija / Dossier 83:03. Video Reconstruction, DVD, 2003, 48’ Svetla prihodnost: Plastos Fedor pomaga / Bright Future: Plastos Fedor Assists, Mini DV, stop-motion animacija, Forum Ljubljana, 2003, 6’ Zlati res, DVD, Zlati Kastrioti/SCCA–Ljubljana, 2004, 31’ Samostojne razstave 1994 Naprej v preteklost / Forward to the Past, Ljubljana Galerija Škuc > Celje, Galerija sodobne umetnosti; Maribor, Razstavni salon Rotovž 1995 Laterna magica, Ljubljana, Moderna galerija: Mala galerija Stolovid (Urbanaria – drugi del) / Chair-View (Urbanaria – Part Two), Ljubljana Katastropolis 2227, Koper, Galerija Loža 1996 Zatišje pred viharjem / The Lull Before the Storm, Ljubljana, Bežigrajska galerija Disinfected for Your Protection (For Your Eyes Only), Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1997 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon, Ljubljana, Galerija Kapelica Fragmenti pozabe / Fragments of Oblivion, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja 1998 Fiziognomika plastosa / Physiognomy of Plastos, Ljubljana, Informacijski center Moderne galerije Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 Med bližnjiki in sorodniki (z/with Žiga Koritnik & Miha Krivic), Ljubljana, Galerija Kapelica 1999 Izgubljeno vrijeme, Rovinj, Galerija Sv. Toma Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica 2000 Sije zvezda petokraka, Ljubljana, Galerija Dvorni trg Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica 2001 Plastos: Paleontropološki muzej II, Maribor, Razstavni salon Rotovž Plastosi potujejo, ICS vlaki Ljubljana–Maribor–Ljubljana, Mestni avtobusi Ljubljana in Maribor Preživela civilizacija, Beograd, Studentski kulturni centar 2002 Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2003 Pri 3D ekranu, Ljubljana, Metelkova mesto, umetnikov atelje / artist’s studio Dosje 83:03, Likovni salon Celje > Zagreb, Galerija Studentskog centra 2004 Prestop, Ljubljana, Peterokraki stolp na Ljubljanskem gradu Nazaj v prihodnost, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja Plastoratorij, Ljubljana, Galerija Kapelica 2005 Dosje 83:03, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka In memoriam Metelkovi 93–98. Pozabljena petletka, Ljubljana, Metelkova mesto, Jalla, Jalla Plastosi, Ljubljana, Galerija Art.si Flash Back, Maribor, Kibla, Kibela Izguba želje, Ljubljana, Projektna soba SCCA 2006 Ljubeči pogled, Ljubljana, Mestna galerija Skupinske razstave in festivali (izbor) 1994 Best of Ostranenie 93, New York, Knitting Factory > Ljubljana, Moderna galerija > Zagreb, Umjetnički paviljon > Berlin, Czech Cultural Center > Bonn (Europa–Europa), Exhibition Hall of the Federal Republic of Germany •• A Past Memorized – A Future Conceived: Video From Slovenia, Rotterdam, Zaal die Unie > Amsterdam, Netherlands Film Museum > Dunaj/Vienna, Medienwerkstatt > Gradec/Graz, ESC > München, Marstal, Bayerischer Staatscheuspiel > Iowa, School of Art and Art History > Kassel •• Slovenački video danas, Beograd, Bitef teatar •• Monumental Propaganda, Ljubljana, Moderna galerija •• Od alternativne scene do avtorskega videa: Video produkcija v Sloveniji (1992–94) / From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Rijeka, Moderna galerija > Maribor, Media Nox > Ljubljana, KUD France Prešeren > Skopje, Muzej na sovremenata umetnost > Videm/Udine (Videokids ’94), Sala Video Cinema Ferroviario > Portogruaro •• Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, Universitätsmuseum für bildende Kunst > Wiesbaden > Bonn > Brussels > Göttingen > Hamburg > Darmstadt > Stuttgart •• Cetinjski bienale, Cetinje, Plavi dvorac •• 22. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• U3, 1. trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Urbanaria – prvi del/ Urbanaria – Part One (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, NUK 1995 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s, Budimpešta/Budapest, Mücsarnok > Bochum, Museum Bochum •• Tunel (Dan planeta Zemlje ‘95), Zagreb, Tunel pod Gričem •• Mikulići ‘95, Zagreb, Pongračev dvorac •• Arte a Pordenone, Pordenone •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Moskva/Moscow, Centre for Contemporary Arts > St. Peterburg, Soros Center for Contemporary Arts – St. Petersburg •• Cash & Carry, Ljubljana, Galerija Škuc •• 5. slovenski filmski maraton, Portorož, Avditorij •• International symposium de sculpture (Luxembourg Ville Européenne de la Culture), Esch-sur-Alzette 1996 Najnowsza sztuka video ze Slowenii, Varšava/Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle •• Alpe Adria Cinema, Trst/Trieste, Cinema Excelsior •• Videoformes 96, Clermont Ferrand, Maison des Congres, Salle Multimedia •• Tanz-Geschichten 24, Köln, Cinemathek Köln •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Los Angeles, CalArts > LACE Gallery •• 24. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• Senzatitolo – Eventi, Azioni, Esposizioni, Rovereto, Auditorium R. Zandonai •• Trnfest, Ljubljana, KUD France Prešeren •• Immaginario altro, Trst, Sala Franco •• Pepelkova – Gromki festival, Ljubljana, Metelkova mesto •• LUR, Mostar, Kulturni dom •• Monumental Propaganda, Fullerton, Muckenthaler Art Center > Miami Beach, Bass Museum of Art > Kansas City, Kemper Museum of Contemporary Art and Design •• Cybersalon akvarij, Celje, Likovni salon Celje •• Študentski kulturni dnevi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• 6e Mondial de la video – 18e Festival International du Film Super 8 et Video, Bruselj, Centre culturel Jacques Franck •• 5e Biennale Internationale du Film sur l’Art, Paris, Centre Georges Pompidou •• Hi-Tech umeni, Brno, Dum umeni 1997 Medij v mediju (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, Mestna galerija •• Kabinet najdenih predmetov, Koper, Galerija Loža •• Monumental Propaganda, Helsinki, Helsinki City Art Museum > Uppsala, Uppsala Konstmuseum •• Videospotting (Evropski mesec kulture), Ljubljana, Klub Metropol •• Modra roka – Majski salon ‘97, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• 3. Sarajevo film festival, Sarajevo, Kinoteka BIH •• Hicetnunc, San Vito al Tagliamento, Pordenone, Ex Essiccatoio Bozzoli •• LUR, Sarajevo, Collegium artisticum, Euro Club •• This Art is Recycled, Ljubljana, Galerija Škuc •• Interstanding 2, Tallinn, Eesti Kunstakadeemia > Tartu, Eesti Rahva Museum •• Slovenski plakat devetdesetih let, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Fiat – festival internacionalnog alternativnog teatra, Podgorica, Dom omladine Budo Tomović, pozorište Dodest •• Tzara Marathon Night (Tzara Rerum Novara), Chisinau 1998 Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Maribor, Pekarna > Koper, Mladinski kulturni center > Postojna, Mladinski kulturni delovni center > Črnomelj, Mladinski kulturni klub > Železniki, Kulturno društvo Rov Železniki > Krško, Atrij Valvasorjeve hiše •• Avant-garde Films and Videos from Central Europe (Festival of Central European Culture), London, Cinema Lux •• Body and the East, Ljubljana, Moderna galerija •• Intra muros – Med zidovi, ARTileria, Kluže •• Permanent Instability (Onufri’98), Tirana, National Gallery 1999 Art from a Rucksack, Limerick City Gallery of Art & Belfast, Catalyst Arts Gallery •• Art in Slovenia, Koper, Galerija Loža •• This Is Your Shadow on My Wall, ARTileria, Kluže •• Eastern Europe After The Berlin Wall, St. Peterburg, Marble Palace, State Russian Museum •• ‘Beyond Time’ Shelter, Novosibirsk •• European Art Avant-garde, Budimpešta/Budapest, Balazs Bela Studio •• Campo video, Benetke/Venice, IUAV – Tolentini 2000 American Dreams, Maribor, Umetnostna galerija •• Homo.sapiens.3000, Maribor, Kibla, Kibela •• Basel, Videoszene Slowenien, Kunsthalle Basel •• Videodokument, Ljubljana, Metelkova mesto, Teater Gromki & Galerija Alkatraz •• Crossing Over 4, Ljubljana, Ljudmila •• Dreamwatcher, Kiev •• East West Video, Novosibirsk •• Communication, Almaty •• Film Video Monitor:Video Gong, Gorica/Gorizia •• Video Medea, Novi Sad •• Media.art.theory.week, Labin •• Co-operation, Dubrovnik 2001 Oko in njegova resnica, Ljubljana, Moderna galerija •• Slovene Way, Bologna, Galleria Neon •• Konverzacija, Beograd, Muzej savremene umetnosti •• Vulgata: U3 – Trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Vulgata: Kunst aus Slowenien, Berlin, Neuer Berliner Kunstverein •• Becoming digital,Zagreb, net.center Mama •• Black Box Recorder, Maribor, Razstavni salon Rotovž •• Salon mladih, Zagreb •• Beograjska izkušnja, Beograd,Škola za istoriju i teoriju umetnosti •• 4 International Film festival: PAC Multimedia center, Skopje, New Media Space 2002 Sao Paolo Biennial, San Paulo •• Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950–2000), Ljubljana, Moderna galerija •• Metelkova v San Paulu, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Utopia Travel, Kairo – Beirut – Istanbul – Sofia – Skopje – Beograd – Sarajevo – Zagreb – Ljubljana – Dunaj/Venna •• Videodokument, Nova Gorica, Mestna galerija 2003 Do roba in naprej: Slovenska umetnost 1975–1985, Ljubljana, Moderna galerija •• European Photography Projects I – Parallel Avantgardes, Dunaj/ Wien, Artspace •• Video Art From Slovenia, Erevan, NPAK, Armenian Center for Contemporary Experimental Art •• Animateka, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Retrospektiva: Celje po Celju – dokumentarni filmi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Metelkova mesto: Praznovanje obletnice, Ljubljana, Metelkova mesto •• Z novimi animacijami v novo leto, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Videodokument, Stazione Topolo/Postaja Topolovo •• Borderphonics, IRC: irc.indymedia.org – Webradio •• Beyond the Map – Deconstructing Narratives, Bourges cedex, La Box 2004 Demistifikacija medijev, Sarajevo, Pro.ba (SCCA) •• Dotik, Udine/Videm, podzemni bunker/shelter •• Arteria – simpozij o sodobni umetnosti, Škofja Loka, Atelje CLOBB •• Obrazi kiparstva, Ljubljana, Magistrat •• Razširjeni prostori umetnosti, Slovenska umetnost 1985–1995, Ljubljana, Moderna galerija •• Sopotniki premoderne, Sp. Hotič, Muzej premoderne umetnosti •• Slovenski filmski festival, Ljubljana, Cankarjev dom •• Home made marmelade, 3rd International Video Art Fest, Priština, Centre for Contemporary Arts •• Sedem grehov: Ljubljana–Moskva / Seven Sins: Ljubljana–Moscow, Arteast razstava, Ljubljana, Moderna galerija 2005 Towards Zero Gravity – Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja, Ljubljana, Moderna galerija, svetovni splet/www •• Hevreka 05, Ljubljana, Gospodarsko razstavišče •• Festival stalne grožnje – Poletje v Mali šoli, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka •• 9. kolonija Iveta Šubica, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja •• PostsovkhoZ 5 (mednarodni simpozij), Mooste, MoKS •• Teritoriji, identitete, mreže, Slovenska umetnost 1995–2005, Ljubljana, Moderna galerija •• Materika, Grad Kromberk in Gorica, Castello di Gorizia •• Prva linija, 26. grafični bienale, Ljubljana, MGLC •• Kiparske krajine, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Proces Metelkova, Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz •• Visages francophones/Obrazi Slovenije, Cahors, Quenze Donadieu •• Zvezdni prah, 60 let prve slovenske Akademije za likovno umetnost, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, Budimpešta/Budapest Ludwig Muzeum – Palace of Arts > Moskva/Moscow, The State Tretyakov Gallery 2006 Prostor mesta. Predstavitev likovnih ustvarjalcev AKC Metelkova mesto, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, St.Petersburg, State Russian Museum, The Marble Palace Publikacije in katalogi Programiranje pogleda (Barbara Borčić), Galerija Škuc, Ljubljana, 1988 Kralj Matjaž in Winetoujevi dediči (Barbara Borčić), Center IDCO, Ljubljana, 1990 Kabinet M, (Barbara Borčić), Prešernova hiša, Kranj, 1990 Fragmenti / Fragments (Goran Tomčić, Barbara Borčić), Likovni salon Celje, 1990 No More Heroes Any More (Bogdan Lešnik, Barbara Borčić), Forum Ljubljana, 1992 Marko A. Kovačič. Thing. Short History - Part One / Stvar. Kratka zgodovina - prvi del, 1981-1994 (ur./ed. Barbara Borčić), Studia humanitatis, Ljubljana, 1994 Laterna magica (Nadja Zgonik), Moderna galerija Ljubljana, 1995 For Your Eyes Only: Disinfected for Your Protection (ur./ed. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1995 Katastropolis 2227 (Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1995 Zatišje pred viharjem / The Lull before the Storm (Bogdan Lešnik), Bežigrajska galerija, Ljubljana, 1996 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon (Jurij V. Krpan), Galerija Kapelica, Ljubljana, 1998 Izgubljeno vrijeme / Tempo perduto, Zavičajni muzej grada Rovinja, 1999 Sije zvezda petokraka (Mišo Alkalaj), Galerija Dvorni trg, Ljubljana, 2000 Plastos - časopis / newspaper (ur. Marko A. Kovačič), Forum Ljubljana, 2001 Dosje 83:03 / Dossier 83-03 (Irena Čerčnik), Likovni salon Celje, 2003 Prestop (Petra Skaberne), DLU, Ljubljana, 2004 Nazaj v prihodnost (Barbara Sterle Vurnik), Galerija Ivana Groharja, Škofja Loka, 2004 STVAR 2. Kratka zgodovina. Drugi del (1994-2006) / THING 2. Short History. Part Two (1994-2006), (ur./ed. Barbara Borčić), Mestna galerija Ljubljana, 2006 Obsežni intervjuji z avtorjem Bogdan Lešnik in Barbara Borčić, Ujeti gledalca, Problemi-razprave »Podoba-kristal«, Ljubljana, 1988, št. 9 Barbara Borčić, Pesem mesa in podoba je telo postala, Likovne besede »Umetnost je močnejša od smrti«, Ljubljana, 1992, št. 21/22 Nadja Zgonik, Marko A. Kovačič: Dve zgodbi / Marko A. Kovačič: Two Stories, M`ARS, Časopis Moderne galerije Ljubljana, 1993, letnik V/št. 3,4 Zoran Srdić, Marko Kovačič, Obnašam se kot arheolog, Likovne besede, Ljubljana, 2003, št. 63, 64 Lilijana Stepančič, Creative Trickster, Essence of Life/Art, Adamo, Ljubljana, 2005 Lukan Blaž: Sto triindvajset značk z likom Lenina. Delo, Ljubljana, 10.6.2006 Televizijske oddaje o avtorju Zemira Alajbegović in Neven Korda, Podoba št. 5, A Kanal, december 1992 Igor Vrtačnik, TV Slovenija 1: Izzivi, oktober 2001 Amir Muratovič, TV Slovenija 1: Evropski kulturni magazin Alica, marec 2003 Saša Šavel, TV Slovenija 1, Osmi dan, 8. 6. 2006 Sunčica Ostoić, HTV 1, Transfer, 29. 7. 2006 Publikacije in katalogi skupinskih razstav (izbor po letu 1994) Urbanaria - prvi del / Urbanaria - Part One (ur. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), SCCA-Ljubljana, Ljubljana, 1994 Interregnum, Notice o sodobni slovenski umetnosti / Interregnum, Notes on Contemporary Slovene Art, U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Tomaž Brejc), Ljubljana 1994 Meta Gabršek Prosenc, Die Slowenische Kunst der Neunziger Jahre, katalog Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, 1994 Od alternativne scene do avtorskega videa: video produkcija v Sloveniji 1992–1994 (Barbara Borčić), Moderna galerija, Rijeka, 1994 > Muzej sodobne umetnosti Skopje, 1994 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s (ur. Mika Briški), Moderna galerija, Ljubljana, 1995 Barbara Borčić, Od alternative do autorstva (separat Ljubljana u Beogradu), Vreme, št. 232, Beograd, 3. 4. 1995 Andrej Medved, Skrivnostna nadčasovna alkimija, Primorske novice, Koper, 22. 12. 1995 Letni katalog Galerije Škuc 1994 / 1994 Annual Catalogue of the Škuc Gallery (ur. Alenka Pirman), Galerija Škuc, Ljubljana, 1996 Immaginario altro (Maria Campitelli), Trieste 1996 Kabinet najdenih predmetov (ur. Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1997 Realisation: Kunst in der leipziger Messe. The Blurring of the Public Sphere: Working in Interstices (ur. B. Oetker, Ch. Schneider), Oktagon, Köln, 1997 Modra roka (ur. J. Krivec Dragan, N. Zgonik), ZDSLU, Ljubljana, 1997 Zbornik Svet umetnosti. This Art Is Re This Art is Recycled (ur. L. Klančar, L. Stepančič, I. Španjol), Galerija Škuc, Ljubljana, 1997 Urbanaria – drugi del / Urbanaria – Part Two (ur./eds. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Medij v mediju / Media in Media (ur./eds. B. Borčić, V. Cvahte, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Campo video - videoarte slovena / Campo video – Slovenian videoart, Castelvecchi editoria, Rome, 1999 Art from a Rucksack (ur. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1999 Interstanding 2 (ur. Sirje Helme), SCCA-Tallinn, 1999 (Barbara Borčić, Škuc-Forum Video Production & Creatures) Eastern Europe After The Berlin Wall, Marble Palace, State Russian museum, St. Peterburg Videodokument. Video umetnost v slovenskem prostoru 1969-1998 / Video Art in Slovenia1969-1998 (ur. Barbara Borčić), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1999 Slovene Way (ur. A. Fonda, M. Gabršek Prosenc), PatagoniaArt, Benetke, 2000 American Dreams. 6. mednarodni trienale Ekologija in umetnost / 6th Intenational Triennial The Ecology and the Art, Umetnostna galerija Maribor, 2000 Konverzacija / A Short Notice Show, Muzej savremene umetnosti & CCA- Beograd, 2001 Vulgata: U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Gregor Podnar), Moderna galerija Ljubljana, 2001 Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950-2000), Moderna galerija Ljubljana, 2002 Do roba in naprej - Slovenska umetnost 1975-1985 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Impossible Histories: Historical Avant-Gardes, Neo-Avant-Gardes, and Post-Avant-Gardes in Yugoslavia, 1918-1991, (ur. Dubravka Djurić, Miško Šuvaković), MIT Press, Massachussetts, 2003 (Barbara Borčić, Video Art from Conceptualism to Postmodernism) Razširjeni prostori umetnosti - Slovenska umetnost 1985-1995 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2004 Arteria - simpozij o sodobni umetnosti (ur. Tomaž Furlan), zbornik, Atelje CLOBB, Škofja Loka, 2004 (Barbara Borčić, Raba videa na primeru projekta Videodokument) Miško Šuvaković, Pojmovnik suvremene umetnosti, Horetzky, Zagreb, 2005 Teritoriji, identitete, mreže - Slovenska umetnost 1995-2005 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Sedem grehov: Ljubljana-Moskva / Seven Sins: Ljubljana-Moscow, Moderna galerija Ljubljana, 2004 Materika (ur. Dario Cimorelli), Silvana Editoriale, Milano, 2005 Kiparske pokrajine (ur. Miloš Bašin), Mestna galerija Ljubljana, 2005 Prva linija, 26. grafični bienale (ur. Lilijana Stepančič), MGLC, Ljubljana, 2005 Towards Zero Gravity - Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja (Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2005 Essence of Life/Art (ur. Jadran Adamović), Adamo, Ljubljana, 2005 Članki (izbor po letu 1994) Aleksandra Kostić, Naprej v preteklost, M’zin, št. 28/29, april/maj 1994 •• Jaša K. Kacin, Kovačičevo kukalo, Mladina, št. 12, 1994 •• Nadja Zgonik, Pogled v drobovje vizualnosti, Delo, 31. 3. 1994 •• Tomislav Vignjević, Parodija množičnih medijev, Razgledi, 1. 4. 1994 •• Zdenka Badovinac, The Art Scene in Slovenia during a Time of Political and Social Change in the Balkans, Artworld Europe, št. 4, Largo, 1994 •• Tanja Lesničar Pučko, Kdo potrebuje kip(arja)?, Dnevnik, 22. 12. 1995 •• Barbara Borčić, To ni muzej / This Is Not a Museum, M’Ars, št.VII/1, 2, 1995 •• Marjetica Potrč, Slovenska umetnost in Amerika: kraji in predmeti / Slovenian Art and America: Places and Objects, M’Ars, št. 3/4, 1995 •• Nadja Zgonik, Catastropolis, The SCCA Quaterly, No. 1, Tallinn 1996 •• Aldo Milohnić, Što je alternativa?, Frakcija, št. 3, Zagreb 1996 •• John O’Brian, Ljubljana Goes International, Art in America, No. 6, New York, June 1996 •• Barbara Borčić, From Alternative Scene to Art Video, Video Production in Slovenia, Reader V2_East Meeting, No. 1, Rotterdam 1996 •• Alenka Pirman, Urbanaria v Ljubljani / Urbanaria in Ljubljana, M’Ars, št. 1/2, 1996 •• Nancy Buchanan, Smisel za kulturno zgodovino, Slovenski video v ameriških očeh, Delo, 24. 3. 1997 •• Vesna Teržan, Telefonirati konstrukcijo, Razgledi, 1997, št. 12, 11 •• Lilijana Stepančič, Slovenia, Flash Art, Milan, April/May 1997 •• Barbara Borčić, Marko Kovačič: Organizacija prostora, Ars Vivendi, št. 32, 1997 •• Jaša K. Kacin, Ko niti televizija ne pomaga več, Mladina, 14. 2. 1997 •• Vesna Teržan, Modulator No. 1, Mladina, 26. 10. 1998 •• Barbara Sterle, Čudesa iz leta 2227, Dnevnik, 23. 12. 1999 •• Blaž Lukan, Naseljene komore, Delo, 24. 12. 1999 •• Jure Aleksič, Plastosologija, mlada znanost, Mladina, 27. 12. 2000 •• Nataša Petrešin, Konstrukt možne realnosti, Delo, 21.12.2000 •• Sašo Schrott, Ko (znova) zasije petokraka, SP Panorama, 27.7.2000 •• Jaša K. Kacin, Izsledki plastosologov zamajali temelje znanosti, Mladina, št. 49, 4.12.2000 •• Jelka Šutej Adamič, Ali je ključ do sožitja v katastrofi? (pogovor), Delo, 1.10.2001•• Simona Vidmar, Skrivnost civilizacije Plastos, Večer - kultura, 4. 9. 2001 •• Jolanda Gosak, Vlak kot umetniška galerija. Pogled v 23.stoletje na InterCity Slovenia, Nova proga, oktober 2001, št. 9 •• Danijela Purešević, Plastosi, Beorama, Beograd, marec 2001 •• Zora Dorin, Umetnik Marko A. Kovačič o novi civilizaciji: Kdo so Plastosi?, PIL PLUS, št. 19, 2002 •• Esad Babačić, Marko Kovačič: inženir človeških duš, Glamur – Panorama, 2002 •• Jelka Šutej Adamič, Plastosi, nori na zvezde, Delo, 24. 12. 2002 •• Urša Dolinšek, Arheološko kopanje po prihodnosti, Dnevnik, 27. 12 2002 •• Zoran Srdić, Močnejši od katastrof, Delo, 22. 1. 2003 •• Semira Osmanagić, Z belo brado in belo haljo v muzej (intervju), Nedelo, 16. 2. 2003 •• Danijel Nikola Popović, Video muzej zvan »Dosje 83 – 03«, Vjesnik, 18. 12. 2003 •• Rastko Močnik, EastWest, Maska, letnik XIX, št. 3-4 (86-87), poletje 2004 •• Barbara Sterle Vurnik, Zabrisane meje realnosti, Finance, 26. 4. 2004 •• Petja Grafenauer, Marko Kovačič na ljubljanskem gradu, Radio Študent: Art-area, 4. 5. 2004 •• Peter Karba, Marko Kovačič.Izguba želje, Radio Študent: Art-area, št. 63, 27. 12. 2005 •• Brulc Matjaž: Recikliranje spomina. Polet, Ljubljana, 29.6.2006, št. 25, str. 37, ilustr. •• Menaše Lev: Ideje na razprodaji. Delo,Ljubljana, 30.6.2006, št. 149, str. 14, ilustr. •• Osmanagić Semira: Pregledna iskrivost. Nedelo, Ljubljana, 25.6.2006, št. 25, str. 20, ilustr. •• Sterle Vurnik Barbara: Povabilo v galerijo: Fantastični prostori čudes. Finance, 20.6.2006, št. 116, ilustr. •• Zrinski Božidar: Pritisni in poglej. Dnevnik, Ljubljana, 22.6.2006, št. 167, str. 16, ilustr. •• RTV Portal, `Polidisciplinarni Marko A. Kovačič. 23 let sprehajanja med umetniškimi žanri`, ilustr. http://www.rtvslo.si/kultura (pripravila Polona Balantič), 29. 5. 2006 •• Miha Colner (Miha Colner se je sprehajal po razstavi Marka Kovačiča v Mestni galeriji) Radio Študent: Fine umetnosti, Ljubljana, 22.6.2006. tags: avangarda, irwin, laibach, grupa oho, konceptuala, konceptualna umetnost, neoavangarda, marko pogacnik, Iztok Geister Plamen, Marjan Ciglič, Milenko Matanovic, Andraž Šalamun, Tomaž Šalamun, David Nez, Matjaž Hanšek, Naško Križnar, Vojin Kovač Chubby, Aleš Kermavner, Franci Zagoričnik, Marika Pogačnik, Zvona Ciglič, Nuša i Srečo Dragan, a saradnici Ivo Volarič-Feo, Slavoj Žižek, Braco Rotar, Bojan Brecelj, Drago Dellabernardina, Dimitrije Rupel, Rudi Šeligo...

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR - Set za kafu (1840-1895) Za 10 osoba. Set se sastoji od 23 dela: 1 čajnik sa poklopcem (visina: 25 cm, dužina: 25 cm, širina: 11,5 cm, zapremina: 1,6 l) 10 šoljica (visina: 7 cm, širina: 8 cm, širina otvora: 6 cm) 10 tacni za šoljice (prečnik: 13 cm, visina: 1,5 cm) 1 manja posuda za mleko (visina: 12,5 cm, dužina: 10,5 cm, širina: 7 cm) 1 veća posuda za mleko (visina: 15 cm, dužina: 12,5 cm, širina: 8 cm) Ukupna težina: oko 3,8 kg Veće oštećenje na rubu čajnika i sitna oštećenja na rubu dve tacne su popravljana, manje oštećenje na rubu izlivnika - sve je vidljivo na kolaž-slici. Zlatna boja na ivicama šoljica je mestimično izbledela. Žig na dnu: (Inicijali) KPM ( za Krister Porzellan-Manufaktur, ispod vertikalne crte, koja je, kao i čitav žig, imitacija žezla kojeg je na žigu koristila „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“) 10348 (broj modela) Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur“ koristila je žig između 1840. i 1895. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißenu (Majsen). Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. Zbog osetljivosti, vrednosti i težine, preuzimanje prvenstveno lično, u centru Novog Sada. Na širem području Novog Sada moguća je i moja dostava. Pažljivo upakovano i maksimalno zaštićeno, mogu da pošaljem PostExpress-om, ali ne mogu da preuzmem odgovornost za sudbinu u transportu. Prodaje se bez držača za tanjire. (114/15-33/pod-kp/1107)