Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Sa autorovim ilustracijama! Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888)[1]. Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča;[2] njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. [3] Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ [3] 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas.[4] U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio.[5] Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba [6][7], a suprostavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka.[8][9] Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”.[10] Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“[11] U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. [12] Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena [13] za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“[14] [15] Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. [16] Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. [17] Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. [18] Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ [19] Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. [20] Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo — u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji.[21] U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju.[22] U januaru 1878., Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) [23] U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891.)[23] Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. [23] Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kuturni ljudi`. [24] Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“.[25] Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. [25] Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U neredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. [13] Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu.[13] U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. [26] Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. [13] Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. [20] Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) [27] Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. [28] Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. [29] Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling — koji je bio duboko zainteresovan za budizam — predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. [30] Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. [31] U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare.[31] U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi.[31] U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, [32] i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna [29]. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu.[33] Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. [34] Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. [35] Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio.[36] Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. [36] Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-ogodišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom.[37] Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. [37] Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u `igri` svetske politike.[38] Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici.[39] Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode [40] zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`.[41][42] Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. [43] On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. [44][45] Kada su nacisti došli na vlast i uzurpipli svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. [43] Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. [46] Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. [47][48] Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-toj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu.[49][50] Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. [51] Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija.[51] Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji

Kao na slikama, ima oštećenje na unutrašnjoj strani zadnje korice kao što je prikazano na jednoj od slika, ostalo jako lepo očuvano RETKO U PONUDI Класић : украјинске народне бајке Врста грађе - сликовница ; дечје, опште Издавање и производња - Горњи Милановац : Дечје новине, 1977 Језик - српски stara narodna ukrajinska književnost Ако је тачно да богату народну литературу има народ који има богату прошлост, онда није никакво чудо што је украјинска народна књижевност толико бујна. Два чиниоца – географски положај и привредна богатства – учинили су Украјину метом многих ратних похода и поприштем битака и освајања, чиме су исписане многе светле и тамне странице историје украјинског народа, а истовремено дати подстицај и теме народном стваралаштву. Својим географским положајем на југозападу [бившег, прим. ПР] Совјетског Савеза, Украјина представља широку спону између Средње и Источне Европе. Истовремено, она је пут између Европе и Азије, погодан по равничарској природи територије, док Дњепар, Буг, Донец и Дњестар представљају велике речне саобраћајне артерије. Украјина је пространа земља, више од два пута већа од [бивше] Југославије, док нас по становништву такође надмашује више од два пута, јер броји преко четрдесет милиона становника. Северни део Украјине, Пољесје обрастао је боровим и храстовим шумама, а између њих леже поља лана, конопље и кромпира. У централном делу Украјине, јужно од Кијева, шуме се проређују и почиње шумско-степски појас. То је најплоднији део Украјине, јер масна земља (чернозем) и топла и влажна клима омогућују високе приносе пшенице, кукуруза и шећерне репе. Још јужније, ближе Црном мору, шуме престају и простире се отворена степа. И ту је плодни чернозем, само што је клима сувља. Овде успевају пшеница, јечам и памук. Мада претежно равничарска, Украјина је лепа земља, плодна поља смењују се са шумама, беле сеоске куће утонуле су у зеленило дрвећа а високи јабланови наткриљују главице сунцокрета. С правом одушевљено пева А. К. Толстој: Ти знаш за крај где све обиљем дише, Где вода тече као сребро чиста, Где степски ветрић ковиље њише, Где у вишњевом гају бела кућа блиста. Поред пољопривреде, Украјина је веома богата рудним благом, јер има велике наслаге угља у Донбасу и гвоздене руде у Кривом Рогу, што је омогућило изградњу снажне металургије и машиноградње. Колика су природна богатства Украјине види се и по томе што она даје [бившем] Совјетском Савезу половину од укупне производње угља и гвожђа, трећину пшенице и три четвртине шећера. Узевши у обзир географски положај и богатство Украјине, разумљиво је што је кроз њену дугу, разноврсну и врло често бурну историју топот коња многих ратника одзвањао њеним степама, а похлепне руке многих освајача посезале за овим плодним крајевима, почев од Печењега, Половаца и Татара у давној прошлости, па до најезде немачких фашиста у Другом светском рату. Када су се у IX веку Источни Словени први пут ујединили у велику државу која се простирала од Балтичког мора до Дњепра, Кијев, `мајка руских градова`, постао је престоница. Кијевски кнежеви трговали су са Византијом, ратовали са Византијом и били под њеним културним и верским утицајем. Током времена, кијевска држава уздигла се до једне од најнапреднијих држава Европе. Зидани су раскошни дворци и велелепне цркве. Култура кијевске државе била је на високом ступњу јер је долазило до живе размене добара. Персијске тканине, арапско сребро, кинеска свила, египатско посуђе, византијски брокат, франачки мачеви нису били само распрострањени као предмети употребе већ послужили као основица за образовање јединственог руског уметничког стила. У доба процвата кијевске државе извршен је у Русију прелаз на феудализам. Кнежеви и њихови дружиници отимали су земљу и приморавали слободне сељаке да за њих бесплатно раде. Тако је настала класа феудалаца – бојара, која је све више поробљавала слободне сељаке – смерде. Са јачањем локалних земљопоседника јачала је и њихова тежња да се одвоје од централне власти. Кад је кијевска држава раздељена на наследнике Владимира Мономаха, дошло је до међусобних размирица кнежева, а на ослабљену државу нападали су са запада Немци, Швеђани и Мађари, а са југа – из степа око Каспијског и Црног мора – Половци. Нешто доцније, наишла је најезда још страшнијег непријатеља. Татари (Монголи), најпре под командом Џингис-кана, а затим под заповедништвом његовог унука Батија, савладали су отпор руских кнежева и упали у њихове земље. Ратнике су убијали, жене и децу одводили у робље, а за собом остављали спаљене градове и опустошена села. Године 1240. огромне татарске хорде приближиле су се Кијеву, освојиле га после опсаде и претвориле у рушевине. После тога центар политичког живота прелази на североисток, најпре у Владимир, па у Москву. Док је током идућих векова руска држава, мада изложена честим нападима непријатеља, јачала и учвршћивала царско самодржавље, дотле је Украјина проживљавала тешку судбину. Велики део земље пао је под пољску власт, а пољске спахије угњетавале су народ не само економски већ и национално и верски. Најборбенији сељаци су одлазили испод непријатељског јарма и постајали слободни људи, козаци. Густе шуме скривале су устанике и омогућавале да воде дуготрајни народни рат против пољских освајача. Године 1648. букнуо је велики устанак украјинског народа против пољских панова. На челу устанка био је Богдан Хмељницки, пореклом имућан козак али веома образован човек. После дугих борби са променљивим исходом, ослобођена је Источна Украјина са Кијевом и присајединила се Русији, док је Западна Украјина остала под влашћу Пољака. Упркос успеху постигнутом на државном плану, положај сељака постајао је све тежи. Моћ спахија је јачала, намети су се гомилали, а царским законом сељаци су доживотно везани за земљу спахија, то јест постали његови кметови. Мада на имућној, родној земљи, потчињени самовољи спахија, кметови су живели у сиромаштву и незнању. Многи су бежали, најчешће на Дон, и постајали слободни људи, али се и тамо стање променило. У степи више није било слободне земље, јер су је заузели козаци који су се тамо раније настанили. Због експлоатисања, самовоље и угњетавања долазило је до сељачких устанака, од којих је највећи размах узео устанак под вођством Степана Разина. Царска војска, бранећи интересе племића, спахија, угушила је и овај устанак. Још један велики историјски догађај, који је потресао Украјину, био је рат између Шведске и Русије. Пошто је потукао Пољаке, шведски краљ Карло XII напао је на Русију рачунајући на сарадњу украјинског хетмана, издајника Мазепе. У пресудној бици код Полтаве руске снаге под заповедништвом Петра Великог победиле су и протерале Швеђане. Тек 1793. готово све украјинске земље ушле су у састав руске империје. И тада су поједини руски цареви, нарочито Катарина II, покушавали да врше насилну русификацију Украјине, гушећи украјински језик и књижевност, док је феудални систем тешко притискивао сељаке, тако да је тек после октобарске револуције, у оквиру Совјетског Савеза, украјински народ доживео националну равноправност и социјално ослобођење. Украјинска књижевност била је прва која се јавила међу Источним Словенима, а литература настала у доба кијевске државе била је зачетник руске књижевности. Од X до XIII столећа Кијев је био једини значајан културни центар Источних Словена. Тамо се јавља црквена литература, житија, апокрифи и историјске хронике, а доцније и најдрагоценији књижевни споменик те епохе: Слово о полку Игореве. У доба кад је пропашћу државе писана књижевност запала у дуготрајну декаденцију напредовала је народна књижевност, тако да је изграђено украјинско народно песничко стваралаштво веома богато како по своме садржају тако и облицима уметничког изражавања. Украјински народ створио је много песама, прича, бајки, легенди, предања, загонетки, пословица, анегдота и шала. До широког размаха народног стваралаштва дошло је нарочито у XIV и XV веку, у доба образовања украјинске националности. Теме херојске народне поезије су борба против литавских, пољских и мађарских феудалаца, против Турака и кримских ханова. Поезија је прожета антифеудалним духом, мотивима осуде господарећих класа као и туђинских освајача и поробљивача. Лирска поезија пуна је полета и елегичности, што одговара бујном, топлом, јужњачком темпераменту Украјинаца. Поезија се тесно везује за живот и рад народа. Тако настају песме новогодишње, пролећне, жетвене, свадбене, успаванке и друге. Не треба заборавити да се помене да је украјинска народна књижевност снажно утицала и на уметничку књижевност, па су њени писци, као и њен највећи песник Тарас Шевченко, поникли из народа, тамо тражили инспирацију и непосредно се надахњивали на врелу народне поезије, док су, с друге стране, творевине песника силазиле у народ и постајале општенародно добро. Украјинске бајке често имају реалистичку основу. У њима се изражавају стремљења и идеали човека, оне су у тесној вези са интересима трудбеника у епохи феудализма и капитализма. Оштрица је уперена против феудалаца, царског самодржавља, свештеника, капиталиста и кулака. Украјинске бајке су творевина народног духа у којима се елементи натприродног мешају и теку напоредо са живим, реалистичким одсликавањем свакодневног живота народа. Оне су својеврстан спој фантастике и одраза народног бунта против страних освајача и домаћих угњетача. Потребно је напоменути да су и елементи натприродног, којима су украјинске бајке густо натопљене, у ствари отелотворени материјални симболи неостварених и пригушиваних тежњи људи из народа, твораца бајки. Другим речима, оно што народни приповедач, угњетен и експлоатисан, у мемљивој колибици и више гладан него сит није успевао да оствари у животу, он је градио у машти, испредајући своје снове веома често по наивном обрасцу: био неки сељак, тлачен и сиромашан, па се уз помоћ чаролија узвисио, оженио се принцезом и постао царски зет. Ти натприродни подухвати, ти симболи кроз које су потлачени гледали разрешење својих јада, могу се разврстати на неколико основних категорија. Најпре, то су разни предмети из свакодневног живота обдарени у причи натприродним својствима: мач самосек, капа невидимка, чизме брзоходне или брод летилица. За људе који су услед пљачкања туђинских војника или домаћих спахија често гладовали типично је понављање мотива чаробне торбе у којој, без обзира колико се вадило, увек има хлеба. Некад главни јунак савлађује непријатеља музичким инструментом, гуслама или виолином, јер је моћ музике толико јака да противник мора играти док не посустане и не преда се. Ту су затим разни савезници или противници главног јунака, било сасвим натприродна бића: чаробници, змајеви, вештице или обична бића обдарена посебним изванредним својствима, као што су: Слушало, Стрелац, Ждера, Попијало и Мразоња из бајке Летећа лађа. Често је главни јунак најобичнији човек из народа, као кожар Кирило Кожемјака, који исполинском снагом савлађује змаја. Најчешћи савезници главног јунака су животиње, звери и птице, које, по легенди, помажу доброме у борби против зла. Јасно је да су оволику улогу животиња у бајкама изазвала два узрока: животиња је физички човеку сроднија од свих других живих бића, а сем тога, у условима натуралне привреде, човеков опстанак је зависио у доброј мери од животиње, било да је она служила као храна стицана ловом или радила за човека као теглећа марва. Вековна тежња човека да проникне у унутрашњи живот животиње, да разуме њен говор, нашла је израза у бајци Гатар. Разна чуда, претварања човека из једног у друго обличје, такође су честа тема бајки, као код бајке Златокоса Јалена и Златна ципелица, у ствари једне варијанте познате класичне бајке о Пепељуги. Веома су бројне бајке, приче и анегдоте чија је тема претежно социјална и одражава бунт народа против спахија или страних поробљивача.