Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! I izdanje ! Ilustracije: Danica Rusjan Jakševac, Stjepan, hrvatski pjesnik (Brdovečki Sveti Križ, 16. XII. 1916 – Zagreb, 10. V. 1994). Od 1938. bio je zaposlen na Radio Zagrebu: dugogodišnji spiker, planer programa, instruktor kadrova te od 1952. urednik dječjega programa. Objavio je dvije knjige intimističke lirike (Pjesme, 1943; Glasim se nespokojem, 1956), a poznat je kao kajkavski i štokavski dječji pjesnik. Počevši u tradicionalnome krugu hrvatskoga dječjeg pjesništva (Vesela godina, 1969), već je u drugoj zbirci Voli, ne voli, voli (1972) unio kao jedan od prvih u nas temu dječjih ljubavnih preokupacija, a u svojoj najpoznatijoj zbirci Ima jedan razred (1981) i izražajno-jezične inovacije. Zahvaljujući melodioznosti i zvonkosti mnogi su njegovi dječji stihovi i stihovi za odrasle uglazbljeni. Režirao je kulturno-prosvjetne filmove, dramatizirao dječje bajke za Jugoton, a scenska su mu djela izvođena u lutkarskim kazalištima u Zagrebu i Subotici. Prevodio je sa slovenskoga jezika. Biblioteka Vjeverica

Iz pedesetih godina Vrlo retka igracka koja je radila na papirne kapisle Okida oroz jedva ali okida

Carte ethnographique de la Bačka ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après les statistiques : officielle hongroise de 1910, du Patriarcat Serbe et le nouveau recensement de Subotica de 1919 Dimenzije: 38 x 34,8 cm Razmera: 1:500.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica od kačenja ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

Dva potpisa Dr.Đorđa Sibera, u đačkoj knjižici njegovog sina (koji se takođe zvao Đorđe). Đorđe Siber (Ub, 3. oktobar 1885 — Beograd, 28. decembar 1968) bio je srpski lekar, učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, sanitetski brigadni general, upravnik Vojno-higijenskog zavoda 1939. do 1941. godine. Život i rad Đorđe Siber je rođen u Ubu 3. oktobra 1885. godine. Osnovnu školu završava u Ubu. Gimnaziju je pohađao u Kragujevcu i Beogradu gde je maturirao. Nakon zaršene srednje škole upisuje Medicinski fakultet u Gracu, gde je diplomirao 1911. godine.[2] Nakon povratka u zemlju kratko je radio kao profesor i školski lekar u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat U aktivnu vojnu službu primljen je ukazom F.A. 289 od 22. septembra 1912. godine, i dobija čin sanitetskog poručnika. Nakon prijema u službu postavljen je za lekara Glavne vojne bolnice. Nakon završenog Balkanskog rata postaje trupni lekar garnizona u Novom Pazaru. Krajem 1913. godine postavljen je za trupnog lekara u Ferizoviću (Uroševac). U Prvom svetskom ratu, 1914-1918. radio je kao trupni lekar. U čin kapetana prve klase unapređen je 15. juna 1915. godine Napredovanje u službi Nakon završetka rata radio je kao lekar. Za upravnika privremene vojne bolnice u Subotici postavljen je 11. juna 1920. godine. Posle nekog vremena postavljen je za trupnog lekara artiljeriskog puka Kraljeve Garde. Za vršioca dužnosti načelnika sanitetskog odeljenja komande Kraljeve Garde postavljen je 29. septembra 1924. godine. Posle skoro godinu dana, tačnije 11. septembra 1925. godine postavljen je za referenta saniteta komande Kraljeve Garde. U čin sanitetskog pukovnika unapređen je 1. aprila 1928. godine. Đorđe Siber postavljen je 12. marta 1935. godine za šefa lekarskog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice. Za šefa ličnog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice postavljen je 13. marta 1936. godine. Nedugo zatim, 24. aprila 1936. godine postavljen je ponovo za šefa lekarskog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice. Referent saniteta Druge armijske oblasti bio je u periodu od 17. aprila 1937. godine do 5. marta 1939. godine Upravnik Vojno-higijenskog zavoda Petar II Karađorđević, a na predlog Ministra Vojske i Mornarice Milana Đ. Nedića, postavlja 6. marta 1939. godine sanitetskog pukovnika Đorđa Sibera za upravnika Vojno-higijenskog zavoda Glavne vojne bolnice. Ideja o stvaranju Vojno-higijenskog zavoda sazrela je tek pošto su u Beogradu prukupljeni stručnjaci za higijensku službu. U sastavu Glavne vojne bolnice 16. juna 1930. godine u zgradi ukinute Vijnosanitetske škole otvara se zavod, sa bakteriološkim, higijensko-epidemiološkim i hemijskim odeljenjem. Za prvog upravnika zavoda postavlja se sanitetski brigadni general dr Đorđe I. Protić. Na tom položaju ostaje sve do 22. maja 1936. godine. Dužnost upravnika Zavoda preuzima sanitetski pukovnik dr Đura Novaković, koji na tom mestu ostaje do 17. aprila 1937. godine, kada je za upravnika Vojno-higijenskog zavoda postavljen sanitetski brigadni general dr Vojislav S. Popović. Nakon skoro dve godine 6. marta 1939. godine za upravnika Vojno-higijenskog zavoda postavljen je sanitetski pukovnik Đorđe Siber. Na toj dužnosti ostao je sve do početka Drugog svetskog rata 1941. godine. Petar II Karađorđević, a na predlog Ministra Vojske i Mornarice Milana Đ. Nedića, unapredio je Đorđa Sibera 20. marta 1939. godine u čin sanitetskog brigadnog generala. Preminuo je u Beogradu 28. decembra 1968. godine. Đorđe Siber bio je redovan član Vojnosanitetskog komiteta. U više navrata bio je član, zamenik predsednika i predsednik ispitne komisije za više činove. Đorđe Siber je za svoju dugu i savesnu službu odlikovan brojnim visokim domaćim i stranim odlikovanjima. Porodica Poridica Siber je poreklom iz Češke, koja je preko Đakova stigla u Srbiju. Pradeda, deda i otac Stevan su bili lekari, majka Adela. Oženio se 1919. godine sa gospođicom Bosiljkom, ćerkom Sime Jorgovića trgovca iz Vršca. Kao na fotografijama.

48 x 68 cm 2 x presavijen stanje : LOŠE movie poster, AFFICHE de FILM Fredrih Kristijan Anton Fric Lang (Beč, 5. decembar 1890 — Beverli Hils, 2. avgust 1976) bio je austrijski, nemački i američki režiser, scenarista i povremeni filmski producent i glumac. Jedan je od najpoznatijih migranata iz nemačke škole ekspresionizma, a nazvan je Gospodar tame od strane Britanskog instituta za film. Njegovi najpoznatiji filmovi uključuju revolucionarni futuristički film Metropolis (1927) i takođe uticajni film M (1931), film noar koji je napravio pre nego što se preselio u Sjedinjene Države. Lang je rođen u Beču, kao drugi sin Antona Langa (1860–1940),[4] arhitekte i menadžera građevinske kompanije i njegove ženije Pauline Lang (1864–1920). Kršten je 28. decembra 1890. godine.[5] Njegovi roditelji su bili poreklom iz Moravske[6] i bili su katolici. Njegova majka je rođena kao jevrejka, ali je prešla u katoličku veru, koju je izuzetno poštovala i odgajila Frica kao u duhu katolicizma. Lang je često ubacivao oblasti katolicizma u svoje filmove. Kroz život, sebe je predstavljao kao rođenog katolika. Nakon završetka škole, Lang je kratko pohađao Tehnički univerzitet u Beču, gde je studirao građevinarstvo i na kraju prešao na umetnost. Godine 1910, napustio je Beč da vidi svet, putujući po Evropi i Africi, a kasnije Aziji i Pacifiku. Godine 1913. studirao je slikarstvo u Parizu, u Francuskoj. Na početku Prvog svetskog rata Lang se vratio u Beč i dobrovoljno je služio za vojnu službu u austrijskoj vojsci i borio se u Rusiji i Rumuniji gdje je ranjen tri puta. Dok se oporavljao od povreda i šokova 1916. godine, napisao je neke scenarije i ideje za filmove. Otpušten je iz vojske sa činom poručnika 1918. godine i kratko vreme je radio u bečkom pozorištu, pre nego što je angažovan kao scenarista. U početku karijere Lang je radio pre svega kao scenarista, završavajući filmske scenarije za četiri do pet dana. Ostvario se i kao glumac, a radio je i kao režiser i producent filmova, prvo u Nemačkoj, a zatim i u Sjedinjenim Državama. Lanogovo angažovanje za pisanje scenarija je kratko trajalo, jer je ubzo krenuo da radi kao režiser u nemačkom filmskom studiju UFA, a kasnije i u Nero filmu. Njegovi prvi ozbiljniji radovi bili su na filmovima Sudbina i na popularnom trileru Pauci, na kojima je kombinovao popularne filmske žanrove sa ekspresionističkim tehnikama. Godine 1920, upoznao je svoju buduću suprugu, književnicu Teu von Harbo. Ona i Lang su pisali scenarije za sve njegove filmove od 1921. do 1933. godine, uključujući i film Doktor Mabus, koji je trajao više od četiri sata i bio podeljen na dva dela u originalnoj verziji. To je bio prvi film u trilogiji Doktor Mabus. Radili su i na filmu Pesma o Nibelunzima (1924), filmu Metropolis (1927) i naučnofantastičnom filmu Žena na mesecu (1929). Film Metropolis je daleko prevazišao budžet i skoro uništio Ufu koju je kupio desničarski biznismen i političar Alfred Hugenberg. Krajem 1932. godine Lang je režirao film Testament doktora Mabusa. Adolf Hitler je došao na vlast u januaru 1933. godine, a do 30. marta novi režim je zabranio ovaj film, smatrajući da je bio prokovativan. Lang je bio zabrinut zbog dolaska nacističkog režima, delom zbog svog jevrejskog nasleđa, dok je njegova žena Tea von Harbo podržavala naciste tridesetih godina i pridružila se Nacionalnosocijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji, 1940. godine. Lang se ubrzo nakon toga razveo, a strahovao je i da bi nakon njegovog odlaska iz Austrije, prema Nirnberškim zakonima mogao biti identifikovan kao Jevrej, jer je njegova majka bila Jevrejka, pre nego što je prešla u katolicizam. Lang je naveo da ga je ministar propagande Jozef Gebels pozvao u svoju kancelariju i obavestio da je film Testament doktora Mabusa zabranjen, ali je on ipak bio inpresioniran njegovim radom, naročito sa filmom Metropolis i ponudio Langu poziciju direktora nemačkog filmskog studija UFA. Lang je napustio zemlju i otišao u Pariz, 1934. godine. U Holivudu, Lang je potpisao ugovor sa američkom medijskom kompanijom Metro-Goldvin-Mejer. Njegov prvi film koji je radio u Sjedinjenim Državama bio je krimi drama Bes (1936), gde je glavnu ulogu tumačio Spenser Trejsi. Lang je dobio državljanstvo Sjedinjenih Država 1939. godine. Tokom svoje dvadesetogodišnje karijere u Sjedinjenim Državama, radio je filmove u različitim žantrovima u svakom glavnom studiju u Holivudu, a povremeno je producirao svoje filmove kao nezavisne. Ipak, kritičari su smatrali da su njegovi filmovi nakon dolaska u Sjedinjene Države izgubili na kvalitetu, ali ipak zadržali ekspresionizam. Jedan od najčuvenijih filmskih noara bila je drama Velika toplota (1953). Kako je vreme išlo, njegov pogled na film je bio sve pesimističniji, kulminirajući u stilu njegovih poslednjih filmova kao što su filmovi Dok su gradovi spavali (1956) i Iznad razumne sumnje (1956). Pošto je teško pronalazio uslove za proizvodnju u Holivudu, a pritom mu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo, Lang je razmišljao o tome da se penzioniše. Nemački producent Artur Brauer imao je interesovanje za ponovno pravljenje filma Indijske grobnice, koju je Lang odradio dvadesetih godina po priči Tee von Harbou, njegove bivše žene. Lang je prihvatio ovaj posao i vratio se u Nemačku. Godine 1963, pojavio se u filmu Žana-Lika Godara Prezir, gde je predstavio samog sebe. Lang je na Holivudskoj stazi slavnih 8. februara 1960. godine, za njegov doprinos industriji filmova. Preminuo je od srčanog udara 2. avgusta 1976. godine i sahranjen je u Aleji slavnih u Los Anđelesu. Akademski filmski arhiv sačuvao je veliki broj filmova Langa. ---------------------------------- The Tiger of Eschnapur, or in original German, Der Tiger von Eschnapur, is a 1959 West German-French-Italian adventure film directed by Fritz Lang. It is the first of two films comprising what has come to be known as Fritz Lang`s Indian Epic; the other is The Indian Tomb (Das Indische Grabmal). Fritz Lang returned to Germany to direct these films, which together tell the story of a German architect, the Indian maharaja for whom he is supposed to build schools and hospitals, and the Eurasian dancer who comes between them. The tale begins when architect Harold Berger (Paul Hubschmid) arrives in India and travels to the kingdom of Maharaja Chandra (Walter Reyer), for whom he will build schools and hospitals. En route to the Maharajah`s palace, Berger travels with a temple dancer named Seetha (Debra Paget), who has also been invited by the Maharajah, and saves her from a tiger. Seetha, whose father was European, has inadvertently caused the Maharajah to become infatuated with her, but she and the architect begin to fall in love. Predictably, this leads to tension between Chandra and Berger, exacerbated by scheming courtiers who believe that the Maharajah`s potential marriage to the dancer could become a pretext for toppling him. The film is filled with action: a highlight is Seetha`s ritual dance. At the end of Tiger, Seetha and Berger escape together into the desert just as Berger`s sister and her husband, an architect who works with Berger, arrive in Eschnapur. Chandra informs them that he now wants a tomb to be built for Seetha before any further work on the commissioned buildings.

69 x 49 cm 2 x presavijen movie poster „S.P.U.K.” je jugoslovenski i hrvatski film prvi put prikazan 12.decembra 1983. godine. Režirao ga je Milivoj Puhlovski a scenario su napisali Nenad Burcar, Hrvoje Hitrec i Pero Kvesić. Pod šifriranim naslovom filma krije se akcijaška poruka Sreća pojedinca - uspeh kolektiva. u filmu su prikazane dogodovštine mladih koji učestvuju na omladinskoj radnoj akciji. Na omladinskoj radnoj akciji na Savi komandir Vlado želi da njegova brigada bude najbolja. Taj se cilj čini nedostižnim kad se pojavi grafit u kojem anonimni brigadir tvrdi da je nesretan. Komandir počinje lov na pisca grafita, ali njih je sve više i to različitih rukopisa… Damir Šaban Lovro Cintija Asperger Vlasta Danko Ljuština Vlado Radoslav Spicmiler Boro Elizabeta Kukić Koka Branimir Vidić Mrva Predrag Pređo Vušović Redford Vili Matula Ninđa Pjer Zardin Klapton Mario Mirković Mišo Anja Šovagović Despot Bolničarka Nedeljko Ivanišević Bilder Tanja Mazele Žita Borivoj Zimonja Radio voditelj Tomislav Lipljin Liječnik Zvonimir Jurić Kuhar Milan Plećaš Sekretar Otokar Levaj Ličilac Slavica Knežević Seksolog

Losi,cepani ali ima mnogo slicica za dopunu drugih albuma Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Losi albumi sa popunjavanje drugih ili pojedinacnu prodaju Ima 250 slicica Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Svi cepani,samo da se koriste slicice kojih ima oko 400 Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

PROMO FOTO SA AUTOGRAMOM ALEKSANDRA SARIEVSOG IZ 1966. Poslata 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Aleksandar Sarievski (1922 -2002) bio je makedonski pevač i kompozitor. Odmah nakon Drugog svetskog rata, već 1946. snimio je za Radio Skoplje svoju prvu pesmu A bre nevesto oko kalešo, time je otpočela njegova bogata muzička karijera, koja je trajala gotovo šest decenija. Sarievski je bio jedan od osnivača poznatog makedonskog profesionalnog folklornog ansambla Tanec (osnovan 1949. godine u Skoplju), s kojim je sarađivao i nastupao tokom cele svoje karijere. Aleksandar Sarievski bio je vredan sakupljač i prvi interpretator makedonskih narodnih pesama, koje su u njegovoj izvedbi postale poznate širom sveta, poput pesama: Jovano, Jovanke, More sokol pie, Aber dojde Donke, Goričice Liljanova, Filizo mome, Uči me majko, karaj me i brojnih drugih pesama. Pored toga što je otkrivao bogato muzičko narodno blago, on je bio i autor brojnih pesama, pisanih u istoj tradiciji. Najpoznatija njegova kompozicija je svakako Zajdi, zajdi, jasno sonce, iako većina u bivšoj Jugoslaviji misli da je to makedonska narodna pesma, Sarievski je napisao i komponovao. Tokom bogate i plodne karijere je uradio oko 400 pesama, a sa koleginicom Vaskom Ilievom je snimio duete.

13 x 9 cm Aleksandar Gavric; Beograd, 28. maj 1932 — Inđija, 6. decembar 1972) bio je srpski glumac. Aleksandar Gavrić je rođen u Beogradu 28. maja 1932. godine. Glumu je diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1956. godine. Prvu ulogu je ostvario u filmu Potraga iste godine.[1] Dve sezone je igrao u zadarskom i splitskom pozorištu. Jugoslovenskoj i srpskoj publici je ostao upamćen po filmu Kapetan Leši. Film je doživeo ogromnu popularnost, pa je kasnije snimljen i nastavak Obračun, a čak je po njegovom liku nastao i strip Kapetan Leši. Iako ga je uloga kapetana Lešija učinila velikom zvezdom srpske kinematografije, ostao je upamćen i po ulozi u filmovima Marš na Drinu kao Kosta Hadživuković i po Signali nad gradom kao komandir Ranko. Glavne uloge je igrao u drugim filmovima Žike Mitrovića, Solunski atentatori (1961) i Operacija Beograd (1968). Igrao je i u italijanskim i nemačkim akcionim filmovima. Njegova poslednja uloga bila je u filmu Paja i Jare, gde je igrao Kostića direktora kombinata. Odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem. Poginuo je u automobilskoj nesreći u Inđiji 1972. godine. Sa njim je bila i Jasmina Lisac, koja je takođe nastradala.

Opis proizvoda „Оvа knjigа је izrаz pоštоvаnjа prеmа dеlu Dušаnа Rаdоvićа, а nаstаlа је pо nаrudžbi. I pо tоmе, nа Rаdоvićеvоm је trаgu: gоtоvо svе štо је pisао оn је nаpisао pо pоrudžbini ili zаdаtku. Аkо niје bilо nаrudžbе niје bilо ni gоtоvоg tеkstа. Štеtа је štо niје bilо višе nаrudžbi: rеcimо, u Rаdоvićеvој rukоpisnој оstаvštini nаlаzi sе оbimаn mаtеriјаl kојi је priprеmао zа bukvаr ili, kаkо gа је оn nаzivао, „prvu knjigu“ – јеr је bukvаr prvа knjigа sа kојоm ćе sе dеtе suоčiti. Niје gа nаprаviо: nikо iz nаšе tаdаšnjе držаvе niје sе sеtiо dа mu tај bukvаr – kојi niјеdnа оd nаših tzv. rеfоrmi оbrаzоvаnjа nе bi mоglа dа prеskоči – pоruči…“ „…U tоmе sаm biо nа Rаdоvićеvоm trаgu, аli u tеkstu nisаm mоgао, nаrаvnо, dа gа prаtim: kо pоkušа dа sе igrа kао Duškо, nаdајući sе dа ćе gа nаdmаšiti – prоmаšićе. Ipаk, dоbаr dео „mојih“ slоvа pristupа sаdržајu nа sаtiričаn i irоničаn nаčin, štо је čеstо rаdiо i Dušаn Rаdоvić. Drаgо mi је štо sаm tеmе kоје Duškо niје pоznаvао, јеr ih u njеgоvо vrеmе niје bilо, pоglеdао umеstо njеgа. Istоvrеmеnо mi је i žао, јеr znаm dа bi ih оn pоglеdао duhоvitiје i ubitаčniје.“ Vidi još informacija

Los ,ima listova iz vise albuma Slicice odlicne,za pojedinacnu prodaju i dopunu drugih albuma Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Losi,seceni i cepani Imaju preko 450 slicica za dopunu drugih albuma ili pojedinacnu prodaju Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

STARA METALNA PEPELJARA SEVER REMONT D.D.SUBOTICA TEL:26 512 PREČNIK 20 CM. IZ ŠEZDESETIH GODINA JAKO RETKO VIDI SE PO TELEFONSKOM BROJU.STARA DOBRA GIGANTSKA FABRIKA GDE JE RADILO 6000-7000 RADNIKA. RETKOST IZ EX JUGOSLAVIJE ZA PRAVE KOLEKCIONARE VIDI FOTKE

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje !!! 1981 g. Dusan Petricic Ima li šta lepše od toga da svom detetu, sa smeškom na licu, kažete: ’Sedi da razgovaramo’? Ako pri tom još imate knjigu u ruci... onda je uživanje zagarantovano. Izdavač: Radnički univerzitet Radivoje Ćirpanov - Novi Sad, 1981. god. Tvrd povez, 25,5 cm. 40 str. Ilustrovano Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio-emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Zvezde mondijala 1990 godina,losi cepani albumi ali sa dosta slicica oko 250 komada Za dopunu drugih albuma ili pojedinacnu prodaju Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Losi i cepani ,za pojedinacnu prodaju ili dopunu drugih albuma,ima mnogo slicica 450 Ima i nekih celih listova,korica dobrih Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Zlatko Bourek Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Biblioteka Vjeverica

Starinska lutka pevacica 38 cm glava i ruke od gume prekrasne ljubicaste oci su pokretne ... Napisala sam pevacica, ali ne znam sta moze tacno da radi .. probala sam da stavim baterije i ne radi ... dugo nije radila, mozda treba nesto da se podmaze ili popravi ..

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM DUŠKA JAKŠIĆA IZ 1965. Poslao iz Beograda 10.juna 1965. Crno bela fotografija 12,5 x 8 cm Dušan Jakšić ( 1927 — 2009). Bio je posvećen pozorištu i muzici radeći kao dramski umetnik, recitator, scensko-muzički izvođač, pevač, kompozitor i tekstopisac (Diplomirao Pozorišnu akademiju - današnji FDU - u klasi prof. Bojana Stupice.) U pozorištu je najviše nastupao u mjuziklima, a na estradi kao interpretator zabavne muzike, gradskih pesama, ruskih i mađarskih romansi. Preko Beogradskog dramskog pozorišta stigao je do Narodnog pozorišta, gde je godinama bio prvak i gde je i penzionisan. Kao glumac je učestvovao u zabavnim emisijama Radio Beograda „Veselo veče“, kao Bokan u „Pozorištu u kući“ Novaka Novaka. Pevačku karijeru je počeo 1955. romansom `Noćas nisu sjale` i pesmom `Sve moje jeseni su tužne`, koja postaje najpopularniji šlager domaće zabavne muzike. Učestvovao je na domaćim i internacionalnim festivalima i osvajao prve nagrade. Najpoznatiji je po interpretacijama pesama: `Noćas nisu sjale`, `Jesen stiže dunjo moja`, `Kad bi moja bila`, `Sve moje jeseni su tužne`, `Serenada Beogradu`, `Kristinka`, `Dva plava oka`, `Plavi jorgovan`, `Mirno teku rijeke`, `Julijana`, `Marina`, `Marinika`, `Malicjuzela`, `Usamljena harmonika`, `Čamac na Tisi`, `Podmoskovske večeri`, `Čerge`, `Tamo daleko`, `Ja te volim, Marija`, `Piši mi` ... Pesma `Beograde`, koju je komponovao i pevao, danas je nezvanična himna Beograda

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM HIMZE POLOVINE IZ 1966. Poslata 14. februara 1966. godina Crno bela fotografija 11 x 6 cm Dr Himzo Polovina (1927- 1986) Bio je sakupljač pesama, interpretator, tekstopisac, kompozitor, odličan poeta i doktor - specijalista neuropsihijatar. Smatraju ga za najprominentniji pevač i sakupljač sevdalinki svih vremena. Njegovo duboko razumevanje i znanje duha sevdalinki ostavilo je veliki trag u bosanskoj kulturi. Svirao je violinu, bio član folklornog ansambla Abrašević. U praksi je uspešno primenjivao metode psihijatrije, socioterapije i muzikoterapije. Himzo Polovina je u estradnoj karijeri proveo više od trideset godina. Nastupao je u zemlji i inostranstvu pronoseći slavu narodne pesme, a posebno sevdalinke. Snimio je dvadesetak gramofonskih ploča koje su dostigle milionske tiraže kao i nekoliko audio kaseta visoke muzičke vredosti. Napravio je veliki broj arhivskih shimaka za Radio Sarajevo. Himzo je pevao skoro o svim gradovima Bosne i Hercegovine, o lepom gradu Višegradu, o postanku Banja Luke, o Saraj Bosni - Sarajevu divnom mestu, Zahvaljujući Himzi Polovini mnoge zaboravljene pesme su ostale zabeležene za sva vremena. Neke od njih su i: Dvore gradi Komadina Mujo, Čudna jada od Mostara grada, Ikindija, Poljem se vija Hajdar delija sunce zalazaše, Poletjela dva goluba, Jutros prođoh kroz čaršiju, Voljelo se dvoje mladih, Otvor` vrata od hamama, Mila majko šalji me na vodu, Mehmeda je stara majka karala

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Dijana Kosec - Bourek Nagrada `Ivana Brlic Mazuranic` Luko Paljetak (Dubrovnik, 19. 8. 1943) je hrvatski književnik akademik. Autor je brojnih zbirki pjesama, knjiga za djecu, znanstvenih studija, članaka, eseja i antologija. Rodio se i odrastao u Dubrovniku u kojem živi i radi. Studirao je hrvatski i engleski jezik na Filozofskom Fakultetu Sveučilišta u Zadru gdje je kasnije i radio kao asistent. Bio je redatelj i dramaturg Zadarskog kazališta lutaka te jedan od urednika Zadarske revije. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu obranom disertacije Književno djelo Ante Cettinea 1992. godine. Vrstan je prevoditelj s engleskog, francuskog i slovenskog jezika. Između ostalih preveo je i neka od djela Chaucera, Shakespeara, Byrona, Wildea, Joycea i Prešerna. Preveo je (zajedno sa Zlatkom Tomičićem) i zbirku pjesama makedonskog pjesnika Konstantina Miladinova [1] . Stalni je član HAZU-a i dopisni je član Slovenske akademije znanosti i umjetnosti (SAZU). Član je i brojnih književnih udruženja u Hrvatskoj i inozemstvu i dobitnik mnogih nagrada i priznanja. Urednik je časopisa Dubrovnik koji izdaje Matica Hrvatska ogranak Dubrovnik. Mnoge od njegovih pjesama su uglazbljene i postale su nezaobilazni dio dubrovačke i hrvatske pop-kulture (U svakom slučaju te volim, Na Stradunu, pjesme za dječji zbor Mali raspjevani Dubrovnik i druge). Biblioteka Vjeverica

Retro vintage italijanska zastavica povodom proslave obeležavanja 100 godina čuvene biciklističke trke. Zastavicu je 1996. radila čuvena novinska kuća La Gazzetta dello Sport Sa jedne strane je predstavljena ruta na mapi Italije, a na drugoj raspored etape sa informacijama o gradovima, datumima i kilometrima. Raritetan ,,must have`` rekvizit za sve ljubitelje biciklizma 26x24

Opis proizvoda Sjajno se provedi sa ponijima i njihovim novim drugarima! Saznaj šta su bakice radile u Las Pegazu, zašto je Pinki Paj izgubila boju i zašto su se Big Mek i Šugar Bel posvađali. U ovoj knjizi doživećeš neverovatne dogodovštine i pročitaćeš pet divnih priča o prijateljstvu, podršci i zajedničkom radu.