Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemacki jezik! Karl Rothammel ( 25. decembar 1914. u Firtu — 29. novembar 1987. u Zonebergu ) je bio nemački pisac nefikcije i radio-amater. Bio je autor knjige o antenama, standardnog nemačkog dela o antenskoj tehnologiji. Karl Rothammel je bio radio-amater od 1932. godine, u početku pod prijemnom šifrom DE3Ø4Ø/L. Od 1954. bio je aktivan pod radio-amaterskim pozivnim znakom DM2ABK, a od 1980. do smrti pod I21BK i I3ØABK. Tokom Drugog svetskog rata bio je radio operater Luftvafea. Posle rata radio je kao zemljoradnik. Zatim je deset godina radio u poštanskoj službi Istočne Nemačke, gde je brinuo o radio i televizijskim sistemima za prenos. Usledilo je dvadeset pet godina rada u informaciono-dokumentacionom centru u fabrici radio opreme Stern-Radio. Kao radio-amater, bio je dugogodišnji upravnik klupske stanice u Zonebergu i član ispitne komisije u okrugu Suhl. U radio-amaterstvu je uglavnom bio aktivan u VHF opsegu i nekoliko godina radio kao VHF spiker u radio klubu GDR. Rothammel je napravio početne veze na 2-metarskom opsegu od DDR-a do Francuske, Velike Britanije, Luksemburga, Belgije, Danske i Holandije sa svoje FM stanice „Gaststatte Blockhutte“. Elektromagnetne oscilacije, Prostiranje elektromagnetnih oscilacija, Način rada i karakteristika antene, Oblici dipola, Napajanje antena, Elementi za prilagođenje i transformaciju, Transformatori za simetriranje, Sprega napojnog voda sa izlaznim stepenom predajnika, Kratkotalasne antene u praksi, Oblici polutalasnih antena, Dugačke žičane antene, Aperiodične antene, Kombinacije dipola sa pobudom u fazi (horizontalne antene), Dipoli sa uzdužnim zračenjem, Usmerene antene sa jednotalasnim petljama, Obrtne usmerene antene sa parazitnim usmeravajućim elementima, Usmerene antene sa skraćenim elementima, Usmerene antene za više opsega, Kratkotalasne antene sa vertikalnom polarizacijom, Izbor pogodne kratkotalasne antene, Antene za ultrakratke talase, Sa uzdužnim zdračenjem za opseg od 2m, JAGI-Antene i grupne antene za amaterski opseg 70cm, Antene sa kružnim zračenjem za VVF i UVF, Specijalni oblici VVF i UVF antena, Oblici kratkotalasnih antena, Za korišćenje u pokretu, Za TV i radio prijem...

Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Sabrane pesme / Vojislav Despotov ; priređivanje i pogovor Gojko Božović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin, 2002 (Sopot : Prizma) Fizički opis 523 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Božović, Gojko, 1972- = Božović, Gojko, 1972- Zbirka ǂBiblioteka ǂIzabrana dela Vojislava Despotova ; ǂknj. ǂ1 (karton) Napomene Tiraž 500 O ovom izdanju: str. 479-483 Kosi jezik Vojislava Despotova: str. 485-510. Predmetne odrednice Despotov, Vojislav, 1950-2000 Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... MG125

Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Četiri kanona / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1996 (Bor : Bakar) Fizički opis 89 str. ; 18 cm Zbirka Mala biblioteka Srpske književne zadruge (karton) Napomene Tiraž 1000 Beleška o piscu: str. 87-88. Ivan V. Lalić (1931—1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika KC

Izdavač: RADIO B92 Pismo: Latinica, Povez: Broširani Broj strana: 3O8. Oko 18O pesama... V.Š. Nobelova nagrada za književnost 1997... Prevod sa poljskog PETAR VUJIČIĆ i BISEKA RAJČIĆ. Pogledajte sve moje predmete KNJIGE: http://www.kupindo.com/Clan/s.javorina/SpisakPredmeta Pogledajte moje ostale predmete `ALBUMI I SLICICE` https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Kibo899&Grupa=995 STRIPOVI i CASOPISI https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Kibo899&Grupa=

Odlično stanje 3 knjige zajedno Poezija Konak Raška zemlja Rascija Ćamil Sijarić (Šipovice, 18. decembar 1913 — Sarajevo, 6. decembar 1989) bio je crnogorski i bosanskohercegovački književnik i romanopisac. Biografija[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banjoj Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista „Glas“ i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista „Pregled“. Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji „Zadrugar“. U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela[uredi | uredi kod] «Ram bulja», 1953. pripovijetke, «Naša snaha i mi momci», pripovijetke, «Bihorci», roman, Sarajevo, 1956, «Kuću kućom čine lastavice», 1962, pripovijetke, «Sablja», 1969. pripovijetke, «Putnici na putu», 1969, pripovijetke, «Kad djevojka spava», 1972, pripovijetke, «Francuski pamuk», 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) «Priče kod vode», 1982, «Rimski prsten», 1985, Raška zemlja Rascija, roman, «Miris lišća orahova», 1991, «Konak», roman, «Mojkovačka bitka», roman, «Carska vojska», roman, «Zelen prsten na vodi», pripovijetke, «Zapis o gradovima»… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fun with words : a picture dictionary for children - Višnja Anić, Branimir Dorotić Fun with words : tekst rječnika s prijevodom Zagreb : Školska knjiga, 1989. U ovom popularnom izdanju engleskog slikovnog rečnika mali čitaoci, koji su se odlučili na rano učenje engleskog jezika, mogu da nađu više od 2 000 reči i fraza u stripu. S luckastim zmajem Arturom i devojčicom Alisom učenje engleskog jezika postaje zabava. Branimir Dorotić (Supetar, 1951.), hrvatski slikar, ilustrator, dizajner, putopisac i pedagog. Živi i radi u Samoboru. Životopis Rodio se je 1951. godine u bračkom mjestu Supetru. Poslije završetka srednje škole radio je na crtanom filmu, gdje je radio kao ilustrator i pedagog. Studirao je u Zagrebu na Akademiji likovnih umjetnosti gdje je diplomirao 1983. godine u klasi prof. Vasilija Jordana. Kao slikar se istakao sakralnim opusom djela kojem raspon ide od oltarnih slika do vitraja. Djela mu se nalaze diljem Hrvatske i susjedstva, od Međugorja, preko Čakovca, Metkovića, Splita, Osijeka itd. Djela mu se nalaze i u inozemstvu: SAD, Francuska i Kanada. Izlagao je samostalno i skupno. Sudionik je brojnih likovnih kolonija. Brojna je djela donirao. Osim slikarskog posla, danas dizajnira i ilustrira časopise, slikovnice i knjige. Sudionik je Domovinskog rata, koji je zabilježio u putopisima-dnevnicima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Dizajn: Zoran Pavlovic Goran Babić (Vis, 1944) jugoslovenski i srpski je književnik, dramaturg, scenarista, novinar i konceptualni umetnik. Napisao je oko sedamdeset knjiga. Biografija Po ocu je Hrvat a po majci Srbin. Odrastao je u Mostaru. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Krajem šezdesetih godina bio je osnivač Centra za društvene d‌jelatnosti omladine RK SOH, koja je izdavala omladinski list „Polet“.[3] Bio je glavni urednik časopisa „Oko” namenjenog aktuelnostima iz umetnosti i kulture. U periodu od 1981. do 1985. godine Babić je bio zadužen za kulturu u Predsedništvu Socijalističkog saveza Republike Hrvatske. Tokom devedesetih se zbog izrazitog neslaganja sa politkom HDZ-a Franje Tuđmana seli sa porodicom za Beograd. Svoj poslednji tekst objavljen u Hrvatskoj napisao je kada je na zidu u kvartu Dubrava video grafit zabranjeno za Srbe, pse i Cigane. Svoj tekst je završio rečenicom: Tražite me među Srbima, psima i Ciganima. Objavio je sedamdeset knjiga iz različitih žanrova. Radio je za televiziju, radio, novine i film. Režirao je dokumentarne filmove i TV emisije, a po njegovim tekstovima su drugi režiseri snimali TV drame i seri, pozorišne predstave, crtane filmove (`Riblje oko`) ili snimali gramofonske ploče (Arsen Dedić, Kornelije Kovač). Poezija mu je uvrštena u antologije srpske i hrvatske poezije. Član je Adligata.[traži se izvor] Sa suprugom ima tri kćeri.

Veoma dobro očivano. Retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1978. godine. Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Trening poezije : pesme / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad ; Irig : Srpska čitaonica i knjižnica, 1978 (Zrenjanin : Budućnost) Fizički opis 47 str. ; 21 cm Zbirka ǂEdicija ǂStražilovo ; ǂknj. ǂ64 (Broš.) IZ RECENZIJA Despotov prvi put pokušava da ostvari sukob mentalnog procesa unutar poetskog teksta tematizacijom prizora iz tzv. „svakodnevne stvarnosti”. On u tom pokušaju koristi obrazac opozicije poetskog govora prema neiskazivom individualnom iskustvu, naslućivanju stvarnosti i njene neuhvatljivosti u jeziku. Svaka od opisanih situacija je otuđujuća, bilo da sam tekst, kao postupak otuđuje, ili stvarnosni podatak. Ima neke istinske „gimnastike” u ovoj poeziji, zahvaljujući načelu paradoksa. – Vujica Rešin Tucić Rukopis Despotova, naglašen rečju trening, nema drugu pretenziju (ili kao da nema) nego onu kojom bi predočio da se radi o stilskim vežbama idejne i duhovne orijentacije. Na toj orijentacionoj liniji ispoljava se, ili treba da se ispoljava, naša književna avangarda. Ona ne krije svoje mišljenje da se nalazi u očajnom stanju. Od svih njenih raspoloživih lekova najprepoznatijiviji je lek radikalnog cinizma koji se izrodio u obrazac rukopisa Vojislava Despotova. Despotov kao pesnik govori iz ugla građanina da bi ga razgolićenog vratio u krug njegove egzistencijalne ništavnosti, u kojoj on, kako bi pesnik kazao, „vedro” obituje među datim stvarima i u krugu strogo postvarenoga morala. – Ostoja Kisić Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic KC (L)

Lepo očuvano Crteži Ivan Šubić Nacrt za korice: Dida de Majo Retko Slobodan Berberski (Bečkerek, 20. oktobar 1919 — 6. april 1989) romski je pisac[1] i prvi predsednik Svetske organizacije Roma. Slobodan Berberski Datum rođenja 20. oktobar 1919. Mesto rođenja Bečkerek Kraljevstvo SHS Datum smrti 1989. Mesto smrti Beograd SFR Jugoslavija Rođen je 20. oktobra 1919. godine u Zrenjaninu,[2] gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Počeo je da studira prava, ali je kao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije uhapšen 1941. godine. Pridružio se 1941. godine Narodnooslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije.[2][3] Berberski je poznat i kao jedan od inicijatora akcije jugoslovenskih Roma pod nazivom „Rom traži mesto pod suncem” koja je započeta 1967. godine. Izabran je za prvog predsednika Svetske organizacije Roma na skupu održanom 1971. godine u Londonu. Njegovi radovi su prevedeni na franscuski, ruski, bugarski, romski, albanski i slovenački jezik.[4] Umro je 1989. godine u Beogradu. Objavljene knjige uredi Za kišom biće duga (1950) Proleće i oči (1952) Uze (1955) Nevreme (1959) Dnevnik rata (1959) Blag dan (1964) Kote (1968) Odlazak brata Jakala (1976) Kao beskožni jeleni(1977) Još san sebe da dovrši (1979) Međe (1982) Svakodnevnica (1983) Vode nečekane (1984) Dub(1986)[5] Dida De Majo (Beograd, 29. mart 1906 – Beograd, 24. jul 1964) bio je grafičar, ilustrator i scenograf. Avangarda avangardna poezija Dida De Majo Biografija uredi Dida De Majo rođen je 29. marta 1906. godine, u Beogradu, u porodici sefardskih Jevreja, na dunavskoj Jaliji. Otac mu se zvao Solomon i bio je trgovac, a majka Jelena-Lenka, rođena Alkalaj, bila je učiteljica. Prvi svetski rat proveo je sa sestrom, Vojkom, u Beču, da bi se u Beograd vratio 1917. godine. Pohađao je beogradsku Realku. Zbog učestvovanja u demonstracijama studenata 1923/24. bio je isključen iz gimnazije. Vanredno je maturirao 1924. godine. Tokom školovanja sarađivao je kao grafičar u časopisu „Refleks mladih”, a izradio je i naslovnu stranu zbirke pesama Desimira Blagojevića „Šaputanje s mostova”. [1] Za vreme boravka u Beču (1924), učio je crtanje i grafiku kod profesora Požedajeva i učestvovao u izradi dekoracija i kostima za predstavu „San letnje noći”, u pozorištu „Teatar u Jozefštatu” (nem. Theater in der Josefstadt) i za Šuv suri (franc. Chauve-souris) baletsku trupu Nikite Balijeva. Iz Beča otišao je u Pariz, gde je ostao do 1932. godine. Krajem dvadesetih, zajedno sa Monijem de Bulijem, priključio se grupi avangardnih umetnika okupljenih oko časopisa „Lu Grand Žu“ (franc. Le Grand Jeu), koji su uređivali pesnici Rože Žilber Lekont i Rene Domal.[2] Školovao se na nekoliko pariskih akademija: Grand Šomijer (franc. Grande Chaumière), Kanson (franc. Canson), Andre Luta (franc. Andre Lotha). U Parizu je radio dekoracije za kabaree „Džokej” (engl. Jockey) i „Batu ivr” (franc. Bâteau ivre). Bio je kostimograf za Mulen ruž. Sarađivao je na scenografijama za reditelje A. Kavalkantija, Ž. Renoara, M. Reja i L. Bunjuela. Radio je crteže za tekstil za pariske modne kuće, ilustrovao je revije i uređivao enterijere pariskih stanova. Bio je jedan od osnivača nadrealističkog časopisa „Diskontinuite” (franc. Discontinuité). Grafički je osmislio diplomu Jevrejskog ženskog društva u Beogradu. Po povratku u Beograd, uspostavlja prijateljstvo sa članovima beogradskog nadrealističkog kruga i angažuje se na ilegalnom radu u Komunističkoj partiji Jugoslavije - radio je na tehničkom opremanju publikacija i letaka i izradi lažne dokumentacije. Zbog te delatnosti, uhapšen je 1935. godine. Bio je nekoliko meseci u Glavnjači, gde je nakon desetodnevnog mučenja, pokušao samoubistvo. Potom je osuđen na dve godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je 1937. godine, ali je nastavio aktivnost u okviru Komunističke partije Jugoslavije, gde je izradio stotinu i pedeset falsifikovanih putnih isprava za jugoslovenske dobrovoljce na putu za Španiju. Posle pokušaja policije da ga uhapsi, emigrirao je u Francusku, 1938. godine. U Francuskoj je delovao u okviru tehničkog aparata KPJ, na izradi falsifikovanih pasoša. Posle okupacije Pariza odlazi u južni, neokupirani, deo Francuske, gde će u Brivu, u regionu Koreze, provesti najveći deo rata, bez vesti o brojnoj familiji u Beogradu, koja nije preživela Holokaust. U Drugom svetskom ratu borio se kao pripadnik Francuskog pokreta otpora. Jedna od najvećih Demajovih zasluga tokom rata jeste učešće u oslobađanju književnika Andre Malroa, iz gestapovskog zatvora, u Tuluzu. Za Jugoslovensko vojno predstavništvo u Francuskoj, počeo je da radi 1944. godine. U maju 1945. godine, vratio se u Beograd. Odmah po dolasku, uhapšen je i sproveden u Glavnjaču, gde je proveo tri meseca. Posle puštanja iz zatvora, radio je kao tehnički urednik u časopisu „Ošišani jež”. Bio je v.d. direktor Novinsko-izdavačkog preduzeća Saveza udruženja novinara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, potpredsednik Zemaljskog veća Saveza sindikata NR Srbije, savetnik u Grafičkoj direkciji SR Srbije i u Komitetu za auto saobraćaj pri Vladi FNRJ. Početkom 1946. godine oženiće se sa Beograđankom Mirom Šoten. U septembru 1948. godine, zbog optužbe da je pristalica „Rezolucije Informbiroa”, uhapšen je i odveden, ponovo, u Glavnjaču, da bi novembra 1949. godine bio poslat na Goli otok, gde je mučen i ponižavan. Prvo je bio u logoru Stara žica, a zatim u specijalnom logoru Petrova rupa. Oslobođen je aprila 1953. godine. Do smrti (1964), radio je kao tehnički urednik časopisa „Žurnal” (engl. Journal) i tehnički urednik u štampariji Beogradskog grafičkog zavoda. Dela uredi Njegova dela izlagana su na kolektivnim izložbama u Brivu 1943. godine, Udruženju primenjenih umetnika Srbije 1955. godine, kao i u okviru izložbe Sefardski slikari u Beogradu 2007. godine. Veliki broj njegovih dela izgubljen je ili uništen. Radovi: Diploma jevrejskog ženskog društva, 1925[2] Tragična istorija jednog nevaljalog dečaka, strip 1925; Crteži (1935, 1936, 1940, 1941); Autoportreti i portreti; Banditski prorok, strip, 1950; Mrtva priroda; Igra, grupa crteža, 1960; Ilustracije i drugi radovi, 1960.

Retko u ponudi Ilustrovao Mića Mihajlović Kao na slikama 1961. Dvojezicno izdanje: Madjarski - Srpski Naslovna strana: Misa Nedeljkovic Umetnicki prilozi: Mica Popovic Miklós Radnóti (rođen kao Miklós Glatter; 5. svibnja 1909. - studeni 1944.) bio je mađarski pjesnik i učitelj. Ubijen je u Holokaustu. Miklós Glatter bio je sin trgovca tekstilne tvrtke Brück & Grosz iz Budimpešte. Rođen je u 13. četvrti Újlipótváros kraljevske ugarske prijestolnice Austro-Ugarske. Pri rođenju, njegov brat blizanac rođen je mrtav, a majka mu je umrla ubrzo nakon poroda. Većinu djetinjstva proveo je s obitelji svoje tete čiji je suprug Dezső Grosz bio jedan od vlasnika tekstilne tvrtke u kojoj je njegov otac radio do svoje smrti 1921. godine. Osnovnu i srednju školu Radnóti je pohađao u rodnom mjestu, a školovanje je nastavio na srednjoj tekstilnoj školi u Liberecu od 1927. do 1928. po ujakovu savjetu. Zatim je radio kao trgovački dopisnik u poznatom tekstilnom poduzeću do 1930. Naposljetku, Radnóti je uspio nadvladati želju za još jednim obrazovanjem i počeo je studirati filozofiju, mađarski i francuski jezik na Sveučilištu u Szegedu. Godine 1934. završio je studij filozofskom doktorskom disertacijom Umjetnički razvoj Margit Kaffke. Nakon mature promijenio je ime u Radnóti, prema rodnom mjestu Radnovce (mađ. Radnót) svog djeda po ocu. U kolovozu 1935. oženio se svojom dugogodišnjom ljubavi Fanny (1912.-2014.), kćeri vlasnika ugledne tiskare Gyarmati. Vrlo sretan brak je nažalost bio bez djece sve do njegove deportacije. U školskoj godini 1935/36. stekao je prva profesionalna iskustva kao srednjoškolski profesor u Gimnaziji Zsigmond Kemény u Budimpešti. U rujnu 1940. regrutiran je u židovski radni bataljun mađarske vojske do prosinca te godine, zatim od srpnja 1942. do travnja 1943. po drugi put. Dana 2. svibnja 1943. zajedno sa suprugom prešao je sa judaizma na rimokatoličku vjeru. U svibnju 1944. Radnótijev treći vojni rok je započeo i njegov je bataljun deportiran u Bor u Srbiji. Nakon 1943. mađarsko-židovski prisilni radnici bili su zatvarani u blizini borskih rudnika bakra koji su pokrivali 50 posto potreba njemačke ratne industrije za bakrom. Dana 17. rujna 1944. Radnóti je bio prisiljen napustiti logor u koloni od oko 3600 zarobljenika zbog vojne ofenzive savezničkih vojski. Izdržao je neljudski prisilni marš od Bora do Szentkirályszabadja, gdje je 31. listopada napisao svoju posljednju pjesmu. U studenom 1944. njega i još dvadesetak zarobljenika strijeljali su pripadnici Mađarske garde zbog njihove potpune fizičke i psihičke iscrpljenosti. Navedeni su različiti datumi njegova ubojstva. Neke publikacije navode dan u razdoblju od 6. do 10. studenog. U detaljnoj i znanstvenoj izložbi Mađarske akademije znanosti iz 2009. godine, 4. studenog je naveden kao datum smrti. Danas je potrebno oko 1 sat i 30 minuta vožnje od 110 kilometara automobilom od Szentkirályszabadja do Abde. Radnóti je sa suprugom pokopan na groblju Kerepesi. Godine 2013. njegov kip u Abdi je oštećen, ali razlog oštećenja još uvijek nije razjašnjen... Vizuelna poezija apoliner danilo kis modernizam simbolizam ekspresionizam

Izdavač: Lazarov Miodrag Pashu Edicija AUT, knjiga 2 Povez: tvrd Broj strana: 159 Malo požutela po obodu inače veoma dobro očuvana. Frajburg 1983 - filozofsko-kombinatorska pesma beogradskog pisca i kompozitora Miodraga Lazarova Pashu-a, napisana pod pseudonimom Toulouse Lautrec. Lazarov Miodrag Pashu (Skoplje, 1949) je diplomirao kompoziciju i magistrirao estetiku na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Član je Udruženja kompozitora Srbije i Estetičkog društva Srbije. Privatno je studirao dirigovanje. Završio je kurs elektronske muzike pri elektronskom studiju Trećeg programa Radio-Beograda. Bio je član avangardne grupe Opus 4 (koju su, osim njega, sačinjavali i Vladimir Tošić, Milimir Drašković i Miroslav Miša Savić). Sa grupom Opus 4, kao i sa grupom umetnika konceptualne i postkonceptualne orijentacije, a najzad i sam, izvodi niz svojih radova (a učestvuje i u izvođenjima radova drugih umetnika), tipa happeninga, performansa, semiosonica, akcija... Pashuov rad se može definisati kao konceptualistički i redukcionistički. Takođe koristi i prožimanje više medija, kao i što konotira ideju dela u multidisciplinarni kontekst, a najzad, kontekstualizuje stara invarijantna i varijantna svojstva strukture dela (imanentna različitim umetničkim rodovima) na nov – medijski-inovalentni način. Godine 1986. osniva i uređuje neprofitnu nezavisnu ediciju knjiga AUT. Publikacije AUT-a su nastojale da predstave „autonomne poduhvate, autonomnu umetnost, autsajdersku umetnost, alternativne umetničke trendove, avangardne ultra-individualne struje, radove postavljene van (propisanog terena)“. Ovde je objavljeno mnogo značajnih metaknjiževno-grafičkih radova: Miroslav Mandić: Varšava: jedne noći jedna pesma, Toulouse Lautrec: Freiburg 1983, Ranko Pavić: AUT FUTURA, Lazarov Miodrag Pashu: 1. (K-117)

Blazo Scepanovic - Smrt pjesnikova Nolit, Beograd, 1961. Mek povez, korice kao na slikama, 108 strana. RETKO PRVO IZDANJE! Блажо Шћепановић (Бијело Поље, 7. април 1934 — Струга, 26. август 1966)[1] био је српски и југословенски песник. Најпознатији је по збирци песама „Смрћу против смрти” коју је написао заједно са српским песником Бранком Миљковићем.[2] Биографија Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Радио је у Културно-просветном већу СФРЈ.[3] Умро је на самом почетку песничке каријере, али је успео да остави за собом неколико збирки поезије. Заједно са песником Лазаром Вучковићем утопио се у Охридском језеру, током боравка на Струшким вечерима поезије, једној од најзначајнијих културних манифестација у тадашњој Југославији. Признања Огранак Библиотеке града Београда у Учитељском насељу носи име Блажа Шћепановића. О животу Блажа Шћепановића 2017. године снимљен је документарни филм Смрћу против смрти Блажа Шћепановића.[3] Филм је премијерно приказан у Мојковцу, у оквиру пратећег програма 42. по реду филмског фестивала Мојковачка филмска јесен 25. септембра 2017.[4] Скупштина општине Бијело Поље донела је октобра 2013. године одлуку да се једна улица у овом граду назове именом Блажа Шћепановића.[5] Књижевни рад Књижевно стваралаштво Блажа Шћепановића сакупљено је у седам збирки песама: Лобања у трави (1957)[6] Ивицом земље змија (1958)[7] Смрћу против смрти (1959) - заједно са Бранком Миљковићем Смрт пјесникова (1961)[8] Златна шума (1966)[9] Љубављу измјерено вријеме (1973)[10] - објављена постхумно Пјесников двојник (1976)[11] - објављена постхумно

Autor: U redakciji Muluna Babića Izdavač: Univerzitet u Kragujevcu, mašinski fakultet Broj strana: 231 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm Tesla, Srbin rođen u Hrvatskoj, studirao je u Češkoj, radio u Budimpešti, Parizu, Pragu, Strazburgu, SAD. Kosmopolita. Građanin sveta - tako je i veliki njegov doprinos čovečanstvu. On je u stvari označio početak globalne elektrifikacije planete. On je bio taj koji je razvio sistem naizmenične struje, stvorio motore sa visokonaponskim transformatorima, na kojim počiva ceo industrijski svet. Zahvaljujući njemu, osvetljeni su naši domovi, sela, gradovi. Tesla je pravi tvorac radia, a ne Markoni i Popov, koji su iskoristili njegov rad i patent. Tesla je stvorio prvi mehanizam sa daljinskim upravljanjem, otkrio princip robotike i motora na solarnu energiju, rengenski aparat, brojač električne energije, automobilski brzinomer, fluorescentne sijalice, električni sat, uređaje za elektroterapiju - nabrajati možemo i dalje i dalje... oko hiljadu pronalazaka iz raznih oblasti nauke i tehnike. Rad mnogih naučnika zastari već za vreme njihovog života, zbog brzog razvoja nauke i tehnologije. Tesla je bio redak primer naučnika čiji rad je živio u tri veka. Na kraju on je vlasnik ideje elektronskog mikroskopa i lasera, televizije i mobilnog telefona, Interneta i mnogih drugih stvari, koje su postale stvarnost tek u naše vreme. O Tesli su napisane tolike knjige. Sve odreda i prevashodno u slavu velikih pronalazaka i grandioznog naučnog dela. Ima i nekoliko biografija. Postoji i autobiografija. O novinskim tekstovima da i ne govorimo. Knjiga `Ideje i dela Nikole Tesle, očima studenata` je zbirka seminarskih radova studenata Mašinskog fakulteta iz predmeta `Istraživački izazovi 21. veka` kao njihov doprinos obeležavanju 150. godina od rođenja Nikole Tesle. Tvrd povez. Knjiga je vrlo dobro očuvana, osim što je moguće da je iscepan prvi, beli predlist. Na srednjoj slici priložen deo sadržaja. RETKO!!! (tiraž 250 primeraka)

STEVAN RAIČKOVIĆ TISA - sa POSVETOM autora - I izdanje Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1961 82 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: I Povratak Močvara Reka Čamac u ritu Šta nas sve čeka u magli U ponoć na klupi Nepoznata u davnini Put u ravnicu Suncu kraj je Kuda potonu Pek Varka od leta Na malom trgu II Umire lišće da cvetaju soneti Ni predeo maglen U zimski sumrak III Slučaj u oktobru U srcu noći cveta nepoznato Nas nekoliko na broju Kao nikada više IV Vreme u lozi Koliba Zatočeništvo Zmija Prolazeći nepoznatim predelima V Jedne nedelje u podne Grad ili ponoć Barka Tisa (ІІ) `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

MOJE MUŠTERIJE Dragiša Krunić (poslanice) Biblioteka Vrela Zapis, Beograd, 1982 veoma retko u vrlo dobrom stanju Pesme iz majstorske radionice Priče iz radionice je poznata serija snimljena 1981 godine. Režirao ju je Zdravko Šotra po motivima priča koje je napisao beogradski automehaničar Dragiša Krunić. Sjajnu glumačku ekipu predvodio je Zoran Radmilović (u seriji kao Života Govedarević). Dragiša je bio i pesnik, a radnja mu je bila u ulici Gospodara Vučića 42, dok je radionica u kojoj je snimana serija smeštena u dvorištu u ulici Ravanička 7, odmah iza OŠ “Jelena Ćetković. “PRIČE iz majstorske radionice” je autentična priča majstor Dragiše. Svi likovi iz serije su stvarno postojali, a do njegove smrti u dvorištu radionice rado su bili viđeni Milić od Mačve, Ružica Sokić, Bata Živojinović, Neda Arnerić, Stevo Žigon i mnogi drugi. Krunić je rođen 1929. na Pašinom brdu. Od 1947. do početka 50-ih, nakon završenog zanata, radio je u raznim firmama, ali ga je, kako je govorio, samoupravljanje onespokojilo, pa se bacio u privatnike. Od 1968. je “lečio bolesne pežoe”, a zahvaljujući druženju sa umetnicima, počeo je i sam da piše. Objavio je tri zbirke: “Između hleba i neba” 1975, “Moje mušterije” 1982. i “Ja, zatočenik noći” 2000. godine, kao i priloge u JEŽ-u i drugim listovima. Dobitnik je nagrade JEŽ-a “Brana Cvetković” za satiričnu poeziju (1987). Napisao je scenario (koscenarista Zdravko Šotra) za TV seriju “Priče iz majstorske radionice” (TV Beograd, 1982) i scenario, takođe sa Šotrom, za film “Šesta brzina” (1985). Bio je i glumac književnog pozorišta “4 asa”, sa Ljubivojem Ršumovićem, Rastkom Zakićem i Miljenkom Žuborskim. Posle decenija bavljenja popravkom automobila, odlučio je da se sasvim posveti umetnosti i od automehaničarske radionice napravio je galeriju u kojoj je priređivao izložbe eminentnim slikarima (Milić od Mačve, Tikalo, Zoran Nastić, Milan Tucović…), a kompletan nameštaj u tom prostoru sam je izrezbario. Preminuo je 2004. godine u Beogradu.

Polovne knjige, korice blago pohabane, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: BIGZ - Beograd, Jedinstvo - Priština, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 21 cm. 770 str. Poezija i proza za decu i omladinu 1-4 - Pradevojčica - Vrt detinjstva - Ako je verovati mojoj baki - Kratkovečna i druge bajke Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 - Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Treća knjiga poezije Zorana Ćirića. Odlično očuvano. Retko u ponudi, tiraž samo 100 primeraka! Autor - osoba Ćirić, Zoran Naslov WAH-WAH : katalog molitvi / Zoran Ćirić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1992 (Novi Sad : SG studio) Fizički opis 49 str. ; 21 cm Sadržaj S a d r ž a j: Ljano estakado, gde je moje stado (5-6); Sine, zapiši tu molitvu (7); Ispod smeha mnogo eha (8); Ritam je slep kao kičma (9); Pesma izgubljenog bola (10-11); Ili metafora ili ništa (12-13); Zašto se Isus služio pričama (14); Bdim nad ponoćnim expresom (15); Molitva za pasivni otpor (16); Kao pesma u kojoj si me volela (17); Žešći momak i žešća devojka (18-19); Pre nego što postanem pas (20); Ja sam Kongo, ti si Bongo (21); Kolynos, pasta mladosti (22); Balada o obeleženim trubačima (23); Na pola puta nigde skuta (24); Louie, Louie (25-26); Preobraženje plitke propovedi (27-28); Ne čuvajući glavu od belega (29-30); Ja te volim, primenjujem antipsihijatriju (31); Prvorođeni je živ (32); Već davno primetih da se sve razliva (33); Doo-wop (34); Gan (35); Dok me poričeš obrvama (36); Obelix (37); `Zato je vaseljena tvrda i ne pomera se` (38); Nagazi prvo jednu šinu a onda drugu (39); U stilu večite slave (40); Otišao sam da vidim grad (41); Aleksandar na Antibima (42-43); Spokoj prelazi u akciju (44); `Kad boli, boli, kad ne boli, ne boli` (45). Beleška o piscu (47). (Broš.) Napomene Tiraž 100. Beleška o piscu: str. 47. Zoran Ćirić (Niš, 1962) srpski je književnik. U rodnom gradu Nišu je i diplomirao na Ekonomskom fakultetu. Do sada objavio više od dvadeset knjiga različitog žanrovskog usmerenja. Zastupljen u više antologija savremene srpske proze i poezije. Dobitnik nagrade Branko Radičević 1990. godine za zbirku poezije „Rio Bravo“. Za roman „Hobo“ dobio nagradu fonda Borislav Pekić, NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2001. godine, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 2002. godine. Roman „Prisluškivanje“ ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, za produkciju 1999. Biografija Većina proznih naslova je doživelo više izdanja i zauzimalo visoke pozicije na bestseler listama. Priče i pesme, kao i odlomci iz romana, prevedeni su na više svetskih jezika (engleski, italijanski, nemački, mađarski, slovenački, poljski, bugarski, makedonski, španski, švedski...), a roman Prisluškivanje je preveden na italijanski. Autor je brojnih eseja iz oblasti popularne kulture koje je u periodu 1990-91 objavljivao u tadašnjem vodećem jugoslovenskom rok-časopisu „Ritam“. 1997. postaje kolumnista dnevnog lista Danas, a krajem te godine magazin „Profil“ ga proglašava za „najvećeg živog srpskog pisca“ i posvećuje mu reportažu na dvanaest stranica. Pre toga je već u mnogim medijima proglašen za „srpskog Bukovskog“, a još 1992. „Borba“ ga označava kao „jedinog rokenrol pisca u zemlji“. Od novembra 2001. punih godinu dana ispisuje kolumnu u političkom nedeljniku NIN. Nakon toga biva angažovan za magazin Plejboj, izdanje za Srbiju i Crnu Goru, u kojem sarađuje od samog početka, decembra 2003. do avgusta 2004. godine. Nakon toga, te iste godine, otpočinje tromesečnu saradnju sa magazinom „Evropa“. Gostovao je na Prvom evropskom književnom festivalu u Sarajevu, 2000. godine, u organizaciji Francuskog kulturnog centra, kao odabrani predstavnik nove srpske književnosti. Njegova reportaža o postdejtonskom, multietničkom Sarajevu – objavljena u banjalučkom „Reporteru“ u cenzurisanoj verziji – i dalje se smatra za najbolji tekst koji je neki srpski pisac do danas napisao na tu temu. Takođe, po pozivu, nastupao na Festivalu Alternativne Književnosti u Beogradu, Zagrebu i Osijeku (2001). Zajedno sa Zlatkom Ristićem Pajom, autor je izložbi poezije „Ko je Magični Ćira“ (1986. Niš i Skoplje) i „Magični Ćira ponovo jaše“ (1991. Niš, Beograd, Novi Sad). Autor kultnih emisija „Magični Geto“ i „Ponoćni Portir“ koje su tokom 1994. godine više meseci emitovane na radiju „Belami“. Na istoimenoj televiziji, dve godine kasnije, imao svoj tok-šou, uglavnom satirično intoniranog – kako u odnosu na globalne tako i u odnosu na lokalne mitove i fenomene. U periodu od 1995–1997. bio glavni i odgovorni urednik KPGT radija. Jedini internacionalni džez festival u Nišu nosi ime po naslovu njegove knjige pripovedaka „Nišvil“, objavljene 1994. godine. Takođe, i jedna niška radio-stanica dobila je ime po pomenutoj knjizi, a kao poseban kuriozitet valja pomenuti podatak da je pre nekoliko godina naš proslavljeni džez trubač, Stjepko Gut, snimio album u Americi koji je nazvao – Nišvil. Pozorišna produkcija beogradskog SKC-a, dramatizovala je jednu od priča iz njegove knjige „Zlatna dekada“ i uključila je u predstavu „Beogradske priče, drugi deo“, koja je bila na repertoaru 1992–1993. godine. Na Drugom programu Radio Beograda izvedene su radio drame po Ćirićevim pričama „Purpurna ruža Čaira“ i „Lament za ženu u dovratku“, kao i po romanu „Slivnik“. Iste su reprizirane više puta, a radio-drama „Slivnik“ je izabrana da predstavlja Dramsku produkciju Radio Beograda na najvećem festivalu radio-drama „Fri Jurop“ u Berlinu. Tokom prošle godine ispisivao putopisne priče u magazinu „Standard“ i radio autorske priloge na RTS-u, posvećene Svetskom fudbalskom prvenstvu „Nemačka 2006“. U dnevnom listu „Politika“ od septembra 2007. do februara 2009. imao svoju kolumnu, a u magazinu „NIN“ od januara do jula 2009. ispisivao seriju tekstova ĆIROMANIJA. Književna kritika o Ćirićevom delu Teofil Pančić pišući o romanu SMRT U EL PASU zaključuje sledeće: „Jedno je izvan sumnje: ako nije tek Čista Spisateljska Ludost, onda je respekta dostojna, promišljena autorska odvažnost to da se nakon zasluženog megauspeha romana HOBO - koji se uspeh tek mogao na pravi način „kapitalizovati“ kroz buduće knjige – čitalaštvu ponudi doduše urnebesni, ali ipak u osnovi hermetični Paralelni Svet Smrti u El Pasu, knjige u kojoj se pisac radije poigrava i razračunava sa svojim privatnim popkulturnim i ostalim demonima nego što se trudi da izađe u susret nabujalom čitalačkom „horizontu očekivanja`. Ljiljana Šop u tekstu „Dobar dan za Nišvil i Magičnog Ćiru“ ističe sledeće: „Pripovedanje Zorana Ćirića može se identifikovati sa otporom i ponudom, a potom i krikom i vapajem jedne mlade generacije, stasale uz muziku, seks i drogu kao uz alternativnu stvarnost, generacije koja pri tome naša društvena realnost nije nudila ništa do vampirskog plesa jedne propale ideologije koja predugo odumire...“ Teofil Pančić, o zbirci priča TVRDA LjUBAV: „Kako god, u Tvrdoj ljubavi opet ima dovoljno onog jedinstvenog Ćirićevskog štofa, onog koji čini da prema Ćiriću možete imati odnos kakav god vam je drago, jedino ga nikako ne možete ignorisati, izuzev na svoju štetu.“ Teofil Pančić, komentarišući ulazak romana PRISLUŠKIVANJE u najuži izbor za NIN-ovu nagradu: „Ćirić je u svega stotinak strana Prisluškivanja sažeo sav strah, nepodnošljivu strepnju i socijetalno ludilo vremena bembanja, bez ikakve potrebe da se „pravi pametan“ tako što će nekim „civilizacijsko-geopolitičko-metafizičkim“ razlozima i ostalim đinđuvama iz „patriotske“ (ili „mondijalističke“ uostalom!) paraintelektualne bižuterije podariti smisao nadrealnom užasu kroz koji smo proletos proglavinjali.“ Adrijana Marčetić o zbirci priča STARINSKA STVAR: „U kontekstu savremene domaće proze, često zasićene kvaziistorijskom tematikom i sladunjavom fantastikom, Đirićeve priče ostavljaju utisak izvornosti i svežine pokazujući da i danas neki već pomalo zaboravljeni književni modeli, osveženi individualnim pečatom, mogu biti literarno produktivni.“ Tanja Ilić o zbirci priča VULVAŠI: „Njegova duhovitost i ekscentrični izbor tema naročito dolaze do izražaja u najboljim pričama u ovoj zbirci – Uvodna, Nepričanke, Vulvaši, Tajne nestalih rendžera, Doktor Franki i Mister Štajn, koji su stilski i žanrovski različite. Tu dolazimo do još jednog kvaliteta modernog pisca (kakav je Zoran Ćirić) a to je sposobnost da modifikuje jezik pripovedanja, ne odstupajući od svog sopstvenog umetničkog izraza.“ Dušan Ristić o zbirci priča NIŠVIL: „Proverite, dakle, zašto Zoran Ćirić svom nadimku dodaje idolopoklonički prefiks, pročitajte zašto Ćirić ne pripada „mladoj srpskoj prozi“ i ostalim „manufakturama snova“, otkrijte zašto on predele ne slika čajem, saznajte šta je to „Grin, grin gras of houm“! Sve ovo i još više od toga pronaći ćete u knjizi „Nišvil“ toj sada već obaveznoj literaturi za četrnaestogodišnjakinje i njihovu znatno stariju „piletinu“. Ko ne pronađe jedan od 1000 primeraka „Nišvila“ ostaje ono što je i bio.“ Aleksandar Jerkov pišući o zbirci priča STARINSKA STVAR konstatuje sledeće: „Došlo je po svoj prilici vreme da na početku 21. veka Đirić postane lider poststvarnosne proze. (...) Posle Starinske stvari, zbirke zrelih, zaokruženih priča, koja je stvarno dobra stvar, prozi Zorana Ćirića valja odrediti visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. (...) Nema u ovoj knjizi slabe priče, a neke su već viđene za buduće izbore.“ Tihomir Brajović o romanu HOBO: „... Aca Baron je, po svoj prilici, najupečatljiviji negativac novije ovdašnje produkcije na slične teme.“ Vladislava Gordić o romanu HOBO: „Hobo nema istinski pandan u tekućoj srpskoj književnosti...Hobo je, ukratko, wild thing srpskog romana. Ovenčan stipendijom „Borislav Pekić“! S razlogom...“ Teofil Pančić o romanu HOBO: „Hobo je, budimo odmah načisto, krimić. Ovo treba shvatiti vrlo ozbiljno, jer Hobo je, kao takav, gotovo senzacionalni novitet u srpskoj književnosti (...) svojevrstan dobrodošli poetički incident... Nešto mnogo jače od toga, koliko i burbon od razvodnjenog piva iz neke mafijaške špelunke. Zato brzo i hvata, a teško pušta.“ Ljiljana Šop povodom dodele NIN-ove nagrade romanu HOBO: „Ove godine je, pobedio Hobo, što je isto kao da kažem da je pobedila mučnina i da je barem na trenutak nokautirano licemerje i kalkulisanje sa ružnim licem stvarnosti.“ Teofil Pančić o romanu SLIVNIK: „... Fakat je da je Ćirić jedan od onih blagoslovenih pisaca, opsesivaca koje ili odmah odbacite, ili terate s njima kroz sve njihove mene i faze. U Slivnikuje Ćirić zabavan i duhovit – nikako vickast – i uopšteno raspoložen za jednu mahom vrlo dobro izbalansiranu promenadu naglavačke izvrnutih ćiroloških Opštih Mesta.“ Vladislava Gordić Petković o knjizi SOLIDNO SRCE: „Ali ni južnjački mačizam nije večit. Književnoj policiji od ranije poznat kao stalno zaposlen atentator na rodne studije, don Ćirleone je sada krotko prepustio podijum i mikrofon raskošnim ženskim glasovima. (...) Glas Ženskog nije tek glas Razlike niti margine, već je to glas nove, arogantne osnaženosti i odlučnosti, glas od kog južnjački mačizam krcka i puca.“ Nenad Šaponja o romanu PRISLUŠKIVANJE: „Dakle, snažna volja za pisanjem, uprkos svemu, koja samim tim ovaj čin uznosi na nivo ontičkog, te vanredan sluh za anegdotalni dijaloški obrt i generacijsku percepciju sveta, kao i sama narativna zavodljivost ispripovedanih pasaža, jesu kvaliteti koji Ćirićev roman izdvajaju iz mnoštva knjiga koje se bave prošlogodišnjim ratom.“ Bogdan Tirnanić o delu Zorana Ćirića: „Kada kažem da Magični piše svetsku prozu (ovog puta bez prefiksa tzv.), onda to može biti i vrednosna kategorija – mada nisam pozvan da se o takvim stvarima izjašnjavam - no sve to je opis njegovog duhovnog uporišta: ne Niš kontra centru, nego Niš kao centar, kao svet, kao monada, kao zaokruženi univerzum koji nije ni dobar ni loš, nego je samo takav kakav jeste, jer drugog (sveta) i nema.(...)Magični je zapravo nedodirljiv jer je, stavivši Niš u centar, samim tim činom stvorio jedan mitski predeo sa kojim provincijalci ne bi znali šta da počnu čak i da se vrati praksa utvrđivanja idejne štetnosti one literature koja loše utiče na mladež, odvlačeći je od učenja u razbludni rokenrol i u kandže pornografije. (...)Možda je Ćira Magični donekle kriv što je Niš tokom bombardovanja najviše stradao jer je, pročitavši njegove knjige, Džejmi Šej pomislio da je on (Niš-Nišvil) sada glavni grad Srbije. Ali, i to mu se mora oprostiti (Ćiri, ne Šeju): zahvaljujući „Prisluškivanju“ većina budućih knjiga o poslednjem ratu postaje unapred nepotrebna...“ Vule Žurić o zbirci priča ODBRANA GRADOVA: „Dok su „Vulvaši“ samo jedan od naslova koji održavaju Ćirićev kultni status, zbirka priča „Odbrana gradova“ je njegova najbolja knjiga. Sedamnaest priča, ispričanih na manje od sto stranica, čine celinu koju treba čitati linearno. Naravno, čitajući na preskok, nasumice, nijedna od sedamnaest priča neće izgubiti na vrednosti ali će, smeštena u zamišljeni koncept, postići željeno. Pročitavši i poslednju priču pod naslovom „Priča postoji zato da se dalje priča“, shvatićete da je „Odbrana gradova“ mogla biti i roman, ali upravo iz piščevog uverenja izrečenog u navedenom naslovu to jeste zbirka priča zrelog pisca koji, došavši do krajnjih granica željenog stila, tek počinje da pripoveda.“ Nebojša Pajkić o zbirci priča ZEN SRBIANA: „Eto, takva jedna linija duha dijeli gospodina Ćirića istovremeno od retardiranog kvazisrpskog i kvazinacionalnog eposa i od anahronog kvazikosmopolitskog zanosa pseudobudistički trivijalne postmoderne scene“ Bogdan Tirnanić o ranim radovima Zorana Ćirića: „Naše mudre kolumnističke glave misle da je živeti u Nišu pod Milom Ilićem siže za jedan roman fantastike. Ni sami nisu svesni koliko su u pravu. Zato ih obaveštavam da Niš više ne postoji. Na mestu gde se nekada taj grad nalazio iznikao je Nišvil, mitski prostor Univerzalne Palanke, veliki polis turbo-folk utopije o kome u svojim knjigama („Nišvil“, „Kalibar 23 za specijalistu“) piše Zoran Ćirić, jedna od najosobenijih ličnosti novije srpske proze, čovek koji je na vreme – zahvaljujući Pekinpou, ali i Milu Iliću – shvatio da je autsajderstvo (naša) sudbina. Nije u takvom osećanju usamljen: Niš (odnosno Nišvil) postaje kolevka jednog novog kreativnog senzibiliteta koji – ako bude sreće – može dokrajčiti ovu nesnošljivo predugu agoniju srpskog deseteračkog romantizma. Dinko Tucaković o zbirci priča NIŠVIL: `Nišvil“ je doslovno, pesnica u glavu srpskom literarnom establišmentu, poludirekt sa juga Srbije iz kojeg su dolazili najslavniji domaći bokseri. I kao što je Boris Vijan ismevao licemernost posleratne Francuske i visokoparne egzistencijaliste, čija se dubina završava u šoljici espresa, Zoran Ćirić uporno svojom prozom - ranije i poezijom - poziva na pobunu protiv kvaziurbanih beogradskih literarnih i kulturnih standarda, proglašavajući svoj Niš (Nais) N(e)išvilom u kojem Šaban Bajramović lako postaje Džejms Braun, a južna pruga dom prave južnjačke utehe. David Albahari o zbirci priča NIŠVIL: „Obeležene, pre svega, težnjom ka sažimanju pripovedanja i samog jezika, nove Ćirićeve priče ukrštaju lokalnu tradiciju sa nasleđem pop i rok kulture. Krajnji rezultat je dobra urbana proza, smeštena u prepoznatljive koordinate prostora i vremena u kojem živimo. U žiži autorovog interesovanja su Niš, kao grad koji priželjkuje da bude grad, i lokalni heroji koji nastoje da spoznaju sebe. Zoran Ćirić suvereno vlada formom kratke priče, i zbirka „Nišvil“ potvrđuje da se kvalitetna proza kod nas, danas, sve više piše izvan centra, na margini koja, u stvari, postaje pravo središte. Teofil Pančić o romanu NOĆ SVIH SVETIH: „Naime, malo je kada Zoran Ć. u jednu knjigu uložio toliko predanosti i jezičke strasti kao u ovu; bivajući ponekad, doduše, i odveć pompezan i sentenciozan, nakićen i razbarušen, Ćirić ovaj prozni tekst gusto filuje premodeliranim tobože streetwise parabolama (iza kojih viri čisti ćirićevski barok!) koje mu daju osobitu draž a da bitno ne otežavaju čita(la)čku prohodnost. Zato je ova knjiga jača kao skup upečatljivih slika i slikovitih fragmenata nego kao koherentna celina (mada u ovom drugom svojstvu zadovoljava žanrovske standarde, a pretpostavljam da je to i bila autorova namera): scene noćnog drajva kroz Nišvil, diskretno bluzerski pasaži olupanosti taksija, ulica, otužnih pljeskavičarnica i ljudskih egzistencija, kriminalnog nuvo riš prostaštva, ili pak svakovrsne porodične patologije - uključujući i Klešinu, a naročito Kenzerovu; Kenzer, uostalom, ne bi ni postao to što jeste bez toga - ono su što ostaje nakon što Kenzer pokoka sve što je trebalo da pokoka (ne bojte se, neću vam otkriti šta je bilo na kraju, jer to nije kraj...), a čitalac zaklopi korice ovog romana.(...)Što će reći: čitati uz Džonija Keša, najbolje uz njegov famozni zatvorski nastup. Razumećete zašto... Dela Rio Bravo (pesme, Novi Sad, 1990), Remix (pesme, Niš, 1991), Wah-Wah (pesme, Novi Sad, 1992), Zlatna dekada (priče, Niš, 1992), Nišvil (priče, Niš, 1994, 2002), Tajni život u Srbiji (pesme, Sremski Karlovci, 1995), Kalibar 23 za specijalistu (priče, Beograd, 1995, 2002), Magični geto (priče, Niš, 1995), Post (pesme, Niš, 1996), Zen Srbiana (priče, Beograd, 1997, 2002), Pesme o zanatima (pesme, Niš, 1997), Vulvaši (priče, Beograd, 1998), Odbrana gradova (priče, Niš, 1998) Kaži mami (priče, Beograd, 1999), Prisluškivanje (roman, Beograd, 1999, 2000, 2002), Starinska stvar (priče, Beograd, 2001), Hobo (roman, Beograd, 2001, 2002, 2007), Smrt u El Pasu (roman, Beograd, 2003), Slivnik (roman, Beograd, 2004), Gang of four (priče, Beograd, 2005) Tvrda ljubav (priče, Beograd, 2006) Divlja Horda – zabeleške mlađeg pokvarenjaka (Novi Sad, 2007) Solidno srce (priče, Beograd, 2008) Noć svih svetih (roman, Beograd, 2009) KC (K)

Lepo očuvano Matica srpska, 1956 Aleksandar Tišma (Horgoš, 16. januar 1924 — Novi Sad, 15. februar 2003) bio je jugoslovenski i srpski pesnik i pisac. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele.[1] Aleksandar Tišma Aleksandar Tisma.jpg Datum rođenja 16. januar 1924. Mesto rođenja Horgoš, Kraljevina SHS Datum smrti 15. februar 2003. (79 god.) Mesto smrti Novi Sad, SCG Škola Univerzitet u Beogradu Rođen je u Horgošu od oca Srbina Gavre Tišme i majke Jevrejke Olge, devojačko Miler. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu od 1969. do 1973.[2] Biografija Uredi Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Novom Sadu. Maturirao je 1942. godine. U Budimpešti je studirao (od 1942. do 1943) ekonomiju pa romanistiku. Stupio je u narodnooslobodilačku borbu decembra 1944. godine. Demobilisan je novembra 1945. godine, nakon čega se zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u „Slobodnoj Vojvodini“, a zatim, 1947. godine, u Beogradu, u „Borbi“. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. godine diplomirao je anglistiku.[3] Od 1949. je živeo u Novom Sadu i radio u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“, najpre kao sekretar, a posle i kao urednik.[2] Nagrade Uredi Tišma je nosilac više nagrada za prozu, poeziju i prevodilaštvo. Dobitnik je: Brankove nagrade (1957); Oktobarske nagrade Novog Sada (1966); Nolitove nagrade (1977); Ninove nagrade (1977); nagrade Narodne biblioteke Srbije (1978); nagrade Szirmai Karoly (1977, 1979); Andrićeve nagrade (1979); nagrade Lajpciškog sajma za evropsko razumevanje (1995); Austrijske državne nagrade za evropsku književnost (1995); francuskog Ordena viteza nacionalnog reda za zasluge (1997).[4] Postoji fondacija „Aleksandar Tišma” koja je počela da dodeljuje istoimenu nagradu 2019. godine. Prvi dobitnik je Laslo Darvaši iz Mađarske za knjigu „Zimsko jutro – Bog. Domovina. Familija”.[5] Književna dela Uredi Pesme: Naseljeni svet, 1956. Krčma , 1961. Zbirke pripovedaka: Krivice, 1961. Nasilje , 1965. Mrtvi ugao, 1973. Povratak miru, 1977. Škola bezbožništva , 1978. Hiljadu i druga noć - izabrane pripovetke, 1987. Iskušenja ljubavi - izabrane pripovetke, 1995. Romani: Za crnom devojkom, 1969. Knjiga o Blamu, 1972. Upotreba čoveka, 1976. Begunci, 1981. Vere i zavere, 1983. Kapo, 1987. Široka vrata, 1988. Koje volimo, 1990. Ženarnik, 2010. Ostalo: Drugde, 1969 - putopisi Pre mita, 1989 - eseji Šta sam govorio, 1996 - intervjui Dnevnik: (1942-1951), 1991 - dnevnik Sečaj se večkrat na Vali, 2000 - dnevnik

Autor - osoba Bolaño, Roberto, 1953-2003 = Bolanjo, Roberto, 1953-2003 Naslov Sabrana poezija / Roberto Bolanjo ; sa španskog preveli Bojana Kovačević Petrović, Ivan Radosavljević, Dušan Vejnović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga ; Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 674 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- = Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- Radosavljević, Ivan, 1969- = Radosavljević, Ivan, 1969- Vejnović, Dušan, 1981- = Vejnović, Dušan, 1981- Vilas, Manuel, 1962- = Vilas, Manuel, 1962- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂknj. ǂ9 ISBN 978-86-6477-108-5 Napomene Tiraž 500 Str. 5-13: Poezija Roberta Bolanja / Manuel Vilas Beleška o prevodiocima: str. 659-660 Napomene i objašenja u beleškama uz tekst Bibliografija Registar. Roberto Bolanjo je u poeziji video oblik pobune i egzistencijalni zaplet koji oplemenjuje život. To je značajno jer bez takvog odnosa prema poeziji nemoguće je razumeti celinu njegovog dela, naročito njegova dva najpoznatija romana: Divlje detektive i 2666. Ta svest o pobuni manifestuje se stalnom zaokupljenošću prikazivanjem života onih koji su propali, sudbinom prokleti, demoralisani, onih ljudskih bića koja nisu uspela da puste koren, koja su obespravljena, zlosrećna, čudna, neshvaćena, prerano umrla. A iznad svega prikazivanjem života siromašnih. Ima mnogo očaja u poeziji Roberta Bolanja. Možda zato što je razmišljanje o životu i svetu krajem XX veka stvaralo otuđenje, nezadovoljstvo i teskobu. Stvaralo je inteligentni očaj. Rekao bih da upravo to osećanje preovladava u ovoj poeziji: teskoba koja dolazi iz same srži i na kraju postaje blistava. U Bolanjovoj poeziji, kao i u njegovoj prozi, veoma je važan ogoljeni, fiziološki ili eksplicitni seks. Pesnici nisu imali novca, ali jesu vodili ljubav. Uvek raspoloženi za promiskuitet. Divlji detektivi su divlji zato što su podjednako siromašni i promiskuitetni, ili pohotljivi, kako bi rekao Dostojevski. Pohotljivost ili promiskuitet pokazuju se kao infrarealističke emocije ili postulati. Treći svet, odnosno Meksiko, nudi nam jedino bedu i promiskuitet. Bolanjo je slavio Treći svet izmišljajući književni ples siromaštva i seksa. Jer siromaški seks je nadmoćan u odnosu na seks među bogatima. Siromaštvo seks pretvara u bes, najprovokativniji bes u univerzumu. (iz predgovora Manuela Vilasa) Roberto Bolanjo (Roberto Bolaño; Santijago de Čile, 28. april 1953 – Barselona, 15. jul 2003) bio je čileanski pesnik, pripovedač, esejista i romanopisac. Rođen je kao sin boksera i kamiondžije Leona Bolanja i učiteljice Viktorije Avalose. Sama porodica je pripadala nižoj srednjoj klasi, te se često selila po različitim mestima u Čileu, tragajući za boljim životom, da bi se, kada je Bolanju bilo petnaest, preselila u Meksiko. U Meksiku, kao i u Čileu, živeo je u više gradova. U meksičkoj prestonici je napustio srednju školu i zaposlio se kao novinar, zastupajući i braneći ideologiju levice. Da bi pružio podršku revoluciji i socijalističkim reformama Salvadora Aljendea, Bolanjo se 1973. vraća u rodni Čile. Međutim, nakon što je Pinoče vojnim udarom srušio Aljendovu vladu, počela su masovna likvidiranja i hapšenja levičara, kada je, između ostalih, uhapšen i Bolanjo. Proveo je osam dana u pritvoru, odakle je uspeo da se izvuče uz pomoć jednog čuvara, koga je znao iz školskih dana. Vrativši se u Meksiko, mladost je proveo živeći kao boem i književni enfant terrible, to jest kao profesionalni provokator, koji je neretko upadao i prekidao književne skupove. U ovom periodu je strastveno pisao poeziju. Zajedno sa prijateljem Mariom Santijagom Papaskijarom pokrenuo je pesnički pokret infrarealizam, ili utrobni realizam. Godine 1977. preselio u Španiju, to jest Kataloniju, gde je živeo u malom stanu u Blanesu, katalonskom gradiću na obali u blizini Barselone. Radio je kao perač sudova, čuvar u kampu, portir i čistač ulica. Godinama je danju radio, a noću pisao. U Španiji se oženio i dobio sina i ćerku. U svojim četrdesetim je počeo aktivno da piše prozu. U intervjuu je izjavio da je prozu počeo da piše jer se osetio odgovornim za finansijsku budućnost svoje porodice, pošto je znao da poezijom ne može obezbediti dovoljno novca. Ovo je potvrdio i njegov urednik Horhe Heralde, koji je objasnio da je Bolanjo napustio „svoju bitničku egzistenciju u oskudici“ zato što se nakon rođenja sina 1990. osetio odgovornim za budućnost porodice. Uprkos tome, nastavio je da se do kraja života prvenstveno identifikuje kao pesnik. Za deset godina, od 1993. do 2003, objavio je preko deset proznih ostvarenja. Za roman Divlji detektivi dobija prestižnu špansku književnu nagradu za roman „Romulo Galjegos“. Nakon dužeg pogoršavanja zdravstvenog stanja, umire 2003. usled otkazivanja jetre. Iako je još za života privukao pažnju kritičara i čitalaca, pogotovo onih u španskom govornom području, tek je nakon smrti stekao slavu širom sveta. Ovakvom statusu je posebno doprineo posthumno objavljen roman 2666. Ovu knjigu, koja u španskom izdanju broji više od hiljadu stranica, kritika je oduševljeno pozdravila. Roman je nagrađen nagradama „Altazor“, „Salambo“ i „Hose Manuel Lara“. Odabrana bibliografija: Romani: Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984) Ledena staza (La pista de hielo, 1993) Staza slonova (La senda de los elefantes, 1994) Nacistička literatura u Americi (La literatura nazi en America, 1996) Udaljena zvezda (Estrella distante, 1996) Divlji detektivi (Los detectives salvajes, 1998) Amajlija (Amuleto, 1999) Čile noću (Nocturno de Chile, 2000) Antverpen (Amberes, 2002) Lupenromančić (Una novelita lumpen, 2002) 2666 (objavljen posthumno, 2004). Treći rajh (objavljen posthumno, 2010). Nedaće istinskog policajca (objavljen posthumno, 2011). Zbirke pripovedaka: Telefonski pozivi (Llamadas telefónicas, 1997) Kurve ubice (Putas asesinas, 2001) Nesnosni gaučo (El gaucho insufrible, objavljen posthumno)

Beograd : `Partizan`, 1953 (Stari Bečej : `Proleter`) veoma dobro očuvano kao na slikama extra retko postoji samo jedan primerak u Narodnoj biblioteci Radomir Perica (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 20. septembar 1924 — Vašington, SAD, 23. decembar 2006) je bio srpski stripar, ilustrator, dizajner i slikar. Tvorac je prvih naučnofantastičnih parodija u srpskom stripu. Lik omladinca Kiće koji nosi tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina je oblikovan po Radomiru Perici. Profesionalno je debitovao u svojoj šesnaestoj godini stripom „Novi Tarcan“ (Mikijevo carstvo, br. 191, 8. januar 1941). Najpoznatiji stripovi su mu „Put na Mesec“, „Ivica i Marica“, „Doživljaji Džure Pacova“, „San mladog Jocka“, „Poslednji dani Pompeje“ i „Til Ojlenšpigel“. Sa početkom Drugog svetskog rata, Perica se sa nekoliko prijatelja pridružuje Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, sa kojim je inače bio u srodstvu po majčinoj liniji. Tokom ratnih godina crta lažne pasoše i ausvajse za američke pilote i saborce, ali i stripove od kojih su neki bili objavljeni u beogradskim novinama. Kada je partizanski pokret preuzeo vlast u Jugoslaviji, Perica nije uspeo da pobegne u Ameriku, već je uhapšen i suđeno mu je u okviru procesa Mihailoviću i saradnicima. Na robiji u Sremskoj Mitrovici je proveo šest godina, gde je često bio fizički zlostavljan i mučen. Nakon izlaska iz zatvora se bavi likovnim i primenjenim umetnostima, za šta je dobijao i međunarodne nagrade (nagrada „Rizoli“ za najbolju evropsku grafiku, Milano). Kao već formiran autor se 1960-ih seli sa porodicom u SAD, gde iznova počinje likovnu karijeru. Posle skoro sedam decenija zaborava, kulturna javnost u Srbiji se ponovo upoznala sa Peričinim opusom tek u septembru 2009. kada je izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada reprintovala njegova dva stripa u svesci „Put na Mesec“ i objavila u propratnom članku nepoznate detalje iz života ovog stvaraoca. Filmske reference[uredi] Perica je imao višestruke veze sa filmskom umetnošću. U mladosti je radio stripove pod uticajem američkog animiranog filma, a deo karijere je proveo kao dizajner u beogradskom „Avala filmu“. U američkom filmu „Tesla: gospodar munje“ (engl. Tesla Master of Lightning, 2000) glumio je Nikolu Teslu. Ipak, široj publici je najpoznatiji lik Kiće, oblikovan po Radomiru Perici, koji nosi skrivenu tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina (bliskog Peričinog prijatelja). Ovo je zasnovano na anegdoti sa suđenja Radomiru Perici, kada je na pitanje komunističkog istražitelja u šta veruje, Perica odgovorio: „Verujem u Miki Mausa“. strip knjige za decu dečije knjige dečje slikovnice slikovnica antikvarne knjige

Odlično stanje Majkl Faradej, FRS (engl. Michael Faraday; Njuington Bats, 22. septembar 1791 — London, 25. avgust 1867) bio je engleski eksperimentalni i optički fizičar i hemičar, član Kraljevskog društva. Značajan po mnogim naučnim otkrićima, prvenstveno u oblasti elektriciteta i magnetizma. Od 1903. godine eponim je Faradejevog društva (od 1980. spojeno u Kraljevsko hemijsko društvo). Majkl Faradej M Faraday Th Phillips oil 1842.jpg Majkl Faradej (1842, T. Filips) Rođenje 22. septembar 1791. Njuington Bats, Velika Britanija Smrt 25. avgust 1867. (75 god.) London, Ujedinjeno Kraljevstvo Polje eksperimentalna fizika, optička fizika; hemija Institucija Kraljevska institucija Poznat po 13 stavki Faradejev zakon EMI Elektrohemija Faradejev efekat Faradejev kavez Faradejeva konstanta Faradejev cilindar Faradejev zakon elektrolize Faradejev paradoks Faradejev rotator Faradejev učinak Faradejev talas Faradejev točak Faradejeve linije sile[1] Nagrade 4 značajne Kraljevska medalja (1835, 1846) Nagrada Kopli (1832, 1838) Ramfordova medalja (1846) Albertova medalja (1866) Potpis Michael Faraday signature.svg Život Majkla Faradeja vrlo je zanimljiv i bogat doživljajima. Kao mlad knjigovezački radnik zainteresovao se za fiziku i odlučio da se bavi izučavanjem prirodnih pojava. Najpre je radio u laboratoriji tada čuvenog engleskog hemičara Hamfrija Dejvija. Daroviti mladić bio je vrlo radoznao i dalje se sam usavršavao, neprekidno vršeći najraznovrsnije fizičke i hemijske oglede. Otkrio je dva osnovna zakona elektrolize, tada je radio u Kiculovoj laboratoriji. Ovi zakoni su postali osnov elektrohemije i učenja o elektricitetu, a poznati su kao Faradejevi zakoni elektrolize.[2] Ovaj marljivi naučnik prvi je otkrio i vezu između magnetskog polja i svetlosti.[3][4] Njegovo najznačajnije otkriće je poznati Faradejev zakon elektromagnetne indukcije koji je kasnije uvršćen i među Maksvelove osnovne jednačine elektrodinamike. Po Faradeju je dobila ime jedinica za merenje električnog kapaciteta — farad (F), kao i rotacija ravni polarizacije svetlosti u magnetskom polju — Faradejev efekat. Detinjstvo i početak karijere Uredi Majkl Faradej je rođen u malom mestu Njuington Bats (Newington Butts), danas južni London. Živeo je u siromašnoj porodici, pa se obrazovao sam. [5] S četrnaest godina postao je šegrt kod londonskog knjigovesca i prodavca knjiga Džordža Riboa (George Riebau). Za sedam godina rada pročitao je mnogo knjiga i razvio interes za nauku, a posebno za elektricitet.[6][7] Faradejeva laboratorija u Kraljevskoj instituciji (gravira, 1870) Sa 19 godina Faradej je studirao kod priznatih hemičara ser Hamfrija Dejvija, predsednika Kraljevskog društva i Džona Tejtuma, osnivača Građanskog filozofskog društva. Nakon što je Faradej poslao Dejviju knjigu od 300 strana sa beleškama sa predavanja, ovaj mu je odgovorio da će ga imati na umu, ali da se još uvek drži svog zanata knjigovesca. Nakon što je Dejvi oštetio vid pri eksperimentu sa azot-trihloridom, postavio je Faradeja za sekretara.[8] Kad je Džon Pejn iz Kraljevskog društva dobio otkaz, Dejvi je predložio Faradeja kao laboratorijskog asistenta. Naučna karijera Uredi Jedan od Faradejevih ekspe­rime­nata iz 1831. u kojem se demonstrira indukcija; tečna baterija (desno) šalje električnu struju kroz mali kalem (A) koji kada se pomera ka gore ili dole unutar velikog kalema (B) njegovo magnetno polje indukuje tre­nutni napon u kalemu, koji se može detektovati galvanometrom (G) Najveći i najpoznatiji Faradejevi radovi bili su vezani za elektricitet. Otkriće danskog hemičara Hansa Kristijana Ersteda da magnetna igla skreće ako se nađe blizu provodnika kroz koji protiče električna struja, potaknulo je Dejvija i Volastona da 1821. pomoću Erstedovog elektromagnetizma pokušaju konstruisati elektromotor, ali u tome nisu uspeli. Faradej je, nakon diskusije sa njima, počeo raditi na uređaju koji bi radio na principu elektromagnetske rotacije: ako se na polovinu magneta (sličnog potkovici) postavi pljosnata metalna čaša napunjena živom, a u čašu uvuče sa oba kraja bakarna žica, čija se sredina oko jednog šiljka oslanja na pol magneta i kada se kroz živu pusti električna struja iz električne baterije, ona će, prolazeći kroz žicu, prisiliti žicu da se okreće oko magneta. Ako se taj pribor postavi na drugi pol magneta, žica će početi da se okreće na suprotnu stranu. Taj izum poznat je kao homopolarni motor. Ovi su eksperimenti i izumi postavili osnove moderne elektromagnetske tehnologije. No onda je učinio grešku. Svoj eksperiment je objavio pre pokazivanja Volastonu i Dejviju, što je dovelo do kontroverze i bilo je uzrok njegovog povlačenja s područja elektromagnetizma na nekoliko godina. Majk Faradej (cca 1861) Portret Faradeja u njegovim kasnim tridesetim Nakon deset godina, 1831. započeo je seriju eksperimenata u kojima je otkrio elektromagnetnu indukciju. Moguće je da je Džozef Henri otkrio samoindukciju nekoliko meseci pre Faradeja, ali su oba otkrića zasenjena otkrićem Italijana Frančeska Zantedekija. On je otkrio da ako provuče magnet kroz krug od žice da će se magnet zadržati sredini kruga. Njegovi esperimenti su pokazali su da promenljivo magnetsko polje indukuje (uzrokuje) električnu struju. Ova je teorija matematički nazvana Faradejev zakon, a kasnije je postala jedna od četiri Maksvelove jednačine. Faradej je to iskoristirao da konstruiše električni dinamo, preteču modernog generatora. Faradej je tvrdio da se elektromagnetni talasi šire u praznom prostoru oko provodnika, ali taj eksperiment nikad nije dovršio. Njegove kolege naučnici su odbacile takvu ideju, a Faradej nije doživeo da vidi prihvatanje svoje ideje. Faradejev koncept linija fluksa koje izlaze iz naelektrisanih tela i magneta omogućio je način da se zamisli izgled električnih i magnetnih polja. Taj model bio je prekretnica za uspešne konstrukcije elektromehaničkih mašina koje su dominirale u inženjerstvu od 19. veka. Jednostavni dijagram Faradejevog aparatusa za indukovanje električne struje magnetnim poljem: baterija (levo), prsten i namotani kalem od gvožđa (u sredini) i galvanometar (desno) Faradej se bavio i hemijom, a tu je otkrio nove supstance, oksidacione brojeve i način kako gasove pretvoriti u tečnost. Takođe je otkrio zakone elektrolize i uveo pojmove anoda, katoda, elektroda i jon. Godine 1845. otkrio je ono što danas nazivamo Faradejev efekat i fenomen nazvan dijamagnetizam. Smer polarizacije linearno polarizovanog svetla propušten kroz meterijalnu sredinu može biti rotiran pomoću spoljašnjeg magnetskog polja postavljenog u pravom smeru. U svoju beležnicu je zapisao: „ Konačno sam uspeo osvetliti magnetske linije sile i da namagnetišem zrak svetla. ” To je dokazalo povezanost između magnetizma i svetlosti. U radu sa statičkim elektricitetom, Faradej je pokazao da se elektricitet u provodniku pomiče ka spoljašnjosti, odnosno da ne postoji u unutrašnjosti provodnika. To je zato što se u elektricitet raspoređuje po površini na način koji poništava električno polje u unutrašnjosti. Taj se efekt naziva Faradejev kavez. Ostalo Uredi Majkl Faradej (1917, A. Blejkli) Grob Majkla Faradeja na groblju „Hajgejt” u Londonu Imao je seriju uspešnih predavanja iz hemije i fizike na Royal Institution, nazvana The Chemical History of a Candle. To je bio početak božićnih predavanja omladini koja se i danas održavaju. Faradej je poznat po izumima i istraživanjima, ali nije bio obrazovan u matematici. No u saradnji sa Maksvelom njegovi su patenti prevedeni u metematički jezik. Poznat je po tome što je odbio titulu ser i predsedništvo u Kraljevskom društvu (predsedavanje britanskom kraljevskom akademijom). Njegov lik štampan je na novčanici od 20 funti. Njegov sponzor i učitelj bio je Džon Fuler, osnivač Fulerove profesorske katedre na katedri za hemiju kraljevskog instituta. Faradej je bio prvi i najpoznatiji nosilac te titule koju je dobio doživotno. Faradej je bio veoma pobožan i bio je član jedne male sekte unutar škotske crkve. Služio je crkvi kao stariji član i držao mise.[9] Faradej se 1821. oženio Sarom Bernar, ali nisu imali dece.[10] Kako se približavao pedesetoj godini smanjivao je rad i obaveze da bi u jesen 1841. primetio da rapidno gubi pamćenje i od tada njegov rad skoro potpuno prestaje. Preminuo je u svojoj kući u Hempton Kortu, 25. avgusta 1867. godine. Bibliografija Uredi Chemische Manipulation (1828) Faradeje knjige, sa izuzetkom Chemical Manipulation, bile su kolekcije naučnih radova ili transkripcije predavanja.[11] Nakon njegove smrti, objavljen je Faradejev dnevnik, kao zbirka nekoliko velikih svezaka njegovih pisama; te Faradejev žurnal, sa njegovim putovanjima sa Dejvi (1813—1815). Faraday, Michael (1827). Chemical Manipulation, Being Instructions to Students in Chemistry. John Murray. 2nd ed. 1830, 3rd ed. 1842 Faraday, Michael (1839). Experimental Researches in Electricity, vols. i. and ii. Richard and John Edward Taylor.; vol. iii. Richard Taylor and William Francis, 1855 Faraday, Michael (1859). Experimental Researches in Chemistry and Physics. Taylor and Francis. ISBN 978-0-85066-841-4. Faraday, Michael (1861). W. Crookes, ur. A Course of Six Lectures on the Chemical History of a Candle. Griffin, Bohn & Co. ISBN 978-1-4255-1974-2. Faraday, Michael (1873). W. Crookes, ur. On the Various Forces in Nature. Chatto and Windus. Faraday, Michael (1932—1936). T. Martin, ur. Diary. ISBN 978-0-7135-0439-2. – published in eight volumes; see also the 2009 publication of Faraday`s diary Faraday, Michael (1991). B. Bowers and L. Symons, ur. Curiosity Perfectly Satisfyed: Faraday`s Travels in Europe 1813–1815. Institution of Electrical Engineers. Faraday, Michael (1991). F. A. J. L. James, ur. The Correspondence of Michael Faraday. 1. INSPEC, Inc. ISBN 978-0-86341-248-6. – volume 2, 1993; volume 3, 1996; volume 4, 1999 Faraday, Michael (2008). Alice Jenkins, ur. Michael Faraday`s Mental Exercises: An Artisan Essay Circle in Regency London. Liverpool, UK: Liverpool University Press. Course of six lectures on the various forces of matter, and their relations to each other London; Glasgow: R. Griffin, 1860. The Liquefaction of Gases, Edinburgh: W. F. Clay, 1896. The letters of Faraday and Schoenbein 1836–1862. With notes, comments and references to contemporary letters London: Williams & Norgate 1899. (Digital edition by the University and State Library Düsseldorf)

MIODRAG PAVLOVIĆ 87 PESAMA - I IZDANJE Izdavač - Novo pokolenje, Beograd Godina - 1952 224 strana 18 cm Edicija - Savremena poezija Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: І SLOBODNI STIHOVI Šuma prokletstva (Probudim se) (Ovoga puta) (Da se bude stranac) (Naivnost) (Budite zadovoljni svojim licem) Budimo jednostavni (Neskromne su) (Zalazak sunca) Rekvijem (U noći) (Na daščanom zidu) Strah Šostakoviću Hoć (Livada krvi) (Šuma prokletstva) Ljubavi Mariji (Iz ove sobe) (Prolaze tvoje stope) (Pogled) Rastanak (Šta si izgubio) (Šta će se desiti) (Nepoznata žena) Pomozimo im (Dva mača su udarila) (Ako zaželiš) (Nas dvoje mladih) Prizori Svitanje Kpyr (Neka mi ruke) (Srećna i tiha deca) Za Lj. R. (Dolaze) (Nerad) Preludijum (Na prozoru stoje komadi mesa) (Posle kiše) (Poslednja noć) Novo naselje (Prašina pada na obrve) Na smrt jedne koke Kost Mansarda (U mraku) II U PROZI Noć Karijatid Iz šume (Gledam) (Bosa devojčica) (Ko je zapravo) (Ja je zovem) Psalm I Psalm II (Toliko je njih svuda stiglo) Podratak I, II, III III RIME Pozdrav Komuni (Bolje grob) Majski madrigal Zimski madrigal Ribarski madrigal Madrigali za nju (I, II, IV, V, VI, VII) Ljubav Ruka Nokturno (Opet je mirno sve) Ona mi daje narcise Sonet Smrt ljubavnika (Široko sada) (U ovo jutro) In Memoriam Zapamti! O rukama (Svoje ime) (Istine mlaz) Moj Epitaf (Dosta je tramvaja) Dockan je (Treba ponovo) `87 pesama – prva je pesnička knjiga Miodraga Pavlovića koja je postala manifest moderne poezije na početku šeste decenije 20. veka. Donela je promene u sadržini, formi, stilu i mišljenju lirskog pevanja. Kompozicija knjige izražava trenutak u kome se pojavila, piščevu poetičku situaciju, dominante sadržine i misaoni akcenat… Miodrag Pavlović (1928-2014) je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Osnovnu i srednju školu, kao i Medicinski fakultet pohađao je u Beogradu do 1954. godine. Kratko je radio kao lekar jer se odlučio do kraja života posvetiti pisanju i književnom radu. Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971) Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987); proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika modernog (1978), Ništiteljii svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987); antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII — XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije — sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982).` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Autor - osoba Ladik, Katalin, 1942- = Ladik, Katalin, 1942- Naslov Pamćenje vode : pesme = A víz emlékezete : versek / Katalin Ladik = Ladik Katalin ; prevela s mađarskog Draginja Ramadanski Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Vojvodine `Miloš Crnjanski`, 2022 (Beograd : Donat graf) Fizički opis 213 str. : autorkina slika ; 23 cm Drugi autori - osoba Ramadanski, Draginja, 1953- = Ramadanski, Draginja, 1953- Zbirka ǂEdicija ǂ`Poezija i komentari` Napomene Uporedo mađ. tekst i srp. prevod Tiraž 300. MG153 U izdanju Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavljena je nova zbirka pesama Katalin Ladik: „Pamćenje vode”, koju je sa mađarskog jezika prevela Draginja Ramadanski. Njen lik i pesništvo najbolje opisuje sama umetnica odgovaranjem na pitanje kako ona doživljava sebe danas: „Da bih uočila razliku između Katalin danas i Katalin u ranoj mladosti, moram prvo da pogledam u sebe i da nabrojim ono što mi se čini da je ostalo u meni od moje rane mladosti. To su znatiželja, introvertnost, želja i sposobnost da postanem nevidljiva, servilnost, izbegavanje konflikata, povremena želja da ipak budem u centru pažnje, pouzdanost, odlučnost, želja i borba za nezavisnošću, rasipanje životne energije, potreba za samoćom, strah od neizvesnosti; još uvek pridajem veliku važnost snovima, upuštam se u avanture, letim u snovima, ne odustajem od traženja tzv. Kosmičke inteligencije ili – Svemogućeg. Primećujem razliku u sledećem: postala sam strpljiva i tiša, ne plašim se smrti, niti toga da se zaljubim...” Katalin Ladik je 2020. bila dobitnica Medalje kulture za ukupno stvaralaštvo, koju dodeljuje Kulturni centar Vojvodine. Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavio je novu knjigu poezije Katalin Ladik „Pamćenje vode”. „Verujem da voda mnoge događaje i osećaje iz naših života čuva u vidu uspomena, noseći ih u sebi”, piše harizmatična novosadska umetnica sa peštanskom adresom, koja poeziju objavljuje još od 1962, kada su se njene prve pesme pojavile u časopisima Hid i Sdžmposion. Lane je, u povodu 80. rođendana Katalin Ladik i Medalje za ukupno stvaralaštvo, kojom je nagradio Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, ova kuća objavila izbor iz njene poezije u prevedu na engleski jezik – „Poems”, da bi sada, kroz zbirku „Pamćenje vode” – dvojezičnu, na mađarskom i srpskom – čitaocima ponudila stotinak novih pesama tematski grupisanih u pevanja Voda, Oblak, Sneg, Led i Plazma. – „Pamćenje vode” donosi određene inovacije u poetici Katalin Ladik. Tekst je sveden u izrazu, minimalistički, i tim je značajniji maestralan prepev sa mađarskog na srpski Draginje Ramadanski, jer je više nego uspešno održala meodiju i ritam autorkinih stihova – izjavio je juče na konferenciji za novinare Mirko Sebić, urednik izdavačke delatnosti u KCV „Miloš Crnjanski”. Katalin Ladik, „Pamćenje vode“, KCV „Miloš Crnjanski“, 2022. Pesnikinja, glumica i prvosveštenica poetskog performansa ne odustaje od propitivanja i igre, od rizika i sumnje čak ni kad se, u tradicionalnoj formi stiha, bavi tako elementarnom tvari kao što je voda. Voda menja oblik, obrazuje nove granice, a u svojoj dubini krije logiku drugog sveta; pamćenje, pak, promenu sveta u sebi nosi kao vedru mogućnost ili tmurnu pretnju. Ustreptala i radoznala, pesnikinja roni u smrtonosne struje, istražuje kuću „grdnih, ugljenisanih ruku“, posmatra ribu kojoj sole bol i „ispiraju mesec iz očiju“, oseća strujanje reke dok nosi na sebi „plastove drugog života i tela“. Kuća se u pesmi „Mrtva priroda s prozorom“ čak „spotiče u mraku, kršeći ruke“. „Verujem da voda mnoge događaje i osećaje iz naših života čuva u vidu uspomena, noseći ih u sebi“, piše pesnikinja na samom početku zbirke. Poezija Katalin Ladik sada ostavlja po strani hibridne forme izraza, performans i pokret, vraćajući se konzervativnoj jezičkoj artikulaciji. Pesme o vodi čuvaju neposrednost i odrešitost tona, koliko i refrenske nedoumice o identitetu, pripadnosti, granicama bića. Dok „dno neba krčka“, pesnikinjino iskustvo spremno se smešta i pod onim tradicionalnim „snegopadima“ značenja. Jednako kao Bela Hamvaš i Rilke, njena sagovornica je prevoditeljka-čarobnica, Draginja Ramadanski. Katalin Ladik (rođena 25. oktobra 1942. u Novom Sadu) je jugoslovensko-mađarski pesnik, izvođač i filmski stvaralac. Katalin Ladik počela je pisati 1962. godine radeći kao bankarski činovnik. Bila je radijska voditeljica i pozorišna glumica u Novom Sadu, kasnije je radila za film i televiziju. 1990. postala je urednica i predavala u oblastima muzike i pozorišta. Kao umetnički medij koristi vizuelnu poeziju, umetnost pošte, radio igre, prozu, kolaž, fotografiju, film i eksperimentalnu muziku. Ladik istražuje jezik vizuelnim i vokalnim izrazima, kao i kretanjem i gestovima. Ladik se više puta pojavljivao u kontekstu predstava, događaja i pozorišnih komada koji se često dešavaju u urbanom okruženju, ali i u prirodi. Bila je član umetničkog kolektiva Bosch + Bosch. Katalin Ladik živi i radi naizmenično u Novom Sadu (Srbija), Budimpešti (Mađarska) i na ostrvu Hvar (Hrvatska). U svojoj domovini postala je legendarna i kontroverzna figura u ranim šezdesetim godinama, pre svega kroz feminističko-šamanističku zvučnu poeziju i gole predstave. Ladik je primio nekoliko nagrada i igrao na brojnim nacionalnim i međunarodnim izložbama. 1977. Godine dala je ime sebi kao učesnica 10. međunarodnog festivala zvučne poezije u Amsterdamu. U 2010. godini u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu održana je retrospektiva, koja je privukla nacionalnu pažnju, a 2017. godine bila je pozvana da učestvuje u dokumentarnoj 14. Takođe je uključena u seriju izložbi Feministička avangarda. Katalin Ladik (born Novi Sad, October 25, 1942) is a Hungarian poet, performance artist and actress. She was born in Novi Sad, Yugoslavia (now called Serbia) and in the last 20 years she has lived and worked alternately in Novi Sad, Serbia, in Budapest, Hungary and on the island of Hvar, Croatia. Parallel to her written poems she also creates sound poems and visual poems, performance art, writes and performs experimental music and audio plays. She is also a performer and an experimental artist (happenings, mail art, experimental theatrical plays). She explores language through visual and vocal expressions, as well as movement and gestures. Her work includes collages, photography, records, performances and happenings in both urban and natural environments. Katalin Ladik studied at the Economic High School of Novi Sad between 1961 and 1963. She then joined the Dramski Studio (Drama Studio) acting school in Novi Sad, between 1964 and 1966. Between 1961 and 1963, she worked as a bank assistant. During this time, in 1962, she began to write poetry. From 1963 to 1977 she worked for Radio Novi Sad. She joined the newly established Novi Sad Theatre in 1974, becoming a member of its permanent ensemble in 1977 and working there until 1992.[1] She primarily acted in dramatic roles. Over the years, she also played major and minor roles in various TV-films and movies. She led the poetry sections of literary magazines Élet és Irodalom (1993–94) and Cigányfúró (1994–99). Between 1993 and 1998 she taught at Hangár musical and theatrical education center. She is a member of the Hungarian Writers` Union, the Hungarian Belletrists Association, the Association of Hungarian Creative Artists and the Hungarian PEN Club. Awards Katalin Ladik has earned various awards, including the Kassák Lajos Award (1991), the award of Mikes Kelemen Kör (Mikes International – Association for Hungarian Art, Literature and Science in the Netherlands) (2000), the József Attila Prize (2001), the Mediawave Parallel Culture Award (2003), the National Award for Culture of the Republic of Serbia (2009), and the Laurel Wreath Award of Hungary (2012). In 2015, she received the Klára Herczeg Award in senior category from the Studio of Young Artists’ Association (Hungary).[2] In 2016, she was awarded with the Lennon Ono Grant for Peace.[3] Her awards for acting include the Oktobarska nagrada grada Novog Sada (October Award of the City of Novi Sad), a collective award to the cast of Radio Novi Sad in 1967; first place at Smotra vojvođanskih profesionalnih pozorišta (Festival of Professional Theatres in Vojvodina) in 1978, for the role of Masha in Three Sisters, directed by György Harag, performed at the Novi Sad Theatre. The same role earned her the first place of Udruženje dramskih umetnika Srbije / Association of Dramatic Artists of Serbia, in 1979. Katalin Ladik also received the Magyar Televízió Elnöki Nívódíja / Award of the President of Hungarian Television for Acting Excellence for acting in András Rajnai’s TV film series, Televíziós mesék felnőtteknek (Television Tales for Adults) in 1980. In 1986, she was awarded first place at Smotra vojvođanskih profesionalnih pozorišta / Festival of Professional Theaters in Vojvodina for the role of Skinner in Howard Barker’s The Castle, directed by David Gothard, performed at the National Theatre in Subotica. 2017 Artisjus Literary Award for her poetry volume „A víz emlékezete” („The Memory of Water”) 2017 Janus Pannonius Filius Ursae Award for her literary oeuvre for „being defiant, provocative, and confrontational towards the actual literary canons” Poetry Katalin Ladik became known after 1962 through her surreal and erotic poems. In addition to a number of books in Hungarian, volumes of her poetry were published in Yugoslavia, France, Italy and the United States. Her poems also appeared in various magazines and anthologies worldwide, translated into Spanish, German, Polish, Bulgarian, Slovakian, Hindi, Chinese, Indonesian, Romanian, Macedonian, Rusyn and Slovenian. `She is able to embody the sense of poetry as action. I saw one of her readings in Bratislava at Ars Poetica Festival and she was the only poet able to electrize the audience without any translation. (...) She manages to pass linguistic barriers but, again, any translation of her poetry is at least difficult to be made (or should I say “performed`). Her activity covers a wide area that includes performance and sound poetry, with a force that captures any kind of audience no matter how illiterate in contemporary poetry they can be.` Poetry Depot Prose Her first novel, entitled Élhetek az arcodon? (Can I Live on Your Face?) was published in 2007 by Nyitott Könyvműhely. It is considered to be an eminent work in Hungarian Avant-garde literature. It is partly autobiographical, partly self-reflecting. The novel alternates between reality and fiction, prose and poetry, sometimes switching to a prose poem style. Its main target audience is that part of the artists’ community who are receptive to esoteric allusions. The book is about three women: the Editor, who lives in Budapest, the Artist, and the Glasswoman who lives in Novi Sad, all of whom bear the same name. The shared name determines their lives. Initially, they are unaware of one another, but throughout the book their lives get gradually intertwined. After they get to know one another, they begin to live each other`s life, which changes everything for them forever. One of the peculiarities about the book is the uniquely rich textual documentation (letters, newspaper articles, posters) and the large number of photos. Publications Volumes in original language Ballada az ezüstbicikliről (Ballad of Silver Bike) | poems | Hungarian | with gramophone recording | Forum, Novi Sad, 1969 Elindultak a kis piros bulldózerek (The Small, Red Bulldosers Have Taken Off) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1971 Mesék a hétfejű varrógépről (Stories of the Seven-Headed Sewing Machine) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1978 Ikarosz a metrón (Icarus on the Subway) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1981 A parázna söprű – Bludna metla (The Promiscuous Broom) | poems | Hungarian-Serbian bilingual | Forum, Novi Sad, 1984 Kiűzetés (Exile) | poems | Hungarian | Magvető, Budapest, 1988 Jegyesség (Engagement) | poems | Hungarian | Fekete Sas - Orpheusz, Budapest, 1994 A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Fekete Sas, Budapest, 1998 Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Orpheusz, Budapest, 2004 Élhetek az arcodon? (Can I Live on Your Face?) | prose | Hungarian | Nyitott Könyvműhely, Budapest, 2007 Belső vízözön (Deluge Inside) | poems | Hungarian | Parnasszus, Budapest, 2011 Ladik Katalin legszebb versei (The Most Beautiful Poems of Katalin Ladik) | poems | Hungarian | AB-ART, Bratislava, 2012 A víz emlékezete (The Memory of Water) | poems | Hungarian | Kalligram, Budapest, 2016 Translated volumes Poesie Erotiche (Erotic Poems) | poems | Italian | selected and translated by: Giacomo Scotti | La Sfinge, Naples, 1983 Erogen Zoon | poems | Serbian | translated by: Katalin Ladik, Selimir Radulović, Judita Šalgo, Arpad Vicko | Književna Zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1987 Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | New Native Press, Sylva, 1992 Poèmes (Poems) | poems | French | selected by: Tibor Papp | translated by: Katalin Kluge, Tibor Tardos | CiPM / Spectres Familiers, Marseille, 1999 Ikarova senka (Icarus’ Shadow) | poems | Serbian | translated by: Katalin Ladik, Selimir Radulović, Judita Šalgo, Arpad Vicko, Draginja Ramadanski | Orpheus, Novi Sad, 2004 Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | Burning Bush Press, Asheville, 2005 Engagement | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | Burning Bush Press, Asheville, 2006 Kavez od trave (Grass-Cage) | poems | Croatian | translated by: Kristina Peternai | Matica Hrvatska, Osijek, 2007 E-books Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2003 | downloadable, pdf format Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2003 | downloadable, multiple formats A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats Kiűzetés ~ Jegyesség (Exile ~ Engagement) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Kiűzetés ~ Jegyesség (Exile ~ Engagement) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Engagement | poems | English | Firefly Inx, Asheville, 2012 | downloadable, pdf format[permanent dead link] Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | Firefly Inx, Asheville, 2012 | downloadable, pdf format[permanent dead link] Milyen ízű vagyok? (How Do I Taste?) | poems | Hungarian | A hónap könyve, Szentendre, 2012 | buyable, pdf format Discography Sound poetry Ballada az ezüstbicikliről (The Ballad of the Silver Bicycle) | SP | supplement for book with same title | Forum, Novi Sad, 1969 Phonopoetica | SP | Galerija Studentskog kulturnog centra, Belgrade, 1976 Poésie Sonore Internationale (International Sound Poetry) | audio cassette | anthology of sound poetry, Paris, 1979 La Nouvelle Revue d’Art Moderne, Special 2. (The Magazine of Modern Art) | audio cassette | Rencontres Internationales de Poésie Sonore (International Sound Poetry Festival), Paris, 1980 Adriano Spatola: Baobab Femme | audio cassette | anthology for sound poetry magazine, Publiart Bazar Reggio Emilia, 1982 Yugoslavian Sound Poetry | audio cassette | anthology of sound poetry, 1987 Hangár / Hangar | audio cassette | anthology of sound poetry, Amsterdam – Budapest, 1987 Aki darazsakról álmodik (Who is Dreaming About Wasps) | LP | recording of the radio play `Furcsa, aki darazsakról álmodik` (Strange Is the One Who Is Dreaming About Wasps) | Radio Novi Sad, 1988 Spiritus Noister: Nemzeti zajzárványok / National Noise-Inclusions | audio cassette | Bahia Music, Budapest, 1996 Vajdasági Magyar Zenei Esték / Vojvodina Hungarian Music Evenings 1988 | CD | JMMT, Novi Sad, 1998 Vízisámán / Water Shaman | CD | Budapest, 1999 Spiritus Noister – Kurt Schwitters: Ursonate | music CD | Hungaroton, Budapest, 2003 Vodeni anđeo / Water Angel | music CD | Nova Misao, Novi Sad, 2011 Music (experimental music, jazz) As vocalist, Katalin Ladik collaborated with prominent Croatian, Serbian and Hungarian composers, such as Dubravko Detoni, Branimir Sakač, and Milko Kelemen (1971–73, ensemble ACEZANTEZ); Ernő Király (1963-2002); Dušan Radić (Oratorio Profano, 1979); Boris Kovač (1986-1990); Deže Molnar ( 1989–91); Zsolt Sőrés a.k.a. Ahad, and Zsolt Kovács (1996-, Spiritus Noister). Ernő Király | LP | Udruženje Kompozitora Vojvodine, Novi Sad, 1978 Boris Kovač: Ritual Nova I | LP | Symposion Records, Overstrand, 1986 Boris Kovač: Ritual Nova II | CD | Recommended Records, London, 1989 Ernő Király - Spectrum | CD | Autobus, Paris, 1999 Deže Molnar: Weird Garden | CD | vocals on Track 1 (Water Clock) | Studentski Kulturni Centar Novi Sad, 2010 I Belong to the Band Bakers Of The Lost Future | CD | vocals on Track 3 (Poets Of The Absurd On Chalk) | Inexhaustible Editions, Budapest, 2016 Poetry readings, sound poetry performances Online Audio Fűketrec (Grass-Cage) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2003 | downloadable, mp3 format A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format Kíűzetés - Jegyesség (Exile - Engagement) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format MG153

Knjaževac Novo pokolenje, 1950. Prva zbirka jednog od najvećih naših pesnika! Izuzetno retko u ponudi. Biblioečki primerak, dva-tri mala pečata, sve ostalo odlično očuvano, naročito s obzirom na starost. Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Sadržaj 1 Dela 1.1 Knjige pesama 1.2 Poetski i prozni zapisi 1.3 Proza 1.4 Esejistički i memoarski tekstovi 1.5 Knjige za decu 1.6 Poetski prepevi 1.7 Autobiografija 1.8 Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine 2 Nagrade 3 Vanjske veze Dela Knjige pesama Detinjstva (1950), Pesma tišine (1952), Balada o predvečerju (1955), Kasno leto (1958), Tisa (1961), Kamena uspavanka (1963), Stihovi (1964), Prolazi rekom lađa (1967), Varke (1967), Zapisi (1971), Zapisi o crnom Vladimiru (1971), Slučajni memoari (1978), Točak za mučenje (1981), Panonske ptice (1988), Monolog na Topoli (1988), Svet oko mene (1988), Stihovi iz dnevnika (1990) Fascikla 1999/2000 (2001) Poetski i prozni zapisi Čarolija o Herceg-Novom (1989), Suvišna pesma (1991) Kineska priča (1995) Proza Intimne mape (1978) Zlatna greda (1993); Esejistički i memoarski tekstovi Beleške o poeziji (1978), Portreti pesnika (1987), Dnevnik o poeziji (1990), Dnevnik o poeziji II (1997), Nulti ciklus (1998), U društvu pesnika (2000), Slova i besede (2000), Linija magle (2001) Monolog o poeziji (2001); Knjige za decu Veliko dvorište (1955), Družina pod suncem (1960), Gurije (1962), Krajcara i druge pesme (1971), Vetrenjača (1974), Male bajke (1974) Slike i prilike (1978); Poetski prepevi Šekspirovi soneti (1964), Šest ruskih pesnika (1970), zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika, Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974), Slovenske rime (1976) Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka – (1990); Autobiografija Jedan mogući život (Homo poeticus) (2002). Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine Nagrade Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada - Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, `„Neven“`, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković“, „Ljubiša Jocić“, „Goranov vijenac“, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić“, Vukove, nagrade „Desanka Maksimović“ i „Dušan Vasiljev“ , kao i društvenih priznanja, Sedmojulske nagrade i Oktobarske nagrade Beograda, Oktobarske nagrade Herceg-Novog.

STIVEN HOKING ILUSTROVANA KRATKA POVEST VREMENA Prevod - Zoran Živković Izdavač - Informatika, Beograd Godina - 2006 260 strana 26 cm ISBN - 86-84497-17-1 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Naša slika vaseljene Prostor i vreme Vaseljena koja se širi Načelo neodređenosti Elementarne čestice i sile prirode Crne rupe Crne rupe nisu tako crne Nastanak i sudbina vaseljene Strela vremena Crvotočine i putovanje kroz vreme Objedinjenje fizike Zaključak Albert Ajnštajn Galileo Galilej Isak Njutn Pojmovnik Imenski registar Predmetni registar Zahvalnice `Pošto je izvorno objavljena 1988, Kratka povest vremena Stivena Hokinga s vremenom je izrasla u beočug naučne publicistike. Prevedena na četrdeset jezika i prodata u preko devet miliona primeraka, postala je međunarodni izdavački fenomen. Knjiga se kretala samim frontom onoga što se tada znalo o prirodi vaseljene, ali u međuvremenu je ostvaren ogroman napredak na polju tehnologije posmatranja kako mikrokosmičkog tako i makrokosmičkog sveta. Ta posmatranja su potvrdila mnoga teorijska predviđanja profesora Hokinga izložena u prvom izdanju ove knjige, računajući tu i otkrića ostvarena satelitom COBE, koji je pronikao u prošlost do razdoblja od samo 300.000 godina posle početka vaseljene i koji je tu zabeležio neujednačenosti koje je profesor Hoking nagovestio. Kako bi se olakšalo razumevanje složenih zamisli koje bi bilo teško pojmiti uprkos jasnoći i duhovitosti izlaganja profesora Hokinga, ovo izdanje je obogaćeno sa čak 240 ilustracija u boji, među kojima su i satelitski snimci, fotografije koje je omogućio spektakularan tehnološki napredak oličen u kosmičkom teleskopu Habl, kao i računarski generisane slike trodimenzionalnih i četvorodimenzionalnih stvarnosti. Iscrpne legende objašnjavaju ilustracije, dočaravajući čitaocima veličinu međugalaktičkog prostora, prirodu crnih rupa i mikrokosmički svet fizike čestica, u kome se materija i antimaterija sudaraju. Klasično delo koje donosi pred čitaoce najnovija kosmološka saznanja, Ilustrovana kratka povest vremena predstavlja priču o nastavku nastojanja da se odgonetnu uzbudljive tajne što počivaju zapretene u srcu vremena i prostora. Stiven Hoking, koje se rodio na tristotu godišnjicu Galilejeve smrti, šef je katedre za matematiku na Univerzitetu Kembridž. Uvažavan kao najblistaviji teorijski fizičar posle Alberta Ajnštajna, on je i autor knjiga Crne rupe i bebe-vaseljene (1993) i Kosmos u orahovoj ljusci (2002), kao i mnogih drugih knjiga i naučnih radova.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Istorija Stephen Hawking The Illustrated a Brief History of Time Albert Ajnštajn Aristotel Artur Stenli Edington Ričard Fejnmen Galileo Galilej Alen Gat Edvin Habl Nikola Kopernik Pjer Simon Laplas Isak Njutn Rodžer Penrouz Antičestice Antropsko Načelo Atom Beli Patulj Beskonačnost Beskrajna Gustina Brzina Cerns Crveni Potomak Crvotočina Čandrasekarova Granica Čestica Materije Događaj Elektromagnetna Sila Elementi Energija Faza Galaksija Gravitacija Gravitacionala Sila Polje Helijum Horizont Događaja Imaginarno Vreme Inflatorno Širenje Jaka Nuklearna Sila Kosmološka Konstanta Kretanje Kosmološka Strela Vremena Kvantna Mehanika Kvantna Teorija Gravitacije Masa Merenje Mlečni Put Molekuli Načelo Isključenja Naučna Teorija Fantastika Neutron Neutronska Zvezda Nobelova Nagrada Opšta Relativnost Orbite Planete Prostor Povračenje Prostorvreme Proton Radio Talasi Simetrija Singularnost Sile Slaba Nuklearna Sila Slaba Sila Spektar Spin Stacionarno Stanje Stopa Širenja Strele Vremena Struktura Atoma Strune Sunce Svetlosni Talasi Svetlost Širenje Teleskopi Talasna Dužina Teorema Singularnosti Vaseljena Veliki Prasak Velika Objedinjena Teorija Virtuelna Čestica Voda Vodonična Bomba Vodonik Vreme Zemlja Zračenje Zvezda