Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Dizajn: Zoran Pavlovic Goran Babić (Vis, 1944) jugoslovenski i srpski je književnik, dramaturg, scenarista, novinar i konceptualni umetnik. Napisao je oko sedamdeset knjiga. Biografija Po ocu je Hrvat a po majci Srbin. Odrastao je u Mostaru. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Krajem šezdesetih godina bio je osnivač Centra za društvene d‌jelatnosti omladine RK SOH, koja je izdavala omladinski list „Polet“.[3] Bio je glavni urednik časopisa „Oko” namenjenog aktuelnostima iz umetnosti i kulture. U periodu od 1981. do 1985. godine Babić je bio zadužen za kulturu u Predsedništvu Socijalističkog saveza Republike Hrvatske. Tokom devedesetih se zbog izrazitog neslaganja sa politkom HDZ-a Franje Tuđmana seli sa porodicom za Beograd. Svoj poslednji tekst objavljen u Hrvatskoj napisao je kada je na zidu u kvartu Dubrava video grafit zabranjeno za Srbe, pse i Cigane. Svoj tekst je završio rečenicom: Tražite me među Srbima, psima i Ciganima. Objavio je sedamdeset knjiga iz različitih žanrova. Radio je za televiziju, radio, novine i film. Režirao je dokumentarne filmove i TV emisije, a po njegovim tekstovima su drugi režiseri snimali TV drame i seri, pozorišne predstave, crtane filmove (`Riblje oko`) ili snimali gramofonske ploče (Arsen Dedić, Kornelije Kovač). Poezija mu je uvrštena u antologije srpske i hrvatske poezije. Član je Adligata.[traži se izvor] Sa suprugom ima tri kćeri.

Opis proizvoda Knjiga "Šta da radiš kada umre neko koga voliš" namenjena je deci u želji da im pomogne da se lakše suoče s osećanjima koja smrt voljene osobe može da izazove, i u nadi da će u ovoj knjizi naći reči utehe koje daju snagu da se ovakvi teški trenuci prebrode. Knjiga takođe može pomoći i roditeljima tako što će im ukazati na to kako deca mogu da dožive nečiju smrt. Ova knjiga nudi niz ideja šta da dete radi sa svojom tugom. Ona hrabri, umiruje i objašnjava.

ISBN: 9788677814229 Broj strana: 46 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 14,5 x 19,5 cm Izdavač: Kreativni centar Knjiga "Šta da radiš kada umre neko koga voliš" namenjena je deci u želji da im pomogne da se lakše suoče s osećanjima koja smrt voljene osobe može da izazove, i u nadi da će u ovoj knjizi naći reči utehe koje daju snagu da se ovakvi teški trenuci prebrode. Knjiga takođe može pomoći i roditeljima tako što će im ukazati na to kako deca mogu da dožive nečiju smrt. Ova knjiga nudi niz ideja šta da dete radi sa svojom tugom. Ona hrabri, umiruje i objašnjava.

56840) SUDBINA JEDNOG ČARLIJA , Aleksandar Popović , Nolit Beograd 1984 , Jednog dana mama mačka je ostavila svog sinčića Čarlija u luci, jer je želela da on proputuje svet i ne doživi njenu sudbinu običnog lovca na miševe. Tu ga nalazi devojčica Violeta čiji je tata bio kapetan broda. Zajedno sa Violetom Čarli obilazi svet. Čitajte kako je mačak Čarli osvajao srca napuljskih mačaka, prodavao šešire, radio u cirkusu i doživeo niz drugih neverovatnih avantura. ilustrovala Dragana Atanasović , tvrd povez, format 12,5 x 20 cm , ćirilica, 120 strana , posveta na predlistu

Mirko Korolija PESME SKZ 239 Mirko Korolija (1886–1934) bio je srpski pesnik i političar. Živeo je i školovao se u Zadru, a zatim u Češkoj. U Pragu završava Pravni fakultet i stiče zvanje doktora pravnih nauka, ali paralelno razvija svoj književni talenat i objavljuje dela u časopisima. Radio je u mestu Kistanje i u Zadru, a 1919. postavljen je za sekretara Ministarstva u Beogradu. Izdao je za života nekoliko zbirki pesama, a bio je i autor putopisnog serijala o Dalmaciji, koji je izlazio u Politici tridesetih godina 20. veka.

Ова књига део је едиције „Овако се живело“, која говори о свакодневном животу људи од праисторије до данас на подручју средишњег Балкана, на којем се током времена уобличавала модерна Србија. У овој књизи читаоци ће сазнати како су живели Београђани између два светска рата. И још нешто: како се град ширио ницањем нових насеља, ко су били водећи српски индустријалци, како су се Београђанке улепшавале, који су славни светски уметници гостовали у Београду, када је емитована прва радио-емисија и када су Београђани сазнали шта је то телевизија.

Ilustrovao Serđo Olivoti. Deda Mraz je radio samo za Novu godinu, to se zna. Uvek mu je dobro išlo dok nije počela kriza zbog koje je morao da potraži neki novi posao. Ali to nije bilo lako! Konobar? Ne, Deda Mraz je bio previše debeo i nezgrapan. Zabavljač? Previše je star za to. Operater u telefonskom centru? Nije to za njega. Upravo kad je počeo da gubi svaku nadu, Deda Mraz je našao savršen posao. I otkrio je da nikad nije kasno da ti se ispune želje. Tvoje, ali pre svega želje drugih.

Therese Lenotre: POTOTO ET T.S.F. Izdavač HACHETTE Paris, edicija Petite bibliotheque blanche. Tvrdi povez, majstorski ilustrovano (autor Alain Stogan), 112 strana. Posveta na prvoj strani: učenik francusko-srpske privatne muške narodne škole Nikola Atanasijades dobio je ovu knjigu za odličan uspeh iz francuskog školske godine 1936-37. Dakle, junak knjige je dečak Fransoa koga ukućani od milja zovu Pototo. Pototo ima mamu, tatu, učiteljicu klavira,, drugove, mačka Mistigrija i plišanog medu Porfira, ali jedino što on zaista želi je radio, no kod ukućana njegova želja ne nailazi na razumevanje.

Autor: Žef Arts Izdavač: Kreativni centar - Beograd, 2017. Mek povez, 224 str. Dimenzije: 11 x 17 cm Težina: 223 gr Fika je na poklon dobila konja. I to ne bilo kakvog konja! To je pravi islandski poni, koji je nekada radio u cirkusu. Tata i mama se ne slažu s tim da ona zadrži Lasea. Uz sve to, tog konjića želi i neki stari klovn koji želi da povrati svoju slavu. Fika je, međutim, obećala prijateljici Olgi da će brinuti o Laseu i učiniće sve da ga zadrži…

Овај роман део је популарне едиције „Свет је један“ и намењен је млађим основцима. Улф је сасвим обичан дечак, који живи у Стуребију, мирном предграђу с приватним кућама. Али када је тата радио-аматер позвао у госте правог шеика, мама је постала нервозна. Шта треба спремити за ручак кад у госте долази један шеик? Улф истовремено брине и због Персија, свог најбољег друга. Да ли ће се десити оно најгоре – да ли ће се Перси заиста одселити? И да ли ће Улф успети да хипнотише Маријану тако да она пожели да га пољуби?

Овај роман намењен је млађим основцима. Фика је на поклон добила коња. И то не било каквог коња! То је прави исландски пони, који је некада радио у циркусу и који уме да изводи разне акробације. Тата и мама се не слажу с тим да она задржи Ласеа, јер у њиховом малом дворишту уопште нема места за циркуског коња. Уз све то, тог коњића тражи и један стари кловн који жели да поврати своју славу. Фика је, међутим, обећала пријатељици Олги да ће се бринути о Ласеу и учиниће све да га задржи…

Rasel Eš VELIKA ČUDA SVETA Laguna, 2011. 64 ilustrovane strane, tvrd povez, veliki format. Sem posvete na prvom praznom listu, odlično očuvana, najverovatnije nekorišćena. Zašto su izgrađeni viseći vrtovi u Vavilonu? Kada je uništen Kolos sa Rodosa? Kako je radio svetionik Faros u Aleksandriji? Sedam čuda starog sveta i mnoga savremena čudesa predstavljena su kroz fantastične ilustracije i spektakularne fotografije. Istražite stare i nove spomenike iz celog sveta, uključujući Empajer stejt bilding i Tadž Mahal. Saznajte nešto o velikim izumima i prirodnim pojavama kao što je Maunt Everest.

Autor: Ivana Retas Izdavač: Radio Televizija Kragujevac Broj strana: 70 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 22cm Čitati između redova je umeće: autorka, u dijalogu sama sa sobom, učaurena u svoju umetničku intimu, sa stavom da ne treba trošiti reči na nedostojne umetnosti, zatvorenih očiju svojom poetskom rečju uverava nas da nebo nije granica, privilegovana da i van svog sna vidi ono što samo poneki mogu videti čini time privilegovane i nas kojima je to kroz svoju poeziju podarila. Knjiga je dobro očuvana, izuzev što na predlistu postoji posveta. RETKO!!! (tiraž 300 primeraka)

Opis proizvoda Ilustrovao Serđo Olivoti. Deda Mraz je radio samo za Novu godinu, to se zna. Uvek mu je dobro išlo dok nije počela kriza zbog koje je morao da potraži neki novi posao. Ali to nije bilo lako! Konobar? Ne, Deda Mraz je bio previše debeo i nezgrapan. Zabavljač? Previše je star za to. Operater u telefonskom centru? Nije to za njega. Upravo kad je počeo da gubi svaku nadu, Deda Mraz je našao savršen posao. I otkrio je da nikad nije kasno da ti se ispune želje. Tvoje, ali pre svega želje drugih.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pan Bouyoucas (rođen 16. kolovoza 1946. u Libanonu) je grčko-kanadski pisac, dramatičar i prevoditelj. Bouyoucas je rođen od grčkih roditelja i emigrirao je u Kanadu 1963. Nakon studija arhitekture u Montrealu i New Yorku, stekao je BFA (kazalište i film) na Sveučilištu Concordia, te je nekoliko godina radio kao filmski kritičar. Sedamdesetih je objavio dva romana, zatim pisao uglavnom za radio i kazalište, na francuskom i engleskom jeziku. Od 1995. objavio je deset romana, zbirku priča i knjigu za djecu. Nominiran je za nekoliko kanadskih i međunarodnih nagrada, a njegove kazališne drame prevedene su i postavljene u nekoliko zemalja.... Stéphane Jorisch je kanadski umjetnik i ilustrator.[1] Dvostruki je dobitnik Guvernerove nagrade za dječje ilustracije na francuskom jeziku (jednom 1993. za Le Monde selon Jean de ...[2] i 1999. za Charlotte et l`île du destin,)[3] i dvostruki dobitnik Guvernerove nagrade za dječju ilustraciju na engleskom jeziku, 2004. za Jabberwocky[4] i 2008. za The Owl and the Pussycat.[5] Godine 2008. također je bio suvlasnik Gillesa Vigneaulta iz TD Canadian Children`s Literature Award u francuskom odjelu, za Un cadeau pour Sophie.[6] Njegova kći Édith Jorisch je redateljica dokumentarnih filmova.[7] Njezin film L`héritier, o potrazi njezina djeda da povrati umjetnost koju je obitelj izgubila od nacista tijekom Drugog svjetskog rata, osvojio je Prix Gémeaux 2017. [8] i nagradu Michael Moskovitz za film 2018...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u vrhu sve ostalo uredno! 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj stranici i na poslednjoj ima malo iskrabano hem olovkom nista strasno, sve ostalo uredno! 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

RŠUM ZA DECU, IZBOR PESAMA I PRIČA, LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ ROĐEN 1939. GODINE U LJUBIŠU NA ZLATIBORU U PORODICI MILESE I MIHAILA RŠUMOVIĆA. U BEOGRADU JE UPOZNAO DUŠKA RADOVIĆA, POD ČIJIM UTICAJEM JE POČEO DA PIŠE PESME ZA DECU. RADIO JE NA RADIO BEOGRADU, ZATIM NA TELEVIZIJI BEOGRAD, GDE JE BIO AUTOR EMISIJA ZA DECU `HILJADU ZAŠTO `, `HAJDE DA RASTEMO` I `FAZONI I FORE` A ZA ČITAOCE `BLICA` PRIREDIO JE IZBOR SVOJIH NAJLEPŠIH PESAMA I PRIČA. NEVIDLJIVA PTICA VISINA PTICA CENTRALNO GREJANJE KLACKALICA UPOZORENJE ODA HLEBU NEVIĐENI PRONALAZAK TAPŠANJE POJAVA PRIBEGAVANJA MAŠINIZACIJA PRONAĐENA PROMAJA KORIST OD TELEVIZIJE UKRALI MU KREVET PRVA POMOĆ IZGUBLJENIMA JOŠ NAM SAMO ALE FALE ZAŠTO AŽDAJA PLAČE ŠTA MAJKE IZ LIVNA NISU ZNALE JEDNA SLATKA AŽDAJA AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA SUNČANJE NA MESEČINI ŠKRGUT O RUKAMA ČEPRK O ŠARGANSKOJ REPI ZVEK O KOBRANU I VEČENEGI NARODALIJA O LETEĆOJ CRKVI ZUC O EDVARDOVOM PRSTENJU ISPRD O ČETIRI SOBARA BRUJ O VEČNOSTI MUK O UŠATIM MUDRACIMA PACERAJ O ČATURANGI FAZONI I FORE ZAŠTO JE BATA TUŽAN PESMA O ĆIRI DA LI JE TOČAK GLUP PROBLEM NEZAPOSLENOSTI RAŠA PRONALAZI NAOČARI MAGAREĆA KLUPA MIRA ALAPAČA NA MUKAMA NA AUTOBUSKOJ STANICI VIDOVITE PRIČE VID I ČVORAK VID I MAČOR Š ČVORAK ČEPA VIDA VID UČI NEZNANJE VID I ŽEDNI VRABAC VRABAC SREĆE STRANCA ĐURU VID ODBRINJAVA VRAPCA ODA ŠARGAREPI JEDNOG ZMAJA KRAJ ODJAVNA PESMA IZDAVAČ: RINGIER AXEL SPRINGER BIBLIOTEKA: BLIC BROJ STRANA: 63 FORMAT: 16 CM IMA 12 ILUSTRACIJA POVEZ: MEK

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Apolo 13 je sedma Apolo misija koju je organizovao SAD. Letelica je lansirana 11. aprila 1970. godine iz Svemirskog centra Kenedi na Floridi ali je misija napuštena zbog eksplozije rezervoara sa kiseonikom dva dana posle lansiranja. Posada se uspešno vratila na Zemlju a o njihovom događaju snimljen je film Apolo 13. Posadu su činili Džejms Lavel, Džek Svajgert kao piloti komandnog modula i Fred Hejz kao pilot lunarnog modula. Milojko `Mike` Vucelić (Garešnica, 11. lipnja 1930. - La Jolla, 7. rujna 2012.) je bio hrvatsko-američki inženjer strojarstva.[1][2] Najpoznatiji je po tome što je bio rukovoditelj projekta i jedan od direktora američkog svemirskog programa Apollo. Milojko Vucelić se rodio 11. lipnja 1930. godine u Garešnici u Republici Hrvatskoj[3], u srpskoj[4] obitelji Ljubice (rođene Hrgović) i Josifa (Jose) Vucelića, građevinskog inženjera, koji je radio kao nadzornik pruge na Državnim željeznicama Kraljevine Jugoslavije sa službom na kolodvoru Mišulinovac. Njegov pradjed, Rafael Vucelić bio je časnik slunjske pukovnije, a za svoje zasluge je dobio plemićku titulu `von Radiboj` od cara i kralja Franje Josipa I.[5] Osnovnu (pučku) školu i prvih sedam razreda gimnazije završio je u Bjelovaru, a 1948. godine maturirao je u Trećoj muškoj gimnaziji u Zagrebu. Diplomirao je na Strojarskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu krajem 1954. godine[6] na temu teorijske mehanike. Tijekom studija bavio se zrakoplovstvom. U Vazduhoplovnom centru u Vršcu je završio jedriličarski i pilotski tečaj, a tijekom studija bio je aktivan član Aerokluba Zagreb, te je radio kao tehničar. Nakon stjecanja diplome seli se u Njemačku, gdje je u početku radio za Mercedes-Benz u Stuttgartu, a zatim za Ford u Koelnu.[5][7][8] U Njemačkoj je proveo dvije godine, nakon čega se seli u Sjedinjene Američke Države, gdje u početku radi za Cessna Aircraft Company na dizajnu i opremi za slijetanje za njihov model C182RG. Poslije toga se zapošljava u tvrtki North American Aviation u kojoj radi kao projektant uređaja za spašavanje pilota za avione F-104 Starfighter i B-58 Hustler. Pošto je North American Aviation (danas North American Rockwell) imao ugovor sa NASA-om oko izrade svemirske letjelice Apollo, Vucelić je uključen u ovaj program skoro od samog njegovog početka, tj. od veljače 1962. godine. Analizirao je različite koncepte slijetanja na Mjesec, te je radio na razvoju specifikacija za različite sustave svemirskih letjelica. U početku je radio kao inženjer, da bi kasnije postao menadžer u NASA-inom sjedištu u Houstonu. Tamo mu je zadatak bila eliminacija svih mogućih grešaka tijekom leta, zbog čega je od svojih kolega dobio nadimak `Menadžer za probleme`. Tijekom ovog perioda, usko je surađivao sa glavnim kontrolorom leta Geneom Krantzom. Kao svoj najveći uspjeh naveo je misiju Apollo 8, kada je uvjerio rukovodstvo programa da umjesto trošenja resursa rakete Saturn V za još jedno ponavljanje misije u orbiti oko Zemlje, letjelica može krenuti u misiju oko Mjeseca. Nakon misije Apollo 11 i uspješnog slijetanja na Mjesec, Vucelić je dobio zadatak da proširi mogućnosti istraživanja Mjeseca iz orbite dodavanjem instrumenata. Na misiji Apollo 13 bio je zadužen za spašavanje astronauta, te ga je za ove zasluge 18. travnja 1970. godine američki predsjednik Richard Nixon odlikovao Predsjedničkom medaljom slobode (eng. Presidential medal of Freedom). Ostala je zapamćena čuvena rečenica koju je izgovorila posada Apolla 13 centrali NASA-e za vrijeme kontrole ovog leta: Houston, imamo problem, a primio ju je upravo Milojko Vucelić.[8] Po završetku misija Apollo, sudjelovao je u programu prve američke orbitalne svemirske postaje Skylab, koja je lansirana 1973. godine. Godine 1969. postaje vođa američko-sovjetskog kolaboracijskog Apollo-Sojuz programa. Tu je Vucelić radio na prilagođavanju Apollo letjelice za spajanje sa Sojuzom.[6][9] U ljeto 1975. godine biva premješten u London obnašajući dužnost potpredsjednika East-West Trade-a za Rockwell International Company, koja je bila zadužena za razvoj trgovinskih odnosa sa zemljama istočne Europe, te je time napustio rad u NASA-i. Od 1981. godine zaposlen je u američkoj telekomunikacijskoj tvrtki AT&T. Nakon pet godina provedenih u AT&T-u, 1986. godine kupuje tvrtku Ideal Electric Company, koju 20 godina kasnije prodaje južnokorejskom Hyundai-u.[7] Nagrade i priznanja Za svoje zasluge u programu Apollo dobio je brojne nagrade, među kojima je najznačajnija `Presidential Medal of Freedom`, najviša američka civilna nagrada koju mu je dodjelio predsjednik Richard Nixon.[5] Temeljem podrijetla svojih predaka iz Vojne Krajine bio je član Hrvatskog plemićkog zbora.[2][5] Obitelj Svoju suprugu Ingu Perzl, podrijetlom Njemicu, upoznao je na jednom od mjesečnih društvenih sastanaka stranih studenata na Sveučilištu Wichita. Sa njom ima dva sina: Alexandra, koji je stručnjak za čistu energiju i Nicholasa, koji kao inžinjer dizajnira raketna pilotska sjedišta. [10] Izdavaštvo Milojko Vucelić je 1970. godine napisao stručnu knjigu pod imenom `Apollo XIII javlja... Houston imamo problem`, koju je izdala Tehnička knjiga Zagreb, u kojoj opisuje probleme u misiji Apollo 13 i kako su ih riješili.

(konačna verzija) knjiga poezije br. 5 Srđan Simeunović Sendan je objavio deset knjiga poezije, proze, satire, u izdavačkim kućama: „Gutenbergova galaksija“, „Partenon“, „ANP Empirej“, „Dosije“ na Pravnom fakultetu, „Prosveta“, „Prometej“. Pesme i umetnički prilozi su mu objavljivani u dnevnim novinama „Večernjim novostima“, „Borbi“, „Politici“, „Glasu javnosti“, kao i u književnim časopisima: „Književnoj reči“, „Književnim novinama“, „Književnosti“, „Stremljenjima“, „Pesničkim novinama“, „Heretikusu“, „Libero Arsu“, „Umnu“, „Prolomu“, „Sceni Crnjanski“… Sa poezijom i satirom je gostovao na RTS-u, TV Studio B, „Hepi“ televiziji, „Sky Plus-u“, „Kopernikusu“, Televiziji „Pink“, kao i na nekokliko drugih televizija i radio stanica. Poezija u kraćoj ili dužoj formi objavljivana mu je u međunarodnim časopisima:“Poets international“ u Indiji u tri različita broja, u časopisu “Ko“ u Japanu u dva broja, zatim u tri broja “Giny – Poets international“ u Japanu, SAD – “Head Lines“, kao i u “Носорогу“ – Бања Лука, у “Albumu“ – Sarajevo, „Српскoј вили“ – Бијељина,“Karolini Riječkoj“ u Hrvatskoj. Bavi se kantautorskim radom i snimio je dva muzička spota sa svojim pesmama, koja su emitovana na TV „Avali“, TV „Kopernikusu“, „Svet plusu“, „Skaj Plusu“. Autor je pesme solidarnosti „Rodjeni smo jednaki“ koju izvode Leontina, Aleksandra Radović, Jelena Tomašević, Saša Kovačević, Sergej Ćetković. Spot za ovu pesmu je snimila Radio Televizija Srbije, DVD je objavio PGP – RTS. Na You Tube-u ovaj spot ima oko 150.000 ulaza. Takođe je kompozitor i tekstopisac pesme „Nežni cvet bez latice“ koju izvode Bora Đorđević, Ivan – Legende, Jadranka Jovanović, Tanja Bošković, Gorica Popović, Rastko Janković, hor „Kolibri“… Bio je predsednik Književnog salona „Slobodan Marković – Libero Markoni“, kao i urednik njegovog književnog glasila „Libero Ars“. Uređivao je međunarodni časopis za književnost „Album“ – Sarajevo, kao i časopis za izjednačavanje svih u svim sferama života „Pre0KRET“. Uređivao je i vodio radio emisiju „Skriveni meridijan“ i TV emisiju „Rođeni smo jednaki. Sa svojom muzikom, poezijom i satirom gostovao je u mnogim gradovima u Srbiji, Republici Srpskoj, Sloveniji, Crnoj gori. Objavljuje aforizme, misli, kratke priče, eseje u književnim i drugim časopisima: „Nosorog“ – Banja Luka, „Locutio“ – Maribor, „Aforizam“ – Beograd, časopisu Vasila Tolevskog – Skopje, „Umnu“, „Libero Arsu“, „Sceni Crnjanski“, kao i na mnogobrojnim sajtovima. Napisao je i svoj prvi roman. Član je Udruženja književnika Srbije i izvršni direktor Društva Književnika Beograda. Živi i stvara u Beogradu. ✰Izdavač: Prometej, 2013. ✰Povez: broširan, 79 strana, tiraž 500 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, nova knjiga, težina 130 grama

Odlično očuvano! Prvo izdanje iz 1994. Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Deset deka duše : džez / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1994 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1994 (Sremski Karlovci : Art print) Fizički opis 59 str. ; 20 cm Zbirka Savremena književnost Sadržaj : Milion kaloričnih asocijacija (5-24): Deset deka duše (7-8); Konopac (9-10); Vražja mater (11-12); Puškin (13); Dete tekst (14-15); Antena (16-17); Program (18-19); Narodne pesme (20); Knjižara (21); Oblaci (22-23); Moderni pesnici (24). - Lutajuća sisa (25-45): Čovek u škripcu (27-28); Obućari (29); Devojčica (30); Svilena buba (31-32); Majke (33); Luča (34); Terasa (35); Lutajuća sisa (36); Budizam (37); Devojačka kći (38); Filozof (39-40); Jovan od krsta (41-42); Džez 1 (43); Automobil (44); Maratonac (45). - Interesantna stvar (47-59): Falus (49); Stvari su došle na svoje mesto (50); Interesantna stvar (51); Mrak (52); Parfem (53); Život (54-55); Motiv (56); Džez 5 (57); Sahara (58-59). (broš.) Napomene Beleška o autoru i njegova slika na kor. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic kopicl konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic KC (L)

Dragoslav Grbić : RODNI GRAD, Novo pokolenje Beograd 1950, str. 48. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : SEPTEMBAR, Novo pokolenje Beograd 1954, str. 64. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : LIRSKI FRAGMENTI, Novo pokolenje Beograd 1949, str. 32. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)