U knjizi možete pročitati savremena razmatranja nekih ekoloških problema poput klimatskih promena i očuvanja biodiverziteta. Vaš je izbor da li ćete se pomiriti sa tim da se klima menja i da njeno menjanje direktno utiče na zdravlje ljudi ili ćete se aktivno angažovati i učestvovati u zaštiti prirode. Odgovori na sve više ekoloških izazova je složen, ali na njima treba raditi. Knjiga nudi nekoliko rešenja koja se mogu, ali i ne moraju uzeti u obzir. K212

Autor: U redakciji Muluna Babića Izdavač: Univerzitet u Kragujevcu, mašinski fakultet Broj strana: 231 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm Tesla, Srbin rođen u Hrvatskoj, studirao je u Češkoj, radio u Budimpešti, Parizu, Pragu, Strazburgu, SAD. Kosmopolita. Građanin sveta - tako je i veliki njegov doprinos čovečanstvu. On je u stvari označio početak globalne elektrifikacije planete. On je bio taj koji je razvio sistem naizmenične struje, stvorio motore sa visokonaponskim transformatorima, na kojim počiva ceo industrijski svet. Zahvaljujući njemu, osvetljeni su naši domovi, sela, gradovi. Tesla je pravi tvorac radia, a ne Markoni i Popov, koji su iskoristili njegov rad i patent. Tesla je stvorio prvi mehanizam sa daljinskim upravljanjem, otkrio princip robotike i motora na solarnu energiju, rengenski aparat, brojač električne energije, automobilski brzinomer, fluorescentne sijalice, električni sat, uređaje za elektroterapiju - nabrajati možemo i dalje i dalje... oko hiljadu pronalazaka iz raznih oblasti nauke i tehnike. Rad mnogih naučnika zastari već za vreme njihovog života, zbog brzog razvoja nauke i tehnologije. Tesla je bio redak primer naučnika čiji rad je živio u tri veka. Na kraju on je vlasnik ideje elektronskog mikroskopa i lasera, televizije i mobilnog telefona, Interneta i mnogih drugih stvari, koje su postale stvarnost tek u naše vreme. O Tesli su napisane tolike knjige. Sve odreda i prevashodno u slavu velikih pronalazaka i grandioznog naučnog dela. Ima i nekoliko biografija. Postoji i autobiografija. O novinskim tekstovima da i ne govorimo. Knjiga `Ideje i dela Nikole Tesle, očima studenata` je zbirka seminarskih radova studenata Mašinskog fakulteta iz predmeta `Istraživački izazovi 21. veka` kao njihov doprinos obeležavanju 150. godina od rođenja Nikole Tesle. Tvrd povez. Knjiga je vrlo dobro očuvana, osim što je moguće da je iscepan prvi, beli predlist. Na srednjoj slici priložen deo sadržaja. RETKO!!! (tiraž 250 primeraka)

POZOR, SAD, ODRASTI ! ŠTA SE DEŠAVA SA MOJIM TELOM? KNJIGA ZA MLADE DEVOJKE AUTOR: LINDA MADERAS Danas u pubertet ulaze mnogo mlađe devojčice nego ranije. Prvi znaci puberteta često se vide na devojčicama u trećem ili četvrtom razredu. Knjiga im daje odgovore na mnoga pitanja (Kakve su to malje po mom telu? Kada ću da dobijem brus? Šta da radim sa bubuljicama?). IZDAVAČ: SIL, BEOGRAD GODINA IZDANJA : 2005. MEK POVEZ PISMO: ĆIRILICA BROJ STRANA : 120 STR. STANJE ODLIČNO 5- TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZIMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA stočić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica! Veliki Format Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Veliki Format Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki Format Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Boris Dogan Pjotr Pavlovič Jeršov (ruski: Pëtr Pavlovič Eršov; 6. ožujka [22. veljače] 1815. - 30. kolovoza [18. kolovoza] 1869.) bio je ruski pjesnik i autor poznate poeme bajke Mali grbavac (Konyok-Gorbunok) . Biografija Pjotr Jeršov rođen je u selu Bezrukovo, gubernija Tobolsk (sada Išimski okrug, Tjumenska oblast). U djetinjstvu je živio u gradu Berjozovu. Od 1827. do 1831. studirao je u tobolskoj gimnaziji, gdje je navodno osnovao društvo za etnografsko proučavanje Sibira i čak planirao izdati vlastiti znanstveni časopis. Od 1831. do 1836. Jeršov je studirao filozofiju na Sveučilištu u Sankt Peterburgu, gdje je u dobi od 19 godina napisao svoje remek-djelo, pjesmu iz bajke Mali grbavi konj. Mali grbavac na marki iz 1961. Veliki odlomak iz njega objavljen je 1834. i Jeršovu je donio trenutnu slavu. Aleksandar Puškin je napisao da je Jeršov potpuno upravljao svojim stihovima kao što zemljoposjednik upravlja svojim kmetovima. Puškin je također najavio da će prestati pisati bajke jer je Jeršov to radio puno bolje. Unatoč tome, Puškin je napisao Priču o ribaru i ribici godinu dana nakon ove objave. Godine 1836. Yershov se vratio u Tobolsk, gdje je radio kao nastavnik u tobolskoj gimnaziji. Ravnatelj škole postao je 1858. godine. Jeršov je objavio mnogo lirskih stihova, dramu pod nazivom Suvorov i šef postaje i nekoliko kratkih priča, ali nijedna od njih nije imala isti uspjeh kao Konj grbavac. Navodno je također napisao veliku bajku pod nazivom Ilja Muromets i ogromnu poemu pod nazivom Ivan Carevič u deset tomova i stotinu pjesama, ali ih je naknadno uništio. Sačuvao se samo kratki odlomak iz Ivana Carevića. Jeršov je umro 1869. u Tobolsku. Njegovi biografi bilježe da su katastrofe često pratile njegov život. Godine 1834., neposredno nakon trijumfa Grbavog konja, Pyotrov otac i brat umrli su u roku od nekoliko dana. Godine 1838. umrla mu je majka; 1845. umrla mu je žena; 1847. ponovno se oženio, ali mu je druga žena umrla 1852. Od njegovih 15 djece samo je šestero preživjelo. Boris Dogan, slikar i dizajner, rođen je 1923. godine u Zagrebu, gdje upisuje i pohađa građansku školu, no zbog slabog materijalnog stanja roditelja bio je prisiljen prekinuti školovanje 1940. godine. Partizanskom pokretu priključuje se 1943. godine. Nakon rata nastavlja školovanje te 1945. godine završava gimnaziju, a naredne godine upisuje Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu, koju završava 1950. godine. Po završetku akademije, do 1952. pohađa specijalku kod Ljube Babića, da bi potom postao suradnik u radionici K. Hegedušića, gdje se zadržao do 1960. Godine 1957. postaje članom slikarske grupe Mart. Na studijskim boravcima bio je u nekolicini europskih zemalja te u SAD-u. Bio je aktivan i u sferi politike te je od 1974. do 1978. bio na mjestu potpredsjednika Skupštine grada Zagreba, zaduženog za kulturu. U ranijoj slikarskoj fazi, 50-ih i 60-ih godina stvarao je poetične, nadrealne i simboličke krajolike, da bi se u kasnijem periodu djelovanja, 70-ih i 80-ih, formalno približio tašizmu i enformelu, radeći krajolike na granici apstrakcije, koji su odražavali iskonske procese stvaranja i razaranja. U domeni oblikovanja sklonost nadrealnom dolazi do izražaja naročito u radovima koji su nastajali za naručioce iz sfere umjetnosti i kulture, dok je pri oblikovanju ideološki jasnije određenih radova pokazao modernističke impulse (primjerice, korištenje fotomontaže još 50-ih godine). Sudjelovao je na brojnim izložbama te dobio nekolicinu nagrada, od čega dvije za ilustraciju: 1974. „Grigor Vitez“, za ilustraciju knjige Crna kraljica Čede Price te 1976. „Novo pokoljenje“, za knjigu Bajka o vratima Danijela Dragojevića. Godine 1980. organizirana mu je monografska izložba u Modernoj galeriji u Zagrebu. Boris Dogan preminuo je u Zagrebu 1992.

KNJIGA ZA DEČAKE: ZA MALE AVANTURISTE - LAORUSSE Uz ovu zanimljivu knjigu naučićeš kako da napraviš vigvam, da razlikuješ otrovne i neotrovne zmije, da čitaš mapu, kako da raspoznaješ insekte, šta da radiš kad se povrediš, kako da napraviš društvene igre... Ovde ćeš pronaći sve što pravi avanturista treba da zna! AUTOR: MIŠEL LEKRE, SELIJA GALE I KLEMANS RU DE LIZ IZDAVAČ: MONO I MANJANA, BEOGRAD GODINA IZDANJA: 2013. TVRDE KORICE PISMO: LATINICA ILUSTROVANO BROJ STRANA: 132 STR. FORMAT 21 CM STANJE KNJIGA VRLO DOBRO ZATO ŠTO SU NEKE NALEPNICE ISKORIŠĆENE TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZOMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA stočić

Dobro očuvano sem naslovne strane gde je iscepljen ćošak gde je verovatno bio neki pečat pa je sa njim otišao i delić teksta sa prve Božidar Stojanović Beograd Ne piše godina izdanja Deluje da je iz pedesetih ili šezdesetih Interesantan citat na koricama Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Nikola Tesla Tesla circa 1890.jpeg Nikola Tesla u 37. godini (1893); fotografija Napoleona Seronija Datum rođenja 10. jul 1856. Mesto rođenja Smiljan Austrijsko carstvo Datum smrti 7. januar 1943. (86 god.) Mesto smrti Njujork Sjedinjene Američke Države SAD Religija pravoslavni hrišćanin Polje fizika Škola Gimnazija Karlovac, Tehnički univerzitet u Gracu Roditelji Milutin Tesla Georgina Tesla Poznat po naizmenična struja, asinhrona mašina, magnetno polje, mreža preko bežičnih sistema prenosa, radiotehnika Nagrade Edison Medal (AIEE, 1916), Elliott Cresson Gold Medal (1893), John Scott Medal (1934) TCH Rad Bileho Lva 1 tridy (pre1990) BAR.svg Orden belog lava SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla Ord.St.Sava-ribbon.jpg Orden Svetog Save ME Order of Danilo I Knight Grand Cross BAR.svg Orden knjaza Danila I Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png Orden Jugoslovenske krune Potpis TeslaSignature.svg Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Biografija Detinjstvo, mladost i porodica Parohijska Crkva Sv. Petra i Pavla i kuća, dom Teslinih u Smiljanu. U pozadini se vidi brdo Bogdanić, ispod kojeg izvire potok Vaganac, koji je proticao ispod same kuće i crkve. Iznad kuće je seosko groblje na kome se nalazi masovna grobnica iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.[6] Fotografija iz 1905. Krštenica Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike.[7] Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini.[8] Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu.[9] Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan.[10] Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Školovanje Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine.[11] Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću.[12] U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana.[10][13] Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac[14] kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike.[10] Studije Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nikola Tesla, 1879. sa 23 godine Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije.[15] Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla.[16][17] Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije.[13][15] Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”.[18] Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi.[13] Zaposlenje u Parizu i posao u Strazburu U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine.[13] Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Prelazak okeana sa preporukom Edisonu Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora.[19] U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije.[20] Razlaz sa Edisonom Spomenik Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima u Kanadi Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona).[25] Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Srednje godine Prvi patenti iz naizmeničnih struja Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing).[26][5] Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Eksperimenti sa Iks-zracima Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo, eksplozija raznih otkrića Teslin sistem proizvodnje naizmenične struje i prenos na velike daljine. Opisan u patentu US390721. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Put u Evropu, smrt majke, dolazak u Beograd Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.[13] Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine.[27][28] Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna.[29] Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom.[30] Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine.[31] Zlatne godine stvaralaštva Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba u Čikagu Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu.[32] Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Priznanja, nedaće i rat struja Detaljnije: Rat struja Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Otkriće radija i bežičnog prenosa Sijalica gori u Teslinoj ruci Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Kolorado Springs Tesla sedi u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu unutar svog „Uveličavajućeg prenosnika” koji proizvodi milione volti napona. Lukovi su dugi i po 7 m. (Prema Teslinim beleškama ovo je dvostruka ekspozicija) Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Svetska radio stanica na Long Ajlandu Teslina kula na Long Ajlandu u saveznoj državi Njujork Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51% ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Ratne prilike i neprilike Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesline opsesije i nevolje Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Pozne godine i usamljenički život Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli, apartman hotela Njujorker, jun 1942. (od levo Miloš Trifunović ministar, Franc Snoj ministar, Teslin sestrić Sava Kosanović ministar, a od desno Radoje Knežević ministar dvora i Ivan Šubašić ban Hrvatske banovine) Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani.[37] Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajenog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi.[38] Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara.[38] Teslina smrt i epilog Elektromehanički uređaji i principi koje je razvio Nikola Tesla: razni uređaji koji koriste obrtno magnetsko polje (1882) induktivni motor, obrtni transformatori i altenator za visoke frekvencije način za povećanje jačine električnih oscilacija polifazni sistemi sistem za prenos električne energije posredstvom naizmeničnih struja na velike razdaljine (1888) [39] Teslin transformator, njegova svetska radio stanica i drugi načini za pojačanje jačine električnih oscilacija (uključujući preneseno pražnjenje kondenzatora i Teslin oscilator) elektroterapija Teslinim strujama turbina bez lopatica bifilarni namotaj telegeodinamika Teslin efekat i Teslino elektrostatičko polje sistem bežične komunikacije (prvi korak prema pronalazku radija) i radiofrekventni oscilatori robotika i `I` logičko kolo [40] cevi za Iks-zrake koje koriste proces kočenja zračenja uređaj za jonizovane gasove uređaji za emitovanje jakih polja Uređaj za emitovanje zraka sa naelektrisanim česticama metode za obezbeđivanje ekstremno malog nivoa otpora prolasku električne struje (preteča superprovodnosti) kola za pojačanja napona uređaji za pražnjenje visokih napona sistemi za lučno osvetljenje uređaje za zaštitu od groma Teslin kompresor Teslin upaljač Tesline pumpe VTOL avion dinamička teorija gravitacije koncepti za električna vozila Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Urna sa Teslinim ostacima u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.[44][45] Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo.[46] U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.[47] Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”. Počasni doktorati i ordeni Najvažniji pronalasci Od 1943. Tesla se smatra pronalazačem radija, koji je predložen u patentu[50] predatom Patentnom birou SAD 20. marta 1900. Pre toga se prvenstvo u ovom pronalasku davalo Markoniju, koji je imao više poslovnog duha. Izmislio je električni asinhroni motor sa polifaznim alternatorom, sa tri faze u obliku zvezde, i sa komutatorom. Nikola Tesla je koristio jonizovane gasove za transformaciju električne energije na principima Volte, Herca i Faradeja, a po zakonima indukcije. Bio je glavni promoter tehnike prenosa električne energije naizmeničnom strujom. Godine 1889, zainteresovao se za visoke frekvencije i realizovao generator frekvencije od 15 kiloherca. Počev od 1896, eksperimentisao je sa daljinskim upravljanjem. Razvio je Teslinu bobinu, na principu Hercovog oscilatora, što je bio prvi projektovani odašiljač talasa. Time je postavio temelje teleautomatike.[51] Imao je ideju da će se jednoga dana bežičnom telegrafijom upravljati vozilima bez posade udaljenim stotinama kilometara. Načinio je dva ploveća objekta kojima se upravljalo telekomandama, od kojih je jedan mogao da roni. Njegovi patenti iz 1895. su u stvari specifikacije torpednog čamca bez posade, koji bi nosio šest torpeda dugih 4,20 m. Patenti Aktuelna lista Teslinih patenata[52] sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata (Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Ujedinjeno Kraljevstvo, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija). Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj — po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.[53] Donedavno se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Među patentima prijavljenim u drugim zemljama ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjih izuzetaka. (Kako svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, Tesla je u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta, pa se njima uglavnom štite suštinski isti pronalasci.)[53] Analizom podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.[53] Zanimljivosti Nikola Tesla na naslovnoj stranici časopisa Tajm 20. jula 1931. god. (detalj Plavog portreta, autor: Vilma Ljvov-Parlagi, 1916) Pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku (poslata 1934-1935). Nalaze se u Udruženju Adligat u Beogradu. On je planove za njegove izume čuvao u glavi, a nije ih zapisivao zbog opasnosti od krađe. U čast doprinosu nauci Nikole Tesle, na stogodišnjici njegovog rođenja 27. juna 1956. godine u Minhenu, Međunarodna Elektrotehnička Komisija, odlučila je da uvede jedinicu Tesla (T) za magnetnu indukciju. (T=Wb/m² ili T=N/(m×A))[54][55] U svetu filma postoji nagrada koja je nazvana po Nikoli Tesli — zvanični naziv: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Nagrada se dodeljuje ljudima koji su postigli izuzetne rezultate u polju filmske tehnike. Do sada su je primili: 2005. — Džeri Luis, 2004. — reditelj Džejms Kameron, 2003. — reditelj Džordž Lukas, Sten Vinston… Odlukom Vlade Srbije iz avgusta 2010. godine, dan rođenja Nikole Tesle 10. jul proglašen je Danom nauke u Srbiji.[56] U Beogradu postoji elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, osnovan 1936. godine. Univerzitetska biblioteka Univerziteta u Nišu nosi naziv Nikola Tesla. Elektrotehničke škole u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, i Elektrotehnička i građevinska škola u Jagodini nose ime „Nikola Tesla”.[57][58][59][60] Dve termocentrale u Srbiji su nazvane „Nikola Tesla A” i „Nikola Tesla B” u čast Tesle Aerodrom u Beogradu se zove Aerodrom Nikola Tesla.[61] Akceleratorska instalacija u Institutu za nuklearne nauke Vinča nosi naziv „Tesla”. Tokom postojanja Republike Srpske Krajine je univerzitet u Kninu nosio naziv Univerzitet „Nikola Tesla”.[62] Šesta lička divizija NOVJ u čijem sastavu su bili uglavnom Srbi iz Like, je ukazom Vrhovnog štaba NOVJ od 19. marta 1944, za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla”. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine, iz Muzeja Nikole Tesle, je na osnovu odluke generalnog direktora Uneska, Koićira Macure, 16. oktobra 2003. godine upisana u registar Uneska Pamćenje sveta. Američki hard rok bend Tesla je nazvan po našem naučniku kao izraz zahvalnosti što im je omogućio struju, bez koje ne bi postojale ni električne gitare.[63] Godine 1975, njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. 10. jula 1990. godine u američkom Kongresu je proslavljen Teslin rođendan. Na svečanosti su govorila devetorica kongresmena i senator Karl Levin iz Mičigena. Takva čast u američkoj istoriji nije ukazana ni jednom američkom naučniku, čak ni Tomasu Edisonu niti Aleksandru Grejamu Belu. Postoji nebesko telo, asteroid, 2244 Tesla. Asteroid je otkrio sa beogradske Astronomske opservatorije, a zatim i imenovao astronom Milorad B. Protić.[64] Nils Bor je jednom prilikom rekao: Teslini genijalni pronalasci duboko su uticali na čitavu našu civilizaciju. Američki inženjer i profesor B. A. Berend 1921. godine u svojoj knjizi je zapisao: Tesla nije ostavio drugima ništa više da urade. Kada bismo iz industrije isključili rezultate Teslinog istraživačkog rada, svi točkovi te industrije prestali bi da se okreću, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bi bili u mraku, a fabrike mrtve i besposlene. Tesla se hranio isključivo vegetarijanskom hranom.[65] Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso, njujorški ogranak slavne londonske kuće, priprema figuru Nikole Tesle u vosku i postaviće je pored Aleksandra Bela, pronalazača telefona. Iako su mnogi umetnici želeli da im Tesla pozira za portret, on je to gotovo uvek odbijao. Jedino je slikarki i princezi Vilmi Ljvov-Parlagi pošlo 1916. godine za rukom da ubedi Teslu da joj pozira. Svi ostali Teslini portreti rađeni su prema fotografijama. Tesli se nije dopalo osvetljenje u ateljeu i sam je načinio aranžman svetiljki čija je svetlost filtrirana kroz plavo staklo. Tako je nastao portret u tehnici ulja na platnu, poznat pod nazivom Plavi portret, koji je reprodukovan januara 1919. godine u časopisu Elektrikal Eksperimenter kao ilustracija uz Teslin autobiografski feljton Moji izumi i 20. jula 1931. godine na naslovnoj strani časopisa Tajm. Nije poznato gde se ovaj portret danas nalazi. Tesla je samo jednom izrazio želju da neki umetnik izradi njegov portret. Godine 1939, 18. avgusta, uputio je tim povodom svom prijatelju, poznatom jugoslovenskom vajaru Ivanu Meštroviću telegram u Zagreb. Meštrović je sticajem okolnosti izradio Teslinu bistu tek 1952. godine. Odlivci ove biste čuvaju se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, u Muzeju Like u Gospiću i u Tehničkom muzeju u Beču. Godine 1993, povodom pedesetogodišnjice smrti ovog velikog naučnika, a u sećanje na njegov neprocenjivi doprinos čovečanstvu, nastaje slika „Duh Tesle” Dragana Maleševića Tapija. Ova slika našla se na naslovnoj strani kataloga izložbe organizovane ovim povodom u Muzeju savremenih umetnosti u Beogradu i ujedno predstavlja i jedno od najznačajnijih dela ovog srpskog slikara. Umetnica Marina Abramović snimila je 2003. godine u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu video-instalacije Računajte na nas i Računajte na nas II, koje su inspirisane životom i delom Nikole Tesle. Dejvid Boui — britanski muzičar, tumači ulogu Tesle u filmu Prestiž (2006), gde nastupa zajedno sa Hjuom Džekmenom, Kristijanom Bejlom, Majklom Kejnom i Skarlet Džohanson. Prestiž je režirao renomirani britanski reditelj Kristofer Nolan. Američka kompanija Tesla motors prva je počela serijsku i masovnu proizvodnju čisto električnog automobila, prvo sportskog Tesla roudster tokom 2008. godine a potom 2012. i Tesla S porodični auto. Krater Tesla se nalazi na Mesecu. Ima prečnik od 26 km. Njegova selenografska širina je −2,0°, a dužina −132.0°.[64] Gugl je u čast Teslinog rođendana 10. jula 2009. prikazao svoj logo sa slogom „G” u obliku teslinog transformatora.[66][67] Tesla Pančevo, firma za proizvodnju električnih sijalica iz Pančeva. Hrvatska kompanija koja se bavi telefonijom nosi ime Nikola Tesla Erikson. Naselje Nikola Tesla u opštini Niška banja. Fabrika elektronske opreme i radio lampi (elektronskih cevi) „Tesla” u Liptovskom Hradoku u republici Slovačkoj, osnovana za vreme Čehoslovačke. Teslino Naselje u Subotici, koje je mahom sagrađeno za radnike fabrike SEVER, Subotica, koja se bavi proizvodnjom električnih rotacionih mašina, baziranih na obrtnom polju. Prema podacima Srpskog DNK projekta Tesle pripadaju slovenskoj haplogrupi R1a-M458. To je zaključeno testiranjem muških srodnika Nikole Tesle.[68] Američki proizvođač hibridnih i električnih kamiona i kamioneta nosi naziv po Teslinom imenu Nikola Motor Company. Tesla kao književna inspiracija Lik, delo i život Nikole Tesle decenijama predstavljaju inspiraciju mnogim piscima, pa su tako proteklih decenija nastala mnoga književna dela sa Teslom kao jednim od likova, ponekad i glavnim. Neki od njih su: Prestiž Kristofera Prista iz 1951. godine, koji je kod nas objavljen 2006. godine. Prema ovom romanu takođe je 2006. snimljen i istoimeni film.[69] Vladimir Pištalo objavio je 2006. godine roman Tesla, mladost,[70] a 2008. nastavak Tesla, portret među maskama,[71] za koji je iste godine dobio NIN-ovu nagradu. Goran Skrobonja objavio je 2010. godine fantastični roman Čovek koji je ubio Teslu ili dnevnik apsinta i krvi,[72] da bi već 2013. usledio i nastavak, Sva Teslina deca.[73] Pisma Nikole Tesle Dva pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu, koja su upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku, se nalaze u stalnoj postavci Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.[74] U ovim pismima se govori o porušenom zdravstvenom stanju Mihajla Pupina i Teslinoj želji da ga poseti u bolnici. Pisma ukazuju na dobar odnos Nikole Tesle i Mihajla Pupina, uprkos brojnim nagađanjima o njihovom sukobu.[75][76] U pismu iz 1921. godine, sačuvanom u Kongresnoj biblioteci, Tesla je prijatelju Amerikancu obrazložio svoje poreklo i nacionalnu pripadnost.[77] Foto-galerija Teslino poreklo Istina o Nikoli Tesli Detinjstvo

Polovne knjige, korice blago pohabane, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: BIGZ - Beograd, Jedinstvo - Priština, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 21 cm. 770 str. Poezija i proza za decu i omladinu 1-4 - Pradevojčica - Vrt detinjstva - Ako je verovati mojoj baki - Kratkovečna i druge bajke Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 - Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Beograd,1953. tvrd povez, 47 strana ultra retko u dobrom stanju Ništa ne označava bolje sećanje od knjige, voljene knjige. Jednu od najdražih knjiga koje sam imala dala sam, zajedno sa drugim dečijim knjigama, putujućoj biblioteci za romsku decu: dala sam je i zato što se savršeno sećam svake stranice, ilustracije, dodira knjige – njeno prisustvo mi više nije potrebno. U tu, tako lepu, pametnu i zabavnu knjigu, mogao bi se još neko zaljubiti. Uostalom, imaju je tako reći sve javne biblioteke u Srbiji i u Sloveniji. Izašla je veoma davne 1954, i nije ni do danas izgubila svoju svežinu i duhovitost. U knijzi su pričice o životinjama, pesmice, i sjajne ilustracije Fransoaz Estaši, koja je inače četrdesetih i pedesetih godina slikala za velike modne kreatore u Parizu. Od svih priča mi je najdraža ona o problemima crnih i belih mačaka: konačno rešenje je zajednički noćni rusvaj u podrumu, gde zbog ugljene prašine sve mačke postanu sive. Tako mačke ostvaruju svoju jednakost bez učešća drugih, kada hoće i koliko hoće. Priča “Noću su sve mačke sive” mi je bila najdraža. No iza knjige se krije i priča za odrasle, koju ne bismo smeli zaboraviti, jer ima još mnogo više smisla danas u novoj, drugačijoj i ne mnogo srećnoj Evropi. Klod Avlin je bilo književno ime Jevgenija Avcina, maloga ruskoga Jevrejina koji je rođen 1901. u Francuskoj. Porodica je dobila državljanstvo kada je on imao četiri godine. Dečko je bio nežnoga zdravlja, tako da nije završio školu, ali je bio dovoljno hrabar da se u prvome svetskome ratu prijavi za bolničara. U tim godinama počinje jedna sasvim neverovatna karijera, jedan život obeležen radoznalošću, spremnošću da se uvek počne nešto novo, bez straha, bez licemerja, posvećen drugima i prijateljstvu mnogo više nego radu na sebi i za sebe. Klod Avlin je počeo kao izdavač, nastavio kao pesnik, biograf-učenik Anatola Fransa, romanopisac, esejista, slikar, filmofil i filmski kritičar, autor kriminalnih romana, književnosti za decu, kolekcionar i crtač (flomasterom, u poznim godinama), autor koji je ogromno mnogo radio za radio, pisao scenarije za film. U tome što je radio često je bio zaboravljeni uzor: njegov roman Zatvorenik poslužio je Alberu Kamiju da napiše svoje remek-delo Stranac. Njegov roman Mačje oko smatra se klasikom kriminalnog romana u Francuskoj. Bio je zadnji model kiparu Zadkinu. Njegova pesma Portret ptice koje nema prevedena je na 55 jezika. Autor je zamolio svoje prijatelje slikare da naprave portret ptice: preko stotinu radova je dobio u deceniji pedesete-šezdesete, još osamdesetak u deceniji posle. Dela su više puta izlagana, kolekciju je Avlin poklonio nacionalnom Muzeju moderne umetnosti u Parizu. O čemu još? Spisak Avlinovih radova je beskonačan. Dvadesetih godina prošloga veka bio je zajedno u bolnici sa mladim filmskim stvaraocem. Posle njegove rane smrti, ustanovio je nagradu Žan Vigo, i brinuo se o njegovoj kćerki, kada je i žena umrla. Nagrada Žan Vigo je još i danas najprestižnija filmska nagrada u Francuskoj. Isto tako je učestvovao u ustanovljavanju filmske nagrade Luj Delik, nazvane po drugome francuskom filmskom stvaraocu koji je umro mlad. Avlin je docnije usvojio još jednoga dečka. Za vreme španskoga građanskoga rata odlazi na kongres za odbranu kulture u Valenciji i Madridu. Za vreme drugoga svetskog rata bio je u Pokretu otpora, preživeo je nekoliko gestapovskih upada, a posle rata se sa mnogima sa levice bacio na nove kulturne aktivnosti, osnivanje časopisa, kulturnih centara, i slično. Nikada nije bio član nijedne stranke, ali su njegove političke preference nervirale i desnicu i levicu. Posle jugoslovenskoga raskida sa Staljinom, bio je prvi koji se okrenuo izopšteničkoj državi, dok su ostali evropski levičari optuživali “titoiste”: on je bio prvi titoista na Zapadu. To nije bila deklarativna poza, jer je Avlin došao u Jugoslaviju. Tu je imao status kulturnog poluboga. No umesto patetike i velikih tema, Avlin se pre svega obraćao deci. U doba kada je lokalna cenzura tek počinjala da otvara vrata prema Zapadu i kada je ideološki sloj bio neophodan preko svakog umetničkoga dela, deca su, mogli bismo reći, bila privilegovana: ideologija je za mnoge bila suviše ozbiljna stvar da bi se nametala deci. Takva je upravo bila Avlinova književnost za decu, carstvo humora i fantazije. Svoj položaj zvezde u Jugoslaviji je Avlin skupo platio: njegove bolesti su se vratile, i izgubio je jedno oko. Njegov boravak u Jugoslaviji ostavio je duboke tragove: njegovi glavni romani i biografija Anatola Fransa su prevedeni na skoro sve jugoslovenske jezike. Krajem šezdesetih godina, izložba njegovih crteža stigla je do Ljubljane, Zagreba i Beograda. Kada je Avlin došao u Jugoslaviju, njegov gest je imao toliku snagu da nije morao ništa reći ni o sistemu ni o ideologiji: bio je protiv Staljina i njegovog terora, i to je bilo dovoljno. Vratio se u Francusku, dajući jasnu lekciju Staljinovim privrženicima, koji će konačno osvešćenje doživeti tek 1968, posle upada u Čehoslovačku – pa čak ni onda svi. Klod Avlin je dugo živeo – sve do 1992. Doživeo je pad berlinskoga zida i Evropsku zajednicu u formiranju. Začudo, ovaj protivnik svih totalitarizama i pravi evropski model radoznalosti i multikulturalizma još nije ustoličen kao evropska ikona. Njegovi autobiografski spisi nisu prevođeni u druge jezike, a morali bi biti na listi osnovne evropske literature. Za vreme jugoslovenskoga rata videli smo dosta zapadnih intelektualaca – a i istočnih – koji su, uvek uz osiguranu prisutnost kamera, zastupali zaraćenu stranu koja im je najviše odgovarala, a bogami i više strana jednu za drugom, gde je već izgledalo unosnije. Čak i najtupaviji izbor, koji predstavlja oduševljenje Petera Handkea za srpske ratne uspehe, otkriva jednostavnost i uspešnost recepta: lokalna slava, nagrade, publikacije, i u ovome slučaju, potoci rakije. U poređenju sa njima, Klod Avlin je svoj gest izveo diskretnije, elegantnije i neuporedivo toplije. Njemu sigurno objavljivanje i prisutnost u kulturi nisu bili problem. Uostalom, za razliku od mnogih, njegov rad je uvek bio posvećen drugima – vrednijim autorima, uzbudljivijim životima, onima koji se nisu stigli proslaviti, onima koji su prerano nestali, onima koji su nepravedno zaboravljeni. Prema svome delu je imao ironičan stav, slava mu nije bila potrebna. Teško bi i bilo zamisliti, u takvoj raznolikosti interesa i takvoj višestranosti talenata, šta uopšte slaviti. Upravo zato je teško zamisliti nešto “evropskije” od lika Kloda Avlina. Jugoslovenska epizoda u tome jedinstvenom životnom eksperimentu ima najveću težinu. Stoga bismo mogli reći, prelistavajući slovenski prevod O čemu još?, da u rukama držimo knjigu ranog i pravog Evropejca, na čijem se primeru, danas kao i tada, možemo pitati šta je to evropska kultura, ili bar šta bi mogla biti. I mogućni ključ za odgovor nalazi se u svim javnim bibliotekama, na odeljenju dečijih knjiga – sem jedne stvari: Avlin je mogao da se izdržava radeći samo ono što je voleo. Možda je trenutak da se Evropi postavi i takav zahtev?

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u dnu, nista strasno. Sve ostalo uredno! Sebični gen pripada malom broju literarnih dela koja imaju nesvakidašnju moć da promene svoje čitaoce. Nakon iščitavanja ove uzbudljive knjige bićete zadivljeni elegancijom pogleda na svet iz perspektive gena. Kada je Ričard Dokins 1976. godine objavio svoje prvo delo i naslovio ga Sebični gen, talasanju i polemikama u naučnoj i široj javnosti nije bilo kraja. Da li je moguće da geni koji umeju samo da prave sopstvene kopije, drugim rečima – `sebični` su, budu osnova za moralno, nesebično ili altruističko ponašanje koje je odlika ne samo ljudske vrste? Ukoliko se naša priroda može opisati genetikom, onda se to uklapa u širu sliku teorije evolucije, pa ni poreklo morala više ne moramo tražiti u natprirodnom Tvorcu koji je čoveka stvorio prema svom liku. Zapanjujuće je to da Dokins u godinama koje su sledile nije bio izložen samo napadima teologa. Mnogi naučnici takođe nisu mogli da prihvate ideje kojima je on bio privržen, razrađujući u svojoj knjizi teorijske postavke Edvarda Osborna Vilsona, tvorca sociobiologije. Dokins je postao i nepomirljivi protivnik ekstremnih levičara, jer po Marksu društvo ima ključnu ulogu u formiranju svesti pojedinca. Ričard Dokins je istrajno branio stanovište da koncept sebičnog gena nikako nije opravdanje za sebično i nemoralno ponašanje, već da civilizovani čovek ima tu privilegiju da se upozna i izbori sa `diktatom` vlastitih gena. Gradeći veličanstvenu intelektualnu građevinu sa izvanrednom snagom objašnjavanja, Dokins je uspeo da načela izložena u Sebičnom genu približi velikom broju ljudi. Život kakvim ga opisuje Ričard Dokins u svojoj prvoj knjizi, čudesan je i uzbudljiv, zasnovan na jednostavnim postulatima hemije i biologije koje sebični geni pretvaraju u naša htenja, težnje, instinkte, porive, strahove. To što najdublja i najsuptilnija osećanja imaju svoju biološku osnovu, ne čini ih manje vrednim. Ako su dobrota, požrtvovanje, vrlina, želja da pomognemo, utemeljeni u našim genima, ako se te osobine ili njihovi antipodi mogu objasniti na racionalan način, nauka je odnela još jednu pobedu, a radost saznanja je poklon koji nam Dokins nesebično daruje. Sebični gen se posle 30 godina ponovo pojavljuje na srpskom jeziku, u izdanju `Heliksa` (prevod Jelena Stakić). Sa dva potpuno nova poglavlja, novim predgovorom i napomenama, Sebični gen je pred novim generacijama čitalaca. Ova knjiga je nezaobilazna literatura za sve radoznale umove koji žele da proniknu u tanane niti najvećih filozofskih pitanja. Istina je ponekad tako očigledna i lepa. Klinton Ričard Dokins (engl. Clinton Richard Dawkins; Najrobi, 26. mart 1941) je britanski etolog, evolutivni biolog i naučno-popularni pisac. Profesor je na Oksfordskom univerzitetu i šef katedre za razumevanje nauke u javnosti. Dokins je poznati ateista, pokrovitelj britanskog Humanističkog Udruženja, pristalica pokreta Brajts i poznat je po svojoj kritici kreacionizma i inteligentnog dizajna. U svojoj knjizi 1986. godine, Slepi časovničar, tvrdi protiv časovničara u analogiji, argument za postojanje natprirodnog stvaraoca na osnovu složenosti živih organizama. Umesto toga, on opisuje evolucione procese kao analogne slepom časovničaru. Dokins je prvi put došao do izražaja sa svojim knjigom Sebičan gen (The Selfish Gene), kojom je popularizovao mišljenje gena u centru evolucije i uveo termin mem. Od tada je napisao nekoliko knjiga popularne nauke, i čini redovne televizijske i radio nastupa, uglavnom raspravlja o ovim temama. U svojoj knjizi 2006. Zabluda o Bogu (The God Delusion), Dokins tvrdi da je natprirodni tvorac gotovo sigurno ne postoji i da je religije- `fiksno pogrešno verovanje`. Od januara 2010. godine, verzija na engleskom jeziku je prodata u više od dva miliona primeraka i prevedena je na na 31 jezika, uključujući i srpski. Dokins je osnovao Ričard Dokins fondacija za nauku i razum, da bi promovisao učenje evolucije i da se suprotstave onima koji se zalažu za programe u učionici protiv evolucije. [1][2] Biografija Bil Mar i Dokins nakon Marovog govora Ričard Dokins rođen je u Najrobiju 1941. godine. Studirao je u Oksfordu, a nakon diplomiranja radio je na projektima Nika Tinbergena, koji je za svoj rad na području etiologije zajedno s Konradom Lorencom 1973. godine dobio Nobelovu nagradu. Krajem šezdesetih godina asistent je na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju. Godine 1970, vratio se u Oksford, a 1995. postao je redovni profesor na katedri za javno razumevanje nauke. Godine 1987, dobio je nagradu za literaturu Kraljevskog društva i nagradu Los Anđeles tajmsa za knjigu Slepi časovničar. Iste godine dobio je i nagradu za najbolji televizijski naučni program i scenario. Godine 1989, primio je srebrnu medalju Londonskog zoološkoga društva, 1990. nagradu Kraljevskoga društva Majkl Faradej, 1994. nagradu Nakajama za društvene nauke, a 1995. počasne doktorate univerziteta Sent Endruz i Kanbera. Godine 1997, postao je član kraljevskog društva za literaturu i dobio međunarodnu nagradu Kosmos. 2021. izjavio je da bi Katalin Kariko po njegovom mišljenju trebalo da dobije Nobelovu nagradu za svoj rad.

Tajne mog srca je knjiga i dnevnik. S jedne strane je knjiga, a ako okrenete poleđinu knjige pronaći ćete dnevnik. Na koricama ćete pronaći srce od šljokica, a ako pređete rukom nagore preko srca promenićete sliku. Tajne mog srca je knjiga i dnevnik u isto vreme. S jedne strane je knjiga koja sadrži stranice na kojima ćeš pisati šta te raduje, šta te muči, na čemu si zahvalna, koji su ti omiljeni hobiji, šta bi promenila u vezi s tvojom školom, šta bi ponela na pusto ostrvo, svoje liste želja i još mnogo toga... Tu su i razni testovi, kvizovi, kao i ideje za stvari koje možeš raditi kod kuće.Kada okreneš poleđinu knjige, u dnevnik možeš zapisati svoje dnevne i mesečne planove i obaveze, čemu se raduješ svakog meseca i šta si volela u prethodnom mesecu…

A természet tanösvényén - Vadvirágok A természet legszebb részét, a vadvirágok világát ismerheted meg e könyv segítségével. Sok érdekességet tudhatsz meg róluk, és megmutatjuk, hogyan azonosítsd be a látott virágokat. Fedezd fel, milyen hasznosak a vadvirágok az állatok és az emberek számára, és tanuld meg, hogyan lehet egyszerűen virágot préselni, ültetni, és még sok érdekes tevékenységet végezni! Kiadó: Mérték Oldalak száma: 80 str. Kötés: papír / puha kötés Súly: 200 gr ISBN 978-615-5113-11-6 Kiadás éve: 2011 На стази природе - Дивље цвеће Најлепши део природе, свет дивљег цвећа, можете упознати уз помоћ ове књиге. Можете научити много занимљивих чињеница о њима, а ми ћемо вам показати како да препознате цвеће које видите. Откријте предности пољског цвећа за животиње и људе и научите како да лако пресујете цвеће, посадите га и радите многе друге занимљиве активности!

U ovoj knjizi pronaći ćete životne priče četvorice umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Saznaćete sa kojim su izazovima morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama, otkrivajući nove načine samoizražavanja. Čitaćete o Mocartovoj neumornoj kreativnosti, Pikasovoj strasti, Van Gogovoj borbi sa bolešću i otkrićima Leonarda da Vinčija. Knjiga „Neverovatni umetnici" nudi vam pregršt zanimljivih informacija o životima četvorice značajnih umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Čitajte o tome kako su se Pablo Pikaso, Volfgang Amadeus Mocart, Leonardo da Vinči i Vinsent van Gog pripremali za svoj umetnički put i sa kojim su poteškoćama morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama i pronalazili nove načine samoizražavanja. Nikada ne odustajte od svojih snova i marljivo radite kako biste ih ostvarili – biće dragoceni savet koji će vam ova knjiga pružiti!

U ovoj knjizi pronaći ćete životne priče četvorice umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Saznaćete sa kojim su izazovima morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama, otkrivajući nove načine samoizražavanja. Čitaćete o Mocartovoj neumornoj kreativnosti, Pikasovoj strasti, Van Gogovoj borbi sa bolešću i otkrićima Leonarda da Vinčija. Knjiga „Neverovatni umetnici" nudi vam pregršt zanimljivih informacija o životima četvorice značajnih umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Čitajte o tome kako su se Pablo Pikaso, Volfgang Amadeus Mocart, Leonardo da Vinči i Vinsent van Gog pripremali za svoj umetnički put i sa kojim su poteškoćama morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama i pronalazili nove načine samoizražavanja. Nikada ne odustajte od svojih snova i marljivo radite kako biste ih ostvarili – biće dragoceni savet koji će vam ova knjiga pružiti!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milutin Milanković (Dalj, 28. maj 1879 — Beograd, 12. decembar 1958) bio je srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, kao i popularizator nauke i fizičar. Vanredni profesor primenjene matematike bio je od 1909. do 1920. godine (osim 1914—1918), dok je kao redovni profesor nebeske mehanike radio od 1920. do 1955. (osim 1941—1945) na Univerzitetu u Beogradu. Bio je dekan Filozofskog fakulteta školske 1926/27, pionir u raketnom inženjerstvu, potpredsednik SANU u tri mandata počev od 1948, direktor Astronomske opservatorije u Beogradu od 1948. do 1951, član i reosnivač Komisije 7 za nebesku mehaniku Međunarodne astronomske unije od 1948. do 1953. itd. Milanković je dao dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje” koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje Zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama njenog položaja u odnosu na Sunce; danas poznato kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti Zemlje, kao i klimatske promene na Zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti. Milutin Milanković je osnovao planetarnu klimatologiju izračunavanjem temperaturskih uslova u gornjim slojevima Zemljine atmosfere, kao i temperaturske uslove na planetama unutrašnjeg Sunčevog sistema (Merkuru, Veneri i Marsu), te Zemljinom prirodnom satelitu — Mesecu. Pored toga, Milanković se u geofizici smatra koautorom teorije tektonskih ploča, i to sa svojim radom Pomeranje Zemljinih obrtnih polova. Milanković je kao autor ili koautor registrovao osam patenata, koje je u periodu 1905—1933. podnosio u različitim državama. Tokom profesorske karijere ostao je veran svom prvom životnom pozivu — građevinarstvu, pa je radio kao konstruktor, statičar i supervizor na celom nizu građevinskih objekata od armiranog betona širom Jugoslavije. Tako je i većina patenata vezana za ovu oblast. Detinjstvo Rodna kuća Milutina Milankovića u Dalju Milutin Milanković je rođen u selu Dalj, na desnoj obali Dunava, u Austrougarskom carstvu. Milutin i njegova sestra bliznakinja Milena, bili su najstariji od sedmoro dece.[1] Njihov otac Milan bio je imućan zemljoradnik i trgovac kao i lokalni političar, ali je umro mlad — kada je Milutinu bilo svega 8 godina.[2] Milankovići su bila stara i ugledna porodica u kojoj je i ranije bilo znamenitih ličnosti. Među njima, Milutin je u svojim Uspomenama (autobiografija) posebno govorio o Urošu Milankoviću (1780—1849), lokalnom prosvetitelju, prirodnom filozofu i realisti koji se borio protiv sujevernih stavova seljaka i konzervativnih lokalnih plemića, te imao zapažene rasprave na nemačkom i srpskom jeziku objavljene u delima Organizam sveta, Organizam vasione, Prosveta čoveka, Zastava slobode i pravde i Ogledalo istine. Umro je 1849. godine za vreme građanskog rata u Austrijskom carstvu. Milutinova trojica braće umrla su od tuberkuloze još kao deca. Nakon očeve smrti, majka Jelisaveta (devojačko Maučević), baka i ujak Vasilije Vasa Maučević, tada su se starali o deci. Međutim, staranje o Milutinu je preuzeo — u najvećoj meri — njegov ujak Vasa, koji ga je tokom većeg dela života pomagao i savetovao.[3] Obrazovanje Osnovna škola Zbog osetljivog zdravlja, Milutin je stekao osnovno obrazovanje kod kuće, učeći od guvernanti i privatnih učitelja.[3] U desetoj godini (početkom oktobra 1889), preselio se u obližnji Osijek kod drugog ujaka, Paje Maučevića, gde je po prvi put pošao u javnu školu. Srednja škola Dvanaestogodišnji Milutin Milanković u đačkim danima (cca 1890. godine) U Milutinovo vreme postojale su dve vrste gimnazija: klasična i realna gimnazija. Realna gimnazija je pripremala učenike za studije tehnike i poljoprivrede, pa je tako Milutin 1889. godine započeo svoje srednjoškolsko obrazovanje u Realnoj gimnaziji u Osijeku.[4] Kada je krenuo u javnu školu, uvideo je nedostatke koje je imalo njegovo dotadašnje privatno obrazovanje. Ostala deca su bila bolja od njega u čitanju, pisanju i računanju. Međutim, Milutin je ubrzo sustigao vršnjake i postao najbolji učenik. Svedočanstvo o završenoj realnoj gimnaziji dobio je 29. maja 1896. godine. Posle završetka gimnazije i položenog maturskog ispita, Milanković je sa grupom maturanata otputovao na đački izlet u Srbiju. Tada je pored Beograda posetio i druga mesta širom Srbije, a jedan deo puta od Kragujevca do Stalaća prešao je pešice.[5] Studije Milutin se dugo premišljao šta da upiše u Beču. Presudan uticaj je imao njegov profesor matematike na osječkoj realci, Vladimir Verićak.[6] U početku je želeo da studira elektrotehniku, ali tog odseka na Visokoj tehničkoj školi u Beču nije bilo. Zato se na nagovor profesora Verićaka Milutin na kraju opredelio za studiranje građevine.[7] Oktobra 1896. godine, u 17. godini, Milutin odlazi na studije u Beč koje uspešno završava 1902. godine, s najboljim ocenama. Milutin je kasnije o svojim studijama u Uspomenama napisao: „Profesor Emanuel Čuber nas je učio matematici... Svaka njegova rečenica bila je majstorsko delo stroge logike, bez ijedne suvišne reči, bez ijedne omaške.”[8] Nakon odsluženog obaveznog vojnog roka, Milutin pozajmljuje novac od ujaka Vase kako bi nastavio školovanje na doktorskim studijama. On se tada usmerio na rešavanje jednog veoma složenog i tada aktuelnog pitanja iz domena primene statičkih metoda na konstrukciji modularnih armiranobetonskih mostova.[9] Doktorski ispit Milanković je položio u 25. godini, 12. decembra 1904. na Visokoj tehničkoj školi u Beču, i to raspravom pod nazivom Teorija linija pritiska (nem. Beitrag zur Theorie der Druck-kurven).[10] Doktorat je položio pred komisijom u kojoj su bila četiri člana: Johan Brik (predsednik komisije), Ludvig fon Tetmajer (rektor), Jozef Finger (profesor racionalne mehanike) i Emanuel Čuber.[11] Srednje doba Građevinski inženjer Milutin Milanković kao student u Beču Početkom 1905. godine, na osnovu preporuke, Milanković je primljen u poznatu bečku građevinsku firmu barona Adolfa Pitela, gde je ubrzo zauzeo jedno od glavnih mesta u konstruktivnom birou.[12] Milankovićevo radno mesto se sastojalo u obavljanju najsloženijih proračuna statičke prirode kada je trebalo konstruisati nove objekte od armiranog betona. U to vreme, armirani beton bio je relativno nov građevinski materijal koji se počeo naglo koristiti u svim oblastima građevine. Milanković je jedan od prvih stručnjaka koji je u građevinarstvo uveo matematičko modelovanje, napustivši dotadašnji geometrijski (grafički) metod projektovanja. Nakon manje od godinu dana po zaposlenju, Milanković se našao pred problemom projektovanja velikog magacina i fabričke hale od armiranog betona. Složenost tih projekata sastojala se u tome što nisu postojale matematičke formule na osnovu kojih bi se mogle odrediti dimenzije armaturnih greda i nosećih ploča. Tada je Milanković, uveren u svoju doktorsku tezu odnosno u validnost opšte teorije elastičnosti, strpljivo radio na proračunavanju koje će objaviti u stručnom časopisu i patentirati pod nazivom Prilog teoriji armiranobetonskih nosača. Drugi rad na istu temu a na osnovu novih rezultata objavio je 1906. godine. Rezultat je bio posebno vidljiv na projektu armiranobetonskog akvedukta za hidrocentralu u Sebešu, u Erdelju, koji je uradio na početku svoje inženjerske karijere. Tokom pet godina koliko je proveo u bečkom preduzeću, Milanković je osim sebeškog akvedukta radio na sledećim objektima: projektovao je akvedukt u Semeringu i Pitenu, mostove u Kranju, Banhildi i Išli, zatim beogradske kanalizacije, te Krupovu fabriku metala u Berdorfu. Ostvario je šest odobrenih i štampanih patenata od velikog teorijskog i praktičnog značaja čime je stekao slavu istaknutog izumitelja, kao i finansijsku dobit. Milanković je radio kao građevinski inženjer u Beču sve do 1. oktobra 1909. godine, kada je prihvatio poziv za vanrednog profesora Beogradskog univerziteta — na Katedri primenjene matematike, u sklopu koje su bile racionalna i nebeska mehanika, kao i teorijska fizika.[13] Iako je imao veoma značajne radove koji su se ticali armiranog betona, mladi Milanković je ipak bio odlučio da se posveti fundamentalnim istraživanjima. 1910. godine postao je državljanin Kraljevine Srbije. Milankovićeva plata vanrednog profesora bila je deset puta manja od one koju je imao kao inženjer u Beču; stoga je nastavio da honorarno radi statičke proračune u građevinarstvu i kada se preselio u Srbiju. Milanković je prihvatio poziv svog školskog druga sa bečke Tehnike i vlasnika građevinske firme Petra Putnika da od armiranog betona izradi projekat mostova u rasponu od 30 m na stenovitim obalama na budućoj trasi pruge Niš—Knjaževac, u dolini Timoka. Milanković, kome se ova ideja veoma dopala, brzo je izradio statički proračun za sve mostove, a upravo njegovo rešenje bilo je glavni razlog da Srpske državne železnice — SDŽ dodele posao preduzeću Petra Putnika, koji je ubrzo započeo radove (1912. godine). Kao rezervni oficir, učestvovao je u Balkanskim ratovima. Bio je na dužnosti referenta za stranu korespondenciju u Štabu Dunavske divizije prvog poziva, a potom u Presbirou Vrhovne komande.[14] Osunčavanje planeta Kapetan-Mišino zdanje (levo) iz 1938. (u to doba, Filozofski fakultet, danas Rektorat BU; u zgradi pored bio je smešten „Novi univerzitet”, danas Filološki fakultet), u kome je profesor Milanković od 1909. do 1955. imao radni kabinet Milanković se od 1911. godine počeo zanimati za klimatologiju. Proučavajući naučne radove savremenog klimatologa Julijusa fon Hana, Milanković je uočio značajno pitanje koje će postati jedno od glavnih oblasti njegovog naučnog istraživanja: misterija ledenog doba. Ideju o mogućem uticaju astronomskih faktora na klimatske promene prvi put je u obzir uzeo astronom Džon Heršel (1792—1871); kasnije, ideju je utemeljio geolog Lujs Agaši (1807—1873). Uporedo s tim, bilo je još nekoliko pokušaja da se objasne klimatske promene uzrokovane astronomskim silama (najznačajnija od njih je teorija koju je postavio Džejms Krol 1870-ih).[15][16] Milanković je takođe proučavao radove Žozefa Ademara i Džejmsa Krola, čije su pionirske teorije o astronomskom poreklu ledenog doba zvanično odbačene od njihovih savremenika. U to doba, klimatolozi i geolozi imali su preovlađujući stav da ledeno doba nastaje pod uticajem okeana-vulkana. Iako su imali pouzdane geološke podatke o prostiranju glacijacije na Alpima, klimatolozi i geolozi ipak nisu mogli da otkriju osnovne uzroke, pogotovo zbog toga što su promenljive vrednosti osunčavanja na Zemlji tokom prethodnih doba bile van domašaja ovih nauka.[17] Međutim, Milanković je odlučio da prati njihov put i pokuša ispravno da izračuna magnitude takvih promena. On je tražio rešenje ovog složenog problema u oblasti sferne geometrije, nebeske mehanike i teorijske fizike. Počeo je da radi na proučavanjima 1912. godine, i to nakon što je uočio da je: „... meteorologija ništa drugo nego prikupljanje brojnih empirijskih nalaza, većinom numeričkih podataka sa korišćenjem fizike u tragovima da se one objasne... Napredna matematika nema ulogu u ovoj nauci...” Njegov prvi rad egzaktno opisuje sadašnju klimu na Zemlji i kako Sunčevi zraci određuju temperaturu na površini Zemlje nakon prolaska kroz atmosferu. Prvi rad na ovu temu štampao je pod nazivom Prilog teoriji matematske klime u Beogradu, 5. aprila 1912. godine.[18] Njegov sledeći rad na istu temu objavljen je pod nazivom O rasporedu sunčeve radijacije na površini Zemlje, 5. juna 1913. godine.[19] Ispravno je izračunao intenzitet osunčavanja i unapredio matematičku teoriju opisujući klimatske zone, odnosno izvršio je proračun osunčavanja za pojedine uporednike od polutara (0°) do Zemljinih obrtnih polova (90°).[20] Njegov glavni cilj je bila izgradnja jedne integralne matematičke teorije koja će povezati toplotne uslove na planetama s njihovim kretanjem oko Sunca. Milanković je o tome napisao: „... takva teorija će biti sposobna da nas odvede više od samog direktnog posmatranja, ne samo u vasioni, već i u vremenu... Biće moguće rekonstruisati Zemljinu klimu i njeno predviđanje, ali daće nam i prve pouzdane podatke o klimatskim uslovima na drugim planetama.” Nakon toga, počeo je da traži matematički model kosmičkog mehanizma kako bi objasnio Zemljinu klimatsku i geološku prošlost. Objavio je rad na tu temu 1914. godine, pod nazivom O pitanju astronomskih teorija ledenih doba. Međutim, kosmički mehanizam nije bio lak problem i Milankoviću će trebati više od dve decenije za usavršavanje ove teorije. U isto vreme izbila je Julska kriza između Austrougarske i Srbije, koja će dovesti do Velikog rata. Milanković se 14. juna 1914. godine oženio sa Hristinom Topuzović, rodom iz Šapca, nakon čega odlaze na svadbeno putovanje u njegovo rodno selo Dalj. Kako je u to vreme bio državljanin Srbije sa kojom je Austrougarska u ratnom stanju, Milanković je uhapšen. Zatvoren je u jednu staru žandarmerijsku kasarnu, a potom prebačen u logor Nežider na Balatonskom jezeru. Opisao je svoj prvi dan u zatvoru sledećim rečima: „ Iza mene su se zatvorila teška gvozdena vrata... Sedoh na krevet, obazrah se oko sebe i počeh da mislim o svom novom društvenom položaju... U mom ručnom koferu koji sam poneo sa sobom nalazili su se moji već štampani ili tek započeti radovi o mome kosmičkom problemu; tu je bilo i čiste hartije. Počeh da prelistavam te spise, uzeh u ruke svoje verno pero, stadoh da pišem i računam... Posle ponoći se obazrah po sobici, zapitah se de se nalazim. Izgledala mi je kao prenoćište na mome putovanju po vasioni. ” Tabela srednjih godišnjih temperatura Marsa objavljena u Milankovićevom delu Ispitivanje planete Mars 1916. godine; ova tabela je kasnije, 1920. godine, publikovana za svetsku naučnu javnost u Parizu; ovim radom, Milanković je teorijskim putem ukazao na izuzetno surove klimatske prilike koje onemogućavaju postojanje vode u tečnom stanju na ovoj planeti Njegova supruga Hristina je otišla u Beč kako bi razgovarala sa Emanuelom Čuberom, koji je bio njegov mentor i dobar prijatelj. Koristeći društvene veze, profesor Čuber je izdejstvovao Milankovićevo oslobađanje iz logora i dozvolu da Milanković zarobljeništvo provede u Budimpešti s pravom na rad. Nakon šest meseci provedenih u logoru, Milanković je decembra 1914. godine stigao u Budimpeštu, gde je bio u obavezi da se javlja u policijsku stanicu jednom nedeljno. Ubrzo nakon dolaska, Milanković se sreo sa direktorom biblioteke Mađarske akademije nauke, Kolomanom fon Silijem, koji je kao matematičar oberučke prihvatio Milankovića i omogućio mu da nesmetano radi kako u biblioteci tako i u Centralnom meteorološkom institutu. Milanković je proveo u Budimpešti četiri godine, skoro ceo rat. Nastavio je veoma studiozno raditi na teoriji klima. Koristeći matematički metod radio je na proučavanju sadašnjih klima planeta unutrašnjeg Sunčevog sistema. 1916. godine objavio je rad pod nazivom Ispitivanje klime planete Mars.[21][22] Milanković je izračunao da je prosečna temperatura u donjim slojevima Marsove atmosfere −45 °C (−49 °F) i prosečna temperatura tla −17 °C (1 °F). Takođe je zaključio sledeće: „Ova velika razlika između temperature tla i donjeg sloja atmosfere nije neočekivana. Velika prozirnost Marsove atmosfere za Sunčeve zrake čini da je Marsova klima veoma slična visinskoj klimi naše Zemlje, koja se takođe odlikuje visokom temperaturama tla, a niskim temperaturama vazduha.” Danas se pouzdano zna da je prosečna temperatura tla −55 °C (−67 °F),[23] ali da se temperature tla i vazduha generalno razlikuju.[24] U svakom slučaju, Milanković je teorijski dokazao da Mars ima veoma ekstremnu klimu.[25] Pored razmatranja Marsa, Milutin Milanković se bavio i klimatskim uslovima koji vladaju na Merkuru i na Veneri. Posebno su značajni proračuni temperaturnih uslova na Mesecu. Milanković je znao da jedan dan na Mesecu traje 15 zemaljskih dana, te da toliko iznosi i dužina noći. Potom je izračunao da temperatura tla na dnevnoj strani Meseca u podne dostiže +100,5 °C. Takođe, izračunao je da temperatura tokom ranog jutra na Mesecu — tačnije, pre pojave Sunca nad horizontom — iznosi −58 °C. Danas se pouzdano zna da dnevna temperatura na Mesečevoj površini dostiže +108 °C, a noćna pada i do −153 °C. U Pešti se 1915. godine rodio Milutinov sin Vasilije (1915—2003), koji je umro u Australiji i od koga Milanković ima dvoje unuka i praunuke.[26] Nakon rata, Milanković se sa porodicom vratio u Beograd, 19. marta 1919. godine. Nastavio je karijeru na Univerzitetu; izabran je za redovnog profesora nebeske mehanike na Filozofskom fakultetu, a Ukaz o postavljenju potpisan je 29. septembra 1919. godine. Milanković je od 1912. do 1917. godine objavio sedam naučnih radova o matematičkoj teoriji klime, kako za Zemlju tako i za druge planete. Formulisao je precizan numerički klimatološki model s kapacitetom za rekonstrukciju prošlosti kao i za predviđanje budućnosti, te je ustanovio astronomsku teoriju klime kao generalnu matematičku teoriju osunčavanja. Kada su najvažniji problemi u teoriji bili rešeni i osnove za budući rad postavljene, Milanković je završio knjigu koja je 1920. godine objavljena u Parizu na francuskom jeziku, pod nazivom Matematička teorija toplotnog fenomena uzrokovana sunčevim zračenjem (franc. Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire). Ubrzo nakon objavljivanja, meteorolozi su ovaj rad prepoznali kao značajan doprinos proučavanju sadašnjih klimatskih uslova. Egzaktni radovi Levisa Frija Ričardsona iz 1922. godine, kao i Vilhelma Bjerknesa iz 1924. godine, predstavljaju temelj i pionirske radove iz kojih će se razviti savremena numerička prognoza vremena. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka Milanković je izabran 1920. godine. O brzini svetlosti Milanković je objavio dva rada o relativnosti. Prvi rad „O teoriji Majkelsonovog eksperimenta` publikovao je 1912. godine. Radio je istraživanja o ovoj teoriji i 1924. godine. U stvari, njegovi radovi bili su o specijalnoj teoriji relativnosti i oba rada na temu Majkelsonovog eksperimenta (sada poznatom kao Majkelson—Morlijev eksperiment) koji je dao snažan dokaz protiv teorije etra. U svetlu Majkelsonovog eksperimenta diskutovao je o validnosti drugog postulata Specijalne teorije relativnosti, da je brzina svetlosti ista u svim referentnim sistemima.[27] Do svoje smrti, ostao je ubeđen da brzina svetlosti u kosmičkim prostorima ne može biti konstantna.[28] Zanimljivo da se na prelazu iz 20. u 21. vek u nauci sve više navodi pojam varijabilna (promenljiva) brzina svetlosti.[29] Revizija julijanskog kalendara Milutin Milanković je 1923. godine predložio reformu julijanskog kalendara. Suština njegovog predloga je da su prestupne sve godine deljive sa 4, ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 900 daju ostatak ili 200 ili 600 (2000, 2400, 2900, 3300, 3800... su sekularne ali ipak prestupne). Prema gregorijanskom kalendaru, prestupne godine su sve one koje su deljive sa 4 ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 400 daju ostatak 0 (400, 800, 1200, 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, 3600, 4000... su sekularne ali ipak prestupne). U maju 1923. godine, Pravoslavna crkva je u načelu prihvatila kalendar;[30][31] uklonjena je razlika od 13 dana (1—13. oktobar 1923) nastala od Nikejskog sabora do 20. veka, a takođe brojne crkve su usvojile izmenjeni algoritam prestupnih godina. Datumi Uskrsa i srodnih praznika i dalje bi se obračunavali po obrascu julijanskog kalendara. U to vreme, Milanković je izražavao sumnju da period obrtanja Zemlje možda nije konstantan; međutim, ovo je bilo nemoguće dokazati i potvrditi sve do pojave kvarcnih i atomskih časovnika.[32] Varijacije u periodu obrtanja Zemlje su glavni uzrok netačnosti kako gregorijanskog tako i revidiranog julijanskog (Milankovićevog) kalendara kada se posmatraju ogromni vremenski rasponi....

Znate li kako su nastale kuće, automobili, internet, video-igrice, a kako novac? Ova knjiga namenjena je svim mališanima koji uživaju u istraživanju sveta koji ih okružuje. Na jednostavan i jasan način prikazano je kako su nastale stvari koje svakodnevno koristimo. U domu u kom živite zasigurno koristite uređaje na električnu energiju. Koristite računar, igrate svoje omiljene video-igrice ili pak pretražujete internet. Možda je u vašoj garaži parkiran automobil, a za kupovinu ovih stvari potreban vam je novac. Sa svim ovim stvarima se svakodnevno srećemo, ali da li ste se ikada zapitali kako su nastale? Da li znate kako se pojavila potreba za njima i kako su se dalje razvijale? Znate li otkud toliko zanimljivih informacija na internetu? Možete li da pretpostavite koliko ljudi je radilo na izgradnji doma u kom živite? Ova knjiga pruža odgovore na ova i mnoga druga pitanja o svakodnevnim stvarima koje nas okružuju.

Znate li kako su nastale kuće, automobili, internet, video-igrice, a kako novac? Ova knjiga namenjena je svim mališanima koji uživaju u istraživanju sveta koji ih okružuje. Na jednostavan i jasan način prikazano je kako su nastale stvari koje svakodnevno koristimo. U domu u kom živite zasigurno koristite uređaje na električnu energiju. Koristite računar, igrate svoje omiljene video-igrice ili pak pretražujete internet. Možda je u vašoj garaži parkiran automobil, a za kupovinu ovih stvari potreban vam je novac. Sa svim ovim stvarima se svakodnevno srećemo, ali da li ste se ikada zapitali kako su nastale? Da li znate kako se pojavila potreba za njima i kako su se dalje razvijale? Znate li otkud toliko zanimljivih informacija na internetu? Možete li da pretpostavite koliko ljudi je radilo na izgradnji doma u kom živite? Ova knjiga pruža odgovore na ova i mnoga druga pitanja o svakodnevnim stvarima koje nas okružuju.

U ovoj knjizi pronaći ćete životne priče četvorice umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Saznaćete sa kojim su izazovima morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama, otkrivajući nove načine samoizražavanja. Čitaćete o Mocartovoj neumornoj kreativnosti, Pikasovoj strasti, Van Gogovoj borbi sa bolešću i otkrićima Leonarda da Vinčija. Knjiga „Neverovatni umetnici" nudi vam pregršt zanimljivih informacija o životima četvorice značajnih umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Čitajte o tome kako su se Pablo Pikaso, Volfgang Amadeus Mocart, Leonardo da Vinči i Vinsent van Gog pripremali za svoj umetnički put i sa kojim su poteškoćama morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama i pronalazili nove načine samoizražavanja. Nikada ne odustajte od svojih snova i marljivo radite kako biste ih ostvarili – biće dragoceni savet koji će vam ova knjiga pružiti! Povez knjige : tvrd Strana : 160 Format knjige : 233x277x19 mm Pismo : ćirilica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Ordan Petlevski Miroslav „Mika” Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Antićevo delo Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[4] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[5] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[6] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[7] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Astronomska teorija klimatskih promena i druge rasprave Milutin Milanković Milutin Milanković( Dalj 1879-1958., Beograd), uz Nikolu Teslu, svakako najznačajniji srpski naučnik, dao je dva fundamentalna doprinosa svetskoj nauci. Prvi je „Kanon osunčavanja zemlje“, koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. To je ujedno i jedan od šest tomova ovog dragocenog izdanja Milankovićevih Izabranih dela. Drugi doprinos svetskoj nauci ovog našeg naučnika je njegovo teorijsko objašnjenje zemljinih dugotrajnih klimatskih promena koje je posledica astronomskih promena položaja Zemlje u odnosu na Sunce. Danas se oni i kod nas i u svetu nazivaju Milankovićevi ciklusi Time su objašnjene pojave ledenih doba u prošlosti, ali i klimatske promene koje se mogu očekivati u budućnosti. On je takođe osnovao planetarnu klimatologiju, a svojim delom „Pomeranjem zemljinih polova rotacije“, u oblasti geofizike, smatra se ko-autorom teorije tektonskih ploča. Milutin Milanković je bio matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, redovni profesor nebeske mehanike na Univerzitetu u Beogradu, pionir raketnog inženjerstva, potpredsednik SANU u tri mandata, direktor beogradske Astronomske opservatorije, izuzetan popularizator nauke. U njegovu čast, po jedan krater na Mesecu, kao i na Marsu nose ime Milutina Milankovića. Njegovo ime nosi i i jedan asteroid. Evropsko geofizičko društvo od 1993. godine kao posebno svoje priznanje dodeljuje medalju koja takođe nosi ime Milutina Milankovića. Ovo Zavodovo izdanje Izabranih dela predstavlja izuzetnu priliku da se naša javnost upozna sa velikim delom jednog od najznačajnijih Srba svih vremena Milutin Milanković (Dalj, 28. maj 1879 — Beograd, 12. decembar 1958) bio je srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, kao i popularizator nauke i fizičar. Vanredni profesor primenjene matematike bio je od 1909. do 1920. godine (osim 1914—1918), dok je kao redovni profesor nebeske mehanike radio od 1920. do 1955. (osim 1941—1945) na Univerzitetu u Beogradu. Bio je dekan Filozofskog fakulteta školske 1926/27, pionir u raketnom inženjerstvu, potpredsednik SANU u tri mandata počev od 1948, direktor Astronomske opservatorije u Beogradu od 1948. do 1951, član i reosnivač Komisije 7 za nebesku mehaniku Međunarodne astronomske unije od 1948. do 1953. itd. Milanković je dao dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje” koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje Zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama njenog položaja u odnosu na Sunce; danas poznato kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti Zemlje, kao i klimatske promene na Zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti. Milutin Milanković je osnovao planetarnu klimatologiju izračunavanjem temperaturskih uslova u gornjim slojevima Zemljine atmosfere, kao i temperaturske uslove na planetama unutrašnjeg Sunčevog sistema (Merkuru, Veneri i Marsu), te Zemljinom prirodnom satelitu — Mesecu. Pored toga, Milanković se u geofizici smatra koautorom teorije tektonskih ploča, i to sa svojim radom Pomeranje Zemljinih obrtnih polova. Milanković je kao autor ili koautor registrovao osam patenata, koje je u periodu 1905—1933. podnosio u različitim državama. Tokom profesorske karijere ostao je veran svom prvom životnom pozivu — građevinarstvu, pa je radio kao konstruktor, statičar i supervizor na celom nizu građevinskih objekata od armiranog betona širom Jugoslavije. Tako je i većina patenata vezana za ovu oblast. Detinjstvo Rodna kuća Milutina Milankovića u Dalju Milutin Milanković je rođen u selu Dalj, na desnoj obali Dunava, u Austrougarskom carstvu. Milutin i njegova sestra bliznakinja Milena, bili su najstariji od sedmoro dece.[1] Njihov otac Milan bio je imućan zemljoradnik i trgovac kao i lokalni političar, ali je umro mlad — kada je Milutinu bilo svega 8 godina.[2] Milankovići su bila stara i ugledna porodica u kojoj je i ranije bilo znamenitih ličnosti. Među njima, Milutin je u svojim Uspomenama (autobiografija) posebno govorio o Urošu Milankoviću (1780—1849), lokalnom prosvetitelju, prirodnom filozofu i realisti koji se borio protiv sujevernih stavova seljaka i konzervativnih lokalnih plemića, te imao zapažene rasprave na nemačkom i srpskom jeziku objavljene u delima Organizam sveta, Organizam vasione, Prosveta čoveka, Zastava slobode i pravde i Ogledalo istine. Umro je 1849. godine za vreme građanskog rata u Austrijskom carstvu. Milutinova trojica braće umrla su od tuberkuloze još kao deca. Nakon očeve smrti, majka Jelisaveta (devojačko Maučević), baka i ujak Vasilije Vasa Maučević, tada su se starali o deci. Međutim, staranje o Milutinu je preuzeo — u najvećoj meri — njegov ujak Vasa, koji ga je tokom većeg dela života pomagao i savetovao.[3] Obrazovanje Osnovna škola Zbog osetljivog zdravlja, Milutin je stekao osnovno obrazovanje kod kuće, učeći od guvernanti i privatnih učitelja.[3] U desetoj godini (početkom oktobra 1889), preselio se u obližnji Osijek kod drugog ujaka, Paje Maučevića, gde je po prvi put pošao u javnu školu. Srednja škola Dvanaestogodišnji Milutin Milanković u đačkim danima (cca 1890. godine) U Milutinovo vreme postojale su dve vrste gimnazija: klasična i realna gimnazija. Realna gimnazija je pripremala učenike za studije tehnike i poljoprivrede, pa je tako Milutin 1889. godine započeo svoje srednjoškolsko obrazovanje u Realnoj gimnaziji u Osijeku.[4] Kada je krenuo u javnu školu, uvideo je nedostatke koje je imalo njegovo dotadašnje privatno obrazovanje. Ostala deca su bila bolja od njega u čitanju, pisanju i računanju. Međutim, Milutin je ubrzo sustigao vršnjake i postao najbolji učenik. Svedočanstvo o završenoj realnoj gimnaziji dobio je 29. maja 1896. godine. Posle završetka gimnazije i položenog maturskog ispita, Milanković je sa grupom maturanata otputovao na đački izlet u Srbiju. Tada je pored Beograda posetio i druga mesta širom Srbije, a jedan deo puta od Kragujevca do Stalaća prešao je pešice.[5] Studije Milutin se dugo premišljao šta da upiše u Beču. Presudan uticaj je imao njegov profesor matematike na osječkoj realci, Vladimir Verićak.[6] U početku je želeo da studira elektrotehniku, ali tog odseka na Visokoj tehničkoj školi u Beču nije bilo. Zato se na nagovor profesora Verićaka Milutin na kraju opredelio za studiranje građevine.[7] Oktobra 1896. godine, u 17. godini, Milutin odlazi na studije u Beč koje uspešno završava 1902. godine, s najboljim ocenama. Milutin je kasnije o svojim studijama u Uspomenama napisao: „Profesor Emanuel Čuber nas je učio matematici... Svaka njegova rečenica bila je majstorsko delo stroge logike, bez ijedne suvišne reči, bez ijedne omaške.”[8] Nakon odsluženog obaveznog vojnog roka, Milutin pozajmljuje novac od ujaka Vase kako bi nastavio školovanje na doktorskim studijama. On se tada usmerio na rešavanje jednog veoma složenog i tada aktuelnog pitanja iz domena primene statičkih metoda na konstrukciji modularnih armiranobetonskih mostova.[9] Doktorski ispit Milanković je položio u 25. godini, 12. decembra 1904. na Visokoj tehničkoj školi u Beču, i to raspravom pod nazivom Teorija linija pritiska (nem. Beitrag zur Theorie der Druck-kurven).[10] Doktorat je položio pred komisijom u kojoj su bila četiri člana: Johan Brik (predsednik komisije), Ludvig fon Tetmajer (rektor), Jozef Finger (profesor racionalne mehanike) i Emanuel Čuber.[11] Srednje doba Građevinski inženjer Milutin Milanković kao student u Beču Početkom 1905. godine, na osnovu preporuke, Milanković je primljen u poznatu bečku građevinsku firmu barona Adolfa Pitela, gde je ubrzo zauzeo jedno od glavnih mesta u konstruktivnom birou.[12] Milankovićevo radno mesto se sastojalo u obavljanju najsloženijih proračuna statičke prirode kada je trebalo konstruisati nove objekte od armiranog betona. U to vreme, armirani beton bio je relativno nov građevinski materijal koji se počeo naglo koristiti u svim oblastima građevine. Milanković je jedan od prvih stručnjaka koji je u građevinarstvo uveo matematičko modelovanje, napustivši dotadašnji geometrijski (grafički) metod projektovanja. Nakon manje od godinu dana po zaposlenju, Milanković se našao pred problemom projektovanja velikog magacina i fabričke hale od armiranog betona. Složenost tih projekata sastojala se u tome što nisu postojale matematičke formule na osnovu kojih bi se mogle odrediti dimenzije armaturnih greda i nosećih ploča. Tada je Milanković, uveren u svoju doktorsku tezu odnosno u validnost opšte teorije elastičnosti, strpljivo radio na proračunavanju koje će objaviti u stručnom časopisu i patentirati pod nazivom Prilog teoriji armiranobetonskih nosača. Drugi rad na istu temu a na osnovu novih rezultata objavio je 1906. godine. Rezultat je bio posebno vidljiv na projektu armiranobetonskog akvedukta za hidrocentralu u Sebešu, u Erdelju, koji je uradio na početku svoje inženjerske karijere. Tokom pet godina koliko je proveo u bečkom preduzeću, Milanković je osim sebeškog akvedukta radio na sledećim objektima: projektovao je akvedukt u Semeringu i Pitenu, mostove u Kranju, Banhildi i Išli, zatim beogradske kanalizacije, te Krupovu fabriku metala u Berdorfu. Ostvario je šest odobrenih i štampanih patenata od velikog teorijskog i praktičnog značaja čime je stekao slavu istaknutog izumitelja, kao i finansijsku dobit. Milanković je radio kao građevinski inženjer u Beču sve do 1. oktobra 1909. godine, kada je prihvatio poziv za vanrednog profesora Beogradskog univerziteta — na Katedri primenjene matematike, u sklopu koje su bile racionalna i nebeska mehanika, kao i teorijska fizika.[13] Iako je imao veoma značajne radove koji su se ticali armiranog betona, mladi Milanković je ipak bio odlučio da se posveti fundamentalnim istraživanjima. 1910. godine postao je državljanin Kraljevine Srbije. Milankovićeva plata vanrednog profesora bila je deset puta manja od one koju je imao kao inženjer u Beču; stoga je nastavio da honorarno radi statičke proračune u građevinarstvu i kada se preselio u Srbiju. Milanković je prihvatio poziv svog školskog druga sa bečke Tehnike i vlasnika građevinske firme Petra Putnika da od armiranog betona izradi projekat mostova u rasponu od 30 m na stenovitim obalama na budućoj trasi pruge Niš—Knjaževac, u dolini Timoka. Milanković, kome se ova ideja veoma dopala, brzo je izradio statički proračun za sve mostove, a upravo njegovo rešenje bilo je glavni razlog da Srpske državne železnice — SDŽ dodele posao preduzeću Petra Putnika, koji je ubrzo započeo radove (1912. godine). Kao rezervni oficir, učestvovao je u Balkanskim ratovima. Bio je na dužnosti referenta za stranu korespondenciju u Štabu Dunavske divizije prvog poziva, a potom u Presbirou Vrhovne komande.[14] Osunčavanje planeta Kapetan-Mišino zdanje (levo) iz 1938. (u to doba, Filozofski fakultet, danas Rektorat BU; u zgradi pored bio je smešten „Novi univerzitet”, danas Filološki fakultet), u kome je profesor Milanković od 1909. do 1955. imao radni kabinet Milanković se od 1911. godine počeo zanimati za klimatologiju. Proučavajući naučne radove savremenog klimatologa Julijusa fon Hana, Milanković je uočio značajno pitanje koje će postati jedno od glavnih oblasti njegovog naučnog istraživanja: misterija ledenog doba. Ideju o mogućem uticaju astronomskih faktora na klimatske promene prvi put je u obzir uzeo astronom Džon Heršel (1792—1871); kasnije, ideju je utemeljio geolog Lujs Agaši (1807—1873). Uporedo s tim, bilo je još nekoliko pokušaja da se objasne klimatske promene uzrokovane astronomskim silama (najznačajnija od njih je teorija koju je postavio Džejms Krol 1870-ih).[15][16] Milanković je takođe proučavao radove Žozefa Ademara i Džejmsa Krola, čije su pionirske teorije o astronomskom poreklu ledenog doba zvanično odbačene od njihovih savremenika. U to doba, klimatolozi i geolozi imali su preovlađujući stav da ledeno doba nastaje pod uticajem okeana-vulkana. Iako su imali pouzdane geološke podatke o prostiranju glacijacije na Alpima, klimatolozi i geolozi ipak nisu mogli da otkriju osnovne uzroke, pogotovo zbog toga što su promenljive vrednosti osunčavanja na Zemlji tokom prethodnih doba bile van domašaja ovih nauka.[17] Međutim, Milanković je odlučio da prati njihov put i pokuša ispravno da izračuna magnitude takvih promena. On je tražio rešenje ovog složenog problema u oblasti sferne geometrije, nebeske mehanike i teorijske fizike. Počeo je da radi na proučavanjima 1912. godine, i to nakon što je uočio da je: „... meteorologija ništa drugo nego prikupljanje brojnih empirijskih nalaza, većinom numeričkih podataka sa korišćenjem fizike u tragovima da se one objasne... Napredna matematika nema ulogu u ovoj nauci...” Njegov prvi rad egzaktno opisuje sadašnju klimu na Zemlji i kako Sunčevi zraci određuju temperaturu na površini Zemlje nakon prolaska kroz atmosferu. Prvi rad na ovu temu štampao je pod nazivom Prilog teoriji matematske klime u Beogradu, 5. aprila 1912. godine.[18] Njegov sledeći rad na istu temu objavljen je pod nazivom O rasporedu sunčeve radijacije na površini Zemlje, 5. juna 1913. godine.[19] Ispravno je izračunao intenzitet osunčavanja i unapredio matematičku teoriju opisujući klimatske zone, odnosno izvršio je proračun osunčavanja za pojedine uporednike od polutara (0°) do Zemljinih obrtnih polova (90°).[20] Njegov glavni cilj je bila izgradnja jedne integralne matematičke teorije koja će povezati toplotne uslove na planetama s njihovim kretanjem oko Sunca. Milanković je o tome napisao: „... takva teorija će biti sposobna da nas odvede više od samog direktnog posmatranja, ne samo u vasioni, već i u vremenu... Biće moguće rekonstruisati Zemljinu klimu i njeno predviđanje, ali daće nam i prve pouzdane podatke o klimatskim uslovima na drugim planetama.” Nakon toga, počeo je da traži matematički model kosmičkog mehanizma kako bi objasnio Zemljinu klimatsku i geološku prošlost. Objavio je rad na tu temu 1914. godine, pod nazivom O pitanju astronomskih teorija ledenih doba. Međutim, kosmički mehanizam nije bio lak problem i Milankoviću će trebati više od dve decenije za usavršavanje ove teorije. U isto vreme izbila je Julska kriza između Austrougarske i Srbije, koja će dovesti do Velikog rata. Milanković se 14. juna 1914. godine oženio sa Hristinom Topuzović, rodom iz Šapca, nakon čega odlaze na svadbeno putovanje u njegovo rodno selo Dalj. Kako je u to vreme bio državljanin Srbije sa kojom je Austrougarska u ratnom stanju, Milanković je uhapšen. Zatvoren je u jednu staru žandarmerijsku kasarnu, a potom prebačen u logor Nežider na Balatonskom jezeru. Opisao je svoj prvi dan u zatvoru sledećim rečima: „ Iza mene su se zatvorila teška gvozdena vrata... Sedoh na krevet, obazrah se oko sebe i počeh da mislim o svom novom društvenom položaju... U mom ručnom koferu koji sam poneo sa sobom nalazili su se moji već štampani ili tek započeti radovi o mome kosmičkom problemu; tu je bilo i čiste hartije. Počeh da prelistavam te spise, uzeh u ruke svoje verno pero, stadoh da pišem i računam... Posle ponoći se obazrah po sobici, zapitah se de se nalazim. Izgledala mi je kao prenoćište na mome putovanju po vasioni. ” Tabela srednjih godišnjih temperatura Marsa objavljena u Milankovićevom delu Ispitivanje planete Mars 1916. godine; ova tabela je kasnije, 1920. godine, publikovana za svetsku naučnu javnost u Parizu; ovim radom, Milanković je teorijskim putem ukazao na izuzetno surove klimatske prilike koje onemogućavaju postojanje vode u tečnom stanju na ovoj planeti Njegova supruga Hristina je otišla u Beč kako bi razgovarala sa Emanuelom Čuberom, koji je bio njegov mentor i dobar prijatelj. Koristeći društvene veze, profesor Čuber je izdejstvovao Milankovićevo oslobađanje iz logora i dozvolu da Milanković zarobljeništvo provede u Budimpešti s pravom na rad. Nakon šest meseci provedenih u logoru, Milanković je decembra 1914. godine stigao u Budimpeštu, gde je bio u obavezi da se javlja u policijsku stanicu jednom nedeljno. Ubrzo nakon dolaska, Milanković se sreo sa direktorom biblioteke Mađarske akademije nauke, Kolomanom fon Silijem, koji je kao matematičar oberučke prihvatio Milankovića i omogućio mu da nesmetano radi kako u biblioteci tako i u Centralnom meteorološkom institutu. Milanković je proveo u Budimpešti četiri godine, skoro ceo rat. Nastavio je veoma studiozno raditi na teoriji klima. Koristeći matematički metod radio je na proučavanju sadašnjih klima planeta unutrašnjeg Sunčevog sistema. 1916. godine objavio je rad pod nazivom Ispitivanje klime planete Mars.[21][22] Milanković je izračunao da je prosečna temperatura u donjim slojevima Marsove atmosfere −45 °C (−49 °F) i prosečna temperatura tla −17 °C (1 °F). Takođe je zaključio sledeće: „Ova velika razlika između temperature tla i donjeg sloja atmosfere nije neočekivana. Velika prozirnost Marsove atmosfere za Sunčeve zrake čini da je Marsova klima veoma slična visinskoj klimi naše Zemlje, koja se takođe odlikuje visokom temperaturama tla, a niskim temperaturama vazduha.” Danas se pouzdano zna da je prosečna temperatura tla −55 °C (−67 °F),[23] ali da se temperature tla i vazduha generalno razlikuju.[24] U svakom slučaju, Milanković je teorijski dokazao da Mars ima veoma ekstremnu klimu.[25] Pored razmatranja Marsa, Milutin Milanković se bavio i klimatskim uslovima koji vladaju na Merkuru i na Veneri. Posebno su značajni proračuni temperaturnih uslova na Mesecu. Milanković je znao da jedan dan na Mesecu traje 15 zemaljskih dana, te da toliko iznosi i dužina noći. Potom je izračunao da temperatura tla na dnevnoj strani Meseca u podne dostiže +100,5 °C. Takođe, izračunao je da temperatura tokom ranog jutra na Mesecu — tačnije, pre pojave Sunca nad horizontom — iznosi −58 °C. Danas se pouzdano zna da dnevna temperatura na Mesečevoj površini dostiže +108 °C, a noćna pada i do −153 °C. U Pešti se 1915. godine rodio Milutinov sin Vasilije (1915—2003), koji je umro u Australiji i od koga Milanković ima dvoje unuka i praunuke.[26] Nakon rata, Milanković se sa porodicom vratio u Beograd, 19. marta 1919. godine. Nastavio je karijeru na Univerzitetu; izabran je za redovnog profesora nebeske mehanike na Filozofskom fakultetu, a Ukaz o postavljenju potpisan je 29. septembra 1919. godine. Milanković je od 1912. do 1917. godine objavio sedam naučnih radova o matematičkoj teoriji klime, kako za Zemlju tako i za druge planete. Formulisao je precizan numerički klimatološki model s kapacitetom za rekonstrukciju prošlosti kao i za predviđanje budućnosti, te je ustanovio astronomsku teoriju klime kao generalnu matematičku teoriju osunčavanja. Kada su najvažniji problemi u teoriji bili rešeni i osnove za budući rad postavljene, Milanković je završio knjigu koja je 1920. godine objavljena u Parizu na francuskom jeziku, pod nazivom Matematička teorija toplotnog fenomena uzrokovana sunčevim zračenjem (franc. Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire). Ubrzo nakon objavljivanja, meteorolozi su ovaj rad prepoznali kao značajan doprinos proučavanju sadašnjih klimatskih uslova. Egzaktni radovi Levisa Frija Ričardsona iz 1922. godine, kao i Vilhelma Bjerknesa iz 1924. godine, predstavljaju temelj i pionirske radove iz kojih će se razviti savremena numerička prognoza vremena. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka Milanković je izabran 1920. godine. O brzini svetlosti Milanković je objavio dva rada o relativnosti. Prvi rad „O teoriji Majkelsonovog eksperimenta` publikovao je 1912. godine. Radio je istraživanja o ovoj teoriji i 1924. godine. U stvari, njegovi radovi bili su o specijalnoj teoriji relativnosti i oba rada na temu Majkelsonovog eksperimenta (sada poznatom kao Majkelson—Morlijev eksperiment) koji je dao snažan dokaz protiv teorije etra. U svetlu Majkelsonovog eksperimenta diskutovao je o validnosti drugog postulata Specijalne teorije relativnosti, da je brzina svetlosti ista u svim referentnim sistemima.[27] Do svoje smrti, ostao je ubeđen da brzina svetlosti u kosmičkim prostorima ne može biti konstantna.[28] Zanimljivo da se na prelazu iz 20. u 21. vek u nauci sve više navodi pojam varijabilna (promenljiva) brzina svetlosti.[29] Revizija julijanskog kalendara Milutin Milanković je 1923. godine predložio reformu julijanskog kalendara. Suština njegovog predloga je da su prestupne sve godine deljive sa 4, ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 900 daju ostatak ili 200 ili 600 (2000, 2400, 2900, 3300, 3800... su sekularne ali ipak prestupne). Prema gregorijanskom kalendaru, prestupne godine su sve one koje su deljive sa 4 ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 400 daju ostatak 0 (400, 800, 1200, 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, 3600, 4000... su sekularne ali ipak prestupne). U maju 1923. godine, Pravoslavna crkva je u načelu prihvatila kalendar;[30][31] uklonjena je razlika od 13 dana (1—13. oktobar 1923) nastala od Nikejskog sabora do 20. veka, a takođe brojne crkve su usvojile izmenjeni algoritam prestupnih godina. Datumi Uskrsa i srodnih praznika i dalje bi se obračunavali po obrascu julijanskog kalendara. U to vreme, Milanković je izražavao sumnju da period obrtanja Zemlje možda nije konstantan; međutim, ovo je bilo nemoguće dokazati i potvrditi sve do pojave kvarcnih i atomskih časovnika.[32] Varijacije u periodu obrtanja Zemlje su glavni uzrok netačnosti kako gregorijanskog tako i revidiranog julijanskog (Milankovićevog) kalendara kada se posmatraju ogromni vremenski rasponi....

Ricard Dokins - Sebicni gen Jubilarno izdanje povodom 30. rodjendana knjige, sa novim poglavljima i uvodom Heliks, Beograd, 2010 Mek povez, trag presavijanja na prednjoj korici, dole desno, XXV+370 strana. RETKO! Sebični gen pripada malom broju literarnih dela koja imaju nesvakidašnju moć da promene svoje čitaoce. Nakon iščitavanja ove uzbudljive knjige bićete zadivljeni elegancijom pogleda na svet iz perspektive gena. Kada je Ričard Dokins 1976. godine objavio svoje prvo delo i naslovio ga Sebični gen, talasanju i polemikama u naučnoj i široj javnosti nije bilo kraja. Da li je moguće da geni koji umeju samo da prave sopstvene kopije, drugim rečima – `sebični` su, budu osnova za moralno, nesebično ili altruističko ponašanje koje je odlika ne samo ljudske vrste? Ukoliko se naša priroda može opisati genetikom, onda se to uklapa u širu sliku teorije evolucije, pa ni poreklo morala više ne moramo tražiti u natprirodnom Tvorcu koji je čoveka stvorio prema svom liku. Zapanjujuće je to da Dokins u godinama koje su sledile nije bio izložen samo napadima teologa. Mnogi naučnici takođe nisu mogli da prihvate ideje kojima je on bio privržen, razrađujući u svojoj knjizi teorijske postavke Edvarda Osborna Vilsona, tvorca sociobiologije. Dokins je postao i nepomirljivi protivnik ekstremnih levičara, jer po Marksu društvo ima ključnu ulogu u formiranju svesti pojedinca. Ričard Dokins je istrajno branio stanovište da koncept sebičnog gena nikako nije opravdanje za sebično i nemoralno ponašanje, već da civilizovani čovek ima tu privilegiju da se upozna i izbori sa `diktatom` vlastitih gena. Gradeći veličanstvenu intelektualnu građevinu sa izvanrednom snagom objašnjavanja, Dokins je uspeo da načela izložena u Sebičnom genu približi velikom broju ljudi. Život kakvim ga opisuje Ričard Dokins u svojoj prvoj knjizi, čudesan je i uzbudljiv, zasnovan na jednostavnim postulatima hemije i biologije koje sebični geni pretvaraju u naša htenja, težnje, instinkte, porive, strahove. To što najdublja i najsuptilnija osećanja imaju svoju biološku osnovu, ne čini ih manje vrednim. Ako su dobrota, požrtvovanje, vrlina, želja da pomognemo, utemeljeni u našim genima, ako se te osobine ili njihovi antipodi mogu objasniti na racionalan način, nauka je odnela još jednu pobedu, a radost saznanja je poklon koji nam Dokins nesebično daruje. Sebični gen se posle 30 godina ponovo pojavljuje na srpskom jeziku, u izdanju `Heliksa` (prevod Jelena Stakić). Sa dva potpuno nova poglavlja, novim predgovorom i napomenama, Sebični gen je pred novim generacijama čitalaca. Ova knjiga je nezaobilazna literatura za sve radoznale umove koji žele da proniknu u tanane niti najvećih filozofskih pitanja. Istina je ponekad tako očigledna i lepa. Klinton Ričard Dokins (engl. Clinton Richard Dawkins; Najrobi, 26. mart 1941) je britanski etolog, evolutivni biolog i naučno-popularni pisac. Profesor je na Oksfordskom univerzitetu i šef katedre za razumevanje nauke u javnosti. Dokins je poznati ateista, pokrovitelj britanskog Humanističkog Udruženja, pristalica pokreta Brajts i poznat je po svojoj kritici kreacionizma i inteligentnog dizajna. U svojoj knjizi 1986. godine, Slepi časovničar, tvrdi protiv časovničara u analogiji, argument za postojanje natprirodnog stvaraoca na osnovu složenosti živih organizama. Umesto toga, on opisuje evolucione procese kao analogne slepom časovničaru. Dokins je prvi put došao do izražaja sa svojim knjigom Sebičan gen (The Selfish Gene), kojom je popularizovao mišljenje gena u centru evolucije i uveo termin mem. Od tada je napisao nekoliko knjiga popularne nauke, i čini redovne televizijske i radio nastupa, uglavnom raspravlja o ovim temama. U svojoj knjizi 2006. Zabluda o Bogu (The God Delusion), Dokins tvrdi da je natprirodni tvorac gotovo sigurno ne postoji i da je religije- `fiksno pogrešno verovanje`. Od januara 2010. godine, verzija na engleskom jeziku je prodata u više od dva miliona primeraka i prevedena je na na 31 jezika, uključujući i srpski. Dokins je osnovao Ričard Dokins fondacija za nauku i razum, da bi promovisao učenje evolucije i da se suprotstave onima koji se zalažu za programe u učionici protiv evolucije. [1][2] Biografija Bil Mar i Dokins nakon Marovog govora Ričard Dokins rođen je u Najrobiju 1941. godine. Studirao je u Oksfordu, a nakon diplomiranja radio je na projektima Nika Tinbergena, koji je za svoj rad na području etiologije zajedno s Konradom Lorencom 1973. godine dobio Nobelovu nagradu. Krajem šezdesetih godina asistent je na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju. Godine 1970, vratio se u Oksford, a 1995. postao je redovni profesor na katedri za javno razumevanje nauke. Godine 1987, dobio je nagradu za literaturu Kraljevskog društva i nagradu Los Anđeles tajmsa za knjigu Slepi časovničar. Iste godine dobio je i nagradu za najbolji televizijski naučni program i scenario. Godine 1989, primio je srebrnu medalju Londonskog zoološkoga društva, 1990. nagradu Kraljevskoga društva Majkl Faradej, 1994. nagradu Nakajama za društvene nauke, a 1995. počasne doktorate univerziteta Sent Endruz i Kanbera. Godine 1997, postao je član kraljevskog društva za literaturu i dobio međunarodnu nagradu Kosmos. 2021. izjavio je da bi Katalin Kariko po njegovom mišljenju trebalo da dobije Nobelovu nagradu za svoj rad.[3] Bibliografija Dokins na predavanju u Teksasu Sebični gen (1969) Prošireni fenotip (1982) Slepi časovničar (1986) Reka iz raja (1995) Uspon uz planinu neverovatnosti (1996) Rasplitanje duge (1998) Đavolov kapelan (2003) Priče naših predaka (2004) Zabluda o Bogu (2006) Najveća predstava na Zemlji (2009) Čarolija stvarnosti (2011) Apetit za čudesnim (2013) Dokumentarni filmovi Dobri momci završavaju prvi (1986) Slepi časovničar (1987) Odrastati u Univerzumu (1991) Preći naučnu barijeru (1996) Veliko pitanje (2005) Koren svog zla? (2006) Neprijatelji razuma (2007) Genije Čarls Darvin (2008) Svrha svrhe (2009) Lepi umovi (april 2012) Seks, smrt i smisao života (2012) Nevernici (2013)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima potpis na nultoj stranici, ostalo uredno! Jako lepo ilustrovano! Ilustracije: Mladen Veza Dobriša Cesarić (Slavonska Požega, 10. siječnja 1902. - Zagreb, 18. prosinca 1980.) hrvatski pjesnik. Dobriša Cesarić je rođen u Požegi 10. siječnja 1902.godine. Djetinjstvo provodi u Osijeku gdje završava osnovnu školu i četiri niža razreda gimnazije. U jeku Prvog svjetskog rata dolazi 1912. godine u Zagreb gdje završava gimnaziju, a poslije mature 1920. godine upisuje filozofiju. Kratko vrijeme radi u zagrebačkom kazalištu, a zatim dugo godina kao knjižničar u Higijenskom zavodu, da bi poslije Drugog svjetskog rata radio kao urednik u izdavačkom poduzeću Zora. Umro je u Zagrebu 18. prosinca 1980. godine. Bio je član Jugoslavenske akademije nauka i umjetnosti. Književna karijera U književnosti se prvi put, kao četrnaestogodišnjak, pojavio 1916.godine pjesmom `I ja ljubim`. Prvu zbirku pjesama `Lirika` objavljuje 1931. godine i za nju dobiva nagradu Jugoslavenske akademije. Surađuje u mnogim književnim časopisima - Književnoj republici, Pečat, Savremeniku, Kritici, Hrvatskoj reviji...- objavljuje književne prikaze, prevodi sa njemačkog i ruskog jezika. Objavio je sljedeće knjige: Lirika, Spasena svijetla; Izabrani stihovi; Pjesme; Knjiga prepjeva; Osvijetljeni put; Goli časovi; Izabrane pjesme, a izašla mu je i zbirka prijevoda svjetskih pjesnika, Knjiga prepjeva. Pjesničko djelo Dobriše Cesarića sadrži 10-ak knjiga pjesama te veći broj knjiga iz njegove poezije i prepjeva. Mladen Veža (Brist, 7. veljače 1916. – Zagreb, 19. veljače 2010.), hrvatski slikar, grafičar i ilustrator. S nepunih trinaest godina dolazi u Zagreb. Umjetničku akademiju završio je 1937. godine u Zagrebu pod vodstvom Vladimira Becića.[1] Iste godine prvi put izlaže u Salonu Urlich sa suizlagačem Slavkom Kopačem. Povremeno je podučavao na Akademiji primijenjenih umjetnosti do 1981. godine.[1] Godine 1938. godine sudjelovao je na prvoj izložbi u Domu primijenjenih umjetnosti pod nazivom Pola stoljeća hrvatske umjetnosti, koju je blagoslovio nadbiskup Alojzije Stepinac i otvorio Vladko Maček.[2] Također je sudjelovao na I., II., III. i IV. Izložbi hrvatskih umjetnika NDH (1941. – 44.). godine.[2] Na izložbama hrvatske umjetnosti u Berlinu, Beču i Bratislavi sudjelovao je s trima slikama. Neposredno nakon rata časni sud Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU) u sastavu Đuro Tiljak (predsjednik), Marino Tartaglia i kipar Grga Antunac, isključio ga je na godinu dana iz javnog djelovanja zajedno s Ljubom Babićem (oslobođen na intervenciju Krste Hegedušića). Nakon mjesec dana zabrane imenovali su ga voditeljem zagrebačkog Agitpropa. Za vrijeme rata politički je neaktivan, službovao je u gimnazijama u Zagrebu i Karlovcu, slikao rodni kraj i savske krajolike, portretirao, ilustrirao knjigu Danijela Crljena Naš Poglavnik. Imao je četiri brata i svi su bili u partizanima. Oženjen je s Mirjanom Vežom, povjesničarkom umjetnosti i enciklopedisticom. Mladen Veža je također izlagao i u Zagrebu, Beogradu, Sisaku, Mariboru, Splitu, rodnom Bristu, Sarajevu, Osijeku i Bejrutu.[3] Veža je primio mnoge nagrade i priznanja uključujući i nagradu Vladimir Nazor 1994. godine.[2] Preminuo je 19. veljače 2010. u Zagrebu.... Cesarić, Dobriša, hrvatski pjesnik i prevoditelj (Požega, 10. I. 1902 – Zagreb, 18. XII. 1980). Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je živio od 1916. Radio je kao lektor i urednik. Redoviti član JAZU-a od 1951. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1967) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1976). Prvu je pjesmu objavio 1916. u Pobratimu, a pjesničku afirmaciju stekao u vodećim književnim časopisima (Kritika, Savremenik, Literatura, Književnik, Hrvatska revija), no najviše pjesama objavio je u Književnoj republici. Od 165 pjesama njih 127 objavio je za života u 15 samostalnih zbirki. Lirika mu je bliska romantičarima i modernistima (doživljaji seoskoga i gradskoga krajolika, gradacije i kontrastiranja, romantički leksik i metaforika, ritmičnost i simboličko-alegorijske značajke). U pjesmama sa socijalnim temama (Mrtvačnica najbjednijih, Vagonaši, Zidari, Predgrađe) pridružio se struji tzv. socijalne književnosti između dvaju svjetskih ratova. Motivi iz gradskog života i sive gradske svakodnevice također su mu estetski privlačni, u njih unosi romantičke sadržaje, što ga čini tipičnim urbanim pjesnikom. Ugled jednoga od »najmuzikalnijih hrvatskih pjesnika« (M. Matković) zahvaljuje raznovrsnim ponavljanjima (glasova, riječi, stihova, strofa) naslijeđenima iz usmenoga pjesništva (romance i balade) i gradske popijevke. Pjesme mu odaju dojam spontanosti te lakoće i jednostavnosti, no Cesarić je osobitu pozornost pridavao kompoziciji pjesme, rješavajući ju najčešće po načelu cikličnosti. Kombinirajući tzv. visoke teme s niskim postupcima popularnih šansona i šlagera te avangardnih »praznih mjesta« (npr. Povratak, Balada iz predgrađa, Kronos i dr.), Cesarićeva lirika na umjetnički sugestivan način poništava jaz između običnoga i uzvišenoga te pokazuje da su svakodnevne, banalne stvari zapravo sudbinske. Lirika mu odaje nenametljivu misaonost čovjeka čiji se svjetonazor temelji na uočavanju opreka između prolaznoga i vječnoga, realnoga i idealnoga, običnoga i neobičnoga, lijepoga i ružnoga. Antiteza, kao glavno umjetničko načelo, prožima i Cesarićevu poetsku viziju te motivira njegov stvaralački čin u kojem se ne nalazi samo poticaj već i životni smisao. Svijet i postojanje stječu tako u Cesarića svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Time se istodobno podnosi nesavršenost svijeta, njegova kontrastivna narav, nužnost i fatalnost kruga, tj. vječnoga vraćanja (Povratak), i prevladava pesimizam. Mnoge su Cesarićeve pjesme uglazbljene. Pisao je i kritičko-memoarsku prozu te objavljivao prepjeve s njemačkoga, ruskoga, bugarskoga i slovenskog jezika. Djela: Lirika (1931), Spasena svijetla (1938), Izabrani stihovi (1942), Pjesme (1951), Knjiga prepjeva (1951), Osvijetljeni put (1953), Tri pjesme (1955), Goli časovi (1956), Proljeće koje nije moje (1957), Izabrane pjesme (1960), Moj prijatelju (1966), Slap (1970), Izabrane pjesme (1973), Pjesme – Memoarska proza (1976), Voćka poslije kiše (1978)...

ПОЛЕТАРАЦ Душана Радовића - ЗИМА Издавач: РАД, Београд, 1987.год. Тврди повез, 208 страна, вееелики формат, илустровано, ћирилица. Доста добро очувано. `Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije, ....to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika. Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Kako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...``