Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje !!! 1981 g. Dusan Petricic Ima li šta lepše od toga da svom detetu, sa smeškom na licu, kažete: ’Sedi da razgovaramo’? Ako pri tom još imate knjigu u ruci... onda je uživanje zagarantovano. Izdavač: Radnički univerzitet Radivoje Ćirpanov - Novi Sad, 1981. god. Tvrd povez, 25,5 cm. 40 str. Ilustrovano Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio-emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

BOŽA PRODANOVIĆ - Monografija Mek povez sa klapnom, 28cm, 111stana, ilustrovano, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac Božidar Prodanović (Boža) bio je srpski akademski slikar, rodom iz Pranjana. Bavio se mozaikom, crtežom, slikarstvom i grafikom.[1] Biografija Umetnikov pribor Osnovnu školu završio je u Pranjanima, a gimnaziju „Takovski ustanak” u Gornjem Milanovcu 1942. godine.[2] Nakon toga diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića i Marka Čelebonovića, a grafiku u klasi Mihajla S. Petrova.[3] Zatim je predavao u umetničkoj školi u Peći od 1950. do 1953. godine[4], dok je nakon toga postao i profesor na matičnom fakultetu gde je radio do 1986. godine. Izlagao je na preko pedeset samostalnih izložbi kao i na mnogo grupnih poput Oktobarskog salona u Beogradu, Grafike beogradskog kruga, Trijenala likovnih umetnosti u Beogradu itd.[4] Takođe, učestvovao je na 17. venecijanskom bijenalu 1954. i 2. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji 1957. godine.[4] Dobitnik je niza nagrada – Oktobarske nagrade Beograda i Zlatne plakete ULUS-a. Izveo je nekoliko mozaika u javnim prostorima u Beogradu, Peći, Knjaževcu, Gornjem Milanovcu (na oba sprata gimnazije) i u drugim gradovima. Njegovi radovi nalaze se u raznim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama. Preminuo je 24. januara 2006. godine

Godina izdanja: Ostalo ISBN: Ostalo Autor: Domaći Oblast: Slikarstvo Jezik: Srpski Srpsko barokno slikarstvo - Miroslav Timotijević Пред читаоцем се налази друго издање сада већ класичне књиге проф. др Мирослава Тимотијевића „Српско барокно сликарство” које након двадесет и четири године поново приређује Матица српска. Овај прерано преминули истраживач српске уметности и културе 18. и 19. века оставио је иза себе изузетно богат и разуђен научни опус у чијем средишту се, као једно од темељних места, налази ова капитална монографија. Ради се о посебном и другачијем делу којим jе у српској историји уметности отворено ново поглавље. Појава те књиге је легитимисала методолошке новине које су доносили млађи аутори, али и показала спремност старијих ауторитета да прихвате другачије начине промишљања познатих уметничких феномена. Дуже од две деценије служила је као уџбеник за студенте, али и као извор за методолошке иновације, које је аутор наставио да разрађује кроз појединачне студије и чланке. Књига „Српско барокно сликарство” је Мирослава Тимотијевића сврстала међу врхунске истраживаче историје уметности не само у националним, већ и у ширим источноевропским оквирима. До краја своје професионалне каријере радио је као предавач на предметима из историје српске уметности новог века на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Povez: tvrdi Str: 504 Pismo: ćirilica Format: 26 cm ISBN: 978-86-7946-318-0

Odlično očuvano, s posvetom i potpisom Duška Radovića! Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Igre i igračke / Dušan Radović ; [ilustrovao Zlatko Bourek] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1979 Fizički opis 117 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Bourek, Zlatko Zbirka Biblioteka Vjeverica Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963–1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG46 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jako lepe ilustracije Dusana Petricica Svi znamo ove stihove: dete nije dete, igračka za strine i tete dete je dete, da ga volite i razumete. Oni i mnoge druge rimovane i prozne cake ilustrovane jednako štosnim crtežima nalaze se u Nevidljivoj ptici – još jednoj nezaobilaznoj knjizi iz detinjstva svakog deteta. Ljubivoje Ršumović (Serbian Cyrillic: Љубивоје Ршумовић; born 3 July 1939) is a Serbian poet and writer. Ršumović is predominantly a writer and poet for children; however, a portion of his work is literature for adults. Biography He was born on 3 July 1939 in the village of Ljubiš in the Zlatibor Mountains. His parents were Mihailo and Milesa Ršumović. He was educated in Ljubiš, Čajetina, Užice, and Belgrade. He has a bachelor`s degree from the University of Belgrade`s Faculty of Philology. He is known as author of lyrics of anthem of Red Star Belgrade. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. Biografija U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada.

Jaroslav Kratina: Kopije freska iz Zbirke Fakulteta likovnih umetnosti / Bojana Popović, Aleksandra Kučeković Beograd 2023. Tvrd povez, ilustrovano, tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku, veći format (25 cm), 94 strane. Knjiga je, bukvalno, kao nova. Jaroslav Kratina rođen je 16. avgusta 1893. u Kostajnici u Hrvatskoj. Završio je Kraljevsku zemaljsku obrtnu školu u Zagrebu 1907-1911. godine, dekorativno slikarski smer. U Prvom svetskom ratu bio je dobrovoljac u srpskoj vojsci. Umetničku školu završio je u Zagrebu 1919. godine. Specijalizirao se za fresko slikanje u Beču, Pragu, Veneciji, Firenci, Veroni, Rimu, Milanu i Napulju. Radio je kao nastavnik crtanja i pisanja u Prištini, Skoplju i Nišu. Angažovan je na skidanju fresaka iz Đurđevih Stupova kod Rasa 1947. godine, za Narodni muzej Srbije. Od 1947. do 1962. godine bio je profesor i saradnik Mila Milunovića za fresko slikanje na Akademiji/Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Samostalno je izlagao u Beogradu (1920.), Prištini (1924.), Nišu (1946.), Beogradu (1957.). Izlagao je sa umetničkim grupama Oblik i Lada. Bio je među prvim našim kopistima fresaka. Prve kopije načinio je 1921. godine i otada je stalno obavljao pionirski posao na kopiranju, konzervaciji i restauraciji srednjovekovnih fresaka. Od 1948-1952. godine prvi je kopista koji je angažovan, pored Francuza, za stvaranje prvobitne zbirke Galerije fresaka. Sadržaj: Jaroslav Kratina kao Kopista fresaka Jaroslav Kratina: prilozi biografiji prvog nastavnika zidnog slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu

Dalmacija u srcu, Fotomonografija, fotografije Ivo Eterović, uvod Jure Kaštelan, tekstovi Duško Kečkemet Izdanje DZS Ljubljana 1987, tvrd povez, 192 strane, veliki format 33cm, dobro očuvana, kvalitetna štampa i fotografije u boji Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 — Beograd, Srbija, 24. novembar 2011), jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970., delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama.

Polovna knjiga, u donjem delu bila u dodiru sa vlagom, listovi su blago talasasti u predelu donje margine. Izdavač: Prpmetej - Novi Sad, 1996. god. Broširan povez, 28 cm. 148 str. Ilustrovano Tambura - Definicijа oblikа, dimenzije i tehnologijа izrаde tаmburа vojvođаnskog sistemа Konаčno izdаnje koje popunjаvа prаznа poljа u literаturi o tаmburi, vojvođаnskom “brendu”! Knjigа jedinstvene sаdržine i temаtike, rezultаt je dugogodišnjeg iskustvа u grаđenju violinа аutorа, čije su instrumente svirаli tаmburаši širom Vojvodine – poput vrhunskih profesionаlаcа iz Tаmburаškog orkestrа Rаdio Televizije Novi Sаd i iz Subotičkog tаmburаškog orkestrа. “Iаko аfirmisаnа kаo izvođаčki instrument, koji su još stаri Sloveni svirаli nа Vizаntijskom dvoru u IX veku, tаmburа nije dovoljno аfirmisаnа kаo muzički instrument. Autor želi dа knjigom pokаže dа je tаmburа potpuno rаvnoprаvnа sа gitаrom i violinom. Dа bi se umetnik mogаo u potpunosti izrаziti preko svog instrumentа, instrument morа biti odgovаrаjući. Zbog togа su zаhtevi velikih muzičаrа veliki. To znаči dа se i pred grаditeljа postаvljаju veliki zаhtevi. Dа bi grаditelj mogаo dа im udovolji, ON MORA ZNATI ŠTA RADI I ZAŠTO TAKO RADI; on morа poznаvаti teoriju isto tаko dobro kаo što morа dа znа i KAKO TO TEHNIČKI DA URADI; to su tehnologijа i mаjstorstvo zаnаtа koji se morаju dovesti do nivoа umetnosti. Spoj svog ovog znаnjа i umenjа čini mаjstorа umetnikom svog zаnаtа.” Iz recenzije Zorаnа Hristićа

O knjizi: Sve što treba da znaš da bi bio spreman za teren! Uz ovu zanimljivu knjigu naučićeš kako da napraviš vigvam, da razlikuješ otrovne i neotrovne zmije, da čitaš mapu, kako da raspoznaješ insekte, šta da radiš kad se povrediš, kako da napraviš društvene igre... Ovde ćeš pronaći sve što pravi avanturista treba da zna!

O knjizi: Sve što treba da znaš da bi bio spreman za teren! Uz ovu zanimljivu knjigu naučićeš kako da napraviš vigvam, da razlikuješ otrovne i neotrovne zmije, da čitaš mapu, kako da raspoznaješ insekte, šta da radiš kad se povrediš, kako da napraviš društvene igre... Ovde ćeš pronaći sve što pravi avanturista treba da zna!

sadrzi spisak, po godinama, svih snimljenih jugoslovenskih celovecernjih filmova. Sadrzi i abecedni index filmova snimljenih zakljucno sa 1988. godinom. Takodje, danas zastareo ali ne nevazan, spisak svih bitnijih institucija i udruzenja koja se bave filmom, producentskih kuca koje su radile u Jugoslaviji, itd. u drugom delu netaknut rokovnik pravi biser za kolekcionare nekorišćena JES.20/17

Odlično Kao novo Retko Vladimir Kopicl (Đeneral Janković, 5. avgust 1949) srpski je pesnik i esejista, prevodilac, umetnik, novinar, pozorišni i filmski kritičar. [1] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 8. avgusta 1949. godine u Đeneral Jankoviću, na Kosovu i Metohiji. Osnovnu i srednju školu završio u Novom Sadu, gde je i diplomirao na Katedri za jugoslovensku i opštu književnost Filozofskog fakulteta. Radio je od 1971. do 1973. godine kao urednik Centra za umetnost Tribine mladih u Novom Sadu, 1978. i 1979. godine radio kao profesor u Centru za obrazovanje kadrova prevodilačke i kulturološke struke u Karlovačkoj gimnaziji (1978—1979), a od 1981. godine bio je zaposlen u redakciji „Dnevnika“ kao književni, filmski, pozorišni kritičar i urednik. Uređivao je nekoliko književnih časopisa (Letopis Matice srpske, Rays/Luči/Los Rauos/Strahlen, TRANSkatalog), član žirija (BITEF, Malo Pozorje, FIAT, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine...), bio je osnivač, selektor i predsednik Umetničkog odbora Internacionalnog festivala alternativnog i novog teatra INFANT u Novom Sadu i selektor Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu i Sterijinog pozorja u Novom Sadu. Od 1971. do 1976. godine bio je aktivan na polju konceptualne umetnosti, performansa, proširenih medija i izlagao na mnogim samostalnim i grupnim izložbama u našoj zemlji i svetu. Njegovi radovi iz ove oblasti uključeni su u nekoliko evropskih i svetskih antologija i zbornika, na primer – Klaus Groh, Aktuelle Kunst in Osteuropa, DuMont Aktuel, Cologne, 1972,... Članstvo u udruženjima[uredi | uredi izvor] Srpsko književno društvo,[2] Srpski PEN centar, Društvo književnika Vojvodine, Jugoslovensko društvo za umetnost i tehnologiju spektakla – JUSTAT, Međunarodna federacija filmskih kritičara - FIPRESCI, Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, Međunarodno udruženje pozorišnih kritičara - AICT. Objavnjena dela[uredi | uredi izvor] Knjige poezije[uredi | uredi izvor] Aer (Matica srpska, 1978), Parafraze puta (Matica srpska, 1980), Gladni lavovi (KZNS, 1985), Vapaji & konstrukcije (Matica srpska, 1986), Pitanje poze (Matica srpska, 1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (Matica srpska,1995), Klisurine (Narodna knjiga, 2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (Orpheus, 2002), Smernice (NB Svetozar Marković, 2006), Promašaji (NB `Stefan Prvovenčani`, 2008), Sovin izbor (NB `Vladislav Petković Dis`, 2008), 27 pesama: tenkovi&lune (Kulturni centar Novi Sad, 2011), Nesvršeno, dvojezično izdanje (2011), Tufne - izabrane pesme (2013), Knjige eseja[uredi | uredi izvor] Mehanički patak, digitalna patka (Narodna knjiga, 2003),[3] Prizori iz nevidljivog (Narodna knjiga, 2006). Rad i prevod zbornika i antologija[uredi | uredi izvor] Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (Tribina mladih, 1972), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (Narodna knjiga, 1983 – sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (Oktoih, 2001 – sa Dubravkom Đurić), Milenijumski citati (Orpheus, 2005), Vrata panike – Telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (Orpheus, 2005), Tehnoskepticizam (Orpheus, 2007) Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Brankova nagrada, za knjigu poezije Aer, 1979. Sterijina nagrada za pozorišnu kritiku, 1989. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu poezije Klisurine, 2003. Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu poezije Klisurine, 2003. Nagrada „Istok-Zapad”, za knjigu Smernice, 2006. Disova nagrada, 2008. Nagrada „Desanka Maksimović”, 2012. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu poezije Udaljeni bubnjevi, 2020. Nagrada „Dimitrije Mitrinović”, za roman Purpurna dekada, 2021. neoavangarda bosch+bosch slavko matković katalin ladik avangarda bogdanovic miroslav mandic judita salgo konceptualna umetnost slobodan tišma andrej

Arabische nächte Marc Chagall Марк Шагал (рус. Марк Захарович Шага́л; блр. Мойша Захаравіч Шагалаў, Mojša Zacharavič Šahałaŭ;[3][4]Витебск, 7. јул 1887 — Saint-Paul, 28. март 1985) је био руски па француски сликар јеврејског порекла, рођен у Белорусији, тада део Русије. Његов сликарски правац је мешавина модерног покрета и импресионизма. Младост Марк Шагал је рођен као Мојше Шагал у јеврејској породици у Лиозни,[1] у близини града Витебска (Белорусија, тада део Руског царства) 1887. године.[а][5] У време његовог рођења, становништво Витебска је бројало око 66.000. Половина становништва су били Јевреји.[6] Живописни град цркава и синагога, уметник Иља Репин га је назвао „Руски Толедо“, по космополитском граду некадашњег Шпанског царства.[7] Како је град био изграђен углавном од дрвета, мало је од њега преживело године окупације и разарања током Другог светског рата. Шагал је био најстарији од деветоро деце. Презиме Шагал је варијанта имена Сегал, које је у јеврејској заједници обично носила левитска породица.[8] Његов отац, Катскл (Зачар) Шагал, био је запослен код трговца харингом, а његова мајка Фејге-Ите је продавала намирнице из њихове куће. Његов отац је напорно радио, носећи тешку бурад, али је зарађивао само 20 рубаља сваког месеца (просечна плата широм Руске империје била је 13 рубаља месечно). Шагал ће касније укључити рибље мотиве „из поштовања према свом оцу“, пише Шагалов биограф Јакоб Бал-Тешува. Шагал је писао о овим раним годинама: Дан за даном, зими и лети, у шест сати ујутру, мој отац је устајао и ишао у синагогу. Тамо је изговарао своју уобичајену молитву за неког мртваца. По повратку је спремио самовар, попио чај и отишао на посао. Паклени рад, рад галијског-роба. Зашто покушавати да се то сакрије? Како рећи о томе? Ниједна реч никада неће олакшати судбину мог оца... На нашем столу је увек било доста путера и сира. Хлеб премазан путером, као вечни симбол, никада није излазио из мојих детињих руку.[9] Биографија Родна кућа Марка Шагала Године 1907, је започео студирање у Царској школи уметности у Санкт Петербургу. Септембра 1909. у кући своје пријатељице упознаје Белу Росенфилд у коју се заљубљује. После студија већ почиње да привлачи пажњу и ствара углед када му је Макс Винавер осигурао средства како би се преселио у Париз (тада центар збивања у уметности), и тамо наставио да ради. Све заједно са Пикасом, Бракеом и осталим кубистима почели су да мењају уметност из корена. Шагал је током својих париских година почео да употребљава модерне технике, иако никад није напустио свој сопствени стил који је изградио, и по коме је постао познат. Париз је за Шагала постао друга кућа и он је планирао да се тамо пресели и остане да живи до краја живота. Међутим 1914, док је био у посети Русији, настао је Први светски рат па се више није мога вратити. Године 1915, жени се Белом Росенфилд, својом вереницом од 1909, и наставља да велича њихову љубав у серији својих слика које је наставио да слика чак и после њене смрти тридесет година после. У међувремену преживљава рат. 1917. постаје комесар за уметност у Витебску. Шагалово комесарство ускоро се лоше завршава, свађом са другим уметницима, након чега одлази у Москву да би радио у Москви као сценограф у позоришту и подучавао ратну сирочад. Напокон, 1922. године Шагал, Бела и његова ћерка Ида емигрирају из СССР. У Русији је био осам година.. Године 1923, Шагал добија наруџбину од француског трговца уметничким делима Амбросеа Воларда да илуструје руски класични роман, Гогољеве Мртве душе. Шагалови налазе дом у Француској и Марк постиже нову славу као илустратор у гвашу и бакропису. Истовремено наставља и своју сликарску каријеру. Следеће године биће му веома успешне и срећне, испуњене радом и путовањима, али од тридесетих година све се мења успоном фашизма, што се одразило у Шагаловим суморним делима. Године 1937, Шагал добија француско држављанство – која бива поништено почетком Другог светског рата, када Француска, поражена од стране Немачке, бива подељена између нациста и колаборацијских власти. Шагал касно схвата свој положај као Јевреја и као уметника којег су нацисти прогласили изопаченим. Бива ухапшен, али срећом врло брзо пуштен захваљујући америчком посредовању па током рата бежи у САД. У Америци његова жена Бела се разболева и убрзо умире. Шагал је неутешан. 1944. после неколико година остварује нову везу са Енглескињом Вирџинијом Хагард која је трајала до 1952. У међувремену се 1948. вратио у Француску, и заувек се настанио на југу земље. Касније се жени са Валентином Бродски и са њом остаје до краја живота. Током свог живота Шагал се опробао на свим сликарским материјалима. Израђивао је таписерије, графике, мозаике, витраже, скулптуре и фреске. Шагал је узимао инспирацију из старих белоруских бајки, а радио је мотиве из јеврејских религијских прича. Око 1960-их и 1970-их, Шагал прихвата и пројекте који су обухватали холове и зидине великих зграда чак осликавајући пар цркава. Шагалов рад се може сврстати у више категорија. Мешао се са авагардним пројектима, али за његов рад мешају се разни правци као што су Кубизам и Фовизам. Био је чврсто повезан са Париском школом и њиховим члановима, укључујући и уметника под именом Амедео Модиљани. reprodukcije tvrdokoričena 19/12 odlično očuvana exlibris NOVLI.1

KNJIGE SU NOVE, ALI NA JEDNOJ KNJIZI POSTOJI PREVOJ NA ĆOŠKU PRVIH 10 LISTOVA Izdavač: Propolis Books Broj strana: 261+282 Povez: tvrd Format: 12.7 x 20 cm Godina izdanja: 2017. Mag dečje književnosti donosi nam ne jednu, nego deset novih priča u tvrdom povezu! Mnogo novih, otkačenih, uvrnutih likova koje će deca obožavati. Deset priča o pet đavolskih dečaka i pet zverčica od devojčica. Očekujte i pojavljivanje svima omiljenog Radža! Svako od njih ima ponešto što ima svako od nas: Petra kinji brata, Si Ma mora uvek da bude u pravu i odlično mu ide računanje, Sofija mnogo voli da gleda te-ve, Smiljka ne voli da sprema svoju sobu, Bane voli da drema na časovima, Ogi je preterano ozbiljan. Svakome od njih Dejvid Valijams ima ponešto da kaže. Pazite! Slušajte roditelje, spremajte sobe, ne čačkajte nos, ne gledajte te-ve, ne vrpoljite se u školi. Jer – ko nije dobar, naći će se u knjizi Najgora deca na svetu 2! Upoznajte okrutnu Oktaviju koja kinji životinje i to joj se vratilo. Stelu Draškov, najbolju pevačicu koju je svet ikad čuo… misli ona. Mrljavog Mrguda koji nije voleo povrće i zbog kojeg se setimo Žaka Prevera. Groznu Grozdu, bljakavo-fujavu ljubiteljku gmižućih gmazova, čija je ljubav ka njima bila bolna. Tu je i Zaharije, koji nikada domaći radio nije, sve do pojave strrrašne nastavnice i nekih snova… pardon, duhova. Razmaženog Rašu, superbogatog klinca koji nije voleo da deli bilo šta… pa ni rođendansku tortu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! DIVLJA ANALIZA - Jelena Novak Formalistička, strukturalistička i postrukturalistička razmatranja muzike Izdanje: SKC, Beograd, 2004. F: 16x24 cm O: 174 str M U Z I K A a) Filozofija muzike b) Muzičko delo ............................................................. Divljoj analizi podvrgnuta su sledeća dela: Anton Vebern, Gudački kvartet op. 28 Arvo Part, Kolaž na temu BACH Luj Andrisen, Stil Džon Kejdž, Divna udovica od 18 leta Lučano Berio, Kamerna muzika, Monotone Fransis Pulenk, Železnicom Filip Glas, Voz (Ajnštajn na plaži) Prilozi Izbor iz literature Spisak korišćenih /p a r t i t u r a/ Spisak korišćenih /s n i m a k a/ Indeks Broš Latinica 1 7 3 stranice Jelena Novak, muzikološkinja i teoretičarka umetnosti diplomirala je muzikologiju na Katedri za muzikologiju i etnomuzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Magistrirala je na odseku za Teoriju umetnosti i medija Interdisciplinarnih postdiplomskih studija beogradskog Univerziteta umetnosti sa tezom Opera u doba medija. Zaposlena je kao muzička urednica u III programu Radio Beograda. Jedan je od osnivača Inicijative za istraživanje i produkciju savremene muzike, «live» i vizuelnih umetnosti CHINCH. Autorka je knjige Divlja analiza (SKC, 2004). Objavljuje teorijske tekstove u stručnim časopisima Novi Zvuk, Muzički Talas, Teorija koja hoda, III program, Teatron, Maska. Deluje kao muzički kritičar beogradskog dnevnog lista Danas i nedeljnika Vreme. Učestvuje na naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Sa grupom Teorija koja hoda ostvarila je nekoliko teorijskih performansa.

Kao nova Hiljade čitalaca koji su imali koristi od zanimanja za upečatljivu misao Rudolfa Arnhajma kroz decenije njegovog rada, zadovoljiće svoju radoznalost ovom novom zbirkom njegovih eseja. Neće biti razočarani. `Moja najvažnija briga`, piše Arnhajm, `nastavlja da bude epistomološka , to jest, proučavam umne spoznaje sposovnosti suočene sa svetom realnosti. Od samog početka uveren sam da je glavni istrument takvog istraživanja čulna percepcija, naročito vizuelna.` Izdavač: Univerzitet umetnosti u Beogradu ISBN: 86-80957-20-8 Br. strana: 350 Povez: Broširan Prevodilac: Vojin Stojić Jezik: Srpski Pismo: Latinica Format: 20cm Datum izdavanja: 2003. Rudolf Arnhajm (nem. Rudolf Arnheim; Berlin, 15. jul 1904 – En Arbor, 9. jun 2007) bio je nemačko-američki psiholog, esejista, proučavalac umetnosti, filmski kritičar i teoretičar. Biografija[uredi | uredi izvor] Rudolf Arnhajm Datum rođenja 15. jul 1904. Mesto rođenja Berlin Nemačka Datum smrti 9. jun 2007. (102 god.) Mesto smrti En Arbor SAD Rudolf Arnhajm je od 1928. do 1933. godine bio urednik nemačkog magazina za politiku, umetnost i ekonomiju: (nem.) Die Weltbühne, ali i saradnik brojnih drugih časopisa u Nemačkoj sve do 1933. godine kada po dolasku Hitlera na vlast emigrira prvo u Italiju i Englesku. Godine 1940. odlazi u Sjedinjene Američke države gde je u početku predavao psihologiju na manjim obrazovnim ustanovama: Sarah Lawrence College i New School for Social Research.[1] Nedugo zatim, kao profesor prelazi na univerzitete Kolumbija i Harvard [2] gde radi do 1974. godine. Zvanje profesora emeritusa ostvario je na Univerzitetu Mičigen u An Arboru.[3][4] Teorija filma[uredi | uredi izvor] Bio je sledbenik Geštalt psihologije po kojoj ni najelementarniji procesi posmatranja ne proizvode samo mehaničke registracije spoljašnjeg sveta, već stvaralački organizuju sirov senzorni materijal po načelima jednostavnosti, pravilnosti i ravnoteže, načelima koja upravljaju mehanizmom opažaja`.[1] Bio je učenik Maksa Verthajmera (Max Wertheimer) i Volfganga Kelera (Wolfgang Köhler). Svoja znanja iz psihologije opažanja je primenjivao na proučavanje vizuelnih, prvenstveno plastičnih umetnosti.[1] Filmskom teorijom se bavio povremeno. Za razliku od teoretičara montažne škole, Arnhajm u svojoj knjizi: Film kao umetnost (Film als Kunst, 1932), u Američkoj izmenjenoj verziji: Film as Art, 1957. pridaje odlučujući značaj samom kadru, nezavisno od njegovog mesta u montaži.[1][2][4] Rudolf Arnhajm shvata pokretni fotografski snimak kao antinaturalistički fenomen koji se zasniva na mehaničkim činiocima, što pasivnu registraciju stvarnog prizora preobražavaju u izražajno sredstvo, u posebni vid percepcije[1][4] putem projekcije trodimenzionalnih predmeta na ravnu površinu, redukovanjem dubine, osvetljenjem i odsutnošću boje, okvirom slike i udaljenošću kamere od predmeta, odsutnošću prostorno-vremenskog kontinuenta i nevizuelnog čulnog sveta, tj. sredstvima ograničenja koja u procesu percepcije u odnosu na utisak stvarnosti postaju sredstva uobličavanja. Upravo razlika, koja nastaje putem tih preobražaja, čini izražajna sredstva medija. On još navodi da kada tehnološki napredak bude omogućio da se opažanje filmske slike pribli opažanju stvarnosti, npr, uključivanjem zvuka, boje, treće dimenzije i drugih čulnih kanala, doći će do ostvarenja potpunog filma koji će predstavljati kraj mogućnosti kreacije koju je nemi film osiguravao. Kasnije je Rudolf Arnhajm ublažio svoje stavove i poglede na zvučni film (ogledi: Epski i dramski film / Epic and Dramatic Film, 1938; Film i psihologija / Films and Psychology, 1949; Umetnost danas i film / Art Today and Film, 1965; Tendencije zapadne umetnosti i opadanje vidljivosti / Trends of Western Art and the Decadence of Visibility, 1970; O prirodi fotografije / On the Nature of Photography, 1974).[3] Ostali radovi donekle povezani sa teorijom filma[uredi | uredi izvor] Radio, umetnost zvuka / Radio, An Art of Sound, 1936; Umetnost i vizuelno opažanje / Art and Visual Perception, 1954 - 1974; Prema psihologiji umetnosti / Toward a Psychology of Art, 1966; Vizuelno mišljenje / Visual Thinking, 1969; Entropija i umetnost / Entropy and Art, 1971. teorija umetnosti

Од раката на нашите мајстори: Леново XIV век / The Works of National Masters: Lesnovo 14th century Dvanaest reprodukcija velikog formata (30×40 cm) freska u Manastir Lesnovo, posvećeog Svetom arhangelu Mihailu i pustinjaku Gavrilu Lesnovskom, sa 4 strane teksta (uporedo na srpskom, makedonskom, engleskom, ruskom , nemačkom i francuskom). Veoma dobro / odlično očuvano. Manastir Lesnovo nalazi se u istoimenom selu u starom rudarskom regionu Zletovo i za ljubitelje srednjovekovne umetnosti odavno jo jedno od najprivlačnijih mesta u Makedoniji. Osnovan u XI veku, manastir temeljitu obnovu doživljava sredinom XIV veka, kada je 1341. godine vlastelin Jovan Oliver dao izgraditi i živopisati veliku crkvu posvećenu sv. Arhanđelu Mihailu i »pustinožitelju« Gavrilu. Nešto kasnije, 1349. godine, uz crkvu je dograđena priprata koja je takođe bila živopisana. Oba slikarska ansambla, nastala približno u istom periodu, svojim visokim kvalitetom i očuvanošću danas zauzimaju jedno od najznačajnijih mesta o istoriji srednjovekovnog slikarstva u Makedoniji. Za razliku od anonimnih majstora većeg broja srednjevekovnih crkava, imena nekih od lesnovskih slikara su nam poznata. To su: Mihail, Marko i Sevast, majstori saradnici glavnog lesnovskog slikara, čije ime, kao i ime slikara priprate, i dalje ostaje nepoznato. Ako se pažljivo razgledaju fresko-živopisi u naosu lesnovske crkve, opažaju se izvesne razlike, koje su rezultat individualnih kvaliteta pojedinog slikara, ali u celini oni su ipak vrlo bliski po svom umetničkom izrazu.Zato lesnovski živopis doživljavamo kao ostvarenje jedne jedinstvene ideje, dosledno sprovedene u svim svojim komponentama. Smelo voden crtež, bogati kolorit, upotreba polutonova, posebno umešnost i briga u građenju kompozicije, ljubav ka isticanju detalja i ôrnamenata, naglašavanje individualnih obeležja portreta i njegovo kolorističko diferenciranje od drugih likova, ubraja lesnovske majstore među talentovane tvorce svog vremena. Portret ktitora Jovana Olivera, gospodara Ovčeg Polja i Zletova, velikog vojvode i kasnije despota srpskog cara Dušana, briljantan je izraz slikarske kvalitete glavnog lesnovskog majstora, čije ime na žalost nije sačuvano, iako se sigurno zna da je bilo ispisano na ukrasnoj lenti jednoga od svetitelja iz prve zone naosa crkve. Radeći uglavnom u prvoj zoni, gde je naslikana galerija svetitelja u celim figurama, slikajući u aspidi kompozicije: Uspenje sv. Bogorodice, Sahrana »pustinožitelja« Gavrila Lesnovskog, kao i lik sv. Bogorodice šire od nebesa, glavni lesnovski majstor ubedljivo je vrhunski stvaralac ovog perioda, ne samo u okvirima umetničkog stvaralaštva u Makedoniji već i šire, u okvirima vizantijske umetnosti uopšte. Njegov najbliži saradnik, jedan od slikara čija su nam imena poznata, naslikao je kompozicije sa ilustracijama velikih praznika, likove Jevanđelista, kao i mnoštvo likova svetih mučenika ispod same kupole crkve. Treći slikar, čije nam je ime takođe poznato, radio je u srednjoj zoni crkve, gde su naslikana Stradanja i Čudesa Hristova. Upo- trebom različitih boja on izbegava jednoličnost zbog ponavljanja istog crteža prilikom slikanja svetitelja. Četvrti slikar, čije je ime takođe poznato, radio je visoko u kupoli slikajući lik Isusa Hrista Pantokratora, kao i brojne proroke raspoređene između prozora kubeta. Nepreciznost njegovog crteža promatrač ne opaža zbog visine kupole. U priprati posebno privlače pažnju brojne kompozicije čija se ikonografija veoma razlikuje od one u naosu crkve, kako po svojoj složenosti, tako i po duhovitijim rešenjima. Ilustracije vrlo retkih kompozicija u srednjovekovnom slikarstvu: Učiteljstvo svetih arhijereja — Vasilija Velikog, Grigorija Namjanskog, Atanasija Velikog i sv. Jovana Zlatoustog, naslikane u kupoli priprate, slikovito obrađene kompozicije Psalama Davidovih (Ps. 148, 149 i 150), kao i ilustracija priče O mudrim i ludim devojkama, svrstavaju nepoznatog slikara u red ne samo talentovanih već i visokoobrazovanih slikara svoga doba. Stoga slikarstvo lesnovske priprate zauzima posebno mesto u istoriji vizantijske umetnosti iz perioda XIV veka. Posmatrano u celini, slikarstvo lesnovske crkve priprate predstavlja jedno od najvećih dostignuća srednjevekovne umetnosti u Makedoniji. Dr Kosta Balabanov

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Tošić OPUS 4 DOKUMENTI Studentski kulturni centar, Beograd, 2001. Tvrd povez, udžbenički format, 250 ilustrovanih strana. Opus 4 bila je umetnička grupa četvorice mladih kompozitora koju su sačinjavali Milimir Drašković, Miodrag Lazarov Pashu, Miroslav Savić i Vladimir Tošić u periodu od 1976. do 1982. godine u Beogradu. Ovi kompozitori su zajedno studirali na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu sedmadesetih godina u klasi profesora Vasilija Mokranjca i tokom studija su započeli zajedničku saradnju. Kompozitori, koji su se pored komponovanja i muzičkog izvođenja minimalne muzike bavili i vizuelnom umetnošću, kroz različite medije grafike, filma, fotografije, slajdova, videa, performansa i time bili vrlo svestrani i multimedijalni na jugoslovenskoj/beogradskoj sceni. Kako je Vladimir Tošić u svom delu Opus 4: dokumenti zabeležio, grupa je oformljena prevashodno iz četiri razloga: 1) potrebom za slobodnim izražavanjem sopstvenih umetničkih stavova; 2) potrebom za saznavanjem činjenica o savremenoj muzici; 3) potrebom da se utiče na promenu tradicionalnog načina vrednovanja i, kao kod svih mladih umetnika, 4) potrebom za javnim prikazivanjem svojih radova. Muzika za Opus 4 nije bila samo ostvaren zvuk, tradicionalno zabeležen u notnom sistemu ili slučajno stvorena i zapažena buka kao u Kejdžovom slučaju, ona je pre svega bila ideja čije se efemerno postojanje ostvarivalo umetničkom praksom. Sa Vladimirom Tošićem smo razgovarali o aktivnostima grupe tokom sedamdesetih godina prošlog veka, uticajima „likovnjaka“ na njihov rad, Kejdža, Glasa i ostalih progresivnih muzičkih praksi kada je grupa Opus 4 stvarala.(Margita Nikolić) Vladimir Tošić (Beograd, 10. april 1949) srpski je kompozitor, multimedijalni umetnik i redovni profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Rad Studije kompozicije završio je u klasi Vasilija Mokranjca a zatim je radio u muzičkim školama „Stanković“ i „Mokranjac“. Od 1986. godine na Fakultetu muzičke umetnosti predaje kontrapunkt, harmoniju i muzičke oblike. Danas je redovni profesor na Katedri za teorijske predmete. Radio je takođe i kao gostujući profesor na Filološko–umetničkom fakultetu u Kragujevcu i Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Kao kompozitor Tošić je svojom kompozicijom Mélange (1975) postavio temelj redukcionističkog i minimalističkog pristupa u srpskoj muzici i do danas ostao jedan od najdoslednijih zastupnika tog pravca. Bio je član avangardne grupe „Opus 4“ koja je pod okriljem Studentskog kulturnog centra delovala početkom sedamdesetih godina 20. veka. Osnova njegovog stvaralačkog pristupa je redukcionistički princip, koji se u njegovom stvaralaštvu ogleda u tome što je delo zasnovano na bitno smanjenoj količini upotrebljene građe, postupaka i zvučnih parametara. Iz tih razloga su sva njegova dela zasnovana na veoma malom broju različitih elemenata a ponekad čak i na samo jednom (boji, ritmu, harmoniji). Pritom više koristi, i veoma pažljivo razvija, one osobine zvuka koje su nekada bile od manjeg značaja (npr. zvučnu boju), dok tradicionalno vodeće parametre (npr. visinu tona) stavlja u drugi plan. Skoro sva dela Vladimira Tošića sadrže uočljive zajedničke osobine a to su: procesualna organizacija, repetitivnost, simetrična lučna forma i insistiranje na boji. Bavi se dosta proširivanjem muzičkog medija kroz audio–vizuelnu sinesteziju, u najširem smislu, tako da je stvorio niz medijski raznolikih dela: likovnih (muzičke grafike, muzički objekti), ambijentalnih, scenskih, konceptualnih, video radova, foto radova, slajdova... koja je izlagao na više samostalnih i grupnih izložbi. Dela su mu redovno izvođena na festivalima savremene muzike u SAD i Evropi a takođe se nalaze i na više kompakt-diskova.

LEO SCHNUG 1878-1933,razglednice,ekslibrisi,HAMM posteri *6328*11-2022 LEO SCHNUG 1878-1933 njegove razglednice, ekslibrisi i HAMM posteri LEO SCHNUG 1878-1933 Patrick et Benedicte HAMM PATRICK et BENEDICTE HAMM LEO SCHNUG 1873-1933 SES CARTES POSTALES EX-LIBRIS ET AFFICHES JERÔME DO BENTZINGER EDITEUR 1993.g Numéroté tirage limité: 0093 120 pages,Format 31.5 x 24 cm,french Leo Schnug (17. februar 1878, Strazbur — 15. decembar 1933, blizu Brumath) je bio alzaški slikar i ilustrator nemačkog porekla. Sadržaj na slikama Tvrd povez, francuski jezik, 120.strana,bogato ilustrovano u boji i cb, veći format: 31,5 x 24 cm, težina knjige 900.grama stanje: vrlo očuvana -nema ispisivanja Biografija Kada je još bio veoma mlad, njegov otac, sudski službenik, bio je hospitalizovan zbog psihičke bolesti. Da bi preživela, njegova majka je izdavala sobe u njihovoj kući izvođačima iz opštinskog pozorišta , a operski kostimi koje su poneli sa sobom postali su izvor inspiracije. Posle nekoliko godina u Školi dekorativnih umetnosti u Strazburu, Anton Seder, jedan od njegovih nastavnika, dobio je posao za njega dajući ilustracije za Gerlach & Schenk, bečku izdavačku kompaniju. Imao je tada samo sedamnaest godina. Studije je nastavio na Akademiji lepih umetnosti u Minhenu, gde je studirao kod Nikolaosa Gizisa. Žan Batist Kleber (1908) Kasnije se vratio u Strazbur i postao član Cercle de Saint-Leonard, gde je učio intarziju od Šarla Špindlera i radio sa grupom alzaških umetnika, uključujući Leona Hornekera, Henrija Lua, Alfreda Marzolfa, Žorža Ritlenga [fr], Joseph Sattler, Lothar von Seebach i Emile Schneider. Bio je pod velikim uticajem secesije i srednjovekovnih tema

četrdeset godina s kamerom filmskog reportera Bonart, 2001. 312 strana, tvrd povez, udžbenički format. Sem posvete autora veoma lepo očuvana. Bila je to ležerna popodnevna sedeljka uz čaj i spontano ćaskanje. Ćerčil se, kao i uvek, nije odvajao od svog `zaštitnog znaka`, napola sagorele tompus cigare. Dvadesetak minuta kasnije čamac-prethodnica u kome su bili ljudi iz našeg protokola, Titovi fotografi i ja, pristao je uz Kristinin levi bok. Sa palube nam se osmehivao Aristotel Onazis - prosed, zdepast, na svoj način šarmantan. Iza debelih stakala njegovih naočara jedva su mu se videle oči. Ljubazno nas je otpratio do zadnjeg dela palube, a onda se vratio da sačeka glavne goste - Tita i njegovu suprugu Jovanku, koji su upravo pristizali da uzvrate posetu Čerčilu i Sari. Kada im se pridružila i jedna od najvećih balerina dvadesetog veka Margot Fontejn, koja je takođe bila putnik na prelepoj Kristini, društvance je posedalo u jednu dugačku, polukružnu fotelju. tek tada nam je bilo dozvoljeno da ih snimamo.Naravno vremena za razmišljanje nije bilo. Radio sam mehanički, kao robot, imajući stalno na umu upozorenje da će snimanje trajati veoma kratko.. pa ipak, pored svog osnovnog rada, uspeo sam da zapazim da je atmosfera od početka bila neformalna i prijateljska - kao da se ovi ljudi, maltene, ovako okupljaju svakog dana. Bio je ovo prvi i poslednji boravak `najvećeg Engleza veka` na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Sve u svemu, bio je to dan za pamćenje, dan u kojem sam, kao jedan od retkih Jugoslovena, imao priliku da se nadjem u blizini tako poznatih ličnosti i time sebe obogatim još jednim izuzetnim profesionalnim doživljajem.` Dragan Mitrović, iz knjige Odsanjani snovi. Žurnal, filmske movosti, kamera, film,

z3 - Slika na naslovnoj strani : Prikaz seljačke bune na velikom reljefu koji je 1912. godine izradio samouki seoski umjetnik Antun Fridel iz sela Bukovja kod Pušće Bistre u Hrvatskom zagorju. Ovo je ujedno njegova prva izložba. = - Slika na pisljednjoj strani : Kao spomenar i sjećanje na proslavu 400-godišnjice seljačke bune mogla bi poslužiti ova glava Matije Gupca (kao ukrasni kip , pozdravni bilikum , vaza , čaša). Po zamisli pokretača ove akcije izradio ju je nadareni seljak i lončar Franjo Batelja iz Rastoka kod Sv. Jane, općina Jaska. = - Povijesni muzej Hrvatske , Zagreb , 1973. = - Fotografije : Ljerka Krtelj = - Tisak : `Medicinska naklada` , Zagreb ===== - 59 str. - Meki uvez - Format : 17 × 24 cm Ledić, Gerhard, hrvatski novinar i kolekcionar (Zagreb, 5. V. 1926 – Zagreb, 23. I. 2010). Građansku školu i Trgovačku akademiju završio (1943) u Zagrebu. Kao đak bio sudionik tragičnoga Križnog puta 1945. od slovenske granice do Osijeka i natrag do Bjelovara. Novinarstvom se počeo baviti 1947. u Vjesniku. U toj je novinskoj kući proveo cijeli radni vijek, s vremena na vrijeme mijenjajući uredništva (najduže radio u Vjesniku u srijedu i Večernjem listu). Veliku popularnost stekao je rubrikom Lutajući reporter pronalazi, a pisao ju je pune 32 godine. Tragajući za neobičnostima proputovao je mnoge zemlje, te skupio značajne kolekcije knjiga i slika naivne umjetnosti. Surađivao na Televiziji Zagreb, s više od 300 putopisa i serija, kao voditelj, autor i urednik. U njegovoj biblioteci nalazi se oko 25 000 knjiga i svezaka od XV. stoljeća nadalje s raritetima tiskovina i rukopisa (pjesme Katarine Zrinske, rukopis Gundulićeva Osmana i dr.). Pisao je o naivnoj umjetnosti (Seljačka buna u djelima naivnih umjetnika Hrvatske, 1973; Ivan Lacković Croata, 1974).

POZOR, SAD, ODRASTI ! ŠTA SE DEŠAVA SA MOJIM TELOM? KNJIGA ZA MLADE DEVOJKE AUTOR: LINDA MADERAS Danas u pubertet ulaze mnogo mlađe devojčice nego ranije. Prvi znaci puberteta često se vide na devojčicama u trećem ili četvrtom razredu. Knjiga im daje odgovore na mnoga pitanja (Kakve su to malje po mom telu? Kada ću da dobijem brus? Šta da radim sa bubuljicama?). IZDAVAČ: SIL, BEOGRAD GODINA IZDANJA : 2005. MEK POVEZ PISMO: ĆIRILICA BROJ STRANA : 120 STR. STANJE ODLIČNO 5- TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZIMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA stočić

Miloš Šobajić (franc. Milos Sobaïc; Papuk, 23. decembar 1944 — Beograd, 24. april 2021) bio je srpski i francuski slikar i vajar. Smatra se jednim od najznamenitijih srpskih i evropskih umetnika.[1] Rođen je 1944. godine u zbegu na planini Papuk u Slavoniji.[2] Majka ga je u pelenama prenela preko Mađarske u Srbiju, i tek tada ga je prijavila matičnoj službi, zbog čega je u mnogobrojnim publikacijama zapisano da je rođen 1945. u Beogradu.[3][4][5] Po ocu Voju, potiče iz srpske familije[6] iz Crne Gore, koja je krajem XIX veka donela u Crnu Goru prvi bioskop, prvu robnu kuću, prvo pozorište, čitaonicu i biblioteku, pleh orkestar, prve novine i časopise. Majka Mirjana potiče iz Like.[7][8][9] Osnovnu i srednju školu je pohađao u Beogradu, Istanbulu i Nikšiću. Maturirao u Prvoj Beogradskoj gimnaziji, 1964. godine. Završio je Akademiju Likovnih umetnosti u Beogradu 1970, da bi se dve godine kasnije preselio u Pariz. Od 2005. godine predaje na Luksun Akademiji lepih umetnosti u Šenjangu u Kini, a istovremeno osniva Fakultet za umetnost i dizajn na Megatrend univerzitetu u Beogradu, na kojem je bio dekan, redovni profesor i počasni doktor, da bi godine 2012. postao profesor emeritus[10]. Takođe je kao mentor na doktorskim studijama radio i na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Svoja dela je predstavio na preko osamdeset samostalnih izložbi širom planete i učestvovao na oko pet stotine grupnih izložbi. Njegova dela se nalaze u tridesetak muzeja savremene umetnosti u svetu. Dobitnik je niza nagrada u Srbiji. Ruska Duma mu je dodelila 2018. godine orden počasnog gosta[11] Rusije, a 2019. godine dodeljena mu je Zlatna medalja Republike Srbije, za izuzetne zasluge u oblasti kulturnih delatnosti, posebno slikarstva.[12] O radu Miloša Šobajića je objavljeno pet monografija kod izdavača u Parizu, Beogradu i Londonu, čije su tekstove pisali Alen Žufroa, Nobelovac Peter Handke, Edward Lucie-Smith Edvard Lusi Smit i drugi. O Milošu Šobajiću je objavljeno blizu sedam stotina tekstova u francuskoj, italijanskoj, srpskoj, američkoj, japanskoj, grčkoj i nemačkoj štampi, kao i veliki broj televizijskih filmova i prikaza.[1][13] Francuski kompozitor René-Louis Baron stvorio je muzički film o Šobajićevim delima. Svoju prvu knjigu, pod nazivom: Slikaj i ćuti[14], autobiografskog karaktera, a koja govori o uticaju globalizma na savremenu likovnu umetnost, objavio je 2018. godine. Bio je oženjen Majom T. Izquierdo (srb. Iskjerdo).[15], a prva supruga mu je bila Lotos Masnikosa - Šobajić Godine 2021. objavljuje autobiografiju `Mojih devet života`[16], knjiga koju posvećuje svojoj supruzi Maji. Ova autobiografija izdata je kod izdavača `Vukotic&Media` [17] Godine 2021. zajedno sa svojom suprugom Majom T. Izquierdo ( Iskjerdo) napisao je svoju prvu dramu, pod nazivom `Vecin cirkus` koju je izdalo `Narodno pozorište Timočke Krajine`. Njegova dela nalaze se u 40 muzeja po svetu.[18] Sahranjen je 29. 4.2021. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Na komemoraciji održanoj u Skupštini grada Beograda govorili su istoričar umetnosti Nikola Kusovac, pijanista i direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac i profesor, književnik i diplomata Darko Tanasković. Počast velikom umetniku je odata kroz njegovu omiljenu kompoziciju `Historia de un amor`[19], a emitovan je i odlomak Šobajićevog govora za Radio Beograd u kome kaže: `Ja sam Feniks i opet se vraćam, uvek sam početnik i uvek učim`.[20] Grad Beograd predviđa otvaranje Muzeja Miloš Šobajić[21] u toku 2021. godine. Direktorka Muzeja grada Beograda, Jelena Medaković, u svom govoru na sahrani, rekla je sledeće: `Jedan deo našeg Muzeja, poneo je ime Miloš Šobajić. Milošev prostor oslikavaće njegov duh i karakter, njegovu veličinu.`[22] Medaković je zatim prenela poruku koju je Nobelovac Peter Handke uputio Miloševoj supruzi Maji: `Često mislim na svog druga, njegovu sliku nosim pred očima, iako fizički ne prisustvujem sahrani, danas u mislima biću sa Milošem i sa vama. Veliki slikar, moj veliki prijatelj, ostaće zauvek u mom srcu`. odlično očuvana MAJ.21/4

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica! Veliki Format Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Veliki Format Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987