TELEVISION BELGRADE 1972 Urednica: Vera Šegan Budimlić Dizajn: Bogdan Kršić Izdavač: RT Beograd 1972. Mek povez sa klapnama, 86 stranica, 30x15cm Dobro očuvano (stranice posivele po ivici, vidite foto) Radio Television Belgrade TV productions PLAYS A Buden, Profesor Kosta Vujić`s Hat, A Cork that Holds the Water, La Dolce Vita in Serbian Manner TRAVEL DOCUMENTARIES REPORTINGS Letters from Norway, Variola Vera HUMOUR ENTERTAINMENT AND VARIETY Ružica Sokić, Graduates, Citizens of the Village Lug, Olivera Katarina show, The Peddlers, Brenda Arnau MUSIC Lidija Pilipenko, Tozovac CHILDREN`S PROGRAMMES The Time of Horses II PROGRAMME A Miracle, General Orkin by Arms, Kornelije Kovač, One i oni, How did the Two Fools Make Love, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Edwart and Kunegunda ... II3

nova knjiga Autor - osoba Pašić, Feliks, 1939- Naslov Gospođa iz velikog sveta : prilozi za biografiju Mire Trailović / Feliks Pašić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2006 (Beograd : Publikum) Fizički opis 264 str. : fotogr. ; 31 cm (karton) Napomene Tiraž 700 O autoru: str. 259 Pozorišne režije: str. 241 Režije na Televiziji Beograd: str. 242-244 Režije u Radio Beogradu: str. 245-246 Registar. Predmetne odrednice Trailović, Mira, 1924-1989 Knjiga predstavlja priloge za biografiju čuvene Mire Trailović, jedne od najistaknutijih rediteljki u istoriji srpskog i jugoslovenskog teatra. Mira Trailović (1924–1989), rođena u Kraljevu, započela je karijeru kao spikerka Radio Beograda, a već nekoliko godina zatim svojim izuzetnim talentom za pozorište, postala je jedan od najistaknutijih domaćih reditelja. Režijom „Fausta“ 1956, pred 212 stolica u zgradi nekadašnje Borbe, otvorila je pozorište Atelje 212. Na njegovom čelu ostala je i narednih godina, podižući taj teatar na svetski nivo. Mira Trailović bila je u tom pozorištu 1967. Rođena je kao ćerka Andreja Milićevića koji je preveo više od 36 dela francuskih klasika i Radmile Simić, profesorke francuskog jezika. Deda joj je bio Milan Simić, upravnik Narodnog pozorišta. Privilegiju da odrasta u domu obrazovanih roditelja i predaka, shvatala je i kao breme, jer je uvek morala da ispunjava i njihova, a ne samo svoja očekivanja. Marljiva učenica Druge ženske gimnazije u Beogradu, srednje muzičke i glumačke škole, Mira Trailović je najpre završila Muzičku akademiju, a potom je, po želji oca arhitekte, upisala arhitekturu, ali je odustala nakon dva semestra. Na drugoj godini studija napustila je Tehnologiju, a Istoriju umetnosti pred sam diplomski ispit. Privlačili su je televizija, drama, režija i pozorište, te je 1950. godine završila Visoku filmsku školu, a prvi debi imala je dve godine pre diplomiranja. Diplomirala je režiju 1956. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kasnije je na istom fakultetu bila i profesor radio-režije više godina. U mladosti, 1944. godine Mira Trailović je između ostalog bila i spikerka i urednica Dramskog programa Radio Beograda. Glasom Minerve osvojila je slušaoce. Policijski čas je još trajao, pa je svaku noć kući vraćala patrola. I dok je hodala u svom prvom kaputu napravljenom od ćebeta, koji je dobila u radiju, nije se plašila... Znala je da je obradovala nekog tog dana: „Čitali smo na radiju pisma koja su stizala s fronta i odlazila na front, obaveštenja o ratu koji je još trajao. Predstavljali smo ljudima jedinu mogućnost da nešto saznaju o svojima” (intervjuu sa Mirom Trailović, „TV novosti“ 1977. godine). U Radio Beogradu je i režirala oko 70 radio drama, al i upoznala Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, a kasnije dopisnika Politike iz Pariza i prvog čoveka ove kuće, čije je prezime uzela na venčanju Njenom režijom „Fausta“ 12. novembra 1956. godine u sali sa 212 stolica u dvorani nekadašnje novinske kuće „Borbe“ počeo da živi jedan novi svet - otvoreno je avangardno pozorište Atelje 212. Sa Radošem Novakovićem jedan je od osnivača, a potom i dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Izuzetnom energijom stvorila je od Ateljea 212 kultno mesto. Jedna nova epoha je počela. Pod njenim vođstvom Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu, kao i prvo pozorište sa područja SFRJ-a koje je pozvano da gostuje u SAD posle Drugog svetskog rata. Glumci „Ateljea 212“ gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik, Pozorišna rediteljka, čiji komadi su uvek bili avangardni, grozila se te reči, ali ti komadi su zaista unosili nove kulturne i političke trendove u pozorišni život Beograda. Kao rediteljka prvi put je predstavila beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde - Joneska, Sartra, Olbija, otkriva publici nove domaće pisce, postavlja dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića. Revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta nakon izvođenja hipi mjuzikla „Kosa“ u Mirinoj režiji, prve postavke u Evropi posle američke praizvedbe danas kultnog mjuzikla. Režirala je više od 30 značajnih predstava, među kojima se posebno ističu: „Iza zatvorenih vrata“, „Don Žuan u paklu“, „Čudo u Šarganu“... U njeno vreme, Atelje je popularnim i kontroverznim predstavama, poput „Kafanica, sudnica, ludnica“, u velikoj meri pomerao granice slobode izražavanja u političkom smislu. Unela je duh Zapada u Srbiju, ali njen najveći talenat bio je organizacija i dobar odabir tima. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i drugim saradnicima je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala - Beogradski internacionalni teatarski festifal – BITEF, koji je nastao 1967. odine u Ateljeu 212 i čiji je umetnički direktor bila od 1967. do smrti. U vreme hladnog rata ovaj festival novih pozorišnih tendencija bio je jedinstveno mesto na kome su se susretali umetnici sa obe strane gvozdene zavese i razmenjivali iskustva. Njeni i gosti Beograda bili su: Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan-Pol Sartr, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi, koji su doneli su dah velikog sveta u našu sredinu i postavile Beograd na značajno mesto na međunarodnoj pozorišnoj sceni. Festival je njenim zalaganjem osnovao svoje - BITEFOVO, odnosno – Mirino pozorište - BITEF teatar, koji od 20. BITEFA organizuje festival i vodi programsku politiku u duhu BITEFA. „Umetnost počinje tamo gde se slože neke tajanstvene i nepoznate sile unutar čoveka i epohe. Srećna sam što će Beograd imati još jedno mesto gde će umetnici i gledaoci pokušavati da tu tajnu, ljudskog postojanja, katkada dotaknu“ (deo teksta Mire Trailović na otvaranju BITEF teatra) Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje - građanke sveta. Oktobarska nagrada, „Joakim Vujić“, Sedmojulska, Oskar popularnosti, priznanje Udruženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na polju kulture, bugarskog i čehoslovačkog društva, nagrada koju joj je uručio predsednik Italije Đuzepe Saragat i Orden komandora, koji joj je predao francuski ministar kulture Žak Lang, samo su neke od zvaničnih pohvala rada Mire Trailović. Umrla je ophrvana bolešću, u Beogradu 7. avgusta 1989. godine, nekoliko meseci nakon što je “dobila” svoje pozorište. Sahranjena na Novom groblju (parcela12, grobnica31 II), po sopstvenoj želji samo u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Ubrzo zatim prostor ispred BITEF teatra dobio je ime „Skver Mire Trailović“. Velika scena “Ateljea 212” od 2014. godine (90 godina od rođenja i 25 od smrti) nosi ime „Mira Trailović”. Nakon inicijative pokrenute osam godina raniije, 2016. godine je u Kraljevu, u foajeu Kraljevačkog pozorišta, otkrivena spomen ploča Miri Tailović, rad akademskog vajara i redovnog profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Slavoljuba Caje Radoičića. Muzej pozorišne umetnosti Srbije objavio je pre tri godine knjigu Feliksa Pašića o njenom radu, pod naslovom „Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta“. Odlikovali su je beskrajni šarm i prodornost, talenat za ubeđivanje. Kada su Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: „Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?” ŠTA ZNAČI M-I-R-A? Kada su je novinari jednom pitali hoće li da se predstavi, rekla je da hoće i kao pesmicu „izrecitovala“ svoje ime u akronimu: M – kao marljiva, I – kao iracionalna, R – kao radosna, A – kao ako, baš me briga. Mira. Mira Trailović. Mira Trailović bila je vanserijska ličnost, persona za svako poštovanje i jedna ozbiljna dama, čak i u vreme kada to nije bilo naročito poželjno i popularno. Imala je solidnu građansku i intelektualnu zaleđinu kada je po oslobođenju postala spiker Radio-Beograda, zatim reditelj i urednik u dramskoj redakciji, student Muzičke akademije i Visoke filmske škole, predavač radio-režije na Pozorišnoj akademiji. Među osnivačima Ateljea 212, a tu je bilo snažnih i izrazitih ličnosti, Mira Trailović imala je istrajnost i vokacije da se tom projektu trajno posveti i da sporadične predstave jedne gotovo zavereničke grupe pretvori u stalno pozorište koje je sa svojim ostvarenjima stiglo do Pariza, Njujorka, Moskve, Karakasa i Meksika. Kako je baš ta gospođa – koja je u mnogo čemu bila osoba vezana za tradiciju i sklona staromodnom, postala ključna ličnost modernizacije našeg teatra, od takozvanog teatra apsurda i dokumentarne drame do rok-opere i, konačno, neizbežnog postmodernizma – može se objasniti pre svega kosmopolitskim duhom Mire Trailović, njenom glob-troterskom strašću i poliglotskom lakoćom. Radeći mirno na deprovincijalizaciji beogradskog, a time i jugoslovenskog glumišta - sasvim logično došla je i do zamisli o BITEFU. Danas je teško pojmiti koliko je lične vizije, a i hrabrosti, bilo potrebno da se 1967. izmisli BITEF i da se ogromnim kulturnim, esnafskim, a i ideološkim otporima uprkos - zahukta taj svetski festival „novih pozorišnih tendencija”. (Iz teksta Dragana Klaića (1950–2011), U izlogu sveta, 1990) Život u pozorištu izjednačila sam sa svojim životom. Mira Trailović Feliks Pašić (1939–2010), novinar, pozorišni kritičar, publicista, televizijski dokumentarista… Novinarski radni vek proveo je u „Borbi“, Radio Beogradu i Televiziji Beograd. Blizu četiri decenije Pašić je bio aktivni stalni pozorišni kritičar „Borbe“, „Večernjih novosti“, Radio Beograda, „Dnevnog telegrafa“ i „Teatrona“. Bio je poslednji savezni selektor Sterijinog pozorja, petnaest godina je, kao selektor i umetnički direktor, davao kreativni pečat Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu, osnovao je i tri godine vodio Jugoslovenski festival pozorišta jednog glumca u Nikšiću. Sa Svetlanom Bojković je pokrenuo i sedam godina (1992 – 1999) uređivao pozorišne novine „Ludus“ u kojima je objavio šezdeset opsežnih razgovora sa pozorišnim umetnicima. Knjige: Savremenici (razgovori sa jugoslovenskim piscima – 1965), Oluja (dnevnik predstave – 1987), Kako smo čekali Godoa kad su cvetale tikve (dokumentarno istraživanje slučajeva zabrane dveju pozorišnih predstava – 1992), Karlo Bulić – avantura kao život (1992), Zoran (razgovori sa Zoranom Radmilovićem – 1995), Glumci govore I, II (razgovori sa šesnaestoro srpskih glumaca – 2003), Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta (2006), Joakimovi potomci (portretni medaljoni dobitnika statuete „Joakim Vujić“ – 2006), MUCI Ljubomir Draškić ili živeti u pozorištu (2010), Kratak pregled vremena (razgovori sa pozorišnim stvaraocima iz rubrike Ludus razgovara – 2013). Monografije: Grad teatar Budva – Prvih deset godina (1998), Deset festivala pozorišta za djecu u Kotoru (2002), Grad teatar Budva – Drugih deset godina (2007), Beogradsko dramsko pozorište – 60 godina (2007), Vuk, z. p. Tršić, Vukovi sabori 1933 – 2008 (2008), Zvezdara teatar 1984-2009 (2009). Priredio je knjigu o Oliveri Marković, knjigu pozorišnih kritika Slobodana Selenića (Dramsko doba), knjigu pesama i zapisa Ljubiše Bačića (Moj živote malo li te ima)… Dobitnik je Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku (1983, 1992) i Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (2006), Nagrade „Grad teatar za dramsko stvaralaštvo“ (Budva, 2010) i drugih nagrada. MG147

Позивају се сви мали истраживачи! Хајде да сазнамо нешто више о пословима које можете да радите кад порастете. Отворите прозорчиће да бисте упознали тим људи који ради на изградњи куће или да бисте сазнали који све послови постоје у болници и како све можете да радите са животињама…

Opis proizvoda Pozivaju se svi mali istraživači! Hajde da saznamo nešto više o poslovima koje možete da radite kad porastete. Otvorite prozorčiće da biste upoznali tim ljudi koji radi na izgradnji kuće ili da biste saznali koji sve poslovi postoje u bolnici i kako sve možete da radite sa životinjama…

Knjiga nespokoja je kaleidoskop glasova – začuđujuće skladni hor podvojenih ličnosti i heteronima velikog pesnika, duboko i uznemirujuće promišljanje života, lirika sumnji i strahova, sentimentalni vodič kroz metafizičku arhitekturu lisabonskih ulica, melanholija egzistencije jer, po rečima samog autora, „Fernando Pesoa, precizno govoreći, i ne postoji”. Teško je odrediti joj čak i književni vrstu; da li je u pitanju kontemplativna proza, tanana psihološka biblija tiho uznemirenih ljudi, epistolarni roman duše, poezija bez stiha, dnevnički zapis, filozofski eseji o prolaznosti? Ovo je knjiga zaglušujuće tišine gde svaki treptaj pesnikove duše odzvanja kao u praznoj crkvi razbijeni kristalni bokal u kome se mesto osveštanog vina nalaze tajne našeg pada.Knjiga nespokoja važi za kamen temeljac evropskog modernizma, to je knjiga na kojoj je Pesoa radio čitav život i nikada je nije završio osta...

Autor: Ričard Galand Žanrovi: Knjige za decu, Edukativni Pismo: Latinica Broj strana: 224 Povez: Mek Format: 17x24 cm Godina izdanja: 2020. Izazovi, zadaci i zagonetke koji će te prodrmati kao struja. Današnji naučnici razmišljaju duboko umesto jasno. Čovek mora biti duševno zdrav da razmišlja jasno, ali može razmišljati duboko i biti prilično lud.“ Nikola TeslaZakorači u opčinjavajući svet Nikole Tesle, pionira elektrotehnike, pronalazača, fizičara i futuriste. Najpoznatiji je po tome što je doprineo da se elektricitet proizvodi i koristi na način koji danas znamo. Tesla je zaslužan za razvoj naizmenične struje, a vršio je pionirska istraživanja koja obuhvataju rendgenske zrake, radio-talase, bežično upravljanje, fosforoscentnu svetlost, lasere...Ova knjiga će te gurnuti u svet Teslinih pronalazaka i eksperimenata dok rešavaš razne zadatke: zagonetke, logičke slagalice, glavolomke za lateralno razmišljanje, provere pamćenje i još mnogo toga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Crtezi i vinjete: Ljubica Sokic Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Ljubica Cuca Sokić (Bitolj, 9. decembar 1914 — Beograd, 8. januar 2009) bila je srpska slikarka i akademik SANU. Biografija Rođena je kao kćerka Manojla Sokića (1887—1941),[1] prvog vlasnika i glavnog urednika beogradskog lista „Pravda“ i njegove supruge Ruže, rođene Kuzmanović. Gimnaziju je pohađala u Beogradu, gde joj je profesor crtanja bila Zora Petrović, a kasnije upisuje i Kraljevsku umetničku školu.[2] Slikanju su je učili profesori Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Jovan Bijelić i Ivan Radović. Ljubica Sokić je radila i izlagala u Parizu u godinama od 1936. do 1939. Po povratku iz Pariza, prvi put je samostalno izlagala svoje radove februara 1939.[3] u beogradskom paviljonu Cvijeta Zuzorić. Jedan je od osnivača umetničke grupe „Desetoro“. Bila je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1948. do 1972. Godine 1968. postala je dopisni član SANU, a od 1978. bila je redovni član. Pored slikarstva, bavila se ilustracijom dečjih knjiga i časopisa, kao i izradom skica za filmove. Njeno slikarstvo se opisuje kao intimističko. U početku je slikala mrtve prirode, pejzaže, figure i portrete. Kasnije je težila ka uprošćavanju formi, geometrizaciji i umerenoj apstrakciji. Povremeno je koristila tehnike kolaža i eksperimentalnih materijala. Bavila se crtanjem stripa.[4] Preminula je 8. januara 2009. u Beogradu i sahranjena 13. januara na Novom groblju u Beogradu. Sačuvan je njen dnevnik iz 1940-1941 godine.[5][6] Slikarska grupa „Desetoro“ Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput.[7] Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali prednja stranica, sve ostalo uredno! Crtezi, projekti za mozaik i tepiseriju Mladen Srbinović (Sušica kod Gostivara, 29. novembar 1925 — Beograd, 12. maj 2009)[1] bio je srpski slikar, akademik SANU i profesor Univerziteta u Beogradu. Biografija Mladen Srbinović rodio se 1925. godine u Sušici kod Gostivara. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beogradu. Studirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti od 1947. do 1951, a postdiplomske studije završio je 1953. godine. Za asistenta u Akademiji likovnih umetnosti bio je izabran 1953. kada je izabran i za člana ULUS-a. Penzionisan je u zvanju redovnog profesora Fakulteta likovnih umetnosti 1988. godine. Prvi put je izlagao 1948. na Izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti, a samostalno 1952. godine u Grafičkom kolektivu. Pored mnogih samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, predstavljao je jugoslovensku umetnost na brojnim izložbama. Bio je član Grafičkog kolektiva i grupe Samostalni (od 1952), i jedan od osnivača i članova Decembarske grupe(1955). Izdao je dve grafičke mape (1953. i 1955), inspirisane stihovima Lorke. Uporedo sa slikarstvom i grafikom od 1960. počeo je da radi mozaike i predloške za tapiserije koje su realizovane i izlagane. Izradio je u mozaiu: zid u svečanoj sali Saveznog izvršnog veća (1962), dve zidne kompozicije u Historijskom Muzeju u Sarajevu(1966), dva ciklusa zidnih mozaika(1971.i 1988), i 17 podnih mozaika (1985), u svečanoj dvorani Skupštine opštine Kruševac, zidne mozaike u Medicinskom centru Gamzigrdske banje (1975), mozaičku kompoziciju u svečanoj sali fabrike Prvi maj u Pirotu(1978, uništena u požaru 1992), dva mozaika u zgradi Radio-televizije Beograd u Košutnjaku(1979), dva mozaike za crkvu Sv. Nikole u Rumi (1985), mozaik na pročelju Investbanke u Beogradu (1989) i mozaičke ikone za oltarsku pregradu u manastiru Žiči (1993). Radio je i vitraže za Svečanu dvoranu Skupštine opštine Kruševac. Izabran je 1981. godine za dopisnog, a 1988. za redovnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti, a 1997. godine je izabran i za člana Makedonske akademije nauka i umetnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica na jednom mestu malo ostevena (oljustila se boja) nista strasno. Sve ostalo uredno! Pecat! Ova knjiga predstavlja uvod u estetiku glazbe. Estetika, koja je bila od najveće važnosti u razmišljanju o glazbi u devetnaestom stoljeću, danas se ponekad sumnja da je prazna špekulacija. Ipak, sudovi o glazbi i svakoj vrsti glazbene aktivnosti temelje se na estetskim pretpostavkama. Carl Dahlhaus daje prikaz razvoja u estetici glazbe od sredine osamnaestog stoljeća nadalje. Kombinira povijesni i sustavni pristup. Središnje teme u glazbi grupirane su zajedno kako bi ilustrirali povijesni tijek događaja i sustavno jedinstvo bitnih elemenata u estetici glazbe. Carl Dahlhaus (10. lipnja 1928. – 13. ožujka 1989.) bio je njemački muzikolog koji je bio među vodećim poslijeratnim muzikolozima od sredine do kasnog 20. stoljeća.[1] Plodan znanstvenik, imao je široke interese, pisao je o glazbi Josquina, Gesualda, Bacha, Schoenberga, kao i o klasičnoj glazbi 19. i 20. stoljeća. Za posljednja dva, njegovo istraživanje je uvelike razvilo opseg i okvir učenika;[2] međutim, on je i dalje najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru. Glavninu svoje karijere proveo je kao voditelj muzikološkog odjela Berlinskog tehnološkog instituta, koji je podigao na međunarodni standard. Dahlhaus je bio pionir razvoja brojnih muzikoloških područja, posebice estetike glazbe, koju je uzdigao na središnji status. Aktivan kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator, bio je iznimno utjecajan i njegov je rad otada potaknuo značajne rasprave i rasprave. Dahlhaus je rođen u Hannoveru 10. lipnja 1928. godine.[3] Drugi svjetski rat prekinuo je njegovo rano školovanje; služio je na frontu i kao pomoćni protuzračni vojnik.[4] Školske ispite polagao je po posebnom programu namijenjenom onima koji se bave borbom. Nakon kratkog studiranja prava, Dahlhaus se prvi put bavio muzikologijom od 1947. do 1952., studirajući kod Wilibalda Gurlitta na Sveučilištu u Freiburgu i Rudolfa Gerbera na Sveučilištu u Göttingenu.[3] Njegova disertacija iz 1953. na potonjem se odnosila na mase Josquina des Preza.[3] Umjesto da traži akademsku karijeru, bavio se kazališnim i novinarskim svijetom.[3] Započevši kao student, radio je kao dramaturg za Deutsches Theater u Göttingenu od 1950. do 1958. [3] Bertolt Brecht ga je potaknuo da preuzme to mjesto.[4] Od 1960. do 1962. radio je kao glazbeni urednik u novinama Stuttgarter Zeitung, djelujući kao nemilosrdni promicatelj škole u Darmstadtu.[3] Njegov prvi akademski položaj došao je 1962. godine, kada je do 1966. godine radio kao znanstveni asistent na Sveučilištu u Kielu.[3] Te godine je završio svoje djelo za svoju Habilitaciju Untersuchungen über die Entstehung der harmonischen Tonalität (Studije o podrijetlu harmonijskog tonaliteta), objavljenu 1968. godine.[5] Djelo je bilo temeljna studija o podrijetlu tonaliteta, koja seže do razdoblja renesanse i baroka. Izvorno na njemačkom jeziku, Robert Gjerdingen objavio je prevedenu verziju 1990. u Princeton University Press.[5] Nakon što je manje od godinu dana radio na Sveučilištu Saarland, 1967. je angažiran da naslijedi Hansa Heinza Stuckenschmidta na mjestu voditelja muzikološkog odjela Berlinskog Tehnološkog instituta.[3] Ostat će tamo do svoje smrti, [4] postupno proširujući i razvijajući sveučilišni prethodno minuskularni muzikološki program do međunarodno poznatog.[3] Iako su mu mnoga sveučilišta nudila pozicije tijekom njegova mandata, on ih je sve odbio; jedina iznimka bila su dva semestra koja je proveo kao gostujući profesor na Sveučilištu Princeton.[4] Dahlhaus je odlikovan Ordenom zasluga Savezne Republike Njemačke (Veliki križ sa zvijezdom), Plavim Maxom i primljen u Njemačku akademiju. Godine 1987. dobio je nagradu Frankfurter Musikpreis.[4] Nakon što je neko vrijeme bio bolestan - bolest koju je uglavnom skrivao od svojih kolega - umro je u Berlinu 13. ožujka 1989. [4] od zatajenja bubrega.[3] U to je vrijeme radio na sažetoj povijesti zapadnjačke glazbe na engleskom jeziku, koja je ostala nedovršena.[3] Muzikološka stipendija Dahlhaus je napisao 25 ​​knjiga, više od 400 članaka i pridonio 150 drugih djela o širokom rasponu tema.[4] Najviše ih je bilo o povijesti zapadne glazbe, a posebice one iz 19. stoljeća, odnosno romantične glazbe. Skladatelji čiju je glazbu pisao su Josquin, Gesualdo, Bach i Schoenberg.[6] Klasična glazba 19. i 20. stoljeća također su bile redovite teme.[6] Sva njegova glavna djela napisana su na njemačkom jeziku; povijest zapadnjačke glazbe koju je ostavio nepotpunom bila bi njegova prva engleska publikacija.[3] Bio je vrlo zainteresiran za rad Richarda Wagnera i ostao je najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru.[7] Ostale teme kojima se redovito bavio su glazbena teorija, estetika glazbe i pretpovijest `nove glazbe`.[4] Ostavština Pred kraj svog života, Dahlhaus je bio najeminentniji i najutjecajniji muzikolog svoje generacije, a njegova su djela i dalje poticala značajan diskurs, rasprave i kontroverze.[2] Iskazao se ne samo kao muzikolog, već i kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator.[2] Njegova postignuća uključuju poticanje novog interesa za glazbu 19. stoljeća, [2] posebno kroz njegovu publikaciju Glazba iz devetnaestog stoljeća iz 1989. [8]. Njegovi različiti interesi omogućili su ozakonjenje raznih muzikoloških podpolja i znatno proširili disciplinu. J. Bradford Robinson daje `sustavnu muzikologiju, institucionalnu povijest [i] salonsku glazbu` kao primjere novoprihvaćenih tema zbog njegovog utjecaja.[2] Bio je glavni zagovornik podizanja estetike kao teme u prvom planu muzikologije.[4][2] Osim toga, pomogao je uspostaviti koherentnu priču za klasičnu glazbu 20. stoljeća.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Ratko Janjic Jobo Vesna Parun (Zlarin, 10. april 1922 - Stubičke Toplice, 25. oktobar 2010) bila je pesnik, dramski i dečji pisac. Studirala je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Detinjstvo je provela u Splitu, u Biogradu na moru i u Šibeniku. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju u Zagrebu, zbog rata je morala da pobegne u Split. Vratili su se u Zagreb 1942. Posle rata je upisala studije na Filozofskom fakultetu, odsek filozofija. 1947. je obolela od tifusa. Zbog bolesti i nesrećne ljubavi napušta studije. Od 1962. do 1967. živi u Bugarskoj gde se udaje i razvodi. Vraća se u Zagreb gde radi kao slobodni pisac. 2000. se iz svog doma premestila u dom u Stubičkim Toplicama, gde na kraju i umire. Ušla je u politiku u svojoj 85-oj godini. Učlanila se u Demokratsku stranku žena. Prva je žena u Hrvatskoj koja je živela isključivo od književnosti. Neke od knjiga je sama štampala i prodavala, pa čak i ilustrovala. Preminula je 25. oktobra 2010. Objavljeno je preko 70 knjiga poezije i proze i četiri drame. Štampala je i veliki broj knjiga za decu. Pesme su joj prevođene na mnoge strane jezike. 1932. Objavljuje prvu pesmu „Pramaljeće“ u listu „Anđeo Čuvar“. Od 1945. objavljuje pesme po časopisima i listovima. Dela su joj prevedena na više jezika. Prevodila je Hajnea, Getea, Rilkea. RATKO JANJIĆ JOBO rođen je 1941. godine u Splitu, gdje je završio srednju Tehničku školu – arhitektonski odjel, a diplomirao je 1965. na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, u klasi prof. Vjekoslava Paraća, dobivši i Nagradu slikarskoga odsjeka ALU. Poslijediplomski studij završio je u Majstorskoj radionici profesora Krste Hegedušića (1966. – 1971.) Od 1971. do 1974. godine surađivao je s profesorom Hegedušićem na razradi idejnog rješenja i izradi fresaka u Memorijalnom muzeju Bitke na Sutjesci na Tjentištu. Za cijelo to vrijeme naizmjence je po šest mjeseci boravio u Kini, u Zagrebu, na Tjentištu i u Italiji.Od 1975. do 1994. godine radio je u izdavačkom poduzeću „Naprijed“ kao likovni urednik, te urednik dječjih izdanja. Isto tako, djelovao je kao grafički urednik u listu „Paradoks“, a radio je i za izdavače „Školska knjiga“, „Mladost“, „Naša djeca“ i časopis „Smib“. Uz to, radio je scenografije i ilustrirao TV priče na školskoj TV-Zagreb, ali i scenografije i kostime u kazalištu i na filmu, grafički oblikujući isto tako knjige, plakate i propagandne publikacije, za što je dobivao više nagrada i priznanja. Godine 1986. postaje honorarnim predavačem na Tekstilno-tehnološkom fakultetu - Zavod za dizajn, u Zagrebu, za predmete Slikanje i Crtanje, te Akt, slikanje i crtanje. Od 1993. godine na istom fakultetu postaje izvanrednim profesorom, godine 2000. izabran je za redovnog profesora, a 2005. godine za redovnog profesora u trajnom zvanju. Samostalno izlaže od 1967. godine i do sada je održao 65 samostalnih izložbi, te sudjelovao na brojnim skupnim izložbama u zemlji i svijetu. Dobitnik je mnogih nagrada za slikarstvo (crtež - Rijeka, akvarel - Karlovac, na „Ex tempore“ Grožnjan i na „Ex tempore“ Volosko), kao i za grafički dizajn (za rješenja plakata i za brojna rješenja maraka). Autor je član HDLU-a Zagreb od 1965. godine. Živi i radi u Zagrebu....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Vlado Jakelic Pavičić, Josip, hrvatski književnik (Požega, 26. II. 1895 – Rijeka, 21. III. 1963). Za I. svjetskog rata bio na galicijskoj fronti, odakle se vratio kao invalid. Diplomirao 1928. na Pravnom fakultetu u Zagrebu, gdje je radio kao činovnik. Novelama se javio u periodici 1930-ih. Zbirka novela iz života ratnih invalida I. svjetskog rata Memento (1937., prošireno izdanje Crvenim slovima, 1946), ujedno kritika društvenih i političkih prilika u Hrvatskoj između dvaju svjetskih ratova, bila mu je zaplijenjena i uništena. Objavio je i više djela za djecu i mladež (Poletarci, 1937; Koliba u vrbiku, 1939; Djeca majke zemlje, 1946; Kamena kolijevka, 1950; Staza kroz stoljeće, 1951; Što pričaju dan i noć, 1959., i dr.) te autobiografski roman o djetinjstvu Knjiga o davnini (1959). Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Leopold Suhodolčan (10. kolovoza 1928. - 8. veljače 1980.) bio je slovenski pisac, najpoznatiji po svojoj prozi za mlade. Zajedno sa Stankom Kotnikom bio je jedan od idejnih začetnika natjecanja Čitateljska značka Slovenije koje se i danas održava kao motivacija za osnovnoškolce u čitanju i opismenjavanju. Suhodolčan je rođen u Žirima 1928. godine. Radio je kao učitelj i ravnatelj u Prevaljama u slovenskoj Koruškoj. Iako je pisao beletristiku za odrasle, poznatiji je po pisanju za mlade čitatelje. Njegove knjige za djecu prevedene su i objavljene i izvan Slovenije. Umro je na Golniku 1980. Središnja koruška knjižnica Ravne na Koroškem ima Suhodolčanovu spomen sobu. Dva puta je dobio Levstikovu nagradu, 1965. za knjigu Velikan in Pajac (Div i klaun) i 1979. za knjigu Piko Dinozaver i druge knjige. Biblioteka Vjeverica

Самодеятельный театр Репертуар и методика В мастерской Л.В.Варпаховского Методическое пособиe Аматерско позориште Репертоар и методологија U radionici L.V.Varpahovskog Metodološki vodič `82. kao nova - nekorišćna Леонид Викторович Варпаховски (16. [29], 1908, Москва — 12. фебруар 1976, ибид) — позоришни редитељ, сценариста, филмски редитељ, филмски критичар, уметник аматер. Народни уметник РСФСР (1966) Рођен у породици московског адвоката В. В. Варпаховског (1873-1917). Мајка је дипломирала на Институту племенитих девојака у Тифлису, водила је дечје аматерско позориште као редитељ-учитељ. 1923 - ушао у конзерваторијум. 1925 - организован од студената и наставника конзерваторијума `Први камерни експериментални синтетички ансамбл` (ПЕКСА) - `још не џез, већ експеримент на путу ка џезу`, друга група те врсте у земљи (после ексцентричног оркестар В. Парнаха), у коме је био диригент и извођач. 1928 - студирање на одсеку за историју уметности Књижевног факултета Московског државног универзитета. 1931 - дипломирао на књижевном факултету Московског државног универзитета. Радио је у московском ТРАМУ као уметник и асистент редитеља. 1933-1935 - истраживач у Позоришту. Мејерхољда. Пошто су се разишли у ставовима са В. Е. Мејерхолдом, напустио је позориште. 1936, 22. фебруар - ухапшен због присуства крајем 20-их када је његов зет разговарао са стрицем његове жене, који је био троцкиста. Пресуда Посебног састанка у НКВД-у – 3 године изгнанства у Казахстану „због промовисања троцкизма“. (Шурин – Миликовски Соломон Абрамович – упућен на Колиму, где је стрељан 8. марта 1938, рехабилитован 6. јуна 1956). 1936-1937 - Рад у позоришту руске драме. Љермонтова у Алма-Ати. 1937, 1. новембар – поновно хапшење. Испитивања, мучење. Одбијање да се призна „кривица“. Алма-Ата тројка НКВД-а осуђена је на 10 година логора (чл. 58-10) „због контрареволуционарне агитације“. 1938, 22. март - Хапшење жене Меликовске Аде Абрамовне. Комисија НКВД-а и Тужилаштва СССР-а по оптужби за шпијунажу за Јапан изрекла је 9. маја 1938. смртну казну – стрељање. Стрељан 16.06.1938.Рехабилитован 18.07.1956. 1937-1940. - Издржавање казне у БАМлагу (бесплатно). 1940 – „због контрареволуционарне агитације“ (члан 58, став 10) осуђен на 10 година рада у логорима на североистоку земље (Магадан). 1940, септембар. - Бина до Колима, до Далстроја (Нексикан, Колима, Јагодноје, Магадан). Радите у руднику злата Цхаи-Уриа. Састанци - више пута - са Варламом Шаламовим. Када је прешао у Далстрој, био је са Јуријем Домбровским. 1942. - Уређај у Севлашкој културној бригади. Састанак са уметником Мејерхолд театра Јуријем Колцовим. Инсценација Молијеровог `Умишљеног болесника`. 1943, јесен - 1947. - Именовање за уметничког директора Културне бригаде града Магадана. Познанство са Идом Самуиловном Зискином, која је касније постала његова жена. Представе у стиховима „Дњепар бесни” (о заузимању Кијева), комедија „Отмица Елене”, опера „Травијата” и многе друге представе. Смањење рока за 6 месеци за постављање `Травијате`. 1947, 17. мај. — Ослобођење. Наставак редитељског рада од стране цивила. Након условног отпуста, радио је у Уст-Омцхугу, укупно је извео 23 представе у овим крајевима. 1947, октобар - 1948, мај. - Ново хапшење по пријави. Провођење 8 месеци у самици. Суд. Инкриминишући, посебно, коришћење музике из Моцартовог „Реквијема“ у сцени погубљења једног партизана. Заштитите се на суду. Доношење ослобађајуће пресуде, потврђене на највишој инстанци у Хабаровску. После коначног ослобођења, отишао је у Тбилиси. 1953-1955 - директор Тбилисијског позоришта. Грибоједов. 1956 - вратио се у Москву. 1957 - званично рехабилитован, главни директор Позоришта. Јермолова. 1960 - директор позоришног студија Московског државног универзитета `Лењин Хиллс`. 1962 - директор московског Малог театра. 1964 - Заслужни уметнички радник Грузијске ССР. 1966 - Народни уметник РСФСР. 1970 - директор Вакхтангов театра. У последње три године Варпаховски је имао тешку депресију, практично није радио. 1995. - У Монтреалу (Канада) отворено је позориште названо по Л.В. Варпаховском. GAMor.8

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Mladost - Zagreb, 1979. god. Tvrd povez, 21 cm. 117 str. Ilustrovano Biblioteka Vjeverica Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 - Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“ . Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu.

Autor - osoba Horozović, Irfan Naslov Mađioničar iz prijestolnice domina / Irfan Horozović ; [ilustracije Nedžad Sahačić] Vrsta građe roman Jezik bosanski Godina 1990 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Banjaluka : Glas, 1990 (Banjaluka : Glas) Fizički opis 51 str. : ilustr. ; 22 cm. Drugi autori - osoba Sahačić, Nedžad Zbirka Biblioteka Jablan. kolo 1 ; knj. 2 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Bilješka o piscu: str. 50. Irfan Horozović (Banja Luka 27. travnja 1947) je bosanskohercegovački književnik. U Banjaluci je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Filozofski fakultet (Komparativna književnost i Jugoslavenski jezici i književnosti) diplomirao u Zagrebu. Bio je urednik Studentskog lista Pitanja i Putevi. Bio je odgovorni urednik u izdavačkoj djelatnosti Novog glasa u Banjaluci. Živi u Sarajevu. Urednik je u igranom programu RTV Federacije BiH i glavni urednik časopisa Život. Dramski tekstovi su mu izvođeni na radiju (Šesta smrt Benjamina Talhe, Zadovoljština, Kuburović, Posuđena rečenica), u teatrima (Ružičasta učiteljica, Soba, Pehlivan Arif Tamburija, Šeremet, Proba, Tri Sabahudina) i na televiziji (Šeremet). Neki od tih tekstova su prevedeni i igrani u Švedskoj i Poljskoj. Jedna adaptacija knjige Talhe pod nazivom Priče iz Šedrvanskog vrta postavljena je u Rimu. Dobitnik je Nagrade „Sedam sekretara SKOJ–a“ (1972), Nagrade grada Banje Luke (1980), Nagrade Udruženja književnika BiH (1988), Nagrade za najbolju knjigu za djecu u BiH (1987), Nagrade Društva pisaca Bosne i Hercegovine za 1998. godinu i drugih nagrada i priznanja. Godine 2001. osvojio je nagradu Meša Selimović za najbolji roman. Šesta smrt Benjamina Talhe. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1968. Zvečajsko blago. Pjesme. Glas, Banja Luka 1969. Ružičasta učiteljica. Dramolet. Narodno sveučilište „Božidar Maslarić“, Osijek 1970. Talhe ili šedrvanski vrt. Proze. BC, Zagreb 1972; – 2. prošireno izdanje, Svjetlost, Sarajevo 1991; 3. izdanje Sarajevo Publishing, Sarajevo 1997. I na esperantu: Savez za esperanto BiH, Sarajevo – Banja Luka 1991. Soba. Groteska. Prolog. Zagreb 1971; – 2. izd. Zajednica profesionalnih pozorišta, Sarajevo 1977. Tanka katanka. Farsa za djecu. Dječije pozorište Banja Luka 1971. Zadovoljština. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1972. Salon gluhonijemih krojačica. Pripovijetke. Svjetlost, Sarajevo 1979. Testament iz mladosti. Poezija. Glas, Banja Luka 1980. Šeremet. Drama. Zajednica profesionalnih pozorišta BiH, Sarajevo 1985. Karta vremena. Priče/roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1983. Noćne ceremonije. Izabrane priče. Svjetlost, Sarajevo 1984/1985. Vauvan. Roman za djecu. Klub „Ivan Goran Kovačić“, Bihać 1986; – 2. izd. „Veselin Maleša“, Svjetlost, Sarajevo 1990; – 3. izd. Bosanska riječ, Wuppertal 1995; – 4. izd. Targa, Zagreb 1995; – 5. izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000. Rea. Kratki roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1987. Mađioničar iz prijestolnice domina. Pripovijest za djecu. Glas, Banja Luka 1988; – 2. izd. 1990; – 3. izd. Targa, Zagreb 1995: – 4. Izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000 (zajedno s Vauvanom). Kalfa. Roman. Svjetlost, Sarajevo 1988. Iluzionistov grob i lebdeća žena. Priče. Prosveta, Beograd 1991. Posuđena rečenica. Drama za glasove. Radio–Sarajevo 1991. Prognani grad. Priče. Antibarbarus, Zagreb 1994. Bosanski Palimpsest. Priče. Durieux, Zagreb 1995. Sličan čovjek. Roman. Bosanska knjiga, Sarajevo 1995. Oblak čija lica prepoznajemo. Izabrane priče. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo 1997. – drugo, promijenjeno izdanje, kod istog izdavača 1999. Knjiga mrtvog pjesnika. Poezija. Horus, Zagreb 1997. – drugo, prošireno izdanje, Bosanska knjiga–Šahinpašić, Sarajevo 1999. Inspektor vrtnih Patuljaka. Roman za djecu. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo–Amsterdam 1998. Proba. Dramolet. Kamerni teatar 55. Sarajevo 1998. Berlinski nepoznati prolaznik. Roman. Ljiljan, Sarajevo 1998. Prodavnica noževa. Izabrane priče. Damad. Novi Pazar 1999. Izabrane pripovjetke. Sejtarija, Sarajevo 2000. Filmofil. Roman. Sejtarija, Sarajevo 2000. Imotski kadija. Roman. Ogledalo, Sarajevo 2000. Tri Sabahudina. Tragična komedija. Praizvedba u Kamernom teatru 55 u Sarajevu # 12. 2001. Izabrane Igre. Drame. Svjetlost, Sarajevo 2000. Buduće svršeno vrijeme. Poezija. DES, Sarajevo 2001. MG73

Sedi da razgovaramo - Dušan Radović, I izdanje I izdanje !!! 1981 g. Dusan Petricic Ima li šta lepše od toga da svom detetu, sa smeškom na licu, kažete: ’Sedi da razgovaramo’? Ako pri tom još imate knjigu u ruci... onda je uživanje zagarantovano. Izdavač: Radnički univerzitet Radivoje Ćirpanov - Novi Sad, 1981. god. Tvrd povez, 25,5 cm. 40 str. Ilustrovano Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio-emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. ...... Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“:

Naslov: Ukrajina u plamenu : Izbor iz stvaralaštva i života O.P. Dovženka Autor: Aleksandar Dovženko Priredio: Dr Janko Sabadoš Izdavač: Novi Sad : Savez Rusina i Ukrajinaca Srbije i Crne Gore Pismo: ćirilica Br. strana: 408 Format: 22 cm Povez: meki sa klapnama Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`; na predlistu uredno prelepljena posveta; na prednjoj strani korica neupadljiv trag savijanja. Izbor iz stvaralaštva i života O.P. Dovženka Aleksandar Dovženko: https://sh.wikipedia.org/wiki/Aleksandar_Dov%C5%BEenko Oleksandr Petrovič Dovženko (ukr. Олександр Петрович Довженко; rus. Александр Петрович Довженко) (Sosnicja, 11. rujan 1894. - Moskva, 25. studeni 1956.) je bio ukrajinski i sovjetski filmski redatelj, scenarist i producent, koji se smatra jednim od najistaknutijih autora sovjetskog i ukrajinskog filma. Poticao je iz kozačke porodice, a roditelji, iako neobrazovani, su ga poticali da se obrazuje, te se sa 19 godina zaposlio kao učitelj. Zbog srčane mane je izbjegao vojnu službu u prvom svjetskom ratu, ali ne i kaos Revolucije i građanskog rata, koji je posebno teško pogodio njegovu rodnu Ukrajinu. Dovženko, koji se na početku tih burnih događaja priključio ukrajinskim nacionalistima i služio u trupama UNR, na kraju se ipak priključio pobjedničkim bolješvicima. Početkom 1920-ih je služio u sovjetskoj diplomaciji, potom radio kao karikaturist prije nego što se 1926. priključio studiju VUFKU u Odesi. Tamo je od 1928. do 1930. snimio svoju znamenitu trilogiju koju čine Zvenigora, Arsenal i Zemlja. U njoj je primijenio načela sovjetske montažne teorije, ali im je dao i vlastiti pečat, prije svega inspiriran vlastitom domovinom. Zbog toga je bio od Partije optuživan za ukrajinski nacionalizam i skretanje od načela socrealizma. Iz nemilosti je izašao tek 1939. kada je po Staljinovom nalogu režirao historijski film Šors. U drugom svjetskom ratu je radio kao ratni dopisnik, a poslije je uspio režirati samo jedan film - Mičurin. Posljednje godine života je proveo podučavajući mlade sineaste na moskovskom VGIK, a među učenicima su mu bili Larisa Šepitko i Sergej Paradžanov. Nakon Dovženkove smrti neke od njegovih scenarija je ekranizirala supruga Julija Solnceva. Po njemu danas nosi ime Dovženkov studio u Kijevu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi deo: Stari zavet Prelepe ilustracije: Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

„Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!“ – Albert Ajnštajn Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. Sada je vreme da se upoznate sa prvih sedam Bajki Uroša Petrovića. Aleksandar Zolotić: „Kad sam radio ilustracije za Diznijevu knjigu, nije bilo ni blizu ovako zahtevno! Kad misliš da ću stići da ti ilustrujem sve ovo?“ Uroš Petrović: „Završi ilustracije kad god hoćeš, al` da grmi!“ Aleksandar Zolotić, u sebi: „Grmi tebi u glavi...“ I bio je u pravu. Proverite i sami! Ilustrovao Aleksandar Zolotić

„Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!“ – Albert Ajnštajn Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. Sada je vreme da se upoznate sa prvih sedam Bajki Uroša Petrovića. Aleksandar Zolotić: „Kad sam radio ilustracije za Diznijevu knjigu, nije bilo ni blizu ovako zahtevno! Kad misliš da ću stići da ti ilustrujem sve ovo?“ Uroš Petrović: „Završi ilustracije kad god hoćeš, al` da grmi!“ Aleksandar Zolotić, u sebi: „Grmi tebi u glavi...“ I bio je u pravu. Proverite i sami! Ilustrovao Aleksandar Zolotić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I. izdanje! Ilustracije: Danica Rusjan Jakševac, Stjepan, hrvatski pjesnik (Brdovečki Sveti Križ, 16. XII. 1916 – Zagreb, 10. V. 1994). Od 1938. bio je zaposlen na Radio Zagrebu: dugogodišnji spiker, planer programa, instruktor kadrova te od 1952. urednik dječjega programa. Objavio je dvije knjige intimističke lirike (Pjesme, 1943; Glasim se nespokojem, 1956), a poznat je kao kajkavski i štokavski dječji pjesnik. Počevši u tradicionalnome krugu hrvatskoga dječjeg pjesništva (Vesela godina, 1969), već je u drugoj zbirci Voli, ne voli, voli (1972) unio kao jedan od prvih u nas temu dječjih ljubavnih preokupacija, a u svojoj najpoznatijoj zbirci Ima jedan razred (1981) i izražajno-jezične inovacije. Zahvaljujući melodioznosti i zvonkosti mnogi su njegovi dječji stihovi i stihovi za odrasle uglazbljeni. Režirao je kulturno-prosvjetne filmove, dramatizirao dječje bajke za Jugoton, a scenska su mu djela izvođena u lutkarskim kazalištima u Zagrebu i Subotici. Prevodio je sa slovenskoga jezika. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! I izdanje ! Ilustracije: Danica Rusjan Jakševac, Stjepan, hrvatski pjesnik (Brdovečki Sveti Križ, 16. XII. 1916 – Zagreb, 10. V. 1994). Od 1938. bio je zaposlen na Radio Zagrebu: dugogodišnji spiker, planer programa, instruktor kadrova te od 1952. urednik dječjega programa. Objavio je dvije knjige intimističke lirike (Pjesme, 1943; Glasim se nespokojem, 1956), a poznat je kao kajkavski i štokavski dječji pjesnik. Počevši u tradicionalnome krugu hrvatskoga dječjeg pjesništva (Vesela godina, 1969), već je u drugoj zbirci Voli, ne voli, voli (1972) unio kao jedan od prvih u nas temu dječjih ljubavnih preokupacija, a u svojoj najpoznatijoj zbirci Ima jedan razred (1981) i izražajno-jezične inovacije. Zahvaljujući melodioznosti i zvonkosti mnogi su njegovi dječji stihovi i stihovi za odrasle uglazbljeni. Režirao je kulturno-prosvjetne filmove, dramatizirao dječje bajke za Jugoton, a scenska su mu djela izvođena u lutkarskim kazalištima u Zagrebu i Subotici. Prevodio je sa slovenskoga jezika. Biblioteka Vjeverica

Opis proizvoda „Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!“ – Albert Ajnštajn Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. Sada je vreme da se upoznate sa prvih sedam Bajki Uroša Petrovića. Aleksandar Zolotić: „Kad sam radio ilustracije za Diznijevu knjigu, nije bilo ni blizu ovako zahtevno! Kad misliš da ću stići da ti ilustrujem sve ovo?“ Uroš Petrović: „Završi ilustracije kad god hoćeš, al' da grmi!“ Aleksandar Zolotić, u sebi: „Grmi tebi u glavi...“ I bio je u pravu. Proverite i sami!

ŽIVOTI SLAVNIH SLIKARA VAJARA I ARHITEKATA ISTORIJA UMETNOSTI Šifra artikla: 242075 Isbn: 9780312595432 Autor : Đorđo Vazari Izdavač : LIBRETTO Đorđo Vazari, italijanski slikar, arhitekta i pisac jedan je od osnivača istorije umetnosti. Mada je radio na mnogim građevinama, i naslikao veliki broj fresaka i slika po rimskim i firentinskim crkvama i palatama, najveći trag Vazari je ostavio upravo na polju istorije umetnosti Njegove biogra... Detaljnije Đorđo Vazari, italijanski slikar, arhitekta i pisac jedan je od osnivača istorije umetnosti. Mada je radio na mnogim građevinama, i naslikao veliki broj fresaka i slika po rimskim i firentinskim crkvama i palatama, najveći trag Vazari je ostavio upravo na polju istorije umetnosti Njegove biografije velikih italijanskih umetnika XIII i XIV veka, glavni su izvor za proučavanje italijanske umetnosti u doba renesanse Vidi sve komentare (1) Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI OSTALI KOMENTARI Perica Tokić Odlomak iz knjige Biblioteka noću autora Alberta Mangela koji govori o Vazariju: "Savremenik Đorđo Vazari govori o "slobodi" s kojom je Mikelanđelo odstupio od klasičnog poimanja proporcije i uređenja, o slobodi, kako kaže Vazari, "prema kojoj svi umetnici imaju snažnu i permanentnu obavezu". Mikelanđelo je svoje nove ideje, smatra Vazari, najbolje iskazao u Lorencijani(biblioteka). Stepenište koje je zadivilo Vazarija zaista je pravo čudo. U jednom pismu, koje je iz Rima uputio Vazariju pre početka izgradnje, Mikelanđelo kaže da se seća prvobitnog nacrta stepeništa, ali više "kao sna". Upravo taj osećaj najbolje opisuje završeno delo". 01.10.2019. 15:45 Kategorija ISTORIJA UMETNOSTI Autor Đorđo Vazari Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač LIBRETTO Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2000 Format 14,5x20,5 Strana 368 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica