Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fun with words : a picture dictionary for children - Višnja Anić, Branimir Dorotić Fun with words : tekst rječnika s prijevodom Zagreb : Školska knjiga, 1989. U ovom popularnom izdanju engleskog slikovnog rečnika mali čitaoci, koji su se odlučili na rano učenje engleskog jezika, mogu da nađu više od 2 000 reči i fraza u stripu. S luckastim zmajem Arturom i devojčicom Alisom učenje engleskog jezika postaje zabava. Branimir Dorotić (Supetar, 1951.), hrvatski slikar, ilustrator, dizajner, putopisac i pedagog. Živi i radi u Samoboru. Životopis Rodio se je 1951. godine u bračkom mjestu Supetru. Poslije završetka srednje škole radio je na crtanom filmu, gdje je radio kao ilustrator i pedagog. Studirao je u Zagrebu na Akademiji likovnih umjetnosti gdje je diplomirao 1983. godine u klasi prof. Vasilija Jordana. Kao slikar se istakao sakralnim opusom djela kojem raspon ide od oltarnih slika do vitraja. Djela mu se nalaze diljem Hrvatske i susjedstva, od Međugorja, preko Čakovca, Metkovića, Splita, Osijeka itd. Djela mu se nalaze i u inozemstvu: SAD, Francuska i Kanada. Izlagao je samostalno i skupno. Sudionik je brojnih likovnih kolonija. Brojna je djela donirao. Osim slikarskog posla, danas dizajnira i ilustrira časopise, slikovnice i knjige. Sudionik je Domovinskog rata, koji je zabilježio u putopisima-dnevnicima.

Polovne knjige, korice blago pohabane, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: BIGZ - Beograd, Jedinstvo - Priština, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 21 cm. 770 str. Poezija i proza za decu i omladinu 1-4 - Pradevojčica - Vrt detinjstva - Ako je verovati mojoj baki - Kratkovečna i druge bajke Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 - Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Beograd : `Partizan`, 1953 (Stari Bečej : `Proleter`) veoma dobro očuvano kao na slikama extra retko postoji samo jedan primerak u Narodnoj biblioteci Radomir Perica (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 20. septembar 1924 — Vašington, SAD, 23. decembar 2006) je bio srpski stripar, ilustrator, dizajner i slikar. Tvorac je prvih naučnofantastičnih parodija u srpskom stripu. Lik omladinca Kiće koji nosi tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina je oblikovan po Radomiru Perici. Profesionalno je debitovao u svojoj šesnaestoj godini stripom „Novi Tarcan“ (Mikijevo carstvo, br. 191, 8. januar 1941). Najpoznatiji stripovi su mu „Put na Mesec“, „Ivica i Marica“, „Doživljaji Džure Pacova“, „San mladog Jocka“, „Poslednji dani Pompeje“ i „Til Ojlenšpigel“. Sa početkom Drugog svetskog rata, Perica se sa nekoliko prijatelja pridružuje Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, sa kojim je inače bio u srodstvu po majčinoj liniji. Tokom ratnih godina crta lažne pasoše i ausvajse za američke pilote i saborce, ali i stripove od kojih su neki bili objavljeni u beogradskim novinama. Kada je partizanski pokret preuzeo vlast u Jugoslaviji, Perica nije uspeo da pobegne u Ameriku, već je uhapšen i suđeno mu je u okviru procesa Mihailoviću i saradnicima. Na robiji u Sremskoj Mitrovici je proveo šest godina, gde je često bio fizički zlostavljan i mučen. Nakon izlaska iz zatvora se bavi likovnim i primenjenim umetnostima, za šta je dobijao i međunarodne nagrade (nagrada „Rizoli“ za najbolju evropsku grafiku, Milano). Kao već formiran autor se 1960-ih seli sa porodicom u SAD, gde iznova počinje likovnu karijeru. Posle skoro sedam decenija zaborava, kulturna javnost u Srbiji se ponovo upoznala sa Peričinim opusom tek u septembru 2009. kada je izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada reprintovala njegova dva stripa u svesci „Put na Mesec“ i objavila u propratnom članku nepoznate detalje iz života ovog stvaraoca. Filmske reference[uredi] Perica je imao višestruke veze sa filmskom umetnošću. U mladosti je radio stripove pod uticajem američkog animiranog filma, a deo karijere je proveo kao dizajner u beogradskom „Avala filmu“. U američkom filmu „Tesla: gospodar munje“ (engl. Tesla Master of Lightning, 2000) glumio je Nikolu Teslu. Ipak, široj publici je najpoznatiji lik Kiće, oblikovan po Radomiru Perici, koji nosi skrivenu tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina (bliskog Peričinog prijatelja). Ovo je zasnovano na anegdoti sa suđenja Radomiru Perici, kada je na pitanje komunističkog istražitelja u šta veruje, Perica odgovorio: „Verujem u Miki Mausa“. strip knjige za decu dečije knjige dečje slikovnice slikovnica antikvarne knjige

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gustav Benjamin Švab (nem. Gustav Benjamin Schwab; 19. jun 1792 — 4. novembar 1850) je bio nemački pisac, pastor i izdavač. Gustavov otac Johan Kristof Švab (Johann Christoph Schwab) je bio tajni dvorski savetnik i privremeni profesor na tzv. Visokoj Karlovoj školi u Štutgartu (Hohe Karlsschule), koja je tada imala status univerziteta, a majka Friderika (Friederike) je bila iz bogate trgovačke porodice. Švab je rastao u luteransko-humanističnoj atmosferi švapskog obrazovanog građanstva. Pohađao je Štutgartsku gimnaziju, a od 1809. do 1814. je kao stipendista Evangeličke zadužbine u Tibingenu (Evangelisches Stift Tübingen) studirao na tamošnjem Eberhard-Karlovom univerzitetu (Eberhard Karls Universität Tübingen), najpre filologiju i filozofiju, a potom i teologiju. Za vreme studija je ustanovio književni kružok i sprijateljio se sa Ludvigom Ulandom, Karlom Farnhagenom i Justinusom Kernerom (Ludwig Uhland, Karl Varnhagen, Justinus Kerner), s kojima je objavio i poznatu zbirku pesama Nemačka pesnička šuma (Deutscher Dichterwald, 1813). U proleće 1813. godine putovao je u severnu Nemačku, gde se, između ostalog, susreo sa Geteom i Šlajermaherom. Krajem 1817. postao je profesor klasičnih jezika na Višoj gimnaziji u Štutgartu (današnja Eberhard-Ludvigova gimnazija, Eberhard-Ludwigs-Gymnasium). Svega nekoliko meseci posle toga oženio je Sofi Gmelin (Sophie Gmelin), kćerku profesora prava. Od 1825. godine pa nadalje radio je dvadeset godina na izdavanju Lista za književnu razonodu (Blätter für literarische Unterhaltung) izdavačke kuće Brokhaus (Brockhaus), a od 1828. godine dobija posao urednika književne rubrike čuvenog Jutarnjeg lista za otmene slojeve (Morgenblatt für gebildete Stände) jednoga od najplodnijih nemačkih izdavača, Johana Fridriha Kote (Johann Friedrich Cotta). Ovo je za nemački književni svet toga doba bio jedan od glavnih položaja, te Švab postaje mecenom za mlađe autore. Za izdavačku kuću Mecler (Metzler) 1827. je otpočeo i uređivao najveću nemačku ediciju klasičnih autora u prevodu. Za svoju dužnost Švab je smatrao da treba deci što više približiti svet klasične mitologije, što mu je dalo ideju da 1835. godine objavi antologiju Pesnici stare Grčke za žensku omladinu prerađeni (Die Dichter des alten Griechenlands für die weibliche Jugend bearbeitet). 1828 — 1829. izlazi mu dvotomna zbirka pesama (Gedichter) sa slavnom baladom Jahač i Bodensko jezero (Der Reiter und der Bodensee). Švab je voleo i da putuje, te je u ovom periodu objavio dva vodiča – o Švapskim Alpama (1823) i Bodenskom jezeru (1827). Prevodio je i strane autore, posebno sa francuskog. Treba još spomenuti zbirku nemačkih priča za narod (Die deutschen Volksbücher, 1835). Švaba su mnogobrojna zaduženja gušila, a političke prilike žestoko uznemiravale, te je duševni mir potražio u begu. Godine 1837. je dobio parohiju u selu Gomaringen u podnožju Švapskih Alpa, a propovedi su mu, pored učiteljskog rada, postale omiljenim zanimanjem. Iz Gomaringena je išao na nekoliko putovanja: 1839. u Švajcarsku, 1840. na Rajnu, 1841. u Švedsku i Dansku. Iz ovog nemirnog doba potiču dva putopisa – po Švapskoj i po Švajcarskoj, kao i obimni životopis Šilerov (1840) i teološki traktat (1840) izazvan Štrausovim Životom Isusa. Upravo u Gomaringenu je Švab od 1838. do 1840. iz mnogobrojnih antičkih izvornika probrao najznačajnije i najupečatljivije priče, preveo ih na nemački i majstorski sjedinio. Za pojedine priče je koristio desetine izvora, stapajući ih rečenicu po rečenicu u jedinstvenu celinu. Neke delove je prepričao, ponešto skratio, a najokrutnije i erotske odlomke je, u pedagoške svrhe, ublažio. Od tada su njegove Najlepše priče klasične starine (Die schönsten Sagen des klassischen Altertums) postale jedan od najvažnijih posrednika antičke književne i religiozne tradicije na nemačkom govornom području, pa i šire. Uticale su i utiču na recepciju grčko-rimske mitologije ne samo među decom, kojima su prvenstveno bile posvećene, već i među odraslima. Godine 1841. je preuzeo gradsku parohiju Svetog Leonarda u Štutgartu, 1842. je postao crkveni dekan (superintendent za Štutgartski okrug), od 1845. je viši prosvetni savetnik i stariji većnik duhovnog ureda za visoke škole u Virtembergu (Württemberg). 1847. je nagrađen počasnim doktoratom teologije Tibingenskog univerziteta. Umro je u Štutgartu 1850. od srčanog udara, izazvanog premorom u javnom radu. Najpoznatiji srpskohrvatski prevod Švaba uradio je Stjepan Hosu.

Srpski jerarsi:od devetog do dvadesetog veka,Sava,episkop šumadijski Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,† САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ Овај угледни архијереј Српске православне цркве био је одличан организатор, изузетан домаћин, свестран научни радник, један од нај-образованијих епископа свога времена. Рођен је 13. априла 1930. године у Сенти. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту, потом се уписао у Богословију Светог Саве у манастиру Раковици и завршио је 1950, а на Богослов-ском факултету у Београду дипломирао је 1954. године. Академску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на Старокато-личком богословском факултету у Берну. По повратку из Швајцарске, постављен је 1958. године за суплента Богословије Светог Саве у Бео-граду. Поред професорских обавеза марљиво је радио на докторској те-зи: Типик архиепископа Никодима, коју је одбранио 15. маја 1961. годи-не на Богословском факултету у Београду. Замонашен је 3. новембра 1959. у манастиру Ваведењу у Београ-ду, а 4. децембра исте године рукоположен је за јерођакона; у чин јеро-монаха рукоположен је 1961. године. Исте године изабран је за викар-ног епископа моравичког; хиротонисан је у београдској Саборној црк-ви 23. јула 1961. Као епископ предавао је на Богословском факултету литургику са црквеном уметношћу у времену од 1961. до 1967, а тада је изабран за епископа источноамеричког и канадског. У тој епархији остао је до 1977, када је изабран за епископа шумадијског. Овом углед-ном архијереју често су повераване на администрирање упражњене епархије: Источноамеричка и Канадска (1977-1978), Жичка (1978), Ба-натска (1980-1985), Темишварска (1980-1996), Средњезападноамеричка (1986-1988), Западноамеричка (1986-1988) и Бачка (1988-1990). За време свога архипастирског служења владика Сава је представ-љао нашу Цркву у Комисији за припрему Светог и Великог сабора Православне цркве (1979-1991); био је члан Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом у периоду од 1980. до 1991. и члан Комисије Светога архијерејског сабора за вођење разговора с представницима такозване Македонске православне цркве; узео је учешћа на више свеправославних и међуцрквених скупова. У Шумадијској епархији владика Сава је започео градњу више од сто нових храмова (педесетак ових осветио је за време свога живота). За његово време обновљени су манастири Никоље Рудничко, Петков-ица у Страгарима, Павловац на Космају и Брезовац на Венчацу. Својим средствима подигао је цркву Светог великомученика Георгија у Ви-шевцу, родном месту Карађорђа Петровића (Свети великомученик Ге-оргије био је Владикина крсна слава). Захваљујући њему, враћен је ко-нак манастиру Каленићу, који је држава била национализовала после Другога светског рата. У овом манастиру основао је епархијску ризни-цу и библиотеку. У Крагујевцу, седишту епархије, подигао је Епархиј-ски центар. У свом пастирском раду посебну пажњу је посветио подмлађи-вању свештеничког кадра, попуњавању упражњених, као и оснивању нових парохија. Вредни епископ Сава основао је више епархијских фондова, Дом за децу „Свети Јован Крститељ“, амбуланте у селима Клоки и Цветојевцу, добротворни фонд „Човекољубље“ итд. Веома је био ангажован на развоју црквене просвете. Дао је велик допринос ре-форми и унапређењу нашега црквеног школства. Његовим заузимањем, у Крагујевцу је отворено 1997. године одељење Београдске богослови-је, које је на ванредном заседању Светога архијерејског сабора 2000. проглашено самосталном Богословијом Светога Јована Златоуста. Као викарни епископ моравички покренуо је на српском и енгле-ском језику часопис „Српска православна црква – њена прошлост и са-дашњост“. Уређивао је „Православље. Новине Српске патријаршије“ и „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“. У Америци је покренуо часопис „Стаза православља“. У Шумадијској епархији по-кренуо је епархијски лист „Каленић“. Под истим називом основао је епархијску издавачку установу, која је објавила више од 120 наслова. Од 1997. године редовно је штампао епархијски шематизам. У епархи-јама у којима је администрирао обновио је часописе: у Банатској – „Ба-натски весник“, а у Бачкој – „Беседу“. Поводом значајних датума уре-дио је више споменица које је издала Српска православна црква. Дуже је време уређивао годишњак Црква. Календар Српске православне па-тријаршије, био је и уредник за област црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научно-истраживачком пројекту Матице српске у Новом Саду. Ценећи научно-истраживачки рад Саве (Вуковића), епископа шу-мадијског, Српска академија наука и уметности га је 1991. изабрала за дописног члана; исте године Матица српска, где је био члан Лексико-графско-библиографског одељења и Темишварског одбора, изабрала га је за члана сарадника, а 1995. за сталног члана сарадника. Научним радом почео је да се бави као студент Богословског фа-култета. Објавио је велик број чланака, прилога и приказа, као и велик број одредница за разне енциклопедије, претежно из области историје Српске православне цркве али и из литургике. Навешћемо најважније књиге из историје Српске православне цркве: Писма патријарха Геор-гија Бранковића са коментарима(1983); Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891-1941 (1994, на српском и енглеском); Српски јерарси од деветог до двадесетог века (1997); Гробна места српских архијереја (1999). Од литургичких радова, поред докторске ди-сертације Типик архиепископа Никодима, издвајамо: Први превод Јерусалимског типика код Срба. Поводом 650. годишњице преставље-ња архиепископа српског Никодима, „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“, Београд 1974, 271-276; Заамвоне молитве, „Гла-сник. Службени лист Српске православне цркве“ Београд, 1976, 106-108; Слављење празника телесног рођења Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, у Црква. Календар Српске патријаршије за пре-ступну 2000. годину, Београд, 1999, 34-43; Богослужбена употреба Романових кондака данас, у Црква. Календар Српске патријаршије за преступну 2001. годину, Београд, 2000, 48-54; Свештеничке униформе и одежде, у Службено одело у Србији у 19. и 20. веку, Историјски музеј Србије и Галерија САНУ, Београд, 2001, 226-237. Скупштина града Крагујевца одликовала је 1998. владику Саву Орденом Светог Георгија. Последњи Свети архијерејски сабор у чијем је раду учествовао одликовао га је Орденом Светог Саве првог степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе, у знак признања за самопрегорно и успешно архијерејско служење, као и за научни рад у духу православља, којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте. Десетак дана после овога указаног поверења епископ Сава се 17. јуна 2001. године, након краће болести, преселио у вечност. То је било изненађење за све, а посебно за људе који су с њим сарађивали, који су га уважавали и поштовали. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу. Објављивање ове књиге именских и хронолошких регистара добро је дошло као путоказ за сналажење у Владикином капиталном делу о српским јерарсима. проф. др Предраг Пузовић``

Autor - osoba Vuković, Sava, 1930-2001 = Vuković, Sava, 1930-2001 Naslov Srpski jerarsi : od devetog do dvadesetog veka / episkop šumadijski Sava Vrsta građe enciklopedija, leksikon Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1996 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Evro ; Podgorica : Unireks ; Kragujevac : Kalenić, 1996 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 538 str. : ilustr. ; 25 cm (Karton sa omotom) Napomene Tiraž 5.000 Bibliografija uz svako poglavlje Registri. Predmetne odrednice Srpska pravoslavna crkva -- Arhijereji -- 9v-20v – Leksikoni PREDGOVOR O srpskim jerarsima pisano je mnogo. Redak je naš istoričar koji nije pisao o srpskim episkopima, mitropolitima, arhiepiskopima i patrijarsima. Međutim, svi su ti podaci i biografije rasuti po raznim časopisima i šematizmima do kojih je danas teško doći. Odavno se ukazala potreba da imena svih naših jerarha budu sabrana na jednom mestu. Naši pak jerarsi bili su po nacionalnosti ne samo Srbi već i Grci, Bugari, Rumuni i Rusi. Mnogi od njih „postavši zajedničari apostolski po životu i namesnici po prestolu... radi vere postradali su sve do krvi“. Među srpskim jerarsima bilo je mnogo ispovednika, mučenika, genija, velikih književnika, naučnika, knjigoljubaca, pesnika, propovednika, slikara, duborezaca, diplomata, mecena, prevodilaca i crkvenih organizatora. I pored dugogodišnjih napora na skupljanju njihovih imena, kako bismo ih sačuvali od zaborava, u ovoj knjizi, zbog nedostatka podataka ima dosta pukotina i praznina. Još uvek nam nisu poznata čak imena pojedinih jerarha koji su živeli i radili u nedavnoj prošlosti. O pojedinim arhijerejima znamo samo zahvaljujući spisima i natpisima koji često daju samo ime, nekad sa godinom i titulom, a nekad bez oba podatka. Proučavajući njihov život može se zaključiti da su arhijereji roda našega bili svesni vremena u kome su živeli i svoje velike odgovornosti pred istorijom našega naroda i njegove Crkve. Srpska pravoslavna crkva imala je da izdrži stalnu borbu sa građanskim vlastima Turske, Austrougarske i Mletačke republike s jedne i grane, i Rimske kurije s druge strane. U Turskom periodu najviše dobra učinili su crkvi oni patrijarsi i arhijereji koji su vodili makarijevsku politiku, iako to nije uvek bilo popularno. Turske pak vlasti bile su, u prvom redu zainteresovane za mir na njihovom terenu i uredno plaćanje dažbina i taksa na dekrete prilikom postavljanja i premeštaja arhijereja. Zato nije bio redak slučaj da su pećki patrijarsi bili u situaciji da lično skupljaju od naroda materijalna sredstva radi izmirenja obaveza turskoj blagajni, koja je o tome vodila vrlo precizno knjigovodstvo. Još uvek je nerazjašnjeno u nauci kako je za vreme patrijarha Pajsija (1614–1647) došlo do zbacivanja dvanaest mitropolita. Posle tzv. ukidanja Pećke patrijaršije 1766. godine mnogim našim eparhijama upravljali su fanariotski jerarsi. Često su ovi arhijereji nepravedno napadani. Među njima bilo je i prosvećenih i obrazovanih arhijereja koji su od područnog sveštenstva tražili da rade na verskom prosvećivanju naroda, naročito dece, uticali su na prepisivački rad, podizali su nove i obnavljali postojeće parohijske i manastirske hramove, manastirske konake i druge crkvene zgrade. U ovoj knjizi donose se biografije preminulih arhijereja od devetog do dvadesetog veka, azbučnim redom, sa onom varijantom koja je nađena u izvoru. U okviru jednoga slova biografije su poređane hronološkim redom. Svaka ličnost nosi titulu poslednje katedre koju je zauzimao, a godine koje se nalaze ispod titule odnose se na titulu. Bićemo zahvalni svima onima koji budu dopunjavali spisak srpskih jerarha. Zahvaljujemo gospođi mr Milici Bujas na lektorisanju teksta, a Preosvećenom episkopu budimskom g. dr Danilu, g. Radomiru Staniću, direktoru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, g. mr Slobodanu Mileusniću, upravniku Muzeja Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, i g. Predragu Mihajloviću, saradniku Narodnog muzeja u Kragujevcu, na pomoći oko prikupljanja fotografija za ovu knjigu. Kragujevac, Veliki utorak 1996. MG31 (N)

Isak Njutn je bio jedan od najvećih naučnika koji je ikada živeo. Opšte je prihvaćeno, u stvari, da je on verovatno najveći naučnik koji će ikad i živeti, pošto niko, bez obzira na to koliko briljantan bio, neće opet biti u tako jedinstvenom istorijskom položaju. Isak Njutn rođen je na Božić 1642., a umro 1727. godine. Njegov najčuveniji rad, „Matematički principi prirodne filozofije“ (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljen je 1687. godine. Njegova otkrića obuhvataju sve aspekte fizičkog sveta sa naročitim naglaskom na eksperimentalnoj i teorijskoj fizici i hemiji, i na primenjenoj matematici. On je izumeo doslovno celu nauku mehanike i najveći deo nauke optike. U toku tog rada izumeo je onakvu matematiku kakva mu je bila potrebna ili kakva ga je interesovala, uključujući i disciplinu poznatu kao račun. Uz svoj naučni rad (Njutn bi rekao „kao deo svog naučnog rada“), on je posvetio znatan deo svoje ogromne energije proučavanju Biblije i biblijskih tekstova i istorije. Čitao je Bibliju svakodnevno celog svog života i napisao preko milion reči beležaka u vezi sa tim proučavanjem. Isak Njutn je verovao da je Biblija doslovno istinita u svakom pogledu. Celog svog života je kontinuirano testirao biblijsku istinu naspram fizičkih istina eksperimentalne i teorijske nauke. Nikad nije primetio neku kontradikciju. U stvari, on je gledao na vlastiti naučni rad kao na jedan metod za jačanje verovanja u biblijsku istinu. On je bio temeljiti proučavatelj Biblije, znao je tečno drevne jezike, i imao široko poznavanje drevne istorije. Verovao je da svaki čovek treba da čita Bibliju i da, kroz to čitanje, ustanovi za sebe određeno razumevanje univerzalnih istina koje ona sadrži. Njutnovo snažno verovanje u individualnu slobodu učenja o Bogu bez sputavanja od strane bilo koje druge individue ili crkve ili vlade, jednom ga je gotovo dovelo do toga da napusti svoj položaj kao profesora na Kembridžu. Ta stvar rešena je kad je car Čarls II doneo vanrednu sudsku odluku da se od Isaka Njutna ne zahteva da postane član Engleske crkve. I u pogledu nauke i u pogledu hrišćanstva, Isak Njutn je proveo svoj život u intenzivnom proučavanju, ali je ostavio objavljivanje svog rada Proviđenju. Mnogo onoga što je napisao još uvek nije objavljeno. Njegov (i svetski) najveći naučni rad „Principi“ (Principia), bio je objavljen tek nakon što je njegov prijatelj, Edmund Hejli (Halley), slučajno saznao za postojanje Dela I koji je Isak Njutn bio napisao deset godina ranije i stavio u fioku. Hejli ga je ubedio da završi Delove II i III i dopusti mu da objavi taj rad. Samo je jedna Njutnova knjiga o Bibliji ikad objavljena. Godine 1733., šest godina posle njegove smrti, Dž. Derbi (J. Derby) i T. Braun (Browne) objavili su „Opservacije o proročanstvima Knjige proroka Danila i Apokalipse Svetog Jovana“. Godine 1988., saznavši za tu knjigu iz kataloga retkih knjiga Kongresne biblioteke, zatražio sam da je pročitam. Bio sam zapanjen kad mi je, nekoliko minuta kasnije, dat lični primerak Tomasa Džefersona (Ta knjiga je u odličnom stanju i ima inicijale Tomasa Džefersona na stranama 57 i 137. Pre dvesta pedeset godina bila je uobičajena praksa štampara da označavaju tabak stranica velikim slovima na dnu dotičnog teksta. Džeferson bi okrenuo „Dž“ (J.) tabak i dodao „T“ pre „Dž“, a zatim okrenuo „T“ tabak i dodao „Dž“ posle „T“. Na taj način je identifikovao svoje lične knjige.). Sa svojim čudesnim poznavanjem drevne istorije i jezika, i svojim mentalnim moćima bez premca, Isak Njutn je najkvalifikovanija osoba u ovom milenijumu da piše o proročanstvima. Njegovo proučavanje Knjige proroka Danila počelo je kad je imao 12 godina, i nastavilo je da zaokuplja njegovo naročito interesovanje celog njegovog života. Štaviše, on piše o tim proročanstvima sa skromnošću koja ukazuje na to da on, sam, oseća strahopoštovanje prema tekstu koji je čitao. Nnutn je zaključio da je nameravano da Otkrivenje razume vrlo mali broj ljudi sve do vremena koje će biti blizu kraja istorije sveta, vremena suda, i početka večnog carstva Svetaca Svevišnjeg. Njutn govori o svom uverenju da su ove knjige proročanstava date tako, da kako se istorijski ispunjavaju, trajno svedoče o činjenici da svetom vlada Božje Proviđenje. On je prigovarao korištenju proročanstava u pokušajima da se predskazuje budućnost. Na strani 251, na primer, on piše: „Ludost tumača je da predskazuju vremena i stvari pomoću ovog proročanstva, kao da Bog planira da ih učini prorocima. Ovom nepromišljenošću su ne samo sebe, već i Proročanstvo izložili preziru.“ Kroz ove 323 strane on prati ljudsku istoriju od pisanja proročanstava. On pokazuje da se prema njegovom znanju, u njegovo vreme, u ranom 18. veku, jedan deo proročanstava ispunio, a da je drugi deo preostao da se ispuni. U skladu sa njegovom ocenom, ovo i dalje važi i u 1991. godini. Odlikovana (kao i njegovi naučni radovi) zanimljivim sporednim radovima, kao što su to izvođenja tačnih datuma Božića i Uskrsa, i broja godina tokom kojih je Isus poučavao, i prožeta dubinom učenosti koja više ne postoji među modernim učenjacima, ova knjiga može biti najvažniji rad u svojoj vrsti ikad napisan. Središnja poruka ove knjige za modernog čoveka može biti ne toliko u onome što ona kaže, koliko u onome što ona jeste. Isak Njutn je tokom celog svog života stalno poredio svoje eksperimentalno i teorijsko razumevanje nauke, sa svojim čitanjem Biblije. On je našao je da je sadržaj ova dva izvora istine tako potpuno kompatibilan da je smatrao svaku reč u Bibliji isto onoliko tačnom koliko su to i jednačine matematike i fizike. Stoga, kroz celu ovu knjigu Isak Njutn uzima svaku reč proročanstva za apsolutno tačnu. On nikad ne sumnja u njihov sadržaj. On samo teži da ga razume. On nikad ne odustaje od svoje odlučnosti da ne predstavlja predskazanja budućnosti zasnovana na biblijskim proročanstvima. Na stranama 113. i 114. on daje identifikaciju poslednjeg roga Zveri i numerički proračun dužine njegove vlasti. On takođe daje približno vreme početka njegove vladavine, ali ne dodaje brojeve niti pravi neko predskazanje. Dodavanje ovih brojeva, međutim, postavlja vreme suda i početak večne vladavine Svetaca Svevišnjeg približno u vremenski period između 2000. i 2050. godine. Jesu li ovo greške u Njutnovoj proceni proročanstava? On bi odgovorio da ne bi napisao ovu procenu da nije verovao da je ona bez greške, ali i da je obaveza hrišćana da proučavaju Bibliju i dođu do vlastitog zaključaka. Novijih godina postalo je moderno govoriti da su Njutnovi zakoni kretanja sadržavali jednu grešku (grešku pretpostavke da je masa konstatna), i da je nju ispravila Ajnštajnova Teorija specijalne relatovnosti. Kao što je to pokazao Pitr Bekman (Petr Beckmann) u svojoj knjizi „Istorija broja Pi“ (A history of Pi ), ta greška nikad nije postojala. U delu „Principi“ Njutn piše o čuvena tri zakona kretanja. U prevodu, drugi zakon glasi: „Promena impulsa proporcionalna je saopštenoj pokretačkoj sili; ona deluje u pravcu u kojem se ta sila saopštava.“ Njutn definiše impuls ovako: „Količina impulsa je mera istog, koja se javlja iz brzine i količine materije združeno.“ Ili, u simboličkim terminima Njutnovog računa: F = d(mv)dt. Njutn nije znao da li je masa konstantna ili nije, a bio je suviše pažljiv naučnik da bi tako pretpostavljao smeštajući je izvan diferencijala. U toku sledećih 200 godina fizičari su pretpostavljali, radi pogodnosti, da je masa konstantna, i počeli su da pišu F = ma ili F = m dv/dt. Za tu kasniju prečicu pokazalo se da je netačna, a ne Njutnov originalni zakon. Isak Njutn je za sebe rekao pred kraj svog života, „Ne znam kakav mogu izgledati svetu, ali sebi izgledam kao da sam bio samo kao dečak koji se igra na morskoj obali, i koji u zabavi ponekad nalazi glatkiji komadić šljunka ili lepšu školjku nego obično, dok veliki okean leži sav neotkriven preda mnom.“ Doktoru Bentliju (Bentley) je pisao: „Kad sam radio na svom delu „Rasprava o našem Sistemu“ (Treatise about our System), pažljivo sam razmatrao onakve principe kakvi bi mogli delovati kod smotrenih ljudi, radi verovanja u jedno božanstvo, i ništa me ne može razveseliti više nego kad nađem da je ona korisna u tu svrhu.“ Njutnovi komadići šljunka i školjaka formirali su osnovu za naučnu revoluciju i industrijsku revoluciju koje su stvorile našu današnju civilizaciju. Ova demonstracija neverovatne moći njegovih otkrića, međutim, je sama po sebi minorna u poređenju sa njihovom ulogom kao čudâ 17. i 18. veka koja služe kao trajno svedočanstvo o doslovnoj istinitosti Biblije i čudesnim stvaranjima Gospodnjim. 240 str.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! When We Were Very Young A.A. Milne Ernest H. Shepard (Illustrator) `Mijenjaju stražu u Buckinghamskoj palači - Christopher Robin je pao s Alice.` Opustite se uz klasičnu knjigu poezije za djecu A.A.Milnea, When We Were Very Young. Ovo je prvi svezak pjesmica koje je Milne napisao posebno za djecu – jednako popularne kao i kad su bile napisane. Ova je zbirka dirljiv i smiješan uvod u dječju poeziju, nudi isti smisao za humor, maštu i ćudljivost koji smo očekivali od Milneinih omiljenih knjiga o Winnie-the-Poohu, tom medvjediću vrlo malog mozga. E.H.Sheparda `čovjek koji je nacrtao Pooha`. Alan Alexander Milne (na engleskom: Alan Alexander Milne), poznat kao AA Milne, engleski je pisac. Poznat je po svojim knjigama o medvjediću Winnieju Poohu koji govori i mnogim dječjim pjesmama od kojih su neke također o Winnieju Poohu i njegovim prijateljima. Winnie-the-Pooh dječja je knjiga iz 1926. godine engleskog pisca A. A. Milnea i engleskog ilustratora E. H. Sheparda. Knjiga je smještena u fiktivnu Hundred Acre Wood, sa zbirkom kratkih priča koje prate avanture antropomorfnog plišanog medvjedića Winnie-the-Pooha i njegovih prijatelja Christophera Robina, Praščića, Eeyorea, Sove, Zeca, Kange i Rooa . To je prva od dvije Milneove zbirke priča o Winnie-the-Poohu, a druga je The House at Pooh Corner (1928). Milne i Shepard prethodno su surađivali za engleski humoristički časopis Punch, a 1924. stvorili su zbirku poezije When We Were Very Young. Među likovima u pjesničkoj knjizi bio je i medo Shepard napravljen po uzoru na igračku njegova sina. Nakon toga, Shepard je potaknuo Milnea da piše o igračkama svog sina Christophera Robina Milnea, pa su one postale inspiracija za likove u Winnie-the-Poohu. Knjiga je objavljena 14. listopada 1926. i bila je dobro primljena od strane kritike i komercijalno uspješna, prodana u 150.000 primjeraka prije kraja godine. Kritička analiza knjige smatra da ona predstavlja ruralnu Arkadiju, odvojenu od pitanja ili problema stvarnog svijeta, te je bez svrhovitog podteksta. Nedavno je kritika usmjerena na nedostatak pozitivnih ženskih likova (tj. da je jedini ženski lik, Kanga, prikazana kao loša majka). Winnie-the-Pooh preveden je na više od pedeset jezika; latinski prijevod iz 1958., Winnie ille Pu, bila je prva knjiga na stranom jeziku koja se našla na popisu najprodavanijih knjiga New York Timesa i jedina knjiga na latinskom koja je ikada bila istaknuta. Priče i likovi u knjizi adaptirani su u drugim medijima, ponajprije u franšizu tvrtke Walt Disney, počevši od Winnieja Pooha i medenog drveta, objavljenog 4. veljače 1966. kao dvostruki film s Ružnim jazavčarem. 1. siječnja 2022. originalna knjiga Winnie-the-Pooh ušla je u javnu domenu u Sjedinjenim Državama, gdje je Skyhorse Publishing izdao novo izdanje koje je obojio Diego Jourdan Pereira.[1] Ostaje zaštićen autorskim pravima u drugim zemljama, uključujući UK. Biografija Milne je rođen u Škotskoj 18. siječnja 1882., ali je odrastao u Londonu, u privatnoj školi svog oca Johna Vinea Milnea. Jedan od njegovih učitelja u djetinjstvu bio je Herbert Wells. Studirao je na Westminster School i na Trinity Collegeu, Cambridge University, gdje je dobio stipendiju za matematiku. Tamo je objavljivao u studentskom časopisu `Granta`. Milne je postao suradnik, a kasnije i pomoćnik urednika humorističnog britanskog časopisa Punch. Njegov sin Christopher Robin Milne rođen je 1920. godine. Milne je služio u Prvom svjetskom ratu u britanskoj vojsci, ali je nakon rata napisao oštar članak pod naslovom Mir s čašću (1934.) (koji je donekle povukao 1940. s Ratom s čašću). Umro je 31. siječnja 1956. u Hartfieldu, Sussex, Engleska. Milne je među najistaknutijim kritičarima PG Woodhousea. Kad su Woodhousea zarobili nacisti u okupiranoj Francuskoj, poslan je u Njemačku i odslužio je jednogodišnju kaznu. Tada je počeo emitirati duhoviti radijski program o svojoj internaciji, koji je emitiran iz Berlina. Iako su predmet njegova humora nacisti, Milne ga kritizira zbog ovakvog čina izdaje domovine, kroz svojevrsno savezništvo s okupatorima. Kao odgovor, Wodehouse je u svojim kasnijim djelima napisao parodije pjesama o Christopheru Robinu. Kreativnost Prave igračke Christophera Robina: magarac Yori, Kanga, Roo, Tigar i Praščić. Javna knjižnica New Yorka Godine 1925. kupio je seosku kuću, Cotchford Farm u Hartfieldu, East Sussex. Ondje je otišao u mirovinu nakon operacije mozga 1952. godine zbog koje je ostao invalid. Milne je postao svjetski poznat sa svoja dva romana bajke Winnie the Pooh (1926.) i Pooh`s Corner House (1928.). U njima oživljavaju plišane igračke njegovog sina Christophera Robina. Pustolovine Winnieja Pooha, Praščića, Yorija, Tigra, Kange, Zeca i Sove zabavne su i poučne. Izvorne ilustracije za knjige je Ernest Howard Shepherd. Nakon Milneove smrti, prava na likove Winnieja Pooha prodana su Waltu Disneyju, koji je napravio nekoliko crtanih filmova o Winnieju Poohu i veliku količinu robe o Winnieju Poohu. Milne je također napisao mnoge pjesme, uključujući Vespers, They`re Changing Guard at Buckingham Palace i King John`s Christmas, koje su objavljene u knjigama `When We Were Very Young` i `Now We Are Six`. Njegove su pjesme mnogo puta parodirane, uključujući i u knjizi Now We Are Sixty. Milne je adaptirao roman Kennetha Grahamea The Wind in the Willows za pozornicu pod naslovom Toad of Toad Hall. Ernest Howard Shepard OBE MC (10. prosinca 1879. - 24. ožujka 1976.) bio je engleski umjetnik i ilustrator knjiga. Posebno je poznat po ilustracijama antropomorfnih životinja i likova plišanih igračaka u Vjetru u vrbama i Winnie-the-Poohu. Shepardova originalna ilustrirana karta Hundred Acre Wood iz 1926., koja se pojavljuje na uvodnim stranicama Winnie-the-Pooha (i također se pojavljuje u uvodnoj animaciji u prvoj Disneyevoj adaptaciji 1966.), prodana je za £430,000 ($600,000) u Sotheby`su u London, postavljajući svjetski rekord za ilustracije knjiga.[1][2] Rani život i karijera Shepardova kuća u Lodsworthu, označena plavom pločom Shepard je rođen u St John`s Woodu u Londonu, kao sin Henryja Donkina Sheparda, arhitekta, i Jessie Harriet, kćeri slikara akvarela Williama Leeja. Pokazavši nešto obećavajuće u crtanju u školi St Paul`s School, 1897. upisao se u Heatherley School of Fine Art u Chelseaju.[4] Nakon produktivne godine tamo, pohađao je škole Kraljevske akademije, osvojivši Landseerovu stipendiju 1899. i nagradu Britanskog instituta 1900. [5]. Tamo je upoznao Florence Eleanor Chaplin, s kojom se oženio 1904. godine.[6] Do 1906. Shepard je postao uspješan ilustrator, izradivši radove za ilustrirana izdanja Ezopovih basni, Davida Copperfielda i Školskih dana Toma Browna, dok je u isto vrijeme radio kao ilustrator u osoblju Puncha. Par je kupio kuću u Londonu, ali su se 1905. preselili u Shamley Green, blizu Guildforda. Shepard je bio plodan slikar, izlagao je na brojnim izložbama. Izlagao je u Kraljevskom društvu umjetnika u Birminghamu—tradicionalnom mjestu okupljanja generičkih slikara—kao iu radikalnijoj atmosferi Instituta lijepih umjetnosti u Glasgowu, gdje su izlagali neki od najinovativnijih umjetnika. Bio je dvaput izlagač u Walker Art Gallery u Liverpoolu, jednoj od najvećih pokrajinskih galerija u zemlji, i drugi put u Manchester Art Gallery, viktorijanskoj instituciji koja je kasnije bila dio javnih knjižnica. Ali u srcu, Shepard je bio Londončanin, šesnaest puta nastupao je u Kraljevskoj akademiji na Piccadillyju. Njegova supruga, koja je također bila slikarica, pronašla je dom u londonskom West Endu za svoje skromne radove tijekom 25-godišnje karijere. Kad je 1914. izbio Prvi svjetski rat, u srednjim tridesetima Shepard je dobio dužnost potporučnika u Kraljevskom garnizonskom topništvu, ogranku Kraljevskog topništva. Bio je dodijeljen 105. opsadnoj bateriji, koja je prešla u Francusku u svibnju 1916. i krenula u akciju u bitci na Sommi.[9][10][11][12] Do jeseni 1916. Shepard je počeo raditi za Obavještajni odjel skicirajući borbeno područje unutar pogleda na položaj svoje baterije. [13] [14] Dana 16. veljače 1917. postao je vršitelj dužnosti kapetana dok je bio zamjenik zapovjednika svoje baterije, a kratko je služio i kao vršitelj dužnosti bojnika krajem travnja i početkom svibnja te godine tijekom bitke kod Arrasa prije nego što je ponovno postao vršitelj dužnosti kapetana.[10] ][15][16][17] Promaknut je u glavnog poručnika 1. srpnja 1917..[18] Dok je obnašao dužnost satnika, odlikovan je Vojnim križem. Njegov citat je glasio: [19] Za istaknutu galantnost i odanost dužnosti. Kao prednji časnik za promatranje, nastavio je promatrati i slati vrijedne informacije, unatoč teškoj granati i vatri iz mitraljeza. Njegova hrabrost i hladnokrvnost bile su uočljive. Kasnije 1917., 105. opsadna baterija sudjelovala je u završnoj fazi bitke kod Passchendaele gdje je bila izložena teškoj vatri i pretrpjela brojne gubitke.[10][20] Krajem godine poslan je da pomogne u vraćanju katastrofalne situacije na talijanskoj bojišnici, putujući željeznicom preko Verone prije nego što je stupio u akciju na brdu Montello.[10][15] Shepard je propustio drugu bitku na rijeci Piave u travnju 1918., jer je bio na dopustu u Engleskoj (gdje ga je kralj George V. u Buckinghamskoj palači uložio sa svojim MC-om) i gdje je pohađao tečaj streljaštva.[21] Vratio se u Italiju sa svojom baterijom za pobjedu kod Vittorio Veneto.[10][22] Nakon primirja u Villa Giusti u studenom 1918., Shepard je promaknut u vršitelja dužnosti bojnika koji je zapovijedao baterijom i dobio je dužnost upravljanja zarobljenim neprijateljskim oružjem. Demobilizacija je započela na Božić 1918., a 105. opsadna baterija je raspuštena u ožujku 1919. [10] [23] [24] Tijekom cijelog rata surađivao je s Punchom. Zapošljen je kao redoviti karikaturist 1921., a postao je glavni karikaturist 1945. S tog ga je mjesta 1953. uklonio Punchov novi urednik, Malcolm Muggeridge.[25] Njegov je rad također bio dio slikarskog događaja u umjetničkom natjecanju na Ljetnim olimpijskim igrama 1928..[26] Sheparda je 1923. A. A. Milneu preporučio drugi zaposlenik Puncha, E. V. Lucas. Milne je isprva mislio da Shepardov stil nije ono što želi, ali ga je iskoristio za ilustriranje knjige pjesama When We Were Very Young. Zadovoljan rezultatima, Milne je tada inzistirao da Shepard ilustrira Winnie-the-Pooha. Shvaćajući doprinos svog ilustratora uspjehu knjige, pisac je organizirao da Shepard rdobiti dio njegovih tantijema. Milne je također ispisao kopiju Winnie-the-Pooha sljedećim osobnim stihom: [27] Kada me ne bude, Neka Shepard ukrasi moju grobnicu, I stavi (ako ima mjesta) Dvije slike na kamenu: Prasac sa strane sto jedanaest, I Pooh i Prasić u šetnji (157) ... A Petar, misleći da su moji, Hoće li mi dobrodošlicu u raj. Na kraju je Shepard počeo zamjerati `tom blesavom starom medvjedu` jer je smatrao da su ilustracije Pooha zasjenile njegov drugi rad.[28] Shepard je modelirao Pooha ne prema igrački koju je posjedovao Milnein sin Christopher Robin, već prema `Growleru`, plišanom medvjedu u vlasništvu njegova sina.[29] (Growler više ne postoji, dat je njegovoj unuci Minnie Hunt, a zatim ga je uništio susjedov pas.)[30] Njegovo djelo Pooh toliko je poznato da je 300 njegovih preliminarnih skica bilo izloženo u Victoria and Albert Museumu 1969., kada je imao je 90 godina.[31] Shepardova slika Winnieja Pooha, za koju se vjeruje da je naslikana 1930-ih za čajanu u Bristolu, [32] jedina je poznata slika poznatog medvjedića u ulju. Kupljen je na aukciji za 243.000 dolara u Londonu krajem 2000. godine.[33] Slika je izložena u Galeriji Pavilion u Assiniboine Parku u Winnipegu, Manitoba, Kanada, gradu po kojem je Winnie dobila ime.[34] Shepard je napisao dvije autobiografije: Izvučeno iz sjećanja (1957.) i Izvučeno iz života (1961.).[35][36] Godine 1972. Shepard je svoju osobnu zbirku radova i ilustracija poklonio Sveučilištu Surrey. Ovi sada čine E.H. Shepard Archive.[37] Shepard je proglašen časnikom Reda Britanskog Carstva u rođendanskim počastima 1972. godine.