Podaci su vidljivi na slikama,relej je radio i u ispravnom stanju.

Kontaktor je radio vrlo malo sto se i vidi po kontaktima na slici,proban bez znakova korozije,tj nema zujanja,pomocni kontakti ok.Na kontaktoru jedino nedostaju originalni podmetaci i poklopac pomocnih kontakta.

Kontaktor je radio izuzetno malo,skinut sa masine koja je vise stajala nego radila.U kompletu ja sa termickom zastitom od 24-29-34A.Kontaktor je proban radi normalno,zujanja grejanja,kontaktri prenose svi u potpunosti.Mogucnost montaze na dinsinu.

- Smart Wi-Fi daljinski upravljač je savršen alat da svaki uređaj sa infracrvenom kontrolom učinite pametnim, - Možete da kontrolišete svoj TV, radio, pa čak i sistem za klimatizaciju ili klima uređaj pomoću pametnog telefona ili tableta, - Zamenite sve svoje daljinske upravljače ovim jednim uređajem, - Na displeju uređaja možete da vidite temperaturu, vlažnost vazduha, vreme, datum i dan nedelji, - SmartLife/Tuya aplikacija podržava veliku bazu podataka sa mnogim televizorima, klima uređajima, ventilatorima i mnogim drugim, - Omogućava i ručni unos nepoznatih IR uređaja ili manje poznatih brendova, - Omogućava da automatski uključite i isključite infracrvene uređaje pomoću vremenskih rasporeda i uslova kao što su vreme, temperatura i izlazak i zalazak Sunca, - Pomoću ugrađenog senzora za temperaturu i vl.vazduha idealno je za povezivanje sa klima uređajima i kontrolisanje istih, - Uključite i isključite uređaje i kreirajte automatizaciju preko aplikacije ili koristite glasovnu kontrolu preko Google Assistant-a ili Amazon Alekse, - Aplikaciju za android telefone možete preuzeti klikom na ovaj link: Tuya Android, - Aplikaciju za iOS telefone možete preuzeti klikom na ovaj link: Tuya iOS, - Tip: Smart, - Napajanje: USB punjač 5V DC / min. 1 A (nije u sklopu), - IR opseg: 38 KHz, - IR domet: ~12 m, bez prepreka, - IR ugao: 360°, - Wi-Fi: 2.4 GHz, IEEE 802.11 b/g/n, - Kompatibilnost: iPhone, iPad (iOS 8.0 ili novije), Android 4.4 (ili novije), - Merenje temperature: 0°C-60°C (preciznost ±1°C), - Merenje vlažnosti vazduha: 0-99% RH (preciznost ±5%), - IP zaštita: IP20, - Masa: 60 g, - Dimenzije: 65x65x17 mm.

Ovaj kontroler je namenjen za istovremeno upravljanje do 4 DC motora ili do dva steper motora. Za razliku od L293D ovde se koristi TB6612 MOSFET driver sa kojim se može raditi do 1.2A po kanalu, takođe ima značajno manji pad napona pri radu i ima integrisane flyback diode.Komunicira preko I2C, tako da je moguće koristiti istovremeno do 32 ovakva shielda, za upravljanje do 64 steper motora istovremeno (jedan shield kontroliše 2 steper motora). Šifra: B1062

k6 Срећко Ђукић (Суботица (Коцељева), 7. јануар 1947[1]) дипломирани је економиста, дипломата, који објављује радове из области економске политике, међународних односа, спољне политике, дипломатије. Као дипломата и публициста, посебно истражује и пише о совјетском и постсовјетском времену и пространству, Русији, Заједници незавних држава, Евроазији, источној Европи, Балкану, односима Исток–Запад. Аутор је бројних предговора, поговора, рецензија. Објавио је бројне чланке у земљи и иностранству. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је 7. јануара 1947. у селу Суботица, општина Коцељева.[2], Тамнава. Школовао се у Ваљеву и Београду. По завршетку Економског факултета[3] (1970), магистрирао и докторирао[4] (1981), специјализирао у Москви. Ожењен је, има ћерку, сина и три унука. Публиковао је многобројне чланке у домаћој и страној периодици, дневној штампи, коаутор је низа монографија, зборника, других публикација, редовно иступа у медијима. Срећко Ђукић је аутор до сада 19 објављених књига: Економска сарадња СФРЈ и СЕВ (Београд, 1984), О незабываемом – Раздумья (Минск, 2006), Сибир – земља изазова – путописне и друге приче са Јенисеја (Нови Сад, 2007), Лукови Срећка Ђукића (Београд, 2008), Постсовјетско пространство – процеси глобализације (Нови Сад, 2009), Време енергије – више од дипломатије (Београд, 2009), Тајне Беловешке пушће – Вискули – последњи дан СССР (Београд, 2010), Крај Совјетског Савеза и Русија – ново руско окружење (Београд, 2011), Руски гас у Европи – од детанта до Јужног тока (Београд, 2011), Вера (Ваљево, 2011), Повратак савеза – двадесет година после (Београд, 2012), Балканизација Балкана (Београд, 2013), Нови крсташи на Балкану (Београд, 2015), Ера руског гаса – Гас и глобална безбедност (Београд, 2016), Путовање Јенисејом – путовање на Северни пол (Београд, 2016), Косовизација Европе (Београд, 2018), „Анђео“ над Србијом (Београд, 2018), Приче из Ђукића јаруге - Ђукићи уистини и у предању (Београд, 2018). Срећко Ђукић је коаутор више заједничких књига, монографија, зборника, између осталих: Енергетски односи Југославије са СССР (коаутор, Привредни преглед, Београд, 1985), Југославија – СЕВ (ИМПП, монографија, Београд, 1987), Балканско раскршће (зборник, е-књига, Универзитет Бања Лука, 2013), Изазови спољне политика Србије (ЕПуС, зборник, Београд 2015), Миграционные тенденциии и борба против ксенофобии и неофашизма (Фонд `Славяни`, зборник, Софија, 2016), Глобализација и глокализација (Социолошко друштво Србије, зборник, Косовска Митровица, 2017), Србија и свет у 2017. (ИМПП, зборник, Београд, 2018), Енергетска дипломатија Републике Србије у савременим међународним односима (ИМПП, зборник, Београд, 2019). Написао више стотина чланака, коментара, интервјуа, публиковао у многим домаћим и страним часописима (Директор, Пословна политика, Економска политика, Југословенски преглед, НИН, Међународна политика, СЭВ, Международня жизнь, Аргументи), новинама (Политика, Блиц, Вечерње новости, 24 часа, Дума, Континент, Пари, Република, Белорусь севодня, Народная воля), агенцијама, на радију, ТВ, порталима у земљи и иностранству. У професији је прешао пут од млађег економског аналитичара и планера, саветника и секретара у југословенској влади, до дипломатских дужности у земљи и иностранству. Каријеру је започео у Савезном заводу за друштвено планирање, наставио у Савезном извршном већу (СИВ, влада СФРЈ), као саветник члана СИВ-а за економска и политичка питања и секретар Комисије СИВ-а за координацију сарадње између СФРЈ и СЕВ-а. Учествовао је у најважнијим преговорима између СФРЈ и СЕВ-а, на заседањима највиших и других органа СЕВ-а. Као дипломата је радио у југословенским мисијама и амбасадама у Москви (у Совјетском Савезу и Русији), Софији (Бугарска), Минску (Белорусија)[5]. После агресије НАТО-а радио је на Косову и Метохији. У Министарству спољних послова био је координатор за регионалну сарадњу, помоћник начелника за СССР и Источну Европу, директор Аналитичке дирекције у Служби за истраживање и документацију, директор Дирекције за Русију и Евроазију. Био је гостујући професор на Универзитету у Бања Луци и на Федералном универзитету у Краснојарску (Русија), професор на Факултету за дипломатију и безбедност Универзитета Унион у Београду, предавач на Факултету политичких наука у Београду, предавач на Школи за спољну трговину Привредне коморе Србије, предавач на Отвореној школи у Београду. Члан је Форума за међународне односе Европског покрета у Србији. Др Срећко Ђукић је од 2004. до 2011. године изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Белорусији, доајен дипломатског кора.

RUSKO-BRITANSKI ODNOSI U CENTRALNOJ I ISTOČNOJ AZIJI! Autor je prikupio zvanična dokumenta, parlamentarne spise, političke pamflete, memorare, savremene novinske članke, kao i neobjavljene izvore iz ruskih, britanskih, indijskih, gruzijskih, uzbekistanskih i turkmenistanskih arhiva. Još od nejasnih praistorijskih vremena, ljudska vrsta je poznavala nebrojane sukobe koji su delili ljude. Ipak, usporedo s krvavim borbama, razvijala se i saradnja između pojedinaca, društvenih grupa i država uopšteno. Ova isprepletanost uzajamne odbojnosti i snošljivosti, mržnje i sklonosti, pratila je ljudska bića više do pet hiljada godina zabeležene istorije. Kao paragon ovog dijalektičkog protoka, „Veliku igru`, koju su igrale i velike evropske sile i lokalni vlastodršci u Centralnoj i Istočnoj Aziji u drugoj polovini 19. veka, istoričaju moraju da iznova ispitaju sa vremenskih, geografskih, sociopolitičkih, ekonomskih i kulturnih stanovišta. Ako bi običnog čitaoca, željnog razumevanja „tajni motiva` u pozadini istorijskih događaja, upitali da objasni kako gleda na Veliku igru, odgovor bi se lako mogao predvideti. Najverovatnije, čitaoc bi rekao da se ova definicija odnosi na geostrateško suparništvo, na prvom mestu između Britanskog i Ruskog carstva, za nadzorom nad Centralnom Azijom u devetnaestom veku, kada je, suočen s izazovom koga je ovo drugo carstvo uputilo ovom prvom, London morao upregnuti i diplomatska i vojna sredstva kako bi ostvario trosturki cilj: održati ravnotežu moći u Evropi, proširiti svoje posede u Indiji i osigurati komercijalne puteve od Sredozemlja prema Indijskom, odnosno Tihom okeanu. Knjiga dubinski posmatra Veliku igru u vezi sa razvojem rusko-britanskih odnosa tokom viktorijanskog i postviktorijanskog razdoblja. Njena svrha je da pobije mitove i ispravi očigledne nepreciznosti koje vladaju u našem razumevanju toga kako su predindustrijske države i ljudi bili uklopljeni u modernu civilizaciju zahvaljujući nadmetanju velikih sila za dominacijom u Aziji. Kratak sadržaj Uvod: Razmatranje anglo-ruskih odnosa u Aziji 1. Prolog velike igre 2. Ruski izazov i odgovor Britanije, 1856-1864 3. Put do Oxusa, 1864-1873 4. Vrhunac velike igre, 1874-1885 5. Strateški stalat, 1886-1903 6. Kraj igre Epilog EVGENIJ SERGEJEV je profesor istorije i voditelj Centra za sociopolitičke i ekonomske probleme dvadesetog veka pri Institutu za svetsku istoriju Ruske akademije nauka. Autor je knjige Ruske vojnoobaveštajne strukture u ratu s Japanom 1904.-1905.: tajne operacije na kopnu i moru. Takođe je radio i kao privremeni saradnik na Institutu Kennan pri Centru Wilson.

ПОЛЕТАРАЦ Душана Радовића - ЗИМА Издавач: РАД, Београд, 1987.год. Тврди повез, 208 страна, вееелики формат, илустровано, ћирилица. Доста добро очувано. `Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije, ....to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika. Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Kako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...``

Ova pumpa je namenjena za cirkulaciju vode u sistemima solarnog grejanja vode. Može da se koristi i kao pumpa za pretakanje vode, ali treba voditi računa da pumpa nikad ne ostane bez vode. Radi na naponu od 12VDC. Visokog kvaliteta, dugog veka korištenja, niskog nivoa buke. Takođe treba voditi računa o pravilnom povezivanju napona. Pogrešno povezivanje može da ošteti motor, a pumpa neće raditi. Može da radi na bateriju (akumultor) ili na pretvarač napona (jednosmeran napon). NAPOMENE: 1. Pravilno povezati žice po bojama ili polaritet u džeku 2. Za korištenje pumpe, predlažem ugradnju prekidača, jer će se inače pumpa odmah uključiti, čim bude povezana na izvor napona. 3. Ne koristiti za agresivne tečnosti, kap što su napr. kiseline, jer će doći do oštećenja delova u pumpi. 4. Za vreme zimskog perioda, pumpu obavezno zaštititi od hladnoće. 5. Pumpu postaviti tako da usisni otvor (kod osovine) bude ispod nivoa tečnosti. Na taj način će se obezbediti da pumpa uvek bude `potopljena`. Tehničke karakteristike: - Model: ZYW680 - Radni napon: 12V DC - Priključci: 1/2` (pola cola) - muški navoj - Snaga: 19W - Protok: 800 litara/sat - Maksimalna visina dopremanja vode: 5 metara - Temperatura ambijenta: 1 do 60° C - Maksimalna temperatura: 100° C - Tip: horizontalna - Kabal: 1m sa 5,5mm ženskim džekom (spolja minus poraritet, iglica u sredini plus napona)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns. Džim Henson (1936–1990) je bio američki lutkarski umetnik, umetnik, autor stripova, filmski inovator, scenarista, pisac pesama, muzičar, glumac, režiser i producent međunarodno poznat kao tvorac `Mapetovaca`. Još za vreme srednjoškolskih dana koje je provodio u Hajatsvilu (država Merilend)[1] Henson je počeo da se bavi lutkarstvom. Kao student na Univerzitetu Merilend (University of Maryland, College Park), već je putem skeč-komedije `Sem i drugovi` (Sam and Friends) koja je dospela i na televiziju, stvorio originalne likove. Jedan od njih kasnije je postao njegov ujedno najpoznatiji karakter žabac Kermit (Kermit the Frog). Nakon završenih studija na ovom univerzitetu, sa diplomom ekonomiste, počeo je da pravi reklame za kafu i da razvija eksperimentalne kratkometražne filmove. Iz osećaja da može da stvori više, 1958. osniva svoju umetničko-kreativnu kompaniju `Lutke DD.` (Muppets Inc.) koja kasnije postaje kompanija sa njegovim imenom (Jim Henson Company). Kratka biografija Henson nije bio široko poznat pre 1960-ih, kada se (star 32 godine) pridružio timu dečje obrazovne emisije Ulica Sezam (Sesame Street), gde je učestvovao u razvoju lutaka i drugih karaktera. U to vreme pojavljivao se i kao glumac u skeč-komediji `Uživo subotom uveče` (Saturday Night Live). Sa planom da stvori originalan Brodvej šou, 1976. godine kreira Mapete (The Muppet Show), i od tada njegovi ikonični likovi, kao što su žabac Kermit (Kermit the Frog), pijanista Rolf (Rowlf the Dog) ili Erni (Ernie) iz ulice Sezam, već su mu osigurali legat slave. Po kreativnosti i prema svemu što je stvorio, slobodno se može reći da je Henson bio `Dizni` lutkarstva. Bez njegovog kreativnog doprinosa danas mnogo toga ne bi postojalo, ili bi bar bilo mnogo drugačije u filmskoj industriji. Njegovo ime stajalo je i pored imena Džordža Lukasa, tvorca Zvezdanih ratova (Star Wars) kome je pomagao kreativnim dodatkom za ovu ikoničnu franšizu u vidu Jode, iako samog lika nije pokretao on nego njegov saradnik Frank Oz. Za više od 20 godina koliko je proveo na razvoju Ulice Sezam dao je neizbrisiv doprinos, bio je učitelj i inspiracija čitavih generacija ne samo na polju lutkarstva, nego i u nizu drugih medija. Stvorio je više filmskih projekata, za koje je dobio EMI (Emmy Award), a posthumno je 1991. unet na pločnik Holivudske staze slavnih (Hollywood Walk of Fame). Još jedno posmrtno priznanje dobio je 2011. kada je uvršten u Dizni Legende (Disney Legend). Džim Henson umire naglo i neočekivano, sa svega 53. godine, od bezazlene ali tvrdoglavo nelečene upale grla – šok koji je široko potresao filmsku i TV industriju.[2] Filmska produkcija Samo tri godine nakon pokretanja TV šoua, Mapeti su se pojavili i na širokom platnu, u celovečernjem filmu `Mapetovci u filmskoj avanturi` (The Muppet Movie). Ostvarenje je doživelo neočekivan uspeh, i sa više od $65,2 miliona dolara prihoda samo u SAD, u to vreme stalo u red kao 61. komercijalno najuspešnije delo svih vremena. Pesma iz filma `The Rainbow Connection`, koju je u ulozi Kermita pevao Henson dobila je Oskara u kategoriji za najbolju pesmu. Ohrabren uspehom, Henson 1981. kreira nastavak prvog dugometražnog filma pod nazivom `Velika Mapet misija` (The Great Muppet Caper). Uspeh ni tu nije izostao i Henson odlučuje da prestane sa – iako i dalje popularnim – TV šouom Mapeta da bi se isključivo posvetio filmskim ostvarenjima.[3] Naravno, to nije bio potpuni kraj TV pojavljivanjima Mapetovaca, koji su i dalje bili traženi. Već pomenuto učešće u Ratovima Zvezda dogodilo se 1979, kada ga je Lukas, i sam fan Mapetovaca, zamolio da pomogne umetniku Stjuartu Fribornu (Stuart Freeborn) u kreiranju enigmatske figure džedi učitelja Jode, u nastavku franšize `Imperija uzvraća udarac` (The Empire Strikes Back). Henson i Lukas 1986. godine 1982. Henson osniva `Zadužbinu Henson` (Jim Henson Foundation) da promoviše razvoj lutkarske umetnosti. U to vreme proširio je svoj rad na ostvarenja sa širim kontekstom, u kojima nisu učestvovali samo komični Mapeti. Takvo delo je bio film `Tamni Kristal` (The Dark Crystal) snimljen 1982. godine, koji je doživeo premijeru i u našim bioskopima, a kasnije i na televiziji. Rečima samog Hensona:[4] „Želeo sam da budem potpuno realističan, praveći korake ka prikazivanju sveta koji je stvarniji, gde bića koja prikazuješ više nisu samo simbolična predstava nečega, već samo biće uživo.” Da bi stvorio jače odstupanje od stila karikiranih Mapetovih likova, lutke u filmu The Dark Crystal je zasnovao na konceptualnoj umetnosti SKI-FI slikara Brajana Froda (Brian Froud). I kreativno-inovativni Tamni Kristal je postao finansijki uspeh, kao što je to bio i 1984. još jedan nastavak Mapetovih `Mapetovci u Menhetnu` (The Muppets Take Manhattan) u režiji Franka Oza. Ipak, došlo je i do kritičkog razočarenja, sa novim filmom koji je u stilu ranijeg Tamnog Kristala 1986. režirao sam Henson: film `Labirint` (Labyrinth) koštao je previše u odnosu na prihode od gledanosti, iako ga je Njujork tajms (The New York Times) nazvao `odličnim filmom`.[5] Komercijalni, ako ne i kritičarski, neuspeh `Labirinta` jako je demoralisao Hensona, koji je pao u depresiju, iako je film kasnije hvaljen kao klasično kultno ostvarenje.[6] Da li i zbog toga, Henson i supruga Džejn su se godinu dana kasnije razveli, iako su i kasnije ostali bliski, a njegova supruga izjavila: `Džim je toliko bio preokupiran poslom, da mu je ostalo veoma malo vremena za mene i decu.`[7] O njegovoj perfekcionističkoj posvećenosti poslu govori i činjenica da je svo petoro njegove dece radilo na Mapetima još od njihove mladosti, jer kako je kćerka Šeril izjavila: `to je bio najbolji način da se tati bude blizu.`[8] Iako je i dalje bio aktivan na dečjoj televiziji, kao na primer u kreiranju odličnog šoua `Ludački rok` (Fraggle Rock) 1983, i animirane serije `Mapet bebe` (Muppet Babies), Henson je i dalje eksperimentisao sa tamnijim, mističnijim i ne toliko dečijim temama, čiji je koren na primer u mitologiji. Za ostvarenje koje je 1988. nastalo iz takve ideje `Pripovedač` (The Storyteller) odmah je sledio još jedan EMI. Samo godinu dana kasnije Henson dobija EMI za još jedan TV šou, `Sat sa Džim Hensonom` (The Jim Henson Hour) gde su se detinjasti likovi Mapetovaca dosticali ozbiljnijih i `odraslijih` tema. Kasne 1989. Henson stupa u pregovore sa kompanijom Dizni u vezi prodaje svoje korporacije (za ne manje od $150 miliona) nadajući se da ako tako velika firma preuzme poslovanje, on može slobodnije da se posveti kreiranju novih ideja. Predlog je 1990. rezultirao u saradnji i Henson stvara film `Mupeti u Diznilendu` (The Muppets at Walt Disney World) i specijalni šou posvećen njegovim lutkama prikazan u Diznilendu pod nazivom `3D Mapetvizija Džima Hensona` (Jim Henson`s Muppet*Vision 3D). Henson je imao i mnoge druge ideje u planu sa Diznijem, ali je pre smrti uspeo da ostvari još samo jednu, Dizni šou pod nazivom `Ostrvo male sirene` (Little Mermaid`s Island). Neposredno pre smrti, Henson je takođe dao doprinos jednom izuzetnom ostvarenju, a to je bio njegov projekat sa ilustratorom Viljemom Stoutom (William Stout) koji je po planu trebalo da bude projekat `animatroničnih` (robotom pokretanih) dinosaurusa. Aprila 1991. njegova kompanija (The Jim Henson Company) počela je da prikazuje komični sitkom `Dinosaurusi` (Dinosaurs), za koji se znalo da je njegovu koncept-ideju osmislio sam Henson i da je o njenom ostvarenju maštao još tri godine ranije.[9] Na seriji je radio do svoje smrti.[10] Februara 2004. Kompanija Dizni otkupila je ekskluzivna prava Mapetovih likova,[11] ali ne i onih od Ulice Sezam koje pripadaju drugoj kompaniji – `Sesame Workshop`

Ова књига је само просто излагање главних догађаја у Европи од Версајског уговора до краја 1938. Она је преглед главних догађаја најближе јучерашњице; у њој није ништа нарочито тумачено, догађаји нису гледани ни кроз какву призму. Ако је што тумачено то је донекле израз личнога и схватања и оцена општега осећања, појава и догађаја. Сасвим природно изгледа да се тако ради, а не друкчије кад је реч о данашњици. Забележити и средити по могућству само утврђене чињенице по хронолошком реду и по спољашњој унутрашњој вези, то је био циљ ове књиге, а не што друго. Изложити чињенице какве јесу и какве изгледају у даноме часу, не генералишући, не философирајући, то је био задатак, а оно друго је остављено доцнијим покољењима . Друкчије радити значило би не давати само факта него правити пропаганду за ову или за ону тежњу спољне политике. Наша намера није била да се дижемо изнад нашега видика и уплићемо у замршену мрежу европских збивања за последњих петнаест година, коју ће имати да размрсе историчари и после триста година. У таква расматрања нисмо се смели упуштати, јер то не би била историја него расматрања без изгледа да их сви приме као тачна. Добре су оне историје садашњице које су остале на излагању факата. Разлике у материјалним погодбама и системима владавина и политике држава и народа, у њиховоме културноме, васпитноме, у њиховим схватањима живота народнога у држави — су толике и такве да се доиста о данашњим догађајима не може друкчије писати с погледом за опште одобравање. * Уговори о миру који су у овој књизи приказани уређују нову Европу. То не значи да је створено нешто нарочито ново, јер свет неће никад бити нов, свет ће се мењати споро и стално. Светски рат је имао толико важних последица, да се може сматрати као нова епизода у историји човечанства. Сваки велики рат отвара нове политичке, привредне и социјалне проблеме, а сваки уговор о миру регулише стање створено ратом. Нико озбиљан не може веровати да ће Европа политичке границе, привредни и социјални пореци, па и правни, вечито трајати. Докле људи живе биће промена; мира вечитога биће кад нестане живота; у природи је живих бића да се између себе такмиче и да ратују. Уговори о миру су нека врста рецепта и терапије које победиоци сматрају као најбоље средство да се рат прекине и да се што даље одложи време за нови рат међу побеђенима и победиоцима. Откако је света и века тако се радило свуда; у Европи од последња три века на овамо на исти начин се увек организовао мир. * Друга књига „Дипломатске историје нове Европе” излази, нажалост, после смрти њеног аутора Јована М. Јовановића. Јовановић нам је дао цео рукопис да га припремимо за штампу, — то је потребно да на крају ове књиге кажемо неколико речи највише ради објашњења зашто она излази у оваквом облику. Првобитно Јовановић је био написао Дипломатску историју од Версајског мира до 1935. године. Међутим, по нашем заједничком споразуму, он је првој књизи уметнуо и додатак (стр. 401—422) у коме је укратко приказао европске догађаје за последње 3 године (1935—1938). Исто тако су на крају књиге додати важнији уговори и главнија хронолошка дата у истом међувремену. И овој другој књизи Јовановић је намеравао да дода, код сваког одељка, преглед догађаја од 1935—1938. године. Б5 формат, тврд повез, 2023 стр.

VANJSKA POLITIKA PREMIJERA INDIJE! Ovo je prva cjelovita knjiga koja pruža uvid u međunarodne odnose Indije u doba Modija. Pod vodstvom premijera Narendre Modija, indijska je vanjska politika postala dinamičnijom i pažljivije planiranom. Tijekom njegova mandata, ostvarena su brojna prijelomna postignuća i probici koji su odreda preobrazili globalnu poziciju Indije. Njegovi napori da dosegne svaki kutak planeta postavili su snažne temelje za unaprjeđenje indijskih ekonomskih, strateških i kulturnih interesa. Jasnoća njegove vizije, njegova snažna odlučnost, srdačnost njegova osobnog stila i brzina njegovih mjera na globalnoj razini bila je iznimna i po sadržaju i po formi. Udahnuo je indijskoj vanjskoj politici novi smisao i entuzijazam. Nije nikakvo pretjerivanje reći da se „Modijev učinak“ također može osjetiti i u multilateralnim forumima kao što su Ujedinjeni narodi, G20, u domeni klimatskih promjena, i u globalnom trgovinskom sustavu, gdje se danas na Indiju gleda kao na važan čimbenik koji nosi mogućnost da postane velikom silom i faktorom rješenja brojnih problema. U pogledu svih kriza koje su zadesile međunarodnu zajednicu, kao što su terorizam, oružani sukobi, ekološka ugroza i ekonomski šokovi, g. Modi je bio vrlo uočljiv u svojim pokušajima da udruži svoje kolege svjetske vođe i pokrene zajedničku frontu. Sklapanjem novih prijateljstava i partnerstava između Indije i ključnih zemalja u različitim regijama svijeta, donio je novu nadu za mir, stabilnost i ekonomski prosperitet. G. Modija smatraju čovjekom koji sam vlastitim snagama poboljšava ugled Indije kombinacijom gospodarske diplomacije, povezivanjem s dijasporom i izgradnjom strateških odnosa s regionalnim silama. Golemi priljevi inozemnih izravnih ulaganja iz državnih investicijskih fondova zaljevskih država potvrda su sposobnosti g. Modija da pretvori mogućnosti Indije u stvarne sposobnosti. Autor, g. Sreeram Chaulia, talentirani je mladi znanstvenik koji se istaknuo kao oštroumni promatrač i komentator uloge Indije u svijetu. Njegovi brojni znanstveni i novinski tekstovi te televizijska gostovanja podučili su auditorij nekim suptilnijim aspektima vanjske politike i državništva. Ova knjiga potvrda je njegovom intelektualnom umijeću glede jedne veoma važne teme za suvremeni svijet. Velika azijska civilizacija kao što je Indija treba na svom čelu nekog tko je kadar poslati pozitivnu poruku i poduzeti odlučne mjere. Knjiga dr. Chaulije do detalja objašnjava zašto je g. Modi u ovom trenutku nasušno potreban te zašto je, u tom smislu, prava osoba na pravom mjestu koju Indija sada treba, a svijet iščekuje. SREERAM CHAULIA profesor je i dekan na Školi za međunarodne odnose Jindal pri Globalnom sveučilištu O. P. Jindal u Sonipatu u Indiji. Eklektični je politolog specijaliziran za međunarodnu sigurnost i međunarodnu političku ekonomiju. Autor je i urednik djela People Who Influenced the World (Murray Books, Adelaide, 2005.) te autor djela International Organizations and Civilian Protection: Power, Ideas and Humanitarian Aid in Conflict Zones (I. B. Tauris, London, 2011.) i Politics of the Global Economic Crisis: Regulation,Responsibility and Radicalism (Routledge, New Delhi, London i New York, 2013.). Obrazovanje je stekao na institucijama kao što su Koledž Sv. Stjepana, Sveučilište u Delhiju; Sveučilišni koledž, Sveučilište u Oxfordu; Londonska škola ekonomije i političkih znanosti, Sveučilište u Londonu te Škola za građanstvo i javne poslove Maxwell, Sveučilište Syracuse. Vodeći je kolumnist za indijske novine – The Economic Times i The Asian Age – gdje razmišlja i piše o svjetskim zbivanjima, te komentator aktualnih međunarodnih problema na radiju i televiziji u Indiji i inozemstvu. Radio je kao međunarodni civilni mirovnjak u ratnim zonama Šri Lanke i Filipina.

Marko Lopušina Ubij bližnjeg svog Meki povez Izdavač Tea books Prvo su na prostoru SFRJ počele da ratuju tajne policije podržavljenih republika, a potom same republike i države. Bio je to tihi i nevidljivi rat za običan svet, ali pouzdan simptom za političare, koji su vagali, svaki na svoj način, kako će i kada da izađu kao pobednici iz duela sa Srbima. Srpska tajna policija je progonila državne neprijatelje, kako u Srbiji, tako i u drugim republikama. To su znali samo oni koji su osetili srpski politički bič na svojim leđima. Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima, sadržana su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja postoji na ovim našim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od milošte zvali „pesnica komunizma“ ili ponekad i „štit revolucije“. A u vreme Slobodana Miloševića tajna policija zvana Resor državne bezbednosti bila je njegov politički i tehnički servis. I jedna i druga policija SFRJ i SRJ koristile su svoje političke simpatizere, ali i plaćenike kao tajnu političku armiju. U Titovoj Jugoslaviji oni su bili saradnici Službe, a u Miloševićevoj paravojska. Ljudi iz podzemlja radili su i za doktora Franju Tuđmana i za Aliju Izetbegovića, a ni Milan Kučan ih nije previše mrzeo. Tako je svaka nova država dobila i nove ulične narodne heroje, svoje Arkane, Tute i Juke. Činjenica je da su jugoslovensku tajnu službu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato što su se trudili da dokažu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni čuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi „oznaši“, „udbaši“, „debejci“, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije već i svesno, upravo vlastiti narod. Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i goniči i progonjeni, tačnije i dželati i žrtve tajne policije. Malo je reči u našem jeziku koje tako sumorno zvuče, kao što je to reč Udba. U njoj je sadržan sav ljudski gnev i tihi otpor prema jednom delu života u komunističkoj Jugoslaviji, koji su mnogi njeni žitelji potisnuli, makar prividno, iz sećanja. Udbom i danas ljudi zovu sve jugoslovenske službe državne bezbednosti, jer žele da na taj način pokažu koliko su svesni zla koje je politička policija nanela vlastitom narodu. Prema mojim procenama, jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila najmanje pola miliona ljudi. A u trećoj još najmanje sto hiljada ljudi. Svedoci akcija jugoslovenske političke policije sećaju se Kočevja, Zelengore, crvenog terora, Golog otoka, obaveznog otkupa, Dahauskih procesa, Četvrtog plenuma, studentskih demonstracija, maspoka, liberalizma, kosovske drame, bosanskih progona, slučaja osmorice, devetog marta, zime 1996. godine, nesreće na Ibarskoj magistrali. Bile su to direktne posledice građanskog rata, među Jugoslovenima i Srbima, ali i onog neobjavljenog građanskog rata koji je kasnije vođen protiv političkih neistomišljenika. Tada su stradali pisci, umetnici, intelektualci, ali i obični ljudi. Državu i njenu Službu, kako je sami policajci zovu, to pamćenje ne služi, pa o svojim delima u ime naroda, a protiv naroda, javno nikada ne govore. Ćutanje je deo policijske tajne zakletve. Pročitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a, više govore o nedelima neprijatelja, nego o delima državnih čuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujući lošim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokuša da reši enigmu tajnih službi u SFRJ i da se, makar, na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji. Nema iole poznatijeg jugoslovenskog političara starije generacije, koji u svojoj uspešnoj karijeri nije prekoračio i stepenicu ministarstva unutrašnjih poslova. Biti policajac bila je čast, a poslednjih godina Jugoslavije i sramota jugoslovenskih i srpskih političara. Neki od njih su zato i skrivali te podatke iz svoje biografije. Rad u kontraobaveštajnoj i obaveštajnoj službi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB-u SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih naših visokih funkcionera. U njoj su novi lideri bili ili vojskovođe ili članovi organa bezbednosti. Josip Broz Tito, Cvijetin Mijatović, Raif Dizdarević i Bora Jović kao obaveštajci, komandanti, ministri, ambasadori, dogurali su i do pozicije predsednika Jugoslavije, a Nikola Ljubičić do prvog čoveka u Srbiji, kao i Milan Kučan u Sloveniji. Za Oznu, Udbu, SDB odnosno RDB su radili Josip Đerđa, Janez Zemljarič, Vladimir Rolović, Svetislav Ćeća Stefanović, Franjo Herljević, Jože Smole, Milan Mišković, Josip Manolić, Josip Boljkovac. Rezidenti Kominterne bili su Josip Broz Tito, Ivo Lola Ribar, Josip Kopinič, Ivan Stevo Krajačić, Zdenka Kidrič i Andrija Hebrang. A zatim i Dušan Mihajlović, Nenad Đorđević, Jovica Stanišić, Rade Marković, Uroš Šuvaković. Osnivači Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari života i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji. Nasledili su ih u svakoj republici po jedan gospodar, pa bilo da se on zvao Kučan, Tuđman, Gligorov, Izetbegović ili Milošević, jer vladali su titoistički. U zavisnosti od prilika i događaja na unutrašnjoj političkoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne priče, koje su ponekad imale i karakter mita. Još tokom rata u narodu je rođena pošalica da „Ozna sve dozna“, koja se u srpskom žargonu održala do današnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politički moto, glasila je „Udba je srpska sudba“. Ona je na najslikovitiji način odražavala narodno shvatanje moći i nemoći srpske, a i jugoslovenske tajne policije. Kako se kretao odnos političkih snaga između federacije, republika i pokrajina, Slovenaca, Hrvata i Srba, između vladara i posilnih, takva je bila i sudbina tajne policije i njenih funkcionera i operativaca. Međusobni obračuni, najčešće upereni protiv Srbije i srbijanskih kadrova, često su išli baš preko leđa tajnih policajaca. Poslednjih dvadeset godina, tajne službe SFRJ su čak tiho i podmuklo ratovale međusobno. Prva jugoslovenska tajna služba pravljena je po komunističko-internacionalnom receptu Moskve i NKVD-a, a rasturana je po planu vašingtonske centrale i satelita Novog svetskog poretka.

Najnovija knjiga Henrija Kisindžera O Kini predstavlja osvrt autora na svoju ulogu u razvijanju odnosa dve najmoćnije države danas: SAD i Kine. Ovo je trinaesta po redu knjiga bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika Niksona i državnog sekretara u administraciji predsednika Niksona i Džeralda Forda. Iako se njegova državna služba završila 1977, u ovoj knjizi otkrivamo da je Kisindžer služio kao emisar skoro svakog predsednika, a sve u cilju unapređivanja odnosa s najmnogoljudnijom državom na svetu. Tako, Kisindžer otkriva da je u Kini boravio preko pedeset puta, od vremena prvih kontakata početkom sedamdesetih godina prošlog veka – gde je zajedno sa Čouom Enlajem radio na pripremi prve posete jednog demokratski izabranog predsednika komunističkoj Kini ? pa sve do poseta organizovanih na poziv kineskih zvaničnika, gde je objašnjavao pojedine postupke američke administracije. Takođe, svoje duboko poznavanje kineske istorije i kulture koristio je i prilikom poseta Velikom zidu, gde je bio „turistički vodič“ svojim prijateljima i porodici. Iako je podeljena na 18 poglavlja, knjigu možemo podeliti na dve jasne celine. Prva predstavlja istoriju Kine, gde autor uvodi čitaoca u istorijske pretpostavke, kao i okolnosti u kojima je nastajala komunistička Kina. U nameri da objasni politiku države pred raspadom u XIX veku, Kisindžer koristi Li Hongzanga, kineskog ministara spoljnih poslova s kraja XIX veka. Suočen sa ucenama i pritiscima, daje koncesije Ruskoj carevini na železnicu na severu Kine. Na jugu je primoran da dâ na korišćenje luke kolonijalnim silama stare Evrope. Kao što je u Evropi „pronašao“ Meterniha, tako u Kini „nalazi“ Hongzanga. Kisindžer gaji veliko poštovanje prema ovim državnicima. Umeće u međunarodnim odnosima, kao i pronicljivost u sklapanju ugovara, odnosno savezništava, čine da kod Kisindžera ova dvojica zauzimaju najviša mesta na listi državnika. Možemo se čak usuditi da kažemo da Kisindžerovom egu prija poređenje sa ovim ličnostima iz XIX veka. Knjiga obiluje kratkim pasažima u kojima Kisindžer iznosi svoje stavove o demokratiji, državnom razlogu, i ljudskim pravima, kao i o razlikama i sličnosti načina razmišljanja Kineza, odnosno Amerikanaca. Za čitaoca koji nije sklon pseudofilozofskim izletima autora, tu je druga celine knjige gde Kisindžer kroz istoriju komunističke Kine iznosi anegdote s brojnih sastanaka s najvišim kineskim državnicima u poslednjih 40 godina. Tu možemo saznati kakvi su bili Mao Cedung, Ču Enlaj, Deng Sjaoping, Đijang Cemin... Nenametljiv i iznad svega nepretenciozan stil kojim je pisana knjiga omogućava čitaocu da na vrlo jednostavan način svhvati kako funkcionišu odnosi najmoćnijih ljudi na planeti. Autor nas uvodi u detalje razgovara koji se vode kad se kamere isključe, gde se u opuštenoj atmosferi razgovara o istoriji, kulturi, svakodnevenom životu, da bi se tek na čas dotakli trenutnih odnosa među državama. Podrobno i detaljno Kisindžer nam približava svaku od ovih istorijskih ličnosti, kao i lični pečat koji su ove ličnosti ostavile na njega. Kroz istorijske periode, kao i događaje koju su oblikovali modernu komunističku Kinu, autor baca svetlo i na politiku američkih predsednika. Koliko kritikuje politiku Niksonovih predhodnika, koji nisu prepoznavali suptilne poruke koje je Mao slao u nameri da uspostavi odnose sa SAD, toliko hvali predsednika pod kojim je služio. Niksonova veština u sagledavanju budućih trendova u svetskoj politici, prema Kisindžeru, graniči se s vidovitošću. Autor prepušta slavu Niksonu za uspostavljanje triangularne diplomatije, da li zbog skromnosti ili zbog obilja dokaza koji podupiru ovu tvrdnju. Na čitaocu je da proceni. Objašnjavajući postupke Kine u određenim kritičnim situacijama (sino-vijetnamski rat, nemire na Trgu Tjenanmen, krizu oko Tajvanskog moreueza, kao i kulminacijom usled bombardovanja kineske ambasade u Beogradu tokom NATO agresije 1999), Kisindžer preispituje i politiku SAD prema Kini. Autor razmatra trajnu potrebu Amerikanaca na insistiranju značaja vrednosti u odnosima među državama. Smatra da okolnosti umnogome doprinose politici, kao i odlukama koje će se donositi. Tako autor navodi upravo politiku SAD posle 1989. i događaja na Tjenanmenu, kao dobru promišljenu. Naime, politika predsednika Buša Starijeg sastojala se od uvođenja sankcija Kini i javnog kritikovanja zbog niskog stepena ljudskih prava u Kini, dok je istovremeno slao pisma i specijalne emisare u Kinu. Na taj način je zadovoljio javnost u svojoj državi koja je insistirala na oštrim rečima, dok je istovremeno ispod površine održavao žive odnose s kineskim zvaničnicima. Pokazujući na taj način da je svestan važnosti i ozbiljnosti održavanja što boljih odnosa s najmnogoljudnijom državom na svetu koja je već tada postajala i značajna ekonomska sila. A upravo predsednik Buš Mlađi kod Kisindžera dobija lovorike za svoju politiku. I pored svoje Agende slobode, Buš Mlađi, svestan važnosti strateških odnosa između SAD i Kina, prevazilazi suprostavljajuće stavove američkog misionarstva i pragmatičnog pristupa. Na kraju Kisindžer zaključuje da bi američko insistiranje na demokratizaciji Kine, konstantno podsećanje Kineza na nizak stepen ljudskih prava, s jedne strane, i stalno odbijanje Kine da prihvati bilo kakvu sugestiju Zapada, makar ona bila i prijateljska, bio put u slepu ulicu. Kao razlog za ovakvu kinesku politiku, Kisindžer pronalazi u osećaju poniženosti koji Kinezi osećaju zbog politike bespoštedne ucene koju su sprovele zapadne sile krajem XIX i početkom XX veka. U poslednjem delu knjige autor se pita da li se istorija ponavlja. U odsustvu zajedničkog neprijatelja i novim odnosm snaga koji se uspostavlja, autor se pita šta će povezivati dve sile, tačnije koji će to biti zajednički činilac koji će služiti kao faktor odvraćanja eventualnog sukoba. U nameri da dođe do odgovora, Kisindžer navodi čuveni Krouov Memorandum. Autor smatra da bi preemptivni napad SAD na Kinu bio velika greška, s nesagledivim posledicama. Kao rešenje ovog odnosa Kisindžer smatra da treba ići ka uspostavljanju pacifičke zajednice. Naravno da ovakva zajednica ne bi bila uspostavljena na vrednostima već na interesu dve najmoćnije države na svetu. Uspešan razvoj koji će doneti samo dobro ovim državama predstavlja zajednički interes. U nameri da iznedri rešenje budućih problema, Kisindžer zaviruje u prošlost i pronalazi odgovor u Koncertu velikih sila, mehanizmu toliko uspešnom u prošlosti da smatra da se njegova rešenja mogu primeniti i na probleme XXI veka.