Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje! Ilustrovao: Ninoslav Kunc Josip Ivanković (Žednik, ?) je bio vojvođanski hrvatski političar i javni djelatnik. Rodio se u selu Žedniku u velikoj obitelji iz koje su ponikli brojni redovnici i redovnice. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a srednju školu je pohađao u Subotici. U Subotici je studirao na Ekonomskom fakultetu, na kojem je 1982. diplomirao na poljoprivrednom smjeru. Nakon studija je radio u subotičkim poduzećima. Još kao mlada osoba se uključio u javni i kulturni život hrvatske zajednice. Nakon uvođenja višestranačja i mogućnosti slobodnih izbora, politički se angažirao, pa je tako bio najmlađim među osnivačima Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. Bio je općinskim vijećnikom u jednom mandatu, a danas je vijećnikom u Hrvatskom nacionalnom vijeću Republike Srbije. Predsjednikom je obnovljene hrvatske ustanove Pučke kasine 1878. Mati Kata Ivanković je hrvatska pjesnikinja. Rođen je 18. lipnja 1957. godine u brojnoj obitelji oca Grge i majke Kate, rođ. Stantić, među kojima su svećenik Franjo i časna sestra Nada. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, kao i Ekonomski fakultet, stekavši zvanje diplomirani ekonomist. Kao ugledni i aktivni član, bio je kandidat DSHV-a na lokalnim i pokrajinskim izborima 1992. godine. Koncem 1990-ih osnivač je Hrvatskog narodnog saveza, čiji je i kandidat za izbore za Skupštinu općine Subotice u okviru koalicije Demokratska opozicija Srbije – DOS-a u rujnu 2000. godine. Na istima je izabran za vijećnika Skupštine općine Subotica. Kao vijećnik SO Subotica, bio je i elektor na izborima za prvi saziv Hrvatskog nacionalnog vijeća, a kao kandidat liste koju je predvodio Forum hrvatskih institucija i organizacije izabran je i za vijećnika HNV-a (2003. – 2010.) Osnivač je Instituta „Ivan Antunović“ i višegodišnji član njegovih upravnih tijela, zatim Pučke kasine, čiji je predsjednik bio u dva mandata i glavni urednik Glasnika Pučke kasine, Ogranak Matice Hrvatske Subotica te član Hrvatskog akademskog društva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frédérique Papy-Lenger (12. kolovoza 1921. - 9. siječnja 2005.) bila je belgijska matematičarka i matematičarka aktivna u pokretu Nove matematike 1960-ih i 1970-ih. Rani život i obrazovanje Frédérique Lenger rođena je 12. kolovoza 1921. u Arlonu u Belgiji kao jedna od tri kćeri odvjetnika. Nakon studija klasike u Lycée Royal d`Arlon, studirala je za licencijat matematike na Université libre de Bruxelles od 1939. do 1943. Sveučilište je službeno zatvoreno 1941. kako bi se spriječilo njegovo preuzimanje od strane njemačke okupacije, a njezin studij je nastavljen u tajnosti. [1] Godine 1968. završila je doktorat s dvodijelnom disertacijom, jednim dijelom o matematičkom obrazovanju, a drugim o geometrijskim transformacijskim grupama.[1][2] Karijera Od 1947. do 1950. Lenger je predavala matematiku na l’Ecole Decroly, dok je radila kao asistentica matematičaru Paulu Liboisu, koji joj je predložio da provodi istraživanja koja uključuju projektivnu geometriju i trialitet. Ovo je postalo preteča rada drugog Liboisovog učenika, Jacquesa Titsa. Godine 1950. Lenger se pridružio matematičkom fakultetu Lycée Royal d`Arlon; 1957. imenovana je prefektom u Arlonu i ravnateljicom Državne normalne škole u Arlonu.[1] Postala je profesorica matematike na Berkendael State Normal School u Bruxellesu 1960. Godine 1961., s nekoliko drugih matematičara, postala je jedan od osnivača Centre Belge de Pédagogie de la Mathématique (Belgijski centar za pedagogiju matematike). Od 1974. do 1980. radila je u SAD-u, na Comprehensive School Mathematics Programme u St. Louisu, Missouri. U Berkendael se vratila 1980. Umirovljena je 1981., ali je nastavila raditi kao volonterka u Francuskoj školi u Nivellesu do 1992. [1] Prilozi Lenger je započela svoj rad na razvoju modernog školskog kurikuluma matematike 1958., radeći s Willyjem Servaisom i uz konzultacije s Georgesom Papyjem, za kojeg se udala 1960. [1]. S Madeleine Lepropre, Lenger je vodio eksperimentalni program obuke za odgajatelje u dječjim vrtićima temeljen na novom kurikulumu 1958.-1959., i bio je ohrabren entuzijazmom koji su učenici vrtića pokazali za materijal.[3] S Papyjem je sredinom 1960-ih razvila srednjoškolski matematički program u šest svezaka koji se temelji na principima teorije skupova i apstraktne algebre.[4] Bila je pozvani plenarni govornik na prvom Međunarodnom kongresu o matematičkom obrazovanju, gdje je govorila o metodi `minikompjutera` za podučavanje aritmetike binarnih brojeva za školsku djecu.[1][5] Postala je predsjednica osnivačica Međunarodne istraživačke grupe za matematičku pedagogiju 1971. godine.[1] Njezine knjige uključuju L`enfant et les graphes (Didier, 1968), Mathématique moderne (Didier, 1970), Moderna matematika (dva toma, Collier, 1968 i 1969), Graph Games (Crowell, 1971),[6] i Graphs and the Child (Harvard University Press, 1979). Također je izradila mnoge obrazovne brošure kroz Belgijski centar za pedagogiju matematike i Sveobuhvatni školski matematički program.

Živi Lješevi u kući smrti na Banjici *6772*02-2023 Jerko Dobrič autor vlastita naklada autora štampano u decembru 1945.g Povez broš-naknadno karton,latinica,182.sreana, format; 20,5 x 14,5 cm, težina 170.grama DORBIĆ, Jerko, političar, novinar i publicist (Šibenik, 30. IX. 1880 — Šibenik, 3. IV. 1960). Od 1900. do 1914. sudjeluje u radu Austrijske socijaldemokratske radničke stranke te u njezinim autonomnim južnoslavenskim sekcijama u Trstu, u Istri i u Dalmaciji, a bio je i tajnik Socijaldemokratske stranke Dalmacije. Radio je i na sindikalnom organiziranju u Dalmaciji. Za općeg štrajka pomoraca u Trstu 1902. uhićen je u Rimu zbog poticanja na pobunu u Puli. U Beču je svjedočio na procesu šibenskom socijalistu N. Njegušu zbog pokušaja atentata na ministra V. Hochenburgera (1911). God. 1914. na Kongresu Socijaldemokratske stranke u Beču bio je isključen iz stranke. Suradnik je socijalističkih listova Socijalista, Sloboda, Glas malog puka, Glas radnog naroda, Slobodna riječ, Crveni barjak i dr. Pokreće i uređuje listove Il Proletario (Pula 1900–01), satirični list Štipavac (Split—Trst 1911) te Izborni listak Socijaldemokratske stranke u Dalmaciji (Split 1911). Širi nacionalne i internacionalističke, socijalne i političke, antiklerikalne i ateističke ideje socijalističkog pokreta. Za I. svjetskog rata živi u Švicarskoj, između dvaju ratova u Splitu i Zemunu baveći se poduzetništvom. Ne sudjeluje u radničkom pokretu, a članke objavljuje u Borbi (1924), Dalmatinskom Hrvatu (1924) i Subotičkom glasniku (1927), npr. o gospodarstvu Dalmacije, o Italiji i fašizmu. U Zemunu ga je uhitio Gestapo 1941. i zatočio u logoru na Banjici (Beograd), gdje je do kolovoza 1942, zatim u policijskom zatvoru u Zemunu do potkraj 1942, a poslije živi u Šibeniku. Nakon rata objavio je o logoru svoje doživljaje i viđenja u kombiniranoj knjizi sjećanja i dnevnika. DJELA: Abbasso la maschera! Pola 1901. — La crisi di un’anima ovvero la prevenzione contro l’amore. Spalato 1908. — Božić i žrtvovanje sv. mise. Zagreb 1910. — Šta da radimo posle rata? Ženeva 1916. — Ekonomska struktura Dalmacije (u: Privreda i socijalna struktura Dalmacije. Split 1929, 14–23). — Zašto se progone Jevreji? Split—Zagreb 1939. — Živi lješevi u kući smrti u Banjici. Beograd 1945.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskovi i ivice korica malo iskrzane, nista strasno, sve ostalo uredno! Ilustracije: Dusan Petricic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Богато илустрована историја за децу кроз бајковите приче упознаје децу са српском прошлошћу, од древних времена преко средњег века и владавине Немањића, преко хајдука и ускока до владавине краља Александра Карађорђевића. Књига је пуна познатих и мање познатих детаља из историје па ће и одрасли читајући књигу деци моћи штошта да науче о прошлости српског народа. Свака прича ове књиге обликована је пажљиво и са љубављу, тако да остави упечатљив траг у срцу и памћењу читаоца. Књига Историја Срба за децу у 100 прича има за циљ да деца заволе српску историју и постану људи који ће живети и радити Богу на славу, родитељима на радост и понос, а цркви и отаџбини у корист. Велики формат 29х20 цм. Тврд повез. Репрезентативна као поклон.

Odlično očuvano! Autor - osoba Disney, Walt, 1901-1966 = Dizni, Volt, 1901-1966 Naslov Pinokijeve pustolovine / Walt Disney ; [prevodilac Vesna Oblak Juranić] Vrsta građe slikovnica Ciljna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički Zavod Hrvatske, 1987 (Rijeka : Tiskara Rijeka) Fizički opis 43 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Oblak Juranić, Vesna Zbirka Odaberi svoju pustolovinu (karton) Napomene Tiraž 8.000. Walt Disney Bogato i vrlo lepo ilustrovanа knjiga čija radnja Vas vodi do kraja koji sami izaberete! Dok čitate sami birate šta ćete uraditi, kojim putem ćete krenuti, šta želite da radite u toj situaciji i od tog Vašeg izbora zavisi kraj priče! Neka Vaša deca uživaju u pustolovini kojoj će sami izabrati put! Sami birate Vašu sudbinu! MG19 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta ! Prednja korica malkice labavija, ali nista strasno! Preveo: Vjekoslav Kaleb Ilustracije: Gita Rosenzweig Klasična priča o nezgodama i nestašlucima temeljena na originalnim avanturama. Nestašna drvena lutka upada u nevolje, ne posluša oca, zaboravlja svoje ideje i skače kroz život tražeći zabavu. Baš kao `pravi dječak`. Dok to ne nauči da bi postao istinski stvaran, mora otvoriti svoje srce i misliti na druge. Carlo Collodi, pravo ime Carlo Lorenzini (Firenca, 24. studenog 1826. - Firenca, 26. listopada 1890.), talijanski književnik. Najpoznatije djelo mu je `Neobični doživljaji lutka Pinocchia`. Životopis Talijanski pisac i novinar Carlo Collodi rođen je 24. studenog 1826. godine u Firenzi kao Carlo Lorenzini. Odrastao je u obitelji kuhara Domenica i sluškinje Angele (rođ. Orzali) Lorenzini kao prvo od desetoro djece. Djetinjstvo je proveo u toskanskom selu Collodi (nedaleko grada Pescia) u kojem je rođena njegova majka i po kojem je kasnije uzeo svoj spisateljski pseudonim. Nakon završene osnovne škole u Collodiju poslan je na daljne rimokatoličko sjemenište Val d`Elsa kako bi postao svećenik. No, Carlo će prekinuti školovanje i početi raditi kao prodavač knjiga, a kasnije i kao novinar. Kada se pokret za talijansko narodno ujedinjene raširio Italijom Collodi se aktivno uključio u politiku. U dobi od 22 godine postao je novinar lista Il Fanfulla koji se zalagao za ujedinjene talijanskih zemalja u jedinstvenu državu. Godine 1848. utemeljio je satirički list Il Lampione koji je već 1849. godine zabranjen na intervenciju samog toskanskog velikog vojvode. Njegov naredni novinarski projekt La Scaramuccia bio je bolje sreće, a list Il Lampione ponovno je pokrenuo 1860. godine. Nakon 1870. godine radi kao kazališni kritičar i novinarski urednik pišući pod raznim pseudonimima i o raznim temama u rasponu od politike do glazbe. Bavi se i prevođenjem te se okreće djelima koja se bave tematikom dječje fantazije pa tako na talijanski jezik prevodi bajke francuskog pisca Charlesa Perraulta (npr. Uspavana ljepotica, Mačak u čizmama). Ta ga djela toliko obuzimaju da i sam počinje pisati dječje priče, a najpozantije su iz tog perioda serije pirča o Giannettinu. Svoje najčuvenije djelo Storia di un burattino (Priča o lutku), znano i kao La avventure di Pinocchio (Pinokijeve avanture) počeo je pisati 1880. godine. Djelo je u nastavcima objavljivano, počeviši od 1881. godine, u listu Il Giornale dei Bambini, prvom talijskom listu za djecu. Priča o drvenom lutku Pinocchiju koji oživi, a pri svakoj laži koju izgovori nos mu se poveća, u samim je počecima zabilježilo uspjeh kod publike. No, pravi će uspjeh doživjeti tek nakon piščeve smrti jer to će djelo mnoge filmske stvaratelje, među ostalima i samog Walta Disneya, nadahnuti za stvaranje brojnih filmskih djela. Carlo Collodi preminuo je 26. listopada 1890. godine, a pokopan je u mjestu San Miniato al Monte. Karlo Kolodi (ital. Carlo Lorenzini Collodi 24. novembra 1826 – 26. oktobra 1890.) italijanski književnik, autor u svetu čuvene bajke o Pinokiju. Rođen je 1826. kao Karlo Lorencini, u Firenci. Otac Domeniko bio je kuvar, a majka Anđela Orcari, radila je kao služavka. Pseudonim Kolodi, Lorencini je izabrao po selu koje se nalazilo u Toskani (Italija), rodnom mestu njegove majke, gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Po završetku škole, Kolodi se školovao za sveštenika, ali se zapošljava kao prodavac knjiga. Ubrzo Kolodi počinje da se bavi politikom, zahvaljajući širenju pokreta za ujedinjenje Italije. Sa 22 godine postaje novinar koji je radio za pokret. List koji je pokrenuo 1848. “Ulične svetiljke“, ubrzo je ukinut, po naredbi Toskanskog Vojvode. Ponovo je pokrenut 1860. Njegov drugi list „Čarka“, imao je više sreće. Po ujedinjenju Italije, 1861. prestaje da se bavi novinarstvom. U periodu od 1856. do 1887. piše više knjiga, ali tek pred kraj života stiče slavu. Dečjom literaturom počinje da se bavi 1875. godine, prevođenjem Peroovih priča (franc. Charles Perrault), poput Uspavane lepotice i Mačka u čizmama. 1876. piše delo „Đanetino“, inspirisano delom Aleksandra Luiđija Paravićija „Đaneto“. Knjiga o Pinokiju se prvobitno zvala „Priča o lutku“ ital. Storia di un burattino i izlazila je u nastavcima prvom Italijanskom dečjem časpisu „Žurnal za decu“, iako prvobitno nije bila namenjena deci. Po izlasku iz štampe, knjiga je preimenovana u „Pinokijeve avanture“. Danas je u svetu poznata i pod imenom „Pinokio“. Kolodi je umro 26. oktobra 1890. godine. Sahranjen je u Firenci. Posle njegove smrti, osnovana je nacionalna fondacija koja je nosila njegovo ime i park posvećen Pinokiu. Pinokio Knjiga je prvobitno namenjena odraslima i imala samo prvih 15 glava današnje knjige. Kako se izdavaču nije svideo kraj, koji je po njegovom mišljenju bio surov, uspeva da nagovori Kolodija da ga promeni. Kolodi je, umesto da promeni kraj, nastavio da piše nove glave (od 16 do 36). zahvaljujući kojima od prvobitne zamisli da bude knjiga za odrasle, postaje knjiga za decu. Crkva je iznela svoje neslaganje sa tekstom, tvrdeći da može da izazove pobunu. Prva skicirana verzija knjige pojavljuje se 1883. godine. Crteže je radio Enriko Macanti. Po ovoj knjizi Volt Dizni je snimio 1940. čuveni crtani film „Pinokio“. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Klasična priča o nezgodama i nestašlucima temeljena na originalnim avanturama. Nestašna drvena lutka upada u nevolje, ne posluša oca, zaboravlja svoje ideje i skače kroz život tražeći zabavu. Baš kao `pravi dječak`. Dok to ne nauči da bi postao istinski stvaran, mora otvoriti svoje srce i misliti na druge. Carlo Collodi, pravo ime Carlo Lorenzini (Firenca, 24. studenog 1826. - Firenca, 26. listopada 1890.), talijanski književnik. Najpoznatije djelo mu je `Neobični doživljaji lutka Pinocchia`. Životopis Talijanski pisac i novinar Carlo Collodi rođen je 24. studenog 1826. godine u Firenzi kao Carlo Lorenzini. Odrastao je u obitelji kuhara Domenica i sluškinje Angele (rođ. Orzali) Lorenzini kao prvo od desetoro djece. Djetinjstvo je proveo u toskanskom selu Collodi (nedaleko grada Pescia) u kojem je rođena njegova majka i po kojem je kasnije uzeo svoj spisateljski pseudonim. Nakon završene osnovne škole u Collodiju poslan je na daljne rimokatoličko sjemenište Val d`Elsa kako bi postao svećenik. No, Carlo će prekinuti školovanje i početi raditi kao prodavač knjiga, a kasnije i kao novinar. Kada se pokret za talijansko narodno ujedinjene raširio Italijom Collodi se aktivno uključio u politiku. U dobi od 22 godine postao je novinar lista Il Fanfulla koji se zalagao za ujedinjene talijanskih zemalja u jedinstvenu državu. Godine 1848. utemeljio je satirički list Il Lampione koji je već 1849. godine zabranjen na intervenciju samog toskanskog velikog vojvode. Njegov naredni novinarski projekt La Scaramuccia bio je bolje sreće, a list Il Lampione ponovno je pokrenuo 1860. godine. Nakon 1870. godine radi kao kazališni kritičar i novinarski urednik pišući pod raznim pseudonimima i o raznim temama u rasponu od politike do glazbe. Bavi se i prevođenjem te se okreće djelima koja se bave tematikom dječje fantazije pa tako na talijanski jezik prevodi bajke francuskog pisca Charlesa Perraulta (npr. Uspavana ljepotica, Mačak u čizmama). Ta ga djela toliko obuzimaju da i sam počinje pisati dječje priče, a najpozantije su iz tog perioda serije pirča o Giannettinu. Svoje najčuvenije djelo Storia di un burattino (Priča o lutku), znano i kao La avventure di Pinocchio (Pinokijeve avanture) počeo je pisati 1880. godine. Djelo je u nastavcima objavljivano, počeviši od 1881. godine, u listu Il Giornale dei Bambini, prvom talijskom listu za djecu. Priča o drvenom lutku Pinocchiju koji oživi, a pri svakoj laži koju izgovori nos mu se poveća, u samim je počecima zabilježilo uspjeh kod publike. No, pravi će uspjeh doživjeti tek nakon piščeve smrti jer to će djelo mnoge filmske stvaratelje, među ostalima i samog Walta Disneya, nadahnuti za stvaranje brojnih filmskih djela. Carlo Collodi preminuo je 26. listopada 1890. godine, a pokopan je u mjestu San Miniato al Monte. Karlo Kolodi (ital. Carlo Lorenzini Collodi 24. novembra 1826 – 26. oktobra 1890.) italijanski književnik, autor u svetu čuvene bajke o Pinokiju. Rođen je 1826. kao Karlo Lorencini, u Firenci. Otac Domeniko bio je kuvar, a majka Anđela Orcari, radila je kao služavka. Pseudonim Kolodi, Lorencini je izabrao po selu koje se nalazilo u Toskani (Italija), rodnom mestu njegove majke, gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Po završetku škole, Kolodi se školovao za sveštenika, ali se zapošljava kao prodavac knjiga. Ubrzo Kolodi počinje da se bavi politikom, zahvaljajući širenju pokreta za ujedinjenje Italije. Sa 22 godine postaje novinar koji je radio za pokret. List koji je pokrenuo 1848. “Ulične svetiljke“, ubrzo je ukinut, po naredbi Toskanskog Vojvode. Ponovo je pokrenut 1860. Njegov drugi list „Čarka“, imao je više sreće. Po ujedinjenju Italije, 1861. prestaje da se bavi novinarstvom. U periodu od 1856. do 1887. piše više knjiga, ali tek pred kraj života stiče slavu. Dečjom literaturom počinje da se bavi 1875. godine, prevođenjem Peroovih priča (franc. Charles Perrault), poput Uspavane lepotice i Mačka u čizmama. 1876. piše delo „Đanetino“, inspirisano delom Aleksandra Luiđija Paravićija „Đaneto“. Knjiga o Pinokiju se prvobitno zvala „Priča o lutku“ ital. Storia di un burattino i izlazila je u nastavcima prvom Italijanskom dečjem časpisu „Žurnal za decu“, iako prvobitno nije bila namenjena deci. Po izlasku iz štampe, knjiga je preimenovana u „Pinokijeve avanture“. Danas je u svetu poznata i pod imenom „Pinokio“. Kolodi je umro 26. oktobra 1890. godine. Sahranjen je u Firenci. Posle njegove smrti, osnovana je nacionalna fondacija koja je nosila njegovo ime i park posvećen Pinokiu. Pinokio Knjiga je prvobitno namenjena odraslima i imala samo prvih 15 glava današnje knjige. Kako se izdavaču nije svideo kraj, koji je po njegovom mišljenju bio surov, uspeva da nagovori Kolodija da ga promeni. Kolodi je, umesto da promeni kraj, nastavio da piše nove glave (od 16 do 36). zahvaljujući kojima od prvobitne zamisli da bude knjiga za odrasle, postaje knjiga za decu. Crkva je iznela svoje neslaganje sa tekstom, tvrdeći da može da izazove pobunu. Prva skicirana verzija knjige pojavljuje se 1883. godine. Crteže je radio Enriko Macanti. Po ovoj knjizi Volt Dizni je snimio 1940. čuveni crtani film „Pinokio“.

odlično očuvano, ima mali potpis kao na slici Аутор Delorko, Olinko, 1910-2000 Наслов Zgode poremećene sreće : uspomene i zapažanja / Olinko Delorko Врста грађе есеј Језик хрватски Година 1942 Издавање и производња Zagreb : Matica hrvatska, 1942 Физички опис 139 str. ; 21 cm Збирка Suvremena knjižnica Matice hrvatske ; kolo 7, knj. 38 Olinko Delorko ( Split, 1910. – Zagreb, 2000.)Pjesnik i esejist. Uređivao književni časopis Hrvatska revija a s Dragutinom Tadijanovićem je uredio antologiju Hrvatska moderna lirika 1993. Prevodio je i s talijanskog Petrarcu i Dantea. Delorkova poezija se sjajno uklopila u visoke standarde hrvatske lirike dvadesetog stoljeća. Zgode poremećene sreće, autobiografsko-memoarski eseji iz 1942. Prvo izdanje. Nacrt za korice je izradio Mladen Veža. Delorko, Olinko, hrvatski književnik, proučavatelj usmene književnosti i prevoditelj (Split, 30. I. 1910 – Zagreb, 18. II. 2000). Diplomirao slavistiku i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1935. Kao srednjoškolski profesor službovao u Zagrebu 1937–50., a 1950–75. radio u Institutu za narodnu umjetnost. S B. Livadićem uređivao Hrvatsku reviju (1943–45). Kao proučavatelj usmenoga stvaralaštva, stručnim i znanstvenim radovima surađivao je u mnogim znanstvenim izdanjima, a priredio je i nekoliko zbirki usmenih pučkih pjesama. Studije i članke o hrvatskom usmenom pjesništvu skupio je u knjizi Zanemareno blago (1979). Autor je i antologija Hrvatska moderna lirika (s D. Tadijanovićem, 1933) i Talijanska lirika (s A. Nizeteom, 1939). Delorkovo pjesništvo (Pjesme, 1934; Rastužena Euterpa, 1937; Razigrani vodoskoci, 1940; Uznosite slutnje, 1944; Izgaranja, 1958; Lirski Eden, 1965; Dolaze oblaci, 1978; Sve tišim glasom, 1995) temelji se na hrvatskoj impresionističkoj tradiciji uz specifičan izraz u duhu romanskoga, u prvom redu talijanskog pjesništva. Izvornost izraza očituje mu se u zvučnosti stiha, nijansiranju boja te muzikalnim i ritmičkim vibracijama versa. I njegovi eseji (Radost i bol čitanja, 1978. i dr.) impresionistički su zapisi, a najbolji su mu iz talijanske književnosti (o G. Leopardiju, G. Papiniju, L. Pirandellu, Danteu Alighieriju i dr.). Kratka proza sabrana mu je u knjigama Zgode poremećene sreće (1942), Otimanja zaboravu (1988) i Dnevnik bez nadnevaka (1996). Kao prevoditelj istaknuo se prijevodima djela Michelangela, F. Petrarce, Dantea i A. Panzinija. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo 1999.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba da se opsece! 1937 g. Ljubomir Radovanovic Ljubomir Radovanović (Šabac, 1834 — Beograd, 28. jul 1868) je bio srpski pravnik i advokat zbog koga su njegova braća izvršila atentat na kneza Mihaila Obrenovića.[1] Biografija Rođen je u Šapcu u porodici trgovca i ćurčije Jovana Radovanovića, a majka mu je bila ćerka prote Nikole Smiljanića.[1] Školovanje je počeo u Šapcu, a zatim završio Prvu mušku gimnaziju u Beogradu 1851. godine. Studirao je pravo u Parizu. Radio je zatim kao advokat u Valjevu. Oženio se Sofijom ćerkom Jevrema Tadića, trgovca iz Valjeva. Stanovali su u Valjevu u Karađorđevoj ulici broj 7, imali su nekoliko kuća, ciglanu, vodenicu i više placeva. Prema popisu iz 1863. imovina mu je procenjena na 1220 dukata, a mesečni prihod od advokatske radnje iznosio je 50 talira.[1] Bio je vođa Kluba liberala u Valjevu koji su se zalagali za uklanjanje kneza Mihaila Obrenovića sa prestola Srbije i za uspostavljanje republike. Zbog sumnje da je učestvovao u pravljenju lažnih isprava u Tamnavi u aferi poznatoj pod imenom „Ubski kaiš“ osuđen je 1865. godine na 11 godine robije. Posle presude Apelacionog i zatim Kasacionog suda osuđen je na 7 godina robije. Zbog toga je protestvovala grupa viđenijih građana Valjeva, a posebno njegova braća Kosta i Pavle Radovanović koji su presudu smatrali nepravednom i da im je time ugrožen porodični ponos. Posebno oni su bili ljuti na Obrenoviće zbog smrti svog dede prote Nikole Smiljanića koga je u Kaoni otrovao Marko Štitarac po nalogu kneza Miloša. Javno su govorili da će ubiti kneza Mihaila. Zamisao su ostvarili 29. maja 1868. na Košutnjaku.[1] Njegova braća kao i on osuđeni su na smrt 27. jula 1868. godine i sutradan je kazna izvršena na Karaburmi. Zbog umešanosti u ubistvo kneza Mihaila kuća u Valjevu mu je oduzeta i otkupio je Jevrem Tadić i ostavio u nasleđe svom sinu Radomiru.[1] Suđenjem za atentat su bili obuhvaćeni i Nenadovići odakle je bio oženjen Pavle Radovanović i koji su rodbinski bili povezani sa suparničkom dinastijom Karađorđević.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Paulo de Oliveira Leite Setubal (Tatui, 1. januar 1893 — Sao Paulo, 4. maj 1937) Sin Antonija de Oliveire Leite Setubala i Marije Tereze de Almeide Nobre je bio brazilski advokat, pisac i novinar. Paulo Setubal je bio učenik Čika Pereire u Tatuiju, kome duguje svu svoju obuku, pošto je bio učenik posvećen učenju i njegov učitelj, Čiko Pereira je verovao u njegovu sposobnost i rekao je svojoj majci da ga odvede na studije u prestonicu i ona je to učinila. pa je. Uprkos poteškoćama, odveo je sina na studije u Sao Paulo, upisao ga u školu braće Marist. Godine 1914. diplomirao je pravo u Sao Paulu. U to vreme je već objavio pesmu na naslovnoj strani novina A Tarde. Godine 1920. izlazi njegova knjiga poezije Alma Kabokla, čije je izdanje, sa tri hiljade primeraka, rasprodato za mesec dana. Između 1925. i 1935. objavio je nekoliko istorijskih romana, uključujući A Markuesa de Santos, O Principe de Nassau i A Bandeira de Fernao Dias. Godine 1926. radio je kao saradnik u novinama O Estado de S. Paulo. Od 1928. do 1930. bio je državni poslanik, ali je dao ostavku na mandat zbog pogoršanja tuberkuloze. Bio je oženjen Franciskom de Sousa Aranha (ćerka Olavo Egidio de Sousa Aranha i Visentina de Kueiroz Aranha), sa kojom je imao troje dece: Maria Visentina, Teresinha i Olavo Egidio Setubal. Narednih godina objavljuje knjige pripovedaka, hronika i memoara. Pesnik vezan za parnasovsku estetiku, Paulo Setubal je u svojim stihovima tematizirao život seljaka, kaboklo unutrašnjosti Sao Paula. Po izboru teme, tada je nazvan „regionalnim pesnikom”. Bio je i poznat i cenjen autor dela sa istorijskom tematikom, među kojima se izdvajaju roman Markeza de Santos (1925) i knjiga hronika O Ouro de Cuiaba (1933). Njegova poslednja knjiga bila je Confiteor, koju je posvetio svom učitelju koji je verovao u njegov potencijal, Čiku Pereiri, čak i kada je već bio veoma bolestan od tuberkuloze i tako citirao svog učitelja „ovde govorim o najbogatijem čoveku u mojoj zemlji, ali ne materijalno bogatstvo više nego znanje, dobrota i dobročinstvo, moj učitelj Čiko Pereira...``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jezik srpski, ćirilica, 96 str. Izdavač: `Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića` Beograd. Štampa: „Zora“ Beograd. Deo edicije: „Biblioteka školskih klasika (u izboru)“, knjiga br. 1. / Uređuju: I. Maričić i A. Žeželj. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811)[2] bio je srpski književnik, prevodilac, prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. On je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“.[3] Rođen je u današnjem rumunskom delu Banata, tadašnje Habzburške Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[4] Biografija Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[5]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[6] Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Učio je osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovao ljubavlju prema knjizi, tetak je imao nameru da ga školuje za popa. Čitanje žitija svetaca inspirisalo je dvanaestogodišnjeg dečaka, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Osmansko carstvo, u pustinju da se posveti. Tetku se ovo nije svidelo te ga je odveo nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije.

U dobrom stanju Časopis Izbor Izbor najboljih savremenih članaka Borovo : Saradnici zajednice Bata, 1938 (Osijek : Krbavac i Pavlović) JANUAR 1939 ISPOVEST JEDNOG NACIONALSOCIALISTE Norman Angel NAŠA ATMOSFERA. „The Telescopo”, Njujork ROTARY INTERNATIONAL. Eduard Bas ZAŠTO JE PODBACIO MARKSISTIČKI SOCIALIZAM. Vilom Štofan KAKO ŽIVI AJNŠTAJN. „The Nation`, Njujork AUTOMOBIL U RATU. „Rovuo des doux Mondes`, Pariz MEHANIZAM PLAČA. „Sappro`, Milano CRNE KOŠULJE U LATINSKOJ AMERICI. „Current Hlstory“ Njujork ENGLESKI AUTORI? „Coronot“,` Čikago OVCA, DOBROTVOR ČOVEČANSTVA. „Sunday Expross“, London KOLONIALNO PITANJE. Stephen Henry Roberts VASPITANJE BUDUĆIH NARODNIH VOĐA. „La Grande Revue“, Pariz UKRAJINSKO PITANJE. „Pritomnost“, Prag LJUDSKA HRANA. C. C. Fumaa PARADOKS FRANCUSKOG KOMUNIZMA. Andre Maurols ITD. FEBRUAR ČOVEK KOJI JE SPASAO MIR. Stuart Hodgson PUŠENJE JE RĐAVA NAVIKA. „Your Life“, Njujork PROPAGANDA PREKO RADIA. „Revue des Doux Mondes“, Pariz PSIHOLOGIJA JAPANA. Margit Gantonboln ŠTA ĆE OTKRITI NOVI TELESKOP Poarson’a Magazine`, London PALESTINSKE NOĆI Ladislas Farago KLIMA PO PORUDŽBINI „Umschau“, Frankfurt DŽIBUTI. „Fortnightly“. London ZDRAVE OČI BEZ NAOĆARA. Dr. M. Poppard FRANCUSKA I MORAL MIDINETKINJE Henry do Montherlant PAPINI NAJBLIŽI SARADNICI. „Stuttgarter Illustrierte“, Štutgart OSNOVA MEDITERANSKE KRIZE .„Neuo Zoricher Zeitung“, Cirlh SAM NA JUŽNOM POLU. Richard E Byrd ITD. MART 1939 ENGLESKE KAPITULACIJE Norman Angol LAŽLJIVCI PRED SUDOM. „Coronet“, Čikago ZAŠTO DA MENJAMO AMERIKU? „The American Mercury“, Ridgefield U BUDUĆEM RATU ODLUĆIĆE VAZDUHOPLOVSTVO. Dušan Radović MUŠKARČEVE OPASNE GODINE Dr. Henry Allan Stonewall ŠTA HOĆE FLAMANCI? „The Nineteenth Century“. London LONDONSKI SITI. „Candide“. Pariz POZADINA PALESTINSKE KONFERENCIJE „Harper`s Magazine“. Njujork ČETRNAESTPRETSEDNIKA. „Die Wetwroche“, Cirih PROBLEM SIRIJE, „Polska Zbrojna“, Katovice KAKO TREBA RADITI. „Conferoncia“, Pariz KAKO SE VADI PETROLEJ? „Fortune“, Njujork O SNOVIMA. „Kelnlsche lltustriorta Zeitung``, Kala MUŠKARCI POD FEREDŽOM. „Kosmos“, Štutgart APRIL 1939 SUTRAŠNJA ŠPANIJA. „Christian Science Monitor“, Boston GRAD NA ZLATU. „Frankfurter Zeitung“, Frankfurt n/M JAPAN LOVI U MUTNOJ VODI. „The Atlantic Monthly“, Njujork PRAVITE PRIBELEŠKEI „The Rotarian“, Čikago JESU U KINEZI DOBRI VOJNICI? „The London Mercury“, London MISTIFIKACIJE PREKO RADIA. Je sale tout`, Pariz O UTICAJU MESECA NA ŽIVOT. `WIener Neueste Nachrlchten”, Beč ISLAM SE BUDI. „Currdnt History“, Njujork ZAŠTITA NASELJA OD NAPADA IZ VAZDUHA. Dr. V. Stanojević LIMA, VAŠINGTON I BERLIN. „The Economist`, London KUĆNI LEKAR IU SPECIALISTA? „Raader’s Digest”, Pleasantville PARADOKS FRANCUSKOG MONARHIZMA. Robert Strauaz-Hupd JEDAN ZABORAVLJENI PRONALAZAČ. „The Toronto Star`, Toronto KOZMETIČKA KOMEDIJA. „The American Mercury, Njujork ITD. MAJ 1939 MOSULSKI PETROLEJ. „Vue Pariz IZA KULISA ENGLESKE ŠTAMPE. „Neue Zorcher Zeltung`, Cirih PRIRODNA BLAGA SU NEISCRPNA, Science“, Otava AKO PROPADNE IMPERIJA... „L` lllustratlon“, Pariz NEVIDLJIVA VOJSKA. „Ken“ Člkago SLUČAJ LlTVINOVA. „Politikon“, Kopenhagen DVE INDIJE. „Forum“, Njujork VEŠTAČKA SVILA. Howard Stephenson JOZEF BEK. „Die Weltwoche“, Cirih NEMAČKA MORNARICA. „Current History“, Njujork LIČNOST DON HUANA. „Magazine Digest`, Toronto DEČIJE LAŽI. „Relch*Elternwerteu, Berlin HOLANĐANI KAO KOLONIZATORI. `Contemporary Japan“, Tokio DANCIG. Pascal Copeau ITD. JUN 1939 PREPOROD CRKVE U RUSIJI. Nlkoaus Basheaches PODVIZI AMERIČKIH NOVINARA. „Netionel-Zaitung` Bazal GENERAL FRANKO. „The Nlneteanth Century and After`. London VEŠTINA PUTOVANJA. „Siotaale“. Meksiko BEZBEDNOST SJEDINJENIH DRŽAVA „Reader’s Digest“, Pleasantville KLIMA I ČOVEK. „Youth Today“, Čikago BRITANSKA „PETA KOLONA` ,,Contemporary Review“, London ŠARL MORAŠ. „Peter LLoyd“, Budimpešta ČELIK | NJEGOV ZNAČAJ. „Sapero“. Milano TIRANIJA PERU. „Cunent History“ Njujork PREDRASUDE O ŽENAMA. „The Outspan“, Keptaon POLJSKA IZMEĐU ČEKIĆA I NAKOVNJA. Raymond Leslie Buell KEMIJA SUROGATA. „Vesmir“, Prag| PUT ZA INDIJU. „Conferecia“, Parts ITD.

Opis proizvoda Dnevnik štreberke 4 Četvrti nastavak najpopularnijeg dečjeg serijala knjiga! Kada joj Brendon poveri da lokalnom azilu za životinje u kom volontira preti zatvaranje, Niki je odlučna u nameri da ne dopusti da se to dogodi. Ona se sa svojim drugaricama Kloi i Zoi prjavljuje na učešće u takmičenju u klizanju. Ali (čudna li čuda) Makenzi mora da se umeša i u ovu priču. Niki to nikako neće dozvoliti: samo treba da smisli nešto kreativno. OMG! Niki! Šta to bi? Ovaaaj... klizanje na ledu. Nemam blage veze šta radim pogrešno! Pa, pokušaj da se klizaš klizaljkama, a ne zadnjicom! Nikini saveti za savršen klizaton: #1 Smisli dobar razlog za klizanje (dodatni poeni ako se i Brendonu dopada!) #2 Udruži se sa najboljim prijateljicama, ledenim princezama Kloi i Zoi. #3 Nateraj zloću Makenzi da ODSTUPI!!! #4 Pobrini se da zaista umeš da klizaš.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Janos i Macko - Pokvareno pismo - Sacuvano pismo - Vuk - Marijo, gde si? - Pobeda ruzne - Mati i kci - Muzjak - Sirota nasa Mumica - Lov Veljko Petrović (Sombor, 4. februar 1884 — Beograd, 27. jul 1967) je bio srpski književnik i akademik. Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine.[1] Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. godine u monaštvu dobiti ime Gerasim, i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je ćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko nedelja nakon porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru.[2] Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, peštanskog Tekelijanuma.[3] Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. Godine 1908. Veljko prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. godine emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U `Srpskom književnom glasniku` objavljuje 1912. godine pripovetku `Zaborav`. Između 1914—1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor, za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. `Malo je pisaca koji su kao Veljko Petrović u književnost ušli tako sigurno, bez okolišenja, bez kucanja, pravo na glavna vrata. Otvorio ih je lično moćni Jovan Skerlić 1908. godine.` Književni kritičar Skerlić je za njega izrekao sudbonosne reči: `Čitajte te pesme! To su ne samo najbolje patriotske pesme koje danas jedan Srbin iz Ugarske peva, to ide možda u najbolje, ali izvesno u najoriginalnije stvari celokupne poezije srpske.`[4] Uz Veljka Petrovića vezuju se dva osnovna određenja: rodoljubivi pesnik i realistički pripovedač. U jeku balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. U dugom, srećnom braku ipak neće sve biti potaman, jer nisu imali dece. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. godine na štampi i publikacijama. Objavio je 1916. godine u američkom `Srbobranu`, na naslovnoj strani rodoljubivu pesmu `Srbiji`.[5] Godine 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. godine je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Veljko Petrović je bio mason i njegov uspon u javnom i kulturno-umetničkom životu je bio nesumnjivo podržan iz tog miljea. On će u mnogim organizacijama, odborima, udruženjima prednjačiti - voditi glavnu reč i usmeravati kulturne tokove. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od decembra 1924. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.[6] Kasnije je Petrović napredovao i bio dugogodišnji načelnik u Ministarstvu prosvete (1927). U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. Veljko Petrović je 1928. godine postao potpredsednik beogradskog Pen-kluba.[7] Godine 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog, tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Veljko Petrović je boravio u nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić, doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Februara 1936. godine dotadašnji dopisni član Srpske kraljevske akademije Veljko Petrović književnik izabran je za redovnog člana. [8] Postojalo je u Beogradu 1925. godine Društvo književnika, za čijeg je predsednika izabran tada Petrović. U Beogradu je inicijativom beogradskog centra Pen-kluba došlo do novog udruživanja pisaca. Prva skupština Udruženja književnika održana je februara 1937. godine u sali beogradske kafane `Kod dva jelena`. Izabran je na tom burnom skupu, pred četrdesetak prisutnih književnika, za predsednika Veljko Petrović.[9] U januaru 1938. postavljen je za programskog direktora Beogradske radio stanice.[10] Za vreme Drugog svetskog rata je bio izvesno vreme zatvoren od strane okupatora, zbog masonskog članstva. Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Književnost Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Godine 1912. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku rata rukopis izgubljen. Tek 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. godine u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu. Po njemu je nazvana Ulica Veljka Petrovića (Sombor). Bibliografija 1902. „Rodoljubive pesme` 1909. „Bunja` 1912. „Na pragu` 1921. „Bunja i drugi iz Ravangrada` 1921. „Varljivo proleće` 1922. „Pomerene savesti` 1922. „Tri pripovetke` 1924. „Iskušenja` 1925. „Pripovetke` 1932. „Izdanci iz opaljena grma` 1948. „Prepelica u ruci` 1964. „Dah života` Nagrada „Veljkova golubica“ Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić.

vrlo dobro stanje kao na slikama Božidar Knežević (Ub, 7/19. mart 1862 — Beograd, 18. februar/3. mart 1905) je bio profesor istorije, prevodilac nekoliko stručnih radova sa engleskog jezika i autor više naučnih dela iz oblasti filozofije istorije. Književnosti pripada samo njegovo, obimom malo ali značajno delo, Misli. Otac mu je bio Stevan Knežević, a deda Knez Ivo od Semberije.[1] Gimanaziju je završio u Beogradu, a tu je i diplomirao na Istorijsko-filološkom odseku Velike škole u Beogradu. Godine 1884. je otišao u Užice i postao je nastavnik u tamošnjoj gimnaziji, gde je predavao francuski jezik, istoriju i filozofsku propedeutiku (uvod u filozofiju). Napusto je na kratko profesorski posao i 1885. godine učestvovao u srpsko-bugarskom ratu, kao četni komesar. Godine 1889. je bio premešten sa službom u Niš, a zatim je radio i u Čačku, Kragujevcu, Šapcu, da bi 1902. godine bio premešten u Beograd. Iste godine je polagao profesorski ispit sa temom Uticaj Istoka na civilizaciju evropskih naroda. Živeo je i radio u izuzetno nepovoljnim prilikama. Dvadeset godina, najbolji deo svoga života, proveo je u unutrašnjosti, u teškim materijalnim uslovima. Ceo Kneževićev život je bio obeležen krajnjom nemaštinom, trošenjem u tegobnom radu da bi se izdržavao tokom školovanja, mukotrpnim profesorskim položajem i brigom i za svoju i za porodicu svoga brata, čestim premeštanjem po nalogu prosvetnih vlasti iz jedne u drugu gimnaziju (iz Užica u Niš, Čačak, Kragujevac, ponovo Čačak i Šabac), nedostatkom potrebnih sredstava za istraživački i prevodilački rad, što mu je, uz stalno saplitanje iz akademskih krugova, onemogućilo da se profesionalno izgradi i za života dobije potrebno priznanje naučnika i mislioca.[2][3] Ipak, uspeo je da sam nauči jezike, posvetio se dubljem izučavanju filozofije, istorije i sociologije, što je, s obzirom na lošu opskrbljenost tadašnjih bibliotečkih fondova i na neobrazovanost i intelektualnu nezainteresovanost palanačkog okruženja, bio veliki uspeh.[4] Pored drugih, značajni su njegovi prevodi sa engleskog Istorije civilizacije u Engleskoj H. T. Berkla (Beograd, 1893 — 1894) i O herojima Tomasa Karlajla (Beograd, 1903). Godine 1902. došao je u Beograd, gde je umro 1905. godine kao profesor Prve beogradske gimnazije. Po njemu se zove Biblioteka „Božidar Knežević” Ub. Misli[uredi] Misli Božidara Kneževića nisu misli i izreke po tipu uobičajenih aforizama, nisu ni saveti praktične moralne filozofije, po uzoru na stare moraliste. U Mislima pisac često daje zaključke svojih istorijsko-filozofskih razmišljanja. U njima ima tragova filozofskog špekulisanja i istorijskih ideja. Terminologija je ponekad naučna, ali u delu ima vrlo mnogo i ličnog, gotovo autobiografskog. Nezadovoljan svojim životom, duhovno i duševno vređan od okoline, bez pravog prijatelja i sagovornika, Knežević se povukao u sebe i odvojen od svojih savremenika i iznad svoje sredine tražio zaborav i utehu u čistim visinama misli. Njegove omiljene ideje su: konstatovanje niske životinjske prirode ljudske, pesimističko shvatanje čoveka, razlika koja postoji između nižeg, animalnog i višeg, intelektualnog čoveka, borba ideala i stvarnosti, krajnji trijumf duha nad materijom i večnosti nad prolaznošću, kult i poezija misli, otkupljenje duše mišlju, ne besmrtnost duše nego besmrtnost duha. Cela ova mala knjiga je lirika intelekta i apoteoza misli, Kneževićeve osloboditeljke i utešiteljke od čamotinje, niskosti, gluposti i nerazumevanja.[5] Misli su prvo objavljene u Srpskom književnom glasniku (1901), a odštampane su u zasebnu knjigu najpre 1902, pa u drugom, dopunjenom izdanju u Beogradu 1914. godine.[2] Bibliografija[uredi] Knjige[uredi] Principi istorije. Knj. 1, Red u istoriji / napisao Božo Knežević. - Beograd : Izdanje Fonda Dimitrija Nikolića Belje, 1898 (Beograd : Kraljevsko-srpska državna štamparija). - VIII, 306 str. ; 23 cm Principi istorije. Knj. 2, Proporcija u istoriji / napisao Božo Knežević. - Beograd : Kraljevsko-srpska državna štamparija, 1901. - VII, [1], 384, [1] str. ; 23 cm Misli / Bož.[Božidar] Knežević. - Beograd : Državna štamparija, 1902 (Beograd : Državna štamparija). - 151 str. ; 17 cm Istorijski kalendar / [Božidar Knežević]. - Beograd : Štamparija S. Nikolića, [1904]. - 112 str. ; 20 cm Misli / Bož. Knežević. - 2. popravljeno izd. - Beograd : L. Marković, 1914 (Beograd : Pravda). - 156 str. ; 19 cm Zakon reda u istoriji / od Božidara Kneževića. - Beograd : Geca Kon, 1920 (Pančevo : Napredak). - XXIII, 171 str. ; 19 cm Prevodi[uredi] O herojima, heroizmu i obožavanju heroja u istoriji / napisao Toma Karlajl, Beograd, 1903. Ogledi / T. B. Makolej ; preveli B. Knežević i V. Savić. - Beograd : Srpska književna zadruga, 1912 (Beograd : `Dositije Obradović`). - [4], 187 str. ; 20 cm. - (Srpska književna zadruga ; 143) Drugi o Božidaru Kneževiću[uredi] Misli o velikom čovjeku / Božidar Knežević ; iz Kneževićevih djela odabrao Marko Đurić. - Zagreb : Tiskara V. Novotni, 1916. - 32 str. ; 16 cm. - (Knjižnica za narodno prosvećivanje ; 1) Čovek i istorija / Božidar Knežević ; [predgovor, izbor i redakcija Dragan M. Jeremić]. - Novi Sad : Matica srpska ; Beograd : Srpska književna zadruga, 1972 (Novi Sad : Budućnost). - 330 str. : slika autora ; 21 cm. - (Biblioteka Srpska književnost u sto knjiga / [Matica srpska, Novi Sad; Srpska književna zadruga, Beograd] ; knj. 42) Beležnica : (1896-1897) / Božidar Knežević ; priredila Aleksandra Vraneš. - Ub : Gradska biblioteka `Božidar Knežević`, 2002 (Beograd : MST Gajić). - IX, 99 str. : faks. ; 18 cm Božidar Knežević / priredio Saša Radojčić. - Novi Sad : Izdavački centar Matice srpske, 2018 (Novi Sad : Sajnos). - 187 str. ; 24 cm. - (Antologijska edicija Deset vekova srpske književnosti ; knj. 118)

U dobrom stanju Kajanje : drama u tri čina s predigrom / Aleksandar Ilić Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1933 Beograd : `Skerlić`, 1933 (Beograd : Nova štamparija) Fizički opis 115 str. ; 21 cm ISBN (Broš.) Aleksandar Ilić (Beč, 24. mart 1890 — Sremska Mitrovica, 28. februara 1947) bio je srpski književnik i diplomata. Pisao je romane, drame, poeziju, putopise, eseje, političe brošure i pripovetke. Danas je najpoznati po romanu „Gluvne čini” Književnu karijeru je započeo objavljivanjem članaka i pisanjem dramske jednočinke „Sa svojima”. U Prvom svetskom ratu je učestvovao kao dobrovoljac druge čete Drugog pešadijskog puka srpske vojske, te se sa vojskom povukao preko Albanije u Grčku, odakle je zajedno sa drugim srpskim omladincima bio evakuisan u Francusku 1917. godine. U Francuskoj je upisao studije književnosti na pariskoj Sorboni, gde je i diplomirao 1920. Nakon povratka u Beograd, pisao je modernistička književna dela sa avangardnim tendencijama. Jedno vreme radio je kao ateše za štampu pri ambasadi u Beču. Drugi svetski rat je proveo u Beogradu, a nakon dolaska komunista na vlast bio je uhapšen i osuđen. Preminuo je u zatvoru pod nejasnim okolnostima. Aleksandar Ilić je rođen 24. marta 1890. godine u Beču, od Oca Đorđa Ilića, stolara rodom iz Paraćina, i majke Terezije Bizek. Svoj prvi članak objavio je u časopisu „Brankovo kolo” 1909. Godine 1912. u Narodnom pozorištu je izvedena njegova dramska jednoočinka „Sa svojima”. Naredne godine upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, ali je školovanje prekinuo zbog početka Prvog svetskog rata. U ratu je učestvovao kao dobrovoljac druge čete Drugog pešadijskog puka srpske vojske, te se sa vojskom povukao preko Albanije u Grčku, odakle je zajedno sa drugim srpskim omladincima bio evakuisan u Francusku 1917. godine. U Francuskoj je upisao studije književnosti na pariskoj Sorboni, gde je i diplomirao 20. maja 1920. Nakon povratka u Beograd započeo je plodonosnu saradnju sa književnim časopisom „Misao”, objavljujući prikaze knjiga, pesme, dramu „Kajanje” (br. 3-4, 5-6, 7-8, 1922) i pripovetku „Sajuz-broj” (br. 6, 1923). Boravio je neko vreme u Pragu 1923, da bi nakon povratka objavio u „Misli” (br. 2. 1924) putopis „Prag” koji je izazvao negadovanje češke javnosti. Narodno pozorište u Beogradu izvelo je njegovu dramu „Kajanje” 1924, koja je bila dobro dočekana. Pozitivnu ocenu drame dao je i Miloš Crnjanski u članku objavljenom u „Politici” (26. maja). U jula 1925. postavljen je za dopisnika Odeljenja za štampu Ministarstva inostranih dela pri Poslanstvu u Beču. Premešten na rad u Ministarstvo inostranih dela februara 1929. godine. Otpušten je iz državne službe marta iste godine zbog zdravstevenih problema. Po završenom lečenju, vraćen je u slubžu Ministarstva inostranih poslova septembra 1930, i do 1937. godine radio je u arhivi tog ministarstva. Pod pseudonimom Danubiensis objavio je brošure „Današnja Austrija” (1927) i „Današnja Nemačka i odgovornost za rat” (1929). Godinu 1930. u Ilićevom životu obeležili su izlazak knjiga „Binski preobražaji” (četiri kraća eseja), „Gluvnih čini” (roman), „Bog Taj-ta-to” (odlomak iz epa) i dve brošure „Za međubalkansku zajednicu” i „Panevropa”. Naredne godine objavio je knjigu pesama „Gresi Zlatoustog” i dve brošure: „Današnja Mađarska” i „Međubalkanska banka”. I ove brošure, kao i prethodne, objavio je pod pseudonimom Danubiensis. Iste godine u Skoplju je održana pozorišna premijera Ilićeve dramske adaptacije romana „Večiti mladoženja” Jakova Ignjatovića. Predstava je sa većim uspehom postavljena i u Narodnom pozorištu u Beogradu (1932) i u Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu (1939). Nakon pozorišnog uspeha usledile su prepravljena verzija drame „Kajanje” (1933), roman „Ciganski testament” (1934), drama „Kabaret kod Dve hemisfere” (1936), pripovetka „Karazemansko” (1938) i knjiga „Uvod u svetsko pozorište” (1940). Ilić je Drugi svetski rat proveo u okupiranom Beogradu. Prema nekim podacima, Ilić je postavljen za profesora na Muzičkoj akademiji 1942. „Večiti mladoženja” je ponovo postavljen u Narodnom pozorištu 1942. Nakon oslobođena 1945. Ilić je pokušao da pobegne iz Jugoslavije, ali nije uspeo. Naredne godine je uhapšen. U „Politici” 3. januara 1947. nalazi se izveštaj o početku suđenja grupi predratnih političara i novinara na čijem se čelu nalazo Miloš Trifunović, bivši ministar i jedan od predsednika Jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu. Među osmoricom optuženih bio je i Aleksandar Ilić. Za njega se u izveštaju ističe da je „stari diplomata od karijere” koji se ne slaže sa „režimom” i koji bi želeo da „pokrene neku opozicionu akciju”. „Politika” je 8. januara iste godine izvestila da je Ilić osuđen na „kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od osam godina i gubitak pojedinih političkih i građanskih prava za vreme od pet godina”. Umro je 28. februara 1947. u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, pod nejasnim okolnostima. Romani • „Gluvne čini” (1930) • „Ciganski testament” (1934) Drame • „Sa svojima” (jednočinka izvedena u Narodnom pozorištu 1912) • „Kajanje” (objavljena u časopisu „Misao” 1922. prepravljena verzija štampana u vidu knjige 1933) • „Večiti mladoženja” (dramska adaptacija romana „Večiti mladoženja” Jakova Ignjatovića 1931) • „Kabaret kod Dve hemisfere” (1936) Poezija • „Bog Taj-ta-to” (1930) • „Gresi Zlatoustog” (1931) Eseji • „Binski preobražaji” (1930) Pripovetke • „Sajuz-broj” („Misao” 1923) • „Karazemansko” (1938) Putopis • „Prag” („Misao” 1924)

Prvo izdanje! Posveta na vrhu predlista, inače dobro očuvano. Ilustracije u knjizi Ivan Kušan. Autor - osoba Kušan, Ivan, 1933-2012 = Kušan, Ivan, 1933-2012 Naslov Koko i duhovi / Ivan Kušan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stožer, 1958 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 220 str. : islutr. ; 21 cm Zbirka Klasična i savremena dela omladinske književnosti „Koko i duhovi” je dječji roman Ivana Kušana koji je izašao 1958. godine. Prema navedenom romanu snimljen je i istoimeni film, ekraniziran 2011. godine. Priča o hrabrom dječaku Koku koja ima svoje nastavke u Kušanovim ostalim romanima, stekla je iznimnu popularnost među mladim čitateljima. Koko je dječak koji pohađa drugi razred osnovne škole. Koko je sretan jer se preselio u novi stan, a istovremeno je i tužan jer više se neće moći družiti sa svojim starim prijateljima u istoj mjeri kao prije. Jedne prohladne večeri je vidio duha u svome dvorištu i tada njegove avanture počinju. Koko ima sestru Maricu, a njegovi prijatelji su Zlatko, Miki i Božo. Koko je pravi prijatelj koji svima pomaže u nevolji i čak izdajici poput Mikija oprašta na kraju. On je privržen svojoj obitelji i jako voli svoju sestru Maricu, zato se i izložio velikoj opasnosti kada je ona oteta. On nije želio iznevjeriti svoje roditelje i Maricu. Želio je Maricu spasiti iz ruku otmičara. On je sa svojim prijateljima otkrio da je stari Vincek živ i da Mikijev tata i stric žele njegov novac, zato su njih dvojica pokušali ubiti Koka i njegovu obitelj i preplašiti ih samo da isele iz Vincekova stana. Avantura u koju se Koko upustio je opasna za njega i njegove prijatelje, ali je on pokazao svu svoju hrabrost , domišljatost i veliko srce za jednog dječaka. Kokov uzor je njegov prijatelj Zlatko, za kojeg on smatra da je iznimno pametan, načitan i stoga se Koko oslanja na njega u svakoj situaciji i čini sve što Zlatko smatra da bi Koko trebao učiniti jer mu Koko vjeruje. Iako za Mikija smatra da je manje čudan nego Zlatko, Koko se ipak uvjerio da Mikiju ne može u potpunosti vjerovati. Kada je s policajcima sišao u jamu, Koko je išao ispred njih s planom u ruci, osjećao se važnim. Ipak, da nije bilo njega i njegovih prijatelja, možda nitko ne bi ni otkrio zle namjere Mikijevog tate i strica. Avantura je završila sretno, Koko i njegovi prijatelji su otkrili neprijatelje. Stari Vincek je konačno zagrlio svoju kćer, Katicu, Božinu majku. Iako je Vincek bio bogati trgovac, bio je škrt čak i prema svojoj obitelji. Zato se odrekao kćeri kada se ona udala za siromašnog čovjeka. Glavni motiv svih spletki koje su priredili Mikijev tata i stric je Vincekov novac. Vincek na kraju ipak shvaća da novcem ne može kupiti sreću. Ujedno je to i glavna poruka ove knjige, da novac ne može ljude učiniti sretnim, kako sam Vincek kaže: „Dugo sam vremena držao da je novac ono najvažnije u životu, zato nisam ni imao ništa od života! Bio sam rob svog bogatstva.” Kušan, Ivan, hrvatski književnik i prevoditelj (Sarajevo, 30. VIII 1933 – Zagreb, 20. XI 2012). Završio studij slikarstva na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Radio je kao urednik književnosti i likovnih umjetnosti u Telegramu, urednik književnosti na Radio Zagrebu, biblioteka Smib i Modra lasta, časopisa Most i biblioteke HIT junior. God. 1997. dobio je Nagradu „Vladimir Nazor“ za životno djelo. Od 2002. bio je redoviti član HAZU. Bio je i predavač na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. U književnosti se javio romanom za mlade Uzbuna na zelenom vrhu (1956), u kojem se kao glavni lik pojavio dječak Koko, koji je obilježio ciklus potonjih romana, a Kušana učinio jednim od rijetkih domaćih autora detekcijskih uspješnica za mladež (Koko i duhovi, 1958; Zagonetni dječak, 1963; Koko u Parizu, 1972; zbirke novela Strašni kauboj, 1982; Ljubav ili smrt, 1987; Koko u Kninu, 1996). Izniman uspjeh postigao je i romanima Domaća zadaća (1960) i Lažeš, Melita (1965). Kao prozaik za odrasle pripadnik je naraštaja krugovaša. Nakon zbirke novela Trenutak unaprijed (1957), romana Razapet između (1958) i Zidom zazidani (1960), u kojima je iskazao sklonost psihologizaciji pa i bizarnim temama, objavljivao je prozu sa satiričko-političkim (roman Toranj, 1970; novele Veliki dan, 1970) i erotskim podtekstom (erotski putopis Prerušeni prosjak, 1986, i konceptualno „nadopisivanje“ erotskih mjesta preskočenih u djelima svjetskih pisaca, 100 najvećih rupa, 1992). U mnogim njegovim prozama do izražaja dolazi i sklonost persiflaži, parodiranju i travestiranju. Kušan je i autor prvoga hrvatskoga humorističnoga povijesnog romana, Medvedgradski golubovi (1995), a knjigu Zubalo na ošitu (2001) posvetio je vlastitoj borbi s bolešću i (ne)funkcioniranjem hrvatskoga zdravstva. Objavljivao je i drame, u kojima iskazuje dramaturgijsku vještinu, kritičnost prema društvu, ali i sklonost „pučkomu“ kazalištu, komičnosti i zabavnosti (Spomenik Demostenu, 1969; Toranj, adaptacija romana, 1971; Svrha od slobode, 1971; Čaruga, 1976, i dr.). I neki od njegovih najpopularnijih romana za djecu prilagođeni su i izvedeni u kazalištu (Koko u Parizu, 1979; Lažeš, Melita, 1995). Drame su mu objavljene i u knjizi Svrha od slobode (1995). Pisao je i scenarije, radijske i televizijske drame i serije, eseje i kritike, te prevodio s ruskog, engleskog i francuskog jezika. MG104 (N)

61067) IZABRANI SPISI , Dr Ivan Dežman , Matica hrvatska Zagreb 1896 , Sadržaj : Marković dr. Franjo :O životu i spisih dra. Ivana Dežmana. Dežman dr. Ivan: Izabrani spisi. Izabrane pjesme: Nevolje bratimstvo Pjesnik ljubavi Kodolah Rieci Samoborski vitez Liek od ljubavi. Prava ljubav Prodanov Poslednji poljubac. Tada i sada. Hrvatsko primorje Zrinjski. Ljutovid Izabrana pripoviest: Nürnberžki viećnik Izabrana zdravoslovna pouka: I. O ljepoti i njegovanju čovječjega tiela. II. O ljepoti i njegovanju čovječje kože III. O ljepoti i njegovanju kose IV. O odielu i modi prema ljepoti i zdravlju V. O ljepoti i njegovanju čovječjih očiju. IV. O ljepoti i njegovanju duha i srca. Hrvatski lekar, književnik i leksikograf Ivan Dežman rođen je 6. maja 1841. godine u Rijeci, a najveći deo svog kratkog života proveo je u Zagrebu. Po završetku studija medicine u Beču dolazi u Zagreb, gde radi kao privatni lekar, narodni poslanik i književnik. Sastavio je prvi hrvatski medicinski rječnik Rječnik liečničko nazimlje (1868), koristeći lingvističke savjete i rukopisnu građu Frana Kurelca. Sledeće godine osnovao je društvo za naučnopopularna predavanja u kome je održao nekoliko predavanja o higijeni, kasnije objavljenih u knjizi Čovek ka zdravlju i lepoti. U knjizi je izneo niz korisnih zdravih lekcija kao što su: „Pošto znamo da dišemo i kroz kožu, odnosno da delovanje kože može da izluči masnoće, mi ćemo tu akciju podržavati svakog dana energičnim trljanjem kože. kožu suvom, grubom krpom.` Tamo gde se veličina ne može prevazići pomenutim sredstvima, biće korisno, ako stanje tela dozvoljava, koristiti vodu u Karlsbadu, Marijenbadu ili u Hajlbrunu, Kisingenu, Krojzenahu i Emsu”. Kao pisac radio je u čuvenom Šenovom kolu. Napisao je niz romantičnih epova (Smrt grofa Rabate, Smiljan i Koviljko, Zrinijada, Ljutovid Posavski) i zbirku pesama Poletar. Napisao je i libreto za Zajčevu operu Ban Leget, a objavljivao je i naučne i edukativne članke u listu Vienac, gde je bio i glavni i odgovorni urednik. Kao narodni poslanik zalagao se za osnivanje medicinskog fakulteta i žestoko se protivio hrvatsko-ugarskoj nagodbi. Ivan Dežman umire od kolere 1873. godine sa samo 32 godine. Iako je kratko živeo, ostavio je veliki trag u Zagrebu, gde je bio toliko voljen da je njegova sahrana bila jedna od najposećenijih u istoriji Zagreba. uredio i uvod sastavio Dr. Franjo Marković , odlično očuvano, tvrd originalni povez sa zlatotiskom, format 12,5 x 19 cm , ilustrovano sa slikom pisca, latinica, LV +227 strana

Зарија Р. Поповић: ПРИПОВЕТКЕ ИЗ СТАРЕ СРБИЈЕ Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1922.год. Меки повез, 191 страна, ћирилица Очувано као на фотографијама. `Зарија Поповић (Гњилане, 5. фебруар 1856 - Београд, 25. август 1934) је био српски национални и просветни радник, књижевник и начелник Државне статистике. Родио се у Гњилану у братству Гулић. Основну школу је учио у Гњилану и у Приштини, код учитеља Милана Ковачевића, који је био јако цењен у то време. Зарија је 1870. године ступио у Богословију у Београду. Био је одличан ђак, први међу друговима, и последње године постао је питомац митрополита Михаила, који га је необично волео и ценио. У Гњилану је био учитељ од 1874. до 1878. када је дочекао прву српску војску. Када су делови Шумадијског корпуса по заузећу Гњилана 23. јануара 1878. године морали напустити Гњилане 16. фебруара, због примирија, Зарија је са још педесетак гњиланских породица напустио град и отишао у Врање. У самом Врању Зарија се истакао у организовању одбране града од европске дипломатије, која је желела да Врање припадне Бугарској, или да се врати Турској. Између осталог, Зарија је предводио многољудну депутацију грађана из околине Врања пред изасланство енглеске владе, које је дошло да се распита о расположењу становништва о овом питању. Зарија је 1. августа 1878. постављен за учитеља у Врању, и помоћника Милана Ковачевића, где је примио трећи и четврти разред. Радио је потом као писар администрацију врањске епархије, затим писар врањског окружног суда. Доцније двапут је наименован за епископа у Скопљу и Призрену али се није примио. Од 1887. године премештен је за писара Министарства просвете и црквених послова где је примио Одељење за српске цркве и школе у Турској, чувено П. П. одељење за просветну пропаганду у Старој Србији и Македонији. Две године касније када је одељење придодато Министарству спољњих послова, Зарија Поповић почиње рад у Светосавсокој вечерњој школи. Он је у овој школи предавао све до 1912. године, када школа престаје са радом. Предавао је Словенски и црквено и сетовно певање, а његов музички дар био је добро познат и чувен. Зарија је доспео до положаја начелника Статистике, са ког је положаја стављен у пензију. Зарија је био и плодан писац те је, поред неколико службених алманаха, које је уређивао, годишњих статистичких прегледа (на срп/франц,) писао и приповетке, инспирисан мотивима из свог родног краја. Био је и члан Главног Друштвеног Одбора Друштва Свети Сава и значајан члан Братства.`

Ferdo Čulinović Pravosudje u Jugoslaviji, 1946. god Ferdo Čulinović Izdavač: Nakladni zavod Hrvatske Zagreb Godina izdanja: 1946 Broj strana: 285 Format: 20 x 14,5cm Povez: Meki povez Opis i stanje: Sadržaj na slici, korice po ibodima izbledele, potpis i pečat bivšeg vlasnika, ostalo kompletno i dobro očuvano Ferdo Čulinović (Karlovac, 17. maj 1897 — Zagreb, 15. septembar 1971) je bio pravni istoričar i profesor na Sveučilištu u Zagrebu. Rođen je 17. maja 1897. u Karlovcu. Detinjstvo je proveo, osnovnu i srednju školu (1915) je završio u Senju. Nakon Prvog svetskog rata, pošto se vratio iz austrougarske vojske završio je Pravni fakultet u Zagrebu, a već 1922. je i doktorirao na istom fakultetu.[1] Najpre se zaposlio u carinskoj službi u Splitu (1919—1924), a nakon toga je radio u pravosuđu prvo kao državni tužilac u Subotici 1924—1928, a zatim na raznim stepenima sudijske karijere. Bio je predsednik okružnih sudova u Beloj Crkvi, Požarevcu, Pančevu, Gospiću i Varaždinu. Takođe je bio starešina državnog tužilaštva u Novom Sadu. Istovremeno, pokazao je veliki interes za književnost i prevođenje. Značajan rad mu je zbirka novela „Bura”, objavljena 1927. godine u Subotici. Bavio se i naučnim istraživanjima, a od značajnijih radova u međuratnom periodu su mu bile naučne studije „Statut grada Senja” i „Dušanov zakonik”Napisao je i više rasprava o zemljoknjiškom pravu. Uz Baltazara Bogišića je bio jedan od najistaknutijih predstavnika pravne etnologije. Koristeći kao materijal narodne uzrečice, pesme, pripovetke, na teritoriji Jugoslavije, objavio je knjigu „Narodno pravo: zbornik pravnih misli iz naših narodnih umotvorina”, koju je objavio u Beogradu 1938. godine. Uređivao je časopise „Pravosuđe” (1931−36) i reviju „Pravni život” (1935−36). Zbog istaknutog antiustaškog delovanja je nakon uspostavljanja NDH smenjen sa mesta okružnog sudije u Gospiću i neko vreme je bio nezaposlen boraveći u Splitu, a nakon toga je ponovo postavljen za sudiju Okružnog suda u Varaždinu. Decembra 1941. godine se priključio NOP. Godine 1943. je prešao na slobodnu teritoriju. Kraće vreme se zdržao u štabu 13. proleterske brigade i u Glavnom štabu Hrvatske. Bio je jedan od osnivača narodne vlasti u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata.Kao članu ZAVNOH, poverena mu je organizacija sudstva na oslobođenoj teritoriji u Hrvatskoj.Na oslobođenoj teritoriji je započeo izdavanje čaospisa „Narodni pravnik” i u njemu objavio više svojih članaka. Tags: Pravo Jugoslavija 26.04.2023.

Autor - osoba Mirković, Mijo, 1898-1963 = Mirković, Mijo, 1898-1963 Naslov Agrarna politika / Mijo Mirković Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂIzdavačko-prosvetna zadruga ǂS.O.J., 1940 (Beograd : Zadružna štamparija) Fizički opis VIII, 312 str. ; 24 cm. ISBN (Broš.) Napomene Registar. Predmetne odrednice Agrarna politika – Istorija – Jugoslavija – 1918-1939 Agrarna ekonomija Stanje: na petnaestak stranica podvlačeno olovkom u boji, inače solidno očuvano. Mirković, Mijo (Miho, književni pseudonim Mate Balota), hrvatski ekonomist i književnik (Rakalj, 28. IX. 1898 – Zagreb, 17. II. 1963). U početku I. svjetskog rata bio je s obitelji evakuiran u Moravsku. Nakon povratka radio je kao novinar u Hrvatskom listu u Puli, 1919–20. studirao je filozofiju i slavistiku u Zagrebu i Beogradu, potom ekonomske i društvene znanosti u Berlinu i Frankfurtu na Majni, gdje je 1923. i doktorirao disertacijom iz ekonomije. Predavao je na Pravnome fakultetu u Subotici (1928–39) i na Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi u Beogradu (1939–41), a nakon rata bio je sve do smrti redoviti profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Bio je sudionik više međunarodnih konferencija, među ostalima i Pariške mirovne konferencije (1946), koja je pridonijela konačnomu pripojenju Istre Hrvatskoj. Od 1947. bio je redoviti član JAZU. Godine 1960. dobio je Nagradu za životno djelo. Objavio je velik broj knjiga i rasprava s područja teorije vanjske i unutarnje trgovine, ekonomike agrara, industrijske politike, ekonomske povijesti, ekonomike narodnoga gospodarstva i dr. (Trgovina i unutrašnja trgovinska politika, 1931; Spoljna trgovinska politika, 1932; Industrijska politika, 1936; Agrarna politika, 1940; Ekonomska struktura Jugoslavije 1918–1941, 1950; Ekonomika agrara FNRJ, 1950; Seljaci u kapitalizmu, 1952; Ekonomska historija Jugoslavije, 1958; Uvod u ekonomiku Jugoslavije, 1959). Kao glavni tajnik Akademije 1951. pokrenuo je ediciju Građa za gospodarsku povijest Hrvatske. Od rane se mladosti bavio i književnim radom. Godine 1938. objavio je čakavsku zbirku Dragi kamen (1938). Ta zbirka zavičajne tematike i snažna socijalnog tona, s nostalgičnim doživljajem Istre, zbog velike je popularnosti postala kultnom knjigom istarskih Hrvata. Tijesna zemlja: roman iz istarskog narodnog života (1946) ekonomsko-socijalna je studija istarskoga sela u drugoj polovici XIX. i početkom XX. stoljeća. Objavio je i povijesno-autobiografske monografije Stara pazinska gimnazija (1959) i Puna je Pula (1954) te kulturnopovijesne studije u esejističko-znanstvenoj formi Flacius (1938) i Matija Vlačić Ilirik (1960). Njegovi putopisni zapisi nastali od 1930-ih do 1950-ih objavljeni su posmrtno (Na crvenoj istarskoj zemlji, 1979). U Raklju se njemu u spomen od 1968. održavaju Susreti na dragom kamenu. MG67 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sreten Sreta Stojković (Kragujevac, 1854 — Beograd, 1928) bio je srpski književnik i prosvetni pedagog. Biografija Osnovnu i srednju školu je pohađao u Kragujevcu, a Veliku školu u Beogradu, gde je na Tehničkom fakultetu završio matematičku grupu. Ostavio je značajan trag po predanom radu kao pedagog pošto je sastavio nekoliko udžbenika iz matematike.[1] Nakon domaćih studija usavršavao se kratko vreme u Minhenu. Između 1875-1881. godine radio je kao profesor u Kragujevcu. Tu je došao u dodir sa srpskim socijalistima; ušao je u krug pristalica Svetozara Markovića. Zbog učešća u aferi sa crvenim barjakom završio je u zatvoru.[2] Bio je profesor i direktor Prve muške gimnazije (1881-1894). Kratko se našao u funkciji sekretara i Načelnika Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije. Usledio je drugi period u školstvu Beograda; bio je profesor i direktor Realke i Druge beogradske gimnazije u periodu 1895-1906. godine. Ispunivši zakonom propisan staž, penzionisan je već 1906. godine. Po Vladimiru Đoroviću, Sreten Stojković je bio izuzetno pedantan i tačan kao čovek, i to u svakom pogledu. U svemu je pokazivao izrazite matematičke sklonosti i besprekornost, kojima je unapređivao svaki rad u koji bi se upustio.[3] Značajan trag je ostavio i kao književnik. Poznata dela su mu putopis `Na Dunavu`, kao i roman pod naslovom `Na stranputici`. Bavio se publicističkim radom, a njegovo izdanje srpskih epskih pesama pod nazivom `Lazarice`, bilo je uspešno jer su se pojavila četiri izdanja. Nije uspeo da završi rukopis knjige `Istorija SKZ`. Stojković se istakao i kao utemeljivač i osnivač nekoliko elitnih društava i institucija. Zapažena je dugogodišnja Sretenova aktivnost u Srpskoj književnoj zadruzi. Prvo je od 1906. godine član Upravnog odbora, i to kao njen potpredsednik. Zatim je nakon Prvog svetskog rata (1919?) i predsednik Srpske književne zadruge (1920-1928).[4] Jedan je od osnivača Društva Svetog Save, zajedno sa Svetomirom Nikolajevićem i Đokom Milovanovićem.[5] Sa njima je osnovao i masonsku ložu `Pobratim`.[2] Njegova knjiga o masonskoj istoriji je donela mnogo dragocenih podataka o masoneriji i njenom uplivu u savremenu srpsku istoriju. Spada on i među osnivače `Društva Kralj Stefan Dečanski` koje je pomagalo gluvoneme. Učestvovao je i u radu Invalidskog Fonda `Sv. Đorđe`, te Kolarčevoj i Čupićevoj zadužbini. Umro je u Beogradu januara 1928. godine. Na opelu u Sabornoj crkvi, između više govornika, privukli su naročitu pažnju kada su govorili o svom velikom dobrotvoru, jedan gluvonemi dečak i jedna slepa devojčica.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dramski poem u 3 cina s epilogom Mirko Korolija (Kistanje, 9. septembar 1886 — Šibenik, 10. jul 1934) srpski književnik i političar Mirko Korolija je rođen u Kistanjama u Bukovici. Otac Ćirilo bio je sekretar kistanjske opštine, a majka Marija, rođena Cvijetić, rodom iz Drniša, bila je upravnica Kistanjske pošte. Osnovnu školu je završio u rodnim Kistanjama. U Zadru upisuje „Cesarsko Kraljevsku Veliku Gimnaziju“ gdje počinje pisati pjesme, a prve stihove objavljuje već 1898. godine u Nevenu Jove Jovanovića Zmaja. Profesor maternjeg jeazika mu je Vladimir Nazor. U Pragu Korolija završava pravni fakultet na kojem stiče zvanje doktora pravnih nauka. U to vrijeme objavljuje u svim značajnim srpskim i hrvatskim časopisima. Od 1912. godine službovao je u Kistanjama, a potom u Zadru do 1919. godine kada je postavljen za sekretara Ministarstva prosvjete u Beogradu. Bavljenje politikom je započeo 1921. godine u članstvu Jugoslovenske napredne nacionalne omladine, a od 1922. je predsjednik Direktorijuma Organizacije jugoslovenskih nacionalista, Orjune. Zbog svoje bolesti penzionisan je 1922. godine, ali je i dalje radio kao dramaturg u Splitskom pozorištu. Od 1925. godine sve je manje politički aktivan ali i dalje piše tekstove u Orjuninom listu Pobjeda. Za upravnika Oblasnog narodnog pozorišta u Sarajevu postavljen je 1928. godine. Od 1930. godine u Politici objavljuje seriju putopisno-reportažnih tekstova o krajevima i narodu sjeverne Dalmacije, Primorja. Umro je u Šibeniku, gde je i sahranjen, a njegovi zemni ostatci su 1950. godine preneseni u porodičnu grobnicu u Kistanje [2] Od 2008. godine ulica Nova 29, u Busijama, prigradskom naselju Beograda, nosi ime po Mirku Koroliji[3]. Djela Pesme, 1914. Zidanje Skadra, lirska drama, premjerno prikazana u HNK u Zagrebu, 1920. Nove pesme, 1930. Pesme, Srpska književna zadruga, Beograd 1933. Izabrana dela, priredio Jovan Radulović, Srpska književna zadruga i BIGZ, Beograd 1996. Korolija, Mirko, srpski književnik (Kistanje, 9. IX. 1886 – Šibenik, 10. VII. 1934). Studij prava s doktoratom završio u Pragu. God. 1920. bio je postavljen za dramaturga Narodnoga pozorišta za Dalmaciju u Splitu, koje je otvoreno njegovom dramskom alegorijom Jugana, vila najmlađa (1921). Od spajanja splitskoga kazališta sa sarajevskim 1928. do 1930. djelovao u Sarajevu. Prosrpskih i jugonacionalističkih nazora, bio je predsjednik Orjune. Pisao je pjesme (Pesme, 1914; Nove pesme, 1930; Pesme, 1933) i kazališne komade u stihu (Zidanje Skadra, 1920) nadahnjujući se narodnim pjesništvom.

Autor - osoba Langhof, Volfgang Naslov Na zapadu nešto novo : 13 meseci koncentracionog logora : nepolitički izveštaj o činjenicama / od Volfganga Langhofa ; sa dve ilustracije od Žana Kralina ; [preveo sa nemačkog jezika Nebojša Kremenović] Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugo-Istok, 1936 (Beograd : Drag. Gregorić) Fizički opis 224 str. ; 21 cm. Drugi autori - osoba Kralin, Žan Kremenović, Nebojša Predmetne odrednice Koncentracioni logori -- U sećanjima Volfgang Langhof (6. oktobar 1901, Berlin, Nemačko carstvo – 26. avgust 1966, Berlin, Nemačka Demokratska Republika) je bio nemački pozorišni, filmski i televizijski glumac i pozorišni reditelj. Rana karijera Od 1923. Langhof je radio u Talija teatru u Hamburgu i u Visbadenu. Godine 1926. oženio se glumicom Renatom Edvinom Malakridom, koja mu je rodila dvoje dece, Tomasa (1938–2012) i Matiju (1942). Od 1928. do 1932. igrao je u Šauspilhausu u Dizeldorfu, a zatim od 1932. do 1933. u Velikom teatru u Dizeldorfu. Langhof je u to vreme bio uključen u Komunističku partiju Nemačke i bio je umetnički direktor agitprop trupe „Nordwest-ran“, osnovane 1930. godine, koja je nastupala na sindikalnim događajima. Jedan od članova bio je i plesač Hilarius Gilges. Langhofa je uhapsio Gestapo u februaru 1933. i prvobitno ga je zatvorio u zatvor u Diseldorfu, gde je bio podvrgnut teškom mučenju od strane SA. Nekoliko dana kasnije prebačen je u zatvor `Ulmer Hoh`. U julu 1933. odveden je u koncentracioni logor Borgermur, u Emslandu. Dok je bio tamo, revidirao je tekst pesme koji je napisao Johan Eser, stvorivši ono što je kasnije postalo čuvena protestna pesma „Moorsoldaten“. Melodiju je komponovao drugi zatvorenik, Rudi Goguel. Nakon prebacivanja u koncentracioni logor Lihtenburg, Langhof je pušten u sklopu takozvane uskršnje amnestije 1934. Sveukupno, Langhof je proveo 13 meseci u zatvorima i koncentracionim logorima. Tri meseca kasnije – u junu te godine – pobegao je u Švajcarsku, neposredno pre zatvaranja granice. U Schauspielhausu u Cirihu našao je utočište i posao kao reditelj i glumac. Godine 1935. objavio je autobiografske memoare „Gumeni pendrek“ ili na srpskom „Na zapadu nešto novo“. Reč je o trinaest meseci provedenih u koncentracionom logoru. Nakon što ga je Lilo Linke preveo na engleski, postao je jedan od prvih međunarodno poznatih izveštaja očevidaca o brutalnosti u nacističkim koncentracionim logorima. Langhof je bio jedan od osnivača pokreta Slobodna Nemačka u Švajcarskoj. MG75 (N)