Милета Јакшић: ПЕСМЕ Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, Београд, 1922.год. Тврди повез, 194 стране, ћирилица. Врло пристојно очувано, уз потпис на предлисту. `Милета Јакшић (Српска Црња, 29. март 1863 — Београд, 8. новембар 1935) је био православни свештеник и српски песник. Милета Јакшић, синовац Ђуре Јакшића, потиче из банатске свештеничке породице. Деда Дионисије и отац Јован су били свештеници у Српској Црњи. Мајка Емилија је умрла кад је имао 7 година. Основну школу је завршио у Српској Црњи, па га је отац уписао у Велику српску гимназију у Новом Саду, коју је похађао од 1880. до 1889. године. Осми разред и матуру је завршио у Осијеку школске 1888/89. године. Од следеће, 1899, учио је богословију у Карловцима, и тада је био подпредседник па председник књижевног богословског друштва `Слога`. Када је завршио богословију 1893. године, уписао се на Филозофски факултет у Бечу, на коме је кратко време слушао професора Јагића, Минора и друге, али је факултет убрзо напустио због материјалних разлога. Конкурисао је безуспешно јуна 1894. године за место ђакона, у Великом Бечкереку. Радио је од 1896. до 1899. године као наставник монашке школе у Хопову у којој је предавао српски језик, историју и хомеолитику. Сам себе је назвао Ленски из (Х)Опова, док је писао стихове живећи на Фрушкој Гори. После укидања монашке школе боравио је у Црњи од 1899. до 1901, па је тражећи ново запослење, из Црње отишао и Темишвар, на дужност конзисторијалног подбележника, где је радио од 1901 до 1903. године. У Темишвару није остао дуго, па се 1904. године вратио у Црњу, примио као помоћник парохију преминулог оца. Потврђен је за црњанског пароха 1907. године и ту остао до 1920. године. За време балканских ратова је скупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст, због чега је 1915. године осуђен на 15 дана затвора. После рата 1919. године напустио је свештенички позив и отишао у Нови Сад, где је радио као библиотекар Матице српске. Маја 1921. године постављен је за суплента катихету у новосадској Мушкој гимназији. Као народни посланик демократа, иступио је јуна 1921. године из Демократске странке, и пришао режиму. Био је то велики идеолошки заокрет, јер је он од 1907. године уз Васу Стајића предњачио међу `кикиндским демократама`, окупљених око листа `Српског гласа`. Почетком 1922. године након што је поднео оставку Матици српској, отишао у Београд, где је радио као секретар Министарства социјалне политике. У Новом Саду је 1928. године склопио грађански брак са Вршчанком Зорком Андрејевић, тада учитељицом у Кларији, у Банату. Са њом је имао ћерку Емилију (1949. године трагично погинула у саобраћајној несрећи). Јакшић је по молби 1923. године пензионисан. Примљена је трочлана породица Јакшић за члана београдске Општине, марта 1932. године. У Београду је живео повучено, готово сиромашки, са породицом, далеко од очију јавности. Болујући од шећерне болести остао је у Београду до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу у гробници свог стрица, а 1970. године је постављена плоча на родној кући у Српској Црњи.`

Laguna, 2011. 64 ilustrovane strane, tvrd povez, veliki format. Sem posvete na prvom praznom listu, odlično očuvana Zašto su izgrađeni viseći vrtovi u Vavilonu? Kada je uništen Kolos sa Rodosa? Kako je radio svetionik Faros u Aleksandriji? Sedam čuda starog sveta i mnoga savremena čudesa predstavljena su kroz fantastične ilustracije i spektakularne fotografije. Istražite stare i nove spomenike iz celog sveta, uključujući Empajer stejt bilding i Tadž Mahal. Saznajte nešto o velikim izumima i prirodnim pojavama kao što je Maunt Everest.

BEOGRADSKA KNJIGA Beograd 2002 meke korice kao nova sa potpisom autora Knjiga `Zaveštanja Vojina Šulovića` obuhvata dva razgovora koje je autor vodio sa akademikom Vojinom Šulovićem. Prvi je vođen za ciklus emisija Radio Beograda `Gost Drugog programa` u junu 1976.godine. Drugi razgovor je vođen za ovu knjigu. Ova knjiga predstavlja životno-stručni put ovog našeg uglednog lekara i profesora, akademika, kao i uvid u život naše medicine u drugoj polovini XX veka. I biće, slutim, podstrek mladim lekarima u njihovoj profesionalnoj karijeri.

Autor - osoba Đokić, Ljubiša Naslov Pozorišne bajke / Ljubiša Đokić ; [predgovor Miroslav Belović ; ilustracije Dušan Ristić] Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1981 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Vuk Karadžić`, 1981 Fizički opis 218 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Belović, Miroslav Ristić, Dušan Sadržaj Biberče; Vitez Straha; Bajka o Vremenu; Do poslednjeg šaha; Grdilo (Karton) Napomene Pozorište od mašte i snova: str. 5-10 Stanje: rikna u donjem delu reparirana, inače unutra odlično očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja Ljubiša Prezime: ĐOKIĆ Profili: pisac, reditelj, Datum rođenja: 27. 10. 1929 Mesto rođenja: Danilovgrad Datum smrti: 1996 Mesto smrti: Beograd Napomena: Prvi profesionalni rediteljski angažman dobio je u Radio-Beogradu, gde je od 1956. režirao brojne radio-dramske emisije. Od 1958. do 1962. bio je reditelj Narodnog pozorišta u Mostaru, a povremeno je gostovao na scenama pozorišta u Kragujevcu, Zrenjaninu, Somboru, Uzicu i Skoplju. Na scenu je postavio, kao reditelj, tridesetak dramskih dela. Napisao je desetinu dramskih dela za dečju scenu, koja su s velikim uspehom igrana na jugoslovenskim scenama, a prikazana su i na brojnim gostovanjima u inostranstvu. Objavio je više radova iz oblasti dramaturgije i pozorišta za decu u stručnim časopisima. Od 1968. do 1975. bio je predsednik Međunarodne organizacije pozorišta za decu i omladinu – ASITEJ. Poslednjih godina svoje interesovanje usmerava radu na scenariju, u obrazovnim i naučnim programima televizije, gde uspešno režira serije: Dramske igre, Raskomik, Kocka, kocka, kockica,... Kolariću-Paniću i dr. Đokić je redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde predaje Uvod u dramaturgiju. Svoje najveće umetničke uspehe ostvario je kao pisac drama za decu: U cara Trojana kozje uši (1952), Biberče (1954), Grdilo (1964), Vita Straha (1966), U oazi Tarapani (1968) i dr. Pisac je više dramatizacija i radio-dramskih dela. Njegove drame Biberče (1962) i Grdilo (1965), u izvođenju pozorišta „Boško Buha`, prikazane su s uspehom na Sterijinom pozorju. Objavio je sledeće knjige: Biberče, Prosveta, 1964; Škols­ka pozornica, Zavod za izdavanje udžbenika SRS, 1969; Pozorišne bajke, „Vuk Karadžić`, 1980; hrestomatija Osnovi dramaturgije, Univerzitet umetnosti u Beogradu, 1989. Dobitnik je nagrada „Mladog pokolenja` i „Politikinog zabavnika`, kao i drugih priznanja. MG88 (N)

IGOR NEWERLY CELULOZA Ilustracije na omotu - Edo Murtić Prevod - Wanda Nowinska Izdavač - Zora, Zagreb Godina - 1958 462 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Suvremeni poljski pisac Igor Newerly oživljuje u Celulozi značajno razdoblje života Poljske između dva rata. U tom omašnom romanu autor je Oprema vlastitim riječima - imao svladati golemu građu s različitih područja znanja, sredina i zanimanja. Odlazio je među radnike u tvornicu celuloze i slušao njihove uspomene iz predratnog doba, živio je među splavarima, savjetovao se sa stručnjacima, radio radio u arhivu, prelistavao staru štampu, osobito ilegalnu, čitao životopise, dnevnike, da bi što vjernije na stranicama svoga romana oživio ljude i prilike u Poljskoj unatrag tridesetak godina. Ali nije, dakako, ostao samo na tom dokumentarnom materijalu, jer nije želio pisati povijesnu kroniku, već umjetničko djelo, kome je sav taj materijal poslužio kao podloga. Zato je u autentične događaje, probleme i ličnosti upleo ne samo fabulu nego i mnoga lica i tako na tlu stvarnosti sazdao roman, koji umjetničkim kvalitetama ilustrira jedno važno razdoblje iz života poljskoga radništva i seljaštva. Roman je doživio nekoliko izdaja otkako se pred nekoliko godina pojavio prvi put u Poljskoj, koji su ubrzo slijedili jedan za drugim, a prešao je i granice drugih država.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Igor Neverli Vanda Novinski Pamiatka z celulozy

Knjiga je dobro očuvana. U ovoj knjizi nalaze se erotske priče sledećih autora: Judita Šalgo, Pavle Ugrinov, Jovica Aćin, Milica Mićić Dimovska, David Albahari, Ljiljana Đurđić, Ljubica Arsić, Čarls Simić, Mirjana Pavlović, Vladimir Pištalo, Vasa Pavković, Labud Dragić, Jelena Lengold, Mihajlo Pantić, Ratko Dangubić, Miodrag Vuković, T. H. Raič, Sava Damjanov, Dušica Pavkov, Đorđe Pisarev, Zoran Ćirić, Nemanja Mitrović, Jasmina Vrbavac, Srđan Valjarević, Vule Žurić, Slobodan Ilić, Goran Petrović, Slavoljub Marković, Ivan Antić, Nenad Jovanović. Br.strana: 216 Povez: broširani God.izdanja: 1996. Izdavač: Radio B92

O knjizi: „Ova knjiga je nov i dragocen građanin onog tako čudesnog carstva kojim vlada Sent-Egziperi... Verujem da, kada jednom posetimo svetove Džonatana Galeba, niko od nas nikada neće poželeti da se vrati.” Ernest K. Gan, autor knjige The High and The Might Ričard Bah je pisac i pilot, autor tri knjige o čaroliji letenja. Preko deset godina radio je kao urednik letačkog časopisa, i napisao više od stotinu tekstova i priča. Kao nekadašnji pilot američke ratne avijacije, i sada se retko udaljava od aviona.

O knjizi: Jedan deo svog obimnog književnog rada Laza Lazić je posvetio saradnji sa Dečjom redakcijom Radio Beograda, posebno popularnoj emisiji "Dobro jutro deco". Vernost ovoj emisiji izražava se sada u obliku knjige "Troskok s motkom"- u kojoj se nalaze tri serije: Cirkus Reks Univerzal, Biro za izgubljene stvari, decu i ostalo i Troskok s motkom, svojevrsni omaž direktnom prenosu, i to u neizmenjenom obliku kako su bile prezentovane u jutarnjem programu radija - na radost današnjoj i budućim generacijama. Knjigu je ilustrovao Predrag Todorović.

O knjizi: Jedan deo svog obimnog književnog rada Laza Lazić je posvetio saradnji sa Dečjom redakcijom Radio Beograda, posebno popularnoj emisiji "Dobro jutro deco". Vernost ovoj emisiji izražava se sada u obliku knjige "Troskok s motkom"- u kojoj se nalaze tri serije: Cirkus Reks Univerzal, Biro za izgubljene stvari, decu i ostalo i Troskok s motkom, svojevrsni omaž direktnom prenosu, i to u neizmenjenom obliku kako su bile prezentovane u jutarnjem programu radija - na radost današnjoj i budućim generacijama. Knjigu je ilustrovao Predrag Todorović.

O knjizi: „Ova knjiga je nov i dragocen građanin onog tako čudesnog carstva kojim vlada Sent-Egziperi... Verujem da, kada jednom posetimo svetove Džonatana Galeba, niko od nas nikada neće poželeti da se vrati.” Ernest K. Gan, autor knjige The High and The Might Ričard Bah je pisac i pilot, autor tri knjige o čaroliji letenja. Preko deset godina radio je kao urednik letačkog časopisa, i napisao više od stotinu tekstova i priča. Kao nekadašnji pilot američke ratne avijacije, i sada se retko udaljava od aviona.

56840) SUDBINA JEDNOG ČARLIJA , Aleksandar Popović , Nolit Beograd 1984 , Jednog dana mama mačka je ostavila svog sinčića Čarlija u luci, jer je želela da on proputuje svet i ne doživi njenu sudbinu običnog lovca na miševe. Tu ga nalazi devojčica Violeta čiji je tata bio kapetan broda. Zajedno sa Violetom Čarli obilazi svet. Čitajte kako je mačak Čarli osvajao srca napuljskih mačaka, prodavao šešire, radio u cirkusu i doživeo niz drugih neverovatnih avantura. ilustrovala Dragana Atanasović , tvrd povez, format 12,5 x 20 cm , ćirilica, 120 strana , posveta na predlistu

DVA ZLOČINA HORHE IBARGUENGOITIA PLATO B e o g r a d 2 O O 3 `SAVREMENA PROZA` 46 HORHE IBARGUENGOITIA (1928-1983) Meksički savremeni književnik i dramaturg. Početkom oktobra 1983. dok je radio na romanu `Isabel`, dobio je poziv da učestvuje na susretu pisaca u Kolumbiji. Nerado je pristao da prekine rad na knjizi. Dana 27. novembra 1983. godine svet je saznao da je pisac poginuo u avionskoj nesreći na letu Meksiko - Bogota. Sahranjen je u Parizu gde je živeo od 1979. godine........... ............................................................ Broš Latinica 1 8 3 stranice NEKORIŠĆENO

Autor: Svetlana Velmar Janković Povez: broširan Br. strana: 152 Format: 12x16,5 Monografija? Roman? Istorija Vračara? Sve zajedno iz pera Svetlana Velmar Janković izuzetnog poznavaoca Beograda. Priča počinje u Beogradu sa opisom Vračara početkom 15. veka u vreme Stefana Lazarevića srpskog despota i teče do današnjih dana. Priča o Vračaru je i priča o Beogradu, srpskom narodu, njegovim vođama, ratovima, bunama i osvajanjima. Opremu ove izuzetne knjige radio je bard srpskog grafičkog dizajna Dobrilo M. Nikolić. Lepota knjige je ne samo lepota Svetlaninog rukopisa već i dizajna, starih gravura i fotografija.

O knjizi: Ko je bila Liza de Gerardini koja je stolećima zanimala svet i izbegavala sva pitanja s osmehom svojih blagih smeđih očiju? Kako to da je Vinči slikao tu firentinsku domaćicu? Zašto je tako mnogo i tako dugo radio na jednom tako malom komadu topolovine, on “koji se lako umarao četkom” i koji svoja najveća dela nije dovršio? Zašto portret nije predat čoveku koji ga je poručio? Zašto je još bio u Leonardovim rukama kad je ovaj umro? I od svega, najviše je zbunjivalo pitanje za koga je portret naslikan?

O knjizi: Ko je bila Liza de Gerardini koja je stolećima zanimala svet i izbegavala sva pitanja s osmehom svojih blagih smeđih očiju? Kako to da je Vinči slikao tu firentinsku domaćicu? Zašto je tako mnogo i tako dugo radio na jednom tako malom komadu topolovine, on “koji se lako umarao četkom” i koji svoja najveća dela nije dovršio? Zašto portret nije predat čoveku koji ga je poručio? Zašto je još bio u Leonardovim rukama kad je ovaj umro? I od svega, najviše je zbunjivalo pitanje za koga je portret naslikan?

Slaviša Sabljić : DEVEDESETE - Iz ratnog dnevnika / Бања Лука : Арт принт, 2005 , Fizički opis 198 стр. ; 20 cm Библиотека Ратни дневник ; 1 Стр. 189-195: Рецензије / Остоја Барашин, Бранислав Божић Биљешка о аутору на задњем кор. листу. Грађански рат -- Босна и Херцеговина -- 1992-1995 -- У успоменама Republika Srpska - ratni dnevnik Očuvanost 4. Славиша Сабљић (Дрвар, 12. септембар 1946 − Бања Лука, 1. новембар 2021) био је дугогодишњи новинар и уредник Радио-телевизије Републике Српске, аутор серијала `Капи завичаја`. Током Одбрамбено-отаџбинског рата био је шеф Прес-центра Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pan Bouyoucas (rođen 16. kolovoza 1946. u Libanonu) je grčko-kanadski pisac, dramatičar i prevoditelj. Bouyoucas je rođen od grčkih roditelja i emigrirao je u Kanadu 1963. Nakon studija arhitekture u Montrealu i New Yorku, stekao je BFA (kazalište i film) na Sveučilištu Concordia, te je nekoliko godina radio kao filmski kritičar. Sedamdesetih je objavio dva romana, zatim pisao uglavnom za radio i kazalište, na francuskom i engleskom jeziku. Od 1995. objavio je deset romana, zbirku priča i knjigu za djecu. Nominiran je za nekoliko kanadskih i međunarodnih nagrada, a njegove kazališne drame prevedene su i postavljene u nekoliko zemalja.... Stéphane Jorisch je kanadski umjetnik i ilustrator.[1] Dvostruki je dobitnik Guvernerove nagrade za dječje ilustracije na francuskom jeziku (jednom 1993. za Le Monde selon Jean de ...[2] i 1999. za Charlotte et l`île du destin,)[3] i dvostruki dobitnik Guvernerove nagrade za dječju ilustraciju na engleskom jeziku, 2004. za Jabberwocky[4] i 2008. za The Owl and the Pussycat.[5] Godine 2008. također je bio suvlasnik Gillesa Vigneaulta iz TD Canadian Children`s Literature Award u francuskom odjelu, za Un cadeau pour Sophie.[6] Njegova kći Édith Jorisch je redateljica dokumentarnih filmova.[7] Njezin film L`héritier, o potrazi njezina djeda da povrati umjetnost koju je obitelj izgubila od nacista tijekom Drugog svjetskog rata, osvojio je Prix Gémeaux 2017. [8] i nagradu Michael Moskovitz za film 2018...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj stranici i na poslednjoj ima malo iskrabano hem olovkom nista strasno, sve ostalo uredno! 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Knjiga je dobro očuvana. ,,Moja ispovest o životu i preživljavanju u logoru Jedinstven i univerzalan zapis koji nam govori da i u paklu ima nade. Godine 1943, na početku nemačke okupacije, Edi de Vind radio je kao lekar u Vesterborku, holandskom tranzitnom logoru. Nacisti su mu tamo odveli majku, ali je Jevrejski savet uveravao Edija da će je osloboditi ako nastavi da radi za njih. Kasnije je saznao da su je već prebacili u Aušvic. U Vesterborku se zaljubio u ženu po imenu Fridel i venčao s njom. Godinu dana kasnije deportovali su ih u Aušvic. Po dolasku, Fridel i Edija su razdvojili. Edi je u jednoj baraci radio kao bolničar, dok je Fridel u obližnjem bloku bila prepuštena nemilosti nacističkih eksperimentatora. Koristeći svaki trenutak da krišom porazgovara sa svojom voljenom, Edi je čeznuo za danom kad će zajedno biti slobodni. Napisana u samom logoru u nedeljama nakon što ga je Crvena armija oslobodila, Poslednja stanica Aušvic predstavlja veran opis Edijevih dana provedenih u Aušvicu. Njegova snažna poetična proza pruža jedinstven uvid u užase s kojima se suočio u koncentracionom logoru. Obogaćeni fotografijama iz Edijevog života pre Holokausta, tokom i posle njega, ovi potresni memoari objedinjuju dirljivu ljubavnu priču, detaljan prikaz zverstava Aušvica i inteligentnu raspravu o snazi ljudskog duha. Spasena od zaborava, ova knjiga predstavlja važan i trajan dokument, svedočanstvo o snazi ljudskog duha i upozorenje na ponor u koji možemo da potonemo kad predrasude prevladaju.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u vrhu sve ostalo uredno! 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 160 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Godina izdanja: 19. oktobar 2022. Roman delta Papir iz grada Amalfija, nekada slavne pomorske državice, bio je tim vredniji što za njegovo posedovanje nije bilo dovoljno da kupac ima čime da ga plati. Kada su i od koga vlasnici manufaktura još tokom XIII veka naučili da prave najfiniji papir od iznošene odeće nije u potpunosti razjašnjeno, ali oni ne samo da su se tokom narednih dve stotine godina veoma obogatili već su postali i uticajni… Nadaleko proslavljeni esnaf Congrega dei Cartari iz italijanske luke Amalfi, čuveni je proizvođač najfinijeg papira u Evropi, ali je poznat i po tome što pomno bira kome će ga prodati. Zato napuljska kraljica Đovana II, inače poznatija kao Đovana Nezasita, odlučuje da lično preduzme pohod u ovaj mediteranski grad da bi kupila papir za ljubavno pismo izvesnom Pandolfu Piskopu, do čije joj je naklonosti naročito stalo. U pohod kreću i brojni pripadnici kraljičine svite, njena posluga, vojska, lična straža i drugi pratioci, a kao najvažniji putnici – napuljski hroničari i ondašnji pesnici sa zadatkom da na naročitom papiru iz Amalfija uobliče kraljičina osećanja, a time i ovekoveče ovo slavno putovanje s početka XV veka. Priča o jednom događaju u renesansnoj Italiji poslužila je Goranu Petroviću da svoju novu knjigu, raskošno ispripovedanu povest Papir, uobliči u dalekosežnu i duhovitu metaforu o smenama života i smrti, o tajnama pisanja i stvaranja uopšte. Papir je prva priča, „prvi tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim. Goran Petrović (Kraljevo, 1961) objavio je knjigu kratke proze Saveti za lakši život (1989), roman Atlas opisan nebom (1993), zbirku pripovedaka Ostrvo i okolne priče (1996), roman Opsada crkve Svetog Spasa (1997), roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“ (2000), zbirku pripovedaka Bližnji (2002), knjigu izabrane kratke proze Sve što znam o vremenu (2003), dramski tekst Skela (2004), zbirku pripovedaka Razlike (2006), knjigu zapisa Pretraživač (2007), novelu Ispod tavanice koja se ljuspa (2010), knjigu izabranih priča Porodične storije (2011), dramski tekst Matica (2011) i knjigu izabranih priča Unutrašnje dvorište (2018). Petrovićevi romani i zbirke priča objavljeni su u preko sto trideset izdanja, od čega šezdeset izdanja u prevodu na francuski, ruski, španski, nemački, italijanski, bugarski, slovenački, poljski, ukrajinski, makedonski, engleski, holandski, arapski i persijski jezik. Dvadesetak njegovih priča je zastupljeno u antologijama srpske priče u zemlji i inostranstvu. Neka od Petrovićevih dela su adaptirana za pozorište, televiziju i radio: Opsada crkve Svetog Spasa (dramatizacija i režija Kokan Mladenović), Narodno pozorište Sombor, 2002; Skela (po sopstvenom tekstu), produkcija Narodno pozorište u Beogradu (režija Kokan Mladenović), Orašac, 2004; radio-drama Bogorodica i druga viđenja (dramatizacija Sanja Milić, režija Nađa Janjetović), Dramski program Radio Beograda, 2007; televizijski film Bližnji (po sopstvenom scenariju, režija Miško Milojević), Dramski program RTS-a, 2008; radio-drama Iznad pet trošnih saksija (dramatizacija i režija Strahinja Mlađenović), Dramski program Radija Novi Sad, 2011; Matica (po sopstvenom dramskom tekstu, režija Rahim Burhan), Atelje 212, 2011. Goran Petrović je dobitnik više književnih priznanja. Pored književne stipendije Fonda Borislava Pekića, važnije nagrade su: „Prosvetina“, „Meša Selimović“, Ninova nagrada za roman godine, „Vitalova“, „Račanska povelja“, nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, „Borisav Stanković“, „Svetozar Ćorović“, nagrada „Ivo Andrić“ za pripovetku, „Laza Kostić“, nagrada za dramski tekst „Kočićeva knjiga“, „Zlatni krst Kneza Lazara“, „Veljkova golubica“ za celokupno pripovedačko delo, Velika nagrada „Ivo Andrić“ za celokupno književno stvaralaštvo, „Stanislav Lem“, „Grigorije Božović“, „Zlatna knjiga Matice srpske“... Član je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra. Za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 8. novembra 2018. MG27

Roman Čekaj do proleća, Bandini pojavio se 1938., a već sledeće godine Upitaj prah, najvažnije Fanteovo delo. Posle Fanteove smrti objavljeni su romani Put za Los Anđeles i Snovi sa Bunker Hila. Ovu poslednju pisac je izdiktirao pred smrt, kada je već bio slep. Kao mnogi talentovani američki pisci, Fante je postao poznati scenarista u Holivudu. Mrzeo je taj posao, ali godinama ga je radio, jer je to "plaćalo račune". Činjenica je da bio ostao nepoznat kao pisac da nije bilo Čarlsa Bukovsko (koji je bio njegov obožavalac od rane mladosti), a koji ga je preporučio svom izdavaču.

Roman Čekaj do proleća, Bandini pojavio se 1938., a već sledeće godine Upitaj prah, najvažnije Fanteovo delo. Posle Fanteove smrti objavljeni su romani Put za Los Anđeles i Snovi sa Bunker Hila. Ovu poslednju pisac je izdiktirao pred smrt, kada je već bio slep. Kao mnogi talentovani američki pisci, Fante je postao poznati scenarista u Holivudu. Mrzeo je taj posao, ali godinama ga je radio, jer je to "plaćalo račune". Činjenica je da bio ostao nepoznat kao pisac da nije bilo Čarlsa Bukovsko (koji je bio njegov obožavalac od rane mladosti), a koji ga je preporučio svom izdavaču.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boto Štraus ( nem. Botho Strauß , 2. decembar 1944 , Naumburg ) je nemački dramski pisac, prozni pisac i esejista. Biografija Studirao je u Kelnu i Minhenu, pripremio, ali nije završio disertaciju o delu Tomasa Mana. Tokom studija radio je u Minhenskom kamernom teatru. Od 1967-1970 bio je kritičar časopisa Theatre heute[de]. Od 1970-1975 bio je asistent Petera Steina u pozorištu Schaubuhne u Berlinu. Prevodio je i revidirao za pozorišne komade Šekspira, Molijera, Klajsta, Labiša, Ibsena, Šniclera, Gorkog. Štrausove drame postavljaju veliki reditelji na raznim pozornicama sveta. Živi u Berlinu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Rene Gijo (franc. René Guillot; Kurkuri, 24. januar 1900 — Pariz, 26. mart 1969) je bio francuski pisac za decu koji je živeo u francuskim kolonijama u Africi. Nakon studija nauka preselio se u Senegal gde je radio kao učitelj, više od 20 godina proveo je u Africi i većina njegovih knjiga potiče iz toga vremena. U mnoštvu njegovih knjiga ističu se „Kralj mačaka“, „Bela Griva“, „Sirga, kraljica afričke džungle“ i dr. Godine 1964, je dobio književnu nagradu „Hans Kristijan Andersen“ prestižnu nagradu na polju književnosti. Prema njegovim knjigama snimljeno je nekoliko filmova...