Trotomno delo štampano u jednoj knjizi PRVA KNJIGA Ćerka Petra Velikog DRUGA KNJIGA Tajna Ermelina TREĆA KNJIGA Elisaveta i Fridrih Veliki radnja romana period između 1739-1760.god. redak,ako ne i jedini primerak vrlo malo izdanja prevedenih na srpski, pretpostavljam zbog same ekscentričnosti pisca, koji je pisao pod pseudonimima ( u daljem tekstu sa Wikipedije ) nepoznat izdavač i godina izdanja knjiga kompletna listovi dobro očuvani/kompaktni, bez tragova vlage, pisanja, cepanja i sl. naslovna oštećena, fali deo poslednjeg lista sa napomenom 487 strana manji format tvrde korice ( izbledele ) sigurno je prvo štampano izdanje u pitanju Леополд фон Захер-Мазох (нем. Leopold von Sacher-Masoch; 27. јануар 1836 — 9. март 1895) био је аустријски писац историјских романа и романа са темама из алтернативне сексологије. Писао је под псеудонимом, Шарлот Аранд и Зое фон Роденбах. По њему је назван појам у сексологији — мазохизам. Мазох је рођен у граду по имену Лемберг, данас Лавов, главном граду Краљевине Галиције и Лодомерије, која је у то време била краљевина у саставу Аустријског царства.[1] Почео је да учи немачки језик са 12 година. Студирао је право, историју и математику на Универзитету у Грацу, а после дипломирања вратио се у Лемберг где је постао професор. Почео је са писањем дела која су везана углавном за аустријску историју. Његове књиге су превођене на украјински, пољски, руски и француски језик. У Галицији његове књиге су веома читане и цењене. Његово најзначајније дело је Венера у крзну објављено 1870. године.[2] У роману описује сексуалне фантазије и фетише, везано за жене које су доминантне и које носе крзно. Касније, он је те своје фантазије радио са својим љубавницама и супругама. У Француској је био одликован крстом Легије части за свој допринос књижевности

Najplaćeniji poslovi današnjice su vezani za kreativnost i stvaralaštvo (dizajneri, programeri, marketari...). Da li ja to mogu da radim? Pa naravno! U svakom od nas čuči mali umetnik. :) Tvoja mašta ti omogućava da istražuješ, zamišljaš i spajaš razne stvari, nekada naizgled i nespojive. Sada na jednom mestu imaš brdo ideja raspoređenih u 8 poglavlja koje će podstaći tvoju kreativnost i maštu. Zašto je to uopšte važno? Upravo je kreativnost potrebna za stvaranje, a to je najviši nivo učenja, razmišljanja i znanja. Podrazumeva da stvaraš neku celinu kombinujuću različite elemente. Uzmi stare krpice, čepove, boje, štapiće, možeš malo i voća i kreni ludo da se zabavljaš, dok učiš da stvaraš! 288 strana, format 29×25 cm

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Isidor Bajić (Kula, 16. avgust 1878 — Novi Sad, 15. septembar 1915) bio je srpski kompozitor, učitelj, pedagog, melograf i izdavač. Osnovao je i bio prvi direktor Muzičke škole u Novom Sadu, jedne od prvih takvih institucija na tlu Vojvodine. Biografija Bista u školskom dvorištu u Kuli Gimnaziju je završio u Novom Sadu, a diplomirao je na Muzičkoj akademiji u Budimpešti. Od 1901. do 1915. godine radio je u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (danas gimnazija Jovan Jovanović Zmaj) kao učitelj pevanja i pojanja, dirigent učeničkih horova, gudačkog i tamburaškog orkestra, hora SZPD Neven i organizator Svetosavskih beseda. Pomagao je darovitim učenicima u njihovim prvim kompozitorskim koracima. Kao rezultat Bajićevog pedagoškog rada nastao je Projekat za promenu učenja pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji (1912). Osnovao je muzičku školu u Novom Sadu, 17. oktobra 1909. godine, posle Škole pjenija Aleksandra Morfidisa-Nisisa, prvu instituciju toga tipa na tlu Vojvodine (Srbija).[1] U skoro svim periodičnim časopisima i dnevnoj štampi toga vremena (Brankovo kolo, Letopis Matice srpske, Zastava, Sloga) objavljivao je tekstove iz oblasti muzike i muzičke pedagogije (Pevanje kao pedagoško sredstvo i korist njegova, Kako treba učiti muziku u preparandiji i bogosloviji, Naše crkveno pojanje i druge). Niz članaka o Savezu srpskih pevačkih društava prouzrokovali su oštru javnu polemiku sa Petrom Konjovićem. Pokrenuo je notnu ediciju Srpska muzička biblioteka i časopis Srpski muzički list (u istoriji srpskog izdavaštva, hronološki treći muzički list u Srba). Napisao je i objavio dva udžbenika: Klavir i učenje klavira (1901) i Teorija pravilnog notnog pevanja (1904).[2] Zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima sa pevanjem i u operi Knez Ivo od Semberije. Srpsko crkveno pojanje je upoređivao sa pojanjem drugih naroda na putovanju za Hilandar sa horom karlovačkih bogoslova u leto 1911. godine. Obraćao se lično Lukijanu Bogdanoviću, pravoslavnom episkopu budimskom, u vezi sa predlogom za redigovanje srpskog crkvenog pojanja (1907).

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje, prvo potpuno izdanje, B.m, b.g (anonimno izdata), meki originalni povez stanje vrlo dobro: rikna kao na slici, na četiri stranice s početka knjige uredno podvučeno nekoliko rečenica (v. sliku), ne smeta čitanju Ova knjiga je bila zabranjena i izdavana je samo po odobrenju upravnika biblioteke. Kako je navedeno na predlistu „Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove ’Nove klase’ na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` Autor - osoba Đilas, Milovan, 1911-1995 = Đilas, Milovan, 1911-1995 Naslov Nova klasa i anatomija jednog morala / Milovan Đilas Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja [s. l. : s. n., s. a.] Napomene `Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove `Nove klase` na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` --> poleđ. nasl. lista. Predmetne odrednice Komunizam Politički sistemi -- Socijalističke države Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 – Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti – đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime. Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906–1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914–1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921–1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871–1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice. Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas. U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948–2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921–1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava. U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju, pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (tj. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi – cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti. U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje. Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin. Bibliografija Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: „Nova klasa“, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga „Nova klasa“ je od strane „Njujork Tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX. veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute. KC (K)

Prvo izdanje iz 1885. Prekoričeno, sačuvana originalna prednja korica, nekoliko listova profesionalno reparirano. Ima pečat, inače dobro očuvano. U dodatku i afiša iz 1949. godine povodom izvođenja ove drame Milovana Glišića. Retko u ponudi. Autor - osoba Glišić, Milovan, 1847-1908 = Glišić, Milovan, 1847-1908 Naslov Podvala : komedija u pet činova a devet slika / napisao Milovan Đ. Glišić Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1885 Izdavanje i proizvodnja U Beogradu : Štamparija Napredne stranke, 1885 Fizički opis 112 str. ; 21 cm (Karton) Milovan Đ. Glišić (rođen 6. januara 1847. u selu Gracu kod Valjeva, umro 1. februara 1908. u Dubrovniku) je bio srpski književnik. Milovan Glišić je rođen 6. januara 1847, u selu Gradac pored Valjeva od oca Đorđa i majke Jevrosime. U njegovom selu nije bilo škole, ali su ga roditelji podučavali, i naučili da piše. Ovako pripremljen, Milovan Glišić je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne škole. Kad je 1864. upisao Beogradsku nižu „terazijsku“ gimnaziju, već je imao sedamnaest godina. Zbog nemaštine je sam morao da se snalazi, a materijalni položaj se samo pogoršao kad mu je 1865. godine umro otac. Potom je započeo da uči tehniku na Velikoj školi, no posle dve godine ostavlja tehniku i uči filozofiju na istoj školi. Kad je prekinuo školovanje, postavljen je za korektora Državne štamparije. Glišić je radio razne poslove, koje je mogao da nađe. Iako mu je ovo oduzimalo puno vremena, ipak je bio dobar đak. Pokazivao je interesovanje ne samo za školske predmete; puno je čitao i učio je ruski, francuski i nemački. Bio je u dva maha urednik zvaničnih „Srpskih novina“, dugo vreme dramaturg Narodnog pozorišta i krajem života pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Bio je oženjen jednom od pet ćerki bogatog beogradskog trgovca Nikole Stefanovića, od ostalih jedna je bila udata za Jovana Avakumovića, druga za generala Mostića, treća Leposava za Dimitrija Novakovića, a četvrta u Egipat. Brak je razveden, posle toga je živeo u sobi hotela „Nacional“ ispod Kalemegdana. Njegova sestra Stanka Glišić je bila profesor i prevodilac sa francuskog i ruskog, napisala je „Moje uspomene“ 1933. godine. Umro je u Dubrovniku 1. februara 1908. gde je bio radi lečenja. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja Boninovo u Dubrovniku. Bibliografija Glišić je svoj književni rad započeo prevodima u satiričnim listovima, a potom prešao na originalnu pripovetku. Njegov originalni rad obuhvata dva pozorišna komada, „Dva cvancika“ i „Podvala“, i dve zbirke pripovedaka. U zbirkama su, pored ostalih, njegove popularne humoristične i satirične priče: „Glava šećera`, „Roga`, „Ni oko šta“, „Šilo za ognjilo“, „Šetnja posle smrti“, „Zloslutni broj“, „Redak zver`; gatka „Posle devedeset godina“ i lirska skica „Prva brazda`. Glišić je najviše radio na prevođenju iz ruske i francuske književnosti i osamdesetih godina bio je glavni i najbolji prevodilac sa ruskog i francuskog. Savestan i talentovan prevodilac, a uz to odličan znalac narodnog jezika, on je najviše učinio za upoznavanje srpske publike sa velikim ruskim piscima i znatno uticao svojim prevodima na razvoj književnog jezika i stila. Najbolji su mu i najvažniji prevodi sa ruskog: „Mrtve duše“ i „Taras Buljba“ od Gogolja, „Krajcerova sonata“ i „Rat i mir“ od Tolstoja, „Oblomov“ od Gončarova, uz ostale od Ostrovskog i Dančenka. Sa francuskog je prevodio Balzaka („Šagrinska koža“), Merimea („Kolomba`), Žila Verna i druge. Za pozorište je preveo preko trideset komada iz ruske, francuske i nemačke književnosti. Po njegovoj pripoveci „Posle devedeset godina“ snimljen je film Leptirica 1973. godine, a Sava Savanović je jedan od najpoznatijih vampira. Kritički osvrt Originalni književni rad Milovana Glišića nije veliki: oko trideset većih i manjih pripovedaka, pored dva pozorišna komada. Njegove pripovetke znače novinu i događaj u razvoju srpske pripovetke. Glišić je osnivač realističke seoske pripovetke sa socijalnim i političkim smerom. U doba kada je Svetozar Marković propovedao „novu nauku“ i kada se u javnom životu digla povika na neprosvećeno i nesavesno činovništvo i na zelenaše i „kaišare“, koji su ugnjetavali i pljačkali narod, Glišić stvara seosku pripovetku u duhu naprednih ideja, ustajući u odbranu sela i seljaka od varoških zelenaša, kao Vule Pupavac, od seoskih kaišara, kao gazda Raka, od policijskih pisara i sreskih kapetana. U pripoveci „Ni oko šta“ dao je tip novog čoveka u ličnosti učitelja Gruice, istina u okviru jedne komične anegdote, ali sa očiglednom namerom da predstavi sukob nove i stare generacije. Pod uticajem ruskih pisaca i svoga seoskog porekla, on voli selo i seoski patrijarhalni moral, a mrzi čaršiju. U njegovim pripovetkama ipak nema većih društvenih i moralnih sukoba. Glišić je trezveno i realno govorio o selu, ne ideališući i ne ulepšavajući ga. Vrednost njegovih pripovedaka je u vedrom humoru i satiri, u jednostavnom stilu i čistom i lepom jeziku. KC (N)

Вечерње искре : 1936-1937 / Војислав Ј. Илић Млађи Београд : В. Ј. Илић Млађи, 1937 (Београд : Штампарија М. Сибинковића) 78 стр. ; 17 cm Vojislav J. Ilić Mlađi s posvetom u stihu jedinstven primerak!!! Vojislav Ilić Mlađi rođen je 7. oktobra 1877. godine u Oreovici kao prvo dete Julijane i Jovana Ilića. Školovao se u rodnom selu, u Požarevcu i Beogradu gde je završio Pravni fakultet na Velikoj školi 1903. godine. Službovao je u svojstvu sudskog pisara u Čačku, Kruševcu, Jagodini, Aleksincu, Ćupriji. Za sekretara Apelacionog suda u Beogradu postavljen je 1919. godine. Od 1920. radio je kao inspektor u Ministarstvu pravde do penzionisanja. Umro je 1944. godine. Vojislav je počeo da piše još kao gimnazijalac, a prvu zbirku pesama objavio je 1909. godine. Pisao je osobene rodoljubive pesme kojima je svedočio o velikom junaštvu i stradanjima naših boraca u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. U svojim pesmama nije zaobišao ni dobrotvore, hrabre ljude iz drugih zemalja koji su Srbima pomagali za vreme ratnih stradanja. Stvarao je Voja i pesme radosti i zanosa, očaran prirodom... Manje je možda poznato da je napisao i jedan nadahnuti tekst o velikom naučniku Mihailu Pupinu, a nije zaboravio ni svog učitelja Tasu kome je za Spomen knjigu zahvalnih učenika napisao jubilarni pozdrav. Mnoge pesme Ilića Mlađeg našle su svoje mesto u antologijama.— Prof. Prvoslav Vučković ~ ...Bio je najstariji od sedmoro dece Julijane i Jovana, oreovačkog prote, kasnije sveštenika u crkvi Svetog Marka u Beogradu i dvorskog sveštenika obeju dinastija. Vojislav Ilić Mlađi, pesnička duša, prevodima bisera svetskog pesništva, približio je Srbiji Puškina, Ljermontova, Getea, Šilera, Molijera, Gotijea, Lamartina i druge velikane. Već time se dovoljno odužio svom rodu. Međutim, Ilić mlađi bio je pesnički gorostas, jedan od najvećih, koje je iznedrio srpski narod. Njegovi stihovi uklesani su u kamen veličanstvenog mauzoleja na srpskom groblju Zejtinlik u Solunu. Vojislav Ilić Mlađi, ispisao je stihove `neprolazne vrednosti`. Ovaj stvaralac nizao je rodoljubive, kraljevske, religiozne i ljubavne stihove. Bili su snažni, otmeni, gorljivi i iskreno nacionalno obojeni, tako da su novi vlastodržci, 1945. godine, odlučili da proteraju Ilićevu reč iz srpske književnosti. Ipak, heruvimsku muziku njegovih stihova nije uspela da prekrije poluvekovna ideološka tama.— Jovan Nikolić, Politika 2004

Prvo izdanje druge knjige poezije Aleksandra Tišme iz 1961. godine. Retko u ponudi. Osim zamrljanosti u vrhu zadnjih korica (v. sliku) odlično očuvano, bez pečata, pisanja, podvlačenja... Autor - osoba Tišma, Aleksandar Naslov Krčma / Aleksandar Tišma Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Progres, 1961 (Novi Sad : Progres) Fizički opis 42 str. ; 18 cm Zbirka ǂEdicija ǂStražilovo (Broš.) Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Dela Pripovetke: Krivice, 1961. Nasilje , 1965. Mrtvi ugao, 1973. Povratak miru, 1977. Škola bezbožništva , 1978. Hiljadu i druga noć – izabrane pripovetke, 1987. Iskušenja ljubavi – izabrane pripovetke, 1995. Romani: Za crnom devojkom, 1969. Knjiga o Blamu, 1972. Upotreba čoveka, 1976. Begunci, 1981. Vere i zavere, 1983. Kapo, 1987. Široka vrata, 1988. Koje volimo, 1990. Ženarnik, 2010. Ostalo: Drugde, 1969 – putopisi Pre mita, 1989 – eseji Šta sam govorio, 1996 - intervjui Dnevnik: (1942–1951), 1991 – dnevnik Sečaj se večkrat na Vali, 2000 – dnevnik KC

Notr Dame u Parizu Viktor Igo kompletno delo dvotomno izdanje u jednoj knjizi Pariz, 1482. U zasvođenim kulama Notr Dama mračne strasti proganjaju izmučenog sveštenika Frola, čija skrivena ljubav prema mladoj Esmeraldi kvari pobožnu dušu zabranjenim kajanjem. A u senci zvonika, slomljena figura Kvazimoda gleda kako se ljubav pretvara u mržnju dok se sudbina Notr Dama uvlači u priču o požudi i osveti. Nadaleko poznat kao jedan od najuticajnijih pisaca svih vremena, Viktor Igo (1802-1885) bio je vodeći autor pokreta romantične književnosti, stvarajući izuzetnu raznolikost žanrova koji su definisali umetnički preokret u 19. veku, uključujući nacionalni francuski ep Legenda vekova i dramska pripovetka Les Miserables. Sa Notre-Dame de Paris, Hugo prikazuje živu, intenzivnu atmosferu Pariza iz 15. veka, viziju koja je izazvala ponovno oživljavanje gotičke ere, čineći katedralu Notr Dam globalnom arhitektonskom ikonom i utirući put očuvanju kulturnog nasleđa. Viktor Igo je prvobitno pristao da napiše Notre-Dame de Paris 1828. Zbog drugih Igovih književnih projekata, roman je pao na drugu stranu sve do 1830. Primarna tema romana je vrednost gotičke arhitekture, koja je bila zanemarena i često uništeni da bi se zamenili novim zgradama ili narušeni zamenom delova zgrada u novijem stilu. Na primer, srednjovekovne vitražne ploče Notre-Dame de Paris zamenjene su belim staklom kako bi se u crkvu pustilo više svetlosti.[3] Nekoliko godina ranije, Hugo je već objavio rad pod naslovom Guerre auk Demolisseurs (Rat [objavljen] Demolishers) sa posebnim ciljem da spase srednjovekovnu arhitekturu Pariza.[4] Dogovor sa njegovim prvobitnim izdavačem Goselinom bio je da knjiga bude završena iste godine, ali je Hugo stalno odlagao zbog zahteva drugih projekata. U leto 1830. Goselin je zahtevao da Hugo završi knjigu do februara 1831. Počevši od septembra 1830, Hugo je posle toga radio bez prestanka na projektu. Legenda kaže da se Hugo zaključao u svoju sobu, oslobodio se odeće da bi napisao roman na vreme, a ideja je bila da ne može da izađe napolje bez odeće. Međutim, valjanost istinitosti priče je vremenom potamnila Leipzig 1884. manji format tvrde korice, zlatotisak 332 str. nemačka gotika odlično očuvana neznatno krznute korice exlibris DEUTSCH.10

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1927. godine. Veoma dobro očuvano (nedostaci na slici: rikna zacepljena 1 cm u dnu prednje korice i nedostaje donji ćošak najavnog lista), bez pisanja, pečata, podvlačenja. Crtež na koricama Sreten Stojanović Autor - osoba Humo, Hamza, 1895-1970 Naslov Grozdanin kikot / Hamza Humo ; naslovni list od Sretena Stojanovića Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1927 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Izdanje S. B. Cvijanovića, 1927 (Beograd : `M. Karića`) Fizički opis 98 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Sreten Zbirka Moderna biblioteka ; 33 (Broš.) Hamza Humo – Grozdanin kikot Grozdanin kikot je roman (pjesma, poema, skaska...) ili čak zapis o starosjedilačkom idealu prošlosti u kome je Humo pokušao da spoji i sažme idejni fantazmagorični impuls nastalim na impresivnoj unutarnjoj osnovi sa materijalističkim, tjelesnim porivom i doživljajem jasnog dodira života i prirode. Svakog proljeća i ljeta rađa se strast i ljubav, jesen je gasi i potapa u ništavilo praznine i šupljih dana i dugih noći bez slasti. Pisac je, čini se, u jednom dahu izlio sve svoje duboke misli, bolnost jednog nedoživljenog života, njegovu potencijalnu jačinu i istrajnost, ali i muku neminovnosti, prizvuk pada i konačnog sunovrata. Hamza Humo je, naravno, primao i prihvatao uticaje i sugestije svog vremena, pokušavajući se uklopiti u trenutnu literarnu masu koja je u to trusno doba nadilazila iz više pravaca razbijajući stare i forsirajući avangardne književne novotarije. No, unatoč tome, on se kao literat i umjetnik profilirao sopstvenim eksperimentisanjem s namjerom da zasebno i beskompromisno predoči svoju intimnu viziju života i umjetnosti. Tako je u njegovom djelu, uglavnom, nadvladana neposredna rezonanca nametanja sa strane silinom svoje originalnosti i ličnog ispovijednog individualizma koji je za rezultat imao stvaranje osobne poetike prepoznatljive po obliku i ideji koja nije dopuštala parafrazu, ostavljajući ga usamljenog na zvjezdanom nebu književnosti. Likovi – Grozdana i Grozdan, Ozren, Svrzimantija, Galama, deda Skemba, Grlica, Ivanka, Juro, Leko, narod, Mati, Minda... Književni pravac - Ekspresionizam (Ekspresionizam je pravac suprotan impresionizmu. Ne osvrće prirodu i spoljašnje utiske nego apstraktno prikazuje unutrašnje življanje, koje je često strastveno, mistično i religiozno. Ekspreszionizam se prvi put javio u Francuskoj a najsnažnije je delovao u Nemačkoj. U književnosti je kratko trajao.) Kratak sadržaj – Glavni lik romana je Ozren. Na početku ljeta se vraća u selo gdje upoznava milu i surovu stranu života. Radnja je ispretletana između Ozrena, Grlice i Ivanke te Grozdana i Grozdane. Za Ozrena Grlica predstavlja pravu, istinsku ljubav dok mu je Ivanka samo predmet zadovoljstva i avanture. Grozdana i Grozdan su ljubavnici koji su živjeli u tom selu u vijeku prije Ozrena. Roman nema posebno složenu radnju. U prvom dijelu romana opisuje se pejzaž sela, u drugom dijelu se opisuje život u selu uz pejzaž. Na kraju romana Ozren se vraća tužan u grad. Svrzimantija se ubija a Grlica skače sa litice. Hamza Humo (Mostar, Austrougarska, 30. decembar 1895 – Sarajevo, SFRJ, 19. januar 1970) je bio srpski, jugoslovenski i bosanskohercegovački pisac, novinar i istoričar umetnosti. Gimnaziju je završio u Mostaru. S početka Prvog svetskog rata bio je uhapšen i interniran u Mađarsku. Godine 1915. mobilisan kao tumač i pisar u bolnici u Đeru. Po završetku rata studirao je istoriju umetnosti (1918–23) u Zagrebu, Beču i Beogradu. Od 1922. godine bio je profesionalni novinar beogradskih listova „Novosti“, „Reč“ i „Politike“ i aktivni član Grupe sarajevskih književnika. Nakon kapitulacije Jugoslavuje 1941. odlazi u selo Cim kod Mostara gde ostaje sve vreme okupacije. Posle rata živi u Sarajevu, uređuje list Novo vrijeme, a zatim radi kao urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po romanu Adem Čabrić snimljena je TV serija „Kože“. Bio je stric Avda Huma, visokog državnog i partijskog funkcionera u SFR Jugoslaviji. Hamza Humo je rođen 30. decembra 1895. u Mostaru gdje je pohađao mekteb, osnovnu školu i gimnaziju. 1914. godine, nakon Sarajevskog atentata, biva uhapšen a zatim interniran u Mađarsku (Komarovo), a 1915. je mobiliziran u austrijsku vojsku. Do kraja rata je služio kao pisar i tumač u bolnici u Beču. Nakon rata vraća se u Mostar i maturira, a potom odlazi na studij historije umjetnosti u Zagreb, potom u Beč i konačno u Beograd. U Zagrebu se druži s mladim pjesnicima Antunom Brankom Šimićem, Ulderikom Donadinijem i Nikom Milićevićem i sam oduševljen ekspresionističkim pokretom. 1919. javlja se prvim književnim ostvarenjem, zbirkom pjesama `Nutarnji život`. Pet godina kasnije, Humo objavljuje zbirku Grad rima i ritmova, kojom se odmiče od školski naučene poetike sablasnog ekspresionizma i primiče čulnom misteriju prirodnog opstojanja. U proznim je djelima s naglašenim lirizmom opisao raslojavanje bošnjačkog svijeta u rodnome hercegovačkom okolišu, utkivajući folklorne i slavensko-bogumilske mitove u svoje pripovijetke: Pod žrvnjem vremena (1928), Pripovijetke (1932), Ljubav na periferiji (1936), Hadžijin mač (1955) i dr. te u romane Grozdanin kikot (1927), Zgrada na ruševinama (1939) i Adam Čabrić (1947). Za razliku od Bašagića i Đikića, koji su uglavnom ponavljali formalno-stilske obrasce sevdalinke i balade u tonovima lirske usmene tradicije, Humo se oslobađa vezanog stiha, a pored očaranosti usmenom tradicijom, zbirkom Sa ploča istočnih ne odriče se ni vrijednosti koje je gajila poezija Bošnjaka na orijentalnim jezicima. Pisao je pjesme, pjesme u prozi, pripovijetke, romane, dramske tekstove, članke, prikaze i reportaže i objavljivao ih u časopisima i listovima Misao (Beograd 1920–23, 1925–26, 1931–32), Beogradski dnevnik (1922), Budućnost (1922–23), Narod (1922–25), Novosti (Beograd 1922–23, 1929), Srpski književni glasnik (Beograd 1922, 1925, 1927, 1936), Književni pregled (1923), Tribuna (Beograd 1923), Zabavnik (1923–24), Gajret (1924–30, 1932–35, 1937–38, 1940), Ilustrovani list (Beograd 1924), Prosveta (Beograd 1924, 1928, 1932–33, 1939–41), Belgrader Zeitung (1925), Reč (Beograd 1925–26), Vijenac (1925–27), Zagreber Tagblatt (1925–26), Letopis Matice srpske (Novi Sad 1926–27), Morgenblatt (1926–27, 1930–31, 1934), Naša domovina (Beograd 1926), Reč i slika (Beograd 1926–27), Sloboda (1926–27), Zora (1926), Politika (Beograd 1927–41), Pregled (1927–31, 1934–35), Sloga (1927), Večernja pošta (1927), Književni sever (Subotica 1928), Trgovinski glasnik (Beograd 1928), Bosanska pošta (1929), Glas naroda (Beograd 1929), Jugoslovenska pošta (1929, 1932–34), Novo doba (1929), Život i rad (Beograd 1929), Riječ (1930), La Yougoslavie (Beograd 1932), Nedelja (Beograd 1932, 1935), Pravda (Beograd 1933–34, 1936–37), Ideje (Beograd 1934), Štampa (Beograd 1934), Vreme (Beograd 1934, 1936–37), Pomorski Lloyd (Beograd 1935), Jugoslovenske pariske novine (Pariz 1936), Bulletin d’Informations économiques (Beograd 1937), Jugoslavija (1937–39), Jugoslovenska stručna štampa (Beograd 1937), Ošišani jež (Beograd 1937), Donauzeitung (Beograd 1941). U vremenu između dva svjetska rata, kada piše najplodnije i najintenzivnije, objavio je vise pjesničkih knjiga i svoje najznačajnije djelo, lirski roman Grozdanin Kikot (1927), koje će doživjeti više izdanja i biti prevedeno na mnoge jezike. Od 1923. godine uređuje list Zabavnik, a od 1923. do 1931. urednik je časopisa Gajret, a potom sve do rata novinar je Politike. Drugi svjetski rat provodi u Cimu kod Mostara. Od 1945. godine uređuje bošnjački list Novo doba, potom je urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po motivima romana Adem Čabrić snimljena je televizijska serija pod nazivom Kože. Za svoje raznorodno i obimno kniževno djelo Humo je, pored drugih priznanja, dobio i dvije visoke nagrade: Nagradu Srpske akademije nauka u Beogradu i Dvadesetsedmojulsku nagradu SR BiH, koja mu je dodijeljena za životno djelo. Umro je u Sarajevu 19. januara 1970. godine. Bibliografija Nutarnji život, pesme, 1919. Strasti, pripovetke, 1923. Grad rima i ritmova, pesme, 1924. Sa ploča istočnih, pesme, 1925. Grozdanin kikot, 1927 Pod žrvnjem vremena, pripovetke, 1928. Slučaj Raba slikara, novele, 1930. Pripovijetke, 1932. Ljubav na periferiji, pripovetke, 1936. Zgrada na ruševinama, roman, 1939.] Za Tita, 1946. Pjesme, 1946. Hasan opančar, pripovetke, 1947. Adem Čabrić, roman, 1947; 1951. Poema o Mostaru, 1949. Tri svijeta, drama, 1951. Perišićeva ljubav, pripovetke, 1952. Izabrane pjesme, 1954; 1968. Hadžijin mač, pripovetke, 1955; 1964; 1967. Sabrana dela I–VI, Sarajevo 1976. Sreten Stojanović (Prijedor, 2. februar 1898 – Beograd, 29. oktobar 1960) bio je srpski akademski vajar, crtač, akvarelista, teoretičar, likovni kritičar, pedagog i dekan Likovne akademije u Beogradu. Stojanovići su Jakšići iz Nevesinjskog polja. Odatle su se pokrenuli pod vođstvom kneza Vukovoja Jakšića i zaustavili na Kozari u selima više Prijedora. Po sinovima Vukovojevim, Stojanu, postali su Stojanovići, a po knezu Milanu Kneževići. U krajiškoj porodici Stojanovića bile su tri generacije sveštenika. Ilija, Gavro i Simo, otac Sretena Stojanovića i još njegovih sedmoro braće i sestara. Odrastao je u pravoslavnoj srpskoj porodici. Majka Jovanka, djevojački Vujasinović iz svešteničke pravoslavne porodice iz Kozarske Dubice i otac Simo Stojanović pravoslavni sveštenik. Slava Stojanovića je Sveti Đorđe. Sve učenje iz porodice je upućivalo da je najveći domet svakog nacionalizma ipak samo i jedino čovjek. Svi Stojanovići su bili dobro i lijepo vaspitana djeca. Osnovnu školu pohađao je u Prijedoru, a bila je na svega nekoliko metara od njihove porodične kuće na mjestu današnjeg Doma za penzionere i stara lica. Počeo je da pohađa srednju školu u Banjoj Luci ali je kao nacionalistički revolucionar isteran iz gimnazije. Za vreme rata je bio zatvoren. Kao pripadnik Mlade Bosne robijao je u zatvoru u Zenici, gde rezbari i ukrašava kutije za duvan od lipovog drveta. Sa njim je robijao njegov brat dr Mladen Stojanović potonji narodni heroj. Studirao je u Beču, pod pokroviteljstvom potpredsednice Društva „Cvijeta Zuzorić“ Kriste i profesora Medicinskog Fakulteta Đurice Đorđevića, kod majstora Franca Celeznog (Franz Zelezny), a izradu biste kod poljskog vajara Stanislava Romana Levandovskog (Stanisław Roman Lewandowski), koji je neko vreme proveo u ateljeu Ogista Rodena. U Pariz je došao krajem oktobra 1919. gde upisuje privatnu školu Grande Chaumiére, u kojoj je klasu vodio Emila Burdela. Tokom studija družio se sa drugim srpskim umetnicima kao što su Sava Šumanović, Milo Milunović, Risto Stijović, Dušan Jovanović Đukin. Od 1922. se naseljava u Beograd. Tokom života u Beogradu, čest je gost svojih prijatelja i mecena Kriste i Đurice Đorđevića, koji su nakon preseljenja iz Zagreba u Beograd svoj stan u ulici Strahinjića Bana pretvorili u mesto okupljanja umetnika.[1] Za njihov stan Stijović izrađuje 36 reljefa u hrastovini, dok je Milo Milunović radio molitvenu fresku u stanu a arhitekta Zloković projektovao hol. Njihov stan zajedno sa radovima Stojanovića i drugih umetnika uništen je u Aprilskom bombardovanju Beograda. U periodu između dva svetska rata radio je fasadnu plastiku, u saradnji sa arhitektama Milanom Zlokovićem, Dragišom Brašovanom, Milanom Sekulićem i Prokom Bajićem. Njegovi radovi mogu se videti na zgradi Trgovačke komore u ulici Modene u Novom Sadu, na kući Đorđa Dragutinovića u Zmaj Jovinoj ulici broj 31 u Zemunu, palati Asikuracioni Đenerali u beogradskom bulevaru Kralja Aleksandra, stambeno-poslovnom objektu podignutom na uglu Bulevara kralja Aleksandra 17 i Resavske ulice, zgradi u ulici Tadeuša Košćuška 20, zgradi Industrijske komore u Makedonskoj 25 u Beogradu i dvojnoj kuće sa ateljeom Sretena Stojanovića i Mladena Josića. Deo njegovih rada smatra se izuzetnim primerima ar deko reljefa. Nakon 1932. Stojanović više nije radio fasadnu plastiku. Godine 1931. Stojanović je na izložbi sa Kostom Hakmanom prikazao reljefe u drvetu: Igra, Kolo, Pod punim jedrima i Domaća Muzika. Stojanović je jedan od prvih profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), izabran 1950. godine za dopisnog, a od 1959. godine za redovnog člana. Osećaj za monumentalnost iskazuje na spomenicima Karađorđu, Njegošu, Filipu Višnjiću, Mladenu Stojanoviću, a naročito na spomenicima izvedenim posle Drugog svetskog rata na Iriškom vencu (spomenik Sloboda iz 1951) i u Bosanskom Grahovu. Izlagao je još na izložbama nezavisnih umetnika u Parizu 1921. godine. Njegova dela izložena su u više galerija, pored ostalih i u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Umro je 29. oktobra 1960. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U junu 2013. godine u Galeriji RTS je otvorena izložba njegovih skulptura i slika. Prema Lazaru Trifunoviću tri umetnička perioda u Stojanovićevom radu su: Period stilizacije, 1919–1928 Period realizma, 1929–1944 Period romantike, 1945–1960 Uz Tomu Rosandića, Petra Palavičinija i Ristu Stijovića ubraja se u protagoniste srpske savremene skulpture. KC

Originalan potpis i posveta Melita Pivec Stele upućeno Aleksandru Arnautoviću PISMA GROFA ANTONA AUERSPERGA KARLU DEŽMANU - Ljubljana, 1930 godine Melita Pivec Stele: Melita Pivec - Stele (tudi Melitta), slovenska knjižničarka in zgodovinarka, * 9. marec 1894, Dunaj, † 15. oktober 1973, Ljubljana. Življenje: Rodila se je na Dunaju leta 1894. Njen oče Rupert je bil po poklicu mornar in zaradi njegovega dela je družina nekaj časa živela na Dunaju, nekaj pa v Pulju. Mati ji je bila Ana (rojena Huber). Melitino šolanje je potekalo v obeh krajih. Med letoma 1905 in 1909 je obiskovala meščansko šolo v Pulju, licej pa med letoma 1909 in 1912. Kot izredna študentka je študirala na Filozofski fakulteti na Univerze na Dunaju . Zasebno se je učila še latinščino in matematiko, da bi lahko opravila splošno maturo, ki bi ji omogočila redni študij. Maturo je opravila leta 1916, leta 1919 pa je doktorirala iz zgodovine. Od leta 1920 je opravljala službo bibliotekarke v Narodni in univerzitetni knjižnici v Ljubljani, istega leta pa opravila še profesorski izpit iz zgodovine, vendar se ni odločila za pedagoški poklic, ampak za bibliotekarsko delo. Med letoma 1922 in 1923 se je kot štipendistka francoskega komiteja v Parizu specializirala za gospodarsko zgodovino pri profesorju Eisenmannu Hauserju. Leta 1924 ji je drugo bivanje v Parizu omogočil francoski prosvetni minister. Po vrnitvi v Ljubljano, je bila imenovana za knjižnično asistentko, svojo specializacijo v gospodarski zgodovini pa je še nadaljevala. Leta 1931 je na Sorboni v Parizu opravila še svoj drugi doktorat, ki še danes velja za temeljno delo o gospodarskem življenju v dobi Ilirskih provinc. Leta se je 1924 poročila z znanstvenikom, predavateljem in umetnostnim zgodovinarjem Francetom Stelétom. V zakonu sta se jima rodila dva otroka, fotograf France in hči Melita Stele Možina, umetnostna zgodovinarka (v Moderni galeriji). Delo: Med letoma 1920 in 1950 je službovala v Narodni in univerzitetni knjižnici. Tam se je takoj lotila prilagajanja stare knjižnice potrebam novo ustanovljene univerze, kasneje pa še slovenske nacionalne knjižnice. Aktivno je delovala v izpopolnjevanju knjižničnih fondov po prvi svetovni vojni in nadomeščanju med drugo svetovno vojno pogorelih fondov. Sodelovala je pri pridobivanju in strokovni obdelavi časnikov in časopisov kot vodja katalogizacije knjižnega gradiva in pri načrtovanju nove zgradbe za univerzitetno knjižnico ter obnovi med vojno poškodovane čitalnice. V času med obema vojnama je pisala o dvojni funkciji svoje knjižnice, tako univerzitetni, kot narodni. Kot bibliograf je spremljala in analizirala slovensko tiskarsko in založniško produkcijo, kritično vrednotila in zbirala gradivo za slovensko tekočo in retrospektivno zgodovinsko bibliografijo in sodelovala pri mednarodni bibliografiji tiskov 16. stoletja. Bila je med prvimi, ki so pisali o strokovni usposobljenosti za knjižničarsko delo, sodelovala je kot predavateljica na strokovnih knjižničarskih tečajih in pripravila skripta o zgodovinskem razvoju slovanskih in slovenskih knjižnic. Po upokojitvi je delovala kot znanstvena svetovalka na SAZU, kjer je delala predvsem na centralnem katalogu tujih zgodovinskih del in sestavljala slovensko zgodovinsko retrospektivno bibliografijo. Kot zgodovinarka je raziskovala obdobje francoskih Ilirskih provinc. Pisala pa je tudi o samostanskih in drugih srednjeveških knjižnicah v Sloveniji, o razvoju knjižničarstva, knjigarstva in tiskarstva in o razvoju slovenske knjižničarske strokovne organizacije. Bila je zelo aktivna v družbenem življenju. Močno se je zavzemala za pravice žensk, saj je tudi sama občutila razlikovanje med popolnoma enako izobraženimi in usposobljenimi moškimi in ženskami. Bila je odbornica Jugoslovanske dijaške zveze, delovala je kot članica Rešnje vojske proti alkoholu, bila je odbornica Orlov, tajnica katoliškega starešinstva, pa tudi tajnica Zveze duševnih delavcev iz sekcije za Slovenijo. Nagrade, priznanja in odlikovanja Društvo bibliotekarjev Slovenije ji je za zasluge knjižničarstva podelilo Čopovo diplomo, med drugo svetovno vojno pa jo je francoska vlada odlikovala z redom akademskih palm za poglabljanje kulturnih stikov med Francijo in Jugoslavijo. Pomembna dela Melitta Pivec Stele, La vie économique des Provinces Illyriennes : (1809-1813) : suivi d`une bibliographie critique. Paris, 1930. Bibliotekarstvo Slovenije. V: Prvi kongres bibliotekara FNRJ : održan u Ljubljani 23.-25. septembra 1949. Beograd, 1950 Obnova čitalnice Narodne in univerzitetne knjižnice v Ljubljani : nekaj statistike. Zgodovinski časopis 1952/53, str. 798-801 Bibliografija tiskov 16. stoletja. Knjižnica 4 (1960)1/4, str. 111 Ljubljanska licealna biblioteka v dobi Ilirskih provinc (1809-1813). V: Zbornik Narodne in univerzitetne knjižnice l. Ljubljana, 1974. str. 49-54 Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године. Povez: Mek Format: 27 x 19 cm Broj strana: 32 ( 43-71 ) -Solidno stanje za godine Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim pismom ?-pitati za poštarinu... Q

sa potpisom autorke redak kolekcionarski primerak Prensa MPPC (08/11/2019) El 8 de noviembre de 1902, de manera circunstancial, nació en Trinidad, Mercedes Carvajal Montes, a quien los venezolanos y especialmente el mundo literario, reconoce por su seudónimo Lucila Palacios. Escritora, ensayista, dramaturga, diplomática y líder social, esta mujer es reconocida como una de las más destacadas representantes de las letras venezolanas, del pasado siglo XX. Su infancia transcurrió en una gran casona de la calle Libertad, de Ciudad Bolívar, que su abuelo materno, Ramón Isidro Montes, mandara a construir en 1850; y que en la actualidad es la sede de la biblioteca Rómulo Gallegos de esa entidad. Desde temprana edad, la niña Mercedes tuvo contacto con el mundo de la cultura y de las letras, gracias a un tío materno, quien era poeta y gran lector y siempre la llevaba a participar en espectáculos y veladas literarias. Fue así como desde los 7 años, comenzó la que tiempo después, sería una brillante carrera como escritora. A sus 20 años contrajo matrimonio con Carlos Arocha Rodríguez, el 25 de agosto de 1923; y a partir de entonces se le conoció como Mercedes de Arocha. Tuvo la gran fortuna de contar con un esposo que estimuló su vena literaria y quien se convertiría en el primero de sus lectores y crítico. De su matrimonio nacieron cuatro hijos: Josefina (1928); Carmen Luisa (1930); León (1932) y Eduardo (1936), este último falleció en 1950 a causa de una cardiopatía congénita, lo cual fue un duro golpe para Lucila, pero que por fortuna para sus lectores, la llevó a refugiarse aún más en la escritura. Es a la edad de 29 años (1931) cuando asume el seudónimo Lucila Palacios, como un homenaje a la poetisa chilena Gabriela Mistral (Lucila Godoy) y a la madre de nuestro Libertador (Concepción Palacios). Con su nuevo nombre dio a conocer su obra literaria; y este le acompañó hasta el final de su vida y más allá. Lucila Palacios fue una mujer emancipada, una dama verdaderamente adelantada a su época, que incursionó en campos que para entonces parecían destinados solo a los hombres. Además de escritora, fue una gran luchadora por los derechos de la mujer, de la maternidad, de la infancia. Por ese motivo, fue electa constituyentista de la Asamblea Nacional Constituyente de 1947, por el estado Bolívar, y senadora por el Distrito Federal entre 1948 y 1952. Durante los períodos presidenciales de Rómulo Betancourt y Raúl Leoni, se convirtió en la primera embajadora de Venezuela en Uruguay (1959-1969), cargo en el cual permaneció hasta que Rafael Caldera obtuvo la presidencia de Venezuela. En Uruguay desarrolló una extraordinaria labor, especialmente en el campo de las artes y las letras, una de sus primeras actividades fue poner en funcionamiento una biblioteca en la sede de la embajada, que contó con 5 mil ejemplares y a la cual denominó “Andrés Eloy Blanco”. En ese país fue honrada como Miembro Correspondiente de la Academia Nacional de las Letras en Montevideo; ya que nunca dejó de escribir y en ese tiempo continuó publicando relatos y cuentos. Venezuela hizo lo propio y la eligió como Individuo de Número de la Academia Venezolana de la Lengua, a la cual se incorporó el 21 de octubre de 1981 convirtiéndose en la primera mujer en obtener esa posición; y en 1982 fue nombrada Miembro Correspondiente de la Real Academia Española. Reconocimientos y galardones. Muchos fueron los reconocimientos y galardones que Lucila Palacios recibió a lo largo de su vida. Entre ellos podemos mencionar: Diploma de Honor en el Premio de Matanzas en Cuba (1939); Premio en el IV Concurso de la Asociación Cultural Latinoamericana y Premio Municipal de Teatro para niños, ambos en 1943; Premio de Novela “Arístides Rojas” (1949); Orden del Libertador en el grado de Gran Cordón (1967); Hija ilustre de Ciudad Bolívar (1969); Mujer de Venezuela, por la Unión Americana de Mujeres, Capítulo Venezuela (1971); Ordenes Andrés Bello (1978), Francisco de Miranda (1978) y Manuel Píar (1986). Igualmente, el Círculo de Escritores de Venezuela creó en 1991, el “Premio Lucila Palacios”, para reconocer al escritor del año y varias instituciones educativas, llevan con orgullo el nombre de esta ilustre venezolana. Obra Lucila Palacios fue una extraordinaria productora de textos. Novelas, cuentos, relatos breves, leyendas, obras de teatro, discursos, páginas históricas, biografía y auto biografía, forman parte de su inventario de obras, la mayoría de las cuales se encuentran en la Biblioteca Nacional, y con motivo de su 117 aniversario, se muestran en la sala de lectura de la colección Bibliográfica Contemporánea, en el nivel AP-0. En dicha muestra, destaca un ejemplar de pequeño formato con una Edición Especial de Aguilar, SA. Madrid 1954, que compila varios textos de la autora, con prólogo de Pedro Díaz Seijas y el veredicto del premio otorgado a su novela “Tres palabras y una mujer”, firmado por Ana Julia Rojas el 26 de marzo de 1943. Igualmente, en la colección Antigua, sala de Libros Raros y Manuscritos, ubicada en el nivel AP-2 del cuerpo de los Servicios de Atención al Público de la Biblioteca Nacional, existen dos cajas contentivas de la colección Lucila Palacios, en la cual se encuentran sus manuscritos, discursos y fotografías, entre otros documentos pertenecientes a esta escritora. Novelas: “Los Buzos” (1937), “Rebeldía” (1940), “Tres Palabras y una mujer” (1943), “El corcel de las crines albas” (1950), “Cubil” (1951), “El día de Caín” (1958), “Tiempo de siega” (Madrid 1960), “Signos en el tiempo” (México 1969), “La piedra en el Vacío” (1975), “Látigo” (1983), y “¡No!” Cuentos y Teatro: “El bazar de Venus”, “Trozos de vida” (1942), “La gran serpiente” (1943), “El demonio de Stefan Zweig”, “Cuento de la ribera del Yaracuy”, “Mundo en miniatura” (1956), “Cinco cuentos del Sur” y “Ayer violento” (Montevideo, 1962 y 1965), “Una estrella en el río” (1965), “Cuentos de paz en un jardín” (1968), “Cristal de aumento” (1982). Poesía: “Poemas de noche y de silencio” (Montevideo 1964), “Cuartillas cívicas” (Montevideo 1968), “Dos hombres y un mundo mágico” (1977), en su inventario también se encuentra una biografía de Teresa Carreño y su discurso cuando la compositora fue trasladada al Panteón Nacional; el discurso de incorporación a la Academia y su autobiografía recogida en dos tomos. Pero Lucila no solo escribió literatura, también incursionó en el periodismo, convirtiéndose en una gran colaboradora de diversos medios, tanto impresos como en radio, en Venezuela y Uruguay. Su nombre quedó plasmado en las páginas de “El Nacional”, “El Universal”, “El Bolivarense”, y “El Luchador”, en Venezuela; y “El País”, “El Día” y “La Mañana”, de Montevideo, Uruguay. Escribió para la “Revista Nacional de Cultura”, desde su fundación; así como también en “Arte y Libros”, “Ellas”, “Kelenda” y “El Alba”. Junto a María Luisa Escobar producía una serie para niños en Radio Caracas Radio, llamada “La caja de juguetes” (1939). Lucila Palacios murió en Caracas, el 31 de agosto de 1994. Para entonces contaba con 92 años. T y F: Biblioteca Nacional MÁS NOTICIAS COMO ESTA La Batalla de Carabobo será recreada en una miniserie dirigida por Luis Alberto LamataMinistro Ernesto Villegas brindó apoyo y deseó pronta recuperación al cantautor Gualberto Ibarreto contagiado con Covid-19

Ivan Mažuranić ekstra retko inostrano izdanje Наслов Смрт Смаил-Аге Ченгијића / Иван Мажуранић ; уредио и предговор написао Љубо Перковић Врста грађе поезија Језик српски Година 1918 Издавање и производња Женева : Библиотека југословенске књижевности, 1918 Физички опис 58, II стр., [1] лист са сликом аутора ; 23 cm Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Biografija[uredi] Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Slušao je u Mađarskoj filozofiju, pa se 1836. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[2] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[3], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorka kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[4], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[5]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[6], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[7] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[8] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.[9]

OTVORENO DELO U MUZICI Boulez / Stoshausen / Cage BOJANA CVEJIĆ S K C B e o g r a d 2OO4 M U Z I K A a) Boulez, Pjer (1929-) b) Štokhausen, Karlhajnc (1928-) c) Kejdž, Džon (1912-1992) ......................................................... ... Istraživanje opusa tri poslednja kompozitora velikih modernisitčkih sistema u 2O. veku - Pierra Bouleza, Karlheinza Stochausena i Johna Cagea !!! ... Studija Bojane Cvejić gradi pluralnu mapu nekoliko teorijskih modela otvorenog dela. Raspravljajući sa teorijama Umberta Eca, Rolanda Barthesa, Morrisa Weitza, Theodora Adorna, Waltera Benjamina i Herberta Markusea, autorka preispituje mogućnost jedinstvenog pristupa i iz uvida u veliki broj kompozicija Bouleza, Stochausena i Cagea, izvodi sistem tipova otvorene forme i otvorenog dela u muzici nastaloj između 1950. i 1970. godine Boulez: `Kako je Lako pisati, kako je Teško komponovati.` Cage: `Sve što radimo je m u z i k a.` Napomene i bibliografske reference uz svako poglavlje Spisak dela Bibliografija Registar Broš Na klapni slika i biografija autorke Latinica 170 stranica Tiraž: /s a m o / 5OO !!! NEKORIŠĆENO Ekstra !!!!!!!!!!!!!!

Kupindo - Kupovina preko Interneta Kupite Pokrenite prodaju Moj Kupindo 6 Lista želja 13 Kako kupiti? Za firme Kupindo Kupite Knjige Antikvarne knjige Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 1 Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 2 Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 3 136 pregleda Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Kako da kupim? Cena: 9.900 din Želi ovaj predmet: 2 Stanje: Polovan bez oštećenja Garancija: Ne Isporuka: Pošta Post Express Lično preuzimanje Plaćanje: Tekući račun (pre slanja) Lično Grad: Kraljevo, Kraljevo Prodavac Macondo (2654) 100% pozitivnih ocena Pozitivne: 4111 Kupindo zaštita ISBN: Ostalo Godina izdanja: 1900 - 1949. Tematika: Alternativna medicina Autor: Domaći Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Jezik: Srpski MEDICINA DIVINA (Božanstvena medicina): veština lečenja u svetlosti magije, filosofije i božanskog stvaranja Izdavač: Knjižarnica Milorada P. Milanovića, Beograd Godina izdanja: 1941 Povez: tvrd Broj strana: 335 Sadržaj priložen na slici. Potpis na prvom listu, 4-5 braonkastih mrljica i knjiga je uredna i dobro očuvana Karakteristični tragovi starosti prisutni u sasvim maloj meri. Generalno, knjiga je veoma dobro očuvana. Prvo izdanje, izuzetno retko u ponudi. Petar Stanković je karijeru započeo kao seoski lekar. Suočen sa životnim izazovima shvatio je da znanje koje je poneo sa fakulteta može veoma malo da mu pomogne. Jer, kako je pirimetio, uopšte nije naučio šta je to život. Sa radoznalošću, a ne nadmenošću je prilazio svakom pacijentu i svakoj bolesti. Fascinirala ga je činjenica da prilikom porođaja žene u seoskim uslovima i majka i beba prežive, iako bi, po svemu što je na fakultetu učio, trebale ko zna čime sve da se zaraze i umru. To je bio početak njegovog učenja. Doktorirao je na psihologiji i radio u neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu. Autor je knjige Božanska medicina i zagovornik sasvim drugačijeg pristupa lečenju psihičkih bolesnika. Osnovao je `Muzikalnu psihoterapiju`, koja se sastoji iz tri dela. Jedan deo je plavo osvetljenje u prostoriji u kojoj boravi pacijent. Drugi deo je disanje, koje je preuzeto iz joge. I treći deo je opuštajuća muzika. Zvuči tako jednostavno, a rezultati su bili odlični. Uveo je alternativne metode u zvaničnu medicinu. Nažalost, niko od mlađih kolega nije nastavio u tom pravcu. Od strane stručne javnosti je potpuno zapostavljen.

Potpuno funkcionalan sa sveže instaliran Windows 10 sa drajverima. Radio je u kućnim uslovima. 15,4`, HDD: Hitachi HТС542525К9СА00 5К250-250 250GB SATA. Baterija neaktivna. Dobijate odgovarajući punjač za normalan rad. Spolja-ima umerenih tragova korišćenja. DVD spolja nema maskicu. Ispravan je. POKLON: TORBA ZA LAPTOP Лаптоп specifikacije: Кућни ултрабоок Иви Бридге лаптопови Спецификације Ацер Аспире 5310 Ацер Аспире 5310 Спецификације Дијагонала екрана Величина екрана: 15,4` Максимална резолуција: ВКСГА (1280 к 800) Технологија: високе осветљености (220 нита) Ацер ЦристалБрите™ ТФТ ЛЦД, подржава истовремено гледање у више прозора преко Ацер ГридЦПУ™ процесора Тип: Интел® Целерон® М процесор 430/440 Брзина: 1,73/1,86 ГХз ФСБ: 533 МХз Кеш меморија: 1 МБ Л2, чипсет Тип: Мобилни Интел® 943ГМЛ Екпресс Мемори РАМ: До 512 МБ ДДР2 533 МХз меморија, надоградња на 533 МХз ГБ3 помоћу два соДИММ модула (подршка за два канала) Мобилни Интел® 943ГМЛ Екпресс чипсет са интегрисаном 3Д графиком, који садржи Интел® Грапхицс Медиа Аццелератор (ГМА) 950 са до 224 МБ дељене системске меморије, подржава Мицрософт® ДирецтКс® 9.0 Стораге: 250 GB или већи хард диск Повезивање: Модем : 56К ИТУ В.92 ППТ одобрен, Етернет спреман за буђење (ЛАН): Гигабитни Етхернет, ВЛАН спреман за Ваке-он-ЛАН : Ацер ИнвиЛинк™ 802.11б/г Ви-Фи ЦЕРТИФИЕД® решење, подржава Ацер СигналУп™ бежичну технологију Блуетоотх: Блуетоотх® 2.0+ЕДР Aудио систем: Долби®4 сертификован сурроунд систем звука са два уграђена стерео звучника (2 W) Долби® Хоме Тхеатер аудио побољшање са Долби® Дигитал, Долби® Дигитал Ливе, Долби® ПРО ЛОГИЦ ИИ, Долби® Дигитал Стерео Цреатор, Долби® слушалице, Долби® Виртуал Спеакер технологије Интел® Хигх Дефинитион аудио подршка Интерфејс 1 x С/ПДИФ ( Сони/Пхилипс Дигитал Интерфаце)5 подршка за дигиталне звучнике 1 x Уграђени микрофон 4 x УСБ 2.0, 1 ВГА, 1 С-видео/ТВ-излаз (НТСЦ/ПАЛ) 1 x прикључак за слушалице/звучник/лине са С /ПДИФ подршка 1 x прикључак за микрофон, 1 прикључак за линијски улаз Оптички драјв: 8Кс ДВД-Супер вишеслојни читач: картица са уторима: 5-у-1 читач картица, СД, ММЦ, МС, МС ПРО, кД 1 ЕкпрессЦард™ /54 слота Снага батерија: 6-ћелијска 4000мАх Ли-ион Трајање батерије: до 2 сата (kada je nova) Адаптер за наизменичну струју: 44,4В, 100-240V АC димензија: Ширина: 366 мм Дубина: 274 мм Висина: 33,6/42,6 мм

Kao na slikama Trebalo bi je odneti kod knjigovesca da se sredi Stoga dosta niža cena nego realna Retko u ponudi 1882 Zmajeve pesme strana 612 + sadržaj, ćirilica. Izdavač: Knjižara Braće M. Popovića, Novi Sad Celokupne umotvorine kroz pesme sa opširnim životom pesnikovim Poezija Zmaj Jovana Jovanovića Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je jedan od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj Jova Jovanovic Zmaj.jpg Datum rođenja 6. decembar 1833. Mesto rođenja Novi Sad, Austrijsko carstvo Datum smrti 14. jun 1904. (70 god.) Mesto smrti Sremska Kamenica, Austrougarska Supružnik Ruža Ličanin Roditelji Pavle Jovanović Najvažnija dela Đulići Đulići uveoci Svetli Grobovi Potpis Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Uredi Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[9], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[10] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Posle prekida studija - ne završenih[11] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[12] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[13] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[14] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Druga strana medalje Uredi Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[15] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda `Harfe Siona`, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[16] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano `spiskali` dedovinu. Dr Jovanović je `četvrt veka` bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[11] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Uredi Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[17] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[18] Prevodilački rad Uredi Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena. Fotogalerija Antikvarne knjige stara srpska knjiga srpske knjige devetnaestog 19. Xix veka stare

Izdanje socijalističke knjižare 1911 Retko izdanje Fridrih Engels (nem. Friedrich Engels;[1][2][3] Barmen, 28. novembar 1820 — London, 5. avgust 1895) bio je nemački filozof, istoričar, komunista, sociolog, novinar, biznismen i revolucionar.[4] Njegov otac bio je vlasnik velikih tekstilnih fabrika u Solfordu u Engleskoj i Barmenu u Prusiji (sada Vupertal, Nemačka). Engels je zajedno sa Karlom Marksom razvio ono što je danas poznato kao marksistička teorija i 1845. godine objavio je Stanje radničke klase u Engleskoj, zasnovano na ličnim zapažanjima i istraživanjima u engleskim gradovima. Engels je 1848. godine zajedno sa Marksom napisao Komunistički manifest, a takođe je autor i koautor (prevashodno sa Marksom) mnogih drugih dela. Kasnije je Engels finansijski podržavao Marksa, omogućivši mu da istražuje i napiše Kapital. Nakon Marskove smrti, Engels je uredio drugi i treći tom Kapitala. Pored toga, Engels je organizovao Marksove beleške o teorijama viška vrednosti,[5] koje su kasnije objavljene kao „četvrti tom Kapitala”.[6][7] Godine 1884. je na osnovu Marksovog etnografskog istraživanja objavio je Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države. Engels je umro u Londonu 5. avgusta 1895. godine, u 74. godini od karcinoma grkljana i posle kremiranja njegov pepeo bio je rasut sa Biči Heda u blizini Istborna. Biografija[uredi | uredi izvor] Fridrih Engels 1840. godine Engels je rođen 28. novembra 1820. u mestu Barmen (zapadno od Kelna).[8] Poreklom je bio iz izrazito religiozne (pa je tako i odgojen) i bogate trgovačke porodice. Gimnaziju je završio u rodnom mestu,[9] nakon čega je otišao u Bremen 1838. godine, gde se posvetio trgovini.[10][11] Humanističke i slobodarske ideje u Nemačkoj krče put i ostavljaju dubok trag na njemu. Engels je tada štampao prve pesme, feljtone i kritičke prikaze o raznim nemačkim piscima u hamburškom časopisu Telegraf koje objavljuje pod pseudonimom Fridrih Osvald.[12][13] Korice knjige „Položaj radničke klase u Engleskoj“ Na njega naročito deluje Štrausovo delo Život Isusov. U jesen 1841. Engels je otišao u Berlin na odsluženje vojnog roka, gde se upoznaje s mladohegelijancima i postaje njihov oduševljeni pristalica. Krajem 1842. upoznaje se sa komunizmom. Ka komunizmu će se usmeriti u Engleskoj,[14] gde je radio (zahvaljujući očevim vezama) u preduzeću Erment i Engels.[15][16][17] Na putu za Mančester, Engels je posetio kancelariju Rajnskih novina i prvi put sreo Karla Marksa, a trajno prijateljstvo su uspostavili kasnije u Parizu, 28. avgusta 1844. u poznatom Režans kafeu, koje je u tom vremenu takođe bilo veliko sastajalište prominentnijih ljubitelja šaha.[18] Tokom boravka u Mančesteru, Engels je zapazio teške uslove rada britanskih radnika. Ova zapažanja, uz iskustvo koje je imao radeći u očevoj firmi, su činila osnovu za njegovu prvu knjigu Položaj radničke klase u Engleskoj 1844. Dok je pisao knjigu, Engels je nastavio svoje angažovanje u novinarstvu i politici. Posetio je neke članove engleskog radničkog i čartističkog pokreta i pisao za nekoliko novina, uključujući Nortern Star, Nju Moral Vorld Roberta Ovena i Demokratik rivju.[19][20] Nakon boravka u Engleskoj, Engels je 1844. odlučio da se vrati u Nemačku. Dok je putovao za Nemačku, zaustavio se u Parizu da bi sreo Karla Marksa, sa kim se ranije dopisivao. Engels je na kraju ostao u Parizu da bi pomogao Marksu da napiše Svetu porodicu, koja je bila napad na Mlade Hegelovce i braću Bauer. Engelsov najraniji doprinos Marksovom radu je bilo pisanje za novine Deutsch-französische Jahrbücher, koje su uređivali Marks i Arnold Ruge. Korice knjige „Poreklo porodice, privatne svojine i države“ U razdoblju od 1845. do 1849. godine Engels se najviše zadržava u Briselu (kuda je Marks morao emigrirati iz Pariza) i Parizu te s Marksom osniva komunističke dopsiničke komitete i agitira među radnicima šireći socijalističke ideje. Kapital Nakon izbijanja revolucije u Nemačkoj (1848) Engels se vraća u domovinu, gde zajedno sa Karlom Marksom stoji na krajnje levom krilu revolucionarnih snaga i učestvuje u osnivanju lista Nove rajnske novine. U njemu iznosi niz uvredljivih opaski na račun raznih slovenskih naroda (koje smatra kontrarevolucionarnim), predviđa njihov nestanak i to predstavlja kao „korak napred“.[21] Gušenjem revolucije, kao i prestankom izlaženja Novih rajnskih novina 19. maja 1849. Engels se pridružuje ustanku u Falačkoj i kao ađutant vilihovskog dobrovoljačkog odreda, nakon sloma ustanka i revolucije, emigrira u Švajcarsku, a odatle u London.[22] Posle propasti revolucije dolazi do sukoba u nemačkom komunističkom pokretu u kojem Engels i Marks izvlače deblji kraj. Marks se odlučio završiti ekonomske studije, a Engels je ponovo počeo raditi u preduzeću svog oca u Mančesteru i materijalno pomagati Marksa kako bi ovaj mogao završiti svoju knjigu Kapital. Kako je Marks početkom 1850-ih još uvek slabo vladao engleskim jezikom, Engels je za njega pisao članke za časopis Njujork Tribjun, a kasnije (1857—1858) pomaže mu i u saradnji sa jednom američkom enciklopedijom. Engels je boravak u Mančesteru iskoristio i za učenje prirodnih i društvenih znanosti. Krajem 1870. godine Engels se definitivno preselio u London i odmah se uključio u rad Internacionale (čiji je jedan od osnivača) i postao član njenog Generalnog saveta. U okviru Internacionale bio je oštar kritičar anarhiste Bakunjina i tražio je da se on isključi iz te organizacije. Nakon Marksove smrti 1883. godine Engels je intenzivno radio na izdanju druge i treće knjige Kapitala. Drugu knjigu je završio 1884, a treću 1894. godine. Preminuo je 5. avgusta 1895. godine u Londonu. Marksizam komunizam karl marks marx

Izdavač : Državna štamparija Beograd Godina : 1928. Povez : mek Stranica: 50 Dimenzije knjige su 35 x 27cm JAKO RETKO!!! Ljubomir Ljuba Ivanović (Beograd, 12. mart 1882 – Beograd, 22. novembar 1945) Kao prvi srpski slikar koji je zapostavio, a zatim i potpuno napustio, rad bojom i sav se predao crtanju olovkom i rezanju crnobelih gravira, Ljubomir Ivanović je rodonačelnik savremene škole srpskog umetničkog crteža i moderne grafike. Zahvaljujući njemu, crtež u srpskoj umetnosti razvio se od pomoćne discipline u samostalnu. Umetničko školovanje je započeo tokom poslednje godine rada Kutlikove škole (1899), da bi nastavio kod Riste i Bete Vukanović, kao i u Minhenu (1905/09). Veoma rano, 1903. godine, objavljuje crteže u Novoj Iskri i Politici. Po povratku u Beograd dobija mesto nastavnika „večernjeg akta i crtanja glave” u Umetničko-zanatskoj školi, a od osnivanja Akademije likovnih umetnosti (1939) nastavlja pedagoški rad kao redovni profesor na Odseku grafike. Njegov opus započinje uljanim slikama, danas, nažalost, retkim jer je većina propala u Prvom svetskom ratu. U početku uporedo radi ulja i crteže, rado slika ljudsku figuru, naročito u enterijeru, što je kasnije skoro potpuno zanemario u korist crtanja predela i tvorevina ljudskih ruku: ruševina starih zdanja, trošnih kuća s doksatima, usamljenih vodenica, palata nekadašnjih patricija. „Uljane slike radio je s grafičkim osećanjem, a u izvođenju crteža bio je privučen slikarskim asocijacijama”, primetio je Veljko Petrović. Visoka vrednost i virtuoznost njegovog stvaralaštva zbog izuzetne individualnosti ne pripada nijednom određenom stilu, mada je najbliže tradicijama impresionizma, za koji ga vezuju treperava igra senki na krošnjama i lišću drveća i prolazna raspoloženja u retkim figuralnim kompozicijama s temama iz svakodnevnog života. Za njega je to bio put da grafitom ostvari slikarske vrednosti i da skalom belih i crnih tonova dočara utisak polihromije. Svoje crteže jugoslovenskih predela, južne Srbije i Šumadije, Pariza, izlagao je na mnogim izložbama, a u periodu između dva svetska rata objavljeni su u nekoliko tematskih mapa. -------------------------------------------------------------- STANJE: Knjiga sadrži 40 crteža, od kojih crteži pod rednim brojem 3, 9, 24, 33 nedostaju, a 20 i 29 su tu ali su otrgnuti iz knjige, a crtež broj 1 je presečen na pola, vidljivo na jednoj od fotografija. Donji desni ugao je ostećen do 19 crteža, na dalje su dobri. 1 zacepljenje i napuknuće na dnu hrbata oko 4,5 cm, crtano po unutrašnjoj strani prednje korice, potpis na dnu prednje korice i na zadnjoj korici, bezbojne fleke na koricama smeštaj: K1L datum ažuriranja: 21.02.2020. Troškovi slanja: preporučena tiskovina + deo troškova pakovanja = 135 dinara

SRPSKI PREGLED. KNjIŽEVNOST, NAUKA, DRUŠTVENI ŽIVOT, urednik Dr. Ljubomir Nedić, godina I, brojevi 1, 3, 4, 5, 8 i 9, Beograd, 1895. Originalni meki papirni povez. Solidna očuvanost, s obzirom na starost i na vrstu poveza; stanje je vidljivo na fotografijama; listovi kod svih brojeva potpuno čisti i bez oštećenja; korice odvojene od listova. Sadržaj svakog broja je vidljiv na prednjoj korici. Jezik srpski, ćirilica. Izdaje i štampa: `Parna štamparija D. Dimitrijevića` Beograd. NAPOMENA: Časopis `Srpski pregled` izlazio je od 15. januara do 31. maja 1895. godine. Smatra se pretečom časopisa mostarska `Zora` i beogradskog `Srpskog književnog glasnika`. Izašlo je svega 10 brojeva. Ovih šest brojeva su od: 15. januara, 15. februara, 28. februara, 15. marta, 30. aprila i 15. maja 1895. godine. Urednik časopisa bio je Ljubomir Nedić, a svoje tekstove u njemu su pisali, između ostalih, i: Marko Car, Jelena Dimitrijević, Dragutin Ilić, Slobodan Jovanović, Čedomilj Mijatović, Bogdan i Pavle Popović, Stevan Sremac i Aleksa Šantić. Ljubomir Nedić (Beograd, 25. april 1858 — Beograd, 29. jul 1902) je bio srpski kritičar. Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu. Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike. Pored književne kritike Nedić se bavio i prevođenjem. Na srpski jezik je preveo roman Olivera Goldsmita `Vekfildski sveštenik` i knjigu `Kukovo putovanje oko sveta`. Veoma retko.

ЗВОНИМИР ВУЧКОВИЋ СЕЋАЊА ИЗ РАТА СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 2 О 1 5 КОЛО CVII КЊИГА 720 а) ВУЧКОВИЋ, ЗВОНИМИР (1916-2004) - МЕМОАРИ б) РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ - 1941-1945 - У УСПОМЕНАМА ............................................................ Књига из легендарног плавог КОЛА СКЗ ********* ... Звонимир ВУЧКОВИЋ (Бијељина 1916 - САД 2ОО4), четнички командант - официр бивше YU војске, по слому југословенске државе придружио се снагама Драже Михаиловића, унапређен у чин капетана, а његова јединица постала је Први равногорски корпус! Обезбеђивао је штаб генерала Драже Михаиловића, конгрес у селу Ба и учествовао у борбама са немачким, љотићевским и партизанским снагама... По слому четничког покрета успео је да преко Западне Европе пребегне у САД где је и умро 2004.... ... Занимљиво је да је Звонимир рођен у хрватској, католичкој породици, да му је отац рано умро и да му се мајка преудала за српског официра Краљевине Југославије, потпуковника Александра Вучковића. Између малог Звонимир и очуха Александра остварила се јака веза и очух Александар до краја свог живота снажно је подржавао Звонимира, заложио се да га приме у Београду у Војну академију, помагао га и штитио када је овај направио неки ескцес да не буде избачен из Академије. Звонимир је у знак захвалности примио презиме свог очуха - Вучковић, и то презиме задржао је до своје смрти. Остао је веран традицији Равногорског покрета иако је имао прилично проблема у снагама Драже Михаиловића због свог порекла. (Михајло Грушић) .......................................................... Предговор ЧЕДОМИР АНТИЋ I. СЕЋАЊА ИЗ РАТА II. ОД ОТПОРА ДО ГРАЂАНСКОГ РАТА Р Е Ф Е Р Е Н Ц Е 1. Детињство 2. 61. класа Војне академије 3. У Грчкој 4. Муњевити рат и окупација 5. Равна Гора 6. Партизани 7. Палошевић и Драгиша Васић 8. КОСТА ПЕЋАНАЦ 9. Таковски одред 10. Заузеће Горњег Милановца 11. Борбе око Чачка 12. Рапај брдо 13. Почеци трагедије 14. Братоубилачки рат 15. У Дражиној пратњи 16. Радио станица Геџа 16. Таковска бригада 17. Напади на возове 18. Краљев рођендан 19. Одлазак Врховне команде у Црну Гору 20. Први равогорски корпус 21. Борбе у Качеру 22. Трепча и Мајдан 23. Островица 24. Војна мисија Сједињених Држава 25. Са Американцима од Рудника до Јавора 26. Село Ба 27. Летећа бригада 28. Шумски аеродром 29. Борба за Србију 30. Око Косијерића 31. Савезници напуштају Дражу 32. Амерички авијатичари 33. Збогом оружје 34. Црвена Армија у Србији 35. Босанска голгота 36. Михаиловић у рукама Тита 37. С друге стране Алпа 38. Е п и л о г .......................................................... ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНИЦА 472 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ ЕКСТРА ********** db19/5

Dušan M.Baranin Šume padaju Snaga se budi Beograd štamparija `Sloga`Dušana T.Popovića 1946 Meke korice 202 str redak(ako ne i jedini) odličan primerak-nečitana MESTO PREDGOVORA Ova knjiga bila je gotova za štampu 1938.godine Prilike pod kojima se tada razvijala naša literatura nisu bile povoljne. Nemajući protektora,a proskribovan od cenzure,nisam mogao knjigu objaviti.nekoliko manjih odomaka izašloje po raznim časopisima.Tako je odlomak`Gladna godina`iz Šume padaju,učinio da sam bio i fizički napadnut,jer su šumska preduzeća koja su tamanila šume po Sandžaku,Ercegovini i Crnoj Gori,osetila se pogođeno.O tom napadu u svoje vreme pisala je i `Politika` `Nolit` se načelno bio složio da izs+da knjigu,ali je ion tražio izvesne korekture i ublaženja. Ja sam bio protivan tome i tako je knjiga ostala u latici sve do sada.Moje je uverenje bilo i ostalo da sam objektivno dao ljude i pprilike u kojima su živeli,kako su se osećali i šta su tada radili. Vreme koje je iza toga došlo nije demantovalo ni mene kao pisca,ni glavne junake,Miloša i Janka.Selo i ljudi koji u njemu žive i u najtežim iskušenjima dokazali su da umeju da se bore za lobodu,da žele veću socijalnu pravdu i bez uztezanja da umeju da daju žrtve. Toliko o ovoj knjizi.Druge moje knjige koje su gotove,ako kada ugledaju dana,svavkako će biti i mnogo interesantnije. Dušan M. Baranin -1903. godine na Žabljaku rođen je Dušan Baranin, učitelj, romansijer i publicista. Završio je višu pedagošku školu u Beogradu gde je, takođe, apsolvirao istoriju na Filozofskom fakultetu. U književnost je stupio zbirkama pripovedaka “Seljaci”, “Šume padaju” kao i romanom “Njih troje”. Kasnije se pojavljuju njegove romansirane biografije i istorijski romani, najčešće na temu devetnaestovekovne Srbije. Odrastao na narodnoj epskoj poeziji, vredno je radio na sakupljanju istorijske građe za svoja kasnija dela. Od celokupnog njegovog opusa, izdvaja se ciklus njegovih istorijskih romana: “Zeka Buljubaša”, “Prota Mateja”, “Karađorđe”, “Hajduk Veljko”, “Veliki gospodar”, “Kralj Milan”, “Carica Mara”…. Iako mu kritika nije bila sklona, njegova dela su uživala i uživaju široku popularnost, čak i sada, tri decenije od njegove smrti (1978), negove knjige su veoma tražene i doživele su mnogobrojna izdanja. Baranin je pisao lako i popularno, poštujući istorijske činjenice. Ivo Andrić je veoma cenio njegovo delo i smatrao ga značajnom ličnošću u savremenoj srpskoj književnosti. Svoju bogatu biblioteku Baranin je zaveštao Topoli, gde je i sahranjen, a pri Srpskoj književnoj zadruzi osnovao je fond za nagrađivanje pisaca istorijskih dela. Ovako ga je opisao njegov prijatelj Branko V. Radičević: “Jak čovek, grlat, čvornovatih ruku, čupavih veđa, stršljaste kose. Privlačile su ga jake ličnosti. Pa i on sam, činilo se, kao da je banuo među nas iz nekog hajdučkog romana. On bi rekao – ajdučki roman. Ajdučija. Mogao je na suvo, bez kapi vode, da smaže kilogram livadskog meda. I činio je čudesa. Ali nikad nikome nije uspeo nešto da došapne na uvo a da drugi ne čuju. Takav glas, ljudina i vika…”

knjiga Prpovetke koja sadrzi posvetu Petra Petrovića Pecije najboljem drugu, prijatelju i saradniku na ovoj grešnoj knjizi, književniku g. Konstantinu Koki Đorđeviću Skoplje maja 1930 veoma dobro stanje, pretpostavljam knjiga je prekoricena u tvrd povez, nisam nigde video ovu knjigu pa ne mogu da tvrdim RETKO slobodno pitajte sta vas zanima i ako zelite jos neku sliku Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) je bio književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj[1]. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata. KONSTANTIN ĐORĐEVIĆ (Šabac, 28.10.1900 — Šabac, 20.06.1957) Pripovedač, pesnik i romanopisac, profesor Konstantin Koka Đorđević, rođen je oktobra meseca 1900. godine u Šapcu, od oca Ilije i majke Jelene. [...] Osnovnu školu i nižu gimnaziju Koka je završio u svom rodnom gradu. Bile su to najlepše i najbezbrižnije godine njegovog života. Odrastao je u velikom dvorištu, sa puno porodica i dosta dece, u dobro situiranoj porodici. Deca su živela u svom svetu igre, mašte i nestašluka. Bezbrižno detinjstvo surovo je prekinuto 1914. godine. Rat je Đorđeviću uništio ne samo detinjstvo i mladost, nego i ceo život. Život u izbeglištvu, a potom u logoru, ostavili su neizbrisive tragove u njegovoj duši. Prve izbegličke dane proveo je, sa majkom i braćom, u Tekerišu, za vreme Cerske bitke. Mnoge događaje je neposredno video i doživeo, što će docnije verno opisati u prva dva poglavlja romana U bežaniji. U ratnom haosu, Đorđević je bio uhvaćen i odveden u zarobljeništvo preko Save, ali je uspeo da pobegne, mada još nije imao ni 14 godina. Celu 1915. godinu proveo je u bežaniji, u gradovima pored Morave. Nejaki dečak je bio prinuđen da nadniči kod seljaka i služi, da bude čamdžija; oko dva meseca radio je u Soko Banji kao dnevničar u poreskom odeljenju. U novembru 1915. godine, povlačeći se sa srpskom vojskom, dospeo je do Podgorice, ali je tu po drugi put uhvaćen i interniran u Austro-ugarsku. Sumorne dane proveo je u logorima Braunau, Nežideru, Dunaserdaheu i drugim. Pokušavao je da pobegne u Rusiju i Švajcarsku, ali bez uspeha. Konačno je pušten `po molbi kao nepunoletan`. Po povratku kući, nastavlja školovanje. Na tečaju, koji je trajao od 10. marta 1919. do 29. maja 1920. godine, završio je više razrede Gimnazije. Godinu dana kasnije, 1921, položio je viši tečajni ispit. U materijalnoj oskudici i nemogućnosti da školovanje nastavi na fakultetu, potražio je zaposlenje. Početkom februara 1921. postavljen je za privremenog učitelja u posavotamnavskom selu Kamenici. Tu je ostao do kraja školske godine, a od jeseni, sa nešto ušteđenog novca, postao je student Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 22. jula 1926. godine; profesorski ispit je položio krajem novembra 1930. Prvo zaposlenje dobio je, pre no što je diplomirao, u Velesu, u Makedoniji, gde je, u oktobru 1924. godine, postavljen za predmetnog učitelja u Gimnaziji. U avgustu naredne godine, po sopstvenoj molbi, premešten je za privremenog učitelja Gimnazije u Tetovu. Na insistiranje profesora Kuljbakina, 6. septembra 1926. godine, odmah po diplomiranju na Filozofskom fakultetu, postao je `nastavnik Marijinskog Donskog instituta i Krimskog kadetskog korpusa` u Beloj Crkvi, u Banatu, privatnoj srednjoj školi za Ruse emigrante, gde je predavao srpski jezik i književnost, istoriju jugoslovenskih naroda i geografiju Jugoslavije. Posle dve godine, od 24. septembra 1928, ponovo je u Makedoniji, gde radi kao suplent Muške gimnazije u Skoplju. Oktobra 1931. premešten je u Gimnaziju u Štip, da bi, 31. marta naredne godine, bio vraćen u Skoplje i postavljen za profesora Državne trgovačke akademije. Posle više od sedam godine, 18. septembra 1939, postavljen je za honorarnog upravnika Prve stručne produžene škole u Skoplju. Okupaciju i rasparčavanje Jugoslavije dočekao je u Skoplju, odakle su ga proterali bugarski fašisti. Prešao je u Niš, u junu 1941. godine, i radio kao profesor Trgovačke akademije. U Nišu je ostao do kraja rata. Po oslobođenju, pošto je ocenjen `kao jedan od najsposobnijih, najmarljivijih i književno najkulturnijih nastavnika srednjih škola u Nišu`, u aprilu 1945. godine postavljen je za direktora drame Okružnog narodnog pozorišta. No, već u julu iste godine, prešao je za profesora Trgovačke akademije. Iz Niša je, 17. avgusta 1946. godine, premešten za profesora Trgovačke akademije u Valjevu. Konačno, 20. septembra 1947. godine, premešten je u svoj rodni Šabac, gde radi kao profesor Trgovačke akademije. U Šapcu je završio svoj radni i životni vek. Oženio se u julu 1928. godine Zagorkom Janković, bankarskom službenicom, sa kojom je dobio dvoje dece: kćerku Dušanku i sina Rastislava. Prema dostupnim ocenama iz ocenjivačkih listova, može se zaključiti da je bio izvanredan nastavnik, koga su i učenici veoma voleli i uvažavali. Poezijom se nije mnogo bavio. Za desetak godina, uglavnom između 1920. i 1930, napisao je i objavio samo nekoliko lirskih pesama, među kojima je svakako najbolja pesma Kaluđer, koju je objavio 1925. godine. Stihove ove pesme često je, u užem društvu, govorio Kokin sugrađanin Milorad Panić Surep: Ja sam kaluđer, bez reda, van reda, Bez rize i štapa, drvepih sandala, I ma kog drugog svetskog znaka svešteničkog. Lutalo grozno, bez Dogme, Hanana. Sve mi je tuđe. Ja sam stranac i samac Bez brata, druga, u šupljini zena, Zdraveći tužno svaki smiraj dana, Putujem tako, pjan i blažen, žudim, Daleko neko mračno otkrovenje. Najviše je pisao pripovetke. U periodu od 1921. do 1937. godine, objavio ih je preko 50: Čaj (1921), Čiča (1924), Cerovački vladika (1925), Kad naši dođu, Ucena, Nagodba van stečaja, Prodavci novina, Ratna priča (1926), U aščinici, Božić, Čiča Mane (1928), Paša, Zduhać, Kombadžija (1929), Deca, Povratak, Kapetan Vukota (1930), Baba Ana Vuič, U pansionu, Pod magacinom, Neznani junaci, Čiča Miketa, Kurjak (1931), Lager-baraka, Na vozu, Proba (1932), U školi, Pravi Turčin, Rast čorba, Žena, Kaća (1933), Faćkalica (1934), Pregalac, Kosovo, Metohija, Čakor (1935), Mećava, Lutanje, Medova, Lupe, Vezirov most, Vasjat, Papir, Skadar, Maća, Kroz gudure (1936), Komitaći, Drač, Na noćištu, Bespuće, Na Vardaru (1937). Pored navedenih, objavio je i pripovetke Oslobođenje Skadra, Doktor Miša, Plava grobnica, Krf, Lager i Povratak. U rukopisu je ostalo nekoliko neobjavljenih pripovedaka. Štampao je dve zbirke pripovedaka: Naši ljudi, u Skoplju 1930. u kojoj je objavljeno pet pripovedaka, i Pripovetke, u Beogradu 1934, koja sadrži 14 pripovedaka. Pesme i pripovetke Đorđević je objavljivao u sledećim listovima i časopisima: Venac, Misao, Književni sever, Život i rad, Nova svetlost, Južni pregled, Politika, Narodna odbrana i Budućnost. U izdanju Gece Kona, 1940. godine objavljen je njegov autobiografski roman U bežaniji. Sačuvan je rukopis neobjavljenog romana U lageru, kao i delovi romana Gimnazisti. Rukopis još jednog romana uništen je u Makedoniji, za vreme Drugog svetskog rata. Đorđević se bavio i publicističkim radom. U ukupnom pripovedačkom stvaralaštvu, najbolja i umetnički najvrednija Đorđevićeva pripovetka je Cerovački vladika. Po celovitosti priče, izboru teme, kompozicionoj usklađenosti i dinamici, izgrađenosti stila, po čemu je Đorđević i inače poznat, dramatičnosti i psihološkoj snazi, ona može ući u antologiju međuratne srpske pripovetke. Đorđević ubedljivo i impresivno slika tragediju glavnog junaka, seljaka Sime Simića, iz Cerovca kod Šapca, kome su rat i posleratna partijsko-politička groznica doneli samo neizmerno stradanje i patnju. Pored ove, kvalitetom se izdvajaju pripovetke: Čiča, Čiča Mane, Kad naši dođu, Deca, Pod magacinom, U školi, U pansionu, Baba Ana Vuič, Paša, U vozu, Lager, Povratak, Nagodba van stečaja, Čiča Miketa, Kurjak i Kroz gudure. Autobiografski roman U bežaniji gotovo hroničarskim manirom odslikava surove ratne događaje od Cerske bitke i stradanja naroda u pozadini, do bežanije i potucanja ljudi koji su ostali bez igde ičega. Glavna ličnost romana, dečak Đoka Arambašić, istovremeno je i pisac. Radnja je podeljena na osam poglavlja, kroz koja nas ovaj prerano sazreli dečak, nasilno otrgnut od detinjstva, vodi sigurno i ubedljivo. Konstantin Koka Đorđević je umro u Šapcu, ne dočekavši penziju, 20. juna 1957. godine. Mada nije imao ni punih 57 godina, kao težak srčani bolesnik bio je jako iznuren i oronuo.

sadržaj: 1. Ivan A Milićević: Dr. Safvetberg Bašagić-Redžepašić (sa portretom) 2. Dimitrije Sergejevskij: Rimska groblja na Drini (neizdati spomenici) (sa 9 tabli i 14 slika u tekstu) 3. Dr. Gregor Čremošnik: Dubrovački `Liber de introitibus stacionum et territoriorum communis` (sa 1 tablom) 4. Dr. Radovan Tunguz-Perović: Musići (sa 1 tablom) 5. Vladislav Skarić: Grob i grobni spomenik gosta Milutina na Humskom u fočanskom srezu (sa 2 table) 6. Arh. Milivoje Radovanović: Maglič-grad (sa 2 table i 6 slika u tekstu) 7. Ante Šimčik: Odsutnost Husrev-begova iz Sarajeva god.1534-1536 8. Vladislav Skarić: Turski agrarni zakonici za sandžake Bosnu i Hercegovinu od godine 1047 9. Đoko Mazalić: Slikarski materijal starih ikonopisaca koji su radili u Sarajevu i način kako su ga upotrebljavali (sa 18 slika u tekstu) 10. D-r R. Vešović: Matica plemena Vasojevića sa najbližim naseljima u svojoj oblasti (Sa 2 table i 1 kartom u tekstu) 11. Rudolf Zaplata: Neostvareni projekat za slobodnu trgovinu Dalmacije sa Bosnom, Hercegovinom, Srbijom i Crnom Gorom polovinom XIX stoljeća. MEK POVEZ, 208 STRANA + XVI TABLI. MANJA POHABANOST KORICA, UNUTRAŠNJOST NEKORIŠĆENA, NEPROSEČENE STRANICE

Kupac dobija bluetooth slušalice na poklon u vrednosti do 2000 po izboru iz mojih oglasa u pola cene. Potpuno funkcionalan ispravan laptop za normalan rad: Wifi, internet. . . Korišćen u kućnim uslovima nepušača. Isključuju se zahtevne igre dece mada je predviđen za Windows 3D games. Tragovi korištenja su na ivicama leđa ekrana koji je metalan-od torbe (vidi se na slikama). Korišćen u kućnim uslovima. Cpu T2 310 1.46GHc RAM 3GB, HDD 250GB, 64bit operativni sistem, Windows 8,1pro, Intel pentium dual core CPU T2310 1,46GHz i 1,47GHz Baterija drži više od 1,5 sat kada radite sa njim. Baterija je duplo bolja od zahtevane za ovaj laptop (20v, 6A). Supported OS: Windows 10 32 &64bit, Windows 8.1 32 &64bit, Windows 7 32 &64bit, Windows Vista 32 &64bit, Windows XP. Device Name: Controller ATA seriale standard AHCI 1.0 Intel(R) 82801HEM/HBM SATA AHCI Controller Driver Update Utility Updates PC Drivers Automatically Identifies &Fixes Unknown Devices Supports Windows 10, 8, 7, Vista, XP https: //www. driverscape. com/manufacturers/fujitsu/laptops-desktops/amilo-li-2727/47 Napomena: nedostaje šrafčić na poklopcu odozdole (posle zamene paste u Servisu) Ram ekrana je bio oštećen.

Objavljenje: snoviđenje u tri slike Zagreb : tisak i naklada akadem. knjižare L. Hartmana, Kraljevske sveučilištne knjižare Fr. Župana (St. Kugli), 1917. 165 str. format 20 cm slika autora unutra odlično očuvana, verovatno nekorišćena, korice kao na slici Ogrizović, Milan, hrvatski književnik (Senj, 12. II. 1877 – Zagreb, 25. VIII. 1923). Studij matematike i klasične filologije završio 1901. na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1904. i doktorirao temom iz filologije. Radio je kao srednjoškolski profesor, lektor i dramaturg u zagrebačkome HNK-u te kao nastavnik na Glumačkoj školi u Zagrebu. Pisao je pjesme, novele, crtice, operna libreta, kazališne i književne kritike, bio je aktivan u kulturnom i političkom životu (pravaški zastupnik u Hrvatskome saboru), a najveći doprinos književnosti hrvatske moderne dao je kao dramatičar. Prva mu je drama Dah, ibsenovskoga nadahnuća, praizvedena u zagrebačkome HNK-u 1901. Poslije se sve više nadahnjivao narodnim pjesništvom i nacionalnom poviješću. Jedan je od najizvođenijih hrvatskih dramatičara, neke su mu drame bile iznimno popularne, osobito Hasanaginica (1909), za koju je dobio i Demetrovu nagradu, a koja se na repertoaru zagrebačkoga HNK-a zadržala desetljećima. Tetralogiju Godina ljubavi (1907) čine jednočinke Proljetno jutro (1903), Ljetno popodne (1904), Jesenje veče (1903) i Zimska noć (1906). Izvedene su mu i drame Banović Strahinja (1912), Objavljenje (1917), Smrt Smail-age Čengića (1919), Vučina (1921), U Bečkom Novom Mjestu (1921) i dr. Više je djela objavio u suradnji s drugim književnicima. S A. Milčinovićem objavio je naturalistički pisanu povijesnu dramu Prokletstvo (1907), koju je cenzura zabranjivala pa je praizvedena tek 1965. U knjizi Tajna vrata (1917) tiskao je sedam novela, objavljivanih u časopisima 1905–17. Teatrološki su vrijedna i njegova djela Pedeset godina hrvatskog kazališta: (1860–1910) (1910) i Hrvatska opera: (1870–1920) (1920). Milan Ogrizović (Senj, 11. veljače 1877. - Zagreb, 25. kolovoza 1923.), hrvatski književnik i političar (Čista stranka prava). Bio je pravoslavne vjere. Završio je klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Predavao je na Klasičnoj gimnaziji u Zagrebu od 1900. do 1906. godine.[1] Osim što je bio profesor, djelovao je kao lektor i dramaturg u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Pisao je pjesme, novele, crtice, operne librete, ali je ponajprije dramski pisac. 1908. je uspio postati zastupnikom kao kandidat na listi Čiste stranke prava.[2] Do Prvoga svjetskog rata bio je lektor u Hrvatskom zemaljskom kazalištu, a poslije profesor glumačke škole. Pisao je pjesme i satire, a najpoznatije su njegove drame `Dah`, `Hasanaginica` i `Prokletstvo`. Povremeno se bavio glazbenom kritikom, a posebnu pozornost posvećivao je operi te je pisao libreta za njih. Autor je tragičnoga igrokaza `Nepoznati` o životu Vatroslava Lisinskog. Baveći se sporadično i književnom kritikom, Ogrizović je najavio dva najveća hrvatska pisca svojega doba: Matoša i Krležu. Njegov sin bio je profesor Bogdan Ogrizović. Hrvatska književnost. Drame ratno izdanje