ŠONJAVKO SE VRATIO !!! ŠTA GOD RADILI NE PITAJTE GREGA HEFLIJA KAKO JE PROVEO SVOJ LETNJI RASPUST ZATO ŠTO ON DEFINITIVNO NE ŽELI DA PRIČA O TOME. Na početku nove školske godine, Greg želi da zaboravi protekla tri meseca... a naročito jedan određeni događaj... Nažalost po Grega, njegov stariji brat, Rodrik, zna sve o nezgodi koju Greg želi da zadrži u tajnosti. Ali, tajne imaju neke svoje načine da izađu na površinu... Posebno kada je u sve to umešan i dnevnik. VELIKI FILMSKI HIT Osim knjiga i internet izdanja, 2009. se pojavio i film koji u celosti prati priču o Gregu i njegovim problemima. Pored velikih glumačkih imena koja su učestvovala u ovom projektu, zahvaljujući velikoj popularnosti knjiga film je postao jedan od najgledanijih dečijih filmova u 2010.Grafički atelje Dereta je do sada objavio prva dva nastavka ovih interesantnih priča, a uskoro nas očekuje još nepredvidivih zapleta koje šonjavko mora da reši.

SMJEHULJICA I PLAČULJKO Enes Kišević Zagreb, 1986. Ilustracije: Borivoj Dovniković – Bordo Borivoj Dovniković Bordo (Osijek, 12. decembar 1930) filmski je reditelj, animator, stripar, karikaturist, ilustrator i grafički dizajner srpskog porijekla. Živi u Zagrebu. S grupom karikaturista sa koje je vodio Valter Nojgebauer, Dovniković započinje izradu prvog jugoslovenskog umjetničkog i satiričnog animiranog filma `Veliki miting`. Nešto kasnije postaje suosnivač `Duga filma`, tvrtke specijalizovane za proizvodnju animiranog filma. Animirao je na filmovima braće Nojgebauer, između ostalog i`Veliki miting`. Nakon što je odslužio vojni rok 1957. pridružuje se Vukotiću, Kristlu, Kostelcu, Grgiću, Nojgebauerima, Marksu, Boureku i drugima u tadašnjem Zagreb filmu. 1961. godine počinje raditi na svom autorskom filmu `Lutkica`, na kojem je većinom sve sam osmislio i animirao. Od tada sve do danas potpisuje brojne nagrađivane autorske filmove. Knjigu `Škola crtanog filma` objavljuje 1983. godine. Meki povez, format: 17x24 cm, 80 strane, ilustrovano, latinica. Korice odlicne, kao na slikama. Unutra odlicna. Posveta na prvoj strani. Kompaktna. Nema drugih tragova koriscenja. 25012022 ktj-20

ŠONJAVKO SE VRATIO !!! ŠTA GOD RADILI NE PITAJTE GREGA HEFLIJA KAKO JE PROVEO SVOJ LETNJI RASPUST ZATO ŠTO ON DEFINITIVNO NE ŽELI DA PRIČA O TOME. Na početku nove školske godine, Greg želi da zaboravi protekla tri meseca... a naročito jedan određeni događaj... Nažalost po Grega, njegov stariji brat, Rodrik, zna sve o nezgodi koju Greg želi da zadrži u tajnosti. Ali, tajne imaju neke svoje načine da izađu na površinu... Posebno kada je u sve to umešan i dnevnik. VELIKI FILMSKI HIT Osim knjiga i internet izdanja, 2009. se pojavio i film koji u celosti prati priču o Gregu i njegovim problemima. Pored velikih glumačkih imena koja su učestvovala u ovom projektu, zahvaljujući velikoj popularnosti knjiga film je postao jedan od najgledanijih dečijih filmova u 2010.Grafički atelje Dereta je do sada objavio prva dva nastavka ovih interesantnih priča, a uskoro nas očekuje još nepredvidivih zapleta koje šonjavko mora da reši.

Serijal knjiga o Džeronimu Stiltonu u izdanju Vulkančića donosi niz naslova do sada neobjavljenih na našem jeziku! Knjige o avanturama čuvenog miša i njegove družine prevedene su na preko 35 jezika, a prodate su u preko 175 miliona primeraka širom sveta! Džeronimo Stilton je urednik Mišjih novosti, najpoznatijih novina na Ostrvu miševa i „jedan vrlo zanimljiv tip, to jest miš.“ Uživa u pisanju knjiga o svojim pustolovinama, koje su propraćene smehom, šaljivim dosetkama i zabavnim preokretima. U njima ga prate sestra Tea, rođak Trapola i sestrić Bendžamin – likovi koji obogaćuju Stiltonov život i uotpunjuju zajedničke avanture. Na supertajnom ostrvu krije se misterija… neuništivih dinosaura! Pitate se šta radim u ovoj nedođiji u Pacovskom okeanu, među fosilima i hiljadugodišnjim stenama? Prosto je kao pasulj! Uhvatio sam se ukoštac sa tajnim zadatkom, njušku u njušku sa preslatkim (i za sve pare nestašnim) mladunčetom tiranosaura. Spremite se: Ostrvo dinosaura nas čeka, prepuno neverovatnih tajni i avantura od kojih zastaje dah!

Serijal knjiga o Džeronimu Stiltonu u izdanju Vulkančića donosi niz naslova do sada neobjavljenih na našem jeziku! Knjige o avanturama čuvenog miša i njegove družine prevedene su na preko 35 jezika, a prodate su u preko 175 miliona primeraka širom sveta! Džeronimo Stilton je urednik Mišjih novosti, najpoznatijih novina na Ostrvu miševa i „jedan vrlo zanimljiv tip, to jest miš.“ Uživa u pisanju knjiga o svojim pustolovinama, koje su propraćene smehom, šaljivim dosetkama i zabavnim preokretima. U njima ga prate sestra Tea, rođak Trapola i sestrić Bendžamin – likovi koji obogaćuju Stiltonov život i uotpunjuju zajedničke avanture. Na supertajnom ostrvu krije se misterija… neuništivih dinosaura! Pitate se šta radim u ovoj nedođiji u Pacovskom okeanu, među fosilima i hiljadugodišnjim stenama? Prosto je kao pasulj! Uhvatio sam se ukoštac sa tajnim zadatkom, njušku u njušku sa preslatkim (i za sve pare nestašnim) mladunčetom tiranosaura. Spremite se: Ostrvo dinosaura nas čeka, prepuno neverovatnih tajni i avantura od kojih zastaje dah!

Description Naručivanje iz kosmičke kuhinje – Patriša Krejn nezaobilazni vodič za moćne afirmacije koje će vam promeniti život Naručivanje iz kosmičke kuhinje: Univerzum je kao kosmička kuhinja beskrajno izdašnog menija koja samo čeka da primi porudžbine od vas i da vam ih isporuči. Naučite pravila za kreiranje porudžbina u oblasti karijere, kvaliteta života, zdravlja, putovanja i stanovanja. Naučite zašto vam kuhinja ponekad isporučuje samo limun i šta da radite kad se to desi. Otkrijte afirmacije i osećanja – najmoćniju kombinaciju za ostvarenje snova. Ako ste spremni da razmazite sebe ljubavlju i pozitivnim afirmacijama, ovo je knjiga za vas! Mark Viktor Hansen, jedan od autora Njujork tajmsovog bestseler serijala Pileća supa za dušu Naručivanje iz kosmičke kuhinje je praktičan vodič pun mudrosti koji će vam pomoći da u svoj život prizovete harmoniju za kojom čezne vaše srce. Primenite principe iz ove knjige i sigurno ćete naći ono što tražite. Ove afirmacije stvarno deluju! Alan Koen, autor bestselera Zmaj više ne stanuje ovde

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naklada Jos. Čaklovića , Zagreb, 1920 Format: 18.5x26 cm Broj stranica: 8 +12 priloga, meki povez Frangeš-Mihanović, Robert, hrvatski kipar (Srijemska Mitrovica, 2. X. 1872 – Zagreb, 12. I. 1940). Završio Obrtnu školu u Zagrebu 1889., školovanje nastavio u Beču na Umjetničko-obrtnoj školi 1889–94., potom na Umjetničkoj akademiji 1894/95. Usavršavao se u Parizu 1900/01. gdje se družio s A. Rodinom i M. Rossom. Bio je nastavnik na Obrtnoj školi u Zagrebu 1895–1907. i profesor kiparstva na Umjetničkoj akademiji u Zagrebu 1907–40. Jedan od pokretača i organizatora likovnoga života u Zagrebu na prijelazu iz XIX. na XX. st. Sudjelovao u osnutku Društva hrvatskih umjetnika (1897), udruženja Lada (1904) i Umjetničke akademije (1907), uz koju je utemeljio ljevaonicu bronce i doveo prve ljevače. Bio je član JAZU (danas HAZU), Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije znanosti i umjetnosti u Pragu. Uz R. Valdeca utemeljitelj modernoga hrvatskoga kiparstva. Njegove medalje i plakete s figuralnim i animalističkim motivima (Bik Herkul, 1899. i Puran, 1904; Vinogradari, 1900. i Kopač, 1906) označili su početak hrvatskoga medaljarstva. Oblikovao je sitnu plastiku (Stidljivost, 1902; Bijeg u Egipat, 1906; Otmica Europe, 1907), portrete (V. Lisinski, 1895), poprsja (Antun Mihanović, 1908., Klanjec; Antun i Stjepan Radić, 1936., Trebarjevo). God. 1897. za Osijek je izradio spomenik palim vojnicima Šokčevićeve 78. pukovnije – Umirućeg ratnika, koji je uz kompoziciju Filozofija iz 1897. (u zgradi Odjela za bogoštovlje i nastavu u Opatičkoj ul. 10 u Zagrebu) najraniji primjer impresionizma u hrvatskome kiparstvu. Najmonumentalnije njegovo djelo je konjanički spomenik Kralj Tomislav 1928–38 (postavljen 1947. u Zagrebu). Izveo nadgrobne spomenike na groblju u Varaždinu (Spomenik smrti na grobnici obitelji Leitner, 1906) i Mirogoju (Radnik na grobnici obitelji Müller, 1935). Radio arhitektonsku figuralnu plastiku na zagrebačkim zgradama (reljefi Filozofija, Teologija, Medicina i Justicija, 1912., na bivšoj zgradi Nacionalne i sveučilišne knjižnice, Marulićev trg; Rad i Zdravlje, 1927., na zgradi u Mihanovićevoj ul. 3). U svojem razvoju prešao je faze od akademizma, simbolizma do modernizma, tj. najranijih primjera impresionizma u hrvatskom kiparstvu, a u punoj zrelosti ostvario je vlastiti izraz u slobodnoj realističkoj modelaciji lika. Bavio se umjetničkom obrtom. Robert Frangeš Mihanović (Srijemska Mitrovica, 2. listopada 1872. - Zagreb, 12. siječnja 1940.), hrvatski kipar Suprug je Ženke Kopač Frangeš, žene koja je osnovala Udrugu za očuvanje seljačke umjetnosti i obrta, otac Branke Frangeš Hegedušić, hrvatske slikarice i ilustratorice i punac hrvatskog slikara Krste Hegedušića.[1] Životopis Završio je Obrtnu školu u Zagrebu 1889., školovanje nastavio u Beču na Umjetničko-obrtnoj školi 1889. – 94., potom na Umjetničkoj akademiji 1894./95. Usavršavao se u Parizu 1900/01. gdje se družio s A. Rodinom i M. Rossom. Bio je nastavnik na Obrtnoj školi u Zagrebu 1895. – 1907. i profesor kiparstva na Umjetničkoj akademiji. Među njegove poznate učenike spada Joza Turkalj.[2] Jedan je od pokretača i organizatora likovnog života u Zagrebu na prijelazu iz XIX. na XX. stoljeće. Sudjelovao je u osnutku Društva hrvatskih umjetnika (1897.), udruženja Lada (1904.) i Umjetničke akademije (1907.), uz koju je utemeljio ljevaonicu bronce i doveo prve ljevače. Bio je član JAZU, Srpske akademije nauka i umjetnosti i Akademije znanosti i umjetnosti u Pragu. Uz R. Valdeca utemeljitelj modernog hrvatskog kiparstva. Djela `Drvosječa` iz 1910. godine na zgradi Gliptoteke HAZU `Bački Hrvati`, spomenik na grobu Petra Šarčevića, Mirogoj, Zagreb. Frangešove medalje i plakete s figuralnim i animalističkim motivima (Bik Herkul, 1899. i Puran, 1904.; Vinogradari, 1900. i Kopač, 1906.) označili su početak hrvatskog medaljatstva. Oblikovao je sitnu plastiku (Stidljivost, 1902.; Bijeg u Egipat, 1906., Otmica Europe, 1907.), portrete (V. Lisinski, 1895.), poprsja (Antun Mihanović, 1908., Klanjec; Antun i Stjepan Radić, 1936., Trebarjevo), skulpturu zdenac Elegija (1912.), postavljenu u parku na Rokovom perivoju. Godine 1897. za Osijek je izradio spomenik palim vojnicima Šokčevićeve 78. pukovnije - Umirućeg ratnika, koji je uz kompoziciju Filozofija iz 1897. godine (u zgradi Odjela za bogoštovlje i nastavu u Opatičkoj ulici br. 10 u Zagrebu) najraniji primjer impresionizma u hrvatskom kiparstvu. Najmonumentalnije Frangešovo djelo je konjanički spomenik Kralj Tomislav 1928. – 38. (postavljen 1947. u Zagrebu). Godine 1925. utemeljeno je Društvo za podizanje spomenika kralju Tomislavu, koji su kiparu povjerili izradu spomenika. Kipar je 1930. izradio sadreni model, 1933./34. spomenik je saliven u bronci, a postolje za spomenik napravljeno je 1940. godine i tijekom ratnih godina postavljeno ispred Željezničkog kolodvora. Spomenik je postavljen 1947. godine, ali bez Frangeševih reljefa na postolju i bez grba, što je bilo ispravljeno 1991. godine.[3] Izveo je i nadgrobne spomenike na groblju u Varaždinu (Spomenik smrti na grobnici obitelji Leitner, 1906.) i Mirogoju (Radnik na grobnici obitelji Muller, 1935.). Radio arhit, figuralnu plastiku na zagrebačkim zgradama (reljefi Filozofija, Teologija, Medicina i Frustracija, 1912.), na bivšoj zgradi Nacionalne i sveučilišne knjižnice danas zgrada Hrvatskog državnog arhiva, Marulićev trg; Rad i Zdravlje, 1927. na zgradi u Mihanovićevoj ulici br. 3). U svojem razvoju prešao je faze od akademizma, simbolizma do modernizma, tj. najranijih primjera impresionizma u hrvatskom kiparstvu, a u punoj zrelosti ostvario je vlastiti izraz u slobodnoj realističkoj modelaciji lika. Bavio se umjetničkim obrtom.

Odlično stanje Skz 1927 U svojim pripovetkama Sibe Miličić prikazivao je njemu poznati život: sudbine primoraca, njihov mentalitet, tragične životne drame, odnos prema religiji, odlaske u „novi svet”, zabranjene, grešne i duboke, iskrene ljubavi… Zabeležio je duh jednog sveta i života koji više ne postoji i to toplim pripovedanjem i stilom punim simbolike, bliskih alegorija i arhetipova. Sibe (Josip) Miličić (Brusje, Hvar 3. april 1886.[1]—Bari, Italija 1944.) je bio srpski književnik i književni kritičar. Sibe Miličić Sibe Miličić.jpg (1929) Puno ime Josip Miličić Datum rođenja 3. april 1886. Mesto rođenja Brusje Austrougarska Datum smrti 1944. Mesto smrti Bari Italija Biografija Uredi Sibe Miličić rođen je kao Josip Miličić 1886. godine na Hvaru. Studirao je romanistiku i slavistiku na univerzitetima u Beču, Firenci, Rimu i Parizu. Na studijama u Beču prihvatio je ideju o Srbiji kao jugoslavenskom Pijemontu i postao unitarista. Po završetku studija u privatnim školama u Firenzi, Rimu i Parizu proučavao je slikarstvo. Od 1913. godine gimnazijski je nastavnik u Srbiji. U Prvom svetskom ratu ordonans je među srpskim dobrovoljcima prvo u Srbiji a potom u Rusiji. Priključio se grupi srpskih pisaca okupljenih oko Zabavnika, na Krfu (1917—1918), zajedno sa Vladimirom Čerinom i Tinom Ujevićem. Posle nacističkog bombardovanja Roterdama 1939. godine gde je radio u konzulatu Kraljevine Jugoslavije vraća se u Zagreb gde objavljuje knjigu pjesama `Apokalipsa`. Rat provodi na Hvaru, a posle pada Italije 1943. godine odlazi u partizane. Prebacuju ga u Bari, gđe se već nalaze brojni intelektualci iz Dalmacije (Vladimir Nazor, Jure Kaštelan i drugi). Početkom 1945. na povratku iz Barija na Vis tokom noći nestao je s broda. [2] Miličić je autor manifesta književnog pokreta kosmizam pod naslovom Jedan izvod koji bi mogao da bude program (1920). Pored toga, pisao je pesme, pripovetke i romane. Svoje radove objavljivao je često i u velikom broju listova i časopisa, kao što su: Pijemont, Srpski književni glasnik, Delo, Politika, Zabavnik, Jugoslavija, Književne novosti, Dan, Misao, Republika, Budućnost, Tribuna, Kritika, Epoha, Revi, Savremenik, Novo doba, Vijenac, Almanah Branka Radičevića,, Vreme, Pravda, Život i rad, Volja, Reč i slika i mnogim drugim. Dela Uredi Objavio je sledeće zbirke pesama: Pjesme (Beč, 1906) 10 pjesama o don Juanu (Beč, 1912) Treća knjiga pjesama (1914) Knjiga radosti (1920) Knjiga večnosti (1922) Moje selo Brusje (1936) Deset partizanskih pjesama (Bari, 1944) Milos Crnjanski Lament nad Beogradom Bm30

U vrlo dobrom stanju Autor - osoba Nedić, Ljubomir Naslov Noviji srpski pisci. Kolo 1, Kritičke studije Ljubomira Nedića Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1923 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1923 Fizički opis 174 str. ; 20 cm ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Književna kritika Srpski književnici SADRŽAJ. O KNJIŽEVNOJ KRITICI Uvod. — Tri vrste Kritike: Kritika koja prati; Kritika koja upućuje; Kritika koja proučava. - Istorija Književnosti i Književna Kritika . Kritika kao grana Kjiževnosti Biografska metoda u Kritici. – Prava metoda njena - Iskrenost u Kritici ...5-30 LJ. P. NENADOVIĆ Opšta karakteristika. – Didaktičar. - Patriot. - Putopisac. - Opet didaktičar patriot. — Humorist ...32-73 M. Đ. MILIĆEVIĆ Položaj u književnosti. — Književni rad na veliko; narodni čovek u književnosti; samouk. — Prevodilac. — Skuplјač. — Avtobiograf i putopisac. — Pripovedač. — Jezik i stil ...75-124 M. P. ŠAPČANIN Simpatičan pisac. — Pesme. — Pripovetke. — Putopisi ...125—14 Z M A J Ponovan pretres. — Podražavanje drugima. — Ugledanje na narodne pesme. — Prava pevanija njegova. — Pesme s tendencijom. — Dečje pesme . ..149—174 Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu.[2] Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vojislav Ilić Mlađi (Oreovica, 7. oktobar 1877 — Beograd, 22. maj 1944) bio je srpski pesnik aktivan u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata. Pisao je poeziju, književne kritike, prevodio sa ruskog, francuskog i nemačkog jezika i svrstavan je među vodeće umove svoga doba. Njegovi stihovi urezani su na kapeli srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku u Solunu. Objavio je preko četrdeset knjiga, a sarađivao u stotinak časopisa. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Nagrada Vojislav Ilić Mlađi dodeljuje se svake godine njemu u čast, kao nagrada za najbolji sonet na srpskom jeziku, kao i za najbolju neobjavljenu dečiju pesmu. Dobitnici ove nagrade za 2020. godinu su književnik Jovan Bundalo za najbolji sonet i književnica Ana Stjelja za najbolju dečiju pesmu. Vojislav Ilić Mlađi rođen je 7. oktobra 1877. godine u Oreovici kod Požarevca, kao prvo od sedmoro dece Julijane i Jovana Ilića, oreovačkog prote, kasnije paroha u crkvi Svetog Marka u Beogradu, a potom i dvorskog sveštenika obe srpske dinastije. Tamo se nalazila njegova rodna kuća, koja je imala status spomenika kulture, ali je devedesetih godina 20. veka srušena.[2] Vojislav Ilić u mladosti Pogrešno je često vezivan za pesnika Vojislava Ilića, sa kojim nije u srodstvu, mada su živeli izvesno vreme u susedstvu na beogradskoj Paliluli. Zbog istog imena i prezimena, čak i srednjeg slova, a iz poštovanja prema Vojislavu Iliću, svome imenu pridodao je Mlađi. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a potom je upisao i završio Požarevačku gimnaziju. Već u svojim srednjoškolskim danima počeo je da piše, objavljujući pesme u većem broju časopisa tog vremena. Nakon završene gimnazije odlazi na studije u Beograd, gde mu je otac bio paroh, i upisuje Pravni fakultet na Velikoj školi. Kao student, 1902. godine, izdao je malu zbirku prevedenih pesama Tuđinski biser. Ova zbirka prošla je gotovo neprimećena, a kasnije u životu rekao je za nju da je `danas pogotovu nigde i nema`.[3] Tokom studija se zaljubio u Darinku Simonović, ćerku popa Miloša Simonovića, koju ženi odmah po završenim studijama 1903. godine. Mladost i predratni period Nakon završenog prava, Vojislav je službovao u svojstvu sudskog pisara i pod ovim zaposlenjem često se sa svojom ženom selio po srpskim varošima. Radio je u Čačku, Kruševcu, Jagodini, Aleksincu i Ćupriji. Među ovim mestima, na dalji tok života, ali i njegovo pesništvo, najviše uticaja imao je boravak u Aleksincu. U tom periodu, 1905. godine, njegova žena Darinka Ilić radila je kao učiteljica u Krivom Viru, selu nadomak Zaječara. Dok je Vojislav, usled bolesti i po preporuci lekara, privremeno poslat na obalu Jadranskog mora, njegova tromesečna ćerka Julijana razbolela se i ubrzo potom preminula. Ovo je prva od nekoliko velikih nesreća u njegovom životu, nakon kojih Vojislavljevo pesništvo dobija snažnu notu tuge i boli. Po povratku sa Jadrana odlazi da poseti svoju ženu u Krivom Viru, zatiče je u preljubi i, u tragičnom spletu okolnosti, oduzima joj život. Pod istragom je odležao šest meseci u pritvoru u Zaječaru, nakon čega je utvrđeno da nije kriv, te je pušten na slobodu.[4] U obrazloženju presude, donesene avgusta 1906. godine, „utvrđeno je da je optuženi bez svoje krivice, u jarost doveden postupcima i velikim ucenama od strane ubijene, pok. Darinke, delo ovo odmah učinio”.[5][4] Ovaj događaj snažno je uticao na njegov život i svu svoju tugu i bol Vojislav će pretočiti u poeziju. Godine 1909. objavljuje svoju prvu zbirku autorskih pesama pod nazivom Pesme, među kojima se ističu Noćna svirka, Iz jedne šetnje, Nad izvorom Timoka, Zvoni, Njen venčić, Iz bolničkih časova, U poštanskim kolima. Za ovu zbirku Jovan Skerlić napisaće kritiku, kasnije uključenu u delo Pisci i knjige (1964).[3] Između ostalog, Skerlić piše: Ima u ovoj knjizi ceo jedan niz pesama potpuno ličnih i najintimnijih, gde je velika iskrenost našla vrlo jak i impresivan izraz. Ilić je imao jednu veliku nesreću u svome životu, i nema nikakve nedelikatnosti pominjati je kada je ona vrlo otvoreno i u pojedinostima ispričana u celom jednom nizu jakih pesama [...] Utisak ostaje, i on je, u svojoj tragičnosti, velik i silan. Skerlić takođe navodi da je Vojislav do tada bio samo osrednji pesnik, koji je, kao i svi pesnici, prevodio i objavio knjigu prevedenih pesama. Međutim, dotaknut ličnim sunovratom, doseže pesničke visine.[3] Nekoliko godina kasnije, Bogdan Popović uvrstiće tri njegove pesme u svoju Antologiju novije srpske lirike (1911). Međuratni period Vojislav sa suprugom Jovankom Nakon završetka Prvog svetskog rata, 1919. godine, Vojislav je postavljen na poziciju sekretara Apelacionog suda u Beogradu. Po drugi put se oženio, i sa ženom Jovankom Prvanović, domaćicom, izrodio je osmoro dece. I u ovom braku prerano je izgubio troje dece, ćerku Zagorku i sinove Jovana i Dušana, što će mnoge navesti da njegovu sudbinu često porede sa sudbinom Jovana Jovanovića Zmaja. Svojoj deci posvetio je neke od najlepših i najtužnijih stihova. Tokom 1922. godine radio je kao pomoćnik upravnika Narodne biblioteke Srbije, a od iste godine radio je kao inspektor u Ministarstvu pravde, sve do penzionisanja.[6] Vojislav recituje u Dvoru Karađorđevića Između dva svetska rata važio je za jednog od omiljenih pesnika, čiji su se stihovi čitali na raznim svečanostima, praznicima, komemoracijama, ali i u školama, crkvama, na grobljima i u Dvoru. Pisao je u prvom redu rodoljubive, zatim zavičajne, ljubavne i dečije pesme, ali i humorističko – satirične, religiozne, kraljevske i druge. Često mu je ukazivana velika čast pozivanjem da sastavlja nadgrobne stihove, ali i da drži govore na sahranama mnogih velikana, među kojima su vojvoda Radomir Putnik i vojvoda Živojin Mišić.[7] Njegovi dirljivo sastavljeni epitafi krase mnoge grobove beogradskog Novog groblja. Zanimljivo je da je, u nekoliko navrata, Vojislav i sam sebi pisao epitafe, uz koje bi navodio šaljive razloge poput: „Spremljen sebi samom, kad sam, kao pomoćnik bibliotekara, imao nesreću da se, jedne zime, u Narodnoj biblioteci, smrzavam od hladnoće`.[7] Epitaf Vojislava Ilića Mlađeg na Zejtinliku Vojislav je, na strogo anonimnom konkursu za pesnike čije bi se pesme mogle naći na srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku u Solunu, priložio svoju pesmu iako su u komisiji bili ljudi sa kojima nije bio u dobrim odnosima.[4] Njegovi stihovi su odabrani, bez prethodnog znanja o autorstvu, a potom uklesani na kamen veličanstvenog mauzoleja. Ilićevi stihovi ispisani su i na spomeniku srpskim junacima sahranjenim u grobnici na Mačkovom kamenu.[8] Tokom svog života dosta je prevodio, čime je Srbiji značajno približio Puškina, Ljermontova, Getea, Šilera, Molijera, Gotijea, Lamartina i druge velikane. U dva maha njegova dela prevođena su na bugarski (1922. i 1929) i na esperanto (1932). Nekoliko godina pred početak Drugog svetskog rata, Vojislav se našao u finansijskoj krizi. Od srca želeći da mu pomogne, a da pritom Vojislava ne uvredi, naučnik Mihajlo Pupin otkupio je više stotina primeraka njegovih knjiga i na taj način ga spasao gladi.[7] Ilić mu se u dva navrata odužio i zahvalio pesmama. Prva pesma nastala je 1933. godine, povodom naučnikovog rođendana, a druga povodom Pupinovog podizanja „Narodnog Doma` (danas deo Memorijalnog kompleksa) u Idvoru, 1935. godine. Originalni rukopisi ovih pesama danas se nalaze u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat` u Beogradu. Drugi svetski rat i posleratni period Stihovi Vojislava Ilića Mlađeg često su bili snažni, otmeni, gorljivi i iskreno nacionalno obojeni, a u njima se jasno mogla videti ljubav prema Kralju i veri.[4] Ovakve tematike uticale su na proterivanje i ukidanje Ilićeve reči iz srpske književnosti nakon 1945. godine. Međutim, pesnik nije doživeo ovu odluku. Preminuo je 22. maja 1944. godine u okupiranom Beogradu, a sahranjen je na Novom groblju, u porodičnoj grobnici u 11. parceli, pored svoja dva rano preminula sina. Danas Vojislav Ilić Mlađi dugo je bio zaboravljen u srpskoj književnosti. Međutim, u Srbiji ovog veka postepeno se formira uverenje da je Ilić jedan od klasika srpske književnosti, koji je bio žigosan i bojkotovan u periodu komunizma i tako nepravedno zaboravljen. Centar za kulturu opštine Žabari, koji nosi naziv po pesniku, svakog oktobra organizuje „Dane Vojislava Ilića Mlađeg“ u Orevici, pesnikovom rodnom selu.[9] U okviru festivala dodeljuje se Nagrada Vojislav Ilić Mlađi za najbolji sonet na srpskom jeziku. Legat Vojislava Ilića Mlađeg Detaljnije: Legat Vojislava Ilića Mlađeg Aprila 2018. godine, Ilićeva unuka Milica Janjušević, poklonila je arhivu svoga dede Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat`, a avgusta 2020. godine u Muzeju srpske književnosti otvoren je njegov legat...

DŽOANA KETLIN ROULING BOŽIĆNA IGRAČKA Ilustracije - Džim Fild Prevod - Vesna Roganović i Draško Roganović Izdavač - Čarobna knjiga, Beograd Godina - 2021 258 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Čarobna knjiga ISBN - 978-86-7702-959-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `JEDAN DEČAK I NJEGOVA IGRAČKA ĆE PROMENITI BAŠ SVE... Džek obožava svoju igračku iz detinjstva – Dodu Praseta. DP je oduvek bio tu uz njega, i u dobru i u zlu. Sve dok se jedne Badnje večeri nije desilo nešto užasno – DP se izgubio! Ali Badnje veče je noć za čuda i izgubljene slučajeve, noć kada sve stvari mogu da ožive... pa čak i igračke. I tako Džek i Božićno Prase (DP-ova iritantna zamena) kreću na neverovatno putovanje kroz čarobnu Zemlju Izgubljenih. Uz pomoć Kutije za Užinu koja priča, hrabre Busole i krilate stvari po imenu Nada, oni idu da spasu Džekovog najboljeg druga od Gubitnika, strahotnog žderača igračaka... Iz pera jednog od najboljih pripovedača na svetu dolazi nam ova topla i uzbudljiva avantura o ljubavi jednog dečaka prema njegovoj najdragocenijoj stvari i o tome kuda je sve spreman da ode ne bi li je pronašao. Uz divne ilustracije sjajnog umetnika Džima Filda, Božićna igračka će postati voljeni klasik za celu porodicu. DŽ.K. ROULING je autorka serijala knjiga o Hariju Poteru, koje su prodate u preko petsto miliona primeraka, prevedene na više od osamdeset jezika i adaptirane u osam uspešnih filmova. Takođe je scenaristkinja filmskog serijala Fantastične zveri i koautorka pozorišnog komada koji nastavlja avanture odraslog Harija – Hari Poter i ukleto dete. Sredinom 2020. vratila se izdavanju knjiga za mlađi uzrast bajkom Ikabog, koju je prvobitno besplatno objavila na internetu tokom karantina, poklonivši potom sve prihode od knjige svom humanitarnom fondu Volant, koji pomaže ugroženim grupama pogođenim pandemijom koronavirusa. Ta knjiga je već prodata u milion primeraka širom sveta. Dž.K. Rouling je dobila mnoge nagrade za svoja dela namenjena deci i odraslima. Fondom Volant održava brojne humanitarne akcije, a osnivačica je humanitarne organizacije za reform brige o deci Lumos. Otkad zna za sebe, Dž.K. Rouling je želela da bude spisateljica. Danas živi u Škotskoj sa svojom porodicom. DŽIM FILD je ilustrator, koncept-dizajner i režiser animiranih filmova. Ilustrovao je brojne nagrađivane međunarodne bestselere za decu, među kojima su i Oi, Frog! i The Lion Inside, kao i serijal za mlade Rabbit and Bear, dečje romane Dejvida Badijela i sopstvenu dvojezičnu slikovnicu Monsieur Roscoe On Holiday. Odrastao je u Farborou, radio u Londonu, a danas živi sa suprugom i ćerkom u Parizu.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Joanne Kathleen Rowling The Christmas Pig Jim Field

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma.[1] Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca.[2] Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge.[3] Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”.[1] Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671—1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Povez popustio, ostalo u dobrom i urednom stanju! Andre Maurois (francuski: Andre Maurois) pseudonim je francuskog pisca Emila Solomona Vilhelma Herzoga, autora mnogih novelizovanih biografija, savremenih romana i istorijske literature. Dekretom predsednika Republike od 27. juna 1947. godine njegov pseudonim postao je službeno ime. Andre Moroa rođen je 26. jula 1885. godine u Elbeufu, Saint-Maritime, u Francuskoj, u jevrejskoj porodici Ernesta i Alice Herzog Levi, tekstilnih industrijalaca. Nakon franko-pruskog rata, njegova porodica se preselila u Normandiju. Odgajan u rodoljubnoj porodici, doživeo je antisemitizam tokom afere Dreifus. Studirao je na Univerzitetu Corneille u Rouenu, gde je slušao predavanja poznatog filozofa Alaina (na francuskom: Emile Chartier) i na njega bio pod jakim uticajem. Posle diplomiranja, 10 godina radio je kao menadžer u očevoj fabrici. 1909. godine u Ženevi je upoznao svoju prvu ženu, Jean-Marie Vanda de Shimkievicz, poljsko-rusku aristokratkinju koja je studirala na Okfordskom univerzitetu. 1923. umrla je od pobačaja i trovanja krvi. Svoju drugu suprugu Simone de Cailave (1894 - 1968), književnicu i javnu ličnost, upoznao je 1924. Oženio se njom 1926. i živeli zajedno do njegove smrti. Grob A. Moroa i njegove žene u Neuilli-sur-Seine. Za vreme Prvog svetskog rata bio je prevodilac i oficir za vezu Britanskih ekspedicijskih snaga. Tamo je stekao utiske koje je ogledao u svom prvom romanu, Tišine pukovnika Bramblea (1918), zabavnoj knjizi o svojim britanskim drugovima u vojsci. Usvojio je pseudonim Andre Moroa - `Andre` je ime prijatelja koji je umro za Francusku tokom Prvog svetskog rata, a `Moroa` je ime malog francuskog sela, čiji tužni zvuk opčinjava pisca. Nakon rata, tema Engleske nastavila se u nizu umetničkih i novinarskih dela - „Ariel, ili život Šelli“ (1923), „Disraeli“ (1927), „Biron“ (1930). Svetski poznat je postao romanima Bernard Kuesnai (1926), Klima (1928), Porodični krug (1932) i drugi. 23. juna 1938. izabran je za člana Francuske akademije. Na početku Drugog svetskog rata, 54-godišnji pisac upisao se kao dobrovoljac u Francusku slobodnu armiju. Poraz i okupacija Francuske primorali su ga da ode u Sjedinjene Države. Tamo radi kao predavač na Univerzitetu u Kanzasu. Napisao je niz istorijskih i novinarskih materijala protiv nacista. Godine 1943. preselio se u Severnu Afriku, a nakon završetka rata 1946. godine vratio se u Francusku. Objavio je zbirku kratkih priča, knjige `U potrazi za Marcelom Proustom` (1949), `Georges Sand` (1952), `September Ruses` (1954), `Olimpio, ili život Victora Huga` (1955), `Three Dumas` (1957). Svoje poslednje biografsko delo „Prometej ili Balzakov život“ završio je 1965. godine, kada je imao 80 godina. Andre Moroa umro je 9. oktobra 1967. u Neuilli-sur-Seine u 82. godini.

Planirate putovanje avionom, vozom ili autobusom? Ne brinite, "Knjiga puna zabave za raspust" je tu da vam obezbedi mnogo uzbudljivih aktivnosti i igara koje možete raditi gde god da krenete. Ova knjiga sa aktivnostima pruža bogat izbor zabavnih zadataka, garantujući vam nezaboravno vreme na putovanju ili odmoru. Očekuje vas širok spektar aktivnosti koje će vas zabavljati i izazivati vašu maštu. Pronalaženje razlika, rešavanje lavirinata, spajanje tačkica, kvizovi i stranice za bojenje samo su neki od sadržaja koje ćete pronaći u ovoj knjizi. Bilo da ste mališani ili odrasli, ova knjiga će vas držati zauzetima i zabavljenima tokom puta ili odmora. Sve što trebate da uradite je da spakujete ovu knjigu i olovke u svoj ranac i pripremite se za neograničenu zabavu i smeh. Bez obzira na odredište, "Knjiga puna zabave za raspust" će vam pružiti nezaboravne trenutke i osigurati da vaše vreme na putovanju bude ispunjeno radošću i kreativnošću. Nabavite svoj primerak ove razigrane knjige i započnite avanturu zabave koja će trajati tokom celog raspusta. Ova knjiga je savršen pratilac koji će vam pružiti sate zabave i smeha tokom putovanja ili boravka na odmoru.

Planirate putovanje avionom, vozom ili autobusom? Ne brinite, "Knjiga puna zabave za raspust" je tu da vam obezbedi mnogo uzbudljivih aktivnosti i igara koje možete raditi gde god da krenete. Ova knjiga sa aktivnostima pruža bogat izbor zabavnih zadataka, garantujući vam nezaboravno vreme na putovanju ili odmoru. Očekuje vas širok spektar aktivnosti koje će vas zabavljati i izazivati vašu maštu. Pronalaženje razlika, rešavanje lavirinata, spajanje tačkica, kvizovi i stranice za bojenje samo su neki od sadržaja koje ćete pronaći u ovoj knjizi. Bilo da ste mališani ili odrasli, ova knjiga će vas držati zauzetima i zabavljenima tokom puta ili odmora. Sve što trebate da uradite je da spakujete ovu knjigu i olovke u svoj ranac i pripremite se za neograničenu zabavu i smeh. Bez obzira na odredište, "Knjiga puna zabave za raspust" će vam pružiti nezaboravne trenutke i osigurati da vaše vreme na putovanju bude ispunjeno radošću i kreativnošću. Nabavite svoj primerak ove razigrane knjige i započnite avanturu zabave koja će trajati tokom celog raspusta. Ova knjiga je savršen pratilac koji će vam pružiti sate zabave i smeha tokom putovanja ili boravka na odmoru.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Skz Knjiga br. 185 Pripovetke date u ovom izboru reprezentativne su za Petrovićevo stvaralaštvo. Njegova najpoznatija pripovetka `Bunja` donosi tragediju raskorenjenog čoveka, čoveka odvojenog od svoje zemlje, prirode, nasleđa. Veljko Petrović u svojim pripovetkama pronalazi načina da prevaziđe temu čoveka bez korena, da svog junaka vrati pravom životu, životu u radu, da ga učini izdržljivim, otpornim i punim životne snage. Veljko Petrović (Sombor, 4. februar 1884 – Beograd, 27. jul 1967) je bio srpski književnik. Veljko Petrović je rođen u Somboru. Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. u monaštvu dobiti ime Gerasim i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova mati se zvala Mileva i bila je kćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Mati je umrla nekoliko nedelja posle porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu, te brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, čuvenog peštanskog Tekelijanuma. Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. 1908. godine Veljko Petrović prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. Između 1914-1915 bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, kćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. god na štampi i publikacijama. 1918. god. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko Petrović se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od 1925. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu. U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu Veljko Petrović je boravio nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Umro je u Beogradu 1967. a sahranjen je uz velike počasti u Aleji velikana. Književnost Na književnom planu počeo je da sarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. 1912. god. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku ratu rukopis izgubljen. Tek 1920. počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpskePetrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. god. u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vasa Stajić (Mokrin, 10. februar 1878 — Novi Sad, 10. februar 1947) bio je srpski filozof i pisac. Niz njegovih dela smatra se ključnim za poznavanje istorije Novog Sada. Biografija Gimnaziju učio u Velikoj Kikindi, Sremskim Karlovcima i Senju. Kao učenik bio je zbog socijalističke agitacije isključen i karlovačke gimnazije. Studirao je prava, a potom filozofiju u Budimpešti, Parizu i Lajpcigu, a diplomirao je 1902. godine u Budimpešti. Započeo rad kao učitelj u banatskim selima, potom je bio profesor u Pakracu, pa u Učiteljskoj školi u Somboru. Došavši iz Pakraca školske 1904—1905. godine počeo je sa radom kao profesor i suplent u Pljevaljskoj gimnaziji, gde je u istom periodu radio profesor i istoričar Gligorije Elezović. Godine 1938. objavljen je prigodni zbornik radova posvećen njegovom 60. rođendanu. U toj `Spomenici`[1] se ističe: Život profesor Stajića je bio uvek budna radinost i sveža delotvornost. Sadržinski se njegov život deli na dva perioda. U prvom, ranijem periodu on je revolucionar koji vrši veliki uticaj na omladinu. Delovao je u cilju oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda, koje se ostvarilo nakon završetka Prvog svetskog rata. Nastupa u novoj državi, u novim okolnostima njegove preusmerenje ka istorijskoj nauci, kada on ispisuje brojna istoriografska dela. Propagirao je Stajić ideje profesora Sandića i predvodio je Reformistički srpski nacionalni pokret mlade vojvođanske inteligencije. Kao poverenik Srpske narodne omladine propagirao je ujedinjenje svih Srba u državu Južnih Slovena.[2] Izdavačka delatnost Izdavao je predratne časopise Novi Srbin i „Srpska Prosveta”. Zbog svojih ideja bio je često proganjan i osuđivan, i za vreme Prvog svetskog rata a i u miru. Nakon rata pokrenuo je opet list, sada je to `Nova Vojvodina` u kojem iznosi vojvođanske probleme. Sarađivao je pišući za mnogo listova. Bio je jedno vreme sekretar Matice srpske i urednik „Letopisa” (1921. i 1936). Bio je i sekretar Matice srpske, ali je 1944. godine, na poziv svojih đaka prešao u Srem i pridružio se partizanima.[3] Napisao je preko 20 knjiga od kojih su mu najpoznatije „Novosadske biografije” u šest tomova, „Velikokikindski distrikt” i druge. Posebno se istakao studijama o Svetozaru Miletiću (1926, prepravljeno i doterano 1938), kao i Jovanu Jovanoviću Zmaju (1933). Napisao je preko 100 naučno-stručnih rasprava. Posle Drugog svetskog rata izabran je za doživotnog predsednika Matice srpske. Njegova kapitalna dela o istoriji Novog Sada ”Privreda Novog Sada”, ”Novosadske biografije”, ”Građa za kulturnu istoriju Novog Sada”, ”Građa za političku istoriju Novog Sada” su kapitalna dela na temu istorije grada.[4] Zaslužan je za pokret planinarstva i izletništva u Vojvodini. Godine 1923. aktivno učestvuje u organizovanju Novosadske podružnice Srpskog planinarskog društva, koja 1924. godine postaje Planinarsko društvo Fruška gora. Jedna osnovna škola u Novom Sadu i osnovna škola u Mokrinu nose njegovo ime

Вилијам Саројан: МАЛА ДЕЦА Издавач: ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, Горњи Милановац, 1980.год. Тврди повез, 150 страна, латиница. Недостаје оригинална рикна, санирање видљиво на фотографијама. Дивна књига, дивне приче, диван писац. Много пропуштају они који га нису читали. `Вилијам Саројан (енгл. William Saroyan, јерм. Վիլյամ Սարոյան; Фрезно, 31. август 1908 — Фрезно, 18. мај 1981) био је амерички писац јерменског порекла. Поред писања романа и прича, бавио се и кинематографијом. Детињство Вилијам Саројан рођен је као син америчког имигранта у граду Фресно, 31. августа 1908. године. Град Фресно је мање место у Калифорнији које је познато по томе што у њему живи много досељеника из Јерменије. Његов отац, Арменак Саројан, 1905. године преселио се у Њу Џерзи где је почео да производи вина јер је имао властите винограде. Вилијамов отац се школовао за презбитаријанског свештеника, али се у новој држави морао бавити пољопривредом како би породица преживела. Он је умро 1911. године у Кемпбелу (Калифорнија). Након што је Вилијамов отац умро, финансијска ситуација породице Саројан је постала веома лоша. Такохи Саројан је била припорана да своју децу- Вилијама, Хенрија, Забел и Косет пошаље Фред Финч сиротиште у Оукленду, о чему је Вилијам много пута писао у својим делима. За Такохи је било веома тешко да пронађе себи посао, јер су Јермени имали лошу репутацију у Сједињеним Америчким Државама. Посао је успела да нађе тек после неколико година и почела је да ради као кућна помоћница. Финансијски је ојачала, па се Вилијем са браћом и сестарама, после пет година проведених у сиротишту, могао вратити мајци. Она је успела да поново купи кућицу у Фресну, тако да се читава породица вратила у тај град. Такохи је тамо пронашла нови посао, али су и деца морала радити како би породица преживела. Такохи је паковала воће у месној фабрици, а Вилијам и Хенри су радили као колпортер (касније телеграфисти). Улога политичких фактора у стваралаштву Вилијема Саројана Вилијам Саројан преживљава емотивно тежак период, када 1915. године турска влада издаје налог на основу кога је убијено 1,5 милиона Јермена, што је тада чинило око 80% популације. Јермени су били масакрирани и слани у концентрационе логоре. 1920. године, СССР је анексирала Јерменију. Туга коју је осећао због проблема своје, како је сам говорио друге земље, исказао је у многим делима, као што су Покољ невиних, Јерменкса трилогија, Јермени, Зовем се Арам и друге. Школовање Године 1921, Вилијам Саројан је уписан у Техничку школу како би се учио дактилографији. 1925. године, након неколико опомена, избачен је из школе због непримерног понашања. Није успео да добије диплому за завршену дактилографију. Вилијам је добио од своје мајке неке од текстова које је писао његов отац. Након што их је прочитао, Вилијам је одлучио да ће постати писац. Тада је кренуо да се даље самостално образује тако што ће што више читати дела познатих писаца. Посао и селидбе Пошто је школу напустио без дипломе, Вилијам је био приморан да се у почетку бави физичким пословима попут брања грожђа у виноградима. Након тога, запослио се у адвокатском предузећу свог стрица Арама Саројана. 1926. године, Вилијам напушта Фресно и одлази у Лос Анђелес где је радио у Калифорнијској Националној Стражи. Након тога, враћа се на кратко у свој родни град да посети породицу, а потом одлази у Сан Франциско. Имао је великих материјалних проблема и морао је под хитно да пронађе себи посао. Успео је да се запосли у Телеграфској компанији Сан Франциска где је радио као службеник. После тога, бавио се разним професијама како би зарадио. Био је телеграфиста, поштар, дактилограф, и, на крају, запослио се као руководилац у Postal Telegraph компанији, за коју је још у Фресну радио са својим братом. Наредне, 1927. године, Хенри доводи Такохи, Забел и Косет да живе у Сан Франциску. У августу 1928. године, Вилијам се преселио у Њујорк од новца који је добијао од свог ујака Михрана. Његова селидба у Њујорк неуспешно се завршила. Вратио се у Сан Франциско својој породици. Радио је послове за које је био веома слабо плаћен, а који су изискивали пуно труда. Све своје слободно време проводио је за писаћом машином и у библиотеци. Прва дела Један скеч који је Саројан написао, објављен је у недељном часопису The Overland Monthly, а прва збирка прича одштампана је 1930. године и звала се Сломљени точак (енгл. The Broken Wheel). Ово дело је потписао под псеудонимом Сирак Горјан (енг. Sirak Goryan). Збирка је била је објављена у издавачкој кући Јерменски журнал. 1932. године јерменски журнал Hairenik (Отаџбина) објавио је у неколико наврата Саројанове поеме. Исти журнал ће наредне године почети да објављује и његове приче, међу којима су прве биле Песница, Борба, Јерменија и Сломљени точак. Ово није било први пут да Hairenik објављује дела неког од Саројанових. Исти журнал је пре више година објавио скеч Нонех, који је написала Вилијамова бака. Скеч који је Вилијам Саројан написао, био је веома добро прихваћен од стране публике, па је она продужена и претворена у новелу која се звала Трапез кроз универзум. То је заправо била основа за његову прву збирку прича Неустрашиви младић на летећем трапезу, као и за 70.000 Асираца. Тада су и други листови почели да објављују Саројанове радове. Саројан је постао члан највећих литерарних друштава Лос Анђелеса и Сан Франциска. Врхунац литерарне каријере Вилијам постаје популаран написавши дело Неустрашиви младић на летећем трапезу 1934. године. Протагониста овог романа је млади, сиромашни писац који покушава да преживи у окрутном времену. Читаоци нису ни могли да претпоставе да је Вилијем у овом делу, у ствари, представио себе. Главни лик овог дела имао је многе сличности са делом скандинавског Нобеловца Кнута Хамсона које се зове Глад (енг. Hunger, 1890), али у Саројановом делу није било нихилизма приказаног у Хамсоновом делу. Пошто је роман постао веома популаран, Вилијам је на њему поприлично зарадио, па је одлучио да од тог новца финансира своје путовање у Европу и Јерменију, где је купио прву руску цигарету, која ће касније постати његов заштитни знак. Чак је и у свом делу Не умрети (енг. Not Dying, 1963) написао и чувену реченицу Можеш добити канцер од ствари које те терају да много пушиш, али не од самог пушења. — Вилијам Саројан Многе од Вилијамових прича биле су базиране на догађајима из његовог детињства, као што је била крађа воћа која је била неопходна за преживљавање или тежак живот досељеника у Америку. Збирка прича Зовем се Арам (енг. My name is Aram) постала је интернационални бестселер. Она говори о дечаку Араму Гарогланијану и многим другим живописним ликовима из Арамове имигрантске породице. Наредних година, Вилијам ће се готово у потпуности посветити кинематографији на уштрб писања. Када се вратио књижевним делима, почео је да пише есеје и мемоаре у којима је писао о мање познатим људима које је сретао током својих путовања у Совјетски Савез и Европу, али и о познатијим људима као што су Џо Бернард Шо, фински композитор Јан Сибелиус и Чарли Чаплин. Окушао се и као песник, али је од његове поезије сачувано само једно дело- Дођи у мој дом (енг. Come On-a My House) која се базира на јерменским народним песмама. Кинематографија Након збирке прича Зовем се Арам, Вилијам се посветио драми. Његова прва драма била је Моје срце у планинама (енг. My heart in the highlands, 1939), била је комедија о младићу и његовој јерменској породици. Она је први пут изведена у Guild Theatre-у у Њујорку. Након што је исте године написао своју најпознатију драму Време твог живота (енг. The time of your life), освојио је Пулицерову награду, коју је одбио да прими. Том приликом је изјавио да се нада да је престало доба у коме материјалне вредности гуше праву уметност. Након тога је бацио новчану награду коју је освојио. 1948. године, његова драма била је приказана на малим екранима захваљујући Џејмсу Џегнију. Људска комедија (енг. The human comedy, 1943) први пут је изведена у Итаци. У овој драми, главни лик је млади Хомер, телеграфиста, који је очајан због дешавања током Другог светског рата. Публика је са одушевљењем прихватила ову драму која је Вилијаму донела прву већу зараду од 1,500$ недељно за посао продуцента. Такође, добио је и 60,000$ за сценарио. Вилијам је почео озбиљније да се бави филмском продукцијом, тако да су у његовим филмовима почели да глуме велики глумци као што су Мики Руни и Френк Морган. Иако се озбиљно бавио кинематографијом, веома кратко је радио у Холивуду, и то само за време снимања филма Златни дечко 1939. године. За филмску верзију дела Људска комедија освојио је Оскар за најоригиналнији сценарио. Филм је такође био номинован за најбољу слику, најбољег режисера, најбољу костимографију и најбољег глумца. Саројан се у врхунцу филмске каријере вратио књижевности. 1942. послат је у Лондон како би радио на представи за коју је сам написао сценарио, Авантурама Веслија Џексона (енг. The adventures of Wesley Jackson). Филмови за које је Вилијам Саројан писао сценарија су: Филм Година снимања Оригинални назив Режисер Главна улога Људска комедија 1943. The Human Comedy Clarence Brown Мики Руни Време твог живота 1948. The Time of your Life H. C. Potter Џејмс Кегни Омнибус 1952-1959 Omnibus Peter Brook Леондард Барнштајн Париска комедија 1961 the Paris Comedy Boleslaw Barlog Карл Радац Време твог живота (римејк) 1976 The Time of your Life Kirk Browning Вилијем Саројан Приватни живот Током Другог светског рата, Вилијам се прикључио америчкој војсци. Био је стациониран у Асторији, али је много времена проводио и у хотелу Ломбардија у Менхетну. 1943. године, оженио се седамнаестогодишњом Керол Маркус (1924—2003) са којом је имао двоје деце: Арама и Луси. Када је Вилијам открио да је Керол илегално досељена Јеврејка, развео се од ње. Након одређеног времена, они су се опет венчали, али се и други покушај заједничког живота завршио разводом. Луси је постала глумица, а Арам песник, који је објавио књигу о свом оцу. Керол се касније удала за глумца Валтера Метјуа. Последњи радови и смрт Вилијамова финансијска ситуација постала је врло лоша након Другог светског рата, када више нико није желео да његове сценарије претвори у позоришне комаде или филмове, јер су говорили да је у тим делима превише сентименталности. Вилијам је у својим послератним делима славио слободу, братску љубав и једнакост међу људима, али је тај идеализам одбијао продуценте. Након неколико писама разочараних читалаца, Вилијам је покушао да мења начин писања у делима која су следила. 1952. године објавио је прву од неколико књига његових мемоара, а књига се звала Бициклиста из Беверли Хилса (енг. The bicycle rider in Beverly Hills). У наредним делима као што су Асиријске и друге приче (енг. The Assyrian, and other stories, 1950), Вилијам је помешао алегоријске елементе, са реалистичним приказом америчког живота. Дела Кућа Сема Егоа (енг. Sam Ego`s house) и Покољ невиних (енг. The slaughter of the innocents), објављена 1949. и 1958. године постављају морална питања која већ дуго муче самог писца. У тим делима он помиње масовне геноциде над јерменским народом током којих је преко 1 500.000 Јермена побијено. Продуценти су након ових дела одлучили да поново почну да сарађују са Саројаном, који је опет доживео популарност делима као што су Париска комедија (енг. The Paris Comedy, 1960), Лондонска комедија (енг. The London Comedy, 1960) и Исељени са двора (енг. Settled out court, 1969), а ова дела су премијерно извођена у Европи. Сва Вилијамова дела чувају се у Станфорд Универзитету са свим његовим белешкама и важнијим предметима везаним за његов живот. Вилијам је почео да се одаје алкохолу и да се коцка. Од 1958. године углавном је живео у Паризу, где је поседовао један апартман. Запоставио је писање и рад у позоришту и филму. Умро је од канцера, 18. маја 1981. године у граду у коме је и рођен. Његово тело је кремирано, те је пола пепела просуто на тлу Калифорније, а остатак у Јерменији, у Пантеон парку у Јеревану. Наслеђе У Саројановом родном граду Фресно, у част великом писцу подигнута је велика статуа. Израдио ју је локални уметник и Саројанов лични пријатељ, Вараз Самјуелиан (енг. Varaz Samuelian). Статуа представља око четири стопе набацаних књига на којима стоји велика скулптура која представља Саројанову главу. Статуа се налази у Мерипоуз Авенији у предграђу Фресна. Поред ове, Саројану су одане још многе почасти. У заједничком пројекту САД и Совјетског Савеза, издате су поштанске маркице које се састоје из два дела: прва маркица је на енглеском, а друга на руском језику. Била је у употреби у обема државама. Дела Дело Година Оригинални назив Врста дела Неустрашиви младић на летећем трапезу 1934. The Daring Young Man On The Flying Trapeze збирка прича Ти који их пишу и ти који их сакупљају 1934. Those who write them and those who collected them збирка прича Удисати и издисати 1936. Inhale and Exhale роман Три пута три 1936. Three times three збирка прича Весељак и бујица сете 1937. A gay and melancholy flux збирка прича Мала деца 1937. Little children роман Рођени Американац 1938. A native American роман Љубав- овај мој шешир 1938. Love- here`s my hat роман Невоља са тигровима 1938. The Trouble With Tigers роман Лето прелепог белог коња 1938. The Summer of the Beautiful White Horse роман Време твог живота 1939. The Time of Your Life драма Слатка стара љубавна песма 1939. Love`s old sweet song песма Харлем виђен Хиршфилдовим очима 1939. Harlem as seen by Hirschfield прича Моје срце у планинама 1939. Sydämeni on kukkuloilla прича Божић 1939. Christmas прича Мир- то тако дивно звучи 1939. Peace- it`s wonderful прича Елмер и Лили 1939. Elmer and Lily драма Три фрагмента и једна прича 1939. Three fragments and a story прича Зовем се Арам 1940. Nimeni on Aram збирка прича Време твог живота 1940. Tämä elämäsi aika сценарио за филм Највећи херој на свету 1940. Hero of the world драма Пинг-понг циркус 1940. The ping pong circus драма Специјално обавештење 1940. A special announcement драма Слатка стара љубавна песма 1940. Love`s old sweet song драма Подземни циркус 1940. Subway circus драма Хеј, ви тамо! 1941. Hello-out there! драма Саројанова прича 1941. Saroyans fables прича Три драме 1941. Three plays роман Осигурање за Салесмана 1941. The insurance Salesman прича Руси у Сан-Франциску 1941. Russians in San Francisco прича Прелепи људи 1941. The Beautiful People драма Људи са светлом 1941. The people with light драма Преко позорнице до сутра ујутру 1941. Across the Board on Tomorrow Morning драма Засенити ругања 1942. Razzle Dazzle прича Причати с тобом 1942. Talking to You драма Лош човек на западу 1942. Bad Men in the West драма Доћи кроз раж 1942. Coming throught the rye драма Поетична ситуација у Америци 1942. The poetic situation in America драма Људска комедија 1943. Ihmisä elämän näyttämöllä сценарио за филм Држи се подаље од старог човека 1943. Get away, old man прича Драга бебо 1944. Dear baby прича Држи се подаље од старог човека 1944. Get away, old man драма Гладни људи 1945. Hungerers драма Авантуре Веслија Џексона 1946. The adventures of Wesley Jackson роман Џим Денди 1947. Jim Dandy драма Не иди далеко од лудила 1947. Don`t Go Away Mad драма Специјално од Саројана 1948. The Saroyan special роман Фискалне скитнице 1949. The fiscal hoboes роман Скромно рођење 1949. А decent birth прича Кућа Сема Егоа 1949. Sam Ego‘s house драма Кућа Сема Егоа 1949. Sam Ego‘s house роман Асирци 1950. The Assyrians прича Двоструке авантуре 1950. Twin adventures збирка прича Син 1950. The son драма Опера, опера! 1950. Opera, opera! драма Рок Веграм 1951. Rock Wagram роман Трејсијев тигар 1951. Tracy‘s tiger роман Бициклиста са Беверли Хилса 1952. The bicycle rider in Beverly Hills роман Покољ невиних 1952. The Slaughter of the Innocents роман Шаљиво значење 1953. The laughing matter драма Украдена тајна 1954. The Stolen Secret драма Љубав 1955. Love роман Мама, волим те или Лоптица-скочица 1956. Mama, I love you; The bouncing ball роман Цело путовање 1956. The whole voyald збирка прича Тата, ти си луд! 1957. Papa, you‘re crazy роман Да ли сте икада били заљубљени у патуљка? 1957. Ever been in love with a midget драма Становници јаме 1958. The Cave Dwellers роман Покољ невиних 1958. The Slaughter of the Innocents драма Несрећа 1958. The accident драма Читалац Вилијема Саројана 1958. The William Saroyan reader прича Мачка, миш, човек, жена 1958. Cat, mouse, man, woman драма Једном око брвна 1959. Once arund the block драма Лилина тајна 1959. Once arund the block драма Вешање око Вабаша 1960. The secret of Lily драма Насукани у дворишту 1960. Settled out of a court драма Сем- највећи скакач од свих 1961. Sam, the highest jumper of them all драма Иди ми, дођи ми. Знаш ко! 1961. Here comes, there goes, you know who! драма Гастон 1962. Gaston роман Белешка на врху Хилари 1962. A note on Hilaire hiler прича О, човече! 1962. Ah, man! драма Не умрети 1963. Not dying прича Ја 1963. Ме прича Дечаци и девојчице заједно 1963. Boys and girls together прича Истрајност- верујем у њу 1963. Patient, this I believe драма Сценариста и публика 1963. The playwright and the public драма Једног дана у поподне 1964. One Day in the Afternoon роман После тридесет година 1964. After thirty years прича Дуга вожња, кратка кола 1966. Short drive, sweet chariot прича Погледај нас 1967. Look at us прича Зубар и стрпљиви 1968. Dentist and patient драма Хорси Џорси и жаба 1968. Horsey Gorsey and the frog прича Муж и жена 1968. Husband and wife драма Пси, или Париска комедија 1969. The Dogs, or the Paris Comedy драма Мислио сам да ћу живети вечно, али сада нисам толико сигуран у то 1969. I used to believe I had forever, but now I‘m not sure прича Прављење новца и 19 других, веома кратких прича 1969. Making money and 19 other very short plays збирка прича Дани живота, смрти и бекства на Месец 1970. Days of Life and Death and Escape to the Moon роман Нова драма 1970. The new play драма Јермени 1971. Armenians драма Места где сам проводио време 1972. Places Where I`ve Done Time роман Јуриши 1974. Assassinations драма Зуби и мој отац 1974. The tooth and my father драма Синови дођу и оду, мајке остају вечно 1976. Sons come and go, mothers hang in forever прича Познати људи и други пријатељи 1976. Famous faces and other friends прича Морис Хиршфилд 1976. Morris Hirschfield прича Говори јесењег дрвећа 1977. The ashtree talkers прича Промена састанака 1978. Change meetings прича Животописи 1979. Obituaries роман Приче са бечких улица 1980. Tales from the Vienna Streets драма Рођења 1981. Births драма Зовем се Саројан 1983.° My name is Saroyan роман Јерменкска трилогија 1986.° An Armenian trilogy роман Циркус 1986.° The Circus прича Човек са срцем у висинама и друге приче 1986.° The Man With The Heart in the Highlands and other stories збирка прича Лудило у породици 1988.° Madness in the family роман Варшавски посетилац 1991.° Warsaw visitor прича

Autor - osoba Sarojan, Vilijem Naslov Mala deca / Wilijem Sarojan ; [s engleskog prevela Ljerka Radović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Gornji Milanovac : Dečje novine, 1980 Fizički opis 150 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Radović, Ljerka Zbirka Biblioteka Bijeli jelen Napomene Prevod dela: Little children. Stanje: spolja kao na fotografijama, unutra posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Vilijam Sarojan (engl. William Saroyan, jerm. Վիլյամ Սարոյան; Frezno, 31. avgust 1908 – Frezno, 18. maj 1981) je bio američki pisac jermenskog porekla. Pored pisanja romana i priča, bavio se i kinematografijom. Detinjstvo Vilijam Sarojan rođen je kao sin američkog imigranta u gradu Fresno, 31. avgusta 1908. godine. Grad Fresno je manje mesto u Kaliforniji koje je poznato po tome što u njemu živi mnogo doseljenika iz Jermenije. Njegov otac, Armenak Sarojan, 1905. godine preselio se u Nju Džerzi gde je počeo da proizvodi vina jer je imao vlastite vinograde. Vilijamov otac se školovao za prezbitarijanskog sveštenika, ali se u novoj državi morao baviti poljoprivredom kako bi porodica preživela. On je umro 1911. godine u Kempbelu (Kalifornija). Nakon što je Vilijamov otac umro, finansijska situacija porodice Sarojan je postala veoma loša. Takohi Sarojan je bila priporana da svoju decu- Vilijama, Henrija, Zabel i Koset pošalje Fred Finč sirotište u Ouklendu, o čemu je Vilijam mnogo puta pisao u svojim delima. Za Takohi je bilo veoma teško da pronađe sebi posao, jer su Jermeni imali lošu reputaciju u Sjedinjenim Američkim Državama. Posao je uspela da nađe tek posle nekoliko godina i počela je da radi kao kućna pomoćnica. Finansijski je ojačala, pa se Vilijem sa braćom i sestarama, posle pet godina provedenih u sirotištu, mogao vratiti majci. Ona je uspela da ponovo kupi kućicu u Fresnu, tako da se čitava porodica vratila u taj grad. Takohi je tamo pronašla novi posao, ali su i deca morala raditi kako bi porodica preživela. Takohi je pakovala voće u mesnoj fabrici, a Vilijam i Henri su radili kao kolporter (kasnije telegrafisti). Uloga političkih faktora u stvaralaštvu Vilijema Sarojana Vilijam Sarojan preživljava emotivno težak period, kada 1915. godine turska vlada izdaje nalog na osnovu koga je ubijeno 1,5 miliona Jermena, što je tada činilo oko 80% populacije. Jermeni su bili masakrirani i slani u koncentracione logore. 1920. godine, SSSR je aneksirala Jermeniju. Tuga koju je osećao zbog problema svoje, kako je sam govorio druge zemlje, iskazao je u mnogim delima, kao što su Pokolj nevinih, Jermenksa trilogija, Jermeni, Zovem se Aram i druge. Školovanje Godine 1921., Vilijam Sarojan je upisan u Tehničku školu kako bi se učio daktilografiji. 1925. godine, nakon nekoliko opomena, izbačen je iz škole zbog neprimernog ponašanja. Nije uspeo da dobije diplomu za završenu daktilografiju. Vilijam je dobio od svoje majke neke od tekstova koje je pisao njegov otac. Nakon što ih je pročitao, Vilijam je odlučio da će postati pisac. Tada je krenuo da se dalje samostalno obrazuje tako što će što više čitati dela poznatih pisaca. Posao i selidbe Pošto je školu napustio bez diplome, Vilijam je bio primoran da se u početku bavi fizičkim poslovima poput branja grožđa u vinogradima. Nakon toga, zaposlio se u advokatskom preduzeću svog strica Arama Sarojana. 1926. godine, Vilijam napušta Fresno i odlazi u Los Anđeles gde je radio u Kalifornijskoj Nacionalnoj Straži. Nakon toga, vraća se na kratko u svoj rodni grad da poseti porodicu, a potom odlazi u San Francisko. Imao je velikih materijalnih problema i morao je pod hitno da pronađe sebi posao. Uspeo je da se zaposli u Telegrafskoj kompaniji San Franciska gde je radio kao službenik. Posle toga, bavio se raznim profesijama kako bi zaradio. Bio je telegrafista, poštar, daktilograf, i, na kraju, zaposlio se kao rukovodilac u Postal Telegraph kompaniji, za koju je još u Fresnu radio sa svojim bratom. Naredne, 1927. godine, Henri dovodi Takohi, Zabel i Koset da žive u San Francisku. U avgustu 1928. godine, Vilijam se preselio u Njujork od novca koji je dobijao od svog ujaka Mihrana. Njegova selidba u Njujork neuspešno se završila. Vratio se u San Francisko svojoj porodici. Radio je poslove za koje je bio veoma slabo plaćen, a koji su iziskivali puno truda. Sve svoje slobodno vreme provodio je za pisaćom mašinom i u biblioteci. Prva dela Jedan skeč koji je Sarojan napisao, objavljen je u nedeljnom časopisu The Overland Monthly, a prva zbirka priča odštampana je 1930. godine i zvala se Slomljeni točak (eng. The Broken Wheel). Ovo delo je potpisao pod pseudonimom Sirak Gorjan (eng. Sirak Goryan). Zbirka je bila je objavljena u izdavačkoj kući Jermenski žurnal. 1932. godine jermenski žurnal Hairenik (Otadžbina) objavio je u nekoliko navrata Sarojanove poeme. Isti žurnal će naredne godine početi da objavljuje i njegove priče, među kojima su prve bile Pesnica, Borba, Jermenija i Slomljeni točak. Ovo nije bilo prvi put da Hairenik objavljuje dela nekog od Sarojanovih. Isti žurnal je pre više godina objavio skeč Noneh, koji je napisala Vilijamova baka. Skeč koji je Vilijam Sarojan napisao, bio je veoma dobro prihvaćen od strane publike, pa je ona produžena i pretvorena u novelu koja se zvala Trapez kroz univerzum. To je zapravo bila osnova za njegovu prvu zbirku priča Neustrašivi mladić na letećem trapezu, kao i za 70.000 Asiraca. Tada su i drugi listovi počeli da objavljuju Sarojanove radove. Sarojan je postao član najvećih literarnih društava Los Anđelesa i San Franciska. Vrhunac literarne karijere Vilijam postaje popularan napisavši delo Neustrašivi mladić na letećem trapezu 1934. godine. Protagonista ovog romana je mladi, siromašni pisac koji pokušava da preživi u okrutnom vremenu. Čitaoci nisu ni mogli da pretpostave da je Vilijem u ovom delu, u stvari, predstavio sebe. Glavni lik ovog dela imao je mnoge sličnosti sa delom skandinavskog Nobelovca Knuta Hamsona koje se zove Glad (eng. Hunger, 1890.), ali u Sarojanovom delu nije bilo nihilizma prikazanog u Hamsonovom delu. Pošto je roman postao veoma popularan, Vilijam je na njemu poprilično zaradio, pa je odlučio da od tog novca finansira svoje putovanje u Evropu i Jermeniju, gde je kupio prvu rusku cigaretu, koja će kasnije postati njegov zaštitni znak. Čak je i u svom delu Ne umreti (eng. Not Dying, 1963) napisao i čuvenu rečenicu Možeš dobiti kancer od stvari koje te teraju da mnogo pušiš, ali ne od samog pušenja. – Vilijam Sarojan Mnoge od Vilijamovih priča bile su bazirane na događajima iz njegovog detinjstva, kao što je bila krađa voća koja je bila neophodna za preživljavanje ili težak život doseljenika u Ameriku. Zbirka priča Zovem se Aram (eng. My name is Aram) postala je internacionalni bestseler. Ona govori o dečaku Aramu Garoghlanu i mnogim drugim živopisnim likovima iz Aramove imigrantske porodice. Narednih godina, Vilijam će se gotovo u potpunosti posvetiti kinematografiji na uštrb pisanja. Kada se vratio književnim delima, počeo je da piše eseje i memoare u kojima je pisao o manje poznatim ljudima koje je sretao tokom svojih putovanja u Sovjetski Savez i Evropu, ali i o poznatijim ljudima kao što su Džo Bernard Šo, finski kompozitor Jan Sibelius i Čarli Čaplin. Okušao se i kao pesnik, ali je od njegove poezije sačuvano samo jedno delo Dođi u moj dom (eng. Come On-a My House) koja se bazira na jermenskim narodnim pesmama. Kinematografija Nakon zbirke priča Zovem se Aram, Vilijam se posvetio drami. Njegova prva drama bila je Moje srce u planinama (eng. My heart in the highlands, 1939.), bila je komedija o mladiću i njegovoj jermenskoj porodici. Ona je prvi put izvedena u Guild Theatre-u u Njujorku. Nakon što je iste godine napisao svoju najpoznatiju dramu Vreme tvog života (eng. The time of your life), osvojio je Pulicerovu nagradu, koju je odbio da primi. Tom prilikom je izjavio da se nada da je prestalo doba u kome materijalne vrednosti guše pravu umetnost. Nakon toga je bacio novčanu nagradu koju je osvojio. 1948. godine, njegova drama bila je prikazana na malim ekranima zahvaljujući Džejmsu Džegniju. Ljudska komedija (eng. The human comedy, 1943) prvi put je izvedena u Itaci. U ovoj drami, glavni lik je mladi Homer, telegrafista, koji je očajan zbog dešavanja tokom Drugog svetskog rata. Publika je sa oduševljenjem prihvatila ovu dramu koja je Vilijamu donela prvu veću zaradu od 1,500$ nedeljno za posao producenta. Takođe, dobio je i 60,000$ za scenario. Vilijam je počeo ozbiljnije da se bavi filmskom produkcijom, tako da su u njegovim filmovima počeli da glume veliki glumci kao što su Miki Runi i Frenk Morgan. Iako se ozbiljno bavio kinematografijom, veoma kratko je radio u Holivudu, i to samo za vreme snimanja filma Zlatni dečko 1939. godine. Za filmsku verziju dela Ljudska komedija osvojio je Oskar za najoriginalniji scenario. Film je takođe bio nominovan za najbolju sliku, najboljeg režisera, najbolju kostimografiju i najboljeg glumca. Sarojan se u vrhuncu filmske karijere vratio književnosti. 1942. poslat je u London kako bi radio na predstavi za koju je sam napisao scenario, Avanturama Veslija Džeksona (eng. The adventures of Wesley Jackson). Filmovi za koje je Vilijam Sarojan pisao scenarija su: Film Godina snimanja Originalni naziv Režiser Glavna uloga Ljudska komedija 1943. The Human Comedy Clarence Brown Miki Runi Vreme tvog života 1948. The Time of your Life H. C. Potter Džejms Kegni Omnibus 1952-1959 Omnibus Peter Brook Leondard Barnštajn Pariska komedija 1961 the Paris Comedy Boleslaw Barlog Karl Radac Vreme tvog života (rimejk) 1976 The Time of your Life Kirk Browning Vilijem Sarojan Privatni život Tokom Drugog svetskog rata, Vilijam se priključio američkoj vojsci. Bio je stacioniran u Astoriji, ali je mnogo vremena provodio i u hotelu Lombardija u Menhetnu. 1943. godine, oženio se sedamnaestogodišnjom Kerol Markus (1924–2003) sa kojom je imao dvoje dece: Arama i Lusi. Kada je Vilijam otkrio da je Kerol ilegalno doseljena Jevrejka, razveo se od nje. Nakon određenog vremena, oni su se opet venčali, ali se i drugi pokušaj zajedničkog života završio razvodom. Lusi je postala glumica, a Aram pesnik, koji je objavio knjigu o svom ocu. Kerol se kasnije udala za glumca Valtera Metjua. Poslednji radovi i smrt Vilijamova finansijska situacija postala je vrlo loša nakon Drugog svetskog rata, kada više niko nije želeo da njegove scenarije pretvori u pozorišne komade ili filmove, jer su govorili da je u tim delima previše sentimentalnosti. Vilijam je u svojim posleratnim delima slavio slobodu, bratsku ljubav i jednakost među ljudima, ali je taj idealizam odbijao producente. Nakon nekoliko pisama razočaranih čitalaca, Vilijam je pokušao da menja način pisanja u delima koja su sledila. 1952. godine objavio je prvu od nekoliko knjiga njegovih memoara, a knjiga se zvala Biciklista iz Beverli Hilsa (eng. The bicycle rider in Beverly Hills). U narednim delima kao što su Asirijske i druge priče (eng. The Assyrian, and other stories, 1950), Vilijam je pomešao alegorijske elemente, sa realističnim prikazom američkog života. Dela Kuća Sema Egoa (eng. Sam Ego`s house) i Pokolj nevinih (eng. The slaughter of the innocents), objavljena 1949. i 1958. godine postavljaju moralna pitanja koja već dugo muče samog pisca. U tim delima on pominje masovne genocide nad jermenskim narodom tokom kojih je preko 1 500.000 Jermena pobijeno. Producenti su nakon ovih dela odlučili da ponovo počnu da sarađuju sa Sarojanom, koji je opet doživeo popularnost delima kao što su Pariska komedija (eng. The Paris Comedy, 1960), Londonska komedija (eng. The London Comedy, 1960) i Iseljeni sa dvora (eng. Settled out court, 1969), a ova dela su premijerno izvođena u Evropi. Sva Vilijamova dela čuvaju se u Stanford Univerzitetu sa svim njegovim beleškama i važnijim predmetima vezanim za njegov život. Vilijam je počeo da se odaje alkoholu i da se kocka. Od 1958. godine uglavnom je živeo u Parizu, gde je posedovao jedan apartman. Zapostavio je pisanje i rad u pozorištu i filmu. Umro je od kancera, 18. maja 1981. godine u gradu u kome je i rođen. Njegovo telo je kremirano, te je pola pepela prosuto na tlu Kalifornije, a ostatak u Jermeniji, u Panteon parku u Jerevanu. Književna dela i scenarija Delo Godina Originalni naziv Vrsta dela Neustrašivi mladić na letećem trapezu 1934. The Daring Young Man On The Flying Trapeze zbirka priča Ti koji ih pišu i ti koji ih sakupljaju 1934. Those who write them and those who collected them zbirka priča Udisati i izdisati 1936. Inhale and Exhale roman Tri puta tri 1936. Three times three zbirka priča Veseljak i bujica sete 1937. A gay and melancholy flux zbirka priča Mala deca 1937. Little children roman Rođeni Amerikanac 1938. A native American roman Ljubav- ovaj moj šešir 1938. Love- here`s my hat roman Nevolja sa tigrovima 1938. The Trouble With Tigers roman Leto prelepog belog konja 1938. The Summer of the Beautiful White Horse roman Vreme tvog života 1939. The Time of Your Life drama Slatka stara ljubavna pesma 1939. Love`s old sweet song pesma Harlem viđen Hiršfildovim očima 1939. Harlem as seen by Hirschfield priča Moje srce u planinama 1939. Sydämeni on kukkuloilla priča Božić 1939. Christmas priča Mir- to tako divno zvuči 1939. Peace- it`s wonderful priča Elmer i Lili 1939. Elmer and Lily drama Tri fragmenta i jedna priča 1939. Three fragments and a story priča Zovem se Aram 1940. Nimeni on Aram zbirka priča Vreme tvog života 1940. Tämä elämäsi aika scenario za film Najveći heroj na svetu 1940. Hero of the world drama Ping-pong cirkus 1940. The ping pong circus drama Specijalno obaveštenje 1940. A special announcement drama Slatka stara ljubavna pesma 1940. Love`s old sweet song drama Podzemni cirkus 1940. Subway circus drama Hej, vi tamo! 1941. Hello-out there! drama Sarojanova priča 1941. Saroyans fables priča Tri drame 1941. Three plays roman Osiguranje za Salesmana 1941. The insurance Salesman priča Rusi u San-Francisku 1941. Russians in San Francisco priča Prelepi ljudi 1941. The Beautiful People drama Ljudi sa svetlom 1941. The people with light drama Preko pozornice do sutra ujutru 1941. Across the Board on Tomorrow Morning drama Zaseniti ruganja 1942. Razzle Dazzle priča Pričati s tobom 1942. Talking to You drama Loš čovek na zapadu 1942. Bad Men in the West drama Doći kroz raž 1942. Coming throught the rye drama Poetična situacija u Americi 1942. The poetic situation in America drama Ljudska komedija 1943. Ihmisä elämän näyttämöllä scenario za film Drži se podalje od starog čoveka 1943. Get away, old man priča Draga bebo 1944. Dear baby priča Drži se podalje od starog čoveka 1944. Get away, old man drama Gladni ljudi 1945. Hungerers drama Avanture Veslija Džeksona 1946. The adventures of Wesley Jackson roman Džim Dendi 1947. Jim Dandy drama Ne idi daleko od ludila 1947. Don`t Go Away Mad drama Specijalno od Sarojana 1948. The Saroyan special roman Fiskalne skitnice 1949. The fiscal hoboes roman Skromno rođenje 1949. A decent birth priča Kuća Sema Egoa 1949. Sam Ego‘s house drama Kuća Sema Egoa 1949. Sam Ego‘s house roman Asirci 1950. The Assyrians priča Dvostruke avanture 1950. Twin adventures zbirka priča Sin 1950. The son drama Opera, opera! 1950. Opera, opera! drama Rok Vegram 1951. Rock Wagram roman Trejsijev tigar 1951. Tracy‘s tiger roman Biciklista sa Beverli Hilsa 1952. The bicycle rider in Beverly Hills roman Pokolj nevinih 1952. The Slaughter of the Innocents roman Šaljivo značenje 1953. The laughing matter drama Ukradena tajna 1954. The Stolen Secret drama Ljubav 1955. Love roman Mama, volim te ili Loptica-skočica 1956. Mama, I love you; The bouncing ball roman Celo putovanje 1956. The whole voyald zbirka priča Tata, ti si lud! 1957. Papa, you‘re crazy roman Da li ste ikada bili zaljubljeni u patuljka? 1957. Ever been in love with a midget drama Stanovnici jame 1958. The Cave Dwellers roman Pokolj nevinih 1958. The Slaughter of the Innocents drama Nesreća 1958. The accident drama Čitalac Vilijema Sarojana 1958. The William Saroyan reader priča Mačka, miš, čovek, žena 1958. Cat, mouse, man, woman drama Jednom oko brvna 1959. Once arund the block drama Lilina tajna 1959. Once arund the block drama Vešanje oko Vabaša 1960. The secret of Lily drama Nasukani u dvorištu 1960. Settled out of a court drama Sem- najveći skakač od svih 1961. Sam, the highest jumper of them all drama Idi mi, dođi mi. Znaš ko! 1961. Here comes, there goes, you know who! drama Gaston 1962. Gaston roman Beleška na vrhu Hilari 1962. A note on Hilaire hiler priča O, čoveče! 1962. Ah, man! drama Ne umreti 1963. Not dying priča Ja 1963. Me priča Dečaci i devojčice zajedno 1963. Boys and girls together priča Istrajnost- verujem u nju 1963. Patient, this I believe drama Scenarista i publika 1963. The playwright and the public drama Jednog dana u popodne 1964. One Day in the Afternoon roman Posle trideset godina 1964. After thirty years priča Duga vožnja, kratka kola 1966. Short drive, sweet chariot priča Pogledaj nas 1967. Look at us priča Zubar i strpljivi 1968. Dentist and patient drama Horsi Džorsi i žaba 1968. Horsey Gorsey and the frog priča Muž i žena 1968. Husband and wife drama Psi, ili Pariska komedija 1969. The Dogs, or the Paris Comedy drama Mislio sam da ću živeti večno, ali sada nisam toliko siguran u to 1969. I used to believe I had forever, but now I‘m not sure priča Pravljenje novca i 19 drugih, veoma kratkih priča 1969. Making money and 19 other very short plays zbirka priča Dani života, smrti i bekstva na Mesec 1970. Days of Life and Death and Escape to the Moon roman Nova drama 1970. The new play drama Jermeni 1971. Armenians drama Mesta gde sam provodio vreme 1972. Places Where I`ve Done Time roman Juriši 1974. Assassinations drama Zubi i moj otac 1974. The tooth and my father drama Sinovi dođu i odu, majke ostaju večno 1976. Sons come and go, mothers hang in forever priča Poznati ljudi i drugi prijatelji 1976. Famous faces and other friends priča Moris Hiršfild 1976. Morris Hirschfield priča Govori jesenjeg drveća 1977. The ashtree talkers priča Promena sastanaka 1978. Change meetings priča Životopisi 1979. Obituaries roman Priče sa bečkih ulica 1980. Tales from the Vienna Streets drama Rođenja 1981. Births drama Zovem se Sarojan 1983. My name is Saroyan roman Jermenkska trilogija 1986. An Armenian trilogy roman Cirkus 1986. The Circus priča Čovek sa srcem u visinama i druge priče 1986.° The Man With The Heart in the Highlands and other stories zbirka priča Ludilo u porodici 1988. Madness in the family roman Varšavski posetilac 1991. Warsaw visitor priča Napomena: dela sa znakom pored godina su posthumno objavljena U čast Vilijama Sarojana U Sarojanovom rodnom gradu Fresno, u čast velikom piscu podignuta je velika statua. Izradio ju je lokalni umetnik i Sarojanov lični prijatelj, Varaz Samjuelian (eng. Varaz Samuelian). Statua predstavlja oko četiri stope nabacanih knjiga na kojima stoji velika skulptura koja predstavlja Sarojanovu glavu. Statua se nalazi u Meripouz Aveniji u predgrađu Fresna. Pored ove, Sarojanu su odane još mnoge počasti. U zajedničkom projektu SAD i Sovjetskog Saveza, izdate su poštanske markice koje se sastoje iz dva dela: prva markica je na engleskom, a druga na ruskom jeziku. Bila je u upotrebi u obema državama. MG48 (N)

U dobrom stanju, bez godine izdanja (verovatno 1922) Naslov Marjan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : [s. n., s. a.] (Zagreb : Tipografije) Fizički opis 52 str, 7 listova s tablama : 3 geogr. karte ; 20 cm Sadržaj Misli i pogledi sa Marjana . Dio 1 / Ivo Dellalle . Priroda Marjana . Dio 2 / U. Girometta. DELALLE, Ivo, povjesničar umjetnosti i publicist (Trogir, 13. XI. 1892 — Trogir, 31. I. 1962). Potječe od trogirske plemićke obitelji, koja se prvi put javlja u dokumentima potkraj XVI. st. pod imenom Gregliutica (Kreljutić po krilima koja su se nalazila u njezinu grbu), a na poč. XVII. st u talijaniziranom obliku Dell Ale, Delalle. Klasičnu gimnaziju završio u Biskupskom sjemeništu u Splitu 1911, a teološke studije u Zadru 1915. Kao svećenik službuje 1916–18. u Trogiru, zatim je od 1919. na dužnosti pri katedrali Sv. Dujma u Splitu. Za službovanja u Splitu predaje u biskupskoj gimnaziji. Od kraja 1926. pitomac je Zavoda Sv. Jeronima u Rimu i na poticaj F. Bulića studira kršćansku arheologiju u Papinskom institutu (Pontificio istituto di archeologia cristiana). Diplomirao 1929, doktorirao 1930. temom Kapela solinskih mučenika u Sv. Ivanu Lateranskom. Iste godine vraća se u Trogir na dužnost upravitelja župe, 1933. imenovan kanonikom zborno-opatskoga Kaptola u Trogiru te povjerenikom Galerije umjetnina u Splitu za grad Trogir. God. 1936. predsjednikom je prvoga Interdijecezanskoga liturgijskog odbora, a 1955. članom istoga obnovljenog odbora pri Biskupskoj konferenciji. — Pisao je eseje, studije, prikaze, književne i likovne kritike, ponajviše o trogirskim i splitskim spomenicima, crkvenoj arhitekturi, umjetničkim izložbama. Objavljivao putopise iz Italije i Nizozemske, a u svojim napisima bavio se i drugim kulturnim, društvenim i političkim pitanjima. U Splitu je 1921. pokrenuo književnu reviju Renesansa, a u Trogiru osniva društvo za proučavanje i zaštitu starina »Radovan«, kojemu je od 1930. predsjednikom. Urednik je revije Život s crkvom, koja je pokrenuta 1936. Sudjelovao je u mnogim kulturnim i društvenim akcijama u Splitu. Jedan je od inicijatora prvoga izložbenog salona »Galić« te društva »Marjan«. Nakon II. svjetskog rata uz potporu splitskoga Konzervatorskog zavoda radio na zaštiti splitske katedrale i ratom oštećenih spomenika u Trogiru. Prilozima surađivao u novinama i časopisima Luč (1913–14), Jadran (1919–20), Novo doba (1919, 1921, 1929, 1932–33, 1936–40), Renesansa (1921), Jutarnji list (1925–26), Jadran (kalendar, 1927, 1933), Narodna politika (1927–29), Hrvatska straža (1931, 1936, 1938), Selo i grad (1931, 1933), Katolička riječ (1935–36, 1940), Život s crkvom (1936–37, 1939), Dom i svijet (1939–40), List Biskupije splitsko-makarske (1941), Blagovest (1948) i Službeni vjesnik Biskupije splitsko-makarske (1964). Njegov vodič Trogir izišao je 1936; dva skraćena izdanja izlaze 1953. i 1966. na više stranih jezika, a ono iz 1973. prerađeno je, skraćeno i prevedeno. DJELA: Misli i pogledi na Marjana (u knjizi: Marjan. Zagreb 1922, 1–18). — Trogir. Vodič po njegovoj historiji, umjetnosti i životu. Trogir 1936, Beograd 1952, Trogir 1963; Trogir i okolica (suautori: M. Slade-Šilović i S. Geić). Zagreb 1973.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Mačak u čizmama` je evropska bajka, prvi put objavljena 1697. godine u delu Šarla Peroa.[1] Najraniji pronađeni tekst pripadao je Đovaniju Frančesku Straparoli, a drugu verziju je nešto kasnije objavio Đambatista Bazile.[1] `Mačak u čizmama` je vekovima pružao inspiraciju kompozitorima, koreografima i drugim umetnicima. Mačka se pojavljuje u trećem činu pas de caractère baleta Čajkovskog Uspavana lepotica,[2] pojavljuje se u nastavcima i istoimenom izdanju animiranog filma Šrek i označena je u logotipu japanskog anime studija Toei Animation. Mačak u čizmama je takođe popularna pantomima u Velikoj Britaniji. Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

JEZIK NAŠ NASUŠNI - Stanislav Vinaver (1952. godina) Autor: Stanislav Vinaver Izdavač: MATICA SRPSKA Godina izdanja: 1952. Broj strana: 188 Povez: mek Format: 21cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice iskrzane. Korice i listovi požuteli od starosti. Tekst podvlačen na par mesta. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) bio je srpski pesnik, književni kritičar i prevodilac. Vinaver je rođen u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona, a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Školovanje je privremeno prekinuo da bi učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa. Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine. Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine. Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine. Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja. Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine. Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande. I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet. Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine. Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj, cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću. U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine. Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru. Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine. Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine. Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije. Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora. Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića. Prilikom posete francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Jugoslaviji 1937. godine, Vinaver je odlikovan IV stepenom ordena Legije časti. Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik. Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Poslednje godine (1945—1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama), Čika Staša, Džim Dim Presni, Profesor Sveznanov. U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću. Nasleđe Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Vašington Irving (3. april 1783 – 28. novembar 1859) bio je američki pisac kratkih priča, esejista, biograf, istoričar, urednik časopisa, diplomata iz ranog 19. veka. On je najbolje poznat po svojim kratkim pričama „Rip Van Vinkl” (1819) i „Leganda Slipi Holoua” (1820), obe od kojih se javljaju u njegovoj kolekciji Knjiga skica Džofrija Krejona, gospodina. Njegova istorijska dela obuhvataju biografije Olivera Goldsmita, Muhameda i Džordža Vašingtona, kao i nekoliko istorija Španije iz 15. veka koje se bave temama poput Alhambra, Kristofer Kolumbo i Mavri. Irving je bio ambasador u Španiji od 1842. do 1846. godine. Književni debi napravio je 1802. godine nizom opservacijskih pisama Jutarnjoj hronici, napisanim pod pseudonimom Džonatan Oldstajl. On se preselio u Englesku zbog porodičnog biznisa 1815. dodine, gde je stekao slavu objavljivanjem publikacije Knjiga skica Džofrija Krejona, gospodina, serijalizovane od 1819–20. On je nastavio da redovno objavljuje tokom čitavog svog života, a biografiju Džordža Vašingtona u pet tomova dovršio je samo osam meseci prije smrti u 76. godini u Taritaunu u Njujorku. Irving je bio jedan od prvih američkih pisaca koji je stekao slavu u Evropi, i bio je uzor drugim američkim autorima poput Natanijela Hotorna, Henrija Vodsvorta Longfeloa, Hermana Melvila i Edgara Alana Poa. Takođe su mu se divili neki britanski pisci, uključujući Lorda Bajrona, Tomasa Kembela, Čarlsa Dikensa, Fransisa Džefrija i Voltera Skota. Zalagao se za pisanje kao legitimnu profesiju i bio je pobornik jačih zakona koji bi zaštititi američke pisce od kršenja autorskih prava. Roditelji Vašingtona Irvinga su bili Vilijam Irving stariji, originalno iz Kjuholma, Šapinsej, Orkni, Škotska, i Sara (devojački Sonders), originalno iz Falmuta u Kornvolu, Engleska. Oni su se venčali 1761. godine dok je Vilijam služio kao podoficir u Britanskoj mornarici. Oni su imali jedanaestoro dece, osam od kojih je preživelo do zrelog doba. Njihova prva dva sina su umrla u ranom detinjstvu, oboje sa imenom Vilijam, kao i njihovo dete po imenu Džon. Njihova preživela deca su Vilijam mlađi (1766), An (1770), Peter (1771), Katrin (1774), Ebenezer (1776), Džon Trit (1778), Sara (1780), i Vašington.[1][2] Porodica Irving se nastanila na Menhetnu i bila je deo gradske trgovačke klase. Vašington je rođen 3. aprila 1783. godine,[1] iste nedelje kada su stanovnici Njujorka saznali za Britansko primirje kojim je okončana Američka revolucija. Irvingova majka imenovala ga je po Džordžu Vašingtonu.[3] Irving je upoznao svog imenjaka u svojoj 6. godini, kada je Džordž Vašington živeo u Njujorku nakon njegove inauguracije za predsednika 1789. Predsednik je blagoslovio mladog Irvinga.[4] Ovaj susret je Irving komemorisao malom akvarelnom slikom koja i dalje stoji na zidu u njegovoj kući.[5] Irvingovi su živeli u ulici Vilijam ulici br. 131 u vreme rođenja Vašingtona, ali su se kasnije preselili prekoputa u 128 Vilijam strit.[6] Nekoliko Irvingove braće su postali aktivni njujorški trgovci. Oni su ohrabrivali njegove književne težnje, često mu pružajući finansijsku potporu dok je nastavljao svoju književnju karijeru. Irving je bio nezainteresovan student koji je više voleo avanturističke priče i drame, i često je odsustvovao sa većernje nastave da bi boravo u pozorištu do svoje 14. godine.[7] Izbijanje žute groznice na Menhetnu 1798. godine nateralo je njegovu porodicu da ga pošalje u unutrašnjost, gde je odsedao kod svog prijatelja Džejmsa Kirka Poldinga u Taritaunu, Njujork. Upravo se u Taritaunu upoznao sa obližnjim gradom Slipi Holou u Njujorku, sa njegovim holandskim običajima i lokalnim pričama o duhovima.[8] Kao tinejdžer je učinio nekoliko drugih putovanja uz Hadson, uključujući dugu posetu Džonstaunu u Njujorku, gde je prošao kroz region Katskil planina, što je bilo okruženje za „Rip Van Vinkla”. „Od svih krajobraza Hadsona”, pisao je Irving, „planine Katskil su imale najčarobniji uticaj na moju dečačku maštu”.[9] Irving je počeo da piše pisma Njujorškoj Jutarnjoj hronici 1802. kada mu je bilo 19 godina, podnoseći komentare o gradskoj društvenoj i pozorišnoj sceni pod pseudonimom Džonatan Oldstajl. To ime je evociralo njegove federalističke sklonosti[10] i bilo je prvi od mnogih pseudonima koje je koristio tokom svoje karijere. Ta pisma su Irvingu donela ranu slavu i umerenu reputaciju. Aron Ber bio je koizdavač Hronike, i bio je dovoljno impresioniran da svojoj kćerki Teodoziji pošalje izreske Oldstajlovih komada. Čarls Brokden Braun je doputovao u Njujork kako bi regrutovao Oldstajla za književni časopis koji je uređivao u Filadelfiji.[11] Zabrinuti za njegovo zdravlje, Irvingova braća su finansirala njegovu dužu turneju po Evropi od 1804. do 1806. On je zaobišao je većinu lokaliteta koji se smatrani ključnim za društveni razvoj mladog čoveka, uz negodovanje njegovog brata Vilijama, koji je napisao da je zadovoljan da se zdravlje njegovog brata poboljšavalo, ali da mu se ne dopada izbor da „galopiranja kroz Italiju ... ostavljajući Firencu s tvoje leve strane i Veneciju sa tvoje desne strane”.[12] Umesto toga, Irving je razvio socijalne i konverzacione veštine koje su ga na kraju učinile jednim od najpotraženijih gostiju na svetu.[13] „Trudim se da stvari prihvatam onako kako one dolaze sa vedrinom”, napisao je Irving, „i kada ne mogu dobiti večeru po svom ukusu, trudim se da dobijem ukus po meri moje večere”.[14] Tokom posete Rimu 1805. godine, Irving je uspostavio prijateljstvo sa slikarom Vašingtonom Alstonom[12] i zamalo je bio nagovoren na karijeru kao slikar. „Moja sudbina u životu, međutim, bila je drugačije oblikovana”

U dobrom stanju, na koricama sitne fleke, kao na slici Ernest Bauer - Štampa evropskih velevlasti i Amerike Autor: Ernest Bauer Izdavač: Matica hrvatska Godina izdanja: 1940. Mjesto izdanja: Zagreb Broj stranica: 110 Format: 17x12.5 cm Uvez: tvrdi Ernest Bauer rođen je u Zagrebu 1910. godine. U Zagrebu je zavšio pučku školu, gimnaziju i diplomirao na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Poslijediplomski studij je nastavio kao stipendist francuskog Ministarstva vanjskih poslova u Parizu i Strassbourgu. Službovaoje kao gimnazijski profesor u Varaždinu (1934.), Zagrebu (1935.) i Vinkovcima (1935.-1937.). Godine 1937. dobiva njemačku stipendiju (Alexander v. Humboldt-Stiftung), odlazi u Leipzig i doktorira filozofiju 1939. godine. Nakon povratka u Hrvatsku postaje ravnateljem njemačke novinske agencije `Europa-Press`. Nakon Simovićeva puča 1941. godine biva uhićen, ali dolaskom NDH oslobođen i imenovan pročelnikom Ureda za novinstvo Ministarstva za vanjske poslove. Nekoliko mjeseci poslije biva premješten za savjetnika i novinskog atašea u poslanstvu NDH u Bukureštu. Sljedeće godine vraća se ponovno u Zagreb i radi u različitim službama u Ministarstvu za vanjske poslove, između ostalog i kao pročelnik za germanske zemlje u političkom odjelu. Godine 1943. Bauer je imenovan docentom na slavistici na Sveučilištu u Zagrebu.[1] Od 1945. do 1954. godine živi u Austriji. Studirao je u Grazu i ovaj put doktorirao iz političkih znanosti (1948.). Nakon toga preselio se je u München, gdje je bio imenovan višim činovnikom njemačke savezne vlade i radio do umirovljenja, 1975. godine, otkad se više bavi publicistikom i znanošću. Bio je glavni urednik hrvatskog časopisa na njemačkom jeziku Kroatische Berichte u Mainzu, predsjednik Društva za proučavanje hrvatskog pitanja te vijećnik Hrvatskoga narodnog vijeća u New Yorku i predsjednik Hrvatskoga narodnog odbora u Münchenu. Bauer se desetljećima plodno bavio znanstvenim i publicističkim radom napisavši više od četiri stotine različitih rasprava i prikaza u brojnim publikacijama na hrvatskom, njemačkom, engleskom, francuskom, talijanskom i španjolskom jeziku. Brojna djela koja je zasebice objavio većinom su povijesno-političkog sadržaja, ali su protkana nedvojbenim literarnim crtama. Njihovi naslovi najbolje predočuju problematiku kojom se bavio. Današnja Njemačka, Zagreb, 1937. Štampa europskih velevlasti i Amerike, Zagreb, 1940. Hrvati u Tridesetgodišnjem ratu, Zagreb, 1941. Novo lice Rumunjske, Zagreb, 1943. Die Entwicklung der Publizistik in Kroatien, Zagreb, 1944. Glanz und Tragik der Kroaten, Wien-München. 1969. Zwischen Halbmond und Doppeladler: 40 Jahre österreichischer Verwaltung in Bosnien und Herzegowina, Wien-München, 1971. Drei Leopardenkoepfe in Gold: Oesterreich in Dalmatien, Wien-München, 1973. Slava i tragika Hrvata, Wien-München, 1973. Joseph Graf Jellachich, Banus von Kroatien, Wien, 1975. (na hrv. jeziku Hrvatski ban Jelačić, München, 1981.) Aloisius Kardinal Stepinac. Ein Leben fuer Wahrheit, Recht und Gerechtigkeit, Recklinghausen, 1984. Der Löwe vom Isonzo. Feldmarschall Svetozar Boroević de Bojna, Graz, 1985. (2. izd. 1986.; tal. izd. Boroevic il leone dell`Isonzo, Gorica, 1986., 2. tal. izd. 1987., 3. tal. izd. 2006., 4. tal. izd. 2010.[2]) Život je kratak san (sjećanja), München-Barcelona, 1987. Der letzte Paladin des Reiches. Stjepan pl. Sarkotić, Graz, 1988. (tal. izd. L`ultimo paladino dell`impero: il colonnello generale Stefan Sarkotić barone von Lovćen, Trst, 1989.[2]) Sjaj i tragika hrvatskog oružja, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1991.

U dobrom stanju, osim mrlja na koricama, kao na slici Petrović Nјegoš, Petar II, 1813-1851 = Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 Gorski vijenac : istoričesko sobitije pri svršetku XVII vijeka / sočinenije Petra Petrovića Nјegoša Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1940 Beograd : Zadruga Profesorskoga društva, 1940 Fizički opis LXV, 197 str. : autorove slike ; 19 cm Drugi autori - osoba Kovačević, Božidar Zbirka Luča ; 37-38 Str. VII-XXXVII: Nјegoš / Božidar Kovačević Bibliografija: str. XL-LXV. Predmetne odrednice Petrović Njegoš, Petar, 1813-1851 -- `Gorski vijenac` `Ovo je treći komentar „Gorskoga vijenca“: prvi je Stjepana Mitrova Ljubiše (1868), a drugi M. Rešetara (1890; deseti put objavlјen i dopunjen 1940). Sem toga bilo je još nekih pokušaja tumačenja: Nepoznatoga (v. Jedan rani komentar G. v. od D. Vuksana, Prilozi P. Popovića 1936, `s. 299); takođe od Nepoznatoga, po Rešetaru, u izdanju Braće Popovića (1901) i U. Džonića, opet po Rešetaru (ženevsko izdanje 1917), a izgleda da je posle smrti moga neprežalјenoga školskoga druga i odličnoga znaoca Njegoševa jezika Dra Danila Vušovića ostala znatna građa za komentar koji je pok. Vušović nameravao da objavi (v. Sjećanje na. Dr. D. Vušovića, od LJ. Nikčevića, Slobodna misao, 12. maj 1940). Iz razgovora sa prof. Stankom Perunovićem (kome blagodarim što je usrdno pratio ovaj moj rad) doznao sam da je porodica Vušovićeva zamolila jednog njegovog zemlјaka da taj komentar sredi, te će po svoj prilici i Vušovićev rad biti objavlјen, što će svakoga, koji ga je poznavao, radovati. Svoja tumačenja ja sam radio, uglavnom za jugoslovensku omladinu i za šire redove čitalaca. Kao nastavnik video sam da i najbolјi učenici često ne razumeju stihove koji se čine jasni, pa sam se stoga trudio da ukratko i jasno objasnim sve što sam mislio da treba objašnjavati čitaocu obična obrazovanja. Prirodno je što sam se često slagao sa g, Rešetarem koji se pedeset godina bavi Nјegošem i kome neka je za to svaka slava, čast i hvala. Ali hotimičio nisam išao za njim, pa ako se na nekim mestima slažemo to je proizišlo iz same suštine stihova koji se drukčije nisu mogli ni razumeti nego kako su ih dosadašnji komentatori shvatili. Ali ima dosta stihova koje sam protumačio drukčije ili kojima sam ja jedini tumač, jer su ih raniji komentatori obilazili ili previđali. Danteovu „Božansku komediju“ tumačili su mnogi, i svaki je komentar koristio kojom novinom, pa se nadam da će i moja tumačenja olakšati čitanje i razumevanje „Gorskoga vijenca“. Namenjujući ga omladini i narodu, ja sam ga podelio na pojave radi lakšeg shvatanja, a uvod o životu i radu Nјegoševu dao sam u krupnim crtama, bez naučnoga balasta, da bi bio jasniji i čitlјiviji. Za one čitaoce koji hoće dublјe da proučavaju Nјegoša dodajem bibliografske beleške. Bilo bi ih mnogo više da se nisam ograničio na spise i građu o Nјegošu kao pesniku, vladaru i čoveku; i tako shvaćene, one su ipak dopuna ranijIm podacima (Dragović M. Pokušaj za bibliografiju C. G. Cetinje 1892; Chotch P. La Bibliografia del Montenegro. PHM 1925; Durkowicz- Jakszicz L. Petar II Petrović-Njegoš. Varšava 1938, c. XV-XXXII). Nјegoševa sva dela po hronološkom redu postanka popisao je D. Vušović (Cjelokupna djela P. II P. Nјegoša. Drugo izdanje. B. 1936; s. XI); ja ih zbog toga ovde neću navoditi.`