Dimitrije Matić - Javno pravo Knjažestva Srbije - Beograd, 1851 godine Povez: Mek Format: 19,1 x 12,3 cm Broj strana: VI + II + 164 Lošija očuvanost ? ( vidi se na slikama ) NAPOMENA: Postoji jedna nedoumica.Naime izgleda da fale 4 strane ili dva lista od 64-67, ali na istom listu je numerisana jedna strana sa rednim brojem 63, a druga sa rednim brojem 68.Zbog toga sam ubeđen da su sve strane na broju i da je to štamparska greška.Ako neko zna ili ima pristup svim stranama ove knjige neka pošalje neki link i objavljujem odmah sva saznanja... Dimitrije Matić Biografske informacije Rođenje 18. august 1821. Ruma, Austrijsko carstvo Smrt 17. oktobar 1884. (dob: 63) Beograd, Kraljevina Srbija Dimitrije Matić (Ruma, 18. avgust 1821 — Beograd, 17. oktobar 1884) je bio doktor filozofije, ministar prosvete, ministar pravde, zastupnik ministra inostranih dela, predsednik Društva srpske slovesnosti, član Državnog saveta, član Kasacionog suda, profesor Liceja, predsednik Skupštine. Biografija Rođen je u Rumi 18. avgusta po starom odn. 30. avgusta po novom kalendaru 1821. godine od oca Ilije i majke Spasenije. Spasenija je rođena Jovanović, tetka ekonomiste i političara Vladimira Jovanovića. Osnovnu školu je završio u Rumi, gimnaziju je počeo u Sremskim Karlovcima a nastavio u Kragujevcu.Školovanje je nastavio na Liceju u Kragujevcu gde je diplomirao 1841. Zaposlio se 1841. kao činovnik u Beogradu. Zaslugom prote Mateje dobio je stipendiju i otišao na studije filozofije u Berlin i prava u Hajdelberg u Nemačkoj. Promovisan je za doktora filozofije 1847. u Lajpcigu. Od 1848. do 1851. je radio kao profesor građanskog i državnog prava na Liceju u Beogradu. Sekretar Apelacionog suda postao je 1851. godine, zatim načelnik spoljnog odeljenja Kneževe kancelarije od 1855, i član Kasacionog suda od 1858. godine. Ministar prosvete bio je od 22. oktobra/3. novembra 1859. do 20. marta/1. aprila 1860. u Vladi Cvetka Rajovića. Na tom mestu ga je nasledio Ljubomir Nenadović do 27. oktobra/8. novembra 1860. u istoj Vladi. Član Kasacionog suda postao je ponovo 12. novembra 1860. Glavni sekretar Državnog saveta bio je od 29. decembra 1862. do 1866. godine. Od 23. septembra/5. oktobra 1868. do 10/22. avgusta 1872. bio je ministar prosvete i crkvenih dela u Vladama Đorđa Cenića i Radivoja Milojkovića. Za to vreme 1868-1872 bio je i zastupnik, vršilac dužnosti, ministra inostranih dela. Od 1872. je bio član Državnog saveta. Bio je ministar pravde Srbije od 1/13. oktobra 1878. do 5/17. decembra 1879. u Vladi Jovana Ristića. Bio je predsednik Skupštine Srbije od 1878. Taj saziv Skupštine je ratifikovao Berlinski ugovor iz 1878. godine. Kao ministar prosvete otvorio je prvu učiteljsku školu u kneževini Srbiji, u Kragujevcu 27. januara 1871. godine. Redovni član Društva srpske slovesnosti postao je 1. avgusta 1848. Predsednik ovog društva bio je od 22. oktobra 1859. do 29. marta 1860, po položaju kao ministar prosvete. Potpredsednik je bio 1863. Ukidanjem Društva srpske slovesnosti i osnivanjem Srpskog učenog društva postao je njegov počasni član od osnivanja 29. jula 1864. Redovni član Srpskog učenog društva postao je 6. februara 1869. Bavio se prevođenjem, tako su 1844. objavljena dva njegova prevoda „Marko Aurelije, car rimski“ Ignaca Aurel Feslera i „Pohvala Marku Aureliju“ Tome Kempijskog . Ovi prevodi su imali druga izdanja redom 1863. i 1882. godine. Preveo je „Mašatovu malu francusku gramatiku“ 1854. godine . Osim toga u obliku prerađenog prevoda štampao je „Nauku o vaspitanju“ Gustava Adolfa Rikea u tri dela 1866–1868, i „Istoriju filozofije“ po Albertu Švegleru u dva dela 1865. godine. Napisao je: „Objašnjenje Građanskog zakonika“ u tri knjige 1850–1851, ukupno 1291 strana , „Javno pravo Knjažestva Srbije“ 1851. godine , „Načela umnog državnog prava“ 1851. godine za koju postoji savremeno izdanje iz 1995. godine . Dnevnik iz perioda studiranja u Nemačkoj objavljen je pod naslovom „Đački dnevnik 1845-1848“ i štampan 1974. godine. Bio je oženjen i imao troje dece, sina i dve kćerke. Sin je bio sanitetski pukovnik dr Stevan Matić, kći Jelena bila je udata za pukovnika Iliju Čolak-Antića, a kći Persida za generala Dimitrija Đurića. Dimitrije Matić je preminuo u Beogradu 17. oktobra 1884. godine. Njegovu doktorsku disertaciju otkrio je u arhivi Lajpciškog univerziteta filozof Slobodan Žunjić 2010. godine. Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ?-pitati za poštarinu... Q

Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Ovo je prvo izdanje iz 1929 godine!!! Stanoje Stanojević - Narodna enciklopedija Srpsko-Hrvatsko-Slovenačka I-IV Izdavač:Bibliografski zavod, Zagreb, 1929. Narodna enciklopedija je srpsko-hrvatsko-slovenačka enciklopedija koja je objavljena 1925. godine. Ona je, prvi put, pružila kompletan pregled informacija o slovenskim narodima na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima. Sadržavala je stručne informacije i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, politici, religiji, životu običnog naroda, zdravstvu, jezicima ovih prostora, umetnosti, nauci itd. Štampana je u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Pokretač i urednik je bio Stanoje Stanojević. Sa svojih 146 saradnika, među kojima su mnogi bili univerzitetski profesori, Stanojević je stvorio četvrotomnu enciklopediju sa preko 12000 članaka na 4375 strana. Mapiranjem geografskih i istorijskih okvira Kraljevine SHS, enciklopedija je radila na podizanju nacionalne svesti “troimenog naroda”. Letopis Matice srpske iz 1925. godine o Narodnoj enciklopediji kaže sledeće: “Naročito će N. E. ideji narodnog jedinstva koristiti: u domove Hrvata i Slovenaca uneće ona svestrano znanje o Srbima, i, obratno, Srbe će potpuno informisati o celokupnom životu Hrvata i Slovenaca.” Narodna enciklopedija je često korišćen priručnik u bibliotekama koje poseduju retke primerke njenog ćiriličnog ili latiničnog izdanja. Narodna enciklopedija, punim naslovom Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka je enciklopedija pokrenuta po zamisli i zalaganjem prof. St. Stanojevića. Mjeseca ožujka 1924. podnio je prof. Stanojević Bibliografskom zavodu u Zagrebu prijedlog o izdavanju Narodne enciklopedije i Bibliografski zavod je s velikom pripravnošću taj prijedlog usvojio. Po prvobitnom planu enciklopedija je trebala izići u jednoj knjizi s točno 800 stranica. Tijekom rada plan se znatno proširio, te će Narodna enciklopedija biti tri puta veća, nego što se to u početku mislilo. Izdavanje je završeno 1929. godine. Prvu je konferenciju održao urednik prof. Stanojević sa suradnicima 3. svibnja 1924. u Ljubljani, a poslije toga u Beogradu. Na tim konferencijama iznio je urednik suradnicima cio plan rada o organizaciji Narodne enciklopedije. Cio prostor, određen za tisak, bio je podijeljen među struke, koje su trebale ući u enciklopediju. Suradnici su trebali izraditi abecèdārij i da prema određenom prostoru odrede opseg svojih članaka, kako bi se između struka i članaka u strukama održala ravnomjernost. Pošto su podnijeti abecèdāriji i određen opseg članaka, počelo se s obradbom pojmova. Rok za predaju rukopisa bio je 1. listopada, a za davanje u tiskaru 1. prosinca 1924.. Čitav je rad išao iz početka dosta teško. Upute, održavanje sveza sa suradnicima, dopisivanje i dr., a pósebicē nepovjerenje samih suradnika u uspjeh projekta, u mnogome je ometalo pripreme. Ipak su u listopadu abecèdāriji bili gotovi, a ubrzo su počeli stizati i rukopisi. Rukopise su pregledali: P. Stevanović, U. Džonić i Br. Miljković. Oni su prema uputama urednika, izjednačili članke u pogledu opsega, a osobito u pogledu jezika i stila. Taj je posao rađen brzo i savjesno. Rukopisi su zatim prepisivani na pisaćem stroju u tri primjerka, na listovima istoga formata. Jedan je od ovih primjeraka zadržavan u uredništvu kao pričuva, drugi se slao s rukopisom piscu, koji je trebao izvršiti ispravke, a zatim, prema ovim ispravkama, ispravljen je treći primjerak koji je pregledao urednik i dao mu konačan oblik. Poslije jezikoispravka (korekture) dobivali su suradnici svoje članke još jednom prije tiskanja, na pregled. Suradnici i uredništvo Narodna enciklopedija je zajedničko djelo preko 140 suradnika, od kojih je 20 akademika, 65 sveučilišnih nastavnika, 7 ministara, 5 viših časnika, dok su ostali priznati stručnjaci. Među suradnicima je bilo 80 Srba, 45 Hrvata i 21 Slovenac.[1] Tisak je načinjen u Zakladi tiskare Narodnih novina u Zagrebu. U uredništvu (redakciji) su radili: Stanoje Stanojević, ravnatelj i urednik divizijski general Emilio Belić, tehnički urednik Mato Pukšec, glavni korektor Vera Stojić, tajnica Nastala u prvoj deceniji njihove zajedničke države, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka izuzetna je pojava u kulturi jugoslovenskih naroda. Ona je, prvi put, pružila zaokružen pregled znanja o civilizaciji slovenskog korena na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima i od prve sveske, objavljene 1925. Godine, do danas ostala je cenjen izvor naučnih i stručnih informacija i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, političkim odnosima, religiji, narodnom životu, zdravstvenoj kulturi, jezicima, umetnosti, nauci i školstvu na tlu nove države i o svetskim događajima i značajnim ličnostima, koji su uticali na istorijski, politički i kulturni razvoj njenih naroda. U tom prvencu jugoslovenske enciklopedistike ostvarena je, akribično, mada razume se ne i idealno, zamisao da se poput svetski poznatih leksikona saopšte egzaktni tekstovi i činjenice o kulturnom identitetu građana Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1838. god Jovan Sterija Popovic Pokondirena tikva je komedija Jovana Sterije Popovića iz 1838. godine. U ovom delu Jovan Sterija Popović je ismejao glavnu junakinju, Femu, koja, ludujući za „noblesom“, nastoji da pobegne iz svog zanatlijskog (opančarskog) sveta i da se probije u više društvene krugove. Povodom 150-godišnjice rođenja i 100-godišnjice smrti Jovana Sterije Popovića, Mihovil Logar i Hugo Klajn su 1956. godine napisali istoimenu komičnu operu. `Pokondirenu tikvu` Popović je napisao 1830. godine, odmah posle „Laže i paralaže“, a objavljena je tek 1838, i to posle prerade. Jovan Sterija Popović (13. januar 1806, Vršac - 10. mart 1856, Vršac) je bio srpski književnik. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih Srpskih komediografa. Životopis Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen u Vršcu 1806, u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, isključen iz plahih dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom kao kod svih potonjih stvaralaca. Sterija ima prilike da posmatra šaroliku galeriju graždana Vršca. Ima velike mogućnosti da uz svoju majku Julijanu rođenu Nešković, ćerku značajnog slikara Nikole Neškovića i veoma kulturnog čoveka, zapazi mnoge pojave tog društva. NJegova majka koju je ceo Vršac znao pod imenom Jula Molerova (jer je bila i ćerka, a u prvom braku i supruga slikara), imala je naročiti položaj u Vršcu, srpskom Vršcu koji je ona pamtila još od vremena kad, je on bio odvojena opština sa zvaničnim nazivom Racki Vršac (Raizisch Werschetz). Bila je to komunikativna žena ugledna i poštovana. Kuća joj se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. U roditeljskoj kući, uz majku Sterija je „svršio“ prevashodnu školu posmatranja toliko važnu za potonjeg komediorafa. Julijana naprasno umire baš u trenutku kad sin mora da izdrži veliku borbu c ocem oko daljeg školovanja. Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića. Sterija odjednom upada u čaršiju ustaljenih poslovnih veza, ulazi kao domazet u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov. Godine učenja: Sremski Karlovci, Temišvar, i Pešta, gde ima prilike da u jednom odličnom (nemačkom.) pozorištu vidi i klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom graždanstvu. Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u detinjstvu čita i pri mesečini kada mu strogi otac uskraćuje sveću. Dodajte tome da u Pešti ima i dve ličnosti rodom iz Vršca sa kojima je svakako u prisnim odnosima: Đorđa Stankovića, jednog od osnivača Matice srpske, i Julijanu Vijatović-Radivojević, ćerku vršačkog senatora, školovanu u Beču koja se osirotela udala za pomodnog krojača Radivojevića a i sama bila spisateljka. Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Sa Liceja je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“. Od 1848. živi u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. NJegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu“ , „Milan Toplica“ i „Zoraida“. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana“) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. NJegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost“ ili „Svetislav i Mileva“, „Miloš Obilić“ i „Nahod Simeon“. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog“, „Vladislav“, „Skenderbeg“, Laxan (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci“, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek c uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža“, zatim „Tvrdica“, „Pokondirena tikva“ (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena“, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba“, „Kir Janja“, „Rodoljupci“ i „Beograd nekad i sad“. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog“. A komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti stvoreno pre njega, i do danas (1938 g.) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. NJegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale“). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje“. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje“ štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje“. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada

BOŽANSTVENA KOMEDIJA DANTE ALIGIJERI Prevod sa italijanskog DRAGAN MRAOVIĆ CID PODGORICA 1 9 9 6 Biblioteka C I D PAKAO ČISTILIŠTE RAJ ALIGIJERI DANTE Najveći italijanski pesnik svih vremena i jedan od najvećih svetskih pisaca u istoriji ljudskog roda. Svoje /č a r o b n o/ delo `Božanstvenu komediju`, Dante je pisao 14 godina, od 1307. do pred samu smrt, 1321. Požive 56 godina. U `Božanstvenoj komediji` nalazi se /s v e/ što je do tada bilo poZnato ljudskom umu! DRAGAN MRAOVIĆ, pesnik i preVodilac, rođen 1947. u Novom Sadu. Završio Filološki fakultet u Beogradu, odsek za italijanski jezik i književnost i francuski jezik. Više od 10 godina proveo u Torinu i Bariju. Objavio 57 knjiga prevoda, preveo i obJavio više od 200 jugoslovenskih pisaca u italijanskoj i dela više od 100 italijanskih autora u jugoSlovenskoj književnoj periodici! 14.233 s t i h a .............................................................. Dragan Mraović, /v r s n i/ prevodilac, u ovom /v r s n o m/ izdanju, za razliku od prethodnih prevoda, /n i j e/ izostavio ništa, ni /Jedno ime, ni /Jedan toponim, ni /Jednu značajnu misao! Ćirilica, Tvrde korice, ObeležIvač stranica, 556 strana ....................................................... ... Ako ne/Koga Volite, ako vam je Stalo do njega/nje i ako je taj/ta Sklon/a kontemplaciji, ova knjiga je već /i z v r s a n/ poklon! Za Iznenađenje, za Radost, za Toplinu, za Utisak, za lep Osećaj kad se poklon Daje i kad se Prima + Poljubac i zaBeležili ste Poen na njegovom/njenom terenu. Nema te SMS poruke koja može da Zameni /o v u/ knjigu. Pustite svoje Emocije sa uzde, pustite /s e b e/, pustite /s v o j/ Život da Teče. Otvorite se! Dajte se - daće vam se! Ne bojte se! Mnogo je u svetu ljudi koji /n i K a d a/ nisu po/Leteli, nisu se o/Tisnuli na pučinu, zvanu /ž i v o t/. Vi to u/Radite! Vi to Možete! Vi Vredite! Vredeće sigurno! Боље да боли, него да чами!!! Са срећом !!! (Михајло Грушић) ODLIČAN PRIMERAK Е к с т р а !!!!!!!!!!!!!!!

SELAM. SKIZZEN UND NOVELLEN AUS DEM BOSNISCHEN VOLKSLEBEN, von Milena Mrazović, Deutsche Schriftsteller – Genossenschaft, Eingentrangene Genossenschaft mit beschränkter Haftpflicht, Berlin, 1893. Naknadni tvrdi kartonski francuski polukožni povez iz epohe sa zlatotiskom i sa očuvanom originalnom mekom koricom unutar njega. Odlična očuvanost, osim što je naknadni povez na par mesta malo oguljen; rikna, zlatotisk, listovi i originalna korica bez oštećenja. Jezik nemački, latinica, 276 str. Ekstremno retko. NAPOMENA 1: Milena Mrazović Preindlsberger (Bjelovar, 28. 12. 1863. – Beč, 20. 1. 1927.), bila je hrvatska književnica i novinarka. Radila je kao urednik lista „Bosniche Post“ koji je izlazio u Sarajevu na nemačkom jeziku. Živela je u Banja Luci i u Sarajevu. Godine 1889. postala je prva žena članica Antropološkog društva u Beču. Svoj život i rad posvetila je Bosni i Hercegovini i njenoj popularizaciji u zemljama nemačkog govornog područja. Pisala je pripovetke u kojima je opisivala običaje, nošnje i način života naroda u Bosni i Hercegovini, eseje, putopise, skupljala narodne bajke i objavljivala ih na nemačkom jeziku. Ovo je prvo izdanje njene knjige originalno objavljene na nemačkom jeziku 1893. godine; drugo izdanje ove knjige, ali sad na engleskom jeziku, u prevodu gospođice Waugh izašlo je 1899. godine u Londonu. Knjiga sadrži 8 novela inspirisanih temema iz bosansko-muslimanskog života. Predgovor za knjigu autorka je napisala u Sarajevu u proleće 1893. godine. Sadrži sledeće priče (novele): 1. Mahmud Biba 2. Emin`s Glück 3. Ali, der Derwisch 4. Die Feredscha als Heirathsvermittlerin 5. Abla 6. Jussuf`s Aschyklik 7. Zur Unzeit 8. Eine bosnische Semiramis NAPOMENA 2: Povez je rađen za izvesnog `M. M. Terzibašića` (čije se ime vidi utisnuto u zlatotisku na dnu rikne), a koji bi mogao biti beogradski trgovac Milorad Terzibašić (1862-1908) - prvi predsednik Beogradskog velosipedskog društva, ili njegov sin Mihailo. Terzibašić je bio prvi propagator biciklizma i klizanja u srpskom narodu. Osim toga, izgradio je prvu kružnu biciklističku stazu (velodrom) i Društveni dom (na mestu današnjeg Doma vojske Srbije), a uređivao je časopis `Velosipedski list`, prvi sportski list u Kraljevini Srbiji. Bio je oženjen suprugom Milojkom sa kojom je imao sina Mihaila, pa je stoga moguće da je knjiga pripadala njegovom sinu, za koga je i uvezana u ovaj povez, a što bi opravdalo inicijal u imenu (Mihailo M. Terzibašić).

CVETKO LAINOVIC OSTATAK MISLI BEOGRAD 1995 POSVETA CVETKA LAINOVIC RETKO U PONUDI. Stanje knjige, konzervativna ocena, 4 na skali od 1 do 5. Ostatak misli Лаиновић, Цветко Врста грађе - др.књиж.облици Издавање и производња - Beograd : Interprint, 1995 Језик - српски ISBN - 86-82263-09-2 COBISS.SR-ID - 109360135 Cvetko Lainović Cvetko Lainović rođen je 1931 u Podgorici, gde je završio školu, osnovnu i srednju. Slikarstvo je studirao u Ljubljani i Zagrebu, gde je diplomirao na ALU 1954. Takođe je završio matematiku na Pedagoškoj školi u Nikšiću 1967. Član je ULUCG-a od 1956., a od 1970. godine i ULUS-a. Imao je preko sedamdeset samostalnih i nekoliko stotina grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada i objavio je preko deset knjiga. Do svoje smrti, 2006 godine, živeo je i radio u Beogradu. SAMOSTALNE IZLOŽBE 1955. Titograd, Dom JNA, Niksic, Kulturni Centar 1957. Titograd, Narodno pozoriste 1963. Titograd, Umietnicki pavilion 1972. BEOGRAD, GALERIJA GRAFICKOG KOLEKTIVA 1973. Zagreb, GALERIJA ULUH-a 1975. NewYork, galerija Lohman 1976. Paris, galerija mouffe 1976, 1981, 1986. Titograd, Moderna GALERIJA 1976. Budva, Gradska galerija 1977. Roma, galerija margutianna 1978. Stockholm, Jugoslovenski kulturni centar. 1978. Beograd, Galerija kulturnog centra 1978, 1979. Stockholm, galerija Sveabrunn 1980. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1981. Kairo, Jugoslovenski kulturni centar, Kairo 1984. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1984. Chicago, Jugoslovensko-americki kulturni CENTAR 1984. New York, Jugoslovenski kulturni centar 1985. Washington, galerija Gilpin 1987. Rijeka, Dom JNA 1988. Herceg Novi, Hotel Plaza 1989. KOTOR, GALERIJA KULTURNOG CENTRA 1990. Palermo, Teatro Dante 1991. POGDORICA, GaLERIJA UMJETNOSTI NESVRSTANIH zemalja “J.B. Tito“ 1991. Cetinje, Plavi Dvorac 1991. Beograd, galerija Doma JNA 1991. Firenze, galerija Teorema 1992. Rabat, GALERIJA Udaja 1993. PODGORICA, DOM OMLADINE 1993. Kotor, Galerija kulturnog centra 1993. Budva, galerija Smit 1993. SVETI STEFAN 1993. Valjevo, Narodni muzej 1993. Beograd, galerija Pero 1993. Budva, galerija Arkada 1993. Vrsac, GALERIJA kod Sterije 1993. Bela Crkva, Narodni MUZEJ 1993. Smederevska Palanka, Galerija kulturnog centra 1995. KIC 1996. PODGORICA, CENTAR SAVREMENE UMJETNOSTI Crne Gore 1996. PODGORICA, GALERIJA “DVORAC PETROVICA” 1997. Aleksinac, Muzej grada 1997. Herceg Novi, GALERIIA Spinaker 1997. Bar, Galerija kulturnog centra 1998. Beograd, Studentski grad 1998. Raska, Galerija kulturnog centra 1999. SUBOTICA, CENTAR SVETI SAVA 2000. Beograd, Galeriia ULUS-a 2000. Novi Sad, Mali likovni salon 2000. Prokuplje, Narodni MUZEJ 2001. Novi Sad, galeriia SPENS 2001. Kopaonik, izlozba crteza 2001. Moskva, Izlozba crteza 2001. PLJEVLJA, galerija Vitomir Srbljanovic 2004. KOLASIN 2004. Beograd, Biblioteka grada 2005. Novi Sad, GALERIJA Podrum 2005. Beograd, galerija Stratezi Art 2006. Beograd, galerija Pero 2011. PODGORICA, GALERIJA MOST 2016. Beograd, Galerija 212 KOLEKTIVNE IZLOŽBE beograd. Izlozba nob New York. Crnogorski slikari, galerija Touplight Ljubljana. Izlozba ULUCG 1963. Beograd. Izlozba trojice. Dom JNA Rijeka. galerija Doma JNA Beograd. II Triienale 1967. Paris. Jesenji Salon 1967. Beograd. III Trijenale Ljubljana. Rijeka. Skoplje. Nis, Zadar. Rim. Bari. Beograd. Izlozba NOB Paris, galeriia mouffe. Namir. Haself. Zagreb Bijaric. galerija Valommbreusez Berlin. Bologna. Rimini, Monte-Carlo Geneve. Tunis, Kairo, alexandria. Nicosie, Ankara, Verona 1977. Zadar. Trijenale PODGORICA. CRNOGORSKI PEJZAZ Gavle, Tuzla. Cetinje. Paris, Lausanne, PODGORICA 1980. Beograd. ULUS. Jesenja izlozba Beograd. ULUS. Prolecna izlozba PODGORICA. PORTRET ZENE Washington, galerija Connecticut Beograd. ULUS, Jesenja izlozba Paris. galeriia Peinture Fraiche CETINJE, JUBILARNA IZLOZBA ULUCG-A Beograd. ULUS. prolecna izlozba Beograd. Oktobarski salon Beograd. ULUS, prolecna izlozba BRESI. AKAM. XIII SALON, PARIS, AKAM. XIV SALON Fankfurt. sajam slika. 1990. BRESI, AKAM. XV SALON Beograd, oktobarski salon. Troyes en Champagne Beograd. Galerija na Andricevom vencu Beograd. Zlatno Pero 1992. BEOGRAD. MUZEJ 25. Maj 1992. Beograd. Poetika linije Beograd. galeriia Plavi jahac Beograd. Zlatno Pero. Paviljon Cvijeta Zuzoric, Galerija Pero. MPC. Kolasin, PODGORICA. MODERNA GALERIJA. BUDVA. LlPOVAC Beograd. oktobarski salon. Santandreja, Herceg Novi, Podgorica. Galeriia most Beograd. Zlatno Pero. Kolasin. Santandreja. Paris Sicevo, Beograd. Becici, Zlatibor. Podgorica Akt. Beograd MPC, galerija Bazalt. galerija Haos Stavros. Novi Sad. galeriia Vojvodianske Banke Kolasin. Narodni MUZEJ Beograd. galerija Progres. Podgorica. Akt Paris, jesenji salon 2002. Beograd. Dom Vojske Jugoslaviie Raska, Kulturni centar Arandjelovac Paris. JESENJI salon KNJIGE BOJE NOCI, NIKSIC, 1987 STVARI, HERCEG NOVI, 1991 BOJA DUSE, VALJEVO, 1993 MOJE PROMASENO LUDILO, BEOGRAD, 1994 OSTATAK MISLI, BEOGRAD, 1995 MISAO I SLIKE, BEOGRAD, 1996 SVIJETLE SJENKE, BEOGRAD, 1999 PRIJE MOLITVE, KOB, VRSAC, 1999 STID OD RIJECI, RASKA, 2000 HONTE DES MOTS, L ‘ AGE D ‘ HOMME, PARIS, 2000 BIJELO NEBO, BEOGRAD, 2001 NAGRADE NAGRADA ALU, ZAGREB, 1954 NAGRADA, oslobadjanje Cetinja, 1965 NAGRADA, OSLOBODJENJE PODGORICE, 1969 NAGRADA 13 JUL, PODGORICA, 1977 NAGRADA Crne GORE ZA SLIKARSTVO 1977 JUGOSLOVENSKA NAGRADA “BOZIDAR ILIC”, 2000 PRVA nagrada na izlozbi AKTA, PETROVAC, 2004

CVETKO LAINOVIC BOJE U NOCI NIKSIC 1987 POSVETA CVETKA LAINOVIC RETKO U PONUDI. Stanje knjige, konzervativna ocena, 3+ na skali od 1 do 5. Boje u noći Lainović, Cvetko Врста грађе - др.књиж.облици Издавање и производња - Nikšić : `Univerzitetska riječ`, 1987 Језик - српски COBISS.SR-ID - 43165447 Cvetko Lainović Cvetko Lainović rođen je 1931 u Podgorici, gde je završio školu, osnovnu i srednju. Slikarstvo je studirao u Ljubljani i Zagrebu, gde je diplomirao na ALU 1954. Takođe je završio matematiku na Pedagoškoj školi u Nikšiću 1967. Član je ULUCG-a od 1956., a od 1970. godine i ULUS-a. Imao je preko sedamdeset samostalnih i nekoliko stotina grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada i objavio je preko deset knjiga. Do svoje smrti, 2006 godine, živeo je i radio u Beogradu. SAMOSTALNE IZLOŽBE 1955. Titograd, Dom JNA, Niksic, Kulturni Centar 1957. Titograd, Narodno pozoriste 1963. Titograd, Umietnicki pavilion 1972. BEOGRAD, GALERIJA GRAFICKOG KOLEKTIVA 1973. Zagreb, GALERIJA ULUH-a 1975. NewYork, galerija Lohman 1976. Paris, galerija mouffe 1976, 1981, 1986. Titograd, Moderna GALERIJA 1976. Budva, Gradska galerija 1977. Roma, galerija margutianna 1978. Stockholm, Jugoslovenski kulturni centar. 1978. Beograd, Galerija kulturnog centra 1978, 1979. Stockholm, galerija Sveabrunn 1980. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1981. Kairo, Jugoslovenski kulturni centar, Kairo 1984. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1984. Chicago, Jugoslovensko-americki kulturni CENTAR 1984. New York, Jugoslovenski kulturni centar 1985. Washington, galerija Gilpin 1987. Rijeka, Dom JNA 1988. Herceg Novi, Hotel Plaza 1989. KOTOR, GALERIJA KULTURNOG CENTRA 1990. Palermo, Teatro Dante 1991. POGDORICA, GaLERIJA UMJETNOSTI NESVRSTANIH zemalja “J.B. Tito“ 1991. Cetinje, Plavi Dvorac 1991. Beograd, galerija Doma JNA 1991. Firenze, galerija Teorema 1992. Rabat, GALERIJA Udaja 1993. PODGORICA, DOM OMLADINE 1993. Kotor, Galerija kulturnog centra 1993. Budva, galerija Smit 1993. SVETI STEFAN 1993. Valjevo, Narodni muzej 1993. Beograd, galerija Pero 1993. Budva, galerija Arkada 1993. Vrsac, GALERIJA kod Sterije 1993. Bela Crkva, Narodni MUZEJ 1993. Smederevska Palanka, Galerija kulturnog centra 1995. KIC 1996. PODGORICA, CENTAR SAVREMENE UMJETNOSTI Crne Gore 1996. PODGORICA, GALERIJA “DVORAC PETROVICA” 1997. Aleksinac, Muzej grada 1997. Herceg Novi, GALERIIA Spinaker 1997. Bar, Galerija kulturnog centra 1998. Beograd, Studentski grad 1998. Raska, Galerija kulturnog centra 1999. SUBOTICA, CENTAR SVETI SAVA 2000. Beograd, Galeriia ULUS-a 2000. Novi Sad, Mali likovni salon 2000. Prokuplje, Narodni MUZEJ 2001. Novi Sad, galeriia SPENS 2001. Kopaonik, izlozba crteza 2001. Moskva, Izlozba crteza 2001. PLJEVLJA, galerija Vitomir Srbljanovic 2004. KOLASIN 2004. Beograd, Biblioteka grada 2005. Novi Sad, GALERIJA Podrum 2005. Beograd, galerija Stratezi Art 2006. Beograd, galerija Pero 2011. PODGORICA, GALERIJA MOST 2016. Beograd, Galerija 212 KOLEKTIVNE IZLOŽBE beograd. Izlozba nob New York. Crnogorski slikari, galerija Touplight Ljubljana. Izlozba ULUCG 1963. Beograd. Izlozba trojice. Dom JNA Rijeka. galerija Doma JNA Beograd. II Triienale 1967. Paris. Jesenji Salon 1967. Beograd. III Trijenale Ljubljana. Rijeka. Skoplje. Nis, Zadar. Rim. Bari. Beograd. Izlozba NOB Paris, galeriia mouffe. Namir. Haself. Zagreb Bijaric. galerija Valommbreusez Berlin. Bologna. Rimini, Monte-Carlo Geneve. Tunis, Kairo, alexandria. Nicosie, Ankara, Verona 1977. Zadar. Trijenale PODGORICA. CRNOGORSKI PEJZAZ Gavle, Tuzla. Cetinje. Paris, Lausanne, PODGORICA 1980. Beograd. ULUS. Jesenja izlozba Beograd. ULUS. Prolecna izlozba PODGORICA. PORTRET ZENE Washington, galerija Connecticut Beograd. ULUS, Jesenja izlozba Paris. galeriia Peinture Fraiche CETINJE, JUBILARNA IZLOZBA ULUCG-A Beograd. ULUS. prolecna izlozba Beograd. Oktobarski salon Beograd. ULUS, prolecna izlozba BRESI. AKAM. XIII SALON, PARIS, AKAM. XIV SALON Fankfurt. sajam slika. 1990. BRESI, AKAM. XV SALON Beograd, oktobarski salon. Troyes en Champagne Beograd. Galerija na Andricevom vencu Beograd. Zlatno Pero 1992. BEOGRAD. MUZEJ 25. Maj 1992. Beograd. Poetika linije Beograd. galeriia Plavi jahac Beograd. Zlatno Pero. Paviljon Cvijeta Zuzoric, Galerija Pero. MPC. Kolasin, PODGORICA. MODERNA GALERIJA. BUDVA. LlPOVAC Beograd. oktobarski salon. Santandreja, Herceg Novi, Podgorica. Galeriia most Beograd. Zlatno Pero. Kolasin. Santandreja. Paris Sicevo, Beograd. Becici, Zlatibor. Podgorica Akt. Beograd MPC, galerija Bazalt. galerija Haos Stavros. Novi Sad. galeriia Vojvodianske Banke Kolasin. Narodni MUZEJ Beograd. galerija Progres. Podgorica. Akt Paris, jesenji salon 2002. Beograd. Dom Vojske Jugoslaviie Raska, Kulturni centar Arandjelovac Paris. JESENJI salon KNJIGE BOJE NOCI, NIKSIC, 1987 STVARI, HERCEG NOVI, 1991 BOJA DUSE, VALJEVO, 1993 MOJE PROMASENO LUDILO, BEOGRAD, 1994 OSTATAK MISLI, BEOGRAD, 1995 MISAO I SLIKE, BEOGRAD, 1996 SVIJETLE SJENKE, BEOGRAD, 1999 PRIJE MOLITVE, KOB, VRSAC, 1999 STID OD RIJECI, RASKA, 2000 HONTE DES MOTS, L ‘ AGE D ‘ HOMME, PARIS, 2000 BIJELO NEBO, BEOGRAD, 2001 NAGRADE NAGRADA ALU, ZAGREB, 1954 NAGRADA, oslobadjanje Cetinja, 1965 NAGRADA, OSLOBODJENJE PODGORICE, 1969 NAGRADA 13 JUL, PODGORICA, 1977 NAGRADA Crne GORE ZA SLIKARSTVO 1977 JUGOSLOVENSKA NAGRADA “BOZIDAR ILIC”, 2000 PRVA nagrada na izlozbi AKTA, PETROVAC, 2004

Prvo izdanje iz 1933. godine, u prilično dobrom antikvarnom stanju. Na naslovnici manji tragovi vremena. Korice i rikna kao na slikama, unutra odlično očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata, mirisa vlage. Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Hegedušić, Krsto, 1901-1975 = Hegedušić, Krsto, 1901-1975 Naslov Podravski motivi : 34 crteža / Krsto Hegedušić ; s predgovorom Miroslava Krleže Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1933 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Minerva, 1933 (Zagreb : Union) Fizički opis 60 str. : ilustr. ; 25 cm. Drugi autori - osoba Krleža, Miroslav, 1893-1981 = Krleža, Miroslav, 1893-1981 (Broš.) Predmetne odrednice Hegedušić, Krsto, 1901-1975 -- Podravski motivi Krsto Hegedušić: Podravski motivi-predgovor Miroslav Krleža Prvo izdanje. Minerva, Zagreb, 1933. godine. Podravski motivi tiskani 1933. kao vizualni korelat književnog ruralnog mita Miroslava Krleže i popraćeni su i Krležinim predgovorom. Trideset i četiri crteža Krste Hegedušića. S predgovorom Miroslava Krleže. Godine 1933. Miroslav Krleža objavljuje Predgovor podravskim motivima Krste Hegedušića – esej o umjetnosti čime započinje tzv. Sukob na književnoj ljevici i Krleža se suprotstavlja mišljenju da umjetničko stvaranje mora biti odraz društvenih trenutaka Podravski motivi Krste Hegedušića – zbirka crteža objavljena 1933. u Zagrebu – pokazali su se jednom od prijelomnih točaka u hrvatskoj umjetnosti međuratnog razdoblja. Njihova se važnost prepoznaje na dvije temeljne razine. Prvo, tridesetak Hegedušićevih crteža može se interpretirati u kontekstu osnovnih obilježja djelovanja Udruženja umjetnika Zemlja, kao eksplicitan iskaz autorovih oblikovnih nastojanja, ali i sadržajnih inklinacija. S druge strane, Podravski motivi posjeduju osobitu važnost zbog složene ideološke bitke koja ih je pratila. Naime, Predgovor Podravskim motivima Miroslava Krleže – po riječima Stanka Lasića, njegova najznačajnijeg tumača – „osnovni je tekst čitava sukoba na književnoj ljevici“. U tom smislu i sami su crteži nedugo nakon objavljivanja zadobili dodatnu težinu, pa su značenjski promatrani prije svega u temeljnom kontekstu uvodnoga teksta: u svjetlu zalaganja za društveno angažiranu, ali neovisnu umjetnost, za umjetničko djelo kao produkt individualnih stvaralačkih poticaja, a protiv njegove sveobuhvatne ideologizacije. Ipak, kritičko sagledavanje samih crteža, kao i njihova predgovora, ne može biti ograničeno isključivo na spektar značenja povezan s glasovitim sukobom na ljevici. Naime, u Predgovoru Krleža raspravlja i o mnogim problemima koje prepoznaje kao ključne za određivanje obilježja hrvatskog kulturnog identiteta početkom četvrtog desetljeća. Tako se pojedini dijelovi teksta mogu tumačiti kroz prizmu odnosa nacionalnog identiteta i umjetničkog stvaralaštva, kao jednog od temeljnih problema koji su nastojali artikulirati vodeći članovi Udruženja umjetnika Zemlja, ali i drugi protagonisti hrvatske umjetnosti. U tom smislu, posebna se pozornost pridaje Hegedušićevoj ulozi u procesu artikulacije ideje o nezavisnom, nacionalnom likovnom izrazu te se ističe značenje Podravskih motiva u povezivanju ideoloških pozicija s lijevim političkim predznakom i nacionalnih kategorija, što toj ideji daje specifično obilježje među srodnim pojavama u srednjoeuropskom kulturnom prostoru. Hegedušić, Krsto, hrvatski slikar (Petrinja, 26. XI. 1901 – Zagreb, 7. IV. 1975). Završio Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu 1926 (T. Krizman, V. Becić), potom se usavršavao u Parizu 1926–28. Godine 1929. bio je jedan od pokretača i osnivača Udruženja umjetnika Zemlja. U Hlebinama počeo 1930. podučavati seljake slikarstvu, pa se ondje tijekom vremena razvila tzv. hlebinska slikarska škola. U časopisima i zbornicima (Književnik, Savremena stvarnost, Pečat, Ars) objavljivao članke o likovnoj i kulturnoj problematici. Zbog svojih socijalističkih pogleda u više je navrata bio zatvaran. Od 1937. predavao na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu; od 1950. vodio Majstorsku radionicu za poslijediplomski studij slikarstva. Jedan od utemeljitelja skupine Mart (1956). Bio je član JAZU (danas HAZU) od 1948. Godine 1953. pokrenuo je časopis Bulletin Instituta za likovne umjetnosti i potaknuo osnivanje Arhiva za likovne umjetnosti i Kabineta grafike HAZU. Dobio je Nagradu »Vladimir Nazor« za životno djelo (1970). U traganju za samostalnim, istodobno nacionalnim i socijalnim likovnim govorom, nalazio je poticaje u flamanskom slikarstvu i angažiranome realizmu skupine nova stvarnost, preuzimao je iskustva ekspresionizma, kubizma, fovizma. U hrvatsko slikarstvo unosio je gotovo posvemašnju plošnost boja mjesnoga kolorita, nižući intenzivne kromatske površine jednu do druge. Na njegovim se jednostavnim kompozicijama iz toga razdoblja prepleću satirički, groteskni i nadrealni elementi (Bilo nas je pet u kleti, 1927; Rekvizicija, 1929; Poplava, 1932; Justitia, 1934; Bitka kod Stubice, 1939). Tih je godina izdao zbirku realističkih socijalno angažiranih crteža Podravski motivi, s predgovorom M. Krleže (1932). Od 1945. razrađivao je vlastiti koncept, pročišćavao i sažimao likovni izraz, proširivao krug motiva (sve su češći motivi grada), a u djela nerijetko unosio tjeskobu i prosvjed (Marija Gorska, 1950; Liquer Foxy, 1959; Soho, 1967). Godine 1969. izradio svečani zastor Hrvatskoga narodnoga kazališta u Zagrebu (Anno Domini 1573); za isto je kazalište radio scenografije i kostime (Adelova pjesma, I. Parać; Matija Gubec, M. Begović). Godine 1971–74. izradio je predloške za ciklus fresaka u Spomen-domu na Tjentištu, BiH; lapidarnim realizmom prikazao je mnogobrojne potresne ratne prizore (Tifusari, Zbjeg, Apokalipsa). Ilustrirao je knjige (Balade Petrice Kerempuha M. Krleže). KC (K)

IZUZETNO RETKO U PONUDI!!! Prvo izdanje drame Đure Jakšića `Jelisaveta kneginja crnogorska` Autor - osoba Јакшић, Ђура, 1832-1878 = Jakšić, Đura, 1832-1878 Naslov Јелисавета кнегиња црногорска : драма у пет делова / написао Ђура Јакшић Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1868 Izdavanje i proizvodnja Београд : Државна штампарија, 1868 Fizički opis 215, [10] стр. ; 18 cm Đura Jakšić (8. avgust 1832. – 16. novembar 1878) Đura Jakšić (rođen u Srpskoj Crnji, preminuo u Beogradu) je bio srpski slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac, učitelj i boem. Rođen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika. U revoluciji od 1848–1849. iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga neimaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen. Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856. Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini). Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se sirovosti i lakomosti rugao, originalno i starično. Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske. Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine. Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Književni rad Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka. Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku poezije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura. U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim delima i na slikarskim platnima. Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike. Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija „Sirota Banaćanka”, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak. Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: „Stanoje Glavaš”, „Seoba Srbalja” i „Jelisaveta”. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike „Pesme”. Najznačajnije epske pesme su: „Bratoubica”, „Nevesta Pivljanina Baja”, „Barjaktarovići”, „Mučenica” i „Pričest”. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu. Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih. Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo. Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasične vrednosti. Neke od njih, kao „Na Liparu”, „Mila”, „Koga da ljubim”, „Put u Gornjak”, „Kroz ponoć nemu”, spadaju u najbolje stihove srpske poezije. Kritički osvrt Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta. On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler”. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara”, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje predstavlja, kao što Bajron predstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima. Njegove najlepše pesme („Na Liparu”, „Padajte, braćo” i druge) uobličene su na taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i njegova mana”, rekavši da je Jakšić „pesnik snage, ali bez mere i sklada”. Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja” je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta” i „Stanoje Glavaš” vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš” se i danas igra. Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče. Ima pečat i potpis na prvoj stranici. Ukoričena. Sve stranice na broju, sa mrljama od starosti, inače odlično očuvana. Stanje kao na slikama. KC

Izuzetno retko u ponudi, prvo izdanje putopisa Miloša Crnjanskog `Boka Kotorska`. Veoma dobro očuvano, jedino mala oštećenja na rikni (v. sliku). Na predlistu i spoljašnjem delu knjižnog bloka ex libris prethodnog vlasnika. Unutra kompletno, bez tragova olovke, pečata i sl. Autor - osoba Crnjanski, Miloš Naslov Boka Kotorska = Boka Kotorská / Miloš Crnjanski Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski, nemački Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jadranska straža, 1928 (U Ljubljani : Jugoslovenska tiskarna) Fizički opis 52, 64 str. : ilustr. ; 16 cm Zbirka Jadranska biblioteka ; 4 Napomene Tekst uporedo na srp. i nem. jeziku. Predmetne odrednice Boka Kotorska – Putopisi Bedeker s potpisom velikog srpskog pisca „Boka Kotorska“ Miloša Crnjanskog žanrom je bedeker – priručna knjiga za turiste, nastala po porudžbini, u vremenima kada je turizam na našim prostorima još uvijek bio u povoju. Ali se radi i o tekstu u kome se vidi putopisna ruka majstora. Kritika je opazila da je u ovom djelu Crnjanski obogatio srpsku književnost mediteranskim bojama i neobičnim verbalnim slikama:. „Unutrašnjost hrama je rumeno polumračna“, „Mesec izlazi kao bela koza na vrh stene“. Izdanje donosi iste 64 fotografije, do kojih je izdavač došao zahvaljujući najpoznatijem hercegnovskom gradonačelniku, poslaniku u Skupštini Kraljevine Jugoslavije, potom ministru, Mirku Komnenoviću. Riječ je o fotografijama čuvenog kotorskog Laforesta. Na njima se vidi cijela Boka, od austrougarske tvrđave na rtu Oštro, preko hercegnovskih panorama, vrtova i hotela, gradske luke i manastira Savina, onda Zelenike, Baošića, Bijele, Tivatskog zaliva, tjesnaca Verige, Risanskog zaliva, Perasta sa otocima, Stoliva, Prčanja, Dobrote, te dobro foto-dokumentovanog Kotora. Laforest je izdavaču ustupio i fotografije fjorda s lovćenskih visina, te svjetlopise Budve i Svetog Stefana. Ljiljana Đurđić ističe da je Miloš Crnjanski obišao Boku, ali kada – teško je sasvim utvrditi. „Zna se da je 1923. godine, po nalogu Politike, proputovao Dalmaciju i u istom listu objavio niz putopisnih reportaža. Da li je tada posetio i Boku? Sigurnija je pretpostavka da je tek 1925. na putu za Krf , obišao i Boku Kotorsku. No, ono što je sasvim izvesno je da se prvi susret Miloša Crnjanskog sa morem zbio u Rijeci na severnom Jadranu, gde je 1912. upisao Eksportnu akademiju. On, tipični kontinentalac, odmah je podlegao čarima ogromne zemaljske vode. „Opčinjenost Crnjanskog morem može se pratiti i kroz njegovu biografiju i kroz njegovo delo. Pasionirani putnik, on će prokrstariti mora od Krfa do Špicbergena i od Mediterana do Severnog ledenog okeana. Sticajem okolnosti, trećinu života će provesti na ostrvu u Engleskoj, prskan dosadnim severno atlantskim kišama.“ Gde ima mora ima i Boga, kaže veliki srpski pisac. „Narodi koji ne znađahu za more, nit su plovili njim, izgledaju često kao stoka grdna, a narodi koji su imali mora i krstarili njime, često se čine kao skup divova“ – piše u „Našim plažama na Jadranu“, prvom od svoja dva jadranska bedekera. Jedna od namjera slavnog pisca bila je da publika nakon čitanja „Boke Kotorske“ obiđe potaknuta, vanredno lijep, čudesan i slavan Zaliv. I da ne prestane da mu dolazi na geografsko i kulturno poklonjenje. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. KC

BOKA KOTORSKA - Miloš Crnjanski - 1. izdanje 1928 godina -UNUTRASNJOST dobro očuvana ,IMA SAMO potpis sa datumom na najavnoj stranici , a korice su malo izlizane na rubovima ,fali donji ćošak hrbata ,oko pola cm - retko u ponudi , prvo izdanje putopisa Miloša Crnjanskog `Boka Kotorska. Autor - osoba Crnjanski, Miloš Naslov Boka Kotorska = Boka Kotorská / Miloš Crnjanski Jezik srpski, nemački Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jadranska straža, 1928 (U Ljubljani : Jugoslovenska tiskarna) Fizički opis 52, 64 str. + 2 karte : ilustr. ; 16 cm Zbirka Jadranska biblioteka ; 4 Napomene Tekst uporedo na srp. i nem. jeziku. Predmetne odrednice Boka Kotorska – Putopisi Bedeker s potpisom velikog srpskog pisca „Boka Kotorska“ Miloša Crnjanskog žanrom je bedeker – priručna knjiga za turiste, nastala po porudžbini, u vremenima kada je turizam na našim prostorima još uvijek bio u povoju. Ali se radi i o tekstu u kome se vidi putopisna ruka majstora. Kritika je opazila da je u ovom djelu Crnjanski obogatio srpsku književnost mediteranskim bojama i neobičnim verbalnim slikama:. „Unutrašnjost hrama je rumeno polumračna“, „Mesec izlazi kao bela koza na vrh stene“. Izdanje donosi iste 64 fotografije, do kojih je izdavač došao zahvaljujući najpoznatijem hercegnovskom gradonačelniku, poslaniku u Skupštini Kraljevine Jugoslavije, potom ministru, Mirku Komnenoviću. Riječ je o fotografijama čuvenog kotorskog Laforesta. Na njima se vidi cijela Boka, od austrougarske tvrđave na rtu Oštro, preko hercegnovskih panorama, vrtova i hotela, gradske luke i manastira Savina, onda Zelenike, Baošića, Bijele, Tivatskog zaliva, tjesnaca Verige, Risanskog zaliva, Perasta sa otocima, Stoliva, Prčanja, Dobrote, te dobro foto-dokumentovanog Kotora. Laforest je izdavaču ustupio i fotografije fjorda s lovćenskih visina, te svjetlopise Budve i Svetog Stefana. Ljiljana Đurđić ističe da je Miloš Crnjanski obišao Boku, ali kada – teško je sasvim utvrditi. „Zna se da je 1923. godine, po nalogu Politike, proputovao Dalmaciju i u istom listu objavio niz putopisnih reportaža. Da li je tada posetio i Boku? Sigurnija je pretpostavka da je tek 1925. na putu za Krf , obišao i Boku Kotorsku. No, ono što je sasvim izvesno je da se prvi susret Miloša Crnjanskog sa morem zbio u Rijeci na severnom Jadranu, gde je 1912. upisao Eksportnu akademiju. On, tipični kontinentalac, odmah je podlegao čarima ogromne zemaljske vode. „Opčinjenost Crnjanskog morem može se pratiti i kroz njegovu biografiju i kroz njegovo delo. Pasionirani putnik, on će prokrstariti mora od Krfa do Špicbergena i od Mediterana do Severnog ledenog okeana. Sticajem okolnosti, trećinu života će provesti na ostrvu u Engleskoj, prskan dosadnim severno atlantskim kišama.“ Gde ima mora ima i Boga, kaže veliki srpski pisac. „Narodi koji ne znađahu za more, nit su plovili njim, izgledaju često kao stoka grdna, a narodi koji su imali mora i krstarili njime, često se čine kao skup divova“ – piše u „Našim plažama na Jadranu“, prvom od svoja dva jadranska bedekera. Jedna od namjera slavnog pisca bila je da publika nakon čitanja „Boke Kotorske“ obiđe potaknuta, vanredno lijep, čudesan i slavan Zaliv. I da ne prestane da mu dolazi na geografsko i kulturno poklonjenje. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. (u sobi bela ,donja mala ladnica)

Izuzetno retko u ponudi. Nisu sačuvane originalne meke korice. Autor - osoba Поповић, Јован Стерија Naslov Іоанна С. Поповића Новія позориштна дѣла. Св. 1, СанЪ Кралѣвића Марка, СветиславЪ и Милева Ostali naslovi Новія позориштна дѣла. Св. 1, СанЪ Кралѣвића Марка. СветиславЪ и Милева Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1848 Izdavanje i proizvodnja У Београду : Печатано у КнЬигопечатнЬи Княжества СрбскогЪ, 1848 Fizički opis [4], 80, [4], 71 стр. ; 17 cm. Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 – Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove. U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila „suva“ - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne – Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane „latinske administracije Mađarske“ 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom – Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca. Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine. Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842–1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I dо VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“, obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide. Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“. Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film) Sterijina nagrada Detaljnije: Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada. KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga sadrzi nekoliko dela: - Roman bez romana I - Roman bez romana II - Zivot i viteska vojevanja slavnog kneza Djordja Kastriota Skenderbega - Skenderbeg - Boj na kosovu ili Milan Toplica i Zorajida - Milobruke Ne pise godina izdanja, ali po nekoj proceni rekao bih da su stampane negde izmedju 1900 i 1920. Stampano u Pancevu Knjizara Brace Jovanovic Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik cincarskog porekla i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravljivoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Glavni članak: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji.

U Zagrebu 1913, Izdanje Matice hrvatske... Predgovor J. Pasarić: Bude Budisavljević (XXVI str) - S LIČKE GRUDE Priče(12): Petar Gavran, Na vojsku, Očajnik Milivoj, Zadnji lički harambaša, Na ličkoj stepi... Inicijali i naslov T. Krizmana, Latinica, 169 str, PRVO IZDANJE - IZUZETNO RETKO Lepo očuvano za ovaj tip knjige, kao na slikama Za bibliofile Budislav Bude plemeniti Budisavljević (Bjelopolje kod Korenice, Austrijsko carstvo, 29. jul 1843 — Zagreb, Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, 9. januar 1919) bio je srpski književnik, poslanik i veliki župan iz Hrvatske. Potiče iz ugledne ličke familije Budisavljević. Budislav Bude Budisavljević Budislav Bude Budisavljević Prijedorski photo.jpg Budislav Bude Budisavljević Datum rođenja 29. jul 1843. Mesto rođenja Bjelopolje Austrijsko carstvo Datum smrti 9. januar 1919. (75 god.) Mesto smrti Zagreb Kraljevstvo SHS Potpis Budislav Bude Budisavljević Prijedorski signature.jpg Porijeklo i porodica Uredi Čukundjed mu je bio Marko Budisavljević koji je sa svojom četom ličkih junaka prelazio granicu ka turskoj teritoriji koja se protezala duž Plješevice. Jozef II Habzburški mu je 1787. na svečanosti u Beču dao plemićku titulu, grb i pravo na plemićki pridjevak Prijedorski, na koji su imali pravo i koristili su ga i njegovi potomci. Sin je krajiškog oficira Budeta i Sofije, rođ. Marić. Supruga mu je bila Hermina Albreht. Vjenčao ih je beočinski arhimandrit i njegov prijatelj German Jovanović 1876. godine. Kum na vjenčanju im je bio veliki župan srijemski Julije Bubanović. Braća su mu bili: Jovo, Stanislav i Manojlo Budisavljević, a sinovi Mane, Veljko, Srđan i Julije Budisavljević. Ćerke su mu bile Minka, Olgica i Mira. Biografija Uredi Osnovnu školu i sedam razreda gimnazije završio je u Senju a osmi razred i maturu - ispit zrelosti položio je u Kraljevskoj višoj gimnaziji u Rijeci (1861). Potom je u Beču pohađao krajiški upravni tečaj (Grenzverwaltungskurs) (1861—1863) i imenovan 1863. za poručnika 3. graničarske pukovnije u Ogulinu. Premješten je u Oštarije, Primišlje i Berek, a 1870. u Zagreb u upravno odjeljenje generalkomande. Privremeni veliki bilježnik u Bjelovarskoj županiji postao je 1871. a potom je istu dužnost obavljao u Vinkovcima (1872) i Ogulinu (1873). Za podžupana u Rumi imenovan je 1875, za velikog župana u Požegi 1881., u Bjelovarsko-križevačkoj županiji 1884, u Ličko-krbavskoj županiji u Gospiću 1889, a za velikog župana u Zagrebu 1901. Kao veliki župan ličko-krbavski uradio je sve da poboljša tešku situaciju u svom kraju te je radio na regulaciji vodotokova, izradi kanala, puteva i vodovoda. Sprovodio je prosvjetne akcije i izgradnju škola na području svoje županije. Narod ga je zvao slatki Bude zbog njegove humanosti i umjeća ophođenja s ljudima. Uspješno se borio protiv pravaške srbomržnje, a ni srpski nacionalisti ga nisu voljeli. Tokom službe u Rumi povremeno je posjećivao fruškogorske manastire, Beograd (Košutnjak) i Novi Sad gdje posjećuje Zmaja, Svetozara Miletića, Mariju Trandafil... Biran je više puta za poslanika na narodno-crkvenom saboru u Srijemskim Karlovcima (1890, 1902, 1906). Sa Đurom Pilarom osnovao je 1874. godine Planinarsko društvo. Austrijski car Franjo II ga je odlikovao Viteškim krstom Leopoldovog reda. Penzionisan je 1905. Umro je na dan svoje krsne slave, Svetog Stefana, 9. januara 1919. i sahranjen je u porodičnoj grobnici na Mirogoju u Zagrebu. Tu je sahranjena i većina članova njegove familije. Svi natpisi su pisani ćirilicom, sem za Veru Kušević (1999). U Gospiću mu je 1968. podignuta spomen ploča. Na ploči je trebalo pisati da je Budisavljević hrvatski književnik, no na sugestiju njegovog sina Julija ostalo je samo književnik. Julije je u svom pismu Derosiju, tadašnjem predsjednik ogranka Matice hrvatske u Gospiću napisao da je njegov otac i hrvatski i srpski književnik. Prijatelji su mu bili: Jovan Jovanović Zmaj, Ivan Mažuranić, Fran Kurelac, Lavoslav Vukelić, August Šenoa, Franjo Rački, Ivan Trnski, Ivan Perkovac, Isidor Kršnjavi, Karol Kuen-Hedervari, Vladimir Mažuranić (sin bana Ivana M., koji je bio vjenčani kum njegovoj ćerki Mini). [1] [2] Književni rad Uredi Naslovna strana knjige Književno cvieće Lavoslava Vukelića (1882) Književnošću je počeo da se bavi pod uticajem svoga profesora Frana Kurelca još kao gimnazijalac u Rijeci. Prvi štampani rad, dopis o Vojnoj krajini, izišao mu je u Pozoru (1863) a prva pripovijetka u Viencu (1869). Do kraja života objavljivao je u periodici pripovijetke, zapise o savremenicima, članke iz planinarstva i medicine: Vienac 1869, 1871, 1873, 1875, 1880, 1882 - 1883, 1887, 1889, 1891, 1893, 1899 - 1890, 1912, Obzor 1872, 1912, 1916, Narodne novine 1886 - 1887, 1891, 1893, 1899 - 1900, 1902, 1906 - 1907, Dom i svijet 1890, Javor 1890, Liječnički vijesnik 1891 - 1892, 1906, Pobratim 1891, 1893, Nada 1895, 1899 - 1900, Letopis Matice srpske 1895, 1901, 1906, 1910, Brankovo kolo 1895 - 1896, 1899, 1902, 1906 - 1907, 1909, Hrvatski planinar 1898, Domaće ognjište 1904, Srbobran 1907 - 1908, Savremenik 1907 - 1909, Građa JAZU 1905, Bogoslovski vijesnik 1907, Kolo Matice hrvatske 1908, Ilustrovani obzor 1909, Savremenik 1911, Nastavni vjesnik 1913 - 1914, Jugoslovenska žena 1918. U pripovijetkama i crticama iz narodnog života osjeća se uticaj narodnog pripovjedača, one imaju elemente humora, folklora i narodnog praznovjerja. Napisao je oveću studiju i priredio za štampu Književno cvieće Lavoslava Vukelića (Zagreb, 1882), čiji je prijatelj bio. Prevodio je sa ruskog, a neke njegove pripovijetke prevedene su na njemački. Bio je urednik lista Srpsko kolo (1903). U rukopisu je ostavio memoare Pomenci iz moga života koji je obradio i objavio istoričar dr Željko Karaula. To djelo je Bude pisao ručno, dijelom ćirilicom, a dijelom latinicom. Zvršne dijelove pisao je u Zagrebu tokom Prvog svjetskog rata. Za člana Književnog odjeljenja Matice srpske izabran je 1894. Darovao je knjige Narodnoj biblioteci u Beogradu. Objavljivao je djela i pod imenom Milutinov. Napisao je prvi životopis Nikole Tesle. Nakon smrti sinovi su njegovu rukopisnu zaostavštinu predali Jugoslovenskoj akademiji znanosti i umjetnosti (JAZU) početkom 1960. [3] Djela S ličke grude (Zagreb, 1913) Iz mojih uspomena (Zagreb, 1918) Pomenci iz moga života Antikvarne knjige Lika Lička gruda Pripovetke

KALDERON - PLAC PEASUME knjiga u DOBROM stanju, omot u LOSEM fotomontaza OTO BIHALJI MERIN izdanje NOLIT, 1932 dim. 19 x 15 cm, str. 191 Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. — Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska - Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje nemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine, - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. -------------------------------------------------- Ventura García Calderón Rey (París, 23 de febrero de 1886 - París, 27 de octubre de 1959) fue un escritor, diplomático y crítico peruano. Residió la mayor parte de su vida en París y buena parte de su obra está escrita en francés. Fue, por tanto, un escritor bilingüe. Como tal se desenvolvió bajo el influjo modernista y perteneció a la Generación del 900 o arielista, de la que también formaban parte su hermano Francisco García Calderón Rey, José de la Riva Agüero y Osma, José Gálvez Barrenechea, Víctor Andrés Belaunde, Fernando Tola, entre otros. Destacó en variados géneros literarios, pero muy especialmente en el cuento, siendo su obra más representativa su colección titulada La venganza del cóndor. Son notables también sus crónicas. Pero más amplia y fructífera fue su labor como crítico y antologista de la literatura de su país y de América Latina. Fue hijo de Francisco García Calderón, presidente provisional del Perú durante la guerra del Pacífico, y de Carmen Rey Basadre. Su padre había sido apresado por las autoridades chilenas de ocupación y desterrado a Chile en 1881 por negarse a realizar la paz con cesión territorial; tras la firma del Tratado de Ancón en 1884 fue liberado con la condición de no volver al Perú inmediatamente, por lo que se trasladó a Europa junto con su familia. Fue por esas circunstancias que Ventura nació en París. En julio de 1886 la familia retornó al Perú; Ventura tenía apenas seis meses de nacido. Inició sus estudios escolares en el Colegio de los Sagrados Corazones de Lima, La Recoleta (1891-1901), donde tuvo por compañeros a su hermano Francisco y a José de la Riva Agüero y Osma. En 1903 ingresó a la Universidad Nacional Mayor de San Marcos, donde siguió las carreras de Letras, Ciencias Políticas y Administrativas, y Derecho, pero no llegó a culminar los ciclos respectivos porque a la muerte de su padre en 1905 la familia decidió establecerse en Francia. Se desempeñó como canciller del consulado peruano en París (1906-1910) y luego en Londres (1911), pero luego de regresar a Lima renunció como acto de protesta por la prisión de Riva Agüero, encabezando las manifestaciones estudiantiles en contra del primer gobierno de Augusto B. Leguía. Aprovechó su corta estancia en su patria para viajar a la sierra, en busca de minas de plata, experiencia rica en episodios que tiempo después le sirvió para forjar sus cuentos peruanos. En 1912 regresó a Europa, retomando su carrera diplomática como segundo secretario de la Legación del Perú en Madrid (1914-1916), y posteriormente secretario y luego encargado de negocios en Bélgica (1916-1921), y como tal, cónsul peruano en El Havre. En 1921, al poco tiempo de ser nombrado Jefe de la Oficina de Propaganda del Perú en París, renunció a su cargo por divergencias con el gobierno peruano, que nuevamente estaba presidido por Leguía. En París se dedicó a las tareas literarias como redactor de la página extranjera del diario Comoedia, director de la editorial Excelsior, y colaborador de numerosas publicaciones de Argentina, Venezuela, México y Cuba. Tras el derrocamiento de Leguía en 1930 fue designado delegado del Perú ante la Sociedad de Naciones, cargo que desempeñó hasta 1938 con algunas interrupciones. Ocupó también las funciones de ministro plenipotenciario del Perú en Brasil (1932-1933), Polonia (1935), Bélgica (1935-1939), Francia (1940), Portugal (1941) y Suiza (1941-1945). En febrero de 1949 regresó al Perú por última vez, pero en diciembre del mismo año retornó a París, al haber sido nombrado delegado permanente del Perú en la Unesco, ejerciendo esta misión hasta su muerte ocurrida luego de haber sufrido un ataque de hemiplejia.

Kao na slikama Retko Beograd 1869. Objavljen je samo prvi deo koji je kompletan i moze se naravno samostalno koristiti Jako retka knjiga Аутор - особа Костомаров, Николај Иванович Наслов Обичаји Велико-Руса : [XVI и XVII века]. Део I / од Н. И. [Николаја Ивановича] Костомарова ; слоб. посрб. М. [Милош] С. М. [Милојевић] Врста грађе књига Језик српски Година 1869 Издавање и производња У Београду : у Државној штампарији, 1869 Физички опис 120 стр. ; 26 cm Ruski narodni običaji Nikolaj Ivanovič Kostomarov - ruski istoričar, etnograf, publicista, književni kritičar, pesnik, dramaturg, javna ličnost, dopisni član Carske Petrogradske akademije nauka, autor višetomne publikacije „Ruska istorija u biografijama njenih ličnosti“ , istraživač društveno-političke i ekonomske istorije Rusije i moderne teritorije Ukrajine, koju Kostomarov naziva „južna Rusija“ ili „južna ivica“. Panslavista. Biografija N.I. Kostomarov Porodica i preci N.I. Kostomarov Kostomarov Nikolaj Ivanovič rođen je 4. (16.) maja 1817. u imanju Jurasovka (Ostrogoški okrug, Voronješka gubernija), umro je 7. (19. aprila) 1885. u Sankt Peterburgu. Porodica Kostomarov je plemićka, velikoruska. Sin bojara Samsona Martinoviča Kostomarova, koji je služio u opričnini Jovana IV, pobegao je u Volin, gde je dobio imanje, koje je prešlo na njegovog sina, a zatim na njegovog unuka Petra Kostomarova. U drugoj polovini 17. stoljeća Petar je učestvovao u kozačkim ustancima, pobjegao u Moskovsku državu i nastanio se u takozvanoj Ostrogožčini. Jedan od potomaka ovog Kostomarova u 18. veku se oženio kćerkom činovnika Jurija Bluma i dobio u miraz predgrađe Jurasovku (Ostrogoški okrug Voronješke gubernije), koje je nasledio otac istoričara, Ivan Petrovič Kostomarov. , bogati zemljoposednik. Ivan Kostomarov je rođen 1769. godine, služio je vojni rok, a nakon penzionisanja nastanio se u Jurasovki. Pošto je stekao loše obrazovanje, pokušao je da se razvije čitajući, čitajući „rečnikom“ isključivo francuske knjige osamnaestog veka. Čitao sam do te mjere da sam postao uvjereni `voltairac`, tj. pobornik obrazovanja i socijalne ravnopravnosti. Kasnije je N.I. Kostomarov u svojoj `Autobiografiji` pisao o strastima roditelja: Sve što danas znamo o djetinjstvu, porodici i ranim godinama N.I. Kostomarova, izvučena isključivo iz njegovih `Autobiografija`, koje je istoričar pisao u različitim verzijama već u njegovim godinama na padu. Ova divna, po mnogo čemu umjetnička djela, mjestimično podsjećaju na avanturistički roman 19. stoljeća: vrlo originalni tipovi likova, gotovo detektivski zaplet s ubistvom, naknadno, apsolutno fantastično pokajanje zločinaca, itd. Zbog nedostatka pouzdanih izvora, praktično je nemoguće odvojiti istinu od utisaka iz djetinjstva, kao i od kasnijih autorovih fantazija. Stoga ćemo pratiti ono što je sam N.I. Kostomarov smatrao potrebnim da o sebi obavesti svoje potomke. Prema autobiografskim bilješkama istoričara, njegov otac je bio tvrd, svojeglav čovjek, izuzetno brze naravi. Pod uticajem francuskih knjiga nije ni u šta stavljao plemićko dostojanstvo i, u principu, nije želeo da bude u srodstvu sa plemićkim porodicama. Dakle, već u dubokoj starosti Kostomarov stariji je odlučio da se oženi i odabrao je devojku od svojih kmetova - Tatjanu Petrovnu Mylnikovu (u nekim publikacijama - Melnikovu), koju je poslao da studira u Moskvi, u privatnom internatu. Bilo je to 1812. godine, a Napoleonova invazija spriječila je Tatjanu Petrovnu da se obrazuje. Među jurasovskim seljacima dugo je živela romantična legenda o tome kako je `stari Kostomar` oterao najbolja tri konja, spasavajući svoju bivšu sluškinju Tanjušu iz zapaljene Moskve. Tatjana Petrovna očigledno nije bila ravnodušna prema njemu. Međutim, ubrzo su dvorski ljudi okrenuli Kostomarova protiv njegovog kmeta. Vlasnik zemlje nije žurio da je oženi, a sin Nikolaj, rođen i prije zvaničnog braka njegovih roditelja, automatski je postao očev kmet. Do desete godine dječak je odgajan kod kuće, prema principima koje je Rousseau razvio u svom Emilu, u krilu prirode, a od djetinjstva se zaljubio u prirodu. Njegov otac je želio da ga učini slobodoumnikom, ali ga je majčin utjecaj držao religioznim. Mnogo je čitao i zahvaljujući svojim izuzetnim sposobnostima lako je asimilirao ono što je pročitao, a njegova vatrena fantazija ga je natjerala da doživi ono što je upoznao iz knjiga. Godine 1827. Kostomarov je poslat u Moskvu, u internat gospodina Gea, predavača francuskog jezika na Univerzitetu, ali je ubrzo zbog bolesti odveden kući. U leto 1828. mladi Kostomarov je trebalo da se vrati u internat, ali su mu sluge 14. jula 1828. godine ubile i opljačkale oca. Iz nekog razloga, njegov otac nije imao vremena da usvoji Nikolaja u 11 godina svog života, pa je, rođen van braka, kao kmet njegovog oca, dječaka sada naslijedili njegovi najbliži rođaci - Rovnevi. Kada su Rovnevi ponudili Tatjani Petrovni udovički udeo za 14 hiljada hektara plodne zemlje - 50 hiljada rubalja u novčanicama, kao i slobodu za njenog sina, ona je bez odlaganja pristala. Killers I.P. Kostomarov je ceo slučaj prikazao kao da se dogodila nesreća: konji su odvedeni, vlasnik zemljišta je navodno ispao iz kabine i poginuo. Za gubitak veće količine novca iz njegove kutije saznalo se kasnije, pa nije bilo policijske istrage. Prave okolnosti smrti Kostomarova starijeg otkrivene su tek 1833. godine, kada se jedan od ubica - gospodarev kočijaš - iznenada pokajao i ukazao policiji na svoje saučesnike-lakije. N.I. Kostomarov je u svojoj Autobiografiji napisao da je kočijaš, kada su počinioci saslušavani na sudu, rekao: „Sama gospodar je kriv što nas je iskušao; pocelo je svima govoriti da nema boga, da nece biti nista na onom svijetu, da se samo budale plase zagrobne kazne - uvalili smo sebi u glavu da ako nema nista na onom svijetu onda sve može se uraditi...` Kasnije su dvorišta prepuna `volterskih propovedi` dovela razbojnike do kuće majke N. I. Kostomarova, koja je takođe bila potpuno opljačkana. Ostavši sa malo novca, T. P. Kostomarova poslala je sina u prilično siromašan internat u Voronježu, gde je malo naučio za dve i po godine. Njegova majka je 1831. godine Nikolaja prebacila u Voronješku gimnaziju, ali čak i ovde, prema Kostomarovljevim memoarima, nastavnici su bili loši i beskrupulozni, davali su mu malo znanja. Nakon što je 1833. godine diplomirao na gimnaziji, Kostomarov je prvo upisao Moskovski, a zatim Harkovski univerzitet na Istorijsko-filološkom fakultetu. Profesori u to vreme u Harkovu nisu bili važni. Na primer, Gulak-Artemovski je čitao rusku istoriju, iako je bio poznati autor maloruskih pesama, ali se, prema Kostomarovu, u svojim predavanjima istakao praznom retorikom i bahatošću. Međutim, Kostomarov je vredno radio i sa takvim nastavnicima, ali je, kako to često biva kod mladih, po prirodi podlegao jednom ili drugom hobiju. Dakle, nagodivši se sa profesorom latinskog jezika P.I. Sokalskog, počeo je proučavati klasične jezike, a posebno ga je zanijela Ilijada. Radovi V. Hugoa okrenuli su ga francuskom jeziku; zatim je počeo da uči italijanski, muziku, počeo da piše poeziju i vodio je krajnje haotičan život. Stalno je provodio praznike u svom selu, veoma se zanimajući za jahanje, čamce, lov, iako su prirodna kratkovidnost i saosećanje prema životinjama ometali poslednju lekciju. Godine 1835. u Harkovu su se pojavili mladi i talentovani profesori: u grčkoj književnosti A. O. Valicki i u svetskoj istoriji M. M. Lunjin, koji je držao veoma uzbudljiva predavanja. Pod uticajem Lunjina, Kostomarov je počeo da proučava istoriju, provodio je dane i noći čitajući sve vrste istorijskih knjiga. Nastanio se u Artemovskom-Gulaku i sada je vodio veoma povučen život. Među njegovim malobrojnim prijateljima bio je tada A. L. Mešlinski, poznati sakupljač maloruskih pesama. Početak puta Godine 1836. Kostomarov je diplomirao na univerzitetu kao pravi student, neko vreme živeo sa Artemovskim, predajući istoriju svojoj deci, zatim je položio ispit za kandidata i istovremeno kao pitomac ušao u Kinburnski dragunski puk. Služba u puku Kostomarovu se nije dopala; sa drugovima, zbog drugačijeg načina života, nije se zbližio. Fasciniran analizom poslova bogate arhive koja se nalazila u Ostrogožsku, gde je bio stacioniran puk, Kostomarov je često škrtario na službi i, po savetu komandanta puka, napuštao je. Pošto je radio u arhivu tokom ljeta 1837. godine, sastavio je istorijski opis puka Ostrogoške Slobode, priložio mu mnoge kopije zanimljivih dokumenata i pripremio ga za objavljivanje. Kostomarov se nadao da će na isti način sastaviti istoriju cele Slobode Ukrajine, ali nije imao vremena. Njegovo delo je nestalo prilikom hapšenja Kostomarova i ne zna se gde se nalazi i da li je uopšte preživeo. U jesen iste godine Kostomarov se vratio u Harkov, ponovo počeo da sluša Lunjinova predavanja i proučava istoriju. Već tada je počeo razmišljati o pitanju: zašto se u istoriji tako malo govori o narodnim masama? Želeći da razume narodnu psihologiju, Kostomarov je počeo da proučava spomenike narodne književnosti u publikacijama Maksimoviča i Saharova, a posebno ga je zanela maloruska narodna poezija. Zanimljivo je da Kostomarov do svoje 16. godine nije imao pojma o Ukrajini i, zapravo, o ukrajinskom jeziku. Činjenicu da postoji ukrajinski (maloruski) jezik, naučio je tek na Univerzitetu u Harkovu. Kada su 1820-30-ih godina u Maloj Rusiji počeli da se interesuju za istoriju i život Kozaka, to interesovanje se najjasnije ispoljilo među predstavnicima obrazovanog društva Harkova, a posebno u univerzitetskom okruženju. Ovde je, u isto vreme, uticao i uticaj na mladog Kostomarova iz Artemovskog i Mešlinskog, a delom i Gogoljevih priča na ruskom jeziku, u kojima je s ljubavlju predstavljen ukrajinski kolorit. „Ljubav prema maloruskoj reči sve me je više plenila“, napisao je Kostomarov, „nervirao me je što je tako lep jezik ostao bez ikakve književne obrade i, štaviše, bio podvrgnut potpuno nezasluženom preziru. Važna uloga u „ukrajinizaciji“ Kostomarova pripada I. I. Sreznjevskom, tada mladom nastavniku na Univerzitetu u Harkovu. Sreznjevski, iako rodom iz Rjazanja, takođe je svoju mladost proveo u Harkovu. Bio je poznavalac i zaljubljenik u ukrajinsku istoriju i književnost, posebno nakon što je obilazio mesta nekadašnjeg Zaporožja i slušao o njegovim legendama. To mu je dalo priliku da komponuje `Zaporošku starinu`. Zbližavanje sa Sreznjevskim snažno je uticalo na istoričara početnika Kostomarova, ojačavajući njegovu želju da proučava narode Ukrajine, kako u spomenicima prošlosti tako i u sadašnjem životu. U tu svrhu stalno je vršio etnografske ekskurzije u okolini Harkova, a potom i dalje. Tada je Kostomarov počeo da piše na maloruskom jeziku - prvo ukrajinske balade, zatim dramu `Sava Čali`. Drama je objavljena 1838. godine, a balade godinu dana kasnije (obje pod pseudonimom `Jeremija Galka`). Drama je izazvala laskavu reakciju Belinskog. Godine 1838. Kostomarov je bio u Moskvi i tamo je slušao Ševirjevljeva predavanja, misleći da polaže ispit za majstora ruske književnosti, ali se razbolio i ponovo se vratio u Harkov, uspevši da za to vreme prouči nemački, poljski i češki i štampa svoj Djela na ukrajinskom jeziku. Teza N.I. Kostomarova Godine 1840. N.I. Kostomarov je položio magistarski ispit iz ruske istorije, a sledeće godine izložio je disertaciju „O značaju Unije u istoriji Zapadne Rusije“. U iščekivanju svađe, otišao je na ljeto na Krim, koji je detaljno pregledao. Po povratku u Harkov, Kostomarov se zbližava sa Kvitkom, ali i sa krugom maloruskih pesnika, među kojima je bio i Korsun, koji je objavio zbirku Snin. Kostomarov je u zbirci, pod svojim nekadašnjim pseudonimom, objavio pesme i novu tragediju `Perejaslavska nič`. U međuvremenu, harkovski arhiepiskop Inokentije je skrenuo pažnju viših vlasti na disertaciju koju je Kostomarov već objavio 1842. U ime Ministarstva narodnog obrazovanja, Ustrjalov ga je ocenio i priznao kao nepouzdanu: Kostomarovljevi zaključci o nastanku unije i njenom značaju nisu odgovarali opšteprihvaćenom, koji se smatrao obaveznim za rusku istoriografiju ovog pitanja. Stvar je dobila takav zaokret da je disertacija spaljena i njeni primjerci sada predstavljaju veliku bibliografsku rijetkost. Međutim, u prerađenom obliku, ova disertacija je kasnije dva puta objavljena, ali pod različitim nazivima. Istorija disertacije mogla bi zauvek da okonča Kostomarovljevu karijeru istoričara. Ali generalno je bilo dobrih kritika o Kostomarovu, uključujući i samog arhiepiskopa Inokentija, koji ga je smatrao duboko religioznom osobom i dobrom u duhovnim stvarima. Kostomarovu je dozvoljeno da napiše drugu disertaciju. Istoričar je odabrao temu `O istorijskom značaju ruske narodne poezije` i napisao ovaj esej 1842-1843, kao pomoćnik inspektora studenata na Univerzitetu u Harkovu. Često je posjećivao pozorište, posebno malorusko, smještao je maloruske pjesme i svoje prve članke o istoriji Male Rusije u zbirci „Molodik” Beckog: „Prvi ratovi maloruskih kozaka sa Poljacima” itd. . Napuštajući svoju poziciju na univerzitetu 1843. godine, Kostomarov je postao nastavnik istorije u muškom internatu Zimnitsky. Tada je počeo da se bavi istorijom Bogdana Hmeljnickog. 13. januara 1844. Kostomarov je, ne bez incidenata, odbranio svoju disertaciju na Univerzitetu u Harkovu (takođe je kasnije objavljena u značajno izmenjenom obliku). Postao je magistar ruske istorije i prvo je živeo u Harkovu, radeći na istoriji Hmeljnickog, a zatim je, pošto nije dobio odeljenje ovde, zatražio da služi u Kijevskom obrazovnom okrugu kako bi bio bliže mestu aktivnosti njegov heroj. N.I. Kostomarov kao nastavnik U jesen 1844. Kostomarov je postavljen za nastavnika istorije u gimnaziji u gradu Rovnu, Volinska gubernija. Na putu je posetio Kijev, gde se susreo sa reformatorom ukrajinskog jezika i publicistom P. Kulišem, sa pomoćnim upravnikom prosvetnog okruga M. V. Yuzefovičem i drugim napredno orijentisanim ljudima. U Rovnu je Kostomarov predavao samo do leta 1845. godine, ali je svojom ljudskošću i odličnim izlaganjem predmeta stekao opštu ljubav i učenika i drugova. Kao i uvijek, svako slobodno vrijeme koristio je za izlete po brojnim povijesnim mjestima Volinja, za istorijska i etnografska opažanja i za prikupljanje spomenika narodne umjetnosti; takve su mu donijeli njegovi učenici; svi ti materijali koje je prikupio štampani su mnogo kasnije - 1859. Poznavanje istorijskih oblasti dalo je istoričaru priliku da kasnije živopisno opiše mnoge epizode iz istorije prvog Pretendenta i Bogdana Hmeljnickog. U leto 1845. Kostomarov je posetio Svete planine, u jesen je premešten u Kijev za nastavnika istorije u I gimnaziji, a istovremeno je predavao u raznim internatima, uključujući i ženske internate - de Melyana (Robespjerov brat) i Zalesskaja (udovica slavnog pjesnika), a kasnije u Institutu plemenitih djevojaka. Njegovi učenici i učenici su se s oduševljenjem prisjećali njegovog učenja. Evo šta o njemu kao učitelju kaže poznati slikar Ge: „N. I. Kostomarov je bio svima omiljeni učitelj; nije bilo ni jednog studenta koji nije slušao njegove priče iz ruske istorije; učinio je da se skoro ceo grad zaljubi u rusku istoriju. Kad je utrčao u učionicu, sve se zaledilo, kao u crkvi, a živahan stari Kijevski život, bogat slikama, tekao je, sve se pretvorilo u glasinu; ali - poziv, i svima je bilo žao, i učiteljici i učenicima, što je vrijeme tako brzo prošlo. Najstrastveniji slušalac bio je naš drug Poljak... Nikolaj Ivanovič nikada nije previše pitao, nikada nije poentirao; ponekad nam učiteljica baci papir i brzo kaže: „Evo, treba da stavimo bodove. Dakle, to već radite sami“, kaže on; i šta - nikome nije dato više od 3 boda. Nemoguće, sramota, ali ovdje je bilo i do 60 ljudi. Kostomarovljevi časovi su bili duhovni praznici; svi su čekali njegovu lekciju. Utisak je bio da nastavnik koji je zauzeo njegovo mesto u našem poslednjem času nije čitavu godinu čitao istoriju, već je čitao ruske autore, rekavši da posle Kostomarova neće da čita istoriju nama. Isti utisak ostavio je i u ženskom internatu, a potom i na Univerzitetu. Kostomarova i Ćirilo-metodijevog društva Kostomarov je u Kijevu postao blizak prijatelj sa nekolicinom mladih Malorusa, koji su činili krug panslovenskog, deo nacionalnog trenda. Prožeti idejama panslavizma, koji su tada nastali pod uticajem dela Šafarika i drugih poznatih zapadnih slavista, Kostomarov i njegovi drugovi sanjali su o ujedinjenju svih Slovena u obliku federacije, sa nezavisnom autonomijom slovenskih zemalja. , u koji su trebali biti raspoređeni narodi koji su naseljavali carstvo. Štaviše, u projektovanoj federaciji trebalo je da se uspostavi liberalni državni sistem, kako se shvatalo 1840-ih, uz obavezno ukidanje kmetstva. Vrlo miran krug mislećih intelektualaca, koji su nameravali da deluju samo ispravnim sredstvima, a štaviše, duboko religiozni u ličnosti Kostomarova, imao je odgovarajući naziv - Bratstvo Sv. Ćirila i Metodija. Time je, takoreći, naznačio da se djelovanje svete braće, vjersko i prosvjetno, drago svim slovenskim plemenima, može smatrati jedinim mogućim znamenjem slavenskog ujedinjenja. Samo postojanje takvog kruga u to vrijeme je već bila ilegalna pojava. Osim toga, njegovi članovi, želeći da se „igraju“ bilo zaverenika ili masona, namerno su svojim sastancima i mirnim razgovorima davali karakter tajnog društva sa posebnim atributima: posebnom ikonom i gvozdenim prstenovima sa natpisom: „Ćirilo i Metodije“. Bratstvo je imalo i pečat na kojem je bilo uklesano: „Shvati istinu i istina će te osloboditi“. Af. V. Marković, kasnije poznati južnoruski etnograf, pisac N. I. Gulak, pesnik A. A. Navrocki, učitelji V. M. Belozerski i D. P. Pilčikov, nekoliko učenika, a kasnije - T. G. Ševčenko, čiji se rad toliko odrazio u idejama panslavenskih bratstvo. Sastancima društva su prisustvovala i slučajna „braća“, na primer, veleposednik N. I. Savin, koji je Kostomarovu bio poznat iz Harkova. Za bratstvo je znao i zloglasni publicista P. A. Kuliš. Svojim osobenim humorom potpisivao je neke od svojih poruka članovima bratstva hetmana Panka Kuliša. Kasnije je u III ogranku ovaj vic ocijenjen kao tri godine progonstva, iako ni sam `hetman` Kulish nije bio službeno član bratstva. Samo da ne budem nametljiv... 4. juna 1846. N.I. Kostomarov je izabran za vanrednog profesora ruske istorije na Kijevskom univerzitetu; razrede u gimnaziji i drugim internatima, sada je napustio. S njim se u Kijevu nastanila i njegova majka, prodavši dio Jurasovke koji je naslijedila. Kostomarov je manje od godinu dana bio profesor na Kijevskom univerzitetu, ali su ga studenti, sa kojima je bio jednostavan, veoma voleli i voleli su njegova predavanja. Kostomarov je predavao nekoliko kurseva, među kojima i slovensku mitologiju, koju je štampao crkvenoslovenskim slovima, što je delom i bio razlog za njenu zabranu. Tek 1870-ih njegovi primjerci štampani prije 30 godina pušteni su u prodaju. Kostomarov je takođe radio na Hmelnickom, koristeći materijale dostupne u Kijevu i od poznatog arheologa Gr. Svidzinskog, a izabran je i za člana Kijevske komisije za analizu antičkih akata i pripremio hroniku S. Veličke za objavljivanje. Početkom 1847. Kostomarov se verio za Anu Leontijevnu Kragelsku, svoju učenicu iz pansiona De Melyan. Vjenčanje je zakazano za 30. mart. Kostomarov se aktivno pripremao za porodični život: brinuo se o kući za sebe i mladu na Bolshaya Vladimirskaya, bliže univerzitetu, naručio klavir za Alinu iz samog Beča. Na kraju krajeva, istoričareva nevjesta bila je odlična glumica - sam Franz List divio se njenoj igri. Ali... vjenčanje nije održano. Na prijavu studenta A. Petrova, koji je čuo razgovor Kostomarova sa nekoliko članova Ćirilo-Metodijevskog društva, Kostomarov je uhapšen, saslušan i pod zaštitom žandarma poslat u podoljski deo. Zatim, dva dana kasnije, doveden je na oproštaj u stan svoje majke, gde je mlada Alina Kragelskaja čekala sva u suzama. „Scena je kidala“, napisao je Kostomarov u svojoj Autobiografiji. “Onda su me stavili na prečku i odveli u Sankt Peterburg... Stanje mog duha je bilo toliko smrtonosno da sam tokom putovanja imao ideju da umrem od gladi. Odbio sam svu hranu i piće i imao sam čvrstinu da se vozim na ovaj način 5 dana... Moj tromesečni pratilac je shvatio šta mi je na umu i počeo da me savetuje da napustim nameru. „Ti“, rekao je, „nemoj sebi nanositi smrt, ja ću imati vremena da te odvedem, ali ćeš se povrediti: počeće da te ispituju, a ti ćeš postati delirijum od iscrpljenosti i reći ćeš previše o sebi i drugima.” Kostomarov je poslušao savet. U Sankt Peterburgu su sa uhapšenim razgovarali šef žandarma grof Aleksej Orlov i njegov pomoćnik general-potpukovnik Dubelt. Kada je naučnik zatražio dozvolu da čita knjige i novine, Dubelt je rekao: `Ne možete, moj dobri prijatelju, previše čitate.` Ubrzo su oba generala otkrila da nemaju posla s opasnim zavjerenikom, već s romantičnim sanjarom. Ali istraga se otegla celog proleća, jer su Taras Ševčenko (dobio je najtežu kaznu) i Nikolaj Gulak svojom „neuhvatljivošću“ usporavali slučaj. Nije bilo suda. Kostomarov je od Dubelta saznao odluku cara 30. maja: godinu dana tamnice u tvrđavi i neodređeno progonstvo „u jednu od udaljenih pokrajina“. Kostomarov je proveo godinu dana u 7. ćeliji Aleksejevskog ravelina, gde je njegovo ionako ne baš dobro zdravlje u velikoj meri stradalo. Međutim, majci je dozvoljeno da vidi zatvorenika, dali su im knjige i on je, inače, tamo naučio starogrčki i španski. Vjenčanje istoričara s Alinom Leontjevnom bilo je potpuno uznemireno. Sama mlada, kao romantična priroda, bila je spremna, kao i žene decembrista, da prati Kostomarova bilo gde. Ali brak sa `političkim kriminalcem` njenim roditeljima se činio nezamislivim. Na insistiranje svoje majke, Alina Kragelskaya se udala za starog prijatelja njihove porodice, zemljoposednika M. Kisela. Kostomarov u egzilu „Zbog sastavljanja tajnog društva u kojem se raspravljalo o ujedinjenju Slovena u jednu državu“, Kostomarov je poslan na službu u Saratov, uz zabranu štampanja njegovih djela. Ovdje je bio određen za prevodioca Pokrajinske vlade, ali nije imao šta da prevodi, a gubernator (Koževnikov) mu je povjerio zaduženje, prvo za zločinački, a potom i za tajni stol, gdje su se uglavnom odvijali raskolnički slučajevi. . To je istoričaru dalo priliku da se temeljno upozna sa raskolom i, iako ne bez poteškoća, da se približi njegovim sljedbenicima. Kostomarov je rezultate svojih studija lokalne etnografije objavio u Saratovskom pokrajinskom glasniku, koji je privremeno uređivao. Takođe je studirao fiziku i astronomiju, pokušao je da napravi balon, čak se bavio i spiritualizmom, ali nije prestao da proučava istoriju Bogdana Hmeljnickog, primajući knjige od Gr. Svidzinsky. U egzilu, Kostomarov je počeo da prikuplja materijale za proučavanje unutrašnjeg života prepetrovske Rusije. U Saratovu se kod Kostomarova okupio krug obrazovanih ljudi, dijelom iz prognanih Poljaka, dijelom iz Rusa. Osim toga, arhimandrit Nikanor, kasnije arhiepiskop Hersonski, I. I. Palimpsestov, kasnije profesor Novorosijskog univerziteta, E. A. Belov, Varentsov i drugi bili su mu bliski u Saratovu; kasnije N. G. Chernyshevsky, A. N. Pypin, a posebno D. L. Mordovtsev. Generalno, Kostomarov život u Saratovu nije bio nimalo loš. Ubrzo je njegova majka došla ovamo, sam istoričar je davao privatne časove, išao na ekskurzije, na primjer, na Krim, gdje je učestvovao u iskopavanju jedne od grobnih humki u Kerču. Kasnije je prognanik sasvim mirno otišao u Dubovku da se upozna sa raskolom; Caricinu i Sarepti - prikupljati materijale o regiji Pugačev, itd. Godine 1855. Kostomarov je postavljen za činovnika Saratovskog statističkog komiteta i objavio je mnoge članke o saratovskoj statistici u lokalnim publikacijama. Istoričar je prikupio mnogo materijala o istoriji Razina i Pugačova, ali ih nije sam obradio, već ih je predao D.L. Mordovtsev, koji ih je kasnije, uz njegovu dozvolu, koristio. Mordovtsev je u to vreme postao Kostomarov pomoćnik u Statističkom komitetu. Krajem 1855. Kostomarovu je dozvoljeno da poslovno ode u Sankt Peterburg, gde je četiri meseca radio u javnoj biblioteci o eri Hmeljnickog i o unutrašnjem životu drevne Rusije. Početkom 1856. godine, kada je ukinuta zabrana objavljivanja njegovih dela, istoričar je u Otečestvenim zapisima objavio članak o borbi ukrajinskih kozaka sa Poljskom u prvoj polovini 17. veka, koji je bio predgovor njegovom Hmeljnickom. Godine 1857. konačno se pojavio `Bogdan Khmeljnicki`, iako u nepotpunoj verziji. Knjiga je ostavila snažan utisak na savremenike, posebno svojim umetničkim prikazom. Zaista, pre Kostomarova, niko od ruskih istoričara nije se ozbiljno bavio istorijom Bogdana Hmeljnickog. Uprkos neviđenom uspehu istraživanja i pozitivnim kritikama o njemu u glavnom gradu, autor se ipak morao vratiti u Saratov, gde je nastavio da radi na proučavanju unutrašnjeg života drevne Rusije, posebno na istoriji trgovine u 16.-17. stoljeća. Manifestom krunisanja Kostomarov je oslobođen nadzora, ali je ostala na snazi ​​naredba kojom mu je zabranjeno da obavlja naučnu delatnost. U proleće 1857. stigao je u Sankt Peterburg, predao za objavljivanje svoja istraživanja o istoriji trgovine i otišao u inostranstvo, gde je posetio Švedsku, Nemačku, Austriju, Francusku, Švajcarsku i Italiju. U leto 1858. Kostomarov ponovo radi u Petrogradskoj javnoj biblioteci na istoriji pobune Stenke Razina i istovremeno piše, po savetu NV Kalačova, sa kojim se tada zbližava, priču „Sin ” (objavljeno 1859.); Video je i Ševčenka, koji se vratio iz izgnanstva. U jesen je Kostomarov preuzeo mesto činovnika u Saratovskom pokrajinskom komitetu za seljačka pitanja i tako povezao svoje ime sa oslobođenjem seljaka. Naučna, nastavna, izdavačka delatnost N.I. Kostomarov Krajem 1858. godine objavljena je monografija N. I. Kostomarova „Pobuna Stenke Razina“, koja je konačno proslavila njegovo ime. Dela Kostomarova imala su, u izvesnom smislu, isto značenje kao, na primer, Ščedrinovi Pokrajinski eseji. Bili su to prvi naučni radovi o ruskoj istoriji u kojima su mnoga pitanja razmatrana ne prema do tada obaveznom šablonu zvaničnog naučnog pravca; istovremeno su napisane i predstavljene na izuzetno umjetnički način. U proleće 1859. Univerzitet u Sankt Peterburgu izabrao je Kostomarova za izvanrednog profesora ruske istorije. Nakon što je sačekao zatvaranje Komiteta za seljačka pitanja, Kostomarov se, nakon veoma srdačnog oproštaja u Saratovu, pojavio u Sankt Peterburgu. Ali onda se ispostavilo da slučaj oko njegovog profesorskog zvanja nije uspeo, nije odobren, jer je Suveren obavešten da je Kostomarov napisao nepouzdan esej o Stenki Razin. Međutim, sam car je pročitao ovu monografiju i veoma blagonaklono o njoj govorio. Na zahtev braće D.A. i N.A. Miljutina, Aleksandar II je dozvolio N.I. Kostomarov kao profesor, ali ne na Kijevskom univerzitetu, kako je ranije planirano, već na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Kostomarovljevo uvodno predavanje održano je 22. novembra 1859. godine i naišlo je na ovacije studenata i publike. Kostomarov se nije dugo zadržao kao profesor na Univerzitetu u Sankt Peterburgu (do maja 1862). No, čak i za ovo kratko vrijeme, afirmirao se kao talentovan učitelj i izvanredan predavač. Od učenika Kostomarova izašlo je nekoliko veoma uglednih ličnosti u oblasti nauke o istoriji Rusije, na primer, profesor A. I. Nikicki. Činjenica da je Kostomarov bio veliki umetnik-predavač, sačuvana su mnoga sećanja na njegove učenike. Jedan od slušalaca Kostomarova rekao je ovo o njegovom čitanju: “Uprkos prilično nepomičnom izgledu, njegovom tihom glasu i ne sasvim jasnom, šapavom izgovoru sa vrlo primjetnim izgovorom riječi na maloruski način, čitao je izvanredno. Bilo da je prikazao Novgorodsko veče ili previranja u bici kod Lipecka, bilo je dovoljno zatvoriti oči - i za nekoliko sekundi kao da ste i sami prebačeni u središte prikazanih događaja, vidite i čujete sve što je Kostomarov. pričajući o tome, koji u međuvremenu nepomično stoji na propovjedaonici; njegove oči ne gledaju u slušaoce, već negdje u daljinu, kao da u tom trenutku u dalekoj prošlosti vidi nešto; predavač se čak čini da je čovjek ne sa ovoga svijeta, već rođen sa onoga svijeta, koji se namjerno pojavio kako bi izvijestio o prošlosti, drugima tajanstvenoj, ali njemu tako dobro poznatoj. Generalno, Kostomarova predavanja su imala veliki uticaj na maštu javnosti, a njihov entuzijazam se delimično može objasniti snažnom emocionalnošću predavača, koja je neprestano probijala, uprkos njegovoj spoljašnjoj smirenosti. Ona je bukvalno `zarazila` slušaoce. Nakon svakog predavanja, profesor je dobio ovacije, iznošen je na rukama itd. Na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, N.I. Kostomarov je predavao sledeće predmete: Istorija drevne Rusije (iz koje je štampan članak o poreklu Rusije sa žmudskom teorijom ovog porekla); etnografija stranaca koji su živjeli u staroj Rusiji, počevši od ... Istorija rusa rusije Rat u Ukrajini Knjige iz 19. veka xix vek srpske knjige

Kao na slikama Retko u ponudi Beograd 1869. Objavljen je samo prvi deo koji je kompletan i moze se naravno samostalno koristiti Jako retka knjiga Аутор - особа Костомаров, Николај Иванович Наслов Обичаји Велико-Руса : [XVI и XVII века]. Део I / од Н. И. [Николаја Ивановича] Костомарова ; слоб. посрб. М. [Милош] С. М. [Милојевић] Врста грађе књига Језик српски Година 1869 Издавање и производња У Београду : у Државној штампарији, 1869 Физички опис 120 стр. ; 26 cm Ruski narodni običaji Nikolaj Ivanovič Kostomarov - ruski istoričar, etnograf, publicista, književni kritičar, pesnik, dramaturg, javna ličnost, dopisni član Carske Petrogradske akademije nauka, autor višetomne publikacije „Ruska istorija u biografijama njenih ličnosti“ , istraživač društveno-političke i ekonomske istorije Rusije i moderne teritorije Ukrajine, koju Kostomarov naziva „južna Rusija“ ili „južna ivica“. Panslavista. Biografija N.I. Kostomarov Porodica i preci N.I. Kostomarov Kostomarov Nikolaj Ivanovič rođen je 4. (16.) maja 1817. u imanju Jurasovka (Ostrogoški okrug, Voronješka gubernija), umro je 7. (19. aprila) 1885. u Sankt Peterburgu. Porodica Kostomarov je plemićka, velikoruska. Sin bojara Samsona Martinoviča Kostomarova, koji je služio u opričnini Jovana IV, pobegao je u Volin, gde je dobio imanje, koje je prešlo na njegovog sina, a zatim na njegovog unuka Petra Kostomarova. U drugoj polovini 17. stoljeća Petar je učestvovao u kozačkim ustancima, pobjegao u Moskovsku državu i nastanio se u takozvanoj Ostrogožčini. Jedan od potomaka ovog Kostomarova u 18. veku se oženio kćerkom činovnika Jurija Bluma i dobio u miraz predgrađe Jurasovku (Ostrogoški okrug Voronješke gubernije), koje je nasledio otac istoričara, Ivan Petrovič Kostomarov. , bogati zemljoposednik. Ivan Kostomarov je rođen 1769. godine, služio je vojni rok, a nakon penzionisanja nastanio se u Jurasovki. Pošto je stekao loše obrazovanje, pokušao je da se razvije čitajući, čitajući „rečnikom“ isključivo francuske knjige osamnaestog veka. Čitao sam do te mjere da sam postao uvjereni `voltairac`, tj. pobornik obrazovanja i socijalne ravnopravnosti. Kasnije je N.I. Kostomarov u svojoj `Autobiografiji` pisao o strastima roditelja: Sve što danas znamo o djetinjstvu, porodici i ranim godinama N.I. Kostomarova, izvučena isključivo iz njegovih `Autobiografija`, koje je istoričar pisao u različitim verzijama već u njegovim godinama na padu. Ova divna, po mnogo čemu umjetnička djela, mjestimično podsjećaju na avanturistički roman 19. stoljeća: vrlo originalni tipovi likova, gotovo detektivski zaplet s ubistvom, naknadno, apsolutno fantastično pokajanje zločinaca, itd. Zbog nedostatka pouzdanih izvora, praktično je nemoguće odvojiti istinu od utisaka iz djetinjstva, kao i od kasnijih autorovih fantazija. Stoga ćemo pratiti ono što je sam N.I. Kostomarov smatrao potrebnim da o sebi obavesti svoje potomke. Prema autobiografskim bilješkama istoričara, njegov otac je bio tvrd, svojeglav čovjek, izuzetno brze naravi. Pod uticajem francuskih knjiga nije ni u šta stavljao plemićko dostojanstvo i, u principu, nije želeo da bude u srodstvu sa plemićkim porodicama. Dakle, već u dubokoj starosti Kostomarov stariji je odlučio da se oženi i odabrao je devojku od svojih kmetova - Tatjanu Petrovnu Mylnikovu (u nekim publikacijama - Melnikovu), koju je poslao da studira u Moskvi, u privatnom internatu. Bilo je to 1812. godine, a Napoleonova invazija spriječila je Tatjanu Petrovnu da se obrazuje. Među jurasovskim seljacima dugo je živela romantična legenda o tome kako je `stari Kostomar` oterao najbolja tri konja, spasavajući svoju bivšu sluškinju Tanjušu iz zapaljene Moskve. Tatjana Petrovna očigledno nije bila ravnodušna prema njemu. Međutim, ubrzo su dvorski ljudi okrenuli Kostomarova protiv njegovog kmeta. Vlasnik zemlje nije žurio da je oženi, a sin Nikolaj, rođen i prije zvaničnog braka njegovih roditelja, automatski je postao očev kmet. Do desete godine dječak je odgajan kod kuće, prema principima koje je Rousseau razvio u svom Emilu, u krilu prirode, a od djetinjstva se zaljubio u prirodu. Njegov otac je želio da ga učini slobodoumnikom, ali ga je majčin utjecaj držao religioznim. Mnogo je čitao i zahvaljujući svojim izuzetnim sposobnostima lako je asimilirao ono što je pročitao, a njegova vatrena fantazija ga je natjerala da doživi ono što je upoznao iz knjiga. Godine 1827. Kostomarov je poslat u Moskvu, u internat gospodina Gea, predavača francuskog jezika na Univerzitetu, ali je ubrzo zbog bolesti odveden kući. U leto 1828. mladi Kostomarov je trebalo da se vrati u internat, ali su mu sluge 14. jula 1828. godine ubile i opljačkale oca. Iz nekog razloga, njegov otac nije imao vremena da usvoji Nikolaja u 11 godina svog života, pa je, rođen van braka, kao kmet njegovog oca, dječaka sada naslijedili njegovi najbliži rođaci - Rovnevi. Kada su Rovnevi ponudili Tatjani Petrovni udovički udeo za 14 hiljada hektara plodne zemlje - 50 hiljada rubalja u novčanicama, kao i slobodu za njenog sina, ona je bez odlaganja pristala. Killers I.P. Kostomarov je ceo slučaj prikazao kao da se dogodila nesreća: konji su odvedeni, vlasnik zemljišta je navodno ispao iz kabine i poginuo. Za gubitak veće količine novca iz njegove kutije saznalo se kasnije, pa nije bilo policijske istrage. Prave okolnosti smrti Kostomarova starijeg otkrivene su tek 1833. godine, kada se jedan od ubica - gospodarev kočijaš - iznenada pokajao i ukazao policiji na svoje saučesnike-lakije. N.I. Kostomarov je u svojoj Autobiografiji napisao da je kočijaš, kada su počinioci saslušavani na sudu, rekao: „Sama gospodar je kriv što nas je iskušao; pocelo je svima govoriti da nema boga, da nece biti nista na onom svijetu, da se samo budale plase zagrobne kazne - uvalili smo sebi u glavu da ako nema nista na onom svijetu onda sve može se uraditi...` Kasnije su dvorišta prepuna `volterskih propovedi` dovela razbojnike do kuće majke N. I. Kostomarova, koja je takođe bila potpuno opljačkana. Ostavši sa malo novca, T. P. Kostomarova poslala je sina u prilično siromašan internat u Voronježu, gde je malo naučio za dve i po godine. Njegova majka je 1831. godine Nikolaja prebacila u Voronješku gimnaziju, ali čak i ovde, prema Kostomarovljevim memoarima, nastavnici su bili loši i beskrupulozni, davali su mu malo znanja. Nakon što je 1833. godine diplomirao na gimnaziji, Kostomarov je prvo upisao Moskovski, a zatim Harkovski univerzitet na Istorijsko-filološkom fakultetu. Profesori u to vreme u Harkovu nisu bili važni. Na primer, Gulak-Artemovski je čitao rusku istoriju, iako je bio poznati autor maloruskih pesama, ali se, prema Kostomarovu, u svojim predavanjima istakao praznom retorikom i bahatošću. Međutim, Kostomarov je vredno radio i sa takvim nastavnicima, ali je, kako to često biva kod mladih, po prirodi podlegao jednom ili drugom hobiju. Dakle, nagodivši se sa profesorom latinskog jezika P.I. Sokalskog, počeo je proučavati klasične jezike, a posebno ga je zanijela Ilijada. Radovi V. Hugoa okrenuli su ga francuskom jeziku; zatim je počeo da uči italijanski, muziku, počeo da piše poeziju i vodio je krajnje haotičan život. Stalno je provodio praznike u svom selu, veoma se zanimajući za jahanje, čamce, lov, iako su prirodna kratkovidnost i saosećanje prema životinjama ometali poslednju lekciju. Godine 1835. u Harkovu su se pojavili mladi i talentovani profesori: u grčkoj književnosti A. O. Valicki i u svetskoj istoriji M. M. Lunjin, koji je držao veoma uzbudljiva predavanja. Pod uticajem Lunjina, Kostomarov je počeo da proučava istoriju, provodio je dane i noći čitajući sve vrste istorijskih knjiga. Nastanio se u Artemovskom-Gulaku i sada je vodio veoma povučen život. Među njegovim malobrojnim prijateljima bio je tada A. L. Mešlinski, poznati sakupljač maloruskih pesama. Početak puta Godine 1836. Kostomarov je diplomirao na univerzitetu kao pravi student, neko vreme živeo sa Artemovskim, predajući istoriju svojoj deci, zatim je položio ispit za kandidata i istovremeno kao pitomac ušao u Kinburnski dragunski puk. Služba u puku Kostomarovu se nije dopala; sa drugovima, zbog drugačijeg načina života, nije se zbližio. Fasciniran analizom poslova bogate arhive koja se nalazila u Ostrogožsku, gde je bio stacioniran puk, Kostomarov je često škrtario na službi i, po savetu komandanta puka, napuštao je. Pošto je radio u arhivu tokom ljeta 1837. godine, sastavio je istorijski opis puka Ostrogoške Slobode, priložio mu mnoge kopije zanimljivih dokumenata i pripremio ga za objavljivanje. Kostomarov se nadao da će na isti način sastaviti istoriju cele Slobode Ukrajine, ali nije imao vremena. Njegovo delo je nestalo prilikom hapšenja Kostomarova i ne zna se gde se nalazi i da li je uopšte preživeo. U jesen iste godine Kostomarov se vratio u Harkov, ponovo počeo da sluša Lunjinova predavanja i proučava istoriju. Već tada je počeo razmišljati o pitanju: zašto se u istoriji tako malo govori o narodnim masama? Želeći da razume narodnu psihologiju, Kostomarov je počeo da proučava spomenike narodne književnosti u publikacijama Maksimoviča i Saharova, a posebno ga je zanela maloruska narodna poezija. Zanimljivo je da Kostomarov do svoje 16. godine nije imao pojma o Ukrajini i, zapravo, o ukrajinskom jeziku. Činjenicu da postoji ukrajinski (maloruski) jezik, naučio je tek na Univerzitetu u Harkovu. Kada su 1820-30-ih godina u Maloj Rusiji počeli da se interesuju za istoriju i život Kozaka, to interesovanje se najjasnije ispoljilo među predstavnicima obrazovanog društva Harkova, a posebno u univerzitetskom okruženju. Ovde je, u isto vreme, uticao i uticaj na mladog Kostomarova iz Artemovskog i Mešlinskog, a delom i Gogoljevih priča na ruskom jeziku, u kojima je s ljubavlju predstavljen ukrajinski kolorit. „Ljubav prema maloruskoj reči sve me je više plenila“, napisao je Kostomarov, „nervirao me je što je tako lep jezik ostao bez ikakve književne obrade i, štaviše, bio podvrgnut potpuno nezasluženom preziru. Važna uloga u „ukrajinizaciji“ Kostomarova pripada I. I. Sreznjevskom, tada mladom nastavniku na Univerzitetu u Harkovu. Sreznjevski, iako rodom iz Rjazanja, takođe je svoju mladost proveo u Harkovu. Bio je poznavalac i zaljubljenik u ukrajinsku istoriju i književnost, posebno nakon što je obilazio mesta nekadašnjeg Zaporožja i slušao o njegovim legendama. To mu je dalo priliku da komponuje `Zaporošku starinu`. Zbližavanje sa Sreznjevskim snažno je uticalo na istoričara početnika Kostomarova, ojačavajući njegovu želju da proučava narode Ukrajine, kako u spomenicima prošlosti tako i u sadašnjem životu. U tu svrhu stalno je vršio etnografske ekskurzije u okolini Harkova, a potom i dalje. Tada je Kostomarov počeo da piše na maloruskom jeziku - prvo ukrajinske balade, zatim dramu `Sava Čali`. Drama je objavljena 1838. godine, a balade godinu dana kasnije (obje pod pseudonimom `Jeremija Galka`). Drama je izazvala laskavu reakciju Belinskog. Godine 1838. Kostomarov je bio u Moskvi i tamo je slušao Ševirjevljeva predavanja, misleći da polaže ispit za majstora ruske književnosti, ali se razbolio i ponovo se vratio u Harkov, uspevši da za to vreme prouči nemački, poljski i češki i štampa svoj Djela na ukrajinskom jeziku. Teza N.I. Kostomarova Godine 1840. N.I. Kostomarov je položio magistarski ispit iz ruske istorije, a sledeće godine izložio je disertaciju „O značaju Unije u istoriji Zapadne Rusije“. U iščekivanju svađe, otišao je na ljeto na Krim, koji je detaljno pregledao. Po povratku u Harkov, Kostomarov se zbližava sa Kvitkom, ali i sa krugom maloruskih pesnika, među kojima je bio i Korsun, koji je objavio zbirku Snin. Kostomarov je u zbirci, pod svojim nekadašnjim pseudonimom, objavio pesme i novu tragediju `Perejaslavska nič`. U međuvremenu, harkovski arhiepiskop Inokentije je skrenuo pažnju viših vlasti na disertaciju koju je Kostomarov već objavio 1842. U ime Ministarstva narodnog obrazovanja, Ustrjalov ga je ocenio i priznao kao nepouzdanu: Kostomarovljevi zaključci o nastanku unije i njenom značaju nisu odgovarali opšteprihvaćenom, koji se smatrao obaveznim za rusku istoriografiju ovog pitanja. Stvar je dobila takav zaokret da je disertacija spaljena i njeni primjerci sada predstavljaju veliku bibliografsku rijetkost. Međutim, u prerađenom obliku, ova disertacija je kasnije dva puta objavljena, ali pod različitim nazivima. Istorija disertacije mogla bi zauvek da okonča Kostomarovljevu karijeru istoričara. Ali generalno je bilo dobrih kritika o Kostomarovu, uključujući i samog arhiepiskopa Inokentija, koji ga je smatrao duboko religioznom osobom i dobrom u duhovnim stvarima. Kostomarovu je dozvoljeno da napiše drugu disertaciju. Istoričar je odabrao temu `O istorijskom značaju ruske narodne poezije` i napisao ovaj esej 1842-1843, kao pomoćnik inspektora studenata na Univerzitetu u Harkovu. Često je posjećivao pozorište, posebno malorusko, smještao je maloruske pjesme i svoje prve članke o istoriji Male Rusije u zbirci „Molodik” Beckog: „Prvi ratovi maloruskih kozaka sa Poljacima” itd. . Napuštajući svoju poziciju na univerzitetu 1843. godine, Kostomarov je postao nastavnik istorije u muškom internatu Zimnitsky. Tada je počeo da se bavi istorijom Bogdana Hmeljnickog. 13. januara 1844. Kostomarov je, ne bez incidenata, odbranio svoju disertaciju na Univerzitetu u Harkovu (takođe je kasnije objavljena u značajno izmenjenom obliku). Postao je magistar ruske istorije i prvo je živeo u Harkovu, radeći na istoriji Hmeljnickog, a zatim je, pošto nije dobio odeljenje ovde, zatražio da služi u Kijevskom obrazovnom okrugu kako bi bio bliže mestu aktivnosti njegov heroj. N.I. Kostomarov kao nastavnik U jesen 1844. Kostomarov je postavljen za nastavnika istorije u gimnaziji u gradu Rovnu, Volinska gubernija. Na putu je posetio Kijev, gde se susreo sa reformatorom ukrajinskog jezika i publicistom P. Kulišem, sa pomoćnim upravnikom prosvetnog okruga M. V. Yuzefovičem i drugim napredno orijentisanim ljudima. U Rovnu je Kostomarov predavao samo do leta 1845. godine, ali je svojom ljudskošću i odličnim izlaganjem predmeta stekao opštu ljubav i učenika i drugova. Kao i uvijek, svako slobodno vrijeme koristio je za izlete po brojnim povijesnim mjestima Volinja, za istorijska i etnografska opažanja i za prikupljanje spomenika narodne umjetnosti; takve su mu donijeli njegovi učenici; svi ti materijali koje je prikupio štampani su mnogo kasnije - 1859. Poznavanje istorijskih oblasti dalo je istoričaru priliku da kasnije živopisno opiše mnoge epizode iz istorije prvog Pretendenta i Bogdana Hmeljnickog. U leto 1845. Kostomarov je posetio Svete planine, u jesen je premešten u Kijev za nastavnika istorije u I gimnaziji, a istovremeno je predavao u raznim internatima, uključujući i ženske internate - de Melyana (Robespjerov brat) i Zalesskaja (udovica slavnog pjesnika), a kasnije u Institutu plemenitih djevojaka. Njegovi učenici i učenici su se s oduševljenjem prisjećali njegovog učenja. Evo šta o njemu kao učitelju kaže poznati slikar Ge: „N. I. Kostomarov je bio svima omiljeni učitelj; nije bilo ni jednog studenta koji nije slušao njegove priče iz ruske istorije; učinio je da se skoro ceo grad zaljubi u rusku istoriju. Kad je utrčao u učionicu, sve se zaledilo, kao u crkvi, a živahan stari Kijevski život, bogat slikama, tekao je, sve se pretvorilo u glasinu; ali - poziv, i svima je bilo žao, i učiteljici i učenicima, što je vrijeme tako brzo prošlo. Najstrastveniji slušalac bio je naš drug Poljak... Nikolaj Ivanovič nikada nije previše pitao, nikada nije poentirao; ponekad nam učiteljica baci papir i brzo kaže: „Evo, treba da stavimo bodove. Dakle, to već radite sami“, kaže on; i šta - nikome nije dato više od 3 boda. Nemoguće, sramota, ali ovdje je bilo i do 60 ljudi. Kostomarovljevi časovi su bili duhovni praznici; svi su čekali njegovu lekciju. Utisak je bio da nastavnik koji je zauzeo njegovo mesto u našem poslednjem času nije čitavu godinu čitao istoriju, već je čitao ruske autore, rekavši da posle Kostomarova neće da čita istoriju nama. Isti utisak ostavio je i u ženskom internatu, a potom i na Univerzitetu. Kostomarova i Ćirilo-metodijevog društva Kostomarov je u Kijevu postao blizak prijatelj sa nekolicinom mladih Malorusa, koji su činili krug panslovenskog, deo nacionalnog trenda. Prožeti idejama panslavizma, koji su tada nastali pod uticajem dela Šafarika i drugih poznatih zapadnih slavista, Kostomarov i njegovi drugovi sanjali su o ujedinjenju svih Slovena u obliku federacije, sa nezavisnom autonomijom slovenskih zemalja. , u koji su trebali biti raspoređeni narodi koji su naseljavali carstvo. Štaviše, u projektovanoj federaciji trebalo je da se uspostavi liberalni državni sistem, kako se shvatalo 1840-ih, uz obavezno ukidanje kmetstva. Vrlo miran krug mislećih intelektualaca, koji su nameravali da deluju samo ispravnim sredstvima, a štaviše, duboko religiozni u ličnosti Kostomarova, imao je odgovarajući naziv - Bratstvo Sv. Ćirila i Metodija. Time je, takoreći, naznačio da se djelovanje svete braće, vjersko i prosvjetno, drago svim slovenskim plemenima, može smatrati jedinim mogućim znamenjem slavenskog ujedinjenja. Samo postojanje takvog kruga u to vrijeme je već bila ilegalna pojava. Osim toga, njegovi članovi, želeći da se „igraju“ bilo zaverenika ili masona, namerno su svojim sastancima i mirnim razgovorima davali karakter tajnog društva sa posebnim atributima: posebnom ikonom i gvozdenim prstenovima sa natpisom: „Ćirilo i Metodije“. Bratstvo je imalo i pečat na kojem je bilo uklesano: „Shvati istinu i istina će te osloboditi“. Af. V. Marković, kasnije poznati južnoruski etnograf, pisac N. I. Gulak, pesnik A. A. Navrocki, učitelji V. M. Belozerski i D. P. Pilčikov, nekoliko učenika, a kasnije - T. G. Ševčenko, čiji se rad toliko odrazio u idejama panslavenskih bratstvo. Sastancima društva su prisustvovala i slučajna „braća“, na primer, veleposednik N. I. Savin, koji je Kostomarovu bio poznat iz Harkova. Za bratstvo je znao i zloglasni publicista P. A. Kuliš. Svojim osobenim humorom potpisivao je neke od svojih poruka članovima bratstva hetmana Panka Kuliša. Kasnije je u III ogranku ovaj vic ocijenjen kao tri godine progonstva, iako ni sam `hetman` Kulish nije bio službeno član bratstva. Samo da ne budem nametljiv... 4. juna 1846. N.I. Kostomarov je izabran za vanrednog profesora ruske istorije na Kijevskom univerzitetu; razrede u gimnaziji i drugim internatima, sada je napustio. S njim se u Kijevu nastanila i njegova majka, prodavši dio Jurasovke koji je naslijedila. Kostomarov je manje od godinu dana bio profesor na Kijevskom univerzitetu, ali su ga studenti, sa kojima je bio jednostavan, veoma voleli i voleli su njegova predavanja. Kostomarov je predavao nekoliko kurseva, među kojima i slovensku mitologiju, koju je štampao crkvenoslovenskim slovima, što je delom i bio razlog za njenu zabranu. Tek 1870-ih njegovi primjerci štampani prije 30 godina pušteni su u prodaju. Kostomarov je takođe radio na Hmelnickom, koristeći materijale dostupne u Kijevu i od poznatog arheologa Gr. Svidzinskog, a izabran je i za člana Kijevske komisije za analizu antičkih akata i pripremio hroniku S. Veličke za objavljivanje. Početkom 1847. Kostomarov se verio za Anu Leontijevnu Kragelsku, svoju učenicu iz pansiona De Melyan. Vjenčanje je zakazano za 30. mart. Kostomarov se aktivno pripremao za porodični život: brinuo se o kući za sebe i mladu na Bolshaya Vladimirskaya, bliže univerzitetu, naručio klavir za Alinu iz samog Beča. Na kraju krajeva, istoričareva nevjesta bila je odlična glumica - sam Franz List divio se njenoj igri. Ali... vjenčanje nije održano. Na prijavu studenta A. Petrova, koji je čuo razgovor Kostomarova sa nekoliko članova Ćirilo-Metodijevskog društva, Kostomarov je uhapšen, saslušan i pod zaštitom žandarma poslat u podoljski deo. Zatim, dva dana kasnije, doveden je na oproštaj u stan svoje majke, gde je mlada Alina Kragelskaja čekala sva u suzama. „Scena je kidala“, napisao je Kostomarov u svojoj Autobiografiji. “Onda su me stavili na prečku i odveli u Sankt Peterburg... Stanje mog duha je bilo toliko smrtonosno da sam tokom putovanja imao ideju da umrem od gladi. Odbio sam svu hranu i piće i imao sam čvrstinu da se vozim na ovaj način 5 dana... Moj tromesečni pratilac je shvatio šta mi je na umu i počeo da me savetuje da napustim nameru. „Ti“, rekao je, „nemoj sebi nanositi smrt, ja ću imati vremena da te odvedem, ali ćeš se povrediti: počeće da te ispituju, a ti ćeš postati delirijum od iscrpljenosti i reći ćeš previše o sebi i drugima.” Kostomarov je poslušao savet. U Sankt Peterburgu su sa uhapšenim razgovarali šef žandarma grof Aleksej Orlov i njegov pomoćnik general-potpukovnik Dubelt. Kada je naučnik zatražio dozvolu da čita knjige i novine, Dubelt je rekao: `Ne možete, moj dobri prijatelju, previše čitate.` Ubrzo su oba generala otkrila da nemaju posla s opasnim zavjerenikom, već s romantičnim sanjarom. Ali istraga se otegla celog proleća, jer su Taras Ševčenko (dobio je najtežu kaznu) i Nikolaj Gulak svojom „neuhvatljivošću“ usporavali slučaj. Nije bilo suda. Kostomarov je od Dubelta saznao odluku cara 30. maja: godinu dana tamnice u tvrđavi i neodređeno progonstvo „u jednu od udaljenih pokrajina“. Kostomarov je proveo godinu dana u 7. ćeliji Aleksejevskog ravelina, gde je njegovo ionako ne baš dobro zdravlje u velikoj meri stradalo. Međutim, majci je dozvoljeno da vidi zatvorenika, dali su im knjige i on je, inače, tamo naučio starogrčki i španski. Vjenčanje istoričara s Alinom Leontjevnom bilo je potpuno uznemireno. Sama mlada, kao romantična priroda, bila je spremna, kao i žene decembrista, da prati Kostomarova bilo gde. Ali brak sa `političkim kriminalcem` njenim roditeljima se činio nezamislivim. Na insistiranje svoje majke, Alina Kragelskaya se udala za starog prijatelja njihove porodice, zemljoposednika M. Kisela. Kostomarov u egzilu „Zbog sastavljanja tajnog društva u kojem se raspravljalo o ujedinjenju Slovena u jednu državu“, Kostomarov je poslan na službu u Saratov, uz zabranu štampanja njegovih djela. Ovdje je bio određen za prevodioca Pokrajinske vlade, ali nije imao šta da prevodi, a gubernator (Koževnikov) mu je povjerio zaduženje, prvo za zločinački, a potom i za tajni stol, gdje su se uglavnom odvijali raskolnički slučajevi. . To je istoričaru dalo priliku da se temeljno upozna sa raskolom i, iako ne bez poteškoća, da se približi njegovim sljedbenicima. Kostomarov je rezultate svojih studija lokalne etnografije objavio u Saratovskom pokrajinskom glasniku, koji je privremeno uređivao. Takođe je studirao fiziku i astronomiju, pokušao je da napravi balon, čak se bavio i spiritualizmom, ali nije prestao da proučava istoriju Bogdana Hmeljnickog, primajući knjige od Gr. Svidzinsky. U egzilu, Kostomarov je počeo da prikuplja materijale za proučavanje unutrašnjeg života prepetrovske Rusije. U Saratovu se kod Kostomarova okupio krug obrazovanih ljudi, dijelom iz prognanih Poljaka, dijelom iz Rusa. Osim toga, arhimandrit Nikanor, kasnije arhiepiskop Hersonski, I. I. Palimpsestov, kasnije profesor Novorosijskog univerziteta, E. A. Belov, Varentsov i drugi bili su mu bliski u Saratovu; kasnije N. G. Chernyshevsky, A. N. Pypin, a posebno D. L. Mordovtsev. Generalno, Kostomarov život u Saratovu nije bio nimalo loš. Ubrzo je njegova majka došla ovamo, sam istoričar je davao privatne časove, išao na ekskurzije, na primjer, na Krim, gdje je učestvovao u iskopavanju jedne od grobnih humki u Kerču. Kasnije je prognanik sasvim mirno otišao u Dubovku da se upozna sa raskolom; Caricinu i Sarepti - prikupljati materijale o regiji Pugačev, itd. Godine 1855. Kostomarov je postavljen za činovnika Saratovskog statističkog komiteta i objavio je mnoge članke o saratovskoj statistici u lokalnim publikacijama. Istoričar je prikupio mnogo materijala o istoriji Razina i Pugačova, ali ih nije sam obradio, već ih je predao D.L. Mordovtsev, koji ih je kasnije, uz njegovu dozvolu, koristio. Mordovtsev je u to vreme postao Kostomarov pomoćnik u Statističkom komitetu. Krajem 1855. Kostomarovu je dozvoljeno da poslovno ode u Sankt Peterburg, gde je četiri meseca radio u javnoj biblioteci o eri Hmeljnickog i o unutrašnjem životu drevne Rusije. Početkom 1856. godine, kada je ukinuta zabrana objavljivanja njegovih dela, istoričar je u Otečestvenim zapisima objavio članak o borbi ukrajinskih kozaka sa Poljskom u prvoj polovini 17. veka, koji je bio predgovor njegovom Hmeljnickom. Godine 1857. konačno se pojavio `Bogdan Khmeljnicki`, iako u nepotpunoj verziji. Knjiga je ostavila snažan utisak na savremenike, posebno svojim umetničkim prikazom. Zaista, pre Kostomarova, niko od ruskih istoričara nije se ozbiljno bavio istorijom Bogdana Hmeljnickog. Uprkos neviđenom uspehu istraživanja i pozitivnim kritikama o njemu u glavnom gradu, autor se ipak morao vratiti u Saratov, gde je nastavio da radi na proučavanju unutrašnjeg života drevne Rusije, posebno na istoriji trgovine u 16.-17. stoljeća. Manifestom krunisanja Kostomarov je oslobođen nadzora, ali je ostala na snazi ​​naredba kojom mu je zabranjeno da obavlja naučnu delatnost. U proleće 1857. stigao je u Sankt Peterburg, predao za objavljivanje svoja istraživanja o istoriji trgovine i otišao u inostranstvo, gde je posetio Švedsku, Nemačku, Austriju, Francusku, Švajcarsku i Italiju. U leto 1858. Kostomarov ponovo radi u Petrogradskoj javnoj biblioteci na istoriji pobune Stenke Razina i istovremeno piše, po savetu NV Kalačova, sa kojim se tada zbližava, priču „Sin ” (objavljeno 1859.); Video je i Ševčenka, koji se vratio iz izgnanstva. U jesen je Kostomarov preuzeo mesto činovnika u Saratovskom pokrajinskom komitetu za seljačka pitanja i tako povezao svoje ime sa oslobođenjem seljaka. Naučna, nastavna, izdavačka delatnost N.I. Kostomarov Krajem 1858. godine objavljena je monografija N. I. Kostomarova „Pobuna Stenke Razina“, koja je konačno proslavila njegovo ime. Dela Kostomarova imala su, u izvesnom smislu, isto značenje kao, na primer, Ščedrinovi Pokrajinski eseji. Bili su to prvi naučni radovi o ruskoj istoriji u kojima su mnoga pitanja razmatrana ne prema do tada obaveznom šablonu zvaničnog naučnog pravca; istovremeno su napisane i predstavljene na izuzetno umjetnički način. U proleće 1859. Univerzitet u Sankt Peterburgu izabrao je Kostomarova za izvanrednog profesora ruske istorije. Nakon što je sačekao zatvaranje Komiteta za seljačka pitanja, Kostomarov se, nakon veoma srdačnog oproštaja u Saratovu, pojavio u Sankt Peterburgu. Ali onda se ispostavilo da slučaj oko njegovog profesorskog zvanja nije uspeo, nije odobren, jer je Suveren obavešten da je Kostomarov napisao nepouzdan esej o Stenki Razin. Međutim, sam car je pročitao ovu monografiju i veoma blagonaklono o njoj govorio. Na zahtev braće D.A. i N.A. Miljutina, Aleksandar II je dozvolio N.I. Kostomarov kao profesor, ali ne na Kijevskom univerzitetu, kako je ranije planirano, već na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Kostomarovljevo uvodno predavanje održano je 22. novembra 1859. godine i naišlo je na ovacije studenata i publike. Kostomarov se nije dugo zadržao kao profesor na Univerzitetu u Sankt Peterburgu (do maja 1862). No, čak i za ovo kratko vrijeme, afirmirao se kao talentovan učitelj i izvanredan predavač. Od učenika Kostomarova izašlo je nekoliko veoma uglednih ličnosti u oblasti nauke o istoriji Rusije, na primer, profesor A. I. Nikicki. Činjenica da je Kostomarov bio veliki umetnik-predavač, sačuvana su mnoga sećanja na njegove učenike. Jedan od slušalaca Kostomarova rekao je ovo o njegovom čitanju: “Uprkos prilično nepomičnom izgledu, njegovom tihom glasu i ne sasvim jasnom, šapavom izgovoru sa vrlo primjetnim izgovorom riječi na maloruski način, čitao je izvanredno. Bilo da je prikazao Novgorodsko veče ili previranja u bici kod Lipecka, bilo je dovoljno zatvoriti oči - i za nekoliko sekundi kao da ste i sami prebačeni u središte prikazanih događaja, vidite i čujete sve što je Kostomarov. pričajući o tome, koji u međuvremenu nepomično stoji na propovjedaonici; njegove oči ne gledaju u slušaoce, već negdje u daljinu, kao da u tom trenutku u dalekoj prošlosti vidi nešto; predavač se čak čini da je čovjek ne sa ovoga svijeta, već rođen sa onoga svijeta, koji se namjerno pojavio kako bi izvijestio o prošlosti, drugima tajanstvenoj, ali njemu tako dobro poznatoj. Generalno, Kostomarova predavanja su imala veliki uticaj na maštu javnosti, a njihov entuzijazam se delimično može objasniti snažnom emocionalnošću predavača, koja je neprestano probijala, uprkos njegovoj spoljašnjoj smirenosti. Ona je bukvalno `zarazila` slušaoce. Nakon svakog predavanja, profesor je dobio ovacije, iznošen je na rukama itd. Na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, N.I. Kostomarov je predavao sledeće predmete: Istorija drevne Rusije (iz koje je štampan članak o poreklu Rusije sa žmudskom teorijom ovog porekla); etnografija stranaca koji su živjeli u staroj Rusiji, počevši od ... Istorija rusa rusije Rat u Ukrajini Knjige iz 19. veka xix vek srpske knjige

Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Filozofija prava ili prirodno pravo na filozofsko-antropološkoj osnovi dr Hajnriha Arensa Život i rad Arens je bio sin menadžera imanja Karla Hajnriha Arensa i njegove supruge Lusi Kristijane Hut. Pohađao je Veliku školu u Volfenbitelu, a zatim je počeo da studira na Univerzitetu Georg-Avgust u Getingenu, gde se pridružio lokalnom bratstvu 1828. godine.[1] Njegov učitelj Karl Kristijan Fridrih Krauze postao mu je uzor. Arens je 1830. doktorirao svojim radom „De confoederatione germanica“. jur. doktorat. Na osnovu Krauseovih teza, Arens je pokušao da razvije nezavisno prirodno pravo koje je bilo prožeto socijalnom politikom, koju je pokušao da suprotstavi racionalnom zakonu prosvetiteljstva pod uticajem Kanta. Arens na kraju nije uspeo da ima trajni uticaj na njegov rad zbog nejasnih osnova[2], iako je tokom svog života postao veoma poznat u Francuskoj, Španiji i nekim zemljama Južne Amerike.[3] Zbog političke eksplozivnosti ovog posla, Arens se nije mogao nadati poslu u javnoj službi; Bundestag je video Arensa kao „agitatora“. Pošto je Arens pokrenuo Getingensku revoluciju januara 1831. zajedno sa svojim kolegama, advokatima Johanom Ernstom Arminijusom fon Raušenplatom i Karlom Vilhelmom Teodorom Šusterom, upozorenje je izgledalo gotovo proročansko. Upisan je u Crnu knjigu Centralne uprave Frankfurta (upis br. 8).[4] Pošto je za njim raspisana poternica, Arens je sa Raušenplatom pobegao u Brisel, a kasnije u Pariz. Od 1833. godine zarađivao je za život držeći predavanja i predavanja o nemačkoj filozofiji još od Kanta, a samo godinu dana kasnije prihvatio je imenovanje za vanrednog profesora filozofije na Univerzitetu u Briselu. Nakon političkih događaja Martovske revolucije, Arens je uspeo da se vrati u Nemačku 1848. Izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini Frankfurta iz devete Hanoverske izborne jedinice u Holeu. Tamo je bio član Vestendhall frakcije. Takođe je radio u komisiji za nacrt ustava Rajha i Velikonemačkom ustavnom komitetu. Dve godine kasnije, Arens je otišao na Univerzitet Karl Franzens u Gracu kao profesor filozofskog prava i političkih nauka. Godine 1859. preuzeo je zvanje profesora praktične filozofije i politike na Univerzitetu u Lajpcigu. Kao predstavnik Lajpciškog univerziteta, bio je član prvog veća saksonskog državnog parlamenta 1863/64.[5] Oko 1873. Arens je dao ostavku na sve svoje funkcije i povukao se u privatni život. Ponovo se nastanio u Salzgiteru i tamo umro u 66. godini. Radovi (izbor) Cours de droit naturel. Pariz 1839. Teorija organske države na filozofsko-antropološkoj osnovi. Beč 1850. (njegovo nedovršeno kapitalno delo). Fihteova politička doktrina u njenom naučnom, kulturno-istorijskom i opštenacionalnom značaju. Govor na Fihteovoj proslavi na Univerzitetu u Lajpcigu. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Prirodno pravo ili pravna filozofija prema trenutnom stanju ove nauke u Nemačkoj. 2 sveske. 6. izdanje Beč 1870–1871. Pravna enciklopedija. Beč 1855–1857 (organski prikaz pravne i političke nauke). De confederatione Germanicae. Getingen 1830 (habilitacioni rad). Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Heinrich Ahrens (vollständiger Name: Julius Heinrich Ahrens) (* 14. Juli 1808 in Kniestedt bei Salzgitter; † 2. August 1874 in Salzgitter) war ein deutscher Rechtsphilosoph und Königlich Sächsischer Hofrat. Leben und Wirken Ahrens war der Sohn des Gutsverwalters Karl Heinrich Ahrens und dessen Ehefrau Lucie Christiane Huth. Er besuchte die Große Schule in Wolfenbüttel und begann anschließend an der Georg-August-Universität Göttingen zu studieren, wo er 1828 der ortsansässigen Burschenschaft beitrat.[1] Vorbild wurde ihm sein Lehrer Karl Christian Friedrich Krause. Bei diesem wurde Ahrens 1830 mit seiner Schrift „De confoederatione germanica“ zum Dr. jur. promoviert. Auf der Basis der Thesen Krauses versuchte Ahrens, ein eigenständiges sozialpolitisch durchdrungenes Naturrecht zu entwickeln, welches er dem kantianischen geprägten Vernunftrecht der Aufklärung gegenüberzustellen versuchte. Eine nachhaltige Wirkung seiner Arbeit blieb Ahrens aufgrund unklarer Grundlagen[2] letztlich versagt, obschon er in Frankreich, Spanien und einigen Ländern Südamerikas bereits zu Lebzeiten sehr bekannt wurde.[3] Der politischen Brisanz dieser Arbeit wegen konnte Ahrens aber auf keine Anstellung im öffentlichen Dienst hoffen; der Bundestag sah in Ahrens einen „Aufwiegler“. Da Ahrens im Januar 1831 zusammen mit seinen Kollegen, den Juristen Johann Ernst Arminius von Rauschenplat und Carl Wilhelm Theodor Schuster die Göttinger Revolution auslöste, schien die Warnung fast prophetisch. Er ist im Schwarzen Buch der Frankfurter Bundeszentralbehörde (Eintrag Nr. 8) eingetragen.[4] Da er steckbrieflich gesucht wurde flüchtete Ahrens zusammen mit Rauschenplat nach Brüssel und später nach Paris. Dort verdiente er sich ab 1833 seinen Lebensunterhalt mit Vorträgen und Vorlesungen über Die Deutsche Philosophie seit Kant. Bereits ein Jahr später nahm er einen Ruf als außerordentlicher Professor für Philosophie an die Universität in Brüssel an. Im Zuge der politischen Ereignisse der Märzrevolution konnte Ahrens 1848 wieder nach Deutschland zurückkehren. Vom neunten hannoverschen Wahlkreis in Holle wurde er als Abgeordneter in die Frankfurter Nationalversammlung gewählt. Dort war er Mitglied der Fraktion Westendhall. Zusätzlich arbeitete er im Ausschuß für den Entwurf der Reichsverfassung und dem Großdeutschen Verfassungsausschuß. Zwei Jahre später ging Ahrens als Professor der philosophischen Rechts- und Staatswissenschaft an die Karl-Franzens-Universität Graz. 1859 übernahm er eine Professur für praktische Philosophie und Politik an der Universität Leipzig. Als Vertreter der Leipziger Universität war er 1863/64 Abgeordneter der I. Kammer des Sächsischen Landtags.[5] Um 1873 legte Ahrens alle seine Ämter nieder und zog sich ins Privatleben zurück. Er ließ sich wieder in Salzgitter nieder und starb dort im Alter von 66 Jahren. Auszeichnungen Ritter des Königlich Sächsischer Verdienstordens Ritter des Kaiserlich Russischen Sankt-Stanislaus-Ordens 2. Klasse[6] Werke (Auswahl) Cours de droit naturel. Paris 1839. Organische Staatslehre auf philosophisch-anthropologischer Grundlage. Wien 1850 (sein unvollendetes Hauptwerk). Fichte’s politische Lehre in ihrer wissenschaftlichen, culturgeschichtlichen und allgemeinen nationalen Bedeutung. Festrede zur Fichtefeier an der Universität Leipzig. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Das Naturrecht oder die Rechtsphilosophie nach dem gegenwärtigen Zustand dieser Wissenschaft in Deutschland. 2 Bände. 6. Aufl. Wien 1870–1871. Juristische Encyklopädie. Wien 1855–1857 (eine organische Darstellung der Rechts- und Staatswissenschaft). De confoederatione Germanicae. Göttingen 1830 (Habilitationsschrift). u vezi ovog dela nema informacija na wikipediji ali po svim parametrima samtram da je ovo I izdanje štampano u Beču izuzetno redak primerak ako ne i jedini dobra kondicija knjige korica originalna sa tragovima krzanja po obodu pismo gotika 613 str. preuzimanje isključivo lično zbog značaja i vrednosti knjige u vezi bilo kakvih nedoumica, odgovaram na poruke

Prvo izdanje iz 1963. godine, s posvetom Ivana Lalića književnom kritičaru i teoretičaru Draganu Jeremiću. Korice kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Čin / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1963 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 94 str. ; 20 cm Sadržaj Sadržaj: I Algol (1-4) II Snežna noć, Zimsko pismo, Pričam ti zimsku priču, Zimsko jutro, Mart III Prolećna liturgija za mrtvog pesnika (1-4) IV Pevač, Mlada žena iz Pompeja, Mesta koja volimo, Aosta, Dunav kod Smedereva V Kalemegdan (1-10) VI Pohvala pesme, Aerodrom Beograd u junu, Kontinent, Marina II,, Orfejev drugi silazak VII Nereida (1-8) (Broš.) KC (K) Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika Dragan M. Jeremić je kao plagijat označio zbirku pripovetki „Grobnica za Borisa Davidoviča“ Danila Kiša. Polemika je započeta i vođena na stranicama zagrebačkog „Oka“ i beogradskih „Književnih novina“. Danilo Kiš je svoje argumente izneo u knjizi „Čas anatomije“, objavljenoj 1977. godine. Kao odgovor na „Čas anatomije“, Dragan M. Jeremić je napisao „Narcis bez lica“, polemičku knjigu objavljenu 1981. godine. Nakon svega, Dragan Jeremić je izgubio uticaj koji je dotad imao u domaćoj književnosti, ostavši bez mnogih funkcija u književnom establišmentu. U svojoj knjizi Jeremić zauzima poziciju istraživača i profesora, akademski hladnog, koji će, nasuprot uvređenom i gnevnom Kišu, objektivno izvesti tumačenja koncepata presudno važnih za polemiku i doneti brojne argumente koji će definitivno osvetliti celi problem. U to ime, on će se često vraćati u književnu istoriju, osvrćući se i na književnoteorijske koncepte, a u svojoj studiji toliko će se truditi da izbegava uvrede i napade ad hominem da bi najradije, piše, izostavio i Kiševo ime kako bi što bolje zasvetlila odbrana stvaralaštva. Već na početku knjige Jeremić, dakle, napominje da želi što pre doći do stvari od opšte važnosti za književnost, jer mu je cilj da njegova polemička knjiga bude i studija koja će odbraniti pravo stvaralaštvo od imitiranja i prepisivanja tuđih tvorevina kao relevantnog načina pisanja. Dragan M. Jeremić (Brđani, 24. maj 1925 – Ljubljana, 6. septembar 1986) bio je srpski univerzitetski profesor, estetičar, književnik i književni kritičar. Redovni je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na predmetima „Estetika“ i „Sociologija umetnosti“. Pored profesure, bavio se pisanjem i književnom kritikom. Posle završene osnovne škole i gimnazije, upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, na kome će kasnije magistrirati i doktorirati 1971. godine. Dragan M. Jeremić je bio u više navrata član i predsednik Udruženja književnika Srbije, Srpske književne zadruge. Bio je istaknuti književni kritičar. Pisao je i o pozorištu, likovnim umetnostima i filmu. Uređivao je Savremenik (1961–1966) i Književne novine (od 1970). Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Prsti nevernog Tome, Nolit, 1965. Kritičar i estetski ideal, Grafički zavod, 1965. Doba antiumetnosti, Kultura, 1970. Lice i naličje, Radnički univerzitet Radivoj Ćirpanov – Centar za dijafilm i izdavačku delatnost, 1972. Perom kao skalpelom, Bagdala, Kruševac, 1976. Snovanje i stvaranje, Vuk Karadžić, 1976. Tri stupnja poređenja, Svetlost, 1978. Narcis bez lica, Nolit, 1981. Estetika kod Srba, Srpska akademija nauka i umetnosti, 1989. KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U prvoj knjizi, prednja korica se odvojila od tabaka, drzi se na mrezici, sve ostalo uredno i kompaktno! PROPAST ZAPADA 1-2 Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER GECA KON B e o g r a d 1 9 3 6 KARIJATIDE Filozofska biblioteka ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.

Korijeni s riječima od njih postalijem u hrvatskom ili srpskom jeziku Author: Đura Daničić Publisher: U Zagrebu : Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1877 Knjiga izdata za života Đure Daničića detaljnom pretragom , utvrđeno da je knjiga I izdanje i jedini primerak, odnosno da nema reprint ili fototipskih izdanja iste. Na žalost kniga je do 240-te strane sa originalnom prednjom koricom. Listovi kompakti odlične očuvanosti ( odvojila se korica i prva dva lista ) Iako ga svi znamo pod imenom Đuro Daničić, mnogima je gotovo nepoznat podatak da je ime ovog čuvenog izučavaoca srpskog i hrvatskog jezika zapravo bilo Đorđe J. Popović. Jedan od najvatrenijih zagovornika ideja Vuka Stefanovića Karadžića, Daničić je rođen u Novom Sadu, 04. aprila 1825. godine, a ostao je upamćen i po tome što je tokom čitavog života izučavao i srpski i hrvatski jezik i to sa naučnog stanovišta. Takođe, istorijski izvori često pominju i podatak da su srpski knez Mihailo Obrenović, ali i Jovan Gavrilović posebno bili naklonjeni njegovom radu, te da su mu u doba kada je studirao pružali i materijalnu pomoć. Bio je sin sveštenika Jovana, a u to doba je njegov rodni grad bio pod vlašću Austrougarske monarhije. Školovao se u svom rodnom mestu i u Požunu, a kasnije i u Beču i Pešti. Kada se susreo sa Vukovim delom počeo je da izučava naš, ali i hrvatski jezik i 1847. godine je objavio svoje kapitalno delo “Rat za srpski jezik i pravopis”, te na taj način u velikoj meri doprineo pobedi Vukovih ideja. Nedugo zatim je objavio i “Malu srpsku gramatiku”, koja je posebna po tome što predstavlja prvo delo u kome se neko bavio srpskim jezik sa stanovišta nauke. Svakako treba imati na umu da je upravo Đuro Daničić zaslužan što slovo đ pišemo danas upravo tako, umesto prethodno dvoglasa đ. Ovo pravilo koje je on uveo je počelo da se primenjuje od 1902. godine, kada je prvi put pomenuto u časopisu “Srđ”, koji je izlazio u Dubrovniku. Kako je bio inspirisan delom i radom Vuka Stefanovića Karadžića, nije loše da pogledate ovde značenje nekih od reči koje su ušle u “Veliki rječnik” čiji tvorac je upravo Vuk i koji je uspeo da na jednom mestu sakupi i sačuva od zaborava mnoge termine Biografija Đure Daničića Bookmark and Share 12.01.2016. Vladimir Ciplic Iako ga svi znamo pod imenom Đuro Daničić, mnogima je gotovo nepoznat podatak da je ime ovog čuvenog izučavaoca srpskog i hrvatskog jezika zapravo bilo Đorđe J. Popović. Jedan od najvatrenijih zagovornika ideja Vuka Stefanovića Karadžića, Daničić je rođen u Novom Sadu, 04. aprila 1825. godine, a ostao je upamćen i po tome što je tokom čitavog života izučavao i srpski i hrvatski jezik i to sa naučnog stanovišta. Biografija Đure Daničića Takođe, istorijski izvori često pominju i podatak da su srpski knez Mihailo Obrenović, ali i Jovan Gavrilović posebno bili naklonjeni njegovom radu, te da su mu u doba kada je studirao pružali i materijalnu pomoć. Bio je sin sveštenika Jovana, a u to doba je njegov rodni grad bio pod vlašću Austrougarske monarhije. Školovao se u svom rodnom mestu i u Požunu, a kasnije i u Beču i Pešti. Kada se susreo sa Vukovim delom počeo je da izučava naš, ali i hrvatski jezik i 1847. godine je objavio svoje kapitalno delo “Rat za srpski jezik i pravopis”, te na taj način u velikoj meri doprineo pobedi Vukovih ideja. Nedugo zatim je objavio i “Malu srpsku gramatiku”, koja je posebna po tome što predstavlja prvo delo u kome se neko bavio srpskim jezik sa stanovišta nauke. Svakako treba imati na umu da je upravo Đuro Daničić zaslužan što slovo đ pišemo danas upravo tako, umesto prethodno dvoglasa đ. Ovo pravilo koje je on uveo je počelo da se primenjuje od 1902. godine, kada je prvi put pomenuto u časopisu “Srđ”, koji je izlazio u Dubrovniku. Kako je bio inspirisan delom i radom Vuka Stefanovića Karadžića, nije loše da pogledate ovde značenje nekih od reči koje su ušle u “Veliki rječnik” čiji tvorac je upravo Vuk i koji je uspeo da na jednom mestu sakupi i sačuva od zaborava mnoge termine. Smatra se da je jedan od nosilaca ideje za postojanje jedinstvenog, srpskohrvatskog jezika upravo Daničić, koji važi za utemeljivača ovog jezika. Pokušao je i da na osnovu ideja koje je Vuk sproveo u reformi srpske ćirilice izvrši reformu latinice Ljudevita Gaja, ali je u tome samo delimično uspeo. Takođe, čuveni Bečki književni dogovor koji je trebalo da reši mnoge sporove između srpskih i hrvatskih lingvista i pisaca je, pored ostalih potpisao i Đuro Daničić, te se iz tog razloga često navodi da je upravo on utemeljivač srpskohrvatskog jezika. U drugoj polovini 19. veka, Daničić je radio i u beogradskoj Narodnoj biblioteci Srbije, a bio je i sekretar pri Društvu srpske slovesnosti, te profesor Velike škole u Beogradu. Kasnije je bio sekretar zagrebačke Jugoslovenske akademije. Iako je umro u Zagrebu, dok je dovršavao rad na “Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika”, Đuro Daničić je sahranjen u Beogradu 1882. godine. Mnoga dela je uspeo da otrgne od zaborava, tako da su do današnjih dana ostala očuvana i dela kao što su recimo “Nikoljsko jevanđenje”, bosanske redakcije koje je objavljeno 1864. godine, ali i “Žitija Svetog Simeona i Svetog Save od Domentijana”, objavljeno 1865. godine, te “Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih”, objavljeno 1866. godine, kao i Teodosijevo “Žitije Svetog Save” iz 1860. godine i mnoga druga. Даничић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика. Ђуро Даничић Његов први рад објављен је 1845. (у Подунавци) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи Рат за српски језик и правопис (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао Малу српску граматику (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом Облици српског језика. Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: Српска синтакса (1858), само са одељком о падежима са и без предлога, заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, Основе (1876), класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, Коријени (1877), без велике теоријске вриједности, Историја облика (1874), најзад славне акценатске студије (Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik, 8—9. Rad, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента. Даничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: Житије Св. Саве (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), Житија Св. Симеона и Св. Саве од Доментијана (1865), Никољско јеванђеље (босанске редакције, 1864), Животи краљева и архиепископа српских (Данила и других, 1866), и многа друга мања дела, развијена по научним издањима. Превео је Стари завет (Вук је превео Нови).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cetiri knjige ukoricene u jednu! - August Senoa - Ilijina oporuka 1876 g. Retko !!! - Crna Kraljica od Josipa Freufenreicha, 1858 g. Retko !!! - Zulejka..... nema naslovnu stranicu ali je neko napisao grafitnom olovkom ime dela i autora. Fali deo jedne stranice u ovom delu. - Turgenjev - Anuska, Retko !!! Šenoa, August, hrvatski književnik, kritičar, prevoditelj i političar (Zagreb, 14. XI. 1838 – Zagreb, 13. XII. 1881). Studirao pravo u Zagrebu i Pragu, ali nije položio završne ispite. God. 1865. u Beču je uređivao listove Glasonoša i Slawische Blätter. U Zagreb se vratio 1866. i radio u uredništvu Pozora (1866–67), zatim kao dramaturg u Hrvatskom zemaljskom kazalištu (1870–73) i gradski bilježnik (1871), a od 1873. kao gradski senator. Od 1874. do smrti bio je urednik časopisa Vienac. God. 1877. bio je izabran za potpredsjednika Matice hrvatske. Služio se pseudonimom Veljko Rabačević, Petrica Kerempuh, Milutin, Branislav i različitim šiframa. Okušao se u gotovo svim književnim žanrovima: u hrvatskom javnom životu javio se kao novinar dopisima u Pozoru, ali i u drugim listovima onoga doba (Glasonoša, Leptir, Naše gore list), a književnu djelatnost nastavio je pjesmama, novelama, romanima, feljtonima, kritičkim i teorijskim tekstovima, prijevodima itd. Sastavio je antologiju Vienac izabranih pjesama hrvatskih i srbskih (1873) i Antologiju pjesničtva hrvatskoga i srbskoga, narodnoga i umjetnoga (1876). Prevodio je s francuskoga, njemačkoga, engleskoga i češkog jezika. U mladenačkoj raspravi Naša književnost (1865) zahtijevao je »popularnu, poučnu i zabavnu struku književnosti« radi razvijanja i promicanja narodnog duha i života. Držao je da umjetnost mora sadržavati estetsku i etičku komponentu, da mora djelovati u svrhu duhovne emancipacije hrvatskog naroda, vodeći računa poglavito o »socijalnom momentu«, te da se pisci moraju »obzirati na općinstvo i djelovati na narod«, svjesno odabirući tendencioznu književnost kao jedini način stvaranja samostalne civilizacije i očuvanja identiteta protiv tuđih utjecaja. U nizu djela izravno je reagirao na društvene i nacionalne probleme. Kao lirik skloniji deklamatorstvu i uzvišenoj retorici, bio je uspješniji kao politički i socijalni pjesnik. Ipak, pojedine izrazito lirske ljubavne pjesme nadživjele su svoje doba i uglazbljene postale dijelom tradicijske kulture (O ti dušo moje duše, Oj vi magle), a s njima se mogu usporediti pjesme epskoga značaja, tj. balade i legende u stihu, koje su, također u sprezi s glazbom, u obliku popijevaka zadržale popularnost do današnjih dana (Ribareva Jana, Vir). U mnogim je pjesmama izražavao pokretačke ideje svojega doba i politički program Strossmayerova narodnjaštva (Na Ozlju gradu, Hrvatska pjesma, Budi svoj!, U slavu J. J. Strossmayera, Klevetnikom Hrvatske, Hrvat Bosni i dr.). S druge strane, u epskom pjesništvu, kao i mješovitim, lirsko-epskim oblicima u stihu (balade i romance), ostvario je vrhunac pjesničkih dometa hrvatske književnosti druge polovice XIX. st. Posebno se ističu povjestice (»historičke balade«), pjesničke pripovijesti i legende u kojima obrađuje događaje iz hrvatske povijesti s aktualnim političkim porukama (Smrt Petra Svačića, Propast Venecije, Fratarska oporuka, Anka Neretvanka, Vinko Hreljanović, Šljivari, Prokleta klijet) ili opijeva pučke priče (Postolar i vrag, Kugina kuća, Kameni svatovi, Zmijska kraljica). Upravo su mu pripovijesti s osloncem u hrvatskoj povijesti i predaji, podjednako u prozi (Turopoljski top, 1865) i u stihu (Kugina kuća, 1869; Kameni svatovi, 1869), donijele prvu književnu slavu. Najveći uspjeh doživio je povijesnim romanima (Zlatarovo zlato, 1871; Čuvaj se senjske ruke, 1875; Seljačka buna, 1877; Diogenes, 1878., i Kletva, nedovršen, 1881). Njima je kanonizirao roman u hrvatskoj književnosti i odgojio čitateljsku publiku kojoj je ta književna vrsta postala omiljenim štivom. U povijesnom romanu nasljedovao je model W. Scotta: istraživao je povijesne izvore i rabio autentične dokumente da bi pokazao kako raspored političkih snaga i društvene okolnosti utječu na živote »malih ljudi«. Povijest stoga više nije imala funkciju pozadine i kulise zbivanja: ona je bila akter romanesknoga svijeta i bitan čimbenik u radnji. Poticaj književnom djelu redovito je bio neki konkretan povijesni događaj, potkrijepljen dokumentima, oko kojega je Šenoina stvaralačka mašta plela mrežu napetih fikcionalnih zbivanja akteri kojih su bili izmišljeni ili povijesno posve beznačajni. Inzistirao je na analogijama između prošlosti i sadašnjosti – odabrani povijesni događaji služili su kao »nauk za buduća vremena« i kao ključ za rješavanje aktualnih nacionalnih i socijalnih problema. U njegovim povijesnim romanima izrazita je moralno-odgojna komponenta: privatni životi i osobna iskustva neposredno odgovaraju nacionalnim težnjama, ideologemima, etičkim dilemama i motivima zajednice. Ta su djela prožeta historicizmom i nacionalnom romantikom, a iznose događaje iz različitih razdoblja hrvatske povijesti: u prvom je za okosnicu odabrao sukob između Zagrepčana i plemića Stjepka Gregorijanca u XVI. st. sa središnjom pričom o ljubavi plemića i građanke (Zlatarovo zlato). Uslijedila je u roman oblikovana epizoda iz uskočke povijesti s početka XVII. st. (Čuvaj se senjske ruke), zatim složen i iznimno uspješan opis sukoba feudalaca i seljaka u sjevernoj Hrvatskoj i Sloveniji u XVI. st. (Seljačka buna), prikaz spletaka u Slavoniji i Zagrebu u XVIII. st. (Diogenes) i događaja iz XIV. st. koji su preusmjerili hrvatsku povijest u privatnom i javnom životu Zagreba (Kletva, dovršio J. E. Tomić). Šenoa je idealizirao određene segmente hrvatske prošlosti kako bi u čitatelju pobudio plemenitost, optimizam, patriotsku ushićenost i osjećaj vlastite moralne odgovornosti. Takav model povijesnog romana imao je velik utjecaj na hrvatsku pripovjednu prozu (Tomić, E. Kumičić, V. Car Emin, V. Deželić st., M. Jurić-Zagorka i dr.). Šenoa je autor i niza romana iz suvremenoga života (Mladi gospodin, 1875; Prosjak Luka, 1879; Vladimir, 1879; Branka, 1881), a u istom su tematskom krugu njegove novele (Prijan Lovro, 1873; Barun Ivica, 1874; Ilijina oporuka, 1876; Karanfil s pjesnikova groba, 1878; Kanarinčeva ljubovca, 1880., i dr.). U takvim duljim i kraćim pripovjednim oblicima s građom iz suvremenoga života on tematizira socijalne, političke i etičke probleme svojega doba: moralno i materijalno propadanje plemstva, odnos selo–grad, odlazak seljačkih sinova na školovanje u grad i dr.; zbog naglašene društvene kritike i analitičnosti, zbog interesa za klasne odnose i za aktualna zbivanja na političkoj pozornici svojega doba, ali i zbog načina modeliranja zbilje, njegov se postupak približio realističkoj paradigmi. U feljtonima o problemima zagrebačkoga društva (Zagrebulje, 1866–67., 1877., 1879–80) satirički je komentirao aktualne negativne pojave u zagrebačkoj svakidašnjici: odnarođenost, njemčarenje, licemjerje, konformizam te različite moralne devijacije mlade buržoazije. Šenoa je Zagrebuljama hrvatskoj književnosti podario jedan od njezinih najvažnijih žanrova – podlistak, u kojem je britkim jezikom i duhovitim stilom, služeći se satirom i ironijom, komentirao političke i kulturne aktualnosti. Na žurnalistiku se nadovezuje kritičarska praksa: djelovao je dvadesetak godina kao kazališni kritičar dajući hrvatskom glumištu presudne poticaje – praktične i idejne. Prokomentirao je više od sedam stotina izvedaba iznoseći – prvi u nas – relevantne sudove o svim bitnim sastavnicama kazališnog čina (glumi, režiji, scenografiji, scenskom govoru). U manifestu O hrvatskom kazalištu (Pozor, 1866) dao je ne samo analizu stanja u našem glumištu nego i program njegova razvoja. S manje se uspjeha okušao u drami (komedija Ljubica, 1866; nedovršena tragedija Slavka), ali je kazališnim kritikama i radom u kazališnoj upravi bitno utjecao na modernizaciju hrvatskoga glumišta i promjenu repertoara. Građanska drama Ljubica, po uzoru na francusku građansku dramu (V. Sardou, E. Scribe i dr.), tretirala je suvremenu tematiku, ali je kazališni fijasko doživjela dijelom zato što je stigla na socijalno nepripremljeno tlo, a dijelom jer u njoj Šenoa nije uspio scenski zaokružiti trivijalan zaplet komedije zabune. Borio se protiv njemačkih drugorazrednih komedija i inzistirao na realističkoj drami te vrhunskim dometima europske dramatike (W. Shakespeare, J. Racine, Molière, F. Schiller, J. W. Goethe). U stilskom pogledu njegova su djela mješavina romantike i realizma: idealizirao je stanovite segmente hrvatske povijesti s didaktičkim ciljevima, ali je socijalnom analizom anticipirao hrvatske realiste (A. Kovačić, V. Novak, K. Š. Gjalski). Široka slika društva što ju je stvorio, stotine najrazličitijih protagonista u tim djelima, likovi povijesni ali i posve izmišljeni, bili su sudionici velikoga hrvatskog panoptikuma. Zahvaljujući iznimnomu daru za fabuliranje te izboru zanimljivih tema iz prošlosti i suvremenosti, uspio je privući široku čitateljsku publiku i pridobiti ju za hrvatsku knjigu. Kao urednik Vienca kritički je usmjeravao hrvatsku književnu produkciju, postavio visoke estetske standarde i odigrao odlučnu ulogu u uzdizanju narodne prosvjete. Otkrio je niz novih talenata (Kovačić, A. Harambašić, I. Vojnović, R. Jorgovanić, A. Palmović i dr.) i podupirao ih u radu. Velika je uloga Šenoe romanopisca i pjesnika, književnoga kritičara i novinara, esejista i dramatičara u izgrađivanju standardnoga jezika. U svojim je djelima uvijek na prvo mjesto stavljao slogu, jedinstvo i toleranciju te pridonio hrvatskoj nacionalnoj integraciji i modernizaciji. Sustavno se posvetio događajima iz prošlosti i sadašnjosti različitih krajeva Hrvatske, od Slavonije, središnje Hrvatske, Istre do Dalmacije, povezujući ih jedinstvenim nacionalnim duhom, a uspoređujući ih s primjerima iz europske povijesti. Posebno je rado tematizirao rodni grad Zagreb kao političko središte Hrvatske te ga opisao u sva tri književna roda, u lirskom, epskom i dramskom obliku (Zagreb, Zagrebu, Zlatarovo zlato, Seljačka buna, Diogenes, Kletva, Ljubica i dr.). Poput suvremenika V. Hugoa, Šenoa je želio iznijeti panoramu hrvatske povijesti i povijesti čovječanstva u nizu raznovrsnih književnih oblika. Posljednje povjestice, legende i pjesničke pripovijesti odlikuju se novim, modernističkim postupcima (Zmijska kraljica), u kojima je poetiku kasnoga romantizma spontano preusmjerio u zanimanje za unutarnji život pojedinca, u skladu s novim europskim umjetničkim nastojanjima. U prijelaznom razdoblju između romantizma i realizma, a baštineći tradiciju sentimentalističkih umjetničkih vrijednosti, s jakim osjećajem za potrebe svojega doba, Šenoa je u tolikoj mjeri obilježio kulturni život druge polovice XIX. st. da se u povijesnim periodizacijama hrvatske književnosti razdoblje u kojem je aktivno djelovao, između 1865. i 1881., naziva njegovim imenom – Šenoino doba. August Ivan Nepomuk Eduard Šenoa (Zagreb, 14. studenoga 1838. – Zagreb, 13. prosinca 1881.), bio je hrvatski novinar i književnik. Najutjecajniji je i najplodniji hrvatski pisac 19. stoljeća, te istinski tvorac moderne hrvatske književnosti. Autor je opsežnoga korpusa romana, toga egzemplarnoga žanra suvremene literature, inovator proze i tvorac razvijenoga urbanoga jezičnoga standarda (često je naglašavana Šenoina uloga kao jezikotvorca, čovjeka koji je više učinio za elastičnost i izražajnost suvremenoga hrvatskoga jezika od legije rječnikopisaca i purističkih savjetodavaca). Napisao je prvi moderni hrvatski roman, Zlatarovo zlato, 1871. godine.[2] Zbog njegove veličine i udjela kojeg je imao u hrvatskoj književnosti, razdoblje u kojemu je aktivno djelovao (između 1865. i 1881. godine) naziva se Šenoino doba.[3] August Šenoa umro je u 43. godini života od posljedica upale pluća od koje je obolio kada je kao gradski senator po hladnoći skrbio za unesrećene u Velikom potresu 1880. godine. Augustov otac, Alois Schönoa (1805. – 1878.), Nijemac iz Češke, doselio je u Zagreb 1830. godine i radio je kao biskupski slastičar, a majka Terezija pl. Rabacs (Therese Rabacs, 1813. – 1847.), Slovakinja iz Budimpešte, umrla je kad je imao 8 godina. Imao je još tri brata: Teodora (1841. – 1843.), Julija (1845. – 1897.), koji je također bio književnikom i Aurela (1847. – 1913.). Djed mu je bio Johannes Schöynoha (1775. – 1838.), kako se potpisao na obiteljskom molitveniku (Johannes Schöynocha),[6] a po zanimanju je bio pekar u Budimu. Pučku školu je pohađao u Zagrebu. Prvi razred gimnazije je pohađao Pečuhu, ali se godinu kasnije vratio u Zagreb gdje je završio Klasičnu gimnaziju 1857. godine.[7] Studirao je pravo u Zagrebu i Pragu. Upisao se je 1857. godine na zagrebačku Pravoslovnu akademiju.[8] Godine 1858. godinu dana studirao je medicinu u Beču. Potom je, dobivši stipendiju od biskupa Josipa Jurja Strossmayera, nastavio studij prava u Pragu, apsolviravši 1861. godine.[8] No, studij nije završio jer nije položio završne ispite.[3] Od 1865. godine ponovno je u Beču, i nakon uređivanja listova Glasonoša i Slawische Blätter vraća se u travnju 1866. godine u Zagreb i radi u uredništvu Pozora, do 1867. godine. Potom je sljedeće godine imenovan gradskim bilježnikom a 1871. godine velikim gradskim bilježnikom.[8] Bio je politički angažiran u Narodnoj stranci. Bijaše umjetničkim ravnateljem u Hrvatskom zemaljskome kazalištu (prethodnici HNK) od 1868. do 1870. godine, a potom njegovim dramaturgom do 1873. godine, kad postaje gradskim senatorom.[8] Bio je urednikom društvenoknjiževnoga časopisa Vienac od 1874. godine i potpredsjednikom Matice hrvatske od 1877. do 1881. godine. Prevodio je na hrvatski jezik s njemačkoga, francuskoga, češkoga i engleskoga jezika. Bio je počasnim članom Hrvatskoga pedagoško-književnoga zbora. Proglašen je počasnim građaninom Grada Zagreba 30. rujna 1881. godine.[9] Početci književnog rada Šenoa se okušao u svim književnim vrstama, i velikom broju je ili `zaorao` prvu brazdu, ili ostavio pisanu baštinu koju su kasniji pisci nasljedovali (a nerijetko se i pokušavali osloboditi autorova utjecaja). U javnosti se prvo pročuo kao novinar dopisima iz Praga za Pozor, osobito političkim člancima i feljtonima Praški listovi. Godine 1862. Šenoa udara temelje modernom hrvatskom feljtonu, osigurava mu dignitet i pretvara ga u eminentno literarni žanr. U seriji feljtona Zagrebulje (Pozor, 1866. – 67.; Vijenac, 1877., 1879. – 80.) izražajnim stilom i razornim satiričkim diskursom komentira aktualne, često negativne pojave u zagrebačkoj svakodnevnici: odnarođenost, njemčarenje, licemjerje i konformizam. Feljtoni su imali velikoga odjeka u javnosti, a javili su se i brojni oponašatelji (Rikard Jorgovanić, Kovačić), ali će tek Matoš ne samo nasljedovati, nego i razviti tip Šenoina podlistka. Na Šenoinu žurnalističku fazu prirodno se nadovezuje kritičarska praksa. Uz male prekide djeluje dvadesetak godina kao kazališni kritik dajući hrvatskomu glumištu presudne poticaje. Prokomentirao je više od sedam stotina izvedaba iznoseći - prvi u nas - relevantne sudove o svim bitnim sastavnicama kazališnoga čina (glumi, režiji, scenografiji, scenskom govoru). U manifestu `O hrvatskom kazalištu` (Pozor, 1866.) daje ne samo analizu stanja u našem glumištu, nego i program njegova budućeg razvitka. Izrazito antigermanski raspoložen, Šenoa traži radikalan zaokret prema klasičnoj i suvremenoj francuskoj, talijanskoj i slavenskoj, te izvornoj hrvatskoj dramskoj književnosti. Svoje će repertoarsko-teatarske zamisli pokušati provesti u djelo prvo kao član kazališnog odbora, a zatim i kao umjetnički ravnatelj i dramaturg Hrvatskoga zemaljskog kazališta. Uspio je samo djelomice: doveo je na scenu klasike (Shakespearea, Molièrea, Schillera, Goethea) i suvremene francuske autore (Sardou, Scribe), ali su ga prilike ipak prisiljavale na repertoarne kompromise s malobrojnom zagrebačkom kazališnom publikom. Piščevo djelovanje na dramskom polju je ograničeno na jedno djelo - komediju iz zagrebačkog života u tri čina `Ljubica` (Pozor, 1866., praizvedba 1868.). U njoj tematizira urbanu sredinu s nizom karakterističnih, no prilično šablonski oblikovanih likova. Posrijedi je zapravo dramatizirani feljton, zbog eksplicitnosti kritike često na rubu scenskog pamfleta. No - iako je doživjela neuspjeh i kod kritike i kazališne publike, `Ljubica` predstavlja prvi pokušaj prikazivanja suvremenoga zagrebačkog života s nizom realističnih portreta. Književna karijera Roman Poprsje Augusta Šenoe, rad Ivana Rendića na zagrebačkom Zrinjevcu Najveći je umjetnički domet ostvario kao romanopisac. Šenoa je uveo roman u hrvatsku književnost i odgojio čitateljsku publiku kojoj je ta, u Europi druge polovice 19. stoljeća dominantna književna vrsta, postala omiljenim štivom. U skladu s literarnim programom koji je formulirao u kritičko-polemičkom tekstu `Naša književnost`, 1865., Šenoin je veliki romaneskni projekt usmjeren na građu iz nacionalne povijesti te na suvremene događaje. No povijesni romani zauzimaju ipak središnje mjesto u njegovu opusu. Napisao ih je pet: Zlatarovo zlato, 1871., Čuvaj se senjske ruke, 1875., Seljačka buna, 1877., Diogenes, 1878. i Kletva, 1880. – 1881., nedovršeno djelo. U njima tematizira događaje iz različitih razdoblja hrvatske povijesti: sukob između Stjepka Gregorijanca i Zagrepčana u 16. stoljeću sa središnjom pričom o ljubavi između plemića i građanke (Zlatarovo zlato), važnu epizodu iz uskočke povijesti početkom 17. stoljeća (Čuvaj se senjske ruke), veliki sukob izmedu feudalaca i seljaka u 16. stoljeću (Seljačka buna), političke spletke u habsburškoj Hrvatskoj u 18. stoljeću (Diogenes), događaje iz 14. stoljeća koji su preusmjerili hrvatsku povijest (Kletva). Djela slijede model povijesnog romana koji je u europsku književnost uveo Walter Scott. Bit je toga modela u vjernoj rekonstrukciji povijesnih zbivanja na temelju istraživanja autentičnih dokumenata i povijesnih vrela. Cilj je pokazati kako su neke ideje, društvene okolnosti, raspored političkih snaga djelovali u određenom vremenu i oblikovali život običnih, malih ljudi. No, uza svu sličnost, Šenou od Scottova modela dijele i neke bitne razlike: hrvatski je romanopisac djelovao u drugačijoj nacionalnoj, a i europskoj književnoj klimi (ne smijemo zaboraviti da je Šenoa mlađi suvremenik Dostojevskog i Flauberta). Iako je povijesni roman u onodobnoj hrvatskoj javnosti imao poglavito budničarsku ulogu, a sam je Šenoin književni program i bio na toj crti - valja primijetiti kako ga je, za razliku od trijeznoga škotskoga romansijera, strast nerijetko ponijela u opisu situacija, što je imalo dugoročno plodotvoran učinak. Šenoa nije pisac psihološkoga realizma ukotvljenoga u povijesne situacije (pa ni psihologiziranja romantičarskoga uklona, majstori kojega su francuski i engleski pisci kao Benjamin Constant ili Charlotte Bronte). Ni autor ni publika nisu jednostavno imali vremena ni sklonosti za prikaze interioriziranih svijesti ili problematiku raskoljenoga individuuma. Čitateljstvo je tražilo, i dobilo, rekreiranje događaja koje će osnažiti i obogatiti nacionalnu svijest. Šenoa je pisac velikih gesti, crno-bijelih likova, patosa koji je teško podnošljiv modernomu senzibilitetu. No, istodobno, on je tvorac monumentalnih masovnih scena, vrtoglavih prijeloma i preskoka u radnji, živopisno ocrtanih sporednih likova, te jezične invencije koja u bujici protoka događaja ostavlja dojam vitalnosti i snage kakvu ne nalazimo u njegova škotskoga uzora. Šenoino je romaneskno stvaralaštvo izraz vitalizma `profesora energije` koji je lomio skučene okvire onodobne provincijalne i provincijske Hrvatske; djelo važno ne samo kao povijesni dokument, nego i živo u snazi zamaha koji sve njegove spisateljske mane (plošnost, patetiku, teatralnost) baca u sjenu kao nevažnu brljotinu na fresci. Šenoin model povijesnog romana izvršio je velik utjecaj na hrvatsku pripovjednu prozu, i on će dominirati hrvatskim romanom sve do početka 20. stoljeća. Mnogi su pisci oponašali njegovu strukturu i tehniku (Josip Eugen Tomić, Eugen Kumičić, Viktor Car Emin, Zagorka i dr.). Povjestice Velik je uspjeh postigao i svojim povjesticama - pripovjednim djelima u stihu s motivima iz povijesti (Propast Venecije, Smrt Petra Svačića, Šljivari, Anka Neretvanka, Vinko Hreljanović) ili iz narodne predaje (Božja plahtica, Kameni svatovi, Kugina kuća, Postolar i vrag, Gvozdeni div, Prokleta klijet, Mile Gojslavica). Karakterizira ih lakoća izraza, gipkost stiha, naglašena ritmičnost i, često, humoristični ton. Namjera im je ista kao i kod povijesnih romana: biti sredstvo nacionalnoga odgoja i prava škola rodoljublja. Tematika djela Spomenik Augustu Šenoi na Mirogoju U romanima i pripovijetkama s građom iz suvremenog života tematizira konkretne socijalne, političke i etičke probleme svojega vremena: gospodarske i moralne odnose između sela i grada (Prosjak Luka, 1879.), raspadanja zadruga i život seljaka u okolici Zagreba (Barun Ivica, 1874.), moralno i materijalno propadanje plemstva (Vladimir, 1879.), odlazak seljačkih sinova na školovanje u grad te njihovo uzdizanje na društvenoj ljestvici ili propadanje (Prijan Lovro, 1873.), nemoral i rasipništvo u građanskim krugovima (Ilijina oporuka, 1876.), tragedije i zanose naših učiteljica u prosvjećivanju sela (Branka, 1881.). U tim djelima inzistira na psihološkoj i socijalnoj motivaciji pa je i fabula realizirana tako da pokazuje razvoj, karakter i motive djelovanja likova. Zbog naglašene društvene kritike i analitičnosti, zbog interesa za klasne odnose i za aktualna kretanja na političkoj pozornici svojega vremena, ali i zbog načina modeliranja zbilje, njegov se stvaralački pristup već približava realističkoj paradigmi. No, i ovdje valja primijetiti da po svom habitusu Šenoa nije bio protagonistom realističke poetike, bilo estetske provenijencije kakva je dominirala u Francuskoj, bilo etičko-religijske koja karakterizira veliki ruski roman onoga doba. Unatoč tomu, njegova djela suvremene tematike su početci hrvatskoga realizma, temelji škole koju su, uz preinake, dalje razvijali Ante Kovačić, Vjenceslav Novak, Ksaver Šandor Gjalski i Milutin Cihlar Nehajev. Svi su hrvatski realisti izašli iz Šenoine kabanice, svi su razrađivali njegovu tematiku, ugledali se u njegove likove, situacije i zaplete. Naslijeđe August Šenoa umro je u Zagrebu 1881. godine. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju.[10] Njegove lirske pjesme koje zauzimaju važnije mjesto samo u prvim godinama njegova stvaralaštva bile su slabijeg uspjeha. Manje je značajan kao ljubavni, a više kao politički i socijalni pjesnik. Šenoa je u mnogim pjesmama izražavao pokretačke ideje svojega doba i politički program Strossmayerova narodnjaštva (Na Ozlju gradu, Hrvatska pjesma, Budi svoj!, U slavu J. J. Strossmayera, Klevetnikom Hrvatske, Hrvat Bosni i ine). Valja napomenuti kako je Šenoa i osnivač moderne hrvatske kajkavske dijalektalne poezije. Napisavši u manje od dvadeset godina opus od preko dvadeset svezaka, Šenoa je zasnovao modernu hrvatsku književnost na svim poljima. Kakav bi oblik imala ne samo hrvatska pisana riječ, nego i kultura općenito, da nije bilo Šenoe – nemoguće je i zamisliti. Književne sveze Zbog pisanja o životu ljudi iz svog okruženja te pričama o junacima iz daleke povijesti, bosanski književnik hrvatskog podrijetla fra Eugen Matić (pseudonima Narcis Jenko) prozvan je bosanskim Šenoom u hrvatskoj književnosti. Freudenreich [fro`jdenrajh], Josip, ml., hrvatski glumac, kazališni redatelj i dramatičar (Nova Gradiška, 6. X. 1827 – Zagreb, 27. IV. 1881). Od 1845. nastupao je s hrvatskim i njemačkim kazališnim družinama u Zagrebu, Karlovcu, Varaždinu, Bjelovaru, Ptuju i drugim hrvatskim i slovenskim gradovima. U Zagreb je došao 1855. Sljedeće godine boravio je u njemačkom kazalištu u Temišvaru, odakle se vratio s rukopisom Graničara, prvoga hrvatskoga pučkog igrokaza, koji je postavljen 1857., a 1858. izvedena je njegova »čarobna gluma« Crna kraljica. Kada su ukinute hrvatske predstave, boravio je u Lavovu i Beču. Na poziv Dimitrija Demetra vratio se u Zagreb 1860. Nakon osamostaljenja hrvatskoga kazališta 1861. glumio i režirao, nastavio pisati i prevoditi, 1863. uveo operetu, a 1870., s osnutkom opere, postao naš prvi operni redatelj. Kao glumac isticao se u karakternim ulogama i kao komičar, ali mu je tadašnji repertoar nametao i herojske uloge: Harpagon (Molière, Škrtac), Karl Moor (Friedrich Schiller, Razbojnici), Dimitar Hvaranin (D. Demeter, Teuta), Grga (u vlastitim Graničarima) te različite uloge u igrokazima Ferdinanda Jakoba Raimunda i Johanna Nepomuka Nestroyea. Posebno važan zbog uvođenja žanra pučkog igrokaza, radio je na organizaciji kazališta i glumačkoj pedagogiji (učenici su mu među ostalima bili Adam Mandrović i Marija Ružička-Strozzi).

I izdanje izuzetno retko NEMA U PONUDI Unutrašnjost odlična(potrebno saniranje hrbata) Gabriele Reuter Was Helmut in Deutschlad erlebte Шта је Хелмут доживео у Немачкој (Шта је Хелмут доживео у Немачкој. Прича о младима са цртежима Рудолфа Сиеверса Брунсвицка, 1917. Габриеле Реутер рођена је 8. фебруара 1859. у Александрији (тада део египатског Ејалета), где је њен отац био међународни трговац у сектору трговине текстилом. Била је праунука песника Филипина Енгелхарда. Детињство је провела делом код родбине своје мајке у Десауу (1864-69), делом у Александрији (1869-72). По повратку породице у Немачку 1872. године, отац јој је умро. Реутер је годину дана похађала завршну школу, али је потом породица изгубила цело богатство, услед опште рецесије у међународном трговинском систему и преваре у престанку пословања њеног оца, и преселили су се у мали стан у Неухалденслебен-у. Одговорност за млађу браћу и њену све депресивнију мајку довела је до тога да је Габриеле Реутер постала рано необично независна. Финансијски проблеми довели су и до тога да је као млада жена таленат користила као извор прихода. 1875/76. Њене прве књижевне публикације излазиле су у локалним новинама. Уследили су конвенционално написани романи са егзотичним укусом. Новац који је Реутер зарадила од ових публикација финансирао је пресељење породице у Веимар 1879. године, где је покушала да се афирмише као млада списатељица. Пред крај 1880-их или почетком 1890-их, она је прво путовала самостално у Берлин, Беч и Минхен, на разне конференције и упознала се са другим уметницима тога доба, међу којима је био анархиста и песник Џон Хенри Макеј, са којим имала је дугогодишње пријатељство и Хенрик Ибсен. 1890. године Реутер се преселила са мајком у Минхен желећи да постане део књижевног боемског покрета. Присуствовала је церемонији оснивања „друштва за савремени живот“ Џорџа Мајкла Конрада. Према њеној аутобиографији Од детета до одраслог (1921), Реутер је овде смислио идеју за свој успешан роман Из добре породице. 1891. њена мајка се разболела, а Реутер је био принуђен да се врати с њом у Веимар. Тамо је наредних година успоставила нови круг пријатеља (укључујући Ханса Олдена и његову супругу Грете, Рудолфа Штајнера и Едуарда фон дер Хелена) и читала списе Фридриха Ничеа, Артура Шопенхауера и Ернста Хекела. Упознала се са организацијом „Слободна сцена“ у Берлину и Фриедрицхсхагенер Цирцле и другима, укључујући Герхарта Хауптманна, Отта Ерицха Хартлебена, Ернста вон Волхабена и, преко Мацкаиа, издавача Самуела Фисцхера, који је крајем 1895. објавио њен роман Из добре породице. Роман је постигао огроман успех и изазвао је бурну расправу у књижевним часописима и феминистичким памфлетима. Реутер се прославио преко ноћи. Исте године се преселила са мајком натраг у Минхен, пошто је један од њене браће тамо почео да се бави доктором. 28. октобра 1897. Реутер је у Ербацху (Вурттемберг) родила своју ванбрачну ћерку Елисабетх (Лили). Отац је био Бруно Руттенауер, што у Габриелеином животу није било отворено знање, али откривено је у чланку Улрицха Хауера, `Габриеле Реутер. Младе године у Алт- унд Неухалденслебен `, у годишњем часопису музеја округа Борде. Том 49 (16). Халденслебен 2009, пп. 37-74: нацистички расни закони нацистичке Немачке захтевали су обелодањивање свих предака Елизабете, а очинство је забележено у матичној служби рођених у Ербацх / Донау. Околности њене трудноће и порођаја могле су послужити за њен роман Кућа суза. 1899. године Реутер се преселио у Берлин. Током тридесет година, колико је тамо живела, објавила је бројне романе, приповетке, књиге за децу и есеје који су заузели тему рода и сукоба у генерацијама. Габриеле Реутер је похваљена због својих добрих психолошких приказа и виђена је као „песникиња женске душе“. Њен роман Кућа суза (1908), у којем је описала прилично драстичне услове у дому за неудате труднице, изазвао је нови скандал. По завршетку Првог светског рата радила је као колумниста за Неуе Фреие Прессе, а последњих година као рецензент за Нев Иорк Тимес. 1929. године вратила се у Веимар као седмогодишњакиња, где је и умрла 16. новембра 1941. године.

Kao na slikama Naslovna stranica zacepljena kao što je uslikano Ostalo je u redu Jako retko u ponudi Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista, animator i crtač stripova. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Biografija[uredi | uredi izvor] Diznijevi roditelji 1913. godine Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost[uredi | uredi izvor] Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija[uredi | uredi izvor] Duration: 3 minutes and 23 seconds.3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica[uredi | uredi izvor] Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi[uredi | uredi izvor] „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremeno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u february 1938. godine.[6] S obzirom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiranih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na ozbiljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspostavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajedničkoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom („Armijska maskota”) Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Diznilend.[3] Karakter[uredi | uredi izvor] Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, ja pušim. Volt Dizni ne pije, ja pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt[uredi | uredi izvor] Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade[uredi | uredi izvor] Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci Diznijevih stripova i crtanih filmova[uredi | uredi izvor] Američka poštanska markica sa likom Volta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi Diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Avanture Diznijevih junaka prvi put su se pojavile kod nas na stranicama dnevnog lista „Politike` i to u kaiševima. „Politikin zabavnik` ih je objavljivao od svog prvog broja koji je izašao 1939, ali tada još nije bila oformljena stalna ekipa novinara već su na njemu radila najpoznatija pera „Politike`. Tadašnji direktor „Politike` Vladislav Ribnikar i čuveni novinar Duda Timotijević dugo su mozgali dok nisu došli na ideju kako da nadenu imena tada u svetu već poznatim junacima Volta Diznija čijim su se doživljajima oduševljavali i mladi i stari. Miki je u početku bio Mika Miš, što je u stvari prevod originala, ali je kasnije ostalo samo ime Miki. Originalno ime Paje Patka je Donald Dak. Dak znači patak, pa su se Vladislav i Duda dogovorili da to bude prezime ovog omiljenog Diznijevog junaka, a ime je takođe trebalo da počinje slovom p i još da se rimuje sa Patak - odlučili su se za ime Paja. Raji, Gaji i Vlaji dali su imena prema njihovom ujaku Paji jer se s njim rimuju, a i zvučna su. Ribnikar i Timotijević su dali ime i Belki, dok je Horacije ostao kao i u originalu. Daba je u narodu ime za đavola, pa su se njih dvojica dosetili da bi to ime najviše odgovaralo razbojniku koji zagorčava život ostalim junacima Volta Diznija. Oni su kumovali i Gusanu Guti. Šilji su dali ime po jednom radniku iz „Politike` koji je svojim stasom, sav špicast i dugonog, najviše odgovarao ovom crtanom junaku. Kum Mikijevom sestriću Mići bio je glavni urednik i direktor „Politike` Danilo Purić 1952. godine. Ime mu je, najverovatnije, dao po nadimku svoje kćerke Miće. Pata se pre rata nije pojavljivala kod nas, a ime su joj posle rata dali poznati novinari i urednici Krinka Vitorović i Pavle Tokin koji su radili u „Politikinom zabavniku` od njegovog ponovnog pokretanja 1954. godine. Ime Pajine drugarice i izabranice trebalo je da se slaže s prezimenom Patak, ali i sa Paja, pa se tako došlo do imena Pata. Krinka Vitorović, koja je od 1954, pa sve do odlaska u penziju 1979. radila u „Politikinom zabavniku` i njegovom izdanju „Mikijevom zabavniku`, kumovala je gotovo svim ostalim junacima Volta Diznija koji su se pojavljivali kod nas. Ona je dala ime Baji, Staji, Cakanom Caji, Baka-Kati, Lati, Nati, Zlati, Vučku, ali i junacima koji se ne pojavljuju u „Mikijevom zabavniku`, a poznati su sa filma ili iz drugih stripskih izdanja. To su: Maza i Lunja, Snežana, Zvončica, princ Zoran i princeza Zorana, dobre vile Cvetana, Vedrana i Svetlana i zla vila Grdana. U traženju imena, Krinka je uvek polazila pre svega od toga da imena imaju smisla, da odgovaraju karakternim crtama junaka, ali i da se slažu ili rimuju između sebe.[22] Miki Maus[uredi | uredi izvor] Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Makdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[23] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[24] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova u kojima su crtači predstavljali svoja viđenja Diznijevih likova.[24] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[25] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak[uredi | uredi izvor] Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[26] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmantan.[27] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[26] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[28] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku bili zabranjeni u Finskoj samo zato što ne nosi pantalone.[26] Glas mu je u originalnim crtanim filmovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo.[27] Vidi još[uredi | uredi izvor] Zootropolis — grad životinja Napomene[uredi | uredi izvor] ^ U proto-stripovima je tekst ispisivan ispod slike, a ne u oblačićima, kao što se to radi danas Tags: Diznijeve priče Volt Dizni Svetovi mašte Volta Diznija čudesni svet bajke u slici marija paskval maja biblioteka bubamara decje knjige decije za decu

Izuzetno retko izdanje prve tri knjige Vaska Pope iz 1965. U čuvenom plavom kolu „Srpske književne zadruge“ izašle su Popine pesme (kolo 58, knj. 391), ali i ovo drugačije bibliofilsko izdanje u 300 numerisanih primeraka s potpisom Vaska Pope. ovo je primerak br. 213. Izuzetno dobro očuvano. Autor - osoba Popa, Vasko, 1922-1991 = Popa, Vasko, 1922-1991 Naslov Pesme / Vasko Popa Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1965 (Beograd : Kultura) Fizički opis 151 str. : ilustr. ; 19 cm Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Kora; Nepočin-polje; Uspravna zemlja (Karton) Napomene Beleška o pesniku: str. 143-145. Vasko Popa. Rođen je 29. juna1922. u Grebencu kod Bele Crkve kao Vasile Popa. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin-polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958), Urnebesnik (Beograd, 1960), Ponoćno sunce (Beograd, 1962). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962), poetski svet pesničkih snoviđenja. Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923–2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca. Poezija Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora, pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i njegovom oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila. Tokovi poezije, međutim, neumoljivo su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije. Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momčila Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću s jedne strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja, iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu „od zlata jabuke“ postati uzori jezika i mišljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije. Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja. Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom. Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje „leksičko bogatstvo i sintaksička strogost“. Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i razbaškare - stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i socijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan. Krug knjiga Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: „Kora“ – 1953. „Nepočin-polje“ – 1956. „Sporedno nebo“ – 1968. „Uspravna zemlja“ – 1972. „Vučja so“ – 1975. „Kuća nasred druma“ – 1975. „Živo meso“ – 1975. „Rez“ – 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“. Godine 2002. u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga „Rumunske i druge pesme“ gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Nagrade i priznanja Vasko Popa jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, osnovane 14. decembra 1979. godine u Novom Sadu. Prvi je dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, u čast pesnika Branka Radičevića. Godine 1957. Popa je dobio još jednu nagradu za poeziju, „Zmajevu nagradu“ u čast pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Godine 1965. dobio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Godine 1976. primio je nagradu poezije „Branka Miljkovića“. Godine 1978. sledi nagrada AVNOJ-a i 1983. godine književnu nagradu „Skender Kulenović“. Godine 1995. grad Vršac osnovao je nagradu poezije po imenu „Vasko Popa“. Svake se godine dodeljuje za najbolju knjigu poezije koja se objavljuje na srpskom jeziku. Svečanost dodele nagrada održava se na dan Popinog rođendana, 29. juna. KC (K)