Stari radio,,Savica56 `iz 1956 godine

RR Niš radio aparat iz 60-tih godina (RR-240) za srednje i kratke radio talase. Vizuelno je u vrlo dobrom stanju, kao na slikama, očišćen i repariran koliko god je to bilo moguće. Aparat bruji kada se uključi, gore mu sve lampe i sijalice, tako da ima vrlo lep RETRO izgled. Stanice ne hvata, ako na srednjim i kratkim talasima danas uopšte neko emituje, zaista NE ZNAM. Ukoliko brujanje smeta, stručnjak to može relativno jednostavno da reši. Zanimljivo za KOLEKCIONARE ili kao VINTAGE predmet koji može da značajno ulepša izgled nekog ugostiteljskog ili sličnog objekta.

Model: A-530B / 5 - Philco Radio & Television Corp Superheterodyne (common); ZF/IF 451 kHz; 2 AF stage(s) Tuned circuits - 6 AM circuit(s) Wave bands - Broadcast, Long Wave and Short Wave. Power type and voltage - Alternating Current supply (AC) / 200-229; 230-250 Volt Loudspeaker - Electro Magnetic Dynamic LS (moving-coil with field excitation coil) / Ø 6 inch = 15.2 cm Material - Bakelite case Model: A-530B / 5 - Philco Radio & Television Corp Tubes - 6K8G, 6K7G, 6Q7G, 6V6G, 5Z4G Nedostaje antena, stanje kao na slici. Godina verovatno 1942.

Opis Sony radio budilnik sa projektorom i podesivim alarmom, koji će na zidu ili plafonu projektovati tačno vreme. Reklamacioni period Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača

Dobro očuvano NIKOLA TESLA 1936 ELECTRICAL EXYUGOSLAVIAN RADIO MAGAZINE #9 ULTRA RARE With NIKOLA TESLA pic. on FULL FRONT COVER. Inside there is about 82 b/w mostly textual pages, illustrated with lot of pictures. Magazine is COMPLETE in NICE VERY FINE condition. Ilustrovano Lepo očuvano Kao na slikama

Camry CR1151W

Opis GRAMOFON SA RADIOM. UGRAĐENI ZVUČNICI. GRAMOFON SA TRI BRZINE: 33/45/75. RMS SNAGA 3W. LCD. AM/FM RADIO. PLL RADIO. BUDILNIK SA ALARMOM. ULAZ ZA SLUŠALICE. STEREO Reklamacioni period Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača

SVETI SAVA - Stanoje Stanojević crteže radio Aleksandar Deroko Izdavač: Beograd Godina izdanja: 1935. Povez: tvrd Broj strana: 123 Pismo: ćirilica Stanje: dobro

Opis MUZIČKI CENTAR. AUTOSTOP GRAMOFON, CD-MP3, ANALOGNI AM-FM RADIO, KASETOFON, USB, SNIMANJE SA CDa-GRAMOFONA-KASETOFONA NA USB, 33-45-78 RPM OBRTA NA GRAMOFONU, ZAŠTITA OD PRAŠINE, LCD DISPLEJ, 2X2,5W / RC Reklamacioni period Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača

Stara Singerica, kao eksponat za muzej, šivaća mašina, u odličnom stanju, da bi radila mislim da treba da se promeni samo igla. Dobra za dekoraciju u privatnim prostorima, kafićima, izuzetno lep ambijentalni element.

m6 Vlasnik Jeremija Zivanovic Jeremija Živanović je bio srpski književnik. Rođen je u Vražogrncu kod Zaječara 17. septembra 1874. godine, a umro u Beogradu 27. oktobra 1940. godine. U Zaječaru je završio osnovnu školu i gimnaziju, fakultetske studije u Beogradu (jedan deo u Beču i Lajpcigu). Radio je kao srednjoškolski profesor u Zaječaru i Nišu (profesor maternjeg jezika i književnosti u gimnaziji Kralj Milan I ) zatim kao profesor i rektor Više pedagoške škole u Beogradu. Bio je narodni poslanik (1912—1914), načelnik Ministarstva prosvete (1918—1919), predsednik Glavne uprave ujedinjenog profesorskog društva i urednik časopisa Nastavnik, a svoje službovanje završio na visokoj dužnosti bana Moravske banovine sa sedištem u Nišu (1931. do 1935). Stvaralaštvo Pokretač i glavni saradnik časopisa Gradina (1900—1901), pokretač ideje o izgradnji zgrade Narodnog pozorišta u Nišu. Bavio se književnom kritikom, književnom istoriografijom, pisanjem proze i prevođenjem. Objavio književni ogled Rat i književnost (pisan u ratnim uslovima u Solunu, objavljen 1917. u Velikoj Srbiji), takođe, oglede o našim istaknutim piscima Lazi K. Lazareviću, Đuri Jakšiću, Janku Veselinoviću, Lazi Kostiću, Bogoboju Atanackoviću, Iliji Vukićeviću i drugima. Bio je osnivač, vlasnik i urednik književnog omladinskog lista Venac, koji je počeo da izlazi u Beogradu 1910. godine, i sa prekidima u vreme Prvog svetskog rata izlazio do 1935. Svoju prozu objavljivao je i pod pseudonimom S. Nedić.

MEDICINA DIVINA (Božanstvena medicina): veština lečenja u svetlosti magije, filosofije i božanskog stvaranja Izdavač: Knjižarnica Milorada P. Milanovića, Beograd Godina izdanja: 1941 Povez: mek Broj strana: 335 Sadržaj priložen na slici. Potpis i pečat na prvom listu, 10-ak podvučenih rečenica crvenom bojicom i malo označavanja istom. Karakteristični tragovi starosti prisutni u sasvim maloj meri. Generalno, knjiga je veoma dobro očuvana. Prvo izdanje, izuzetno retko u ponudi. Petar Stanković je karijeru započeo kao seoski lekar. Suočen sa životnim izazovima shvatio je da znanje koje je poneo sa fakulteta može veoma malo da mu pomogne. Jer, kako je pirimetio, uopšte nije naučio šta je to život. Sa radoznalošću, a ne nadmenošću je prilazio svakom pacijentu i svakoj bolesti. Fascinirala ga je činjenica da prilikom porođaja žene u seoskim uslovima i majka i beba prežive, iako bi, po svemu što je na fakultetu učio, trebale ko zna čime sve da se zaraze i umru. To je bio početak njegovog učenja. Doktorirao je na psihologiji i radio u neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu. Autor je knjige Božanska medicina i zagovornik sasvim drugačijeg pristupa lečenju psihičkih bolesnika. Osnovao je ``Muzikalnu psihoterapiju``, koja se sastoji iz tri dela. Jedan deo je plavo osvetljenje u prostoriji u kojoj boravi pacijent. Drugi deo je disanje, koje je preuzeto iz joge. I treći deo je opuštajuća muzika. Zvuči tako jednostavno, a rezultati su bili odlični. Uveo je alternativne metode u zvaničnu medicinu. Nažalost, niko od mlađih kolega nije nastavio u tom pravcu. Od strane stručne javnosti je potpuno zapostavljen. (K-106)

Trotomno delo štampano u jednoj knjizi PRVA KNJIGA Ćerka Petra Velikog DRUGA KNJIGA Tajna Ermelina TREĆA KNJIGA Elisaveta i Fridrih Veliki radnja romana period između 1739-1760.god. redak,ako ne i jedini primerak vrlo malo izdanja prevedenih na srpski, pretpostavljam zbog same ekscentričnosti pisca, koji je pisao pod pseudonimima ( u daljem tekstu sa Wikipedije ) nepoznat izdavač i godina izdanja knjiga kompletna listovi dobro očuvani/kompaktni, bez tragova vlage, pisanja, cepanja i sl. naslovna oštećena, fali deo poslednjeg lista sa napomenom 487 strana manji format tvrde korice ( izbledele ) sigurno je prvo štampano izdanje u pitanju Леополд фон Захер-Мазох (нем. Leopold von Sacher-Masoch; 27. јануар 1836 — 9. март 1895) био је аустријски писац историјских романа и романа са темама из алтернативне сексологије. Писао је под псеудонимом, Шарлот Аранд и Зое фон Роденбах. По њему је назван појам у сексологији — мазохизам. Мазох је рођен у граду по имену Лемберг, данас Лавов, главном граду Краљевине Галиције и Лодомерије, која је у то време била краљевина у саставу Аустријског царства.[1] Почео је да учи немачки језик са 12 година. Студирао је право, историју и математику на Универзитету у Грацу, а после дипломирања вратио се у Лемберг где је постао професор. Почео је са писањем дела која су везана углавном за аустријску историју. Његове књиге су превођене на украјински, пољски, руски и француски језик. У Галицији његове књиге су веома читане и цењене. Његово најзначајније дело је Венера у крзну објављено 1870. године.[2] У роману описује сексуалне фантазије и фетише, везано за жене које су доминантне и које носе крзно. Касније, он је те своје фантазије радио са својим љубавницама и супругама. У Француској је био одликован крстом Легије части за свој допринос књижевности

Вечерње искре : 1936-1937 / Војислав Ј. Илић Млађи Београд : В. Ј. Илић Млађи, 1937 (Београд : Штампарија М. Сибинковића) 78 стр. ; 17 cm Vojislav J. Ilić Mlađi s posvetom u stihu jedinstven primerak!!! Vojislav Ilić Mlađi rođen je 7. oktobra 1877. godine u Oreovici kao prvo dete Julijane i Jovana Ilića. Školovao se u rodnom selu, u Požarevcu i Beogradu gde je završio Pravni fakultet na Velikoj školi 1903. godine. Službovao je u svojstvu sudskog pisara u Čačku, Kruševcu, Jagodini, Aleksincu, Ćupriji. Za sekretara Apelacionog suda u Beogradu postavljen je 1919. godine. Od 1920. radio je kao inspektor u Ministarstvu pravde do penzionisanja. Umro je 1944. godine. Vojislav je počeo da piše još kao gimnazijalac, a prvu zbirku pesama objavio je 1909. godine. Pisao je osobene rodoljubive pesme kojima je svedočio o velikom junaštvu i stradanjima naših boraca u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. U svojim pesmama nije zaobišao ni dobrotvore, hrabre ljude iz drugih zemalja koji su Srbima pomagali za vreme ratnih stradanja. Stvarao je Voja i pesme radosti i zanosa, očaran prirodom... Manje je možda poznato da je napisao i jedan nadahnuti tekst o velikom naučniku Mihailu Pupinu, a nije zaboravio ni svog učitelja Tasu kome je za Spomen knjigu zahvalnih učenika napisao jubilarni pozdrav. Mnoge pesme Ilića Mlađeg našle su svoje mesto u antologijama.— Prof. Prvoslav Vučković ~ ...Bio je najstariji od sedmoro dece Julijane i Jovana, oreovačkog prote, kasnije sveštenika u crkvi Svetog Marka u Beogradu i dvorskog sveštenika obeju dinastija. Vojislav Ilić Mlađi, pesnička duša, prevodima bisera svetskog pesništva, približio je Srbiji Puškina, Ljermontova, Getea, Šilera, Molijera, Gotijea, Lamartina i druge velikane. Već time se dovoljno odužio svom rodu. Međutim, Ilić mlađi bio je pesnički gorostas, jedan od najvećih, koje je iznedrio srpski narod. Njegovi stihovi uklesani su u kamen veličanstvenog mauzoleja na srpskom groblju Zejtinlik u Solunu. Vojislav Ilić Mlađi, ispisao je stihove `neprolazne vrednosti`. Ovaj stvaralac nizao je rodoljubive, kraljevske, religiozne i ljubavne stihove. Bili su snažni, otmeni, gorljivi i iskreno nacionalno obojeni, tako da su novi vlastodržci, 1945. godine, odlučili da proteraju Ilićevu reč iz srpske književnosti. Ipak, heruvimsku muziku njegovih stihova nije uspela da prekrije poluvekovna ideološka tama.— Jovan Nikolić, Politika 2004

sa potpisom autorke redak kolekcionarski primerak Prensa MPPC (08/11/2019) El 8 de noviembre de 1902, de manera circunstancial, nació en Trinidad, Mercedes Carvajal Montes, a quien los venezolanos y especialmente el mundo literario, reconoce por su seudónimo Lucila Palacios. Escritora, ensayista, dramaturga, diplomática y líder social, esta mujer es reconocida como una de las más destacadas representantes de las letras venezolanas, del pasado siglo XX. Su infancia transcurrió en una gran casona de la calle Libertad, de Ciudad Bolívar, que su abuelo materno, Ramón Isidro Montes, mandara a construir en 1850; y que en la actualidad es la sede de la biblioteca Rómulo Gallegos de esa entidad. Desde temprana edad, la niña Mercedes tuvo contacto con el mundo de la cultura y de las letras, gracias a un tío materno, quien era poeta y gran lector y siempre la llevaba a participar en espectáculos y veladas literarias. Fue así como desde los 7 años, comenzó la que tiempo después, sería una brillante carrera como escritora. A sus 20 años contrajo matrimonio con Carlos Arocha Rodríguez, el 25 de agosto de 1923; y a partir de entonces se le conoció como Mercedes de Arocha. Tuvo la gran fortuna de contar con un esposo que estimuló su vena literaria y quien se convertiría en el primero de sus lectores y crítico. De su matrimonio nacieron cuatro hijos: Josefina (1928); Carmen Luisa (1930); León (1932) y Eduardo (1936), este último falleció en 1950 a causa de una cardiopatía congénita, lo cual fue un duro golpe para Lucila, pero que por fortuna para sus lectores, la llevó a refugiarse aún más en la escritura. Es a la edad de 29 años (1931) cuando asume el seudónimo Lucila Palacios, como un homenaje a la poetisa chilena Gabriela Mistral (Lucila Godoy) y a la madre de nuestro Libertador (Concepción Palacios). Con su nuevo nombre dio a conocer su obra literaria; y este le acompañó hasta el final de su vida y más allá. Lucila Palacios fue una mujer emancipada, una dama verdaderamente adelantada a su época, que incursionó en campos que para entonces parecían destinados solo a los hombres. Además de escritora, fue una gran luchadora por los derechos de la mujer, de la maternidad, de la infancia. Por ese motivo, fue electa constituyentista de la Asamblea Nacional Constituyente de 1947, por el estado Bolívar, y senadora por el Distrito Federal entre 1948 y 1952. Durante los períodos presidenciales de Rómulo Betancourt y Raúl Leoni, se convirtió en la primera embajadora de Venezuela en Uruguay (1959-1969), cargo en el cual permaneció hasta que Rafael Caldera obtuvo la presidencia de Venezuela. En Uruguay desarrolló una extraordinaria labor, especialmente en el campo de las artes y las letras, una de sus primeras actividades fue poner en funcionamiento una biblioteca en la sede de la embajada, que contó con 5 mil ejemplares y a la cual denominó “Andrés Eloy Blanco”. En ese país fue honrada como Miembro Correspondiente de la Academia Nacional de las Letras en Montevideo; ya que nunca dejó de escribir y en ese tiempo continuó publicando relatos y cuentos. Venezuela hizo lo propio y la eligió como Individuo de Número de la Academia Venezolana de la Lengua, a la cual se incorporó el 21 de octubre de 1981 convirtiéndose en la primera mujer en obtener esa posición; y en 1982 fue nombrada Miembro Correspondiente de la Real Academia Española. Reconocimientos y galardones. Muchos fueron los reconocimientos y galardones que Lucila Palacios recibió a lo largo de su vida. Entre ellos podemos mencionar: Diploma de Honor en el Premio de Matanzas en Cuba (1939); Premio en el IV Concurso de la Asociación Cultural Latinoamericana y Premio Municipal de Teatro para niños, ambos en 1943; Premio de Novela “Arístides Rojas” (1949); Orden del Libertador en el grado de Gran Cordón (1967); Hija ilustre de Ciudad Bolívar (1969); Mujer de Venezuela, por la Unión Americana de Mujeres, Capítulo Venezuela (1971); Ordenes Andrés Bello (1978), Francisco de Miranda (1978) y Manuel Píar (1986). Igualmente, el Círculo de Escritores de Venezuela creó en 1991, el “Premio Lucila Palacios”, para reconocer al escritor del año y varias instituciones educativas, llevan con orgullo el nombre de esta ilustre venezolana. Obra Lucila Palacios fue una extraordinaria productora de textos. Novelas, cuentos, relatos breves, leyendas, obras de teatro, discursos, páginas históricas, biografía y auto biografía, forman parte de su inventario de obras, la mayoría de las cuales se encuentran en la Biblioteca Nacional, y con motivo de su 117 aniversario, se muestran en la sala de lectura de la colección Bibliográfica Contemporánea, en el nivel AP-0. En dicha muestra, destaca un ejemplar de pequeño formato con una Edición Especial de Aguilar, SA. Madrid 1954, que compila varios textos de la autora, con prólogo de Pedro Díaz Seijas y el veredicto del premio otorgado a su novela “Tres palabras y una mujer”, firmado por Ana Julia Rojas el 26 de marzo de 1943. Igualmente, en la colección Antigua, sala de Libros Raros y Manuscritos, ubicada en el nivel AP-2 del cuerpo de los Servicios de Atención al Público de la Biblioteca Nacional, existen dos cajas contentivas de la colección Lucila Palacios, en la cual se encuentran sus manuscritos, discursos y fotografías, entre otros documentos pertenecientes a esta escritora. Novelas: “Los Buzos” (1937), “Rebeldía” (1940), “Tres Palabras y una mujer” (1943), “El corcel de las crines albas” (1950), “Cubil” (1951), “El día de Caín” (1958), “Tiempo de siega” (Madrid 1960), “Signos en el tiempo” (México 1969), “La piedra en el Vacío” (1975), “Látigo” (1983), y “¡No!” Cuentos y Teatro: “El bazar de Venus”, “Trozos de vida” (1942), “La gran serpiente” (1943), “El demonio de Stefan Zweig”, “Cuento de la ribera del Yaracuy”, “Mundo en miniatura” (1956), “Cinco cuentos del Sur” y “Ayer violento” (Montevideo, 1962 y 1965), “Una estrella en el río” (1965), “Cuentos de paz en un jardín” (1968), “Cristal de aumento” (1982). Poesía: “Poemas de noche y de silencio” (Montevideo 1964), “Cuartillas cívicas” (Montevideo 1968), “Dos hombres y un mundo mágico” (1977), en su inventario también se encuentra una biografía de Teresa Carreño y su discurso cuando la compositora fue trasladada al Panteón Nacional; el discurso de incorporación a la Academia y su autobiografía recogida en dos tomos. Pero Lucila no solo escribió literatura, también incursionó en el periodismo, convirtiéndose en una gran colaboradora de diversos medios, tanto impresos como en radio, en Venezuela y Uruguay. Su nombre quedó plasmado en las páginas de “El Nacional”, “El Universal”, “El Bolivarense”, y “El Luchador”, en Venezuela; y “El País”, “El Día” y “La Mañana”, de Montevideo, Uruguay. Escribió para la “Revista Nacional de Cultura”, desde su fundación; así como también en “Arte y Libros”, “Ellas”, “Kelenda” y “El Alba”. Junto a María Luisa Escobar producía una serie para niños en Radio Caracas Radio, llamada “La caja de juguetes” (1939). Lucila Palacios murió en Caracas, el 31 de agosto de 1994. Para entonces contaba con 92 años. T y F: Biblioteca Nacional MÁS NOTICIAS COMO ESTA La Batalla de Carabobo será recreada en una miniserie dirigida por Luis Alberto LamataMinistro Ernesto Villegas brindó apoyo y deseó pronta recuperación al cantautor Gualberto Ibarreto contagiado con Covid-19

ЗВОНИМИР ВУЧКОВИЋ СЕЋАЊА ИЗ РАТА СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 2 О 1 5 КОЛО CVII КЊИГА 720 а) ВУЧКОВИЋ, ЗВОНИМИР (1916-2004) - МЕМОАРИ б) РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ - 1941-1945 - У УСПОМЕНАМА ............................................................ Књига из легендарног плавог КОЛА СКЗ ********* ... Звонимир ВУЧКОВИЋ (Бијељина 1916 - САД 2ОО4), четнички командант - официр бивше YU војске, по слому југословенске државе придружио се снагама Драже Михаиловића, унапређен у чин капетана, а његова јединица постала је Први равногорски корпус! Обезбеђивао је штаб генерала Драже Михаиловића, конгрес у селу Ба и учествовао у борбама са немачким, љотићевским и партизанским снагама... По слому четничког покрета успео је да преко Западне Европе пребегне у САД где је и умро 2004.... ... Занимљиво је да је Звонимир рођен у хрватској, католичкој породици, да му је отац рано умро и да му се мајка преудала за српског официра Краљевине Југославије, потпуковника Александра Вучковића. Између малог Звонимир и очуха Александра остварила се јака веза и очух Александар до краја свог живота снажно је подржавао Звонимира, заложио се да га приме у Београду у Војну академију, помагао га и штитио када је овај направио неки ескцес да не буде избачен из Академије. Звонимир је у знак захвалности примио презиме свог очуха - Вучковић, и то презиме задржао је до своје смрти. Остао је веран традицији Равногорског покрета иако је имао прилично проблема у снагама Драже Михаиловића због свог порекла. (Михајло Грушић) .......................................................... Предговор ЧЕДОМИР АНТИЋ I. СЕЋАЊА ИЗ РАТА II. ОД ОТПОРА ДО ГРАЂАНСКОГ РАТА Р Е Ф Е Р Е Н Ц Е 1. Детињство 2. 61. класа Војне академије 3. У Грчкој 4. Муњевити рат и окупација 5. Равна Гора 6. Партизани 7. Палошевић и Драгиша Васић 8. КОСТА ПЕЋАНАЦ 9. Таковски одред 10. Заузеће Горњег Милановца 11. Борбе око Чачка 12. Рапај брдо 13. Почеци трагедије 14. Братоубилачки рат 15. У Дражиној пратњи 16. Радио станица Геџа 16. Таковска бригада 17. Напади на возове 18. Краљев рођендан 19. Одлазак Врховне команде у Црну Гору 20. Први равогорски корпус 21. Борбе у Качеру 22. Трепча и Мајдан 23. Островица 24. Војна мисија Сједињених Држава 25. Са Американцима од Рудника до Јавора 26. Село Ба 27. Летећа бригада 28. Шумски аеродром 29. Борба за Србију 30. Око Косијерића 31. Савезници напуштају Дражу 32. Амерички авијатичари 33. Збогом оружје 34. Црвена Армија у Србији 35. Босанска голгота 36. Михаиловић у рукама Тита 37. С друге стране Алпа 38. Е п и л о г .......................................................... ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНИЦА 472 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ ЕКСТРА ********** db19/5

Dušan M.Baranin Šume padaju Snaga se budi Beograd štamparija `Sloga`Dušana T.Popovića 1946 Meke korice 202 str redak(ako ne i jedini) odličan primerak-nečitana MESTO PREDGOVORA Ova knjiga bila je gotova za štampu 1938.godine Prilike pod kojima se tada razvijala naša literatura nisu bile povoljne. Nemajući protektora,a proskribovan od cenzure,nisam mogao knjigu objaviti.nekoliko manjih odomaka izašloje po raznim časopisima.Tako je odlomak`Gladna godina`iz Šume padaju,učinio da sam bio i fizički napadnut,jer su šumska preduzeća koja su tamanila šume po Sandžaku,Ercegovini i Crnoj Gori,osetila se pogođeno.O tom napadu u svoje vreme pisala je i `Politika` `Nolit` se načelno bio složio da izs+da knjigu,ali je ion tražio izvesne korekture i ublaženja. Ja sam bio protivan tome i tako je knjiga ostala u latici sve do sada.Moje je uverenje bilo i ostalo da sam objektivno dao ljude i pprilike u kojima su živeli,kako su se osećali i šta su tada radili. Vreme koje je iza toga došlo nije demantovalo ni mene kao pisca,ni glavne junake,Miloša i Janka.Selo i ljudi koji u njemu žive i u najtežim iskušenjima dokazali su da umeju da se bore za lobodu,da žele veću socijalnu pravdu i bez uztezanja da umeju da daju žrtve. Toliko o ovoj knjizi.Druge moje knjige koje su gotove,ako kada ugledaju dana,svavkako će biti i mnogo interesantnije. Dušan M. Baranin -1903. godine na Žabljaku rođen je Dušan Baranin, učitelj, romansijer i publicista. Završio je višu pedagošku školu u Beogradu gde je, takođe, apsolvirao istoriju na Filozofskom fakultetu. U književnost je stupio zbirkama pripovedaka “Seljaci”, “Šume padaju” kao i romanom “Njih troje”. Kasnije se pojavljuju njegove romansirane biografije i istorijski romani, najčešće na temu devetnaestovekovne Srbije. Odrastao na narodnoj epskoj poeziji, vredno je radio na sakupljanju istorijske građe za svoja kasnija dela. Od celokupnog njegovog opusa, izdvaja se ciklus njegovih istorijskih romana: “Zeka Buljubaša”, “Prota Mateja”, “Karađorđe”, “Hajduk Veljko”, “Veliki gospodar”, “Kralj Milan”, “Carica Mara”…. Iako mu kritika nije bila sklona, njegova dela su uživala i uživaju široku popularnost, čak i sada, tri decenije od njegove smrti (1978), negove knjige su veoma tražene i doživele su mnogobrojna izdanja. Baranin je pisao lako i popularno, poštujući istorijske činjenice. Ivo Andrić je veoma cenio njegovo delo i smatrao ga značajnom ličnošću u savremenoj srpskoj književnosti. Svoju bogatu biblioteku Baranin je zaveštao Topoli, gde je i sahranjen, a pri Srpskoj književnoj zadruzi osnovao je fond za nagrađivanje pisaca istorijskih dela. Ovako ga je opisao njegov prijatelj Branko V. Radičević: “Jak čovek, grlat, čvornovatih ruku, čupavih veđa, stršljaste kose. Privlačile su ga jake ličnosti. Pa i on sam, činilo se, kao da je banuo među nas iz nekog hajdučkog romana. On bi rekao – ajdučki roman. Ajdučija. Mogao je na suvo, bez kapi vode, da smaže kilogram livadskog meda. I činio je čudesa. Ali nikad nikome nije uspeo nešto da došapne na uvo a da drugi ne čuju. Takav glas, ljudina i vika…”

knjiga Prpovetke koja sadrzi posvetu Petra Petrovića Pecije najboljem drugu, prijatelju i saradniku na ovoj grešnoj knjizi, književniku g. Konstantinu Koki Đorđeviću Skoplje maja 1930 veoma dobro stanje, pretpostavljam knjiga je prekoricena u tvrd povez, nisam nigde video ovu knjigu pa ne mogu da tvrdim RETKO slobodno pitajte sta vas zanima i ako zelite jos neku sliku Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) je bio književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj[1]. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata. KONSTANTIN ĐORĐEVIĆ (Šabac, 28.10.1900 — Šabac, 20.06.1957) Pripovedač, pesnik i romanopisac, profesor Konstantin Koka Đorđević, rođen je oktobra meseca 1900. godine u Šapcu, od oca Ilije i majke Jelene. [...] Osnovnu školu i nižu gimnaziju Koka je završio u svom rodnom gradu. Bile su to najlepše i najbezbrižnije godine njegovog života. Odrastao je u velikom dvorištu, sa puno porodica i dosta dece, u dobro situiranoj porodici. Deca su živela u svom svetu igre, mašte i nestašluka. Bezbrižno detinjstvo surovo je prekinuto 1914. godine. Rat je Đorđeviću uništio ne samo detinjstvo i mladost, nego i ceo život. Život u izbeglištvu, a potom u logoru, ostavili su neizbrisive tragove u njegovoj duši. Prve izbegličke dane proveo je, sa majkom i braćom, u Tekerišu, za vreme Cerske bitke. Mnoge događaje je neposredno video i doživeo, što će docnije verno opisati u prva dva poglavlja romana U bežaniji. U ratnom haosu, Đorđević je bio uhvaćen i odveden u zarobljeništvo preko Save, ali je uspeo da pobegne, mada još nije imao ni 14 godina. Celu 1915. godinu proveo je u bežaniji, u gradovima pored Morave. Nejaki dečak je bio prinuđen da nadniči kod seljaka i služi, da bude čamdžija; oko dva meseca radio je u Soko Banji kao dnevničar u poreskom odeljenju. U novembru 1915. godine, povlačeći se sa srpskom vojskom, dospeo je do Podgorice, ali je tu po drugi put uhvaćen i interniran u Austro-ugarsku. Sumorne dane proveo je u logorima Braunau, Nežideru, Dunaserdaheu i drugim. Pokušavao je da pobegne u Rusiju i Švajcarsku, ali bez uspeha. Konačno je pušten `po molbi kao nepunoletan`. Po povratku kući, nastavlja školovanje. Na tečaju, koji je trajao od 10. marta 1919. do 29. maja 1920. godine, završio je više razrede Gimnazije. Godinu dana kasnije, 1921, položio je viši tečajni ispit. U materijalnoj oskudici i nemogućnosti da školovanje nastavi na fakultetu, potražio je zaposlenje. Početkom februara 1921. postavljen je za privremenog učitelja u posavotamnavskom selu Kamenici. Tu je ostao do kraja školske godine, a od jeseni, sa nešto ušteđenog novca, postao je student Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 22. jula 1926. godine; profesorski ispit je položio krajem novembra 1930. Prvo zaposlenje dobio je, pre no što je diplomirao, u Velesu, u Makedoniji, gde je, u oktobru 1924. godine, postavljen za predmetnog učitelja u Gimnaziji. U avgustu naredne godine, po sopstvenoj molbi, premešten je za privremenog učitelja Gimnazije u Tetovu. Na insistiranje profesora Kuljbakina, 6. septembra 1926. godine, odmah po diplomiranju na Filozofskom fakultetu, postao je `nastavnik Marijinskog Donskog instituta i Krimskog kadetskog korpusa` u Beloj Crkvi, u Banatu, privatnoj srednjoj školi za Ruse emigrante, gde je predavao srpski jezik i književnost, istoriju jugoslovenskih naroda i geografiju Jugoslavije. Posle dve godine, od 24. septembra 1928, ponovo je u Makedoniji, gde radi kao suplent Muške gimnazije u Skoplju. Oktobra 1931. premešten je u Gimnaziju u Štip, da bi, 31. marta naredne godine, bio vraćen u Skoplje i postavljen za profesora Državne trgovačke akademije. Posle više od sedam godine, 18. septembra 1939, postavljen je za honorarnog upravnika Prve stručne produžene škole u Skoplju. Okupaciju i rasparčavanje Jugoslavije dočekao je u Skoplju, odakle su ga proterali bugarski fašisti. Prešao je u Niš, u junu 1941. godine, i radio kao profesor Trgovačke akademije. U Nišu je ostao do kraja rata. Po oslobođenju, pošto je ocenjen `kao jedan od najsposobnijih, najmarljivijih i književno najkulturnijih nastavnika srednjih škola u Nišu`, u aprilu 1945. godine postavljen je za direktora drame Okružnog narodnog pozorišta. No, već u julu iste godine, prešao je za profesora Trgovačke akademije. Iz Niša je, 17. avgusta 1946. godine, premešten za profesora Trgovačke akademije u Valjevu. Konačno, 20. septembra 1947. godine, premešten je u svoj rodni Šabac, gde radi kao profesor Trgovačke akademije. U Šapcu je završio svoj radni i životni vek. Oženio se u julu 1928. godine Zagorkom Janković, bankarskom službenicom, sa kojom je dobio dvoje dece: kćerku Dušanku i sina Rastislava. Prema dostupnim ocenama iz ocenjivačkih listova, može se zaključiti da je bio izvanredan nastavnik, koga su i učenici veoma voleli i uvažavali. Poezijom se nije mnogo bavio. Za desetak godina, uglavnom između 1920. i 1930, napisao je i objavio samo nekoliko lirskih pesama, među kojima je svakako najbolja pesma Kaluđer, koju je objavio 1925. godine. Stihove ove pesme često je, u užem društvu, govorio Kokin sugrađanin Milorad Panić Surep: Ja sam kaluđer, bez reda, van reda, Bez rize i štapa, drvepih sandala, I ma kog drugog svetskog znaka svešteničkog. Lutalo grozno, bez Dogme, Hanana. Sve mi je tuđe. Ja sam stranac i samac Bez brata, druga, u šupljini zena, Zdraveći tužno svaki smiraj dana, Putujem tako, pjan i blažen, žudim, Daleko neko mračno otkrovenje. Najviše je pisao pripovetke. U periodu od 1921. do 1937. godine, objavio ih je preko 50: Čaj (1921), Čiča (1924), Cerovački vladika (1925), Kad naši dođu, Ucena, Nagodba van stečaja, Prodavci novina, Ratna priča (1926), U aščinici, Božić, Čiča Mane (1928), Paša, Zduhać, Kombadžija (1929), Deca, Povratak, Kapetan Vukota (1930), Baba Ana Vuič, U pansionu, Pod magacinom, Neznani junaci, Čiča Miketa, Kurjak (1931), Lager-baraka, Na vozu, Proba (1932), U školi, Pravi Turčin, Rast čorba, Žena, Kaća (1933), Faćkalica (1934), Pregalac, Kosovo, Metohija, Čakor (1935), Mećava, Lutanje, Medova, Lupe, Vezirov most, Vasjat, Papir, Skadar, Maća, Kroz gudure (1936), Komitaći, Drač, Na noćištu, Bespuće, Na Vardaru (1937). Pored navedenih, objavio je i pripovetke Oslobođenje Skadra, Doktor Miša, Plava grobnica, Krf, Lager i Povratak. U rukopisu je ostalo nekoliko neobjavljenih pripovedaka. Štampao je dve zbirke pripovedaka: Naši ljudi, u Skoplju 1930. u kojoj je objavljeno pet pripovedaka, i Pripovetke, u Beogradu 1934, koja sadrži 14 pripovedaka. Pesme i pripovetke Đorđević je objavljivao u sledećim listovima i časopisima: Venac, Misao, Književni sever, Život i rad, Nova svetlost, Južni pregled, Politika, Narodna odbrana i Budućnost. U izdanju Gece Kona, 1940. godine objavljen je njegov autobiografski roman U bežaniji. Sačuvan je rukopis neobjavljenog romana U lageru, kao i delovi romana Gimnazisti. Rukopis još jednog romana uništen je u Makedoniji, za vreme Drugog svetskog rata. Đorđević se bavio i publicističkim radom. U ukupnom pripovedačkom stvaralaštvu, najbolja i umetnički najvrednija Đorđevićeva pripovetka je Cerovački vladika. Po celovitosti priče, izboru teme, kompozicionoj usklađenosti i dinamici, izgrađenosti stila, po čemu je Đorđević i inače poznat, dramatičnosti i psihološkoj snazi, ona može ući u antologiju međuratne srpske pripovetke. Đorđević ubedljivo i impresivno slika tragediju glavnog junaka, seljaka Sime Simića, iz Cerovca kod Šapca, kome su rat i posleratna partijsko-politička groznica doneli samo neizmerno stradanje i patnju. Pored ove, kvalitetom se izdvajaju pripovetke: Čiča, Čiča Mane, Kad naši dođu, Deca, Pod magacinom, U školi, U pansionu, Baba Ana Vuič, Paša, U vozu, Lager, Povratak, Nagodba van stečaja, Čiča Miketa, Kurjak i Kroz gudure. Autobiografski roman U bežaniji gotovo hroničarskim manirom odslikava surove ratne događaje od Cerske bitke i stradanja naroda u pozadini, do bežanije i potucanja ljudi koji su ostali bez igde ičega. Glavna ličnost romana, dečak Đoka Arambašić, istovremeno je i pisac. Radnja je podeljena na osam poglavlja, kroz koja nas ovaj prerano sazreli dečak, nasilno otrgnut od detinjstva, vodi sigurno i ubedljivo. Konstantin Koka Đorđević je umro u Šapcu, ne dočekavši penziju, 20. juna 1957. godine. Mada nije imao ni punih 57 godina, kao težak srčani bolesnik bio je jako iznuren i oronuo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leptir: zabavnik za godinu 1860 - ured. Ljudevit Vukotinović Izdao Ljudevit Vukotinovic Ljudevit Farkaš Vukotinović (pravo ime Ljudevit Farkaš; Zagreb, 13. siječnja 1813. – Zagreb, 17. ožujka 1893.), hrvatski književnik, političar, državni činovnik, znanstvenik i gospodarstvenik.[1] Veliki župan križevački od 1861. do 1867. Rođen je u Mletačkoj ulici br. 10 u Zagrebu. Jedan je od hrvatskih preporoditelja. Okušao se kao pjesnik, novelist i dramatičar, a bavio se i botanikom i mineralogijom. Zajedno s Josipom Kalasancijem Schlosserom objavljuje 1869. godine grandiozno djelo Flora Croatica, svojevrsni kompendij biljnih vrsta u Hrvatskoj. Zalagao se za otkup i objavljivanje radova Stjepana Schulzera Miggenburškog, tada najboljeg hrvatskog mikologa. Također, bio je istaknuti istraživač na području prirodoslovlja. Pisao je o geološkim odnosima u Lici, Samoboru, Zagrebu i Moslavačkoj gori. Autor je prve hrvatske geološke karte. Bio je jasno oprijedjeljeni evolucionist. Dana 1. siječnja 1867. izabran je među prvima za pravog člana JAZU. O njegovim životnim postulatima govori misao koju je zabilježio u svojim memoarskim zapisima Mađaronstvo u Hrvatskoj: Čim bude Hrvatska više učila i radila, tim će više znati, više valjati, i tim će si također prokrčiti put sigurniji za bolju budućnost svoju. Djela Lirika i drame Golub: igrokaz vu chetireh zpeljavanjih, Zagreb, 1832. Pervi i zadnji kip: turobna igra v jednom zpelaju, Požun (Bratislava), 1833. Pěsme i pripovědka, Zagreb, 1840. Ruže i tarnje: pěsme, Zagreb, 1841. Pěsme domorodne (Pěsmarica), Sbirka 1, Zagreb, 1842.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1894. god. A, iskreno reći, pišući tu „Kratku povjesnicu Srba“, ev` ovo mi je bio sav smjer: Kad narod taj srpski pozna svoj postanak i razvitak od iskoni do danas, i kad prouči svoja djela i svoje pogrješke u prošlosti, onda će se on paštiti, da se ugleda na dobra i slavna djela svojih predaka, a da se ne ugleda na njihove pogrješke i zla djela; i kad taj narod pozna svu svoju snagu i veličinu, i kad on sam sebe vidi u cjelokupnoj slici i prilici, onda će u njemu očvrstnuti narodni ponos njegov, a o taj oklop polomiće se sve strijele zlotvora Srbinovih. Sima Lazić Lukin (Bosanski Brod, 15. avgust 1863 — Rajić, Slavonija, 19. jul 1904) bio je srpski publicista, novinar i književnik. Biografija Sima Lazić Lukin rodio se u trgovačkoj porodici, u Bijeljini[1]. Zbog antiturske delatnosti otac mu je prebegao u Srbiju, a majka ga je kao odojče prenela tamo. Lazić je završio osnovnu školu u Šapcu, a u Beogradu 1876. godine okončao treći razred gimnazije. Od mladosti vatreni rodoljub, kao mladić se prijavljuje u dobrovoljce u srpsko-turskom ratu, ali je odbijen zbog bolesti. Gimnaziju nije završio, te je živeo kao glumac u putujućim družinama. Od 1886. do 1889. godine glumio je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Živeo je u Beogradu i Zagrebu, objavljujući novinske tekstove, nacionalno-političke članke, popularno istorijske, književne, humorističko-satirične, pamfletske i druge radove u stihovima i prozi. Sarađivao je u mnogim listovima i časopisima. U Beogradu je uređivao humoristički list Bič, radio na `Odjeku` i pisao rodoljubive pesme. Kada je prešao u Zagreb, prvo je bio saradnik pa uređivao zagrebački „Srbobran“ (1891—1893), posle „Vrač pogađač“ (1896—1904). Posle `septembarskih izgreda` 1902. godine u Zagrebu, prešao je u Novi Sad gde je produžio uređivanje `Vrača pogađača` i sarađivao u radikalskoj `Zastavi`.[2] Neumorni radnik sa perom u ruci, navodno je 25.000 primeraka svojih knjiga raširio po srpstvu. Bio je oženjen sa književnicom Zorkom Miletić, sinovicom Svetozara Miletića. Mnogo je pretrpeo tokom svog kratkog i burnog života, zbog čega je bio stalno bolešljiv. Na sprovodu Jovana Jovanovića Zmaja Simo je izgovorio svoju poslednju pesmu posvećeno pokojniku. Umro je ubrzo 19. jula 1904. godine u Rajiću u Slavoniji, gde je došao u goste kod brata Petra. U nekrologu je istaknuto: `Pokojni Simo bio je sav Srbin`.[2] Vodio je žustre polemike sa frankovačkom štampom u Hrvatskoj (koja nije imala naučnu vrednost), napisao je više istorijskih radova. Prikaz knjige Divlji čovjek je objavljen u dubrovačkom srpskom književnom listu Srđ. [3] U knjizi Kratka povjesnica Srba od postanja Srpstva do danas je naveo netačan podatak, da su vladika Vasilije Petrović i Sveti Vasilije Ostroški ista osoba. Isto ime dvojice Vasilija i ista vladičanska titula, uz manjak obrazovanja autora, rezultirala je tvrdnjom da je cetinjski mitropolit Vasilije umro u Petrogradu 1766., da bi mu telo Crnogorci preneli na Ostrog, pa se naziva i Ostroški.[4] Knjiga je pisana u rodoljubivom duhu, za široke narodne mase i završava se ovim rečima: Eto tako je Srpstvo prevjekotilo 10 hiljada godina i preživilo 100 hiljada zlotvora svojih. A preživiće ih još toliko, samo - i prije svega - budimo vrijedni i složni.

unutra odlično ostalo se vidi na slikama bibliofilsko izdanje prvo izdanje 1963. Novi Sad Vinaverov magnum opus jesu Zanosi i prkosi Laze Kostića. Da je napisana na engleskom jeziku, jeziku na kome su napisane tolike sjajne biografije, ona bi, bez sumnje, bila smatrana jednom od velikih intelektualnih biografija koje čine čast tom žanru. U njoj nam se Vinaver pokazuje kao majstor koji delo i život jednog pisca ume da stavi u sve one kontekste u kojima će nam oni pokazati i svoje najskrivenije i najmanje očekivane vrednosti i značenja. (Jovan Hristić) Na skoro šesto strana briljantnog eseja o velikom srpskom pesniku Lazi Kostiću, Stanislav Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije i državnosti. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25] gromoban svemira 1. izdanje prva izdanja avangarda srpska književnost

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Neke stranice su se odvojile od tabaka, zanci nisu pocepane samo su se odvojile, sve su na broju. 1895. godina Stamparija Karla Albrehta Prvo izdanje! Retko !!! Prota Nikola Begović (1821-1895) bio je veroučitelj, pesnik, prevodilac, istoričar i etnograf. Autor je više priručnika, članaka, beseda, zbornika, uglavnom bogoslovske tematike, a okušao se i kao pisac istorijskih radova. U Begovićeva najznačajnija dela se ubrajaju „Istorija Srpske Crkve“ i „Život i običaji Srba graničara“. Kao pripadnik duhovnog staleža, nekoliko puta je zatvaran, ali je i dalje ostajao nepokolebljiv u svojim ubeđenjima vaskolikog srpstva. Smatra se jednim od autora „Himne svetom Savi“. Bio je i duhovni učitelj Nikole Tesle koji za vreme svoga gimanzijskog školovanja u Karlovcu (1870-1873. godine) beše redovan u Srpskoj crkvi svetog Nikole. „Narodi bivaju veliki samo po velikim ljudima svojim. A ljudi postaju veliki – ugledanjem na velike ljude. A Nikola Begović bijaše veličanstvena pojava u ovom svetu patuljaka i sitnih duša. Čitavih 50 godina bio je on putevođ prevcedavac Srpstvu na Krajini, a to pola stoljeća junačkog srbovanja sjajno je zaslužilo da se čuje i vidi po svemu Srpstvu. Pa evo i zagrobna sjen njegova šćaše nam biti pouzdan kažiput na putevima ljudske vrline i Srpske Misli.“ Sima Lukin Lazić Sima Lazić Lukin (Bosanski Brod, 15. avgust 1863 — Rajić, Slavonija, 19. jul 1904) bio je srpski publicista, novinar i književnik. Biografija Sima Lazić Lukin rodio se u trgovačkoj porodici, u Bijeljini[1]. Zbog antiturske delatnosti otac mu je prebegao u Srbiju, a majka ga je kao odojče prenela tamo. Lazić je završio osnovnu školu u Šapcu, a u Beogradu 1876. godine okončao treći razred gimnazije. Od mladosti vatreni rodoljub, kao mladić se prijavljuje u dobrovoljce u srpsko-turskom ratu, ali je odbijen zbog bolesti. Gimnaziju nije završio, te je živeo kao glumac u putujućim družinama. Od 1886. do 1889. godine glumio je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Živeo je u Beogradu i Zagrebu, objavljujući novinske tekstove, nacionalno-političke članke, popularno istorijske, književne, humorističko-satirične, pamfletske i druge radove u stihovima i prozi. Sarađivao je u mnogim listovima i časopisima. U Beogradu je uređivao humoristički list Bič, radio na `Odjeku` i pisao rodoljubive pesme. Kada je prešao u Zagreb, prvo je bio saradnik pa uređivao zagrebački „Srbobran“ (1891—1893), posle „Vrač pogađač“ (1896—1904). Posle `septembarskih izgreda` 1902. godine u Zagrebu, prešao je u Novi Sad gde je produžio uređivanje `Vrača pogađača` i sarađivao u radikalskoj `Zastavi`.[2] Neumorni radnik sa perom u ruci, navodno je 25.000 primeraka svojih knjiga raširio po srpstvu. Bio je oženjen sa književnicom Zorkom Miletić, sinovicom Svetozara Miletića. Mnogo je pretrpeo tokom svog kratkog i burnog života, zbog čega je bio stalno bolešljiv. Na sprovodu Jovana Jovanovića Zmaja Simo je izgovorio svoju poslednju pesmu posvećeno pokojniku. Umro je ubrzo 19. jula 1904. godine u Rajiću u Slavoniji, gde je došao u goste kod brata Petra. U nekrologu je istaknuto: `Pokojni Simo bio je sav Srbin`.[2] Vodio je žustre polemike sa frankovačkom štampom u Hrvatskoj (koja nije imala naučnu vrednost), napisao je više istorijskih radova. Prikaz knjige Divlji čovjek je objavljen u dubrovačkom srpskom književnom listu Srđ. [3] U knjizi Kratka povjesnica Srba od postanja Srpstva do danas je naveo netačan podatak, da su vladika Vasilije Petrović i Sveti Vasilije Ostroški ista osoba. Isto ime dvojice Vasilija i ista vladičanska titula, uz manjak obrazovanja autora, rezultirala je tvrdnjom da je cetinjski mitropolit Vasilije umro u Petrogradu 1766., da bi mu telo Crnogorci preneli na Ostrog, pa se naziva i Ostroški.[4] Knjiga je pisana u rodoljubivom duhu, za široke narodne mase i završava se ovim rečima: Eto tako je Srpstvo prevjekotilo 10 hiljada godina i preživilo 100 hiljada zlotvora svojih. A preživiće ih još toliko, samo - i prije svega - budimo vrijedni i složni.

Lepo očuvano za svoje godine Kao na slikama Beograd 1922 Biblioteka Misao Retko u ponudi Prvo izdanje Sadržaj Narodno blago. Skupio Vuk Karadžić. Vampir-voda. 1. Jadi mlade Sandaćije. To isto ali malo drukčije. 2. Anđelija i morski car. 3. To isto ali malo drukčije. To isto još malo drukčije. Njegoš. Iz `Voštanice junaštva`. Đura Jakšić. Izazivanje Prirode. Laza Kostić. Jovan Krstitelj. Bora Stanković. Tonkina žudba. Jovan Dučić. Milesa, careva inočica. Veljko Petrović. Pop Rista se promenio!! (uskršnja priča). Sima Pandurović. Metafizika. D. Filipović. Arsenije Eljad. V. Živojinović (Mussaka). Moj život. – Pokušaj intimne botanike. – Nikolaj Velimirović. Landa-Puranda Čovek-Nečovek. Avgustin Ujević. Arno Arnoldson. – depeša pupku, sa zemlje. – (roman iz švedskog života). Sibe Miličić. Moje rođenje. (Iz knjige `Tečnosti`). Danica Marković. Na krilu kosmosa. Miloš Crnjanski. Notes o Beliću. Ranko Mladenović. Zvučne eklipse. – MMMCHI – paklena uspomena. Rastko Petrović. Sapoge Divke-Tivke. Miloš Crnjanski. S puta po Lombardiji. Todor Manojlović. Hiasent Pikambo – ili pesnikov život. – Momčilo Milošević. Stevan Prvoslav. (Prva dva čina tragedije istog imena). Stanislav Krakov. Smrt potporučnika Jezdimira Miloš Crnjanski. Veze Pesma g. Krkleca. Josip Kosor. Nenadigrivi cvancik. - Tragedija ciganske savesti, u 3 čina. - Pesma g. L. B. Šimića. Vladimir Nazor. Let bana Čavlena na galiji `Čavleni` Miroslav Krleža. Epopeja Vinka Požunovića od Miroslava Krleže. Prevod na ćirilicu. Vladimir Nazor. Balša XXVI. Milan Begović. Skarpijina smrt - san renesansa, u 3 čina. - Bogdan Popović. Monolog vladike Danila. – analiza jednog pesimizma.– Iz kineske lirike Sutonsko uzdarje. Preveo s engleskoga Miloš Crnjanski. Sumrakov poklon. Preveo s francuskog Miloš Crnjanski. Dar prvoga mraka. Preveo sa staroslovenskog po naročitom dopuštenju protosinđela Visariona Miloš Crnjanski. Svetislav Stefanović. Užim vidicima. Boško Tokin. Unterciger Valta Hvitmana. Branko Lazarević. Parergoni i prolagomoni / Za konsekventnu teoriju permanentne eternizacije psihogoniometrijskih metabulizama estetike Todor Manojlović. Lago Maggiore. Pavle Popović. Jedna zaboravljena recenzija. sar-Tin – Avgustin Ujević. Obrtni mizdraci plinomara u vesperilnom henismanu. Slobodan Jovanović. Bimalše Francuske revolucije. Vladimir Vidrić. Robinjica u mozaiku. Srpsko-hrvatsko pitanje. Stanoje Stanojević. Pred novim ratom. (Hrvatska istorija i Hrvati). Neverovatna pokvarenost srpskog naroda. (O ovome istome predmetu ima i pesma). Milan Dedinac. Zatišje slomljenih visoravni. Ivo Andrić. Iz knjige `Lenjiri`. M. Ibrovac. Poseta kod Lava Tolstoja. Jovan Dučić. Scena iz dvora Dušanova. Jovan Dučić. Sjajan i nerazumljiv carski sonet. Dragiša Vasić. Kod komandanta mesta. V. Ilić Mlađi. Zlatkova duša za deklamovanje. (Iz evropskoga rata). Avgustin Ujević. Molitva. – Za ropče đavolovo `Panta Rej`. – M. Svetovski. Krajnja tačka Jugoslavije. Les amis de France. (Dopis iz Ćapa-Morino). (Sa ilustracijama). Sibe Miličić. Filigran. Jovan Tomić. Defetizam vaseljene ili Intrige defetista u selu Vakendorfu. D. J. Filipović. Fočo i Fočić. Nacionalni repertoar. Početak bune na dahije. Libreto za nacionalnu operu. Napisali: Živojinović, Milojević i Ilić, prema Filipu Višnjiću. Dokumenti. Miloje Milojević. Umetničkom odelenju. H. Molba Narodnoj skupštini. Paško Vučetić. Moja obznana. Telegrami `Avale`. Pomenik za 1922. godinu. Maturska pitanja. Oglasi Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25] Srpska knjizevna avangarda gojko tesic

Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Ovo je prvo izdanje iz 1929 godine!!! Stanoje Stanojević - Narodna enciklopedija Srpsko-Hrvatsko-Slovenačka I-IV Izdavač:Bibliografski zavod, Zagreb, 1929. Narodna enciklopedija je srpsko-hrvatsko-slovenačka enciklopedija koja je objavljena 1925. godine. Ona je, prvi put, pružila kompletan pregled informacija o slovenskim narodima na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima. Sadržavala je stručne informacije i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, politici, religiji, životu običnog naroda, zdravstvu, jezicima ovih prostora, umetnosti, nauci itd. Štampana je u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Pokretač i urednik je bio Stanoje Stanojević. Sa svojih 146 saradnika, među kojima su mnogi bili univerzitetski profesori, Stanojević je stvorio četvrotomnu enciklopediju sa preko 12000 članaka na 4375 strana. Mapiranjem geografskih i istorijskih okvira Kraljevine SHS, enciklopedija je radila na podizanju nacionalne svesti “troimenog naroda”. Letopis Matice srpske iz 1925. godine o Narodnoj enciklopediji kaže sledeće: “Naročito će N. E. ideji narodnog jedinstva koristiti: u domove Hrvata i Slovenaca uneće ona svestrano znanje o Srbima, i, obratno, Srbe će potpuno informisati o celokupnom životu Hrvata i Slovenaca.” Narodna enciklopedija je često korišćen priručnik u bibliotekama koje poseduju retke primerke njenog ćiriličnog ili latiničnog izdanja. Narodna enciklopedija, punim naslovom Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka je enciklopedija pokrenuta po zamisli i zalaganjem prof. St. Stanojevića. Mjeseca ožujka 1924. podnio je prof. Stanojević Bibliografskom zavodu u Zagrebu prijedlog o izdavanju Narodne enciklopedije i Bibliografski zavod je s velikom pripravnošću taj prijedlog usvojio. Po prvobitnom planu enciklopedija je trebala izići u jednoj knjizi s točno 800 stranica. Tijekom rada plan se znatno proširio, te će Narodna enciklopedija biti tri puta veća, nego što se to u početku mislilo. Izdavanje je završeno 1929. godine. Prvu je konferenciju održao urednik prof. Stanojević sa suradnicima 3. svibnja 1924. u Ljubljani, a poslije toga u Beogradu. Na tim konferencijama iznio je urednik suradnicima cio plan rada o organizaciji Narodne enciklopedije. Cio prostor, određen za tisak, bio je podijeljen među struke, koje su trebale ući u enciklopediju. Suradnici su trebali izraditi abecèdārij i da prema određenom prostoru odrede opseg svojih članaka, kako bi se između struka i članaka u strukama održala ravnomjernost. Pošto su podnijeti abecèdāriji i određen opseg članaka, počelo se s obradbom pojmova. Rok za predaju rukopisa bio je 1. listopada, a za davanje u tiskaru 1. prosinca 1924.. Čitav je rad išao iz početka dosta teško. Upute, održavanje sveza sa suradnicima, dopisivanje i dr., a pósebicē nepovjerenje samih suradnika u uspjeh projekta, u mnogome je ometalo pripreme. Ipak su u listopadu abecèdāriji bili gotovi, a ubrzo su počeli stizati i rukopisi. Rukopise su pregledali: P. Stevanović, U. Džonić i Br. Miljković. Oni su prema uputama urednika, izjednačili članke u pogledu opsega, a osobito u pogledu jezika i stila. Taj je posao rađen brzo i savjesno. Rukopisi su zatim prepisivani na pisaćem stroju u tri primjerka, na listovima istoga formata. Jedan je od ovih primjeraka zadržavan u uredništvu kao pričuva, drugi se slao s rukopisom piscu, koji je trebao izvršiti ispravke, a zatim, prema ovim ispravkama, ispravljen je treći primjerak koji je pregledao urednik i dao mu konačan oblik. Poslije jezikoispravka (korekture) dobivali su suradnici svoje članke još jednom prije tiskanja, na pregled. Suradnici i uredništvo Narodna enciklopedija je zajedničko djelo preko 140 suradnika, od kojih je 20 akademika, 65 sveučilišnih nastavnika, 7 ministara, 5 viših časnika, dok su ostali priznati stručnjaci. Među suradnicima je bilo 80 Srba, 45 Hrvata i 21 Slovenac.[1] Tisak je načinjen u Zakladi tiskare Narodnih novina u Zagrebu. U uredništvu (redakciji) su radili: Stanoje Stanojević, ravnatelj i urednik divizijski general Emilio Belić, tehnički urednik Mato Pukšec, glavni korektor Vera Stojić, tajnica Nastala u prvoj deceniji njihove zajedničke države, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka izuzetna je pojava u kulturi jugoslovenskih naroda. Ona je, prvi put, pružila zaokružen pregled znanja o civilizaciji slovenskog korena na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima i od prve sveske, objavljene 1925. Godine, do danas ostala je cenjen izvor naučnih i stručnih informacija i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, političkim odnosima, religiji, narodnom životu, zdravstvenoj kulturi, jezicima, umetnosti, nauci i školstvu na tlu nove države i o svetskim događajima i značajnim ličnostima, koji su uticali na istorijski, politički i kulturni razvoj njenih naroda. U tom prvencu jugoslovenske enciklopedistike ostvarena je, akribično, mada razume se ne i idealno, zamisao da se poput svetski poznatih leksikona saopšte egzaktni tekstovi i činjenice o kulturnom identitetu građana Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

BOKA KOTORSKA - Miloš Crnjanski - 1. izdanje 1928 godina -UNUTRASNJOST dobro očuvana ,IMA SAMO potpis sa datumom na najavnoj stranici , a korice su malo izlizane na rubovima ,fali donji ćošak hrbata ,oko pola cm - retko u ponudi , prvo izdanje putopisa Miloša Crnjanskog `Boka Kotorska. Autor - osoba Crnjanski, Miloš Naslov Boka Kotorska = Boka Kotorská / Miloš Crnjanski Jezik srpski, nemački Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jadranska straža, 1928 (U Ljubljani : Jugoslovenska tiskarna) Fizički opis 52, 64 str. + 2 karte : ilustr. ; 16 cm Zbirka Jadranska biblioteka ; 4 Napomene Tekst uporedo na srp. i nem. jeziku. Predmetne odrednice Boka Kotorska – Putopisi Bedeker s potpisom velikog srpskog pisca „Boka Kotorska“ Miloša Crnjanskog žanrom je bedeker – priručna knjiga za turiste, nastala po porudžbini, u vremenima kada je turizam na našim prostorima još uvijek bio u povoju. Ali se radi i o tekstu u kome se vidi putopisna ruka majstora. Kritika je opazila da je u ovom djelu Crnjanski obogatio srpsku književnost mediteranskim bojama i neobičnim verbalnim slikama:. „Unutrašnjost hrama je rumeno polumračna“, „Mesec izlazi kao bela koza na vrh stene“. Izdanje donosi iste 64 fotografije, do kojih je izdavač došao zahvaljujući najpoznatijem hercegnovskom gradonačelniku, poslaniku u Skupštini Kraljevine Jugoslavije, potom ministru, Mirku Komnenoviću. Riječ je o fotografijama čuvenog kotorskog Laforesta. Na njima se vidi cijela Boka, od austrougarske tvrđave na rtu Oštro, preko hercegnovskih panorama, vrtova i hotela, gradske luke i manastira Savina, onda Zelenike, Baošića, Bijele, Tivatskog zaliva, tjesnaca Verige, Risanskog zaliva, Perasta sa otocima, Stoliva, Prčanja, Dobrote, te dobro foto-dokumentovanog Kotora. Laforest je izdavaču ustupio i fotografije fjorda s lovćenskih visina, te svjetlopise Budve i Svetog Stefana. Ljiljana Đurđić ističe da je Miloš Crnjanski obišao Boku, ali kada – teško je sasvim utvrditi. „Zna se da je 1923. godine, po nalogu Politike, proputovao Dalmaciju i u istom listu objavio niz putopisnih reportaža. Da li je tada posetio i Boku? Sigurnija je pretpostavka da je tek 1925. na putu za Krf , obišao i Boku Kotorsku. No, ono što je sasvim izvesno je da se prvi susret Miloša Crnjanskog sa morem zbio u Rijeci na severnom Jadranu, gde je 1912. upisao Eksportnu akademiju. On, tipični kontinentalac, odmah je podlegao čarima ogromne zemaljske vode. „Opčinjenost Crnjanskog morem može se pratiti i kroz njegovu biografiju i kroz njegovo delo. Pasionirani putnik, on će prokrstariti mora od Krfa do Špicbergena i od Mediterana do Severnog ledenog okeana. Sticajem okolnosti, trećinu života će provesti na ostrvu u Engleskoj, prskan dosadnim severno atlantskim kišama.“ Gde ima mora ima i Boga, kaže veliki srpski pisac. „Narodi koji ne znađahu za more, nit su plovili njim, izgledaju često kao stoka grdna, a narodi koji su imali mora i krstarili njime, često se čine kao skup divova“ – piše u „Našim plažama na Jadranu“, prvom od svoja dva jadranska bedekera. Jedna od namjera slavnog pisca bila je da publika nakon čitanja „Boke Kotorske“ obiđe potaknuta, vanredno lijep, čudesan i slavan Zaliv. I da ne prestane da mu dolazi na geografsko i kulturno poklonjenje. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. (u sobi bela ,donja mala ladnica)