Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ujedinjenje Nemačke, dr Dragoljub Pavlović. Sa istorijskim kartama. 1. Prošlost Nemačke do reformacije 2. Nemačka od reformacije do Francuske revolucije 3. Nemačka za vreme Francuske revolucije 4. Nemačka za vlade Vilhelma I 5. Vihelm I, osnivač nemačkog narodnog jedinstva Dragoljub Pavlović, Draža (Knjaževac, 16. jun 1867 − Beograd, 3. april 1920) bio je srpski političar, istoričar, doktor filozofije, profesor i akademik. Bio je član Narodne radikalne stranke i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.[1][2] Biografija Rođen je 16. juna 1867. godine u Knjaževcu. Osnovnu i nižu gimnaziju pohađao je u rodnom gradu, a gimnaziju u Nišu. Završio je istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radio je kao profesorski pripravnik, suplent, u Zaječaru i jedno vreme je boravio kao državni pitomac u Beču. Potom je radio kao profesor učiteljske škole u Beogradu i usavršavao se u Nemačkoj, gde je odbranio doktorat iz filozofije.[3] Po povratku u Srbiju postao je profesor niže učiteljske škole u Knjaževcu, a zatim profesor u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Njegovo sledeće radno mesto 1893. godine bila je katedra istorije na Velikoj školi u Beogradu. Postao je jedan od osam prvih redovnih profesora Univerziteta u Beogradu 1905. godine.[3][2] Dragoljub Draža Pavlović izabran je 4. februara 1905. za dopisnog člana Srpske Kraljevske Akademije (Akademije društvenih nauka), dok je pravi član postao 16. februara 1920.[4] Bio je član Narodne radikalne strane i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva 1920. godine i kao takav prvi predsednik Jugoslovenskog Parlamenta.[1] Preminuo je u Beogradu od srčanog udara 3. aprila 1920. Sahranjen je vrlo svečano 5. aprila, sa svim počastima koje dolikuju položaju na kojem se nalazio i njegovom radu.[2] Dragoljub Pavlović je bio pokretač i urednik lista Timočanin i političko-književnog časopisa Dela, u kome je objavio više svojih radova. Ostali su objavljeni u posebnim knjigama, ili u izdanjima Akademije nauka. Najvažniji su mu radovi: U očima revolucije 1848 godine, Ujedinjenje nemačkog naroda, Administracija i crkvena politika Austrije u Severnoj Srbiji od 1717−1739, Požarevački Mir, Kočina Krajina, Kultura i ratovi.

„Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!“ – Albert Ajnštajn Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. Sada je vreme da se upoznate sa prvih sedam Bajki Uroša Petrovića. Aleksandar Zolotić: „Kad sam radio ilustracije za Diznijevu knjigu, nije bilo ni blizu ovako zahtevno! Kad misliš da ću stići da ti ilustrujem sve ovo?“ Uroš Petrović: „Završi ilustracije kad god hoćeš, al` da grmi!“ Aleksandar Zolotić, u sebi: „Grmi tebi u glavi...“ I bio je u pravu. Proverite i sami! Ilustrovao Aleksandar Zolotić

„Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!“ – Albert Ajnštajn Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. Sada je vreme da se upoznate sa prvih sedam Bajki Uroša Petrovića. Aleksandar Zolotić: „Kad sam radio ilustracije za Diznijevu knjigu, nije bilo ni blizu ovako zahtevno! Kad misliš da ću stići da ti ilustrujem sve ovo?“ Uroš Petrović: „Završi ilustracije kad god hoćeš, al` da grmi!“ Aleksandar Zolotić, u sebi: „Grmi tebi u glavi...“ I bio je u pravu. Proverite i sami! Ilustrovao Aleksandar Zolotić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovna strana i ilustracije: Slobodan Bogojevic Dušan Kostić (Peć, 23. januar 1917 — Meljine, 19. oktobar 1997) bio je srpski književnik. Rođen je u Peći. Detinjstvo je proveo u Plavu gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Beranama, a potom Filozofski fakultet u Beogradu. [3][4]Još kao student, pre Drugog svetskog rata, pisao je revolucionarne pesme. Učestvovao je u ratu kao partizan. Posle rata je bio urednik Radio Beograda, lista „Borba“, „Književnih novina“, časopisa „Mladost“, „Književnost“, „Savremenik“. Napisao je više zbirki pesama: „Pjesme“, „Zemlji voljenoj“, „Poema o gradu i ljubavi“, „Proljeće nad rovom“, „Govor zemlje i mreže“. Napisao je zatim više romana: „Gluva pećina“, „Sutjeska“, „Modro blago“ i „Gora koštanova“.[3] Za svoj rad dobio je više nagrada, među kojima i nagradu Udruženja književnika Srbije za dečju poemu „Gradić Jelengaj“ i za zbirku pesama „Zov lišća“. Dobio je 1979. Zmajevu nagradu za delo „Postojbina masline“. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Herceg Novi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I. izdanje! Ilustracije: Danica Rusjan Jakševac, Stjepan, hrvatski pjesnik (Brdovečki Sveti Križ, 16. XII. 1916 – Zagreb, 10. V. 1994). Od 1938. bio je zaposlen na Radio Zagrebu: dugogodišnji spiker, planer programa, instruktor kadrova te od 1952. urednik dječjega programa. Objavio je dvije knjige intimističke lirike (Pjesme, 1943; Glasim se nespokojem, 1956), a poznat je kao kajkavski i štokavski dječji pjesnik. Počevši u tradicionalnome krugu hrvatskoga dječjeg pjesništva (Vesela godina, 1969), već je u drugoj zbirci Voli, ne voli, voli (1972) unio kao jedan od prvih u nas temu dječjih ljubavnih preokupacija, a u svojoj najpoznatijoj zbirci Ima jedan razred (1981) i izražajno-jezične inovacije. Zahvaljujući melodioznosti i zvonkosti mnogi su njegovi dječji stihovi i stihovi za odrasle uglazbljeni. Režirao je kulturno-prosvjetne filmove, dramatizirao dječje bajke za Jugoton, a scenska su mu djela izvođena u lutkarskim kazalištima u Zagrebu i Subotici. Prevodio je sa slovenskoga jezika. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Horvat Kiš, Franjo, hrvatski književnik (Lobor, 23. IX. 1876 – Zagreb, 2. VI. 1924). Učiteljsku školu završio u Zagrebu. Isprva radio kao učitelj po manjim mjestima, službovao u Karlovcu (1909–19), potom bio tajnik Medicinskoga fakulteta u Zagrebu. Njegovo se književno stvaralaštvo uglavnom vezuje uz razdoblje moderne. Javio se sredinom 1890-ih crticama i novelama, a napisao je dvije knjige putopisa (Viđeno i neviđeno, 1911; Istarski puti, 1919), koji su prema kritičkoj prosudbi najvrjedniji dio njegova književnog opusa. Obje su putopisne knjige zanimljive zbog proputovanih dionica, lirski i meditativno raspoložena putopisnog subjekta i, posebice, graničnoga mjesta između tradicionalne zabavno-poučne matrice, domoljubne intonacije i pomaka prema modernističkim, a neki književni povjesničari govore o impresionističkim, strujanjima. Prvi je putopis nastao prilikom Kiševa puta na sokolski slet u Sofiju i trodnevnoga boravka u Carigradu, a drugi je posljedica dvokratnoga putovanja po Istri 1912. i 1914. i naišao je, s obzirom na vrijeme objavljivanja, na veći odjek kritike i čitatelja.

Никола Трајковић: МЕЂУЛУЖЈА новеле Издавач: НАРОДНА КЊИЖНИЦА, Београд, 1920-30? Меки повез, 100 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама, уз потпис на предлисту. РЕЂЕ У ПОНУДИ `ТРАЈКОВИЋ Никола – песник, приповедач, драмски писац и преводилац (Београд, 17. VII 1896 – Краљево, 6. VIII 1985). Рођен је у угледној трговачкој породици на Варош-капији, у кући крај савског моста, коју је достојно овековечио у својим делима (посебно у књизи Стари Београд, 1977). Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. После повлачења кроз Албанију стигао је у Француску, где је неко време радио као контролор у париском метроу, а потом је, после трогодишњих студија у Греноблу, 1920. добио диплому високих студија француске литературе и језика. Исте г. дипломирао је и у Бгду на одсеку за француски језик и књижевност. Запослио се као професор француског језика у београдској гимназији. Једно време (од 1921) био је генерални секретар НП у Бгду, уредник позоришне стране листа „Време“, уређивао је прву илустровану позоришну ревију код нас – часопис „Comoedia“ (од 1923. до 1925), писао надахнуте есеје о знаменитим глумцима (пре свега о Пери Добриновићу, Чича-Илији Станојевићу, Драги Спасић, Сави Тодоровићу, Добрици Милутиновићу итд.) и све време се бавио књижевношћу и много преводио, најрадије у стиху. Према сопственом признању, превео је, или боље рећи препевао, око тристо хиљада стихова Превера, Елијара, Мишоа, Арагона, Сен-Џон Перса и других. Пензионисан је 1951, а радио је до последњег часа. У књижевности се јавио још 1912. песничким и другим прилозима у „Пијемонту“ и ондашњим вечерњим листовима, а истрајао је на нашој књижевној ветрометини више од седам деценија. У књизи Споменар о старом Београду (1984) – по којој је ТВ Бгд снимила и постхумно емитовала (30. IX 1985) истоимену емисију из серије „Некад и сад“ – Т. је опевао свој родни град, његову прошлост и спасао од заборава многобројне знаменитости. Поред свега писао је о позоришту и за позориште. Драматизовао је популарни роман Данијела Дефоа Робинсон Крусо и написао три драме: Ћоса (1926), Девојка бржа од коња (1934) и Краљевић Марко (1978). Ови оригинални комади, под насловом Три драме, штампани су у Бгду 1981. Девојка бржа од коња изведена је на београдском радију и у НП у Скопљу, још док је била у рукопису. На сцени СНП је 1951. играна Т. драматизација Робинсон Крусо по Д. Дефоу.` (Из Енциклопедије СНП)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Price Ilustrovao: Oleksij Miscenko Mihail Mihajlovič Prišvin (rus. Mihail Mihajlovič Prišvin, naučna transliteracija Mikhail Mihajlovič Prišvin; * 23. januar / 4. februar 1873. grg. u Hruščovu-Ljovščino, Orlovska gubernija; † 16. januar 1954. u Moskvi) je bio ruski pisac. Mihail Prišvin je rođen kao sin trgovca u Hruščovu-Ljevskinu (oko 400 kilometara jugoistočno od Moskve) i studirao je na hemijsko-agronomskom fakultetu Politehnike u Rigi. Tamo je uhapšen 1897. godine, zatvoren i kasnije stavljen u kućni pritvor zbog učešća u širenju revolucionarnih spisa. Između 1900. i 1902. godine završio je studije u Lajpcigu i Jeni. Posle kratkog staža kao agronom, Prišvin je radio kao novinar, a tokom građanskog rata kao seoski učitelj, bibliotekar i kustos muzeja. Od 1905. pisao je svoje prve književne tekstove, često zasnovane na putopisima. Pored veoma hvaljenih priča, reputaciju su mu učvrstili autobiografski roman Lanac Kašeja i duga priča Šen Šen. Pisao je i odlične knjige za decu. U metežu Revolucije od 1917. pa nadalje, Prišvin je upoznao književni krug u Petrogradu, gde je živeo zimi, dok je leti radio na porodičnom imanju u Jelecu. Prišvin se dopisivao sa Trockim tokom ovog revolucionarnog perioda, ali „kao rezultat neposlušnog članka upoznaje se sa boljševičkim pravnim sistemom i njegovim zatvorima.“[1] Dugo je ostalo nepoznato da je Prišvin od 1918. pisao dela političkog i filozofskog karaktera i jasno poznavao cenzurnu situaciju od samog početka za fioku – poput Zemaljske čaše, groteske iz Ruskog građanskog rata. Takođe u tajnosti, skoro pedeset godina vodio je dnevnik za koji je svojim oštrim analizama političke i društvene sadašnjosti popunio 120 sveska i za koji je rekao da će ga „streljati deset godina za svaki red“.[2] Prišvin je ostavio i obiman fotografski opus u kome je hvatao ne samo utiske prirode već i društvene promene. Posle Prišvinove smrti 1954. godine, njegova udovica i egzekutor sakrili su njegovu pisanu imovinu od staljinističke javnosti kako ih ne bi ugrozili. Mnoge sveske su kasnije prepisane. Njegovo kompletno delo je već dostupno na ruskom jeziku, a rusko izdanje dnevnika, koje izlazi od 1991. godine, završeno je 2018. godine.[3][4][5][6] Prvi tom dnevnika, sa zapisima od 1917. do 1920. godine, objavljen je u nemačkom prevodu 2019. godine.[2] Njegovi dnevnici pokazuju ogromnu raznolikost oblika: utiske, svakodnevne rečenice, beleške iz snova, izveštaje, aforizme, a takođe i pisanje prirode. Prišvin je bio član ruskog Fraternitas Arctica u Rigi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis Autora! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Lepotom knjige bavio se: Bole Miloradovic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Djuro Seder Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine.[4] Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Betty Crocker`s Guide to Easy Entertaining PRVO izdanje 1959g tvrd povez 176 strana engleski jezik bogato ilustrovana Rediscover the classic 1959 edition of `Betty Crocker`s Guide to Easy Entertaining` The year was 1959. People watched `Leave It to Beaver` on TV and listened to Elvis on the radio. And when they entertained, they turned to this indispensable guide from Betty Crocker, which you may remember from your mom`s or grandma`s kitchen. Now you too can rediscover Betty Crocker`s secrets for great parties. This authentic reproduction of the 1959 book gives you a nostalgic snapshot of an earlier era--and a mother lode of party tips and recipes that have stood the test of time. Inside you`ll find: Great ideas for a wide range of get-togethers, from dinners and buffets to barbecues, brunches, and potlucks89 time-tested recipes, 208 charming illustrations, and 11 nostalgic color photographsTried-and-true party favorites like Vichyssoise, Parmesan Oven-Fried Chicken, Herb Batter Bread, and Brownie Peppermint Pie poslednja spirala na rikni iskrzana , lepo očuvana

Dobro očuvano, nerasečeno, bez pisanja. Originalne meke korice. Rikna kompaktna (v. sliku) Autor - osoba Tartalja, Gvido, 1899-1984 = Tartalja, Gvido, 1899-1984 Naslov Sablazan sa duhovima : priče-groteske-feljtoni / Gvido Tartalja Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1931. Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1931. (Beograd : Orao) (Broš.) Gvido Tartalja. Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu“. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i „Pesma i grad“, „Lirika“, „Začarani krug“, „Srmena u gradu ptica“, pesme za decu: „Oživela crtanka“, „Šta meseci pričaju“, „Od oblaka do maslačka“, „Dedin šešir i vetar itd. Biografija Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj „Pravdi“ pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. II izd. 1937. Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. II izd. 1934; III izd. 1937. Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968. Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Сарајево, 1976. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. S one strane duge, izd. „Nolit“ – „Prosveta“ – „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. Vesela zoologija, 1–6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. MG82 (L) avangarda srpska poezija književnost između dva rata

Veoma dobro očuvano, s potpisom Dragana Lukića, ćirilica Prvo izdanje Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Lukić, Dragan Naslov Od kuće do škole / Dragan Lukić ; [ilustrirala Zlata Živković-Žilić ; izbor Vladimir Milarić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 Fizički opis 123 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živković-Žilić, Zlata Milarić, Vladimir Zbirka Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Zlata Živković Žilić Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 – Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu. Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964–1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967–1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica MG130 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lepe ilustracije! Ilustraciuje: N. Carusina Ivan Sergejevič Sokolov - Mikitov (17. [29] maj 1892, Oseki, Kaluška gubernija — 20. februar 1975, Moskva) — ruski sovjetski pisac i novinar, specijalni dopisnik. Ivan Sergejevič Sokolov-Mikitov je rođen u Oseki, Kaluška gubernija[4] ​​u porodici Sergeja Nikitiča Sokolova, upravnika šumskog zemljišta bogatih trgovaca Konšina. Godine 1895. porodica se preselila u domovinu svog oca u selo Kislovo, Ugranski okrug, Smolenska oblast). Od pete godine sa ocem je učestvovao u lovu, sa osam je od oca dobio na poklon malokalibarsku pušku Monte Kristo, iz koje je naučio da puca pre nego što je pošao u realnu školu (što je uticalo na njegovo dalja strast za lovom). Kada je imao deset godina, otac ga je odveo u Smolensk, gde ga je rasporedio u Smolensku Aleksandrovsku realnu školu. U školi se Sokolov-Mikitov zainteresovao za ideje revolucije. Zbog učešća u podzemnim revolucionarnim krugovima, Sokolov-Mikitov je izbačen iz petog razreda škole. Godine 1910. Sokolov-Mikitov odlazi u Sankt Peterburg, gde počinje da pohađa poljoprivredne kurseve. Iste godine napisao je svoje prvo delo - bajku `Sol zemlje`. Ubrzo Sokolov-Mikitov shvata da nema sklonosti za poljoprivredne poslove i postaje sve više zainteresovan za književnost. Posećuje književne krugove, upoznaje se sa mnogim poznatim piscima - Aleksejem Remizovim, Aleksandrom Grinom, Vjačeslavom Šiškovim, Mihailom Prišvinom, Aleksandrom Kuprinom. Od 1912. Sokolov-Mikitov je radio u Revelu kao sekretar lista Revel Leaflet. Ubrzo je dobio posao na trgovačkom brodu, posetio mnoge lučke gradove u Evropi i Africi. U vezi sa izbijanjem Prvog svetskog rata vratio se u Rusiju 1915. godine. Tokom rata, Sokolov-Mikitov je, zajedno sa poznatim pilotom Glebom Alehnovičem, leteo na ruskom bombarderu Ilja Muromets. „Upoznao sam februarsku revoluciju na frontu. Kao zamenik frontovskih vojnika, došao je u revolucionarni Petrograd, preplavljen crvenim zastavama. Ovde u Petrogradu. upoznao Oktobarsku revoluciju, slušao Lenjinov govor u sali Tauridske palate; ovde, u redakciji Novaja žizn, upoznao sam A. M. Gorkog i druge pisce, majstore reči, koji su bili ljubazni prema mojim spisima, prvi put sam počeo ozbiljno da razmišljam o tome šta je postalo moj životni put i sudbina. Revolucija je bila četvrta i poslednja prekretnica u mom životu: postao sam pisac“, sećao se I. Sokolov-Mikitov. Godine 1919. Ivan Sokolov-Mikitov se prijavio kao mornar na trgovački brod Omsk. Međutim, 1920. godine u Engleskoj, brod je uhapšen i prodat na aukciji za dugove. Za Sokolova-Mikitova je počela prisilna emigracija. Godinu dana živi u Engleskoj, a zatim se 1921. seli u Nemačku. Godine 1922. Sokolov-Mikitov se susreo u Berlinu sa Maksimom Gorkim, koji mu je pomogao da dobije dokumenta potrebna za povratak u domovinu. Po povratku u SSSR, Sokolov-Mikitov je mnogo putovao, učestvovao u arktičkim ekspedicijama na ledolomcu Georgij Sedov, koje je vodio Oto Šmit. Ekspedicije na Arktički okean, Zemlju Franca Josifa i Severnu Zemlju pratila je ekspedicija za spasavanje ledolomca Maligin, u kojoj je učestvovao kao dopisnik Izvestija. U 1929-1934 Sokolov-Mikitov je živeo i radio u Gatčini. Često su mu dolazili u posetu poznati pisci Evgenij Zamjatin, Vjačeslav Šiškov, Vitalij Bianki, Konstantin Fedin. U njegovoj kući je dugo živeo i poznati lovački pisac Nikolaj Anatoljevič Zvorikin (1873-1937). Godine 1930-1931 objavljeni su ciklusi Sokolova-Mikitova `Prekomorske priče` i `Na beloj zemlji`, kao i priča `Detinjstvo`. 1. jula 1934. godine primljen je u Savez pisaca SSSR-a. Tokom Velikog otadžbinskog rata, Sokolov-Mikitov je radio u Molotovu kao specijalni dopisnik Izvestija. U leto 1945. vratio se u Lenjingrad. Počevši od leta 1952. godine, Sokolov-Mikitov je počeo da živi u kući koju je izgradio sopstvenim rukama u selu Karačarovo, okrug Konakovo, Kalinjinska oblast. Ovde piše većinu svojih dela. Njegovu kuću „Karačarov” posetili su pisci Aleksandar Tvardovski, Viktor Nekrasov, Konstantin Fedin, Vladimir Soluhin, mnogi umetnici i novinari. Njegova proza je ekspresivna i ilustrativna pre svega u slučajevima kada se drži sopstvenog iskustva, slabija je kada pisac prenese ono što je čuo.[7] Sokolov-Mikitov je preminuo 20. februara 1975. godine u Moskvi. Prema testamentu, urna sa njegovim pepelom je sahranjena na Novom groblju u Gačini. Godine 1983. otkriven je spomenik na mestu sahranjivanja, čije je postavljanje inicirala gradska filijala VOPIIK-a Gatchina. Pored Ivana Sergejeviča, sahranjeni su i njegovi rođaci - majka Marija Ivanovna Sokolova (1870-1939) i ćerke Elena (1926-1951) i Lidija (1928-1931)

Slikovnica je dobro očuvana. ,,Nagrada za najlepšu dečju knjigu 62. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu. Jednog čudnog popodneva devojčica Singi Lumba je radila svoj domaći zadatak. Nijedna olovka joj nije bila od koristi... Slikovnica vodećeg srpskog dizajnera. ``

Tvrd povez, 55 strana, izdanje Matice hrvatske 1938, poezija Prično dobro očuvana, ima posvetu, i dva pečata, SFRJ i NDH, konzulat u Bratislavi Antun Nizeteo (Zadar, 5. veljače 1913. − 4. travnja 2000.), hrvatski domovinski i iseljenički književnik, prevoditelj, knjižničar, povjesničar i diplomat Rodio se je u Zadru. U Zadru i Sinju je išao u osnovnu školu. U Splitu je završio klasičnu gimnaziju. Poslije mature bio je neko vrijeme u uredništvu splitskoga dnevnog lista Novog doba. Zatim je otišao u Zagreb gdje je diplomirao na Pravnom fakultetu 1936. godine. Poslije studija odlužio je vojni rok u Zemunu. Zaposlio se je kao državni službenik u Iseljeničkom uredu Ministarstva socijalne politike. Otamo je 1941. premješten u Ministarstvo vanjskih poslova NDH i imenovan izaslanikom za kulturne veze u hrvatskom poslanstvu u Rimu. Dok je bio ondje surađivao je svodećim talijanskim slavistima. Primjerice L. Salviniju je pomogao sastaviti i prevesti mu antologiju Poeti croati. Također je pokrenuo europski književno-umjetnički časopis `Parallelo`.[1] Njegovom zaslugom u Rimu s uspjehom gostovala Hrvatska opera s Gotovčevim »Erom« kao i to da je B. Gigli gostovao u Zagrebu. Prvi je kod nas upozorio na talijanskog pisca Itala Sveva te je za Zabavnu biblioteku preveo njegov roman Mlada starost.[2] Koncem 1943. imenovan je nadstojnikom Odjela za kulturne veze Ministarstva vanjskih poslova Hrvatske u Zagrebu, te izabran za odbornika Matice hrvatske i za urednika Suvremene knjižnice. Pored ostalih, uređivao je i objavio Mile Budaka, Side Košutić i Ante Cilige. Siječnja 1945. premješten je u hrvatski konzulat u Pragu gdje je dočekao kraj rata s dr. B. Gavellom i dr. L Vitezićem u pripremi velike izložbe hrvatske knjige. Sve pristigle knjige iz Zagreba ostale na dar praškoj Nacionalnoj knjižnici. Izabrao je ne vratiti se u domovinu, nego ostati u emigraciji. U emigraciji je surađivao s hrvatskim listovima i časopisima. Iste je godine otišao u München, u kojem je ostao do 1950. godine.[1] Odanle je otišao u Chicago u SAD, pa nakon jedne godine u New York gdje je radio u sveučilišnim knjižnicama i studirao. U New Yorku je surađivao s američkim profesorima hrvatskog podrijetla C. S. Mihanovićem i W. Reevom, s kojima je osnovao Hrvatsku akademiju Amerike koja djeluje do danas i izdaje godišnjak The Journal of Croatian Studies. Skupa s američkom prevoditeljicom Carolyn Hunter (u. 1991.) prevodio na engleski i u njemu objavljivao hrvatsku poeziju. Magistrirao je povijesne znanosti na sveučilištu Fordham 1956. godine. Magistrirao je knjižničarstvo na sveučilištu Columbia 1958. godine. Potom je odselio u Ithacu, država New York, gdje se je zaposlio kao knjižničar u knjižnici sveučilišta Cornella. Ondje je radio do odlaska u mirovinu 1978. godine. Sljedeće odredište bilo mu je Kensington u saveznoj državi Marylandu.[1] Od tada do povratka u domovinu živio je u Washingtonu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Eugen Kokot Milovan Vitezović (11. 9. 1944. godine) je srpski pisac, profesor i scenarista. Piše pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i tv scenarija. Objavio je više od četrdeset knjiga u preko sto pedeset izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama. Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski... Vitezović je jedan od retkih naših savremenika, čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je brojnih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF. Rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS- u vršio je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko-zabavnog programa RTS- a. Član je Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govori i piše za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Na Fakultetu umetnosti, u zvanju vanrednog profesora od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario. Književni rad Kao pripovedač, tok radnje vodi neosetno, spontano i sa puno humora prilagođenim situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Dijapazon tema kojima se Vitezović služi je veoma širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci. Kao gost-urednik u Zavdu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića. Najznačajniji romani Šešir profesora Koste Vujića Lajanje na zvezde Milena iz Knez Mihailove Sveta ljubav Hajduk Veljko Petrović Evropske godine kneza Miloša Čarape kralja Petra Hajduk Veljko Petrović, Evropske godine kneza Miloša i Čarape kralja Petra su romani istorijske tematike na čijoj je građi Vitezović radio gotovo dvadeset godina. Biblioteka vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Nedeljko Dragic Biblioteka Vjeverica Ivan Kušan (Sarajevo, 30. avgust 1933 — Zagreb, 20. novembar 2012) bio je hrvatski pisac, slikar, prevodilac i redovni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti.[1] Biografija Rođen u Sarajevu 1933. u porodici Jakše Kušana, vlasnika prodavnice knjiga i jednog od najpoštovanijih članova lokalne inteligencije. Porodica se preselila u Zagreb 1939. U svojoj 10. godini Ivan Kušan je otkrio svoj spisateljski talenat i napisao prvi roman. Srednju školu je završio u Zagrebu gde je i diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti.[2] Kasnije je otkrio ukus za vizuelne umetnosti. Tokom 1950-ih je radio na Radio Zagrebu. Od 1980. do 1994. je predavao na Akademiji dramskih umjetnosti Univerziteta u Zagrebu. Ivan Kušan je svoju prvu knjigu objavio 1956. Njegova specijalnost su postali romani za decu, a neki od njih, poput „Lažeš, Melita“ i „Koko u Parizu“ su postale vrlo popularne. U kasnijim fazama svoje karijere Kušan je otkrio sklonost ka erotskim bajkama. Takođe je napisao roman Čaruga, 1976. godine[1], o poznatom odmetniku Jovi Stanisavljeviću Čarugi, koji je kasnije adaptiran u film. Pisao je i scenarije, radijske i televizijske drame i serije, eseje i kritike. Prevodio je s ruskog, engleskog i francuskog jezika.[1] Od 2002. godine bio je redovan član HAZU.[1] Ivan Kušan se ženio dva puta i ima jednog sina iz prvog braka sa hrvatskom pozorišnom i televizijskom glumicom Helenom Buljan. Nakon nje, oženio je Nadeždu Kušan rođenu Lukin.[3] Dela Dela za decu i omladinu: Uzbuna na Zelenom Vrhu Koko i duhovi (štampano u Beogradu) Koko u Parizu Zagonetni dječak (Beograd) Domaća zadaća Lažeš Melita (Beograd) Strašan kauboj (Beograd) Koko u Kninu Romani: Razapet između (Beograd) Moj Potop Toranj (Beograd) Naivci Čaruga prijeti Medvedgradski golubovi Novele: Trenutak unaprijed, Veliki dan, Moj prijatelj Pet, Ljubi susjeda svoga Putopisi: 89 slavnih Kad ljubav i seks odu u vjetar Dugi promišljeni gnjev Prerušeni prosjak Antologije i izvori Dvadeset godina jugoslavenske proze (sa Čedom Pricom i Slobodanom Novakom) Contemporary Croatian prose La Poesie Croate (sa Slavkom Mihalićem) Ivo Kušan prevodi sa engleskog, francuskog, ruskog, češkog. Filmski scenario: Tajna Nikole Tesle Čaruga Zločin u školi Nagrade Nagrada grada Vršca 1978. godine za „Čarugu“ na Sterijinom pozorju[3] Nagrada „Vladimir Nazor“ 1998. godine za životno delo[3] Nominovan za nagradu H. C. Anderson u Jugoslaviji- dva puta 1974. i 1995. godine.[3] Nagrada „Grigor Vitez“ za delo “Koko u Parizu”.[3] Nagrada „Ivana B. Mažuranić“ za delo “Koko u Parizu”.[3] Orden „Danica“ sa likom M. Marulića 1996. godine.[3] Nagrada grada Zagreba (dva puta) - 1961. godine osvojio je Nagradu grada Zagreba za roman za djecu “Domaća zadaća”, a 1970. roman za odrasle “Toranj”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slobodan Stanišić (Velika Gradusa, 9. jula 1939) srpski je pisac za decu i mlade. Decenijama je prisutan na literarnoj sceni. Njegova poezija, proza i dramsko stvaralaštvo nagrađeni su gotovo svim nagradama koje se u Srbiji dodeljuju stvaraocima za decu i mlade. Živi i stvara u Beogradu gde je završio Filološki fakultet i Fakultet dramskih umetnosti, odsek dramaturgije. Crtao karikature za mnoge domaće i strane listove, tokom godina uređivao brojne radio i televizijske programe za koje je dobijao visoka priznanja i nagrade RTS. Bio je urednik dečjeg lista Neven, a potom časopisa Lenji Gaša, Zmaj, Čika Jova (Švajcarska), a od 1996—2001. odgovorni urednik Programa za decu i mlade RTS-a. Poznat je po velikom broju književnih susreta, na kojima glumi, recituje i crta na licu mesta, koristeći desetogodišnje iskustvo saradnje sa „Ježom“ dok je radio kao karikaturista. Prevođen je na engleski, ruski, beloruski, kineski, švedski, mađarski, rumunski, bugarski, slovački, rusinski... Objavio je više od 125 knjiga romana, zbirki priča i pesama, autor je i 12 antologija i scenarija za mnoge televizijska emisije i serije. Nagrade Dobitnik je nagrada `Politikin zabavnik`, „Stara maslina“ za životno delo, `Zlatnog leptira` za pesničko stvaralaštvo `Zlatnog ključića` grada Smedereva, „Zlatnog Gašinog pera 98`, nagrade Kulturnog centra i biblioteke grada Aleksinca za podsticaj i unapređenje dečje literature, nagrade Večernjih novosti `Gordana Brajović`. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara za trajan doprinos i unapređenje literature za decu, a bio je i domaćin-nosilac Zmajevog štapa na Zmajevim dečjim igrama 1993. Mnoga od nabrojanih dela štampane su u više izdanja, a roman Dušan princ sunca bio je najčitanija knjiga u dečjem odeljenju novosadske Gradske biblioteke 2002. Nagradu dečje kritike `Dositejevo pero` dobili su Dušan princ sunca (2000), Lučka kapetanija (2001), Cvonki (2003), Hajduk Veljko - junak vredan cele vojske (2019), Ljuba hajduk Vukosava (2021). U saradnji sa Izdavačkom kućom `Pčelica` Slobodan Stanišić je napisao trideset ilustrovanih knjiga u okviru dve edicije - Deca čitaju srpsku istoriju i Vekovi srpske pismenosti. Knjige je ilustrovala čitava plejada domaćih ilustratora za decu, predvoćenih Aleksom Gajićem, Jovanom Ukropinom, Mijatom Mijatovićem i drugima. Za pomenute edicije, koje su doživele veliku poluarnost kod najmlađih čitalaca, Stanišić je dobio brojna priznanja. Edicija Deca čitaju srpsku istoriju proglašena je najboljom edicijom knjiga za decu na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu 2014. godine, a na Festivalu slovenske knjige u Minsku 2016. godine je nagrađena kao najbolja edicija knjiga za decu na slovenskim jezicima. Edicija vekovi srpske pismenosti nagrađena je na Sajmu knjiga u Banjaluci 2018. godine kao izdavački poduhvat i iste godine je dobila nagradu Loza na Sajmu knjiga u Pirotu. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[1] Dobitnik je Vukove nagrade za 2020. godinu.

GEOGRAFSKO RASPROSTIRANJE KULTURE KUKURUZA U JUGOSLAVIJI Napisao Dr. Milisav V. Lutovac Štampa državne štamparije Kraljevine Jugoslavije - Beograd, 1936 godine Format: 27,7 x 21,3 cm Broj strana: 10 ( numerisano od 59-68 ) Solidno stanje, ali presavijana nažalost, pa će tako i biti poslata. Posvećeno doktoru Aleksandru Arnautoviću, potpisano kao `pisac` Милисав В. Лутовац milisav lutovac МИЛИСАВ В. ЛУТОВАЦ, дописни члан, последњи Цвијићев непосредни ђак. Рођен је 7. марта 1901. године у селу Дапсићи крај Берана, а умро августа 1988. године у Београду. После завршене основне школе и гимназије у Беранама 1924. године студирао је на географској групи наука на Београдском универзитету. Дипломирао је 1928. године. Још прве године студија запазили су га универзитетски професори Јован Цвијић, Јован Ердељановић и Боривоје Ж. Милојевић, па је према њиховим упутствима после дипломирања и једногодишњег рада у Географском семинару Универзитета у Београду, положио докторски испит новембра 1929. године. Наставно-педагошки рад почео је као суплент у Другој мушкој гимназији у Београду. После двогодишњег службовања на конкурсу је изабран за питомца француске владе ради усавршавања у антропогеографији и привредној географији на Сорбони у Паризу. На завршетку ових студија, у периоду од 1931. до 1935. године, под руководством истакнутог географа-научника А. Деманжона одбранио је и свој други докторат (дисертација: La Métohija, Étude de géographie humaine) са највишом оценом (très honorable). По повратку у отаџбину наставио је са радом као професор у Другој мушкој гимназији у Београду, а затим 1937. године изабран је за ванредног професора новоосноване Економско-комерционалне високе школе (Економског факултета). После Другог светског рата био је професор у Шестој мушкој гимназији у Београду и у Војногеографском училишту при Војногеографском институту. У јуну 1948. године додељен је на рад Географском институту САН, у коме је касније био његов дугогодишњи директор. У јануару 1949. године постављен је за научног сарадника, затим за вишег научног сарадника 1950. и научног саветника 1959. године. Од 1958. године био је редовни хонорарни професор, а од 1961. године и стални редовни професор на Филозофском факултету у Београду, и шеф катедре за етнологију, а предавао је и антропогеографију и економску географију. Исте године, 21 децембра 1961. изабран је за дописног члана Српске академије наука. Основну проблематику научног рада Милисава Лутовца чини друштвена географија у ширем смислу (антропогеографија, економска географија, регионална географија и географија градских насеља). У то време он је био најистакнутији економски географ у нас, односно пионир у овој географској дисциплини, са оригиналном концепцијом међуусловљености и повезаности природних и друштвених чинилаца географске средине. Исто тако значајне научне резултате постигао је на антопогеографким проучаванима, као настављач Цвијићеве антопогеографске школе, у којима је за разлику од дотадашњих истраживача истицао већи привредногеографски и јачи социолошки значај. Од осталих научних активности бележи запажене резултате у области регионалне географије, коју хармонично повезује са економском географијом, и антропогеографијом у комплексну и складну целину. Поред наведеног, бавио се и синтетичким проучавањем миграција и етничких процеса становништва, уз то живо пратећи промене и преображај просторног пејзажа изазване новим привредним и друштвеним кретањима у земљи. Милисав Лутовац је имао врло широко научно интересовање и по тематици и по простору, а нарочито је значајно што су сва његова испитивања била везана за теренски рад и то у врло мало познатим и тешко приступачним крајевима. Тежио је да на терену постави јасне хипотезе и нађе адекватна решења показујући изузетне способности за тачна опажање и разлучивање битног од споредног, пишући концизним стилом и са особеном лепотом језичког израза. Радио је у два одељења Српске академије наука и уметности: Природно математичком одељењу и Одељењу друштвених наука. Био је председник Одбора за топономастику у Међуакадемијском савету. Радио је поред Географског и у Етнографском институту САНУ и у оба института је био председник Научног већа. Био је члан Академијског одбора за прославу стогодишњице рођења Јована Цвијића и одбор му је поверио редакцију Цвијићевог зборника и рад на издању Цвијићевих дела. Био је активни члан Српског географског друштва, као члан управе и уређивачког одбора, па му је друштво на годишњој скупштини 1966. године доделило Медаљу „Јован Цвијић“. Поводом тридесетогодишњице Географског института „Јован Цвијић“ САНУ 1977. године додељена му је „Повеља захвалности“ за свој дугогодишњи рад. Добитник је у то време и ширих друштвених признања значајне 13-јулске награде Скупштине СР Црне Горе и 7-јулске награде Скупштине СР Србије. ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... 1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatna knjiga 1956. Ilustracije: Dragica Tatarski Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Lično je upoznao dva srpska kralja, kralja Srbije Aleksandra Obrenovića pri poseti Beogradu 1. juna (17. maja) 1892, i kralja Jugoslavije Petra II Karađorđevića juna 1942. godine u Njujorku.

Олала! ево, Олала! по томе ми мама често каже. Шта ја радим глупости? Али не, коначно! Ово су изненађења! Кад се мале свакодневне ствари претворе у бесмислице ... Све зависи од тога да ли их гледате као маму или девојчицу која само жели да јој удовољи.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo ostecene po coskovima, nista strasno! Unutrasnjost uredna! Jako lepe ilustracije Dusana Petricica. Knjigu je ilustrovao Dušan Petričić, kao svoj diplomski rad, a priredio ju je Dušan Radović. Nikola Tesla ili Genije, svejedno je kako ćemo ga zvati. Svojim izumima je promenio svet, a njegov život je bio prepun fascinantnih detalja… Ovo je slika mog zavičaja i kuće u kojoj sam se rodio i sticao prva radosna i bolna iskustva. Ta starinska zgrada smeštena je u podnožju šumovitog brežuljka, zvanog Bogdanić. Do nje je crkva, a iza nje, malo naviše, groblje. Naši najbliži susedi živeli su nekoliko kilometara dalje. Zimi, kada bi napadao dubok sneg, ostajali smo sasvim usamljeni. Moja majka bila je neumorna. Radila je svakodnevno od rane zore do ponoći. Već oko četiri časa, dok bi ostali još spavali, ja sam bio budan i sa uživanjem posmatrao majku kako lako, ponekad i u trku, obavlja mnoge domaće poslove. Sve je radila sama: brinula o stoci, muzla krave, spremala doručak, postavljala trpezu.I tek tada bi poustajali ostali ukućani. Moja majka je bila primer svima. Posle doručka, svako bi krenuo svojim poslom sa istom ljubavlju i zadovoljstvom. Ja sam, ipak, bio srećniji od svih… Nikola Tesla (Smiljan, 10.7.1856. - New York, 7.1.1943.) bio je naučnik i inovator svjetskog glasa. Radio je u području elektrotehnike i radiotehnike, te je izumio okretno magnetsko polje i višefazni sustav izmjeničnih struja. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek na izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. U nekoliko je navrata nominiran za Nobelovu nagradu za fiziku, ali ju nikada nije dobio; jedan od razloga je što ju nije htio dijeliti s Edisonom, a Švedska akadmija nije željela dijeliti nagrade svakom od njih pojedinačno. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja, tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987