Јакостара машина за шивење, није коришћена задњих 15-20 година, пре тога је одлично радила. Требало би да се машина очисти, подмаже...

Informacije o Proizvodu Brend: fosil Grad: Beograd Materijali: nerdjajući celik Tagovi: zlatan Stanje predmeta: veoma dobro Boja: zlatna Ne radim trenutno razmene, hvala :”) U savrsenom stanju spolja, kao nov

Stari podni sat poznate firme Kieninger radi zvoni tegovi 8 kg donji deo razbijeno prilikom transpota iz njemacke staklo isto jedna noga fali ,treba radit na njemu ,zato je takva cena...

Stara Singerica, kao eksponat za muzej, šivaća mašina, u odličnom stanju, da bi radila mislim da treba da se promeni samo igla. Dobra za dekoraciju u privatnim prostorima, kafićima, izuzetno lep ambijentalni element.

Informacije o Proizvodu Brend: tommy Grad: Bor Materijali: staklo Tagovi: teget Stanje predmeta: veoma dobro Nosen par puta, savrsen i bez mana . Placen mnogo u zlatari. Razmene ne radim ! Cena je ova fiksna !

ODBLESCI U VODI velimir zivojinovic MASSUKA bgd,1928. tvrd povez. str 104, dim. 20 x 13,5 tiraz 100 knjiga. ovo je primerak broj 92. potpis autora Велимир Живојиновић Масука, Рођен је 21. новембра/3. децембра 1886. у Великој Плани. Годину дана по рођењу умрла му мајка, а са десет година остао је и без оца, кога су убили политички противници. Основну школу је завршио у Великој Плани, а гимназију у Смедереву и Другу мушку гимназију у Београду 1907. године. На Универзитет у Београду уписао се 1907. године, где је завршио студије германистике 1914. Од 1909. до 1912. боравио је на студијама германистике и естетике у Лајпцигу. Био је српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, као и преводилац. Велики део своје активности посветио је позоришту, па је наизменично био драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу. Радио је као сарадник и критичар дневног листа „Епоха`, а новембра 1919. са песником Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао`. У часопису „Мисао` објављивао је позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика. Умро је у Београду 24. августа 1974. године.

Svečana Proslava 350-godišnjice grada Karlovca sa predavanjem akademika Dr. Ferde Šišića Napisao profesor J. N. ( Josip Nikšić ) Karlovac / Knjigo-tiskara M. Fogina, 1929 godine Format: 21,5 x 11 cm Broj strana: 64 Korice sa slika, unutrašnjost očuvana ( listovi fabrički još spojeni ... ) Josip Nikšić se potpisao 1938 godine kao direktor ( za direktora učteljske škole u Karlovcu je postavljen 1932 godine ). Knjižicu je posvetio Aleksandru Arnautoviću - inspektoru ministarstva prosvete ( koji je postavljen na mesto inspektora 1937 godine ) ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... T1

Informacije o Proizvodu Brend: michael kors Grad: Beograd Materijali: nerdjajući celik Tagovi: sat zenski michael Stanje predmeta: veoma dobro Boja: teget siva Michael Kors zenski sat, ima ogrebotine pozadi od nosenja sto sam slikala, saljem dodatne slike i video ako je potrebno. Ne radim razmene

Informacije o Proizvodu Brend: michael kors Grad: Beograd Materijali: michael kors Tagovi: originalsat novsat michaelkors Stanje predmeta: novo sa etiketom Nov sat u originalnom pakovanju sa dve godine garancije i folija preko sata,cena je fixna i preuzimanje je moguce na Dusanovcu.Ne radim razmene.

PRVA OBJAVLJENA KNJIGA LAZE KOSTIĆA! za svoje godine knjiga je odlično očuvana korice su kao na slici, tvrd povez unutra ima pečate prethodnih vlasnika kao što se vidi na slici extra RETKO! Maksim Crnojević : tragedija u pet radnja / Napisao Laza Kostić [Novi Sad] : Izdala `Matica Srbska`, 1866 (U Novom Sadu : Episkopska štamparija) [4], 123 str. ; 23 cm Lazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) je bio srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka advokat, poliglota, novinar, dramski pisac i estetičar. Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); Pismo književnika Laze Kostića prijatelju Jovanu Miličiću, Sombor, 14. jula 1908. g. Pismo je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[8] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[9][10] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[11][12] Nasleđe Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [13]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku se dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[14] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Rekvijem Laze Kostića Srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović Ivanus napisao je marta 2017. godine lirsku, elegičnu pesmu „Rekvijem Laze Kostića”, zamišljenu kao nastavak poeme „Santa Maria della Salute” i omaž Lazi Kostiću. Stihove „Rekvijema...” javnost je prvi put čula u Čikagu, pre projekcije filma „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre u bioskopu „Century Centre”. Pred punom salom, govorila ih je novinarka nekadašnjeg Radio Sarajeva Milka Figurić.[15] Vokalno izvođenje „Rekvijema Laze Kostića” emitovano je u okviru emisije „Večeras zajedno” Prvog programa Radio Beograda aprila 2017.[16] U ulozi oratora ponovo je bila Milka Figurić, čiji se glas tada čuo na talasima Radio Beograda prvi put nakon raspada JRT sistema. dr laza kostic knjiga o zmaju srpska knjizevnost xix vek xix veka romantizam ...

Potpuno nov original sa etiketom muski sat Fossil. 
Prelep, elegantan, moguca svaka provera originalnosti. Kupljen u Austriji u Fossil radnji (moze slika racuna kao dokaz). Originalna cena mu je 190€. 
Dobija se u metalnoj fossil kutijici, sa knjižicom i zaštitnom folijom. 
Pogledajte i ostale oglase (torbe, parfemi i satovi) 
NE RADIM RAZMENE

m6 Vlasnik Jeremija Zivanovic Jeremija Živanović je bio srpski književnik. Rođen je u Vražogrncu kod Zaječara 17. septembra 1874. godine, a umro u Beogradu 27. oktobra 1940. godine. U Zaječaru je završio osnovnu školu i gimnaziju, fakultetske studije u Beogradu (jedan deo u Beču i Lajpcigu). Radio je kao srednjoškolski profesor u Zaječaru i Nišu (profesor maternjeg jezika i književnosti u gimnaziji Kralj Milan I ) zatim kao profesor i rektor Više pedagoške škole u Beogradu. Bio je narodni poslanik (1912—1914), načelnik Ministarstva prosvete (1918—1919), predsednik Glavne uprave ujedinjenog profesorskog društva i urednik časopisa Nastavnik, a svoje službovanje završio na visokoj dužnosti bana Moravske banovine sa sedištem u Nišu (1931. do 1935). Stvaralaštvo Pokretač i glavni saradnik časopisa Gradina (1900—1901), pokretač ideje o izgradnji zgrade Narodnog pozorišta u Nišu. Bavio se književnom kritikom, književnom istoriografijom, pisanjem proze i prevođenjem. Objavio književni ogled Rat i književnost (pisan u ratnim uslovima u Solunu, objavljen 1917. u Velikoj Srbiji), takođe, oglede o našim istaknutim piscima Lazi K. Lazareviću, Đuri Jakšiću, Janku Veselinoviću, Lazi Kostiću, Bogoboju Atanackoviću, Iliji Vukićeviću i drugima. Bio je osnivač, vlasnik i urednik književnog omladinskog lista Venac, koji je počeo da izlazi u Beogradu 1910. godine, i sa prekidima u vreme Prvog svetskog rata izlazio do 1935. Svoju prozu objavljivao je i pod pseudonimom S. Nedić.

Tip ekrana: Digitalno Rezolucija ekrana: 240 x 280 piksela Ekrani na dodir: Da Dijagonala ekrana: 4,29 cm (1,69") Tehnologija ekrana: TFT Gustina piksela: 218 ppi Zaobljeni uglovi ekrana: Da Pozadinsko osvetljenje: Da Dizajni Pozicioniranje na tržištu: Pametni satovi Veličina futrole za sat: 44 mm Boja kućišta satova: Crno Materijal kućišta satova: Plastika Boja narukvice: Crno Materijal kaiša: Silikon Veličina narukvice: Jedna veličina Oblik: Pravougaoni Raspon veličina ručnog zgloba: 153 - 218 mm Predloženi pol: Uniseks Boja kopče: Crno Vodootpornost Način zatvaranja: Kaiš sa jednim zupcem Međunarodni zaštitni standard (IP): IP68 Magnetni priključak za punjenje: Da Vodootpornost do: 50 m Otpornost na vodu: 5 ATM Performanse Ugrađeni mikrofon: Ne Ugrađena kamera: Ne FM radio: Ne Podržani mobilni operativni sistemi: Android 10, Android 10.0, Android 11.0, Android 12.0, Android 7.0, Android 7.1, Android 7.1.2, Android 8.0, Android 9.0, iOS 12, iOS 13, iOS 14, iOS 14.5, iOS 15 Kapacitet RAM memorije: 2 MB Fleš memorija: 0,016 GB Proizvođač procesora: Dialog Semiconductor Procesor: DA14697 Regenerate Send a message Dodatni senzori: Senzor kiseonika u krvi Kontaktni senzori za merenje pređene distance Pedomatar Akcelerometar Praćenje aktivnosti Režim više sportova Lični ciljevi Kvalitet sna Vibrirajući motor Identifikacija poziva Pametna obaveštenja Pametni budilnik Daljinska audio reprodukcija Kalendarska obaveštenja SMS obaveštenja Tajmer Funkcija praćenja stresa Kalendar Štoperica Kontrola muzike Obaveštenja o pozivima Budilnik sa vibracijom

Potpuno nov original sa etiketom muski sat Fossil. 
Mocan, sportski, vecih dimenzija, moguca svaka provera originalnosti. Kupljen u Austriji u Fossil radnji (moze slika racuna kao dokaz). Originalna cena mu je 250€. 
Dobija se u metalnoj fossil kutijici, sa knjižicom i zaštitnom folijom. 
Pogledajte i ostale oglase (torbe, parfemi i satovi)
NE RADIM RAZMENE

Informacije o Proizvodu Brend: diesel Grad: Beograd Materijali: koža Tagovi: diesel sat dizel Stanje predmeta: veoma dobro Boja: siva krem Dizel sat, sjajno ocuvan. Malo nosen, nema ostecenja, narukvica se moze promeniti, saam sat nije nigde ogreban. Za dodatne slike, info oko velicine kao i dogobor oko cene, pisite mi ‍♀️ Original uzet u Uscu Ne radim razmene

Vrlo lepa stara tabla za arhitekte i tehničko crtanje, iz 70-80 ih godina XX veka, u odličnom stanju. Lenjir se pomera pomoću strune za pecanje i služi za crtanje paralelnih linija. Poseduje dva valjka, kotura za namotavanje papira ili pausa, pa se mogu raditi veliki formati na rolni.. Unutra ima pregrade za pribor, kao na slikama...Dimenzije 50x40x5 cm...

Vintage stanicni - peronski zvucnici ISKRA Zvucne kutije su od metala sa nosacem za pricvrscenje na plafon. Kutije odlicno ocuvane, jedna ispravna ali drugoj fali zvucnik ali to nije problem jer bi zvucnike trebalo zameniti jer su radili na razglasu kojem je napon 100v, mnogo vise od kucnih pojacala. Dimenzije: 30cm x 25,5cm x 15cm visina nosaca 14,5cm ukupna visina sa nosacem 40cm

Rsprodajem kolekciju, navedena cena je podložna korektnoj korekciji, pa izvolite ponudite svoju cenu za svaki sat iz moje kolekcije. Stari sat, kaminac, proizvela francuska firma BROCOT,krajem XIX ili početkom XX veka. U pitanju je stara firma koju je 1810. godine osnovao matematičar i časovničar Louis Gabriel Brocot. Veoma uspešna firma, koja je pored raznih patenata u časovničarstvu, 1840. godine patentirala suspenziju sa prednjom pločom i mehanizmom klatna, tako da se fino podešavanje vrši sa prednje strane sata - osovinicom koja se nalazi iznad broja 12 na cifarniku, a današnji izgled suspenzije patentiran je 1866. godine. Inače, mehanizam je izuzetnog kvaliteta, prednja i zadnja ploča su od mesinganih ploča debljine 2.2mm. emajlirani cifarnik uokviren je lepim pozlaćenim okvirom. Na važnim delovima sata utisnut je broj sata, a na suspenziji je utisnut logo firme BROCOT, sa još nekoliko oznaka koje se odnose na neke podatke o samom satu. Izuzetan i redak primerak, veoma lep, izradjen od crnog mermera sa aplikacijama od šarenog mermera, u vrlodobrom stanju, ispravan i servisiran, naravno dolazi sa svojim ključem za navijanje. Nakon nekoliko veoma loših iskustava sa kurirskim službaama, ne šaljem, već samo preuzimanje kod mene ili dostava kako se dogovorimo. Opcija dostava BEX-om je uneta jer to traži sistem, ali mi to ne radimo. Pored toga što je lično preuzimanje sigurnije, kupac će dobiti detaljna uputstva o korišćenju sata, što je veoma važno da bi sat dobro i dugo radio. Kupujete od proverenog prodavca po povoljnim cenama, ono što je prikazano na snimcima (originalnim) i detaljno opisano.

MEDICINA DIVINA (Božanstvena medicina): veština lečenja u svetlosti magije, filosofije i božanskog stvaranja Izdavač: Knjižarnica Milorada P. Milanovića, Beograd Godina izdanja: 1941 Povez: mek Broj strana: 335 Sadržaj priložen na slici. Potpis i pečat na prvom listu, 10-ak podvučenih rečenica crvenom bojicom i malo označavanja istom. Karakteristični tragovi starosti prisutni u sasvim maloj meri. Generalno, knjiga je veoma dobro očuvana. Prvo izdanje, izuzetno retko u ponudi. Petar Stanković je karijeru započeo kao seoski lekar. Suočen sa životnim izazovima shvatio je da znanje koje je poneo sa fakulteta može veoma malo da mu pomogne. Jer, kako je pirimetio, uopšte nije naučio šta je to život. Sa radoznalošću, a ne nadmenošću je prilazio svakom pacijentu i svakoj bolesti. Fascinirala ga je činjenica da prilikom porođaja žene u seoskim uslovima i majka i beba prežive, iako bi, po svemu što je na fakultetu učio, trebale ko zna čime sve da se zaraze i umru. To je bio početak njegovog učenja. Doktorirao je na psihologiji i radio u neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu. Autor je knjige Božanska medicina i zagovornik sasvim drugačijeg pristupa lečenju psihičkih bolesnika. Osnovao je ``Muzikalnu psihoterapiju``, koja se sastoji iz tri dela. Jedan deo je plavo osvetljenje u prostoriji u kojoj boravi pacijent. Drugi deo je disanje, koje je preuzeto iz joge. I treći deo je opuštajuća muzika. Zvuči tako jednostavno, a rezultati su bili odlični. Uveo je alternativne metode u zvaničnu medicinu. Nažalost, niko od mlađih kolega nije nastavio u tom pravcu. Od strane stručne javnosti je potpuno zapostavljen. (K-106)

Jako star crno - beli lampaski televizor, proizvodjaca Zavodi RR Nis, verovatno iz sezdesetih godina proslog veka. Zavodi RR Nis je u tom periodu saradjivao sa Philips-om, tako da se u televizoru nalaze Philips-ove komponente - ekran i lampe. Mislim cak i da je ispravan (ima plombiran prikljucak za struju, sto se radilo `80-tih, ukoliko ne zelite da placate pretplatu), ali bi moralo da se proveri. Visina 50cm, sirina 55, duzina 40cm. Mozda nekome posluzi za kafic, hotel, akvarijum, sto. . .

Nikolaj Šimić lepo očuvano kao na slikama izuzetno retka knjiga Іконостасъ славныхъ и храбрыхъ лицъ / Николаемъ Шимичь произведенъ Въ Будинѣ Градѣ : Писмены Кралевскаго Всеучилища Венгерскаго, 1807 138, [3] стр. ; 19 cm Садржај: Петръ Великїй ; Екатерина Вторая ; Станиславъ Аvгустъ ; Потемкинъ ; Суваровъ ; Косцїушко. Nikolaj Šimić je napisao prvu Logiku srpskog jezika. Znameniti filozofsko-prosvetiteljski pisac, direktor škola, senator i kapetan grada Sombora, Nikolaj Šimić, rođen je u Somboru 4. januara 1766. godine. U Somboru je završio osnovnu i latinsku gramatikalnu školu, gimnaziju u Segedinu, a dva tečaja filozofije (logiku i fiziku) i prava u Peštije položio i advokatski ispit. Po završetku studija otišao je u Rusiju, gde je jedno vreme bio ruski oficir kada se 1801. godine vratio iz Rusije, jedno vreme je radio kao advokat u Somboru, a posle kao senator grada Sombora i gradski kapetan. Posle penzionisanja Avrama Mrazovića 1811. godine postavljen je za direktora svih srpskih osnovnih škola u Ugarskoj. Njegova je posebna zasluga što se školska mreža proširila i na somborske salaše. Šimić je pisac mnogobrojnih knjiga, originalnih, prevedenih i prerađenih, kao što su: Logika (u dva dela), prvi sistematski priručnik logike u Srba, koji je 150 godina bio i jedina knjiga ove vrste kod nas, Ikonostas slavnih i hrabrih lic. (Biografije Petra Velikog, Katarine II, Stanislava Avgusta, Potemkina, Cyvopova i Tadeuša Košćuškog), Turčin Abdalah i Serbij Serboslava, naravoučitelenaja povest, Aristej i Acencira, egipatskaja naravoučitelnaja povijest i druge. Njegovi spisi, iako nisu originalni, izvršili su jednu određenu progresivnu kulturno-prosvetnu misiju. Znalac nekoliko jezika i široke kulture Nikolaj Šimić je jedan od najobrazovanijih i najznamenitijih Somboraca s kraja XVIII i početka XIX veka. Umro je u Somboru 1848. godine.

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost knjige u dobrom i urednom stanju! Prvo Izdanje! Jako retko u ponudi!!! Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd), dekorater i slikar (Srbija); zaslužan sakupljač narodnih ornamenata i rukotvorina; na osnovu njih pokušao da osnuje nacionalne dekorativne stilove, naročito srpski. Rođen je u Splitu pod imenom Karlo Inkiostri (Carlo Inchiostri), a po dolasku u Beograd menja ime u Dragutin, kada očevom prezimenu dodaje i majčino prezime Medenjak.[1] Svršio je osnovnu školu i pet razreda realke, a zatim se dao na slikarstvo koje je prvo učio kao samouk (1885—1892.) a zatim u Firenci. Posle toga je putovao po južnoslovenskim zemljama i radio na prikupljanju narodnih šara i živopisanju crkava. Krajem 1905. godine dolazi u Beograd i tu je ostao do 1911. gde je radio na ukrašavanju mnogih značajnih zgrada. Od 1912. godine nalazi se u Bosni gde je radio patriotske plakate i bio gonjen od austrijskih vlasti. Za vreme Prvog svetskog rata bio je u Italiji i Trstu. Jedno vreme je živeo u Ljubljani, a zatim je 1923. godine ponovo došao u Beograd. Radio je na osnivanju originalnih jugoslovenskih dekorativnih stilova, naročito srpskog. Svoje nazore je izlagao u člancima i knjigama. Inkiostri je, pored Slovenca Ivana Jagra, prvi dekorativni umetnik u ovim krajevima. Njegovo glavno teoretsko delo je „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ (1925.). Jedno od njegovih najznačajnijih dela je uređenje enterijera Doma Vukove zadužbine (tada zgrada Ministarstva prosvete) u Beogradu, 1912. Dragutin Inkiostri Medenjak 1866. - 1942. Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd) Dragutin Inkiostri je rođen 18. oktobra 1866. u Splitu. Njegov otac, Antonio Inkiostri, poreklom je iz Venecije, dok je majka, Marija Medenjak, bila Srpkinja. Iz tog mešovitog braka, Inkiostri je bio vezan za Italiju zbog školovanja, ali se u jeku panslavističkog pokreta uvek osećao kao Srbin. Ocu, po profesiji arhitekti, Dragutin je još od malih nogu pomagao u poslu. Tako se vremenom razvila i njegova velika ljubav prema arhitekturi i umetnosti uopšte. Rano je prekinuo svoje školovanje kako bi se posvetio slikarstvu, jer se pokazalo da ima izuzetan dar za crtanje. Sa svega devetnaest godina napušta rodni Split i započinje svoje umetničko putovanje, postepeno gradeći likovni izraz. Prva stanica mu je bila Zadar, gde je u izlogu krojačke radnje izložio nekoliko slika. Takav vid reklame doneo je i prve porudžbine, mahom oltarske slike za crkve po okolnim mestima. Posle nekoliko godina, put ga vodi do Rijeke, gde dobija i prve porudžbine za oslikavanje prostorija bogataških kuća. Shvativši da dalje neće moći bez školovanja, odlučuje da ode u Italiju kako bi stekao adekvatno slikarsko obrazovanje. Pre toga se oženio kontesom Marijom iz zadarske italijanske porodice De Lupi, koja je bila izuzetno obrazovana žena. Govorila je nekoliko jezika, ali srpski nije znala. Imali su devetoro dece, od kojih se troje kasnije posvetilo slikarstvu. ZA NACIONALNI PREPOROD U UMETNOSTI Izabrao je Firencu i profesora Filadelfa Simija, ali je daleko više na Inkiostrija uticao arhitekta i teoretičar umetnosti Alfred Melani, koji je i sam bio zainteresovan za folklornu umetnost. Tokom boravka u Italiji, Inkiostri je savladao i fotografski zanat, koji će mu do kraja života biti glavni izvor prihoda. Njegov životni put nastavlja se u Zagrebu, gde otvara fotografski atelje. Biva angažovan da za „Milenijumsku izložbu” u Budimpešti pripremi album fotografija istorijskih spomenika. U Zagrebu stupa u kontakt i sa Vlahom Bukovcem, tada već nadaleko čuvenim slikarom, od kojeg je mnogo naučio. No, mladi umetnik se nije zadržao ni u Zagrebu. Godine 1900. odlazi u Karlovac, prvo mesto u kojem radi dekoraciju enterijera baziranu na narodnim motivima. Potom je u Sarajevu, gde se već čulo za njega, ali ne odlučuje ni tu da se skrasi. Nastavlja putovanje, počevši da skuplja etnografski materijal, koji će mu kasnije biti od velike koristi. Tokom celog tog perioda „lutanja i traženja” Inkiostri se zapravo pripremao da dođe u Beograd i Kraljevinu Srbiju, želeći da srpskoj umetničkoj sceni prikaže svoj program umetničke obnove. U potrazi za autentičnim narodnim motivima, prošao je celo Crnogorsko primorje, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Južnu Srbiju. Proputovao je Balkan, prikupivši i obradivši preko dve hiljade motiva iz narodnog veza, tkanja i rezbarije. Odmah po dolasku u Beograd 1905. dobija posao na dekoraciji Narodnog pozorišta, gde će i ostati da radi kao scenograf, dekorater i kostimograf. Da je bio uspešan i u toj oblasti umetničkog stvaralaštva svedoči činjenica da je pozvan da dekoriše bugarski Narodni teatar. Među prvima koji je angažovao još uvek nedovoljno afirmisanog umetnika bio je bogati industrijalac Đorđe Vajfert. Inkiostri je za njega dekorisao veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici portretima ličnosti iz srpske istorije, dok su zidovi bili ukrašeni narodnim ornamentima. Ta sala je uskoro postala centar kulturnog i društvenog života Beograda. Ovi prvi uspesi u srpskoj prestonici doneli su mu pohvale velikih stručnjaka za nacionalni stil Mihaila Valtrovića i Andre Stevanovića. Ubrzo su stigle i velike porudžbine, poput dekoracije Ministarstva finansija, Narodne banke i Ministarstva prosvete, gde je u saradnji sa Petrom Ubavkićem radio dekoraciju hodnika ulaza i ministrove sobe. Do danas su sačuvane alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti u hodniku. Tom prilikom se Inkiostri prvi put upustio u projektovanje nameštaja i pokazalo se da ima smisla i za ovu granu primenjene umetnosti. Iako je u tom periodu bio veoma tražen, finansijski je uvek bio na ivici egzistencije. ISPRESECANO RATOVIMA Inkiostrijev dizajn nameštaja dolazi do punog izražaja na „Balkanskoj izložbi” u Londonu 1907, gde je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, kao i dve keramičke peći. Pre nego što je nameštaj poslat za London, bio je izložen u Beogradu, gde ga je prvog dana videlo čak 1.500 posetilaca. Narednih godina oslikava Svečanu salu tada tek podignute Treće beogradske gimnazije. Međutim, pojavljuju se i prve negativne kritike i zainteresovanost za njegov rad postepeno počinje da slabi. Njegova teorija o srpskom dizajnu naišla je na osudu arhitekata, najviše Branka Tanazevića. Polemika između dva zastupnika nacionalnog preporoda u umetnosti dugo je trajala preko novina. I pored tih nesuglasica, bili su primorani da sarađuju na Srpskom paviljonu za „Svetsku izložbu” u Torinu 1911. Tanazević je, naravno, gledao da na svaki način sputa Inkiostrijevu kreativnost, ali su ovome ruke bile odrešene pri dekorisanju Turskog i Mađarskog paviljona, gde je takođe bio angažovan. Dragutin Inkiostri se nadao poslu na dekorisanju enterijera Narodne skupštine, čija je gradnja tada započeta, pa je jednom prilikom posetio Jovana Ilkića, autora projekta. Ovaj mu je obećao učešće, ali uzalud, jer su radovi na Skupštini nastavljeni tek posle Prvog svetskog rata. Usled sve veće neshvaćenosti, Inkiostri je čak pomišljao da se preseli u Budimpeštu, gde bi njegov rad bio više vrednovan, ali ga je u realizovanju te ideje sprečio Prvi balkanski rat. Iz tog vremena potiču i njegove prve patriotske slike: Orao i gusle, Sokolovi, Na oprezu, Soko i zmija... Vođen patriotizmom, u ratnom periodu krenuo je u obilazak južnoslovenskih zemalja, ostavljajući replike svojih patriotskih slika svakoj kući u kojoj mu je pruženo gostoprimstvo. Prvi svetski rat provodi u Italiji. Pošto je ostao udovac, ženi se po drugi put bivšom učenicom, Slavkom Korenjak, i nakon završetka rata boravi u Ljubljani. Radi plakate za Prvi jugoslovenski svesokolski slet. Tek se 1923. vraća u Beograd, gde biva postavljen za upravnika akcionarskog društva za izradu nameštaja u nacionalnom stilu. Narednih godina se u potpunosti posvećuje projektovanju nameštaja i izrađuje stolice od orahovog drveta za „Poštansku štedionicu”, ali i artdeco garnituru za tada tek otvorenu fabriku nameštaja braće Đorđević. Po njegovim nacrtima izrađivani su i ćilimi u fabrici Dunđerski. UVOĐENjE TOTALNOG DIZAJNA Krajem dvadesetih godina stari umetnik postepeno pada u zaborav, ali i dalje uspeva da ostvari remek-dela, poput paravana sa slikama na svili za Olgu Smederevac iz Pančeva, čiji je salon bio stecište umetnika između dva svetska rata. I Muzej Nikole Tesle bi sada krasila jedna soba po Inkiostrijevom nacrtu da kuću, tada u vlasništvu Đorđa Genčića, nije pogodila bomba u Drugom svetskom ratu. Pokušao je da skrene pažnju dvora na sebe poklonivši kralju Aleksandru I Karađorđeviću sliku Straže na Jadranu. Međutim, iz nepoznatih razloga poklon je bio odbijen. Umire 16. septembra 1942, u 76. godini. Dragutin Inkiostri je svoja najvrednija dela ostvario upravo u Beogradu i može se reći, iako je sam to poricao, da je bio pripadnik secesije. Kao potpunu novinu u Srbiji, uveo je tendenciju ka ukrašavanju celokupne životne sredine, što je za njegove evropskesavremenike bilokarakteristično. Nastojao je da ostvari ono što danas zovemo totaldesign, prenoseći tim putem narodnu mitologiju i magijsku simboliku oblika pretočenih u ornament. Upravo je zbog toga bilo teško kačiti slike na zidove koje je on oslikao, jer su oni već bili umetnička dela za sebe. Nažalost, tokom života nije naišao na mnogo razumevanja i ostao je usamljen u svom pokušaju da se tada formira srpska dizajnerska scena. Učenici Svoje veliko znanje na polju narodne ornamentike uspeo je da prenese đacima Umetničko-zanatske škole, gde je jedno vreme predavao. Kod učenika je najviše cenio individualnost, iako je to možda rezultiralo time da niko od njih nije nastavio njegovim putem u reformaciji nacionalnog stila. Kuća Jovana Cvijića Veliko priznanje bila je odluka Jovana Cvijića da poveri Inkiostriju ukrašavanje enterijera sopstvene kuće. S pravom se može reći da je to najbolje Inkiostrijevo delo u Beogradu. Deo tima bili su i dekorativni vajar, majstor za kaljeve peći, umetnički stolar i duborezac. Posao je teško napredovao, budžet je više puta bio prekoračen i nacrti menjani. Ideja vodilja je bila da svi motivi koji se budu pojavili u enterijeru ukazuju na Cvijićev poziv, pa je tako reljef orla sa čekićem predstavljao oštrinu geografove misli, dok su sova sa čekićem i knjigom aludirali na naučni rad. Istančanost i savremenost U projektovanju nameštaja, Inkiostri je bio vrlo istančan. Imao je smisla za funkcionalizam i udobnost, uvek koristio hrastovinu i orahovinu, koje se i danas smatraju za najkvalitetnije vrste drveta. Takav pristup, razume se, nije mogao da proizvede ni jeftinu, ni serijsku proizvodnju. Rado je i oslikavao nameštaj, što mu je, kao i rezbarija, davalo unikatnost. Ostavljao je uvek prirodnu boju drveta, smatrajući je najlepšom. Koliko je savremen bio njegov pristup govori činjenica da je uvek vodio računa o korisniku, projektujući tako da sve bude u skladu sa njegovim potrebama.

Rsprodajem kolekciju, navedena cena je podložna korektnoj korekciji, pa izvolite ponudite svoju cenu za svaki sat iz moje kolekcije. Komodni sat koji je napravila firma Adolfa Nevira iz Berlina, sa izuzetno kvalitetnim mehanizmom koji je na sajmu 1855. godine dobio zlatnu medalju za kvalitet i inovativnost, po čemu je firma inače bila poznata. Na svakom delu mehanizma utisnut je fabrički broj, kao i na prednjim i zadnjim vratancima. Mehanizam je ugradjen u lepo mermerno kućište. Adolf Nevir je bio dvorski časovničar Fridriha II, a svoju firmu je osnovao 1763. godine. Firma je proizvodila veoma kvalitetne i skupe satove. Imače,  Adolf Nevir je jedan od retkih nemaačkih časovničara koji se usudio i uspešno nosio sa francuskim proizvodjačima ove vrste satova, posebno sa radionicom BROCOT. Posle promene nekoliko vlasnika, medju kojima su bili i potomci Adolfa Nevira, firma je zatvorena 1940. godine, što znači da je ovaj sat star najmanje 80, a verovatnije preko 100 godina. Zbog nekoliko promena vlasnika fabrika često nije radila i po nekoliko godina, pa nije proizvedeno mnogo satova zbog čega su ovi satovi prilično retki. Sat je u vrlodobrom stanju, ispravan i servisiran. Na zadnjim vratancima je oštećeno staklo na par mesta, vidi se na snimcima, to je čisto estetski nedostatak. Nakon nekoliko veoma loših iskustava sa kurirskim službaama, ne šaljem, već samo preuzimanje kod mene ili dostava kako se dogovorimo. Opcija dostava BEX-om je uneta jer to traži sistem, ali mi to ne radimo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslov Štijenja i evangjelja za sve nedjelje i svetkovine priko godine koja za porabu cerkvenu i domacu poboznost - Kajo Agjić 1865. Pozega Tiskara Miroslava Kraljevica Kajo Andrija Adžić, vjerski pisac i kulturni poslenik rođen je u Pleternici kod Slavonske Požege 19. siječnja 1805., a preminuo je u Slavonskoj Požegi 1. prosinca 1892. godine. Nakon osnovnog školovanja u rodnom mjestu, polazio je gimnaziju u Zagrebu i Slavonskoj Požegi. Godine 1823., postao je član franjevačke provincije Sv. Ivana Kapistrana. Filozofsku i teološku izob-razbu stekao je u franjevačkim učilištima u Našicama i Baji, te na Sveučilištu u Budimpešti. Predavao je moralno i pastoralno bogoslovlje na franjevačkim bogoslovnim školama u Mohaču (1831. -1832.), i Vukovaru (1832. -1845.). Obavljao je upravne crkvene službe: bio je župnik i samostanski starješina u Vukovaru (1839. -1845.), a u više navrata je bio gvardijan u Slavonskoj Požegi, dok je generalni vizitator svoje provincije 1866. godine. Kajo Adžić se kao pristaša iliraca pridružio hrvatskom preporodnom pokretu. Dopisivao se s Lj. Gajem, V. Babukićem, I. Kukuljevićem Sakcinskim, a poslije i s J. J. Strossmayerom i F. Račkim. Zapažanja o društvenom, kulturnom, privrednom i vjerskom životu u Slavoniji objavljivao je u listu »Slavonac« (1863.). Priredio je i objavio »Štijenja i Evangjelja«, prvi lekcionar na hrvatskom jeziku u kojem su upotrijebljeni dijakritički znakovi. Prvo izdanje (1851.) pisao je ikavicom, a u drugom (1865.) prihvatio je ijekavski govor radi jedinstva književnog jezika. Preveo je teološki priručnik Josepha Stapfa »Epitome theologicae moralis« i objavio ga u dva sveska pod naslovom »Sastav bogoslovja delorednog« (1847.). Sakupljao je građu iz domaće kulturne i crkvene prošlosti i mnogo radio na uređenju arhiva franjevačkog samostana u S. Požegi...

Trotomno delo štampano u jednoj knjizi PRVA KNJIGA Ćerka Petra Velikog DRUGA KNJIGA Tajna Ermelina TREĆA KNJIGA Elisaveta i Fridrih Veliki radnja romana period između 1739-1760.god. redak,ako ne i jedini primerak vrlo malo izdanja prevedenih na srpski, pretpostavljam zbog same ekscentričnosti pisca, koji je pisao pod pseudonimima ( u daljem tekstu sa Wikipedije ) nepoznat izdavač i godina izdanja knjiga kompletna listovi dobro očuvani/kompaktni, bez tragova vlage, pisanja, cepanja i sl. naslovna oštećena, fali deo poslednjeg lista sa napomenom 487 strana manji format tvrde korice ( izbledele ) sigurno je prvo štampano izdanje u pitanju Леополд фон Захер-Мазох (нем. Leopold von Sacher-Masoch; 27. јануар 1836 — 9. март 1895) био је аустријски писац историјских романа и романа са темама из алтернативне сексологије. Писао је под псеудонимом, Шарлот Аранд и Зое фон Роденбах. По њему је назван појам у сексологији — мазохизам. Мазох је рођен у граду по имену Лемберг, данас Лавов, главном граду Краљевине Галиције и Лодомерије, која је у то време била краљевина у саставу Аустријског царства.[1] Почео је да учи немачки језик са 12 година. Студирао је право, историју и математику на Универзитету у Грацу, а после дипломирања вратио се у Лемберг где је постао професор. Почео је са писањем дела која су везана углавном за аустријску историју. Његове књиге су превођене на украјински, пољски, руски и француски језик. У Галицији његове књиге су веома читане и цењене. Његово најзначајније дело је Венера у крзну објављено 1870. године.[2] У роману описује сексуалне фантазије и фетише, везано за жене које су доминантне и које носе крзно. Касније, он је те своје фантазије радио са својим љубавницама и супругама. У Француској је био одликован крстом Легије части за свој допринос књижевности