Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marin Bego (Split, 16. studenoga 1881. — Zagreb, 24. rujna 1960.)[1] je bio hrvatski pripovjedač, romanopisac, novelist i putopisac. Po struci je bio odvjetnik. Otac je Vojislava Bege, hrvatskog akademika, profesora emeritusa i redovnog profesora Fakulteta elektrotehnike u Zagrebu. Rodio se je u Splitu 1881. godine. Pučke je škole pohađao u nekoliko gradova: u rodnom Splitu, Šibeniku i Kninu. Za srednje školovanje imao je klasičnu gimnaziju koju je pohađao u Sinju i Splitu. U Beču i Zagrebu studirao je pravo. U Zagrebu je prvi put doktorirao 1909., a u Lavovu drugi put, 1912. godine. Poslije studija bio je na sudskoj praksi u Trstu i Rovinju. Radio je kao odvjetnik u nekoliko gradova: kraće vrijeme u Trstu, Voloskom, Pazinu i rodnom Splitu. Prevodio je s latinskog i grčkog. Napisao je i knjigu putopisa Niz našu obalu. Knjiga je doživjela tri izdanja: dva u Splitu (1912. i 1979) i jedno u Zagrebu (1944). Nema mnogo putopisa u našoj književnosti koji su doživjeli tri ili više izdanja. Zanimljivo je zagrebačko izdanje putopisa. Ne samo da je to prošireno izdanje, već je to izdanje ukrašeno s devet crteža različitih gradova, koji se obrađuju u putopisima. Jedan od tih crteža odnosi se na Trst, dao ga je slikar Bruno Bulić, rođeni Tršćanin. Dok je boravio u Trstu, bio je urednikom lista Balkana od 1908. do 1909. godine. Od 1910. izdavao je kalendar Jadran zajedno s Milutinom Cihlarom Nehajevim. Djela Djela Marina Bege:[4][5] S mora, 1911. Niz našu obalu, 1912. Novele, 1916. U očekivanju, 1917. Eva: deset odabranih novela, 1925. Vječna varka: roman iz splitskog života, 1928. Djeca ulice: drama iz suvremenog života u tri čina s predigrom, 1943.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Deset odabranih novela Marin Bego (Split, 16. studenoga 1881. — Zagreb, 24. rujna 1960.)[1] je bio hrvatski pripovjedač, romanopisac, novelist i putopisac. Po struci je bio odvjetnik. Otac je Vojislava Bege, hrvatskog akademika, profesora emeritusa i redovnog profesora Fakulteta elektrotehnike u Zagrebu. Rodio se je u Splitu 1881. godine. Pučke je škole pohađao u nekoliko gradova: u rodnom Splitu, Šibeniku i Kninu. Za srednje školovanje imao je klasičnu gimnaziju koju je pohađao u Sinju i Splitu. U Beču i Zagrebu studirao je pravo. U Zagrebu je prvi put doktorirao 1909., a u Lavovu drugi put, 1912. godine. Poslije studija bio je na sudskoj praksi u Trstu i Rovinju. Radio je kao odvjetnik u nekoliko gradova: kraće vrijeme u Trstu, Voloskom, Pazinu i rodnom Splitu. Prevodio je s latinskog i grčkog. Napisao je i knjigu putopisa Niz našu obalu. Knjiga je doživjela tri izdanja: dva u Splitu (1912. i 1979) i jedno u Zagrebu (1944). Nema mnogo putopisa u našoj književnosti koji su doživjeli tri ili više izdanja. Zanimljivo je zagrebačko izdanje putopisa. Ne samo da je to prošireno izdanje, već je to izdanje ukrašeno s devet crteža različitih gradova, koji se obrađuju u putopisima. Jedan od tih crteža odnosi se na Trst, dao ga je slikar Bruno Bulić, rođeni Tršćanin. Dok je boravio u Trstu, bio je urednikom lista Balkana od 1908. do 1909. godine. Od 1910. izdavao je kalendar Jadran zajedno s Milutinom Cihlarom Nehajevim. Djela Djela Marina Bege:[4][5] S mora, 1911. Niz našu obalu, 1912. Novele, 1916. U očekivanju, 1917. Eva: deset odabranih novela, 1925. Vječna varka: roman iz splitskog života, 1928. Djeca ulice: drama iz suvremenog života u tri čina s predigrom, 1943.

heder ljubičasta vila dugina čarolija bel muni cica i drugari dosadno mi je ne znam šta da radim slučaj romeo eliza pričeli gvera škola klizanja srebrne klizaljke iznenadjenje linda čapman monster high monstrumska škola liza harison škola za princeze princeza emili i lepa vila vivijan frenč vlada stojiljković sa mnom ima neka greška keti kesidi zasijaj dejzi star marija žeželj moj slatki život dugina čarolioja kajli,karnevalska vila dejzi medouz škola klizanja ljubičaste klizaljke prijatelji linda čapman Mek povez Dobro ocuvano. Visina postarine je za slanje putem preporucene tiskovine. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica.

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica.

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica. Povez knjige : broširani Strana : 40 Format knjige : 217x273x7 mm Pismo : ćirilica

Нет ничего дороже правды. Любимые рассказы русских классиков для детей Издательство: Даръ, Москва, 2011. Серия:Читаем сами картон колорне илустрације руски језик СОДЕРЖАНИЕ/садржај Сергей Тимофеевич Аксаков Грачи прилетели Гнездо Сурка Николай Георгиевич Гарин-Михайловский Книжка счастья Всеволод Михайлович Гаршин Лягушка-путешественница Максим Горький (Алексей Максимович Пешков) Воробьишко Из рассказов о детстве Владимир Иванович Даль Война грибов с ягодами Девочка Снегурочка Журавль и Цапля Борис Степанович Житков Как утонул пароход Пожар в море Приключения «Партизана» Почта Вечер... U ovoj knjizi naći ćete divne priče koje su uvrštene u ruske klasike. Glavni junak tih priča je starac Mazaj, žaba putnica, Mačak u čizmama i mnoge druge... Knjiga je bogato ilustrovana, a ilustracije su radili čuveni umetnici.

Oto Bihalji Merin - Nevidljiva kapija Tragigroteska Kosmos, Beograd, 1956. Mek povez, 214 strana. Oto Bihalji Merin (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista i istoričar umetnosti, jevrejskog porekla. Biografija Početkom XX veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“. U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji... Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kranjevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetk rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio `Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma`. Srpska izdanja knjiga * Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. * Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. * Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. * Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. * Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. * Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. * Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. * Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. * Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. * Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979.

Nažalost kreće od 81 strane Stanje se može videti na slikama Zadar 1914 MIRKO KOROLIJA - PESME , ZADAR 1914 IZDANJE KNJIŽARE ENRIKO DE ŠENFELD 292 strane Fali prvih 80. Mirko Korolija (Kistanje, 9. septembar 1886 — Šibenik, 10. jul 1934) srpski književnik i političar [1]. Mirko Korolija Datum rođenja 9. septembar 1886. Mesto rođenja Kistanje Austrougarska Datum smrti 10. jul 1934. (47 god.) Mesto smrti Šibenik Kraljevina Jugoslavija Biografija Уреди Mirko Korolija je rođen u Kistanjama u Bukovici. Otac Ćirilo bio je sekretar kistanjske opštine, a majka Marija, rođena Cvijetić, rodom iz Drniša, bila je upravnica Kistanjske pošte. Osnovnu školu je završio u rodnim Kistanjama. U Zadru upisuje „Cesarsko Kraljevsku Veliku Gimnaziju“ gdje počinje pisati pjesme, a prve stihove objavljuje već 1898. godine u Nevenu Jove Jovanovića Zmaja. Profesor maternjeg jeazika mu je Vladimir Nazor. U Pragu Korolija završava pravni fakultet na kojem stiče zvanje doktora pravnih nauka. U to vrijeme objavljuje u svim značajnim srpskim i hrvatskim časopisima. Od 1912. godine službovao je u Kistanjama, a potom u Zadru do 1919. godine kada je postavljen za sekretara Ministarstva prosvjete u Beogradu. Bavljenje politikom je započeo 1921. godine u članstvu Jugoslovenske napredne nacionalne omladine, a od 1922. je predsjednik Direktorijuma Organizacije jugoslovenskih nacionalista, Orjune. Zbog svoje bolesti penzionisan je 1922. godine, ali je i dalje radio kao dramaturg u Splitskom pozorištu. Od 1925. godine sve je manje politički aktivan ali i dalje piše tekstove u Orjuninom listu Pobjeda. Za upravnika Oblasnog narodnog pozorišta u Sarajevu postavljen je 1928. godine. Od 1930. godine u Politici objavljuje seriju putopisno-reportažnih tekstova o krajevima i narodu sjeverne Dalmacije, Primorja. Umro je u Šibeniku, gde je i sahranjen, a njegovi zemni ostatci su 1950. godine preneseni u porodičnu grobnicu u Kistanje [2] Od 2008. godine ulica Nova 29, u Busijama, prigradskom naselju Beograda, nosi ime po Mirku Koroliji[3]. Djela Уреди Pesme, 1914. Zidanje Skadra, lirska drama, premjerno prikazana u HNK u Zagrebu, 1920. Nove pesme, 1930. Pesme, Srpska književna zadruga, Beograd 1933. Izabrana dela, priredio Jovan Radulović, Srpska književna zadruga i BIGZ, Beograd 1996.

Doktorska disertacija Bosko Petroic, svrseni bogoslov Sremski Karlovci Godina : 1901 Stranica : 111 Stanje : Lose ocuvana knjiga. Naslona strana i sledecih 20ak stranica nemaju veci ili manji deo desnog coska, takodje zadnjoj korici nedostaje manji deo.Vidljiv trag vlage verovatno na prvoj i na par poslednjih stranica. Knjiga je kompaktna, ceo tekst je vidljiv, nije podvlaceno, veoma retko u ponudi, nisam je nasao jos negde. ПЕТРОВИЋ Бошко – професор, новинар и књижевник (Параге, 10. X 1869 – Скопље, 7. VIII 1913). Користио је псеудониме Жељски и Стеванов. Гимназију је завршио у НСаду а богословију у Сремским Карловцима. Од 1894. је у Бечу студирао филозофију и германистику на универзитету и, упоредо, певање на конзерваторијуму. Дипломирао је и докторирао из области филозофије дисертацијом „Студије и критика на психофизички монизам“, која је у 1901. штампана у Сремским Карловцима. Радио је као професор у гимназијама у Сарајеву (од 1901), у Тузли (1904) и од 1905. у НСаду. После завршених школских испита у јуну 1913, за време српско-бугарског рата, као ратни дописник сарајевских листова „Српска ријеч“ и „Трибуна“ прикључио се штабу Треће српске армије. Умро је од колере у Скопљу. Писао је песме, приповетке и романе и објављивао их у „Јавору“, „Стражилову“, „Бранковом колу“, „Босанској вили“, „Летопису Матице српске“, „Застави“ и у сарајевској „Нади“. Јављао се и чланцима из филозофије и естетике, као и књижевним и позоришним критикама. Написао је позоришну игру у 3 чина Наш човек, која је била приказана у СНП 15. XII 1908, али без успеха. У својој брошури Српско народно позориште у Новом Саду 1907-1908. године (НСад 1908) критиковао је рад управе СНП у тој сезони и тражио да се проведу корените промене у репертоару, нарочито указујући на недостатак савремене домаће драме. Предлагао је да се отвори глумачка школа и да се већа пажња посвети ђачким представама у НСаду. Дао је детаљну анализу драматуршког рада у новосадском театру. Интересовали су га и стари јужнословенски ћирилски кодекси и у својој књизи Из старе српске књижевности (Сремски Карловци 1913) регистровао је и описао четрдесет рукописа, међу њима и познати Барањски препис Душановог законика из XVI века.

SARAJEVO,1937. meki povez. str. 71, dim. 21 x 14 cm. naslovna i ilustracije(drvorez) BRANKO SOTRA,IMA POSVETU I PAR ZUTIH MRLJA,LISTOVI CVRSTI NE ISPADAJU vise autora: markovic,cengic,softa,simic,dizdar,ujevic,mihic,grbic,kusan,kovac,kikic,bakula Бранко Шотра (Козице код Стоца 31. јануар 1906 — Стокхолм 21. мај 1960) је био српски сликар. Бавио се сликарством, графиком, примијењеном умјетношћу и ликовном критиком. Сликар Бранко Шотра рођен је у селу Козице код Стоца. Краљевску умјетничку школу завршио је у Београду 1929. године. У време студирања повезао се са Комунистичком партијом Југославије, па је због комунистичке делатности био више пута затваран. Службовао је у Охриду као стручни учитељ за дуборез у тамошњој Државној мушкој занатској школи. Након две године пребачен је у Вршац за наставника цртања у Мушкој занатској школи. За све време је сликао: портрете, пејзаже, што више тога, како би могао да их покаже у Београду. Хтео је да његова прва самостална изложба буде баш у престоници. Међутим, избио је Други светски рат и Бранко Шотра мобилисан у војску а сви његови радови су се загубили у току рата. Након капитулирања Краљевине Југославије наставио је да ратује борећи се у редовима НОВ и ПОЈ на просторима Херцеговине, Црне Горе, Косова и Метохије и Србије. Након рата радио је на формирању Дома Југословенске народне армије у Београду, а касније је постављен за његовог начелника. Био је управник Војног музеја у Београду у периоду његове обнове. За редовног професора и првог ректора Академије за примјењену умјетност у Београду изабран је 1948. године и на тој дужности се задржао до 1956. године. Умро је изненада 21. маја 1960. године у Стокхолму. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду. У уметнички живот Бранко Шотра је ушао тридесетин година двадесетог века и то као сликар, да би се касније кроз живот све више окретао графици. Када је постао професор на Академији примењених уметности графика и дуборез су му постали главна преокупација.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje! Ilustrovao: Ninoslav Kunc Josip Ivanković (Žednik, ?) je bio vojvođanski hrvatski političar i javni djelatnik. Rodio se u selu Žedniku u velikoj obitelji iz koje su ponikli brojni redovnici i redovnice. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a srednju školu je pohađao u Subotici. U Subotici je studirao na Ekonomskom fakultetu, na kojem je 1982. diplomirao na poljoprivrednom smjeru. Nakon studija je radio u subotičkim poduzećima. Još kao mlada osoba se uključio u javni i kulturni život hrvatske zajednice. Nakon uvođenja višestranačja i mogućnosti slobodnih izbora, politički se angažirao, pa je tako bio najmlađim među osnivačima Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. Bio je općinskim vijećnikom u jednom mandatu, a danas je vijećnikom u Hrvatskom nacionalnom vijeću Republike Srbije. Predsjednikom je obnovljene hrvatske ustanove Pučke kasine 1878. Mati Kata Ivanković je hrvatska pjesnikinja. Rođen je 18. lipnja 1957. godine u brojnoj obitelji oca Grge i majke Kate, rođ. Stantić, među kojima su svećenik Franjo i časna sestra Nada. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, kao i Ekonomski fakultet, stekavši zvanje diplomirani ekonomist. Kao ugledni i aktivni član, bio je kandidat DSHV-a na lokalnim i pokrajinskim izborima 1992. godine. Koncem 1990-ih osnivač je Hrvatskog narodnog saveza, čiji je i kandidat za izbore za Skupštinu općine Subotice u okviru koalicije Demokratska opozicija Srbije – DOS-a u rujnu 2000. godine. Na istima je izabran za vijećnika Skupštine općine Subotica. Kao vijećnik SO Subotica, bio je i elektor na izborima za prvi saziv Hrvatskog nacionalnog vijeća, a kao kandidat liste koju je predvodio Forum hrvatskih institucija i organizacije izabran je i za vijećnika HNV-a (2003. – 2010.) Osnivač je Instituta „Ivan Antunović“ i višegodišnji član njegovih upravnih tijela, zatim Pučke kasine, čiji je predsjednik bio u dva mandata i glavni urednik Glasnika Pučke kasine, Ogranak Matice Hrvatske Subotica te član Hrvatskog akademskog društva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frédérique Papy-Lenger (12. kolovoza 1921. - 9. siječnja 2005.) bila je belgijska matematičarka i matematičarka aktivna u pokretu Nove matematike 1960-ih i 1970-ih. Rani život i obrazovanje Frédérique Lenger rođena je 12. kolovoza 1921. u Arlonu u Belgiji kao jedna od tri kćeri odvjetnika. Nakon studija klasike u Lycée Royal d`Arlon, studirala je za licencijat matematike na Université libre de Bruxelles od 1939. do 1943. Sveučilište je službeno zatvoreno 1941. kako bi se spriječilo njegovo preuzimanje od strane njemačke okupacije, a njezin studij je nastavljen u tajnosti. [1] Godine 1968. završila je doktorat s dvodijelnom disertacijom, jednim dijelom o matematičkom obrazovanju, a drugim o geometrijskim transformacijskim grupama.[1][2] Karijera Od 1947. do 1950. Lenger je predavala matematiku na l’Ecole Decroly, dok je radila kao asistentica matematičaru Paulu Liboisu, koji joj je predložio da provodi istraživanja koja uključuju projektivnu geometriju i trialitet. Ovo je postalo preteča rada drugog Liboisovog učenika, Jacquesa Titsa. Godine 1950. Lenger se pridružio matematičkom fakultetu Lycée Royal d`Arlon; 1957. imenovana je prefektom u Arlonu i ravnateljicom Državne normalne škole u Arlonu.[1] Postala je profesorica matematike na Berkendael State Normal School u Bruxellesu 1960. Godine 1961., s nekoliko drugih matematičara, postala je jedan od osnivača Centre Belge de Pédagogie de la Mathématique (Belgijski centar za pedagogiju matematike). Od 1974. do 1980. radila je u SAD-u, na Comprehensive School Mathematics Programme u St. Louisu, Missouri. U Berkendael se vratila 1980. Umirovljena je 1981., ali je nastavila raditi kao volonterka u Francuskoj školi u Nivellesu do 1992. [1] Prilozi Lenger je započela svoj rad na razvoju modernog školskog kurikuluma matematike 1958., radeći s Willyjem Servaisom i uz konzultacije s Georgesom Papyjem, za kojeg se udala 1960. [1]. S Madeleine Lepropre, Lenger je vodio eksperimentalni program obuke za odgajatelje u dječjim vrtićima temeljen na novom kurikulumu 1958.-1959., i bio je ohrabren entuzijazmom koji su učenici vrtića pokazali za materijal.[3] S Papyjem je sredinom 1960-ih razvila srednjoškolski matematički program u šest svezaka koji se temelji na principima teorije skupova i apstraktne algebre.[4] Bila je pozvani plenarni govornik na prvom Međunarodnom kongresu o matematičkom obrazovanju, gdje je govorila o metodi `minikompjutera` za podučavanje aritmetike binarnih brojeva za školsku djecu.[1][5] Postala je predsjednica osnivačica Međunarodne istraživačke grupe za matematičku pedagogiju 1971. godine.[1] Njezine knjige uključuju L`enfant et les graphes (Didier, 1968), Mathématique moderne (Didier, 1970), Moderna matematika (dva toma, Collier, 1968 i 1969), Graph Games (Crowell, 1971),[6] i Graphs and the Child (Harvard University Press, 1979). Također je izradila mnoge obrazovne brošure kroz Belgijski centar za pedagogiju matematike i Sveobuhvatni školski matematički program.

Živi Lješevi u kući smrti na Banjici *6772*02-2023 Jerko Dobrič autor vlastita naklada autora štampano u decembru 1945.g Povez broš-naknadno karton,latinica,182.sreana, format; 20,5 x 14,5 cm, težina 170.grama DORBIĆ, Jerko, političar, novinar i publicist (Šibenik, 30. IX. 1880 — Šibenik, 3. IV. 1960). Od 1900. do 1914. sudjeluje u radu Austrijske socijaldemokratske radničke stranke te u njezinim autonomnim južnoslavenskim sekcijama u Trstu, u Istri i u Dalmaciji, a bio je i tajnik Socijaldemokratske stranke Dalmacije. Radio je i na sindikalnom organiziranju u Dalmaciji. Za općeg štrajka pomoraca u Trstu 1902. uhićen je u Rimu zbog poticanja na pobunu u Puli. U Beču je svjedočio na procesu šibenskom socijalistu N. Njegušu zbog pokušaja atentata na ministra V. Hochenburgera (1911). God. 1914. na Kongresu Socijaldemokratske stranke u Beču bio je isključen iz stranke. Suradnik je socijalističkih listova Socijalista, Sloboda, Glas malog puka, Glas radnog naroda, Slobodna riječ, Crveni barjak i dr. Pokreće i uređuje listove Il Proletario (Pula 1900–01), satirični list Štipavac (Split—Trst 1911) te Izborni listak Socijaldemokratske stranke u Dalmaciji (Split 1911). Širi nacionalne i internacionalističke, socijalne i političke, antiklerikalne i ateističke ideje socijalističkog pokreta. Za I. svjetskog rata živi u Švicarskoj, između dvaju ratova u Splitu i Zemunu baveći se poduzetništvom. Ne sudjeluje u radničkom pokretu, a članke objavljuje u Borbi (1924), Dalmatinskom Hrvatu (1924) i Subotičkom glasniku (1927), npr. o gospodarstvu Dalmacije, o Italiji i fašizmu. U Zemunu ga je uhitio Gestapo 1941. i zatočio u logoru na Banjici (Beograd), gdje je do kolovoza 1942, zatim u policijskom zatvoru u Zemunu do potkraj 1942, a poslije živi u Šibeniku. Nakon rata objavio je o logoru svoje doživljaje i viđenja u kombiniranoj knjizi sjećanja i dnevnika. DJELA: Abbasso la maschera! Pola 1901. — La crisi di un’anima ovvero la prevenzione contro l’amore. Spalato 1908. — Božić i žrtvovanje sv. mise. Zagreb 1910. — Šta da radimo posle rata? Ženeva 1916. — Ekonomska struktura Dalmacije (u: Privreda i socijalna struktura Dalmacije. Split 1929, 14–23). — Zašto se progone Jevreji? Split—Zagreb 1939. — Živi lješevi u kući smrti u Banjici. Beograd 1945.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskovi i ivice korica malo iskrzane, nista strasno, sve ostalo uredno! Ilustracije: Dusan Petricic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Богато илустрована историја за децу кроз бајковите приче упознаје децу са српском прошлошћу, од древних времена преко средњег века и владавине Немањића, преко хајдука и ускока до владавине краља Александра Карађорђевића. Књига је пуна познатих и мање познатих детаља из историје па ће и одрасли читајући књигу деци моћи штошта да науче о прошлости српског народа. Свака прича ове књиге обликована је пажљиво и са љубављу, тако да остави упечатљив траг у срцу и памћењу читаоца. Књига Историја Срба за децу у 100 прича има за циљ да деца заволе српску историју и постану људи који ће живети и радити Богу на славу, родитељима на радост и понос, а цркви и отаџбини у корист. Велики формат 29х20 цм. Тврд повез. Репрезентативна као поклон.

Odlično očuvano! Autor - osoba Disney, Walt, 1901-1966 = Dizni, Volt, 1901-1966 Naslov Pinokijeve pustolovine / Walt Disney ; [prevodilac Vesna Oblak Juranić] Vrsta građe slikovnica Ciljna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički Zavod Hrvatske, 1987 (Rijeka : Tiskara Rijeka) Fizički opis 43 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Oblak Juranić, Vesna Zbirka Odaberi svoju pustolovinu (karton) Napomene Tiraž 8.000. Walt Disney Bogato i vrlo lepo ilustrovanа knjiga čija radnja Vas vodi do kraja koji sami izaberete! Dok čitate sami birate šta ćete uraditi, kojim putem ćete krenuti, šta želite da radite u toj situaciji i od tog Vašeg izbora zavisi kraj priče! Neka Vaša deca uživaju u pustolovini kojoj će sami izabrati put! Sami birate Vašu sudbinu! MG19 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta ! Prednja korica malkice labavija, ali nista strasno! Preveo: Vjekoslav Kaleb Ilustracije: Gita Rosenzweig Klasična priča o nezgodama i nestašlucima temeljena na originalnim avanturama. Nestašna drvena lutka upada u nevolje, ne posluša oca, zaboravlja svoje ideje i skače kroz život tražeći zabavu. Baš kao `pravi dječak`. Dok to ne nauči da bi postao istinski stvaran, mora otvoriti svoje srce i misliti na druge. Carlo Collodi, pravo ime Carlo Lorenzini (Firenca, 24. studenog 1826. - Firenca, 26. listopada 1890.), talijanski književnik. Najpoznatije djelo mu je `Neobični doživljaji lutka Pinocchia`. Životopis Talijanski pisac i novinar Carlo Collodi rođen je 24. studenog 1826. godine u Firenzi kao Carlo Lorenzini. Odrastao je u obitelji kuhara Domenica i sluškinje Angele (rođ. Orzali) Lorenzini kao prvo od desetoro djece. Djetinjstvo je proveo u toskanskom selu Collodi (nedaleko grada Pescia) u kojem je rođena njegova majka i po kojem je kasnije uzeo svoj spisateljski pseudonim. Nakon završene osnovne škole u Collodiju poslan je na daljne rimokatoličko sjemenište Val d`Elsa kako bi postao svećenik. No, Carlo će prekinuti školovanje i početi raditi kao prodavač knjiga, a kasnije i kao novinar. Kada se pokret za talijansko narodno ujedinjene raširio Italijom Collodi se aktivno uključio u politiku. U dobi od 22 godine postao je novinar lista Il Fanfulla koji se zalagao za ujedinjene talijanskih zemalja u jedinstvenu državu. Godine 1848. utemeljio je satirički list Il Lampione koji je već 1849. godine zabranjen na intervenciju samog toskanskog velikog vojvode. Njegov naredni novinarski projekt La Scaramuccia bio je bolje sreće, a list Il Lampione ponovno je pokrenuo 1860. godine. Nakon 1870. godine radi kao kazališni kritičar i novinarski urednik pišući pod raznim pseudonimima i o raznim temama u rasponu od politike do glazbe. Bavi se i prevođenjem te se okreće djelima koja se bave tematikom dječje fantazije pa tako na talijanski jezik prevodi bajke francuskog pisca Charlesa Perraulta (npr. Uspavana ljepotica, Mačak u čizmama). Ta ga djela toliko obuzimaju da i sam počinje pisati dječje priče, a najpozantije su iz tog perioda serije pirča o Giannettinu. Svoje najčuvenije djelo Storia di un burattino (Priča o lutku), znano i kao La avventure di Pinocchio (Pinokijeve avanture) počeo je pisati 1880. godine. Djelo je u nastavcima objavljivano, počeviši od 1881. godine, u listu Il Giornale dei Bambini, prvom talijskom listu za djecu. Priča o drvenom lutku Pinocchiju koji oživi, a pri svakoj laži koju izgovori nos mu se poveća, u samim je počecima zabilježilo uspjeh kod publike. No, pravi će uspjeh doživjeti tek nakon piščeve smrti jer to će djelo mnoge filmske stvaratelje, među ostalima i samog Walta Disneya, nadahnuti za stvaranje brojnih filmskih djela. Carlo Collodi preminuo je 26. listopada 1890. godine, a pokopan je u mjestu San Miniato al Monte. Karlo Kolodi (ital. Carlo Lorenzini Collodi 24. novembra 1826 – 26. oktobra 1890.) italijanski književnik, autor u svetu čuvene bajke o Pinokiju. Rođen je 1826. kao Karlo Lorencini, u Firenci. Otac Domeniko bio je kuvar, a majka Anđela Orcari, radila je kao služavka. Pseudonim Kolodi, Lorencini je izabrao po selu koje se nalazilo u Toskani (Italija), rodnom mestu njegove majke, gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Po završetku škole, Kolodi se školovao za sveštenika, ali se zapošljava kao prodavac knjiga. Ubrzo Kolodi počinje da se bavi politikom, zahvaljajući širenju pokreta za ujedinjenje Italije. Sa 22 godine postaje novinar koji je radio za pokret. List koji je pokrenuo 1848. “Ulične svetiljke“, ubrzo je ukinut, po naredbi Toskanskog Vojvode. Ponovo je pokrenut 1860. Njegov drugi list „Čarka“, imao je više sreće. Po ujedinjenju Italije, 1861. prestaje da se bavi novinarstvom. U periodu od 1856. do 1887. piše više knjiga, ali tek pred kraj života stiče slavu. Dečjom literaturom počinje da se bavi 1875. godine, prevođenjem Peroovih priča (franc. Charles Perrault), poput Uspavane lepotice i Mačka u čizmama. 1876. piše delo „Đanetino“, inspirisano delom Aleksandra Luiđija Paravićija „Đaneto“. Knjiga o Pinokiju se prvobitno zvala „Priča o lutku“ ital. Storia di un burattino i izlazila je u nastavcima prvom Italijanskom dečjem časpisu „Žurnal za decu“, iako prvobitno nije bila namenjena deci. Po izlasku iz štampe, knjiga je preimenovana u „Pinokijeve avanture“. Danas je u svetu poznata i pod imenom „Pinokio“. Kolodi je umro 26. oktobra 1890. godine. Sahranjen je u Firenci. Posle njegove smrti, osnovana je nacionalna fondacija koja je nosila njegovo ime i park posvećen Pinokiu. Pinokio Knjiga je prvobitno namenjena odraslima i imala samo prvih 15 glava današnje knjige. Kako se izdavaču nije svideo kraj, koji je po njegovom mišljenju bio surov, uspeva da nagovori Kolodija da ga promeni. Kolodi je, umesto da promeni kraj, nastavio da piše nove glave (od 16 do 36). zahvaljujući kojima od prvobitne zamisli da bude knjiga za odrasle, postaje knjiga za decu. Crkva je iznela svoje neslaganje sa tekstom, tvrdeći da može da izazove pobunu. Prva skicirana verzija knjige pojavljuje se 1883. godine. Crteže je radio Enriko Macanti. Po ovoj knjizi Volt Dizni je snimio 1940. čuveni crtani film „Pinokio“. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Klasična priča o nezgodama i nestašlucima temeljena na originalnim avanturama. Nestašna drvena lutka upada u nevolje, ne posluša oca, zaboravlja svoje ideje i skače kroz život tražeći zabavu. Baš kao `pravi dječak`. Dok to ne nauči da bi postao istinski stvaran, mora otvoriti svoje srce i misliti na druge. Carlo Collodi, pravo ime Carlo Lorenzini (Firenca, 24. studenog 1826. - Firenca, 26. listopada 1890.), talijanski književnik. Najpoznatije djelo mu je `Neobični doživljaji lutka Pinocchia`. Životopis Talijanski pisac i novinar Carlo Collodi rođen je 24. studenog 1826. godine u Firenzi kao Carlo Lorenzini. Odrastao je u obitelji kuhara Domenica i sluškinje Angele (rođ. Orzali) Lorenzini kao prvo od desetoro djece. Djetinjstvo je proveo u toskanskom selu Collodi (nedaleko grada Pescia) u kojem je rođena njegova majka i po kojem je kasnije uzeo svoj spisateljski pseudonim. Nakon završene osnovne škole u Collodiju poslan je na daljne rimokatoličko sjemenište Val d`Elsa kako bi postao svećenik. No, Carlo će prekinuti školovanje i početi raditi kao prodavač knjiga, a kasnije i kao novinar. Kada se pokret za talijansko narodno ujedinjene raširio Italijom Collodi se aktivno uključio u politiku. U dobi od 22 godine postao je novinar lista Il Fanfulla koji se zalagao za ujedinjene talijanskih zemalja u jedinstvenu državu. Godine 1848. utemeljio je satirički list Il Lampione koji je već 1849. godine zabranjen na intervenciju samog toskanskog velikog vojvode. Njegov naredni novinarski projekt La Scaramuccia bio je bolje sreće, a list Il Lampione ponovno je pokrenuo 1860. godine. Nakon 1870. godine radi kao kazališni kritičar i novinarski urednik pišući pod raznim pseudonimima i o raznim temama u rasponu od politike do glazbe. Bavi se i prevođenjem te se okreće djelima koja se bave tematikom dječje fantazije pa tako na talijanski jezik prevodi bajke francuskog pisca Charlesa Perraulta (npr. Uspavana ljepotica, Mačak u čizmama). Ta ga djela toliko obuzimaju da i sam počinje pisati dječje priče, a najpozantije su iz tog perioda serije pirča o Giannettinu. Svoje najčuvenije djelo Storia di un burattino (Priča o lutku), znano i kao La avventure di Pinocchio (Pinokijeve avanture) počeo je pisati 1880. godine. Djelo je u nastavcima objavljivano, počeviši od 1881. godine, u listu Il Giornale dei Bambini, prvom talijskom listu za djecu. Priča o drvenom lutku Pinocchiju koji oživi, a pri svakoj laži koju izgovori nos mu se poveća, u samim je počecima zabilježilo uspjeh kod publike. No, pravi će uspjeh doživjeti tek nakon piščeve smrti jer to će djelo mnoge filmske stvaratelje, među ostalima i samog Walta Disneya, nadahnuti za stvaranje brojnih filmskih djela. Carlo Collodi preminuo je 26. listopada 1890. godine, a pokopan je u mjestu San Miniato al Monte. Karlo Kolodi (ital. Carlo Lorenzini Collodi 24. novembra 1826 – 26. oktobra 1890.) italijanski književnik, autor u svetu čuvene bajke o Pinokiju. Rođen je 1826. kao Karlo Lorencini, u Firenci. Otac Domeniko bio je kuvar, a majka Anđela Orcari, radila je kao služavka. Pseudonim Kolodi, Lorencini je izabrao po selu koje se nalazilo u Toskani (Italija), rodnom mestu njegove majke, gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Po završetku škole, Kolodi se školovao za sveštenika, ali se zapošljava kao prodavac knjiga. Ubrzo Kolodi počinje da se bavi politikom, zahvaljajući širenju pokreta za ujedinjenje Italije. Sa 22 godine postaje novinar koji je radio za pokret. List koji je pokrenuo 1848. “Ulične svetiljke“, ubrzo je ukinut, po naredbi Toskanskog Vojvode. Ponovo je pokrenut 1860. Njegov drugi list „Čarka“, imao je više sreće. Po ujedinjenju Italije, 1861. prestaje da se bavi novinarstvom. U periodu od 1856. do 1887. piše više knjiga, ali tek pred kraj života stiče slavu. Dečjom literaturom počinje da se bavi 1875. godine, prevođenjem Peroovih priča (franc. Charles Perrault), poput Uspavane lepotice i Mačka u čizmama. 1876. piše delo „Đanetino“, inspirisano delom Aleksandra Luiđija Paravićija „Đaneto“. Knjiga o Pinokiju se prvobitno zvala „Priča o lutku“ ital. Storia di un burattino i izlazila je u nastavcima prvom Italijanskom dečjem časpisu „Žurnal za decu“, iako prvobitno nije bila namenjena deci. Po izlasku iz štampe, knjiga je preimenovana u „Pinokijeve avanture“. Danas je u svetu poznata i pod imenom „Pinokio“. Kolodi je umro 26. oktobra 1890. godine. Sahranjen je u Firenci. Posle njegove smrti, osnovana je nacionalna fondacija koja je nosila njegovo ime i park posvećen Pinokiu. Pinokio Knjiga je prvobitno namenjena odraslima i imala samo prvih 15 glava današnje knjige. Kako se izdavaču nije svideo kraj, koji je po njegovom mišljenju bio surov, uspeva da nagovori Kolodija da ga promeni. Kolodi je, umesto da promeni kraj, nastavio da piše nove glave (od 16 do 36). zahvaljujući kojima od prvobitne zamisli da bude knjiga za odrasle, postaje knjiga za decu. Crkva je iznela svoje neslaganje sa tekstom, tvrdeći da može da izazove pobunu. Prva skicirana verzija knjige pojavljuje se 1883. godine. Crteže je radio Enriko Macanti. Po ovoj knjizi Volt Dizni je snimio 1940. čuveni crtani film „Pinokio“.

odlično očuvano, ima mali potpis kao na slici Аутор Delorko, Olinko, 1910-2000 Наслов Zgode poremećene sreće : uspomene i zapažanja / Olinko Delorko Врста грађе есеј Језик хрватски Година 1942 Издавање и производња Zagreb : Matica hrvatska, 1942 Физички опис 139 str. ; 21 cm Збирка Suvremena knjižnica Matice hrvatske ; kolo 7, knj. 38 Olinko Delorko ( Split, 1910. – Zagreb, 2000.)Pjesnik i esejist. Uređivao književni časopis Hrvatska revija a s Dragutinom Tadijanovićem je uredio antologiju Hrvatska moderna lirika 1993. Prevodio je i s talijanskog Petrarcu i Dantea. Delorkova poezija se sjajno uklopila u visoke standarde hrvatske lirike dvadesetog stoljeća. Zgode poremećene sreće, autobiografsko-memoarski eseji iz 1942. Prvo izdanje. Nacrt za korice je izradio Mladen Veža. Delorko, Olinko, hrvatski književnik, proučavatelj usmene književnosti i prevoditelj (Split, 30. I. 1910 – Zagreb, 18. II. 2000). Diplomirao slavistiku i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1935. Kao srednjoškolski profesor službovao u Zagrebu 1937–50., a 1950–75. radio u Institutu za narodnu umjetnost. S B. Livadićem uređivao Hrvatsku reviju (1943–45). Kao proučavatelj usmenoga stvaralaštva, stručnim i znanstvenim radovima surađivao je u mnogim znanstvenim izdanjima, a priredio je i nekoliko zbirki usmenih pučkih pjesama. Studije i članke o hrvatskom usmenom pjesništvu skupio je u knjizi Zanemareno blago (1979). Autor je i antologija Hrvatska moderna lirika (s D. Tadijanovićem, 1933) i Talijanska lirika (s A. Nizeteom, 1939). Delorkovo pjesništvo (Pjesme, 1934; Rastužena Euterpa, 1937; Razigrani vodoskoci, 1940; Uznosite slutnje, 1944; Izgaranja, 1958; Lirski Eden, 1965; Dolaze oblaci, 1978; Sve tišim glasom, 1995) temelji se na hrvatskoj impresionističkoj tradiciji uz specifičan izraz u duhu romanskoga, u prvom redu talijanskog pjesništva. Izvornost izraza očituje mu se u zvučnosti stiha, nijansiranju boja te muzikalnim i ritmičkim vibracijama versa. I njegovi eseji (Radost i bol čitanja, 1978. i dr.) impresionistički su zapisi, a najbolji su mu iz talijanske književnosti (o G. Leopardiju, G. Papiniju, L. Pirandellu, Danteu Alighieriju i dr.). Kratka proza sabrana mu je u knjigama Zgode poremećene sreće (1942), Otimanja zaboravu (1988) i Dnevnik bez nadnevaka (1996). Kao prevoditelj istaknuo se prijevodima djela Michelangela, F. Petrarce, Dantea i A. Panzinija. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo 1999.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba da se opsece! 1937 g. Ljubomir Radovanovic Ljubomir Radovanović (Šabac, 1834 — Beograd, 28. jul 1868) je bio srpski pravnik i advokat zbog koga su njegova braća izvršila atentat na kneza Mihaila Obrenovića.[1] Biografija Rođen je u Šapcu u porodici trgovca i ćurčije Jovana Radovanovića, a majka mu je bila ćerka prote Nikole Smiljanića.[1] Školovanje je počeo u Šapcu, a zatim završio Prvu mušku gimnaziju u Beogradu 1851. godine. Studirao je pravo u Parizu. Radio je zatim kao advokat u Valjevu. Oženio se Sofijom ćerkom Jevrema Tadića, trgovca iz Valjeva. Stanovali su u Valjevu u Karađorđevoj ulici broj 7, imali su nekoliko kuća, ciglanu, vodenicu i više placeva. Prema popisu iz 1863. imovina mu je procenjena na 1220 dukata, a mesečni prihod od advokatske radnje iznosio je 50 talira.[1] Bio je vođa Kluba liberala u Valjevu koji su se zalagali za uklanjanje kneza Mihaila Obrenovića sa prestola Srbije i za uspostavljanje republike. Zbog sumnje da je učestvovao u pravljenju lažnih isprava u Tamnavi u aferi poznatoj pod imenom „Ubski kaiš“ osuđen je 1865. godine na 11 godine robije. Posle presude Apelacionog i zatim Kasacionog suda osuđen je na 7 godina robije. Zbog toga je protestvovala grupa viđenijih građana Valjeva, a posebno njegova braća Kosta i Pavle Radovanović koji su presudu smatrali nepravednom i da im je time ugrožen porodični ponos. Posebno oni su bili ljuti na Obrenoviće zbog smrti svog dede prote Nikole Smiljanića koga je u Kaoni otrovao Marko Štitarac po nalogu kneza Miloša. Javno su govorili da će ubiti kneza Mihaila. Zamisao su ostvarili 29. maja 1868. na Košutnjaku.[1] Njegova braća kao i on osuđeni su na smrt 27. jula 1868. godine i sutradan je kazna izvršena na Karaburmi. Zbog umešanosti u ubistvo kneza Mihaila kuća u Valjevu mu je oduzeta i otkupio je Jevrem Tadić i ostavio u nasleđe svom sinu Radomiru.[1] Suđenjem za atentat su bili obuhvaćeni i Nenadovići odakle je bio oženjen Pavle Radovanović i koji su rodbinski bili povezani sa suparničkom dinastijom Karađorđević.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Paulo de Oliveira Leite Setubal (Tatui, 1. januar 1893 — Sao Paulo, 4. maj 1937) Sin Antonija de Oliveire Leite Setubala i Marije Tereze de Almeide Nobre je bio brazilski advokat, pisac i novinar. Paulo Setubal je bio učenik Čika Pereire u Tatuiju, kome duguje svu svoju obuku, pošto je bio učenik posvećen učenju i njegov učitelj, Čiko Pereira je verovao u njegovu sposobnost i rekao je svojoj majci da ga odvede na studije u prestonicu i ona je to učinila. pa je. Uprkos poteškoćama, odveo je sina na studije u Sao Paulo, upisao ga u školu braće Marist. Godine 1914. diplomirao je pravo u Sao Paulu. U to vreme je već objavio pesmu na naslovnoj strani novina A Tarde. Godine 1920. izlazi njegova knjiga poezije Alma Kabokla, čije je izdanje, sa tri hiljade primeraka, rasprodato za mesec dana. Između 1925. i 1935. objavio je nekoliko istorijskih romana, uključujući A Markuesa de Santos, O Principe de Nassau i A Bandeira de Fernao Dias. Godine 1926. radio je kao saradnik u novinama O Estado de S. Paulo. Od 1928. do 1930. bio je državni poslanik, ali je dao ostavku na mandat zbog pogoršanja tuberkuloze. Bio je oženjen Franciskom de Sousa Aranha (ćerka Olavo Egidio de Sousa Aranha i Visentina de Kueiroz Aranha), sa kojom je imao troje dece: Maria Visentina, Teresinha i Olavo Egidio Setubal. Narednih godina objavljuje knjige pripovedaka, hronika i memoara. Pesnik vezan za parnasovsku estetiku, Paulo Setubal je u svojim stihovima tematizirao život seljaka, kaboklo unutrašnjosti Sao Paula. Po izboru teme, tada je nazvan „regionalnim pesnikom”. Bio je i poznat i cenjen autor dela sa istorijskom tematikom, među kojima se izdvajaju roman Markeza de Santos (1925) i knjiga hronika O Ouro de Cuiaba (1933). Njegova poslednja knjiga bila je Confiteor, koju je posvetio svom učitelju koji je verovao u njegov potencijal, Čiku Pereiri, čak i kada je već bio veoma bolestan od tuberkuloze i tako citirao svog učitelja „ovde govorim o najbogatijem čoveku u mojoj zemlji, ali ne materijalno bogatstvo više nego znanje, dobrota i dobročinstvo, moj učitelj Čiko Pereira...``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jezik srpski, ćirilica, 96 str. Izdavač: `Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića` Beograd. Štampa: „Zora“ Beograd. Deo edicije: „Biblioteka školskih klasika (u izboru)“, knjiga br. 1. / Uređuju: I. Maričić i A. Žeželj. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811)[2] bio je srpski književnik, prevodilac, prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. On je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“.[3] Rođen je u današnjem rumunskom delu Banata, tadašnje Habzburške Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[4] Biografija Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[5]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[6] Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Učio je osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovao ljubavlju prema knjizi, tetak je imao nameru da ga školuje za popa. Čitanje žitija svetaca inspirisalo je dvanaestogodišnjeg dečaka, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Osmansko carstvo, u pustinju da se posveti. Tetku se ovo nije svidelo te ga je odveo nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije.

309 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Introduction by: Alan Moore Kada je Vagner prvi put serijalizirao Đavola po delu kao rezervnu kopiju u svom kritički hvaljenom naslovu Mag, njegove inovativne tehnike pripovedanja, filozofski prizvuk i harizmatični anti-heroj zapalili su odane sledbenike. Predstavljajući Hantera Rouza kao briljantnog, uvrnutog ubicu Grendela, iznedrio je ono što će postati vekovni ep koji istražuje korene i posledice nasilja. Ova uticajna priča je sakupljena samo dva puta u poslednjih dvadeset godina, svaki put brzo rasprodata. Sada, po prvi put u tvrdom povezu, Dark Horse predstavlja knjigu koja je oživela jednog od najpopularnijih alternativnih strip likova i obeležila povoljan dolazak jednog od najvećih vizionara modernog stripa! Met Vagner (rođen 9. oktobra 1961.)[1] je američki strip umetnik i pisac koji je najpoznatiji kao tvorac serije Mag i Grendel. Karijera Prvo objavljeno stripovsko delo Meta Vagnera bilo je Comico Primer #2 (1982), što je bilo prvo pojavljivanje Grendela.[2] Pored svojih kreatora serijala Mage and Grendel,[3] radio je na stripovima sa Demonom i Betmenom, kao i na naslovima poput Sandman Misteri Theatre.[4] Godine 1991. ilustrovao je deo priče „Sezona magle“ u seriji Peščanik Nila Gejmana.[5][6]. Napisao je i nacrtao Batman/Superman/Vonder Voman: Triniti ograničenu seriju sa tri glavna heroja DC-a 2003. godine.[7] Pratio ga je sa Betmenom i ljudima čudovištima[8] i Betmenom i ludim kaluđerom[9] 2006. godine.[10] Njegovi drugi projekti uključuju Madame Ksanadu za Vertigo, sa umetnicom Ejmi Rider Hedli.[11][12] Producirao je brojne omote stripova, uključujući i oslikane za Green Arrov[4] i napisao nekoliko Green Hornet ograničenih serija za Dinamite Entertainment.[13] Van stripova, Vagner je obezbedio umetničku sliku za avanturu Villains & Vigilantes Battle Above the Earth iz 1984. koju je napisao Stiven Krou. U aprilu 2022, Vagner je prijavljen među više od tri desetine kreatora stripova koji su doprineli antologijskoj knjizi Operacije SAD, Stripovi za Ukrajinu: Seme suncokreta, projektu koji je predvodio urednik specijalnih projekata IDV Publishing Scott Dunbier, čiji će profit biti doniran za pomoć. napori za ukrajinske izbeglice kao rezultat ruske invazije Ukrajine u februaru 2022. godine.[14][15] Vagner je za antologiju proizveo novu Grendelovu priču sa Hanterom Rouzom.

U dobrom stanju Časopis Izbor Izbor najboljih savremenih članaka Borovo : Saradnici zajednice Bata, 1938 (Osijek : Krbavac i Pavlović) JANUAR 1939 ISPOVEST JEDNOG NACIONALSOCIALISTE Norman Angel NAŠA ATMOSFERA. „The Telescopo”, Njujork ROTARY INTERNATIONAL. Eduard Bas ZAŠTO JE PODBACIO MARKSISTIČKI SOCIALIZAM. Vilom Štofan KAKO ŽIVI AJNŠTAJN. „The Nation`, Njujork AUTOMOBIL U RATU. „Rovuo des doux Mondes`, Pariz MEHANIZAM PLAČA. „Sappro`, Milano CRNE KOŠULJE U LATINSKOJ AMERICI. „Current Hlstory“ Njujork ENGLESKI AUTORI? „Coronot“,` Čikago OVCA, DOBROTVOR ČOVEČANSTVA. „Sunday Expross“, London KOLONIALNO PITANJE. Stephen Henry Roberts VASPITANJE BUDUĆIH NARODNIH VOĐA. „La Grande Revue“, Pariz UKRAJINSKO PITANJE. „Pritomnost“, Prag LJUDSKA HRANA. C. C. Fumaa PARADOKS FRANCUSKOG KOMUNIZMA. Andre Maurols ITD. FEBRUAR ČOVEK KOJI JE SPASAO MIR. Stuart Hodgson PUŠENJE JE RĐAVA NAVIKA. „Your Life“, Njujork PROPAGANDA PREKO RADIA. „Revue des Doux Mondes“, Pariz PSIHOLOGIJA JAPANA. Margit Gantonboln ŠTA ĆE OTKRITI NOVI TELESKOP Poarson’a Magazine`, London PALESTINSKE NOĆI Ladislas Farago KLIMA PO PORUDŽBINI „Umschau“, Frankfurt DŽIBUTI. „Fortnightly“. London ZDRAVE OČI BEZ NAOĆARA. Dr. M. Poppard FRANCUSKA I MORAL MIDINETKINJE Henry do Montherlant PAPINI NAJBLIŽI SARADNICI. „Stuttgarter Illustrierte“, Štutgart OSNOVA MEDITERANSKE KRIZE .„Neuo Zoricher Zeitung“, Cirlh SAM NA JUŽNOM POLU. Richard E Byrd ITD. MART 1939 ENGLESKE KAPITULACIJE Norman Angol LAŽLJIVCI PRED SUDOM. „Coronet“, Čikago ZAŠTO DA MENJAMO AMERIKU? „The American Mercury“, Ridgefield U BUDUĆEM RATU ODLUĆIĆE VAZDUHOPLOVSTVO. Dušan Radović MUŠKARČEVE OPASNE GODINE Dr. Henry Allan Stonewall ŠTA HOĆE FLAMANCI? „The Nineteenth Century“. London LONDONSKI SITI. „Candide“. Pariz POZADINA PALESTINSKE KONFERENCIJE „Harper`s Magazine“. Njujork ČETRNAESTPRETSEDNIKA. „Die Wetwroche“, Cirih PROBLEM SIRIJE, „Polska Zbrojna“, Katovice KAKO TREBA RADITI. „Conferoncia“, Pariz KAKO SE VADI PETROLEJ? „Fortune“, Njujork O SNOVIMA. „Kelnlsche lltustriorta Zeitung``, Kala MUŠKARCI POD FEREDŽOM. „Kosmos“, Štutgart APRIL 1939 SUTRAŠNJA ŠPANIJA. „Christian Science Monitor“, Boston GRAD NA ZLATU. „Frankfurter Zeitung“, Frankfurt n/M JAPAN LOVI U MUTNOJ VODI. „The Atlantic Monthly“, Njujork PRAVITE PRIBELEŠKEI „The Rotarian“, Čikago JESU U KINEZI DOBRI VOJNICI? „The London Mercury“, London MISTIFIKACIJE PREKO RADIA. Je sale tout`, Pariz O UTICAJU MESECA NA ŽIVOT. `WIener Neueste Nachrlchten”, Beč ISLAM SE BUDI. „Currdnt History“, Njujork ZAŠTITA NASELJA OD NAPADA IZ VAZDUHA. Dr. V. Stanojević LIMA, VAŠINGTON I BERLIN. „The Economist`, London KUĆNI LEKAR IU SPECIALISTA? „Raader’s Digest”, Pleasantville PARADOKS FRANCUSKOG MONARHIZMA. Robert Strauaz-Hupd JEDAN ZABORAVLJENI PRONALAZAČ. „The Toronto Star`, Toronto KOZMETIČKA KOMEDIJA. „The American Mercury, Njujork ITD. MAJ 1939 MOSULSKI PETROLEJ. „Vue Pariz IZA KULISA ENGLESKE ŠTAMPE. „Neue Zorcher Zeltung`, Cirih PRIRODNA BLAGA SU NEISCRPNA, Science“, Otava AKO PROPADNE IMPERIJA... „L` lllustratlon“, Pariz NEVIDLJIVA VOJSKA. „Ken“ Člkago SLUČAJ LlTVINOVA. „Politikon“, Kopenhagen DVE INDIJE. „Forum“, Njujork VEŠTAČKA SVILA. Howard Stephenson JOZEF BEK. „Die Weltwoche“, Cirih NEMAČKA MORNARICA. „Current History“, Njujork LIČNOST DON HUANA. „Magazine Digest`, Toronto DEČIJE LAŽI. „Relch*Elternwerteu, Berlin HOLANĐANI KAO KOLONIZATORI. `Contemporary Japan“, Tokio DANCIG. Pascal Copeau ITD. JUN 1939 PREPOROD CRKVE U RUSIJI. Nlkoaus Basheaches PODVIZI AMERIČKIH NOVINARA. „Netionel-Zaitung` Bazal GENERAL FRANKO. „The Nlneteanth Century and After`. London VEŠTINA PUTOVANJA. „Siotaale“. Meksiko BEZBEDNOST SJEDINJENIH DRŽAVA „Reader’s Digest“, Pleasantville KLIMA I ČOVEK. „Youth Today“, Čikago BRITANSKA „PETA KOLONA` ,,Contemporary Review“, London ŠARL MORAŠ. „Peter LLoyd“, Budimpešta ČELIK | NJEGOV ZNAČAJ. „Sapero“. Milano TIRANIJA PERU. „Cunent History“ Njujork PREDRASUDE O ŽENAMA. „The Outspan“, Keptaon POLJSKA IZMEĐU ČEKIĆA I NAKOVNJA. Raymond Leslie Buell KEMIJA SUROGATA. „Vesmir“, Prag| PUT ZA INDIJU. „Conferecia“, Parts ITD.