Šta održava depresiju i čini da je toliko čest problem mentalnog zdravlja? Kako raditi sa beznadežnošću, strahom, stidom, neodlučnošću, neasertivnošću? Koje su terapijske intervencije koje deluju na procese u samom korenu depresije? Kako raditi sa suicidnim depresivnim klijentom

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! John Chadwick, FBA (21. svibnja 1920. - 24. studenog 1998.) bio je engleski lingvist i klasični učenjak koji je bio najpoznatiji po dešifriranju, s Michaelom Ventrisom, Lineara B. Rani život, školovanje i ratna služba John Chadwick rođen je na adresi 18 Christ Church Road, Mortlake, Surrey, 21. svibnja 1920. kao mlađi sin Margaret Pamele (rođene Bray) i Freda Chadwicka, državnog službenika.[1] Školovao se u školi St Paul`s School i Corpus Christi Collegeu u Cambridgeu. Chadwick se dobrovoljno prijavio za Kraljevsku mornaricu 1940. nakon što je završio prvu godinu klasičnog tečaja na Cambridgeu. Isprva je služio u Sredozemlju kao obični mornar na lakoj krstarici HMS Coventry i vidio je akciju kada je njegov brod torpedirala talijanska podmornica i ronilačko bombardiranje. Godine 1942. poslan je na obalu u Aleksandriji na razgovor s načelnikom mornaričke obavještajne službe i odmah je dodijeljen obavještajnim dužnostima u Egiptu i promaknut u privremenog potporučnika u RNVR-u. Nakon toga je radio na talijanskim kodovima.[2][3][4] Chadwick je zaključio iz nekog R/T prometa koji je trebao biti obrađen u Bletchley Parku da je britanska podmornica potopljena u blizini Taranta. Godine 1944. prebačen je u Bletchley Park (`Postaja X`), naučio je japanski i radio na čitanju kodiranih poruka koje su slali predstavnici japanske mornarice u Stockholmu i Berlinu.[4] Nakon završetka rata 1945. vratio se studiju na Cambridgeu, diplomirao s odličnim uspjehom u Klasici, II. dijelu, s odličnim uspjehom u svom posebnom predmetu, lingvistici.[4] Dok je studirao na koledžu Corpus Christi, pokušao je, s nekim svojim kolegama studentima, upotrijebiti kriptografske metode za dešifriranje `minojskog linearnog pisma B`. Oni su već tada bili svjesni rada Michaela Ventrisa. Prestali su aktivno raditi na problemu zbog nedostatka objavljenih podataka s natpisa.[4] Karijera Godine 1950. objavio je svoj prvi znanstveni rad, izdanje Medicinskih djela Hipokrata, u koautorstvu sa svojim rođakom, Williamom Nevilleom Mannom, uglednim liječnikom.[4][6] Nakon što je završio diplomu, pridružio se osoblju Oxfordskog latinskog rječnika prije nego što je 1952. započeo predavač klasike na Cambridgeu.[4] U srpnju te godine čuo je radio emisiju Michaela Ventrisa o svom radu na Linearu B i ponudio svoju pomoć kao `običnog filologa`.[1] Ljudi su počeli surađivati na progresivnom dešifriranju lineara B, pišući dokumente na mikenskom grčkom 1956., nakon kontroverznog prvog rada tri godine ranije. Chadwickove filološke ideje primijenjene su na Ventrisovu početnu teoriju da je linear B rani oblik grčkog, a ne drugi mediteranski jezik.[7] Nakon Ventrisove smrti, Chadwick je postao figura u radu na Linearu B, napisavši pristupačnu i popularnu knjigu Dešifriranje Lineara B 1958. i revidirajući Dokumente na mikenskom grčkom 1978. [1]. Umirovljen je 1984., do kada je postao četvrti (i posljednji) Perceval Maitland Laurence Reader klasike na Cambridgeu. Nastavio je stipendirati sve do smrti, bio je aktivan član nekoliko međunarodnih društava i napisao brojne popularne i znanstvene članke. Također je bio član Britanske akademije[8] i koledža Downing u Cambridgeu.

Daša Drndić AFTER EIGHT Književni ogledi Meandar, 2005. 203 strane. Odlično očuvana sa posvetom autorke. Prethodnu knjigu Daše Drndić kritika je (pa i publika) vrlo dobro prihvatila, konstatirajući autoričine izvrsne pripovjedačke sposobnosti, njezin smisao za uvjerljivu fabulaciju, uporno i obimno istraživanje građe, detaljno poznavanje povijesti, posebice one koncentracionih logora i etničkih čišćenja, kao i ponovno stvaranje one bolne atmosfere njezinih prijašnjih romana u snažnoj emotivnoj priči s obiljem autobiografskih elemenata. Daša Drndić, autorica koja piše poeziju, prozu i prijevode i koja je napisala tridesetak radio drama, igranih i dokumentarnih, ovaj se put predstavlja kao “čitatelj” tj. osoba koja u svojim književnim ogledima promišlja pročitane literarne i kulturološke predloške. “Posebnost književnih ogleda Daše Drndić jest u tome što se u njima spajaju profesionalni književnokritički interes i literarna inspiracija, te na taj način dobivamo tekstove koji uz teorijsku imaju i književnu vrijednost. Daša Drndić je jasna i precizna u svojim analizama, vodeći računa da pojedino književno djelo kontekstualizira kako u okvirima domaće tradicije tako i u okvirima svjetske književne produkcije. Uz prevladavajući interes prema književnoj prozi, Daša Drndić u svojim se ogledima bavi i analizom značajnih kulturoloških, socioloških i politoloških studija, u kojima do izraza naročito dolazi njezina izoštrena i nezavisna intelektualna kritička misao. Riječ je o studiji koja ima sluha kako za kontinuitet dvadesetostoljetne književnosti tako i za pomake u redefiniranju tradicionalno postavljenih granica između književnosti i zbilje, te između književnih i izvanknjiževnih tekstova.` (Andrea Zlatar) Daša Drndić rođena je u Zagrebu 1946. godine. Studirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao Fulbrightova stipendistica boravila je na Southern Illinois University, a potom i studirala na Case Western Reserve University. Radila je kao urednica u izdavačkoj kući `Vuk Karadžić`, kao profesorica engleskog jezika na Narodnom univerzitetu `Đuro Salaj` i urednica-dramaturginja na Radio-televiziji Beograd. Doktorirala je na Sveučilištu u Rijeci gdje je na Odsjeku za anglistiku predavala modernu britansku književnost i kreativno pisanje. Objavljuje prozu, književnu kritiku, analitičke tekstove i prijevode u časopisima i književnim listovima te igrane i dokumentarne radiodrame.

Autor: Robert Ripli Format: 22x 30 Povez: tvrd Štampano na kartonu! Trodimenzionalno! Ovaj fascinantni faksimil dnevnika pruža priču iz prve ruke o putovanju Roberta Riplija, tridesetih godina prošlog veka, u egzotične zabiti planete, u potrazi za neobičnim i čudesnim. U knjizi su Riplijevi crteži, skice i vrednosti koje oživljavaju nesvakidašnji, čudan svet koji se rastvorio pred njegovim očima. Od jezera sode i mostova krvi, do prepariranih ljudskih glava, pred vama su Riplijeva otkrića koja možete istražiti u fantastičnim trodimenzionalnim dodacima u ovoj izuzetnoj knjizi. Robert L. Ripli (1890-1949), bio je istraživač u stalnoj potrazi za čudima, umetnik, strip crtač, najneobičniji radio voditelj, televizijska i filmska zvezda, a iznad svega neumorni svetski putnik. U beskrajnom traganju za čudesnim obišao je 201 zemlju širom planete. Zbog toga su ga prozvali “moderni Marko Polo”...

knjiga je kao NOVA Koliko god da su poreklom bili različiti, bilo je između ova dva pisca i neobičnih paralela. Obojica su - znak pobune protiv konvencionalnog građanskog nasleđa - okrenuli leđa školi i krenuli putem samoobrazovanja, kojim su stekli veoma široka i raznorodna znanja začuđujućeg obima i obuhvatnosti. Obojica su se na početku svog književnog rada radije za kratko opredelili za skromna radna mesta - Tomas Man je radio u jednom osiguravajućem društvu, a Herman Hese u jednoj antikvarnici - samo da bi mogli da se poptuno posvete onome što im je bilo najvažnije - pisanju. Izdavač: IK Zorana Stojanovića ISBN: 86-7543-053-1 Broj strana: 309 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 22.5 x 14 cm Godina izdanja: 2002 tags: pisma, budenbrokovi, josif i njegova braća, dnevnici, doktor faustus čarobni breg igra staklenih perli sidarta demijan...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1938 g. Prvo izdanje !!! Kovačić, Vladimir, hrvatski književnik (Vinkovci, 28. III. 1907 – Zagreb, 22. VIII. 1959). Pravo i filozofiju studirao u Zagrebu. Radio je u zagrebačkim dnevnim listovima i na radiju, a nakon II. svjetskog rata bio je zaposlen u izdavačkome poduzeću Zora. Njegova je lirika tematski ili senzibilitetom povezana s rodnim Vinkovcima i sa Šokadijom. Pisao je pjesme sjetnih i nostalgičnih ugođaja, s najčešćim motivima jeseni i smrti. Na izražajnome planu osjetan je utjecaj hrvatske pučke pjesničke tradicije. Nastojeći na konciznosti i zgusnutosti izraza, ponajbolje stihove ostvario je u najstrožim vezanim formama, tercini i sonetu. Objavljene su mu zbirke Otrovano proljeće (1938), Ceste i jablani (1952) i Jantar na suncu (1959). Pisao je i novele, feljtone te književne i kazališne kritike.

Hal Foster: UMETNOST I ARHITEKTURA Mek povez, 23cm, 279strana, izdavač: CID - Beograd, ima sitnija oštećenja na omotu - unutra je sve u redu!? Hal Foster je američki istoričar umetnosti i likovni kritičar. Rođen je u Sietlu, 1955, i smatra se vodećim svetskim misliocem. Školovao se na Univerzitetu Prinston, Kolumbija Univerzitetu, kao i Siti Univerzitetu u Njujorka. Predavao je na Univerzitetu Kornel od 1991. do 1997 godine, a od 1997. predaje na Prinstonu. Nakon što je diplomirao na Princetonu Foster se preselio u Njujork, gde je kao kritičar savremene umetnosti radio za Artforum u periodu od 1977. do 1981. Bio je urednik časopisa Art in America, a zatimi i direktor kustoskih studija u Vitni muzeju. Guggenheimovu stipendiju Foster je dobio 1998, a 2010. godini izabran je za člana-saradnik Američke akademije nauka i umetnosti.

Hal Foster: UMETNOST I ARHITEKTURA Mek povez, 23cm, 279strana, izdavač: CID - Beograd, ima sitnija oštećenja na omotu - unutra je sve u redu!? Hal Foster je američki istoričar umetnosti i likovni kritičar. Rođen je u Sietlu, 1955, i smatra se vodećim svetskim misliocem. Školovao se na Univerzitetu Prinston, Kolumbija Univerzitetu, kao i Siti Univerzitetu u Njujorka. Predavao je na Univerzitetu Kornel od 1991. do 1997 godine, a od 1997. predaje na Prinstonu. Nakon što je diplomirao na Princetonu Foster se preselio u Njujork, gde je kao kritičar savremene umetnosti radio za Artforum u periodu od 1977. do 1981. Bio je urednik časopisa Art in America, a zatimi i direktor kustoskih studija u Vitni muzeju. Guggenheimovu stipendiju Foster je dobio 1998, a 2010. godini izabran je za člana-saradnik Američke akademije nauka i umetnosti.

Robert Neumann Panoptikum Robert Nojman (22. maj 1897, Beč — 3. januar 1975, Minhen) bio je nemački pisac i pisac engleskog govornog područja. Objavio je brojne romane, autobiografske tekstove, drame i radio-drame, kao i nekoliko scenarija. Kroz svoje parodijske zbirke, Sa čudnim perjem (1927) i Unter false Flag (Pod lažnom zastavom) (1932), smatra se osnivačem „parodije kao kritičkog žanra u književnosti 1920-ih“. Robert Nojman je bio sin jevrejskog bankarskog službenika sa socijaldemokratskim sklonostima. Nojman je studirao medicinu, hemiju i jedan semestar germanistike od 1915. do 1919. godine u Beču. Radio je kao blagajnik, trener plivanja i saradnik u kompaniji za uvoz hrane, ali je 1925. godine bio primoran da proglasi bankrot. Nakon toga je kratko vreme radio kao mornar i nadzornik tereta na kruzeru. Pošto je već objavio male tomove lirske poezije 1919. i 1923. godine, uspeo je u književnom prodoru u parodiji sa zbirkom Mit Fremden Federn 1927. U anketi pod nazivom Tomas Man je tu knjigu ocenio kao najbolju u godini. Nojman se tako uspostavio i postao slobodni pisac. Ubrzo je objavljivao druge romane, parodije i drame. Pored toga, predavao je i radio kao književni kritičar za, između ostalih, Die Literatur i Die Literarische Velt. Njegove parodije su bile toliko uspešne da su njegova druga dela izbledela zbog kontrasta. Rudolf Valter Leonhardt je kasnije napisao u svojoj nekrologu Robertu Nojmanu o njegovom javnom uspehu: „Dva uska benda imaju zakopanih petnaest debelih tomova života.“[1] Nojmanova dela su bila žrtve nacističkih spaljivanja knjiga 1933. i zabranjena od strane Trećeg rajha. Odmah po uspostavljanju austrofašističke diktature u februaru 1934. napustio je Beč i otišao u egzil u Britaniju. Godine 1936. i 1937. proveo je nekoliko meseci u Austriji, gde su biblioteke očišćene od njegovih dela. Do 1938. njegovi romani su se i dalje pojavljivali u Švajcarskoj. Bio je jedan od retkih pisaca u egzilu koji je uspeo da se objavi u Engleskoj. Godine 1935. napisao je priču za britanski film Abdul the Damned sa Fricom Kortnerom u glavnoj ulozi. Posle okupacije Austrije 1938. organizovao je „Klub slobodnih austrijskih P.E.N.“ u Londonu da pomogne piscima kojima su nacisti pretili da napuste svoju zemlju. Godine 1939. podneo je zahtev za britansko državljanstvo, ali ga je dobio tek 1947. Umesto toga, 1940. je bio interniran na nekoliko meseci kao „neprijateljski stranac”. Tokom ratnih godina periodično je davao kritike za BBC. Od 1942. objavio je šest romana na engleskom jeziku. Kao urednik i suvlasnik izdavačke kuće „Hučinson internešenel autors“, inicirao je objavljivanje engleskih prevoda nemačkih pisaca u egzilu kao što su Arnold Cvajg i Hajnrih Man. Njegov zahtev za vizu za ulazak u Sjedinjene Države je odbijen, uprkos pozivu u Holivud. Rudolf Valter Leonhard je tvrdio da je roman An den Vassern von Babilon (Pokraj vavilonskih reka), objavljen 1939. na engleskom i 1945. na nemačkom, bila Nojmanova najbolja knjiga: jevrejski ep ogromne hitnosti.[1] Po završetku Drugog svetskog rata, Nojman je do kraja 1958. nastavio da živi u Engleskoj, zatim u Lokarnu u Tičinu u Švajcarskoj. Godine 1947. postao je počasni predsednik obnovljenog austrijskog PEN kluba. Godine 1955. rekao je u svom završnom govoru na kongresu Međunarodnog PEN-a, u kojem je 1950. bio i potpredsednik, govor protiv predsednika PEN-a „hladnog rata” Čarlsa Lengbridža Morgana zbog čega je bio napadnut u štampi kao „ komunista“. 1971. tražio je preorijentaciju PEN-a protiv desničarskih napora. On je inicirao smenu bivšeg predsednika PEN-a Pjera Emanuela i predložio kandidaturu Hajnriha Bela, koji je takođe izabran na glasanju. Godine 1966. u levičarskom časopisu Magazin Konkret objavio je oštru polemiku protiv Grupe 47, a posebno protiv Hansa Vernera Rihtera, Valtera Helerera i Gintera Grasa.[2] Između 1959. i 1974. Nojman je nastavio da radi kao romanopisac, politički novinar i priznati književni kritičar sa polemičkom i satiričnom orijentacijom, uključujući za Konkret, Die Zeit, Pardon, Tribune, die Deutsche Zeitung - Christ und Velt i ARD emitere. Povremeno je objavljivao i u Der Spiegel i Stern. Godine 1961. bio je umešan u kontroverzu o plagijatu u vezi sa njegovim romanom Olimpija. Nojman, koji se nekoliko puta u životu borio sa ozbiljnim bolestima, 1974. se smrtno razboleo od raka. Nakon samoubistva, prema izjavi njegove porodice, sahranjen je 1975. godine na minhenskom hajdhauzenskom groblju. Njegovo imanje se nalazi u Odeljenju rukopisa Austrijske nacionalne biblioteke u Beču. Panoptikum: Izveštaj o pet brakova iz tog vremena. (1930) odlično očuvana

Biblioteka komisije za kinematografiju Vlade NR Hrvatske, Zagreb, 1949. Prevod: M. Golik Izuzetno retko u ponudi!!! Лав Владимирович Куљешов (рус. Лев Влади́мирович Кулешо́в; Тамбов, 13. јануар 1899 — Москва, 29. март 1970) је био руски филмски стваралац који је осмислио и помогао да се оснује прва филмска школа на свету — Moscow Film Scool. Куљешов се може сматрати једним од првих теоретичара филма, а заједно са Сергејом Ејзенштајном, који је једно кратко време био његов ученик, и Всеволодом Пудовкином био је вођа онога што се у теорији филма зове Совјетска теорија монтаже. Према његовом мишљењу основа филма је била управо монтажа, дакле веза између два кадра. Своју тезу односно принцип илустровао је „Куљешовим експериментом“, у коме је монтажно спојио исти кадар (глумчев крупан план) са потпуно различитим садржајем (тањир чорбе, мртвачки сандук и сл.) и такве монтажне јединице и њихово значење гледаоци су сасвим различити перципирали. Уз свој теоретичарски рад Куљешов је паралено радио и као филмски аутор, све до тренутка у ком стаљинистичка власт тадашње Русије није то онемогићила. Лав Владимирович Куљешов (рус. Лев Влади́мирович Кулешо́в; Тамбов, 13. јануар 1899 — Москва, 29. март 1970) је био руски филмски стваралац који је осмислио и помогао да се оснује прва филмска школа на свету — Moscow Film Scool. Куљешов се може сматрати једним од првих теоретичара филма, а заједно са Сергејом Ејзенштајном, који је једно кратко време био његов ученик, и Всеволодом Пудовкином био је вођа онога што се у теорији филма зове Совјетска теорија монтаже. Према његовом мишљењу основа филма је била управо монтажа, дакле веза између два кадра. Своју тезу односно принцип илустровао је „Куљешовим експериментом“, у коме је монтажно спојио исти кадар (глумчев крупан план) са потпуно различитим садржајем (тањир чорбе, мртвачки сандук и сл.) и такве монтажне јединице и њихово значење гледаоци су сасвим различити перципирали. Уз свој теоретичарски рад Куљешов је паралено радио и као филмски аутор, све до тренутка у ком стаљинистичка власт тадашње Русије није то онемогићила.

Miloš Jevtić: `Upotreba istorije: razgovori s Andrejem Mitrovićem` Kolekcija Odgovori Izdavač: Narodna biblioteka `Vuk Karadžić`, Filološko-umetnički fakultet i Narodni muzej Kragujevac Meki povez, ilustrovano, ćirilica, 105 strana, 20cm Andrej Mitrović rođen je u Kragujevcu 17. aprila 1937. godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Grupu za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu upisao se 1956, diplomirao 1961. godine, magistrirao 1964. i doktorirao 1968. Čitavu univerzitetsku karijeru, od 1961. do 2004. godine, proveo je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a zvanje redovnog profesora je stekao 1980. godine. Predavao je savremenu istoriju Evrope, uvod u istorijske studije i brojne specijalizovane kurseve, a 1987. godine osnovao je Katedru za Opštu savremenu istoriju kojoj je bio na čelu do odlaska u penziju. Dopisni član Odeljenje istorijskih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1988. godine.. Njego pristupna akademska beseda glaslila je: Nemačko vojno vođstvo i privredna bogatstva Srbije U SANU je bio član Odbora za sakupljanje građe o genocidu protiv srpskog naroda i drugih naroda Jugoslavije u 20. veku; Međuakademskog odbora za proučavanje položaja srpske nacionalne manjine u susednim zemljama, a od 1989. vodio je individualni projekt: Rat u Srbiji 1915-1918. Bio je priređivač više knjiga u izdanjima Univerziteta u Beogradu, SANU, Srpske književne zadruge i drugih izdavača. Za člana Crnogorske akademije nauka i umetnosti izabran je 2006. godine. Bio je član Udruženje književnika Srbije, Srpskog PEN kluba, Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije. Bio je glavni i odgovorni urednik Istorijskog glasnika, glavni i odgovorni urednik Biblioteke „Istorija“ u izdavačkom preduzeću Nolit, 1975-1988. Andrej Mitrović je bio jedan od osnivača Udruženja za društvenu istoriju. Andrej Mitrović je magistrirao je 1964. sa temom Aprilski pregovori o jadranskom pitanju na konferenciji mira 1919, a doktorirao je 1967. sa tezom Delegacija Srba, Hrvata i Slovenaca na Konferenciji mira 1919-1920 (objavljena kao knjiga Jugoslavija na konferenciji mira 1919-1920). Oblast njegovog rada je savremena istorija Srbije i Jugoslavije. Izučavao je balkanski prostor u evropskoj politici između dva svetska rata sa posebnim osvrtom na mesto tadasnje Jugoslavije u evropskoj politici između ova dvarata. Takođe je pisao i o istoriji Srbije u Prvom svetskom ratu u brojnim aspektimaevropske istorije između dva svetska rata. Za knjigu Vreme netrpeljivih dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda. Andrej Mitrović je dobio značajne međunarodne nagrade: Herderovu nagradu (2001) i Medalju Konstantin Jireček (2004). Njegova knjiga Vreme netrpeljivih daje pregled evropske političke istorije između dva svetska rata sa posebnim naglaskom na sukobu ideologija(poput nacizma i fasizma) koji je, prema Mitrovićevom mišljenju, obeležio ovaj istorijski period. Takođe se bavi problematikom intelektualnog stvaralaštva u specifičnoj ideološkoj i političkoj situaciji u Evropi između dva svetska rata. S tim u vezi pisao je oglede o stvaralaštvu i o istorijskom u delu književnika Tomasa Mana. Pored više rasprava i studija iz opšte istorije XX veka i istorije međunarodne politike Jugoslavie objavio je i studiju „Nacizam i fašizam“ u kojoj je ukazao na politikče,društvene ali i ideološke uticaje koji su doprineli stvaranju dva potpuno totalitarna desničarska režima, odnosno dve ekstremo desne ideologije. Ukazuje na njihovu moć koja prožima najpre srednji ili nizisloj stanovništva, a onda i sve ostale pore društvene strukture, ali sa druge strane irazarajuću moć koju ovakve ideologije sa sobom nose. Istorijske studije XX veka zaokružio je studijama koje ulaze u sferu ekonomije: Strane banke u Srbiji 1878-1914, i Narodna banka 1884-2004… Istoričar i dugogodišnji redovni profesor i šef Katedre za Opštu savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu Andrej Mitrović preminuo je u noći 25/26. avgusta u Beogradu u 77. godini. Novinar Miloš Jevtić je rođen 1936. godine u Gornjoj Bukovici, kraj Valjeva, u učiteljskoj porodici. Osnovnu školu učio u Gornjoj Bukovici i Vragočanici, gimnaziju u Kamenici i Valjevu, gde je 1954. maturirao. Književnost je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je najpre u Kulturno-prosvetnom veću Jugoslavije. Kasnije je bio, prvo, sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, a potom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. U Radio Beogradu radio od 1974. do 2001, godine, kada je penzionisan. Jevtić se novinarstvom počeo baviti 1952. godine u valjevskim listovima Napred, Reč omladine (učestvovao u njegovom pokretanju) i Srednjoškolac (bio glavni urednik). Od dolaska u Radio Beograd, u Drugi program, čiji je bio i glavni urednik osam godina, pokrenuo je jednosatnu emisiju Gost Drugog programa, u kojoj je objavio više od 800 razgovora sa najuglednijim ličnostima kulture, umetnosti i nauke iz Jugoslavije i sveta. Jevtićeve razgovore objavljivali su mnogi listovi (Telegram, Delo, Nin, Borba, Politika, Oslobođenje, Odjek, Dnevnik i drugi). Krajem sedamdesetih godina prošloga veka Jevtić je počeo da objavljuje razgovore i u knjigama. Tako je nastala Kolekcija Odgovori. Do sada je u njoj objavljeno 190 knjiga. Jedan deo tih knjiga čine razgovori sa ličnostima srodnih zanimanja (istoričari, istoričari umetnosti, pisci, muzički umetnici, etnolozi, atomski fizičari, bibliotekari, slavisti), dok su u drugim pojedinačno predstavljeni portreti najznačajnijih stvaralaca. Već odavno je uočeno da nijedan budući, iole ozbiljniji proučavalac druge polovine XX veka u Srba neće moći da kao nezaobilazni izvor mimoiđe kolekciju Odgovori Miloša Jevtića, u kojoj su objavljeni razgovori ovog uglednog novinara s najznajčajnijim umetnicima i naučnicima koji su svojim delovanjem obeležili drugu polovinu XX veka. Za novinarski rad je dobio više nagrada, među ostalima i Oktobarsku nagradu grada Beograda, Vukovu nagradu Srbije i nagradu `Zlatni beočug`, kao i nagradu Radio-televizije Beograd i Udruženja novinara Srbije, koje su mu dodeljene za životno delo. Na Sajmu knjiga 2006. godine Kolekcija Odgovori proglašena je za najbolju ediciju.

Odlično očuvano, većim delom nerasečeni tabaci! Autor - osoba Elin Pelin, 1878-1949 = Elin Pelin, 1878-1949 Naslov Rod rođeni / Elin Pelin ; s bugarskog preveo Siniša Paunović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1937 Izdavanje i proizvodnja Beograd : R. D. Ćuković, 1937 (Beograd : `Davidović`) Fizički opis 46 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Paunović, Siniša, 1903-1995 = Paunović, Siniša, 1903-1995 (Broš.) Napomene Pravo ime autora: Ivanov Dimitar. Elin Pelin (rođen kao Dimitar Ivanov Stojanov; bug. Dimitъr Ivanov Stoяnov; 8. jul 1877. – 3. decembar, 1949) bio je bugarski pisac. Slavljen je zbog literarno uspešnih prikaza seoskog života. Rođen je u selu Bajlovo u sofijskoj oblasti. Ime koje je dobio rođenjem je Dimitar Ivanov Stojanov. Otac mu je bio Ivan Stojanov, i majka Stojanka Ivanova i pripadali su vrlo velikoj seoskoj porodici koja je imala 11 dece. Od detinjstva je voleo pisati. Najpre se okušao u slikarstvu i u pisanju stihova, da bi se kasnije u potpunosti posvetio proznom radu. Na kraju svog stvaralačkog puta je rekao: „Bio sam toliko mlad kada sam počeo da pišem da sam jednostavno zaboravio koji je bio razlog za to` Imao je formalno obrazovanje i želeo je postati učitelj. Nakon što je diplomirao, postao je učitelj u svom selu. Međutim, on dugo nije radio na tom poslu. Tada odlučuje postati pisac i uzima umetničko ime, Dimitar Stojanov je postao Elin Pelin 1897. godine.[3][4] Njegov susret s Jordanom Jovkovim doprineo je u izrastanje klasičnog reprezentativnog nacionalnog pisca kratkih priča, kojima je umnogome odredio kasniji smer i lik bugarskog umetničkog pripovedanja. Prvu pripovetku „Draga je domovina“ (bug. Milo e otečestvoto) objavio je 1895. Od 1899. živeo je u Sofiji, gde je uređivao časopis „Seosko ćaskanje“ (1902–1903), radio kao bibliotekar. To mu je davalo dovoljno slobode za pisanje. 1910. godine postavljen je za upravnika posebnih zbirki u biblioteci u Sofiji. Tokom Prvog svetskog rata Pelin je bio ratni izveštač, a kasnije je bio muzejski konzervator. U muzej Vazova dolazi 1924. godine i tamo je radio 20 godina. Njegova najbolja dela nastala su tek nakon završetka Prvog svetskog rata. Prije Prvog svetskog rata, pisao je „Predlog porodici“ 1911. – priča o transformaciji iz seoskog života u moderno društvo. Knjiga je bila vrlo dobro prihvaćena i hvaljena zbog svojih živopisnih slika seoskog života u Bugarska sela. Pelinova najbolja dela su posvećena bugarskom selu, gde prikazuje svakidašnji život kroz prizmu socijalne kritike; junaci su obični siromašni seljaci ili seoski učitelji. Stil mu je bio izvoran, neposredan i topao, obogaćen narodnim poslovicama. Ostvario je izvanredne, životvorne portrete seljaka u čijem karakteru se sukobljavaju elementarne strasti i čistota duše sa primitivizmom koji je posledica zaostalosti i bede i uzrok strasti i prizemnih poriva, nemoralnih postupaka i zločina. Elin Pelin je i jedan od začetnika bugarske dečje književnosti. Nagrade i priznanja Godine 1940. postao je predsednik Društva bugarskih književnika. Grad Novoselci pored njegovog rodnog Bajlovo danas nosi njegovo ime. Izabran je za člana Bugarske akademije znanosti i umetnosti. Dela Pripovetke „Pripovetke I` (1904) „Pepeo mojih cipela“ (1905) „S prozora“ (1906) „Pripovetke II` (1904) „Geraci“ (1922) „Zemlja“ (1922) „Izabrane priče“ (1922) „Zbirka kratkih priča“ (1923) Književnost za decu „Jan Bibijan: Neverovatni doživljaji jednog klinca“ (1933) „Jan Bibijan na Mesecu“ (1934) MG43 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nadahnut maštovitom i uzbudljivom građom naučnofantastičnih filmova i knjiga, Mičio Kaku se u Fizici nemogućeg hrabro hvata u koštac sa fazerima, zvezdama smrti, teleportovanjem, čitanjem misli, putovanjem kroz vreme i brzinom većom od svetlosne, prekognicijom i mnogim drugim neverovatnim pojavama. Ne odbacujući unapred nijednu od njih, Kaku umećem naučnika i strpljenjem mudraca definiše tri klase nemogućeg ukazujući na to da bi neka napredna civilizacija - pa i naša u dalekoj ili nešto bližoj budućnosti - mogla ovladati fascinantnim tehnologijama i premostiti barijere koje nas danas sputavaju. Kaku istražuje ono što je za nas još uvek nepoznanica, granične oblasti koje nesumnjivo sačinjavaju najuzbudljiviji deo moderne fizike. Mičio Kaku (rođen 24. januara 1947 u San Hozeu) je japansko-američki teorijski fizičar, futurolog i popularizator nauke. Profesor je teorijske fizike na Gradskom Koledžu Njujorka. Kaku je napisao nekoliko knjiga o fizici i sličnim temama, često gostuje na radio i televizijskim programima. Takođe se pojavljuje u filmovima i piše članke za blogove i internet portale. Napisao je 3 Njujork tajms bestselera: Fizika nemogućeg (2008), Fizika budućnosti (2011) i Budućnost uma (2014). Kaku je voditelj nekoliko emisija na raznim kanalima kao što su Diskaveri i Histori. Mladost i obrazovanje Kaku je rođen u San Hozeu, Kaliforniji, u porodici Japanskih imigranata.[1][2] Njegov otac je rođen u Kaliforniji, ali se obrazovao i u Japanu i u Sjedinjenim Državama i zato je tečno govorio i japanski i engleski jezik. Dok je pohađao Elvud P. Kabli srednju školu u Palo Altu, Kaku je napravio akcelerator čestica u garaži kao projekat. Cilj mu je bio da stvori „snop gama zraka dovoljno jak da stvori antimateriju“. Na festivalu nauke u Albukerkiju, Novi Meksiko, Kaku je privukao pažnju fizičara Edvarda Telera koji ga je uzeo pod svoje mentorstvo i dodelio mu Herc inženjersku stipendiju. Diplomirao je summa cum laude na Harvardu 1968. godine kao najbolji u svojoj generaciji. Nakon toga je upisao Univerzitet Kalifornije u Berkliju gde je doktorirao 1972. godine. Iste godine je predavao na Univerzitetu Prinston. Kakua je mobilizovala Armija Sjedinjenih Država 1969. godine tokom Vijetnamskog rata. Ipak, dok je on završio sa obukom rat se završio.[3] Akademska karijera Kao deo istraživačkog programa 1975. i 1977. godine na katedri za fiziku Gradskog Koledža Njujorka, Kaku je radio istraživanja u polju kvantne mehanike.[4][5] Bio je posetilac i član (1973. i 1990. godine) Instituta za napredne studije u Prinstonu i Univerzitetu Njujorka. Trenutno je profesor teorijske fizike na Gradskom Koledžu Njujorka.[6] Kaku je objavio više od 70 stručnih članaka u zbornicima radova i periodikama poput Physical Review. U radovima se bavi temama poput teorije superstruna, supergravitacije, supersimetrije i hadronske fizike.[7] Kaku i profesor Kedži Kikava sa Univerziteta u Osaci su objavili rad u kome je prvi put predstavljena teorija strunih polja.[8] Kaku je napisao nekoliko udžbenika o teoriji struna i teoriji kvantnih polja. Naučnopopularni rad Kaku je najpoznatiji kao popularizator nauke.[9] Napisao je nekoliko naučnopopularnih knjiga, gostovao u mnogim televizijskih emisija i u nekoliko filmova. Takođe je voditelja nedeljnog radio programa.

POGLED IZA ŠTAFELAJA 1972-1998 Radomir RADE Vergović „Pogled iza štafelaja“ naziv je izložbe karikatura, ilustracija i naslovnih strana užičkog nedeljnika „Vesti“ Radomira Vergovića (1939), poznatog užičkog slikara, koji se pored slikarstva bavio i karikaturom. Radomir Rade Vergović je rođen u Užicu. Akademiju za primenjene umetnosti na katedri za slikasrtvo završio je u Beogradu. Godinama je radio u užičkim „Vestima“ kao likovni i tehnički urednik. ČLan je ULUPUDS-a od 1972 godine. Pored slikarstva radi mozaik, grafički dizajan, crtež, novinsku i knjižnu ilustraciju. Bavi se karikaturom, likovnom kritikom i likovnim prikazima izložbi. Likovno uređuje mnoga izdanja, publikacije. Do sada likovno opremio preko 300 knjiga i publikacija. Izlaže od 1960. godine grupno i samostalno u zemlji i inostranstvu. Do sada je imao oko 40 samostalnih izložbi. Užice,2022.god.,100.strana,ILUSTROVANA,22.cm Knjiga je NOVA..... ---------------------------- M

Название: Искусственные спутники Автор: Штернфельд Ари Абрамович veštački sateliti Naslov: Veštački sateliti Zemlje Autor: Sternfeld Ari Abramovič; Izvođač: nema podataka Impresum: M.: Državna izdavačka kuća tehničke i teretičke književnosti, 1956.- 180 str. Dodatno: ... Po svemu sudeći, zadatak stvaranja veštačkih satelita će se rešavati postepeno, u nekoliko faza. Prva etapa, očigledno, biće lansiranje male rakete u bezvazdušni prostor, čiji će pravac leta i brzina biti proračunati tako da postane veštački satelit naše planete. Moguće je da na ovoj raketi neće biti instrumenata. Biće lansiran samo da bi se praktično stvorilo prvo veštačko nebesko telo. Koliko god ovo telo bilo malo, čak i da nije veće od fudbalske lopte, savremeni radio teleskopi moći će da ga posmatraju u letu. Njegovo kretanje oko Zemlje duže-manje dugo vremena biće dokaz da je stvoren prvi veštački satelit ... APR.21/3

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Autor: Pavle Mijović, Izdavač: Crnogorska akademija nauka i umetnosti - Podgorica, 1989. god. Broširan povez, 24 cm. 199 str. Ilustrovano Pavle Mijović (crnogor. ćiril. Павле Мијовић; Crmnica, Kraljevina Crna Gora 1914. – Beograd, SRJ, 1996.), bio je crnogorski naučnik, akademik CANU i SANU, utemeljitelj Crnogorskoga P.E.N. centra... Doktorirao je istoriju 1958. godine. Od 1960. do 1982. godine radio je u beogradskom Arheološkom institutu kao asistent, naučni saradnik i savetnik za srednjovjekovnu arheologiju. Bio je profesor istorije umetnosti i dekan Kulturološkog fakulteta u Cetinju. bio je saradnik brojnih naučnih časopisa. Deo karijere proveo je i kao diplomata. Mijović se posvetio proučavanju srednjovekovne umjetnosti, posebno menoloških ciklusa u vizantijskoj umetnosti. Za monografiju Menolog dobio je Vizantološku nagradu Gustav Šlumberger francuske Academie des Inscriptions et Belles-Letres. Od 1951. do 1984. godine preduzeo je arheološka istraživanja u Svaču, Starom Baru, Ulcinju, Kotoru, Podgorici, Budvi...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Otkrivanje zemlje Preko Huna, Gota, Slovena, Vikinga... pa do 18-tog veka – jedinstvena knjiga na našim prostorima. Za decu, omladinu, odrasle, ljubitelje kartografije, istorije, geografije i putovanja. Siniša Živković Siniša Živković rođen je 1947. godine u Beogradu. Diplomirao je i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Izvođene su mu radio-drame i dokumentarne televizijske emisije. Godine 2006. objavljen mu je roman Srpski triler. Bavio se istorijom svetske i srpske kartografije. Objavio je više knjiga iz oblasti kartografije, knjigu o istoriji Beograda, više stručnih i naučnih članaka iz istorije srpske književne periodike, starih srpskih knjiga i sl. Autor je više izložbi, slika na koži i gravira, konzervatorskih i restauratorskih radova. Uređivao je veb-sajt Slike iz srpske istorije. Preminuo je 2. januara 2023. godine u Novom Sadu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na sredini se knjiga odvojila uredno na pola, sve ostalo u redu. 1928 g. I izdanje !!! Crtez: Gabrijel Jurkic Naslovni crtež od Gabrijela Jurkića. Sadržaj: - Dubrovačka legenda - Josaki - Osvetnik - Pismo - Mjesečarka - Zašto sam ubio - Čudnovati doživljaji jednog reportera - Legenda o sv. Nikiforu Jurkić, Mirko, hrvatski književnik i pedagog (Livno, BiH, 24. III. 1886 – Zagreb, 27. XII. 1965). Studirao pedagogiju u Beču, Leipzigu i Jeni. Radio kao učitelj, profesor i školski nadzornik u Bosni i Dubrovniku. Pisao pjesme bez veće umjetničke vrijednosti, pripovijesti, drame i znanstvene radove iz područja pedagogije. U zbirci Iz Završja (1917) objavio je slikovite pripovijesti, pisane lapidarnim stilom, o Livnu i okolici, s ilustracijama brata blizanca, slikara G. Jurkića. U knjizi pripovijedaka Dubrovačka legenda (1928) prevladavaju psihološke analize likova, ali i satire političkog stanja i administracije.

Odlicna Retko prvo izdanje Rade Obrenović (Beograd, 1942 - Novi Sad, 1995) bio je srpski književnik i novinar. Biografija[uredi | uredi izvor] Rade Obrenović je od 1945. godine, živeo je u Novom Sadu gde je proveo detinjstvo, školovao se, studirao prava i jugoslovensku književnost. Radio je kao korektor, potom kao novinar, te urednik brojnih listova i časopisa. Bio je dugodišnji direktor Međunarodnog centra književnosti za decu Zmajeve dečje igre. Nagrada za najbolji roman za decu i mlade, koja nosi njegovo ime, sastoji se od povelje, plakete i novčanog dela, a dodeljuje se u okviru manifestacije Decembarski Zmajdani. Bibliografija[uredi | uredi izvor] `Tata, zvoni telefon` (1973) `Vozovi odlaze, mi mašemo iza crvene kuće` (1974) `Mi smo smešna porodica` (roman 1977, televizijska serija 1979) `Poslednje leto detinjstva` (1977) `Iz porodične sveske` (1980) `Soliter je drvo` (1984) `Roditelji na navijanje` (roman, 1989) `Tata vikend i mama vikendica` (roman, 1989).

PORTRETI PREMA ŽIVIM MODELIMA MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ MATICA SRPSKA Novi Sad 1 9 9 8 MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ (1888-1966) Ataše za štampu pri poslanstvu JugoSlavije u Berlinu (1929). U Skoplju izDavao list `Vardar` (1932-1935). Radio u Centralnom presBirou (1935-1937). Načelnik političkog odeljenja Ministarskog saveta JugoSlavije (1940). DiRektor državnog arhiva u BeoGradu (1941-1944) i glavni uRednik `Obnove` (1941). Posle rata o/Suđen na 15 godina robije, pušten posle polovine izDržane kazne... DOKUMENT I Ksenija Atanasijević Nikolaj Velimirović Branislav Petronijević Ljubomir Stojanović Aleksandar Belić Miloš Đurić Slobodan Jovanović Jovan Cvijić II Rista J. Odavić Jovan Dučuć Milan Rakić Radovan Tunguz Perović Nevesinjski Gligorije Božović Sima Pandurović Veljko Petrović Sibe Miličić Ivo Andrić Miloš Crnjanski Rastko Petrović Rade Drainac III Bogdan i Pavle Popović Milan Bogdanović Brana Cvetković Geca Kon Na klapni slika i biografija autora, Broš, Ćirilica, 280 str, NEKORIŠĆENO Izvrsno za POKLON !!!!!!!!

ATLAS ZA SVAKOGA Tvrd povez - 216 strana - ilustrovana veci format Po knjizi nije pisano ni podvlaceno Korice su sa vidljivim znacima koriscenja Unutrasnjost je dobro ocuvana- bez pisanja i podvlacenja P Štampani, radio i televizijski masovni mediji svakodnevno šire obilje informacija iz celog sveta o politici, sportu i drugim oblastima života. Mnogi su razumljivi samo ako se lokacija događaja može odrediti uz pomoć mape i na taj način takođe klasifikovati u širi prostorni kontekst. Pomislite, na primer, na vesti i izveštaje o politički značajnim konferencijama i odlukama o problemima detanta i mirne koegzistencije, o uspesima narodnooslobodilačkih pokreta, o izuzetnim ekonomskim dostignućima u razvoju sirovina, izgradnji industrijskih postrojenja. , naftovodima ili gasovodima, o katastrofama izazvanim zemljotresima ili drugim prirodnim silama, ili o senzacionalnim poduhvatima u svemirskim putovanjima. Sa svojim raznobojnim mapama, slikama, grafikama i tabelama, „Atlas za svakoga“ je dizajniran da bude višestruk, nezaboravan i lak za korišćenje

Naslov: Šest godina sa Titom : (1967-1973) Autor: Marko Vrhunec Izdavač: Beograd : Društvo za istinu o antifašističkoj narodnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji (1941-1945) Pismo: latinica Br. strana: 359, ilustr. Format: 23 cm Povez: meki Knjiga je celosti (listovi, korice, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`; u samom donjem slobodnom uglu listovi minimalno zatalasani od vlaženja vodom. Godina izdanja nigde nije napisana ali je predgovor napisan u novembru 2000. god. pa je knjiga najverovatnije izdata 2000. ili 2001. godine. Knjiga Šest godina sa Titom, čiji je autor Marko Vrhunec, bivši član najužeg Titovog operativnog tima, koji je radio od 1967. do 1973. u Kabinetu predsednika Josipa Broza Tita (prvo kao pomoćnik generalnog sekretara, a kasnije kao savetnik za ekonomska pitanja i tri godine kao šef Kabineta), predstavlja jedno dokumentarno svedočenje političkih događaja s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina 20. veka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! Cornelius Castoriadis (Istanbul, 1922. — Pariz, 1997.), bio je grčko-francuski ekonomist, filozof i socijalist. Poslije studija ekonomije, prava i filozofije u Ateni napušta Grčku komunističku stranku i priključuje se trockističkoj organizaciji. S trockistima prekida 1948., seli u Pariz i osniva skupinu i časopis Socialisme ou Barbarie, u kojem se analizira marksizam, birokracija i moderni kapitalizam. Zajedno s britanskim časopisom Solidarity i Mauricom Brintonom iz radničkog samoupravljanja, vodi diskusije o socijalnim i ekonomskim osnovama jednog slobodnog socijalističkog društva. Radničko samoupravljanje istovremeno predstavlja rješenje problema direktne demokracije kao i rješenje problema radničkog upravljana u socijalizmu. Njegove ideje imale su nezanemarljiv utjecaj na studentske proteste u Parizu 1968. Radio je 20 godina kao OECD-ekonomist i objavio veliki broj knjiga pod najmanje pet različitih pseudonima, razradio je pojam autonomije zajedno s Antoniom Negrijem, a djelovao je i kao psihoanalitičar.

Toma Milenković : SOCIJALISTIČKA PARTIJA JUGOSLAVIJE 1921 - 1929 , Beograd : Institut za savremenu istoriju : Export-press, 1974 , tvrdi povez, Fizički opis 733 str. ; 20 cm Studije i monografije / Institut za savremenu istoriju, Beograd Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 705-715 Registari. Predmetne odrednice Социјалистичка партија Југославије -- 1921-1929 Očuvanost 4-. Milenković, Toma, 1935-2018 Докторирао је 1972. са тезом „Социјалистичка партија Југославије 1921-1929″. Од 1960. је радио у Одељењу за историјске науке Института друштвених наука, а од 1969. до пензионисања 1999. у Институту за савремену историју. Бавио се историјом Југославије између два светска рата, са посебним акцентом на историју радничког покрета, аграрну реформу, радничко законодавство, државне границе Краљевине СХС, као и руску и бугарску емиграцију у Југославији. На студијским истраживањима боравио је у Амстердаму, Москви, Софији, Лондону и Елисти. Објавио је 12 монографија, пет томова историјских извора и више од 90 студија, прилога, чланака, приказа и критика.

Miodrag Jovanović ĐOKA JOVANOVIĆ Matica srpska, 2005. 264 ilustrovane strane, veliki format, tvrd povez, zaštitni omot. Zaštitni omot je lošije urađen. Inače, veoma očuvana. Postoji posveta preko koje je pređeno korektorom. Mене је српски народ волео, ја сам за њега живео и радио и ја се због тога поносим, написао је својевременоједан од наших најзначајнијих вајара, Ђока Јовановић, у аутобиографији. У част Јовановића (1861–1953), иначе првог српског ђака у Паризу, у Галерији САНУ биће свечано отвoрена изложба његових радова 7. августа у 19 часова, а поздравну речће посетиоцима у аули САНУ, поред Јовановићеве скулптуре „Наука и уметност”, упутитиакадемик Динко Давидов, директор Галерије и проф. др Миодраг Јовановић који је и аутор каталога. О томе шта ће публика моћи да види, Миодраг Јовановић за „Политику” каже: – Биће изложено око 130 скулптура Ђоке Јовановића са рељефима, медаљама, минијатурним радовима. Средишна скулптура ове поставке је дело „Наука и уметност”, коју смо хтели да преместимо у Галерију, па потом на улицу, да бисмо се на крају одлучили да је оставимо где и, иначе, стоји, у аули САНУ. Ту скулптуру је Јовановић и наменио САНУ, и сам је био академик, и сматрао ју је својим најбољим делом. Слика те скулптуре је на насловној страни каталога, а потом и на позивници. У визури галерије, поред црвене завесе, биће велики постер и скица тог рада. Вајар Ђока Јовановић школовао се у Минхену, Бечу и Паризу. Био је један од оснивача сликарског друштва „Лада”, члан уметничког друштва „Медулин” и један од оснивача УЛУС-а. Први пут је излагао на светској изложби у Паризу 1889, и добио бронзану медаљу, апотом и 1900. године када је на Светској изложби у Паризу добио златну медаљу. Ђока Јовановић је имао два сина из два брака, први Мирко погинуо је као добровољац у француској Легији 1915, а други, Александар је са српском војском прешао Албанију,а касније је живео и радио у Мароку. На отварање изложбе у Београд стижу Јовановићеви потомци из читавог света, који са поносом носе презиме славног вајара. Ђока Јовановић јечесто спајао радиност и задовољство, спомиње се да је он био први српски бициклиста и на неким спортским такмичењима је освајао награде. Тако је 1886. из Беча бициклом обишао Инсбрук, Верону, Падову, Венецију, Трст, Љубљану и Загреб. – Ђока Јовановић је академски реалиста, каже професор Миодраг Јовановић, за њега је карактеристичнафигурална скулптура, али никакодо краја класицистичка, он је био поштовалац класике, сањао је о Риму. Радио је реалистички, добро савладао занатску вештину у Бечу, Минхену и Паризу. Држао је до лепоте људског лика, исказивао је романтична осећања, чак нека његова дела носе и такве називе, рецимо, „Мирис пролећа” и „Мирис ружа”. Јовановић има и по називу и романтичарских скулптура. Био је ангажовани уметник, направио је величанствен Споменик косовским јунацима у Крушевцу, потом споменик Милошу Обреновићу, Јосифу Панчићу, Вуку Караџићу, Бранку Радичевићу, Јовану Јовановићу Змају, Кнезу Милошу, вајао је ратнике, војнике, рударе... Нарочито је потресна његова скулптура посвећена страдалом сину Мирку „За отаџбину”. – Треба рећи да кућа у којој је био смештен атеље Ђоке Јовановића у Скерлићевој 6, тачно испод Народне библиотеке Србије, има полупане прозоре баш на том великом вајарском атељеу. Фасада, коју красе две скулптуре, оронулаје, и то је штета. Не сугеришем да се од тога прави легат или музеј, ништа од тога не предлажем, али би бар фасаду требало окречити. Треба да се зна и чује да је то кућа Ђоке Јовановића, подсећа за крај професор Миодраг Јовановић.