U dobrom stanju Жуковский В. А. Полное собрание сочинений: в 12 томах (в 2-ух книгах). Санкт-Петербург, 1902 год. Издание А.Ф.Маркса С приложением портрета В.А.Жуковского, гравированного на стали, и его факсимиле. Приложение к журналу `Нива` за 1902 год. Ттвердый переплеты с золотым тиснением. Сохранность хорошая. Настоящее издание представляет собой наиболее полное собрание сочинений В.А.Жуковского. Уникальное издание дает полный, фактически проверенный по первоисточникам текст сочинений знаменитого писателя. Материал распределен по отделам. В первый внесены лирические стихотворения, баллады, сказки, послания и др. Во второй - более крупные поэтические произведения поэмы, драмы и т.д. В третий – вошли произведения прозаические, четвертый посвящен письмам Жуковского и отрывкам из его дневника. Под редакцией, с биографическим очерком и примечаниями проф. А.С.Архангельского. Васи́лий Андре́евич Жуко́вский (29 января [9 февраля] 1783, село Мишенское, Белёвский уезд, Тульская губерния — 12 [24] апреля 1852, Баден, Великое герцогство Баден) — русский поэт, один из основоположников романтизма в русской поэзии, автор элегий, посланий, песен, романсов, баллад и эпических произведений. Также известен как переводчик поэзии и прозы, литературный критик, педагог. В 1817—1841 годах учитель русского языка великой княгини, а затем императрицы Александры Фёдоровны и наставник цесаревича Александра Николаевича. Тайный советник (1841). Автор слов государственного гимна Российской империи «Боже, Царя храни!» (1833). ********* Vasilij Andrejevič Žukovski (Mošenskoje, 9. februar 1783 – Baden, 12. april 1852) je bio ruski pesnik, jedan od osnivača romantizma u ruskoj poeziji, prevodilac i kritičar. Rođen je u selu Mošenskoje u pokrajini Tula u Rusiji. Začetnik je ruskog romantizma. Bio je punopravni član Carske ruske akademije 1818), počasni član Kralјevske akademije nauka (1827—1841). Akademik (1841) u Odelјenju za ruski jezik i književnost Krunskog savetnika (1841). Sa navršenih četrnaest godina, 1797. godine, otišao je u internat Moskovskog univerziteta gde je studirao četiri godine. Na Moskovskom univerzitetu stekao je svo svoje obrazovanje. Godine 1812. pridružio se policiji i otišao da se bori protiv Napoleonovih trupa. U logoru u Tarutinu, napisao je delo „Pesma o logoru ruskih vojnika“ koja je vremenom postala poznatija od svih dotadašnjih poetskih dela. Ovom pesmom uspeo je da privuče pažnju širokih masa koje su se priklјučile ruskoj vojsci. Za počasnog člana Sanktpeterburške akademije nauka imenovan je 1827. godine. Prvo delo koje je izašlo u štanpanom izdanju, bila je pesma „Misli na grobu“ (1797), koju je napisao u četrnaestoj godini života ponesen emocijama kada je čuo vest o smrti V. A. Iushkova. Tokom 1802. godine sastao sa Nikolajem Karamzinom i u „Glasniku Evrope“ objavio je prvi slobodan prevod elegije „Seosko groblјe“ , engleskog pesnika Tomasa Greja. Pesma je privukla veliku pažnju tadašnjeg društva. Naredne godine, 1903, objavio je priču „Vadim iz Novgoroda“ napisanu po ugledu na istorijski romani Nikolaja Mihajloviča Karamzina. Od 1805-1806 njegova poetska snaga brzo je rasla. Vrh karijere dostigao je u periodu od 1808.1812 godine. Sve ovo vreme radio je u „Glasniku Evrope“. Urednik istoimenog časopisa bio je 1809. i 1809. godine. Godine 1808. napisao je rimejk balade „Lenor“, Augusta Burgera, nemačkog kompozitora, kojoj daje ime „Ljudmila“. Nastankom ove balade u ruskoj literaturi nastao je romantizam. Jedan od glavnih članova književnog društva Arzamas postao je 1815. godine. U formi stripova vodio je strastvenu borbu sa konzervativizmom dotadašnje klasične poezije. U Volodgi je upoznao pesnika Konstantina Nikolajeviča Batjuškova i postao je jedan od njegovih prijatelјa i pokrovitelјa. Žukovski je bio autor prve zvanične himne Rusije. „Ruska molitva“ napisana je 1816. godine po uzoru na englesku himnu - „Bože čuvaj kralјa“. Muzika je takođe bila korišćena iz kompozicije engleske himne. Godine 1817. postao je profesor ruskog jezika princeze Šarlote (Aleksandra Fjodorovna) buduće carice. U jesen 1826. godine bio je imenovan za mentora prestolonaslednika, budućeg cara Aleksandara II.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Arkadije Averčenko - Odabrane pripovetke u pišcevoj redakciji Arkadij Timofejevič Averčenko (15. [27.] marta 1880. Sevastopolj - 12. marta 1925, Prag) - ruski pisac, satiričar, dramski pisac i pozorišni kritičar, urednik časopisa „Satirikon“ (1908–1913) i „Novi satirikon“ (1913) —1918 Rođen 15. (27.) marta 1880. godine u Sevastopolju u porodici siromašnog trgovca Timofeja Petroviča Averčenka i Suzane Pavlovne Sofronove, ćerke penzionisanog vojnika iz Poltavske oblasti. A. T. Averchenko nije stekao nikakvo osnovno obrazovanje, jer zbog lošeg vida i lošeg zdravlja nije mogao dugo da uči. Ali nedostatak obrazovanja vremenom je nadoknađivao prirodni um. Averchenko je počeo da radi rano, sa 15 godina. Od 1896. do 1897 služio kao mlađi pisar u transportnoj kancelariji Sevastopolja. Tamo nije izdržao dugo, nešto više od godinu dana, a kasnije je ovaj životni period opisao u ironičnoj „Autobiografiji“, kao i u priči „Na rogovima parobroda“ 1897. godine Averčenko je otišao da radi kao službenik u Donbasu, u rudniku Brjansk. Tamo je radio četiri godine, kasnije je napisao nekoliko priča o životu u rudniku („Uveče“, „Munja“ itd.). Početkom 1900-ih preselio se zajedno sa upravom rudnika u Harkov, gde se 31. oktobra 1903. godine u novinama „Južni kraj“ pojavila njegova priča „Kako sam morao osigurati svoj život“ (kasnije ispravljena i ponovo objavljena pod naslovima „Vitez industrije“, „Gospodin“). Tsatskin `). Sam Averčenko smatrao je priču „Pravednik“ (1904) svojim književnim debijem. U 1906-1907. on, potpuno napuštajući svoju službu, uređuje satirične časopise „Shtik“ i „Mech“, a 1907. godine ove publikacije postaju prva stalna tribina Averčenka, koji je gotovo sve sekcije vodio pod brojnim pseudonimima. Ali otpušten je sa table rečima: „Vi ste dobra osoba, ali niste dobri za pakao“. Posle toga, u januaru 1908. A. T. Averčenko odlazi u Sankt Peterburg. [Izvor nije preciziran 2899 dana] Prema njegovim rečima, Averčenko odlazi iz Harkova u Sankt Peterburg 1907. godine, a nije platio kaznu od 500 rubalja za zadržavanje 9. izdanja. časopis „Mač“ [5]. U glavnom gradu postaje saradnik u manjim publikacijama, uključujući časopis za gubitnike pretplatnika MG Kornfeld „Dragonfli“ [5] [6]. 1908. godine grupa mladih zaposlenih u „Strekozi“ odlučila je da izda novi časopis „Satiricon“, a Averchenko je postao njegov sekretar, a ubrzo i urednik. Dugo godina Averčenko uspešno radi u timu časopisa sa poznatim ličnostima - Teffi, Sasha Cherni, Osip Dimov, NV Remizov (Re-mi) i drugima.Tamo su se pojavile njegove najsjajnije humoristične priče. Tokom Averčenkovog rada u Satirikonu, ovaj časopis je postao izuzetno popularan, na osnovu njegovih priča, predstave su postavljene u mnogim pozorištima u zemlji (Pozorište Liteini, Krivo ogledalo, Slepi miš). Za Averčenka je rad u ovoj publikaciji postao centralna prekretnica u njegovoj kreativnoj biografiji. Potraga za vlastitim temama, stilom, žanrom započeta u Harkovu se nastavlja. Zbog akutne političke orijentacije nekih materijala, Averčenko je gonjen, ali njegova popularnost nije umanjena. Arkadije Averčenko, 1913. U 1911-1912. Averčenko dva puta putuje u Evropu sa prijateljima satirikonima (umetnici A. A. Radakov i Remizov). Ova putovanja služila su kao bogat materijal za Averčenkovo stvaralaštvo: 1912. objavljena je njegova popularna knjiga „Ekspedicija Satirikona u zapadnu Evropu“. A.T.Averchenko je takođe napisao brojne pozorišne kritike pod pseudonimima Ave, Volf, Foma Opiskin, Medusa-Gorgona, Falstaff itd. Posle Oktobarske revolucije, sve se dramatično promenilo. U julu 1918. boljševici su zatvorili Novi Satirikon zajedno sa drugim opozicionim publikacijama. Averchenko i celo osoblje časopisa zauzeli su negativan stav prema sovjetskom režimu. Da bi se vratio u rodni Sevastopolj (Krim zauzeli belci), Averčenko je morao proći kroz brojne nevolje, prolazeći kroz Rusiju i teritoriju koju su Nemci okupirali do Krima. Pre odlaska na Krim živeo je u Sankt Peterburgu u čuvenoj kući Tolstovskih u 203 stana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zorajida Veoma retko!!! Milsim da fali knjiga br. III Pred nama je Sterijin roman prvenac. Roman `Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida`, Jovan Sterija Popović napisao je u svojoj 22. godini, odnosno 1828. Roman je rađen po predlošku i možemo govoriti o načelu mimezisa, modernim jezikom, mogli bismo zaključiti da je Sterija još u prvoj polovini XIX veka radio na razaranju poetike pisanja. Bio je post-modernista pre svih srpskih pisaca, a njegova virtuozna literarna igra u ovom romanu je poput storije o ljubavi hrišćanskog junaka i mavarske princeze. Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Detaljnije: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali unutrasnja naslovna stranica, sve ostalo u redu. Ulderiko Donadini (Plaški, 8. travnja 1894. - Zagreb, 10. svibnja 1923.), bio je hrvatski književnik. Obitelj Donadini potječe iz Italije. Oko 1750. godine doselila se iz Vicenze ili Mantove u Korčulu. Djed, po kome je pisac dobio ime, bio je učitelj u Stonu, a kasnije općinski tajnik u Trogiru. Iz braka s Marijom Huttner (podrijetlom Austrijanka) rodio se sin Ivan, piščev otac, koji je bio inženjer šumarstva, te je radio u Dalmaciji i Lici. Vjenčao se s Franjkom Vrdoljak (Imoćankom) i s njom imao šest kćeri i dva sina. Ivan Donadini bio je nepromišljen čovjek, nagao, njegov je način života cijelu obitelj doveo do bankrota, te su živjeli vrlo siromašno. Obiteljske odnose Donadini opisao je u svojim djelima: agresivni i patrijarhalni otac alkoholičar koji napušta obitelj i brižna majka uz koju je jako vezan. Ulderiko Donadini završio je osmi razred više pučke škole u Ogulinu, te se obitelj 1907. godine seli u Zagreb gdje Donadini iste godine upisuje prvi razred realne donjogradske gimnazije koju će završiti 1912. godine. Dobio je stipendiju (koju je davala Zaklada za uzgoj djece šumarskih činovnika) za Gospodarsko-šumarsku akademiju (1913.). Iduće godine prelazi na Prirodoslovni fakultet gdje sluša biologiju i kemiju što je 1917./18 i apsolvirao. Dolaskom u Zagreb priključuje se raznim ograncima školskoga umjetničkog kruga, između ostalih i u literarnom kružoku s Augustom Cesarcem. U burnoj 1912. godini, s đačkim štrajkovima i atentatom na bana Slavka Cuvaja, Donadini nije neposredno sudjelovao već je držao govore na đačkim skupovima i predvodio đačke prosvjede. Poziv u vojsku U jesen 1914. godine pozvan je u vojsku (Vojno-dobrovoljačku školu u Karlovcu). Počinje simulirati psihičku rastrojenost sve dok 1915. godine nije dobio potvrdu da je nesposoban za vojnu službu. U Bilježnici sačuvanoj u njegovoj ostavštini zabilježio je i dojmove o ratu, čovjeku, vojniku, ludilu. Progonjen mislima na one koji danima trunu u blatu, na kiši, odlučio je pod svaku cijenu izbjeći sudbinu tih ljudi. Isplanirao je da će se razboljeti gladovanjem, nespavanjem i pijenjem većih količina alkohola. Bdio je tri dana za redom, nakon čega je zapisao: „Svaki dan gore. Nervi mi popuštaju, a sa dna lubanje kao da prede pauk finu sivu mrežu preko mozga. Oči mi mutne, ruke mi drhte i srce kao gusle bez žica (...) već nisam tri noći spavao. Ličim luđaku.“[1] U Sablastima autobiografski piše: „Odlučio sam prošetati se dvije stotine puta iz jednoga kuta u drugi i na glas brojiti. Tako, mislio sam, moram poludjeti (...) činilo mi se još uvijek se premalo uništavam i nije mi palo na pamet što će biti ako bude previše i ako doista poludim...“[1] Premješten je u bolnicu za duševne bolesnike u kojoj je bilo mnogo onih koji su glumili ludilo. Bio je opsjednut mišlju da ga ne otkriju jer bi ga proglasili dezerterom. Tu ostaje do ljeta 1915. godine kada je otpušten kao trajno nesposoban. Vrativši se u Zagreb, živi u strahu da ga ne otkriju. I dalje glumi ludilo. Dobivši svjedodžbu o trajnoj nesposobnosti u prosincu 1915. godine, nije se riješio starih navika, izgubio je povjerenje u sve ljude i živjeći u uvjerenju da je okružen uhodama, povukao se u sebe. Časopis Kokot Prvi broj časopisa Kokot, 1. kolovoza 1916. godine Prvi broj izašao je u jeku rata, u kolovozu 1916. godine. Prestao je izlaziti 1918. godine, tj. posljednji broj izašao je u siječnju 1918. godine. Zamišljen je kao mjesečnik, ali je izlazio neredovito. Donadini mu je bio urednik i autor gotovo svih tekstova. Više je pretpostavki kako je časopis dobio ime. Najvjerodostojnijom se smatra ona koja kazuje da je tim imenom želio odati počast Antunu Gustavu Matošu koji je namjeravao pokrenuti istoimeni časopis.[2] Matoš je najavljivao ime `(...) Kokot, jer će kao kokot biti kuražan, galantan, veseo, budeći ljude iz teškog, debelog sna`.[3] Časopis je odmah privukao pozornost javnosti. U njemu se Donadini borio protiv tradicionalnog stvaralaštva i svih tradicionalnih vrijednosti. Bio je to časopis hrvatske avangarde u kojem je objavljeno više programskih članaka, kritika, polemika, pamfleta, recenzija, pjesama te proznih i dramskih tekstova. Preko njega se obračunavao i s aktualnim časopisima (Savremenikom, Hrvatskom prosvjetom) kao i s Maticom hrvatskom i s Matoševim nastavljačima »gričanima«. Stil njegovih kritika i eseja je izrazito polemičan, što ga je dovelo do sukoba s nizom suvremenika, uz ostale i s Miroslavom Krležom. Krležinu „Podnevnu simfoniju“ nazvao je „vrhuncem neukusa“ i „lažne afektacije“. Ukupno izašlo je 14 brojeva Kokota u 13 svezaka.[4] Donadini je odluku o obustavljanju Kokota objasnio: `Pošto mi Kokot ne donaša toliko da bi mi mogao osigurati materijalni opstanak, to se moram uz pisanje u listu baviti i drugim poslovima (...) ne mogu za u buduće obećati da će list izlaziti svakog prvoga...`[4] Zaposlenje Početkom 1918. godine radio je kao nastavnik u Petrinji. Tu upoznaje Doru Žiborsku s kojom se zaručuje, ali uskoro se veza prekida zbog neobičnog ponašanja zaručnika. Kratko vrijeme radi u Zagrebu u Prvoj realnoj gimanziji (1918.), a iduće je godine premješten u gimnaziju u Vinkovcima gdje ostaje do ožujka 1921. godine. Nakon toga živio kao slobodni pisac u Zagrebu. Kraće je vrijeme boravio u Pragu (1917.), Splitu (1918.), Beču (1919.) i Beogradu (1921.). Kraj života Zdravlje mu se pogoršavalo zbog stalne neimaštine, neurednoga života; bio je u stalnom sukobu s društvom oko sebe, zbog pijanstva i ludila često je u ekscesnim situacijama. Više je puta hospitaliziran u Stenjevcu, dijagnosticirana mu je shizofrenija i tuberkuloza. Dana 23. svibnja 1923. godine izvršio je samoubojstvo. Donadini, Ulderiko, hrvatski književnik (Plaški, 8. IV. 1894 – Zagreb, 10. V. 1923). U Zagrebu završio Gospodarsko-šumarsku akademiju (1913) te apsolvirao studij biologije i kemije (1918). Neko vrijeme (pošto je 1915. otpušten iz vojske kao trajno nesposoban) bio namjesni učitelj u Petrinji (1918), predavač na gimnazijama u Zagrebu (1919) i Vinkovcima (1920), a zatim živio kao slobodni pisac u Zagrebu, gdje se povremeno liječio u duševnoj bolnici. Kao izrazit individualist, kontroverzna ličnost i buntovni negator ustajala malograđanskog života, zbirkom bizarnih proza Lude priče (1915) nastavio se na slične Matoševe i Kamovljeve pripovijetke. U knjizi Kamena s ramena (1917) skupio je podlistke, polemike i pamflete, u romanima Vijavice (1917) i Bauk (1922., prvi put napisan pod naslovom Sablasti, 1917) istražio je tamne strane čuvstvenoga života ljudske osobe. I u romanu Kroz šibe (1921), s autobiografskim obilježjima, suprotstavio se licemjernomu građanskom moralu likom glavnog junaka poluinteligenta. U dramama Bezdan (1919), Igračka oluje (1921), kao i u najboljoj i najizvođenijoj simboličkoj jednočinki Gogoljeva smrt (1921), miješaju se stilski elementi realizma, naturalizma i ekspresionizma. Najpoznatiji je kao urednik i gotovo jedini suradnik časopisa Kokot (1916–18), u kojem se obračunavao i s aktualnim časopisima (Savremenikom, Hrvatskom prosvjetom) kao i s Maticom hrvatskom i s Matoševim nastavljačima »gričanima«. Kontradiktoran u stajalištima i pitanjima o književnosti, Donaldini se predstavio kao egzaltiran, pobunjen individualist, kakvi su i gotovo svi njegovi književni junaci. Merkurova zabavna knjižnica nakladnički je niz Umjetničko-nakladnog zavoda `Merkur` iz Zagreba koji je bio objavljivan između 1917. i 1919. godine. U nizu su bili objavljeni sljedeći naslovi: Guy de Maupassant, Yvette (1917., dva izdanja) Leonid Nikolajevič Andrejev, U magli (1917.) Georges Rodenbach, Mrtvi grad (1917.) Emile Zola, Noć ljubavi (1917.) Prosper Merime, Carmen (1917.) Henryk Sienkiewicz, Hanja (1917., tri izdanja) Ulderiko Donadini, Sablasti (1917.) Edgar Allan Poe, Strašne priče (1917.) Umberto Notari, One gospodje (1917.) Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Bijele noći (1917.) Ernst Theodor Amadeus Hoffmann, Dužd i duždevica (1917.) Jevgenij Nikolajevič Čirikov, Tanjina sreća (1917.) Vladimir Fjodorovič Odojevski, Sebastian Bach (1917.) Aleksandar Sergejevič Puškin, Dubrovski (1917.) Ulderiko Donadini, Vijavice (1917.) Alfred de Musset, Margot (1917.) Jan Lom, Vanda (1917.) Octave Feuillet, Julija (1917.) Henri Murger, Boheme (1918.) Jens Peter Jacobsen, Mogens (1918.) Jevgenij Nikolajevič Čirikov, Na pragu života (sadrži Na pragu života, Bludni sin, U ostavku) (1918.) Heinrich Zschokke, Luđak (1919.)

Trebalo bi je odneti kod knjigovesca kako bi bila kompaktnija i zgodnija za čitanje Ukoričene tri knjige zajedno U trećoj knjizi na kraju nekoliko stranica je oštećeno (računajmo da fale) tako da je treća knjiga nekompletna i ide gratis. 1877 Retko u ponudi Čupićeva Zadužbina, Beograd Милан Ђ. Милићевић (Рипањ, 4. јун 1831 — Београд, 4/17. новембар 1908) био је српски књижевник, публициста, етнограф и академик.[1] Био је редовни члан Српског ученог друштва, члан Академије наука у Петрограду, Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, члан Српске краљевске академије у Београду, председник Српског археолошког друштва и један од оснивача Српске књижевне задруге. Биографија[уреди | уреди извор] Милан Милићевић Милан Ђ. Милићевић са супругом на калемегданској клупи Портрет Милићевића из 1866, рад Стевана Тодоровића Милан је рођен у Рипњу код Београда, од родитеља Јована и Митре 1831. године. Милићевићи потичу из Старог Влаха, одакле су се доселили пре три века. Похађао је основну школу у родном селу, а школовање наставио у Београду.[2] После гимназије завршио је Богословију у Београду и затим радио као државни чиновник у разним звањима: као учитељ основне школе у Лешници, па у Тополи, судски практикант у Ваљеву, а затим је био премештен у Београд где је службовао до краја живота и као писар. Много је путовао по Србији, старој и новоослобођеним крајевима, уз српско-бугарску границу, по Црној Гори и Русији. Био је секретар српског Министарства просвете 1861-1874. године[3], када врши своја опсежна испитивања у народу. Пропутовао је готово целу Србију и као школски надзорник, и скупио грађу за своја дела. Објавио је преко 100 књижевних наслова, различите тематике.[4] Главно му је дело `Кнежевина Србија` из 1876. године. Јавља се 1867. године и као секретар Српског ученог друштва у Београду. Био је и један од чланова оснивача и члан прве Управе Српског археолошког друштва 1883. године.[5] Био је и оснивач и члан Одбора Друштва Светог Саве 1886. године.[6] Краће време уређивао је службене Српске новине, био је библиотекар Народне библиотеке[7] и државни саветник. Уређивао је часопис „Школа“. Био је један од секретара Скупштине 1864. и Скупштине 1867. у Београду. Додељен му је Орден Таковског крста и Орден Светог Саве.[8] По њему је названа основна школа у Београду. Одабрана дела[уреди | уреди извор] Путничка писма Белешке кроз пут пет окружја по Србији Из својих успомена Живот Срба сељака Славе у Срба Из својих успомена Задружна кућа на селу Манастири у Србији Педагогијске поуке Како се учи књига Школска хигијена, 1870. Школска дисциплина Поглед на народно школовање у Србији Морална жена Зимње вечери Село Злоселица и учитељ Миливоје Јурмус и Фатима Омер Челебија Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, 1888. Додатак поменику од 1888. Знаменити људи у српскога народа који су преминули до краја 1900. г. Поменик знаменитих људи у српском народу, Београд 1901. Кнез Милош у причама, 1891. Кнез Милош у причама II. 1900. Кнез Милиш у споменицима свог некадашњег секретара, Београд 1896. Жена XX века, написала Жил СИмон и Густав Симон, Београд 1894. Кнежевина Србија, Београд, 1876. Краљевина Србија Чупић Стојан и Никола, Београд 1875. Живот и дела веиких људи из свих народа I, Београд 1877. Живот и дела веиких људи из свих народа II, Београд 1877. Живот и дела веиких људи из свих народа III, Београд 1879. Карађорђе у говори у створу, Београд 1904. Референце[уреди | уреди извор] ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 503. ^ `Дело`, Београд 1908. године ^ `Школски лист`, Сомбор 1869. године ^ `Коло`, Београд 1942. године ^ Аноним (1884). „Позив за упис у чланство Српског археолошког друштва”. Старинар Српског археолошког друштва. 1: 4. ^ `Стражилово`, Нови Сад 1886. године ^ `Мале новине`, Београд 1889. године ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 564. Biografije velikana Stare srpske knjige Antikvarne zivot .. istorija

Sa posvetom Milosa Jevtica i potpisom Cvetka Lainovica. MILOS JEVTIC BELINE CVETKA LAINOVICA VALJEVO 1993 RETKO U PONUDI. Stanje knjige, konzervativna ocena, 4 na skali od 1 do 5. Cvetko Lainović rođen je 1931 u Podgorici, gde je završio školu, osnovnu i srednju. Slikarstvo je studirao u Ljubljani i Zagrebu, gde je diplomirao na ALU 1954. Takođe je završio matematiku na Pedagoškoj školi u Nikšiću 1967. Član je ULUCG-a od 1956., a od 1970. godine i ULUS-a. Imao je preko sedamdeset samostalnih i nekoliko stotina grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada i objavio je preko deset knjiga. Do svoje smrti, 2006 godine, živeo je i radio u Beogradu. SAMOSTALNE IZLOŽBE 1955. Titograd, Dom JNA, Niksic, Kulturni Centar 1957. Titograd, Narodno pozoriste 1963. Titograd, Umietnicki pavilion 1972. BEOGRAD, GALERIJA GRAFICKOG KOLEKTIVA 1973. Zagreb, GALERIJA ULUH-a 1975. NewYork, galerija Lohman 1976. Paris, galerija mouffe 1976, 1981, 1986. Titograd, Moderna GALERIJA 1976. Budva, Gradska galerija 1977. Roma, galerija margutianna 1978. Stockholm, Jugoslovenski kulturni centar. 1978. Beograd, Galerija kulturnog centra 1978, 1979. Stockholm, galerija Sveabrunn 1980. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1981. Kairo, Jugoslovenski kulturni centar, Kairo 1984. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1984. Chicago, Jugoslovensko-americki kulturni CENTAR 1984. New York, Jugoslovenski kulturni centar 1985. Washington, galerija Gilpin 1987. Rijeka, Dom JNA 1988. Herceg Novi, Hotel Plaza 1989. KOTOR, GALERIJA KULTURNOG CENTRA 1990. Palermo, Teatro Dante 1991. POGDORICA, GaLERIJA UMJETNOSTI NESVRSTANIH zemalja “J.B. Tito“ 1991. Cetinje, Plavi Dvorac 1991. Beograd, galerija Doma JNA 1991. Firenze, galerija Teorema 1992. Rabat, GALERIJA Udaja 1993. PODGORICA, DOM OMLADINE 1993. Kotor, Galerija kulturnog centra 1993. Budva, galerija Smit 1993. SVETI STEFAN 1993. Valjevo, Narodni muzej 1993. Beograd, galerija Pero 1993. Budva, galerija Arkada 1993. Vrsac, GALERIJA kod Sterije 1993. Bela Crkva, Narodni MUZEJ 1993. Smederevska Palanka, Galerija kulturnog centra 1995. KIC 1996. PODGORICA, CENTAR SAVREMENE UMJETNOSTI Crne Gore 1996. PODGORICA, GALERIJA “DVORAC PETROVICA” 1997. Aleksinac, Muzej grada 1997. Herceg Novi, GALERIIA Spinaker 1997. Bar, Galerija kulturnog centra 1998. Beograd, Studentski grad 1998. Raska, Galerija kulturnog centra 1999. SUBOTICA, CENTAR SVETI SAVA 2000. Beograd, Galeriia ULUS-a 2000. Novi Sad, Mali likovni salon 2000. Prokuplje, Narodni MUZEJ 2001. Novi Sad, galeriia SPENS 2001. Kopaonik, izlozba crteza 2001. Moskva, Izlozba crteza 2001. PLJEVLJA, galerija Vitomir Srbljanovic 2004. KOLASIN 2004. Beograd, Biblioteka grada 2005. Novi Sad, GALERIJA Podrum 2005. Beograd, galerija Stratezi Art 2006. Beograd, galerija Pero 2011. PODGORICA, GALERIJA MOST 2016. Beograd, Galerija 212 KOLEKTIVNE IZLOŽBE beograd. Izlozba nob New York. Crnogorski slikari, galerija Touplight Ljubljana. Izlozba ULUCG 1963. Beograd. Izlozba trojice. Dom JNA Rijeka. galerija Doma JNA Beograd. II Triienale 1967. Paris. Jesenji Salon 1967. Beograd. III Trijenale Ljubljana. Rijeka. Skoplje. Nis, Zadar. Rim. Bari. Beograd. Izlozba NOB Paris, galeriia mouffe. Namir. Haself. Zagreb Bijaric. galerija Valommbreusez Berlin. Bologna. Rimini, Monte-Carlo Geneve. Tunis, Kairo, alexandria. Nicosie, Ankara, Verona 1977. Zadar. Trijenale PODGORICA. CRNOGORSKI PEJZAZ Gavle, Tuzla. Cetinje. Paris, Lausanne, PODGORICA 1980. Beograd. ULUS. Jesenja izlozba Beograd. ULUS. Prolecna izlozba PODGORICA. PORTRET ZENE Washington, galerija Connecticut Beograd. ULUS, Jesenja izlozba Paris. galeriia Peinture Fraiche CETINJE, JUBILARNA IZLOZBA ULUCG-A Beograd. ULUS. prolecna izlozba Beograd. Oktobarski salon Beograd. ULUS, prolecna izlozba BRESI. AKAM. XIII SALON, PARIS, AKAM. XIV SALON Fankfurt. sajam slika. 1990. BRESI, AKAM. XV SALON Beograd, oktobarski salon. Troyes en Champagne Beograd. Galerija na Andricevom vencu Beograd. Zlatno Pero 1992. BEOGRAD. MUZEJ 25. Maj 1992. Beograd. Poetika linije Beograd. galeriia Plavi jahac Beograd. Zlatno Pero. Paviljon Cvijeta Zuzoric, Galerija Pero. MPC. Kolasin, PODGORICA. MODERNA GALERIJA. BUDVA. LlPOVAC Beograd. oktobarski salon. Santandreja, Herceg Novi, Podgorica. Galeriia most Beograd. Zlatno Pero. Kolasin. Santandreja. Paris Sicevo, Beograd. Becici, Zlatibor. Podgorica Akt. Beograd MPC, galerija Bazalt. galerija Haos Stavros. Novi Sad. galeriia Vojvodianske Banke Kolasin. Narodni MUZEJ Beograd. galerija Progres. Podgorica. Akt Paris, jesenji salon 2002. Beograd. Dom Vojske Jugoslaviie Raska, Kulturni centar Arandjelovac Paris. JESENJI salon KNJIGE BOJE NOCI, NIKSIC, 1987 STVARI, HERCEG NOVI, 1991 BOJA DUSE, VALJEVO, 1993 MOJE PROMASENO LUDILO, BEOGRAD, 1994 OSTATAK MISLI, BEOGRAD, 1995 MISAO I SLIKE, BEOGRAD, 1996 SVIJETLE SJENKE, BEOGRAD, 1999 PRIJE MOLITVE, KOB, VRSAC, 1999 STID OD RIJECI, RASKA, 2000 HONTE DES MOTS, L ‘ AGE D ‘ HOMME, PARIS, 2000 BIJELO NEBO, BEOGRAD, 2001 NAGRADE NAGRADA ALU, ZAGREB, 1954 NAGRADA, oslobadjanje Cetinja, 1965 NAGRADA, OSLOBODJENJE PODGORICE, 1969 NAGRADA 13 JUL, PODGORICA, 1977 NAGRADA Crne GORE ZA SLIKARSTVO 1977 JUGOSLOVENSKA NAGRADA “BOZIDAR ILIC”, 2000 PRVA nagrada na izlozbi AKTA, PETROVAC, 2004

CVETKO LAINOVIC HONTE DES MOTS Aphorismes France, L`Age D`Homme, 2001 RETKO U PONUDI. Stanje knjige, konzervativna ocena, 4 na skali od 1 do 5. Cvetko Lainović rođen je 1931 u Podgorici, gde je završio školu, osnovnu i srednju. Slikarstvo je studirao u Ljubljani i Zagrebu, gde je diplomirao na ALU 1954. Takođe je završio matematiku na Pedagoškoj školi u Nikšiću 1967. Član je ULUCG-a od 1956., a od 1970. godine i ULUS-a. Imao je preko sedamdeset samostalnih i nekoliko stotina grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada i objavio je preko deset knjiga. Do svoje smrti, 2006 godine, živeo je i radio u Beogradu. SAMOSTALNE IZLOŽBE 1955. Titograd, Dom JNA, Niksic, Kulturni Centar 1957. Titograd, Narodno pozoriste 1963. Titograd, Umietnicki pavilion 1972. BEOGRAD, GALERIJA GRAFICKOG KOLEKTIVA 1973. Zagreb, GALERIJA ULUH-a 1975. NewYork, galerija Lohman 1976. Paris, galerija mouffe 1976, 1981, 1986. Titograd, Moderna GALERIJA 1976. Budva, Gradska galerija 1977. Roma, galerija margutianna 1978. Stockholm, Jugoslovenski kulturni centar. 1978. Beograd, Galerija kulturnog centra 1978, 1979. Stockholm, galerija Sveabrunn 1980. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1981. Kairo, Jugoslovenski kulturni centar, Kairo 1984. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1984. Chicago, Jugoslovensko-americki kulturni CENTAR 1984. New York, Jugoslovenski kulturni centar 1985. Washington, galerija Gilpin 1987. Rijeka, Dom JNA 1988. Herceg Novi, Hotel Plaza 1989. KOTOR, GALERIJA KULTURNOG CENTRA 1990. Palermo, Teatro Dante 1991. POGDORICA, GaLERIJA UMJETNOSTI NESVRSTANIH zemalja “J.B. Tito“ 1991. Cetinje, Plavi Dvorac 1991. Beograd, galerija Doma JNA 1991. Firenze, galerija Teorema 1992. Rabat, GALERIJA Udaja 1993. PODGORICA, DOM OMLADINE 1993. Kotor, Galerija kulturnog centra 1993. Budva, galerija Smit 1993. SVETI STEFAN 1993. Valjevo, Narodni muzej 1993. Beograd, galerija Pero 1993. Budva, galerija Arkada 1993. Vrsac, GALERIJA kod Sterije 1993. Bela Crkva, Narodni MUZEJ 1993. Smederevska Palanka, Galerija kulturnog centra 1995. KIC 1996. PODGORICA, CENTAR SAVREMENE UMJETNOSTI Crne Gore 1996. PODGORICA, GALERIJA “DVORAC PETROVICA” 1997. Aleksinac, Muzej grada 1997. Herceg Novi, GALERIIA Spinaker 1997. Bar, Galerija kulturnog centra 1998. Beograd, Studentski grad 1998. Raska, Galerija kulturnog centra 1999. SUBOTICA, CENTAR SVETI SAVA 2000. Beograd, Galeriia ULUS-a 2000. Novi Sad, Mali likovni salon 2000. Prokuplje, Narodni MUZEJ 2001. Novi Sad, galeriia SPENS 2001. Kopaonik, izlozba crteza 2001. Moskva, Izlozba crteza 2001. PLJEVLJA, galerija Vitomir Srbljanovic 2004. KOLASIN 2004. Beograd, Biblioteka grada 2005. Novi Sad, GALERIJA Podrum 2005. Beograd, galerija Stratezi Art 2006. Beograd, galerija Pero 2011. PODGORICA, GALERIJA MOST 2016. Beograd, Galerija 212 KOLEKTIVNE IZLOŽBE beograd. Izlozba nob New York. Crnogorski slikari, galerija Touplight Ljubljana. Izlozba ULUCG 1963. Beograd. Izlozba trojice. Dom JNA Rijeka. galerija Doma JNA Beograd. II Triienale 1967. Paris. Jesenji Salon 1967. Beograd. III Trijenale Ljubljana. Rijeka. Skoplje. Nis, Zadar. Rim. Bari. Beograd. Izlozba NOB Paris, galeriia mouffe. Namir. Haself. Zagreb Bijaric. galerija Valommbreusez Berlin. Bologna. Rimini, Monte-Carlo Geneve. Tunis, Kairo, alexandria. Nicosie, Ankara, Verona 1977. Zadar. Trijenale PODGORICA. CRNOGORSKI PEJZAZ Gavle, Tuzla. Cetinje. Paris, Lausanne, PODGORICA 1980. Beograd. ULUS. Jesenja izlozba Beograd. ULUS. Prolecna izlozba PODGORICA. PORTRET ZENE Washington, galerija Connecticut Beograd. ULUS, Jesenja izlozba Paris. galeriia Peinture Fraiche CETINJE, JUBILARNA IZLOZBA ULUCG-A Beograd. ULUS. prolecna izlozba Beograd. Oktobarski salon Beograd. ULUS, prolecna izlozba BRESI. AKAM. XIII SALON, PARIS, AKAM. XIV SALON Fankfurt. sajam slika. 1990. BRESI, AKAM. XV SALON Beograd, oktobarski salon. Troyes en Champagne Beograd. Galerija na Andricevom vencu Beograd. Zlatno Pero 1992. BEOGRAD. MUZEJ 25. Maj 1992. Beograd. Poetika linije Beograd. galeriia Plavi jahac Beograd. Zlatno Pero. Paviljon Cvijeta Zuzoric, Galerija Pero. MPC. Kolasin, PODGORICA. MODERNA GALERIJA. BUDVA. LlPOVAC Beograd. oktobarski salon. Santandreja, Herceg Novi, Podgorica. Galeriia most Beograd. Zlatno Pero. Kolasin. Santandreja. Paris Sicevo, Beograd. Becici, Zlatibor. Podgorica Akt. Beograd MPC, galerija Bazalt. galerija Haos Stavros. Novi Sad. galeriia Vojvodianske Banke Kolasin. Narodni MUZEJ Beograd. galerija Progres. Podgorica. Akt Paris, jesenji salon 2002. Beograd. Dom Vojske Jugoslaviie Raska, Kulturni centar Arandjelovac Paris. JESENJI salon KNJIGE BOJE NOCI, NIKSIC, 1987 STVARI, HERCEG NOVI, 1991 BOJA DUSE, VALJEVO, 1993 MOJE PROMASENO LUDILO, BEOGRAD, 1994 OSTATAK MISLI, BEOGRAD, 1995 MISAO I SLIKE, BEOGRAD, 1996 SVIJETLE SJENKE, BEOGRAD, 1999 PRIJE MOLITVE, KOB, VRSAC, 1999 STID OD RIJECI, RASKA, 2000 HONTE DES MOTS, L ‘ AGE D ‘ HOMME, PARIS, 2000 BIJELO NEBO, BEOGRAD, 2001 NAGRADE NAGRADA ALU, ZAGREB, 1954 NAGRADA, oslobadjanje Cetinja, 1965 NAGRADA, OSLOBODJENJE PODGORICE, 1969 NAGRADA 13 JUL, PODGORICA, 1977 NAGRADA Crne GORE ZA SLIKARSTVO 1977 JUGOSLOVENSKA NAGRADA “BOZIDAR ILIC”, 2000 PRVA nagrada na izlozbi AKTA, PETROVAC, 2004

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovo je prvo izdanje iz 1929 godine!!! Stanoje Stanojević - Narodna enciklopedija Srpsko-Hrvatsko-Slovenačka I-IV Izdavač:Bibliografski zavod, Zagreb, 1929. Narodna enciklopedija je srpsko-hrvatsko-slovenačka enciklopedija koja je objavljena 1925. godine. Ona je, prvi put, pružila kompletan pregled informacija o slovenskim narodima na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima. Sadržavala je stručne informacije i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, politici, religiji, životu običnog naroda, zdravstvu, jezicima ovih prostora, umetnosti, nauci itd. Štampana je u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Pokretač i urednik je bio Stanoje Stanojević. Sa svojih 146 saradnika, među kojima su mnogi bili univerzitetski profesori, Stanojević je stvorio četvrotomnu enciklopediju sa preko 12000 članaka na 4375 strana. Mapiranjem geografskih i istorijskih okvira Kraljevine SHS, enciklopedija je radila na podizanju nacionalne svesti “troimenog naroda”. Letopis Matice srpske iz 1925. godine o Narodnoj enciklopediji kaže sledeće: “Naročito će N. E. ideji narodnog jedinstva koristiti: u domove Hrvata i Slovenaca uneće ona svestrano znanje o Srbima, i, obratno, Srbe će potpuno informisati o celokupnom životu Hrvata i Slovenaca.” Narodna enciklopedija je često korišćen priručnik u bibliotekama koje poseduju retke primerke njenog ćiriličnog ili latiničnog izdanja. Narodna enciklopedija, punim naslovom Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka je enciklopedija pokrenuta po zamisli i zalaganjem prof. St. Stanojevića. Mjeseca ožujka 1924. podnio je prof. Stanojević Bibliografskom zavodu u Zagrebu prijedlog o izdavanju Narodne enciklopedije i Bibliografski zavod je s velikom pripravnošću taj prijedlog usvojio. Po prvobitnom planu enciklopedija je trebala izići u jednoj knjizi s točno 800 stranica. Tijekom rada plan se znatno proširio, te će Narodna enciklopedija biti tri puta veća, nego što se to u početku mislilo. Izdavanje je završeno 1929. godine. Prvu je konferenciju održao urednik prof. Stanojević sa suradnicima 3. svibnja 1924. u Ljubljani, a poslije toga u Beogradu. Na tim konferencijama iznio je urednik suradnicima cio plan rada o organizaciji Narodne enciklopedije. Cio prostor, određen za tisak, bio je podijeljen među struke, koje su trebale ući u enciklopediju. Suradnici su trebali izraditi abecèdārij i da prema određenom prostoru odrede opseg svojih članaka, kako bi se između struka i članaka u strukama održala ravnomjernost. Pošto su podnijeti abecèdāriji i određen opseg članaka, počelo se s obradbom pojmova. Rok za predaju rukopisa bio je 1. listopada, a za davanje u tiskaru 1. prosinca 1924.. Čitav je rad išao iz početka dosta teško. Upute, održavanje sveza sa suradnicima, dopisivanje i dr., a pósebicē nepovjerenje samih suradnika u uspjeh projekta, u mnogome je ometalo pripreme. Ipak su u listopadu abecèdāriji bili gotovi, a ubrzo su počeli stizati i rukopisi. Rukopise su pregledali: P. Stevanović, U. Džonić i Br. Miljković. Oni su prema uputama urednika, izjednačili članke u pogledu opsega, a osobito u pogledu jezika i stila. Taj je posao rađen brzo i savjesno. Rukopisi su zatim prepisivani na pisaćem stroju u tri primjerka, na listovima istoga formata. Jedan je od ovih primjeraka zadržavan u uredništvu kao pričuva, drugi se slao s rukopisom piscu, koji je trebao izvršiti ispravke, a zatim, prema ovim ispravkama, ispravljen je treći primjerak koji je pregledao urednik i dao mu konačan oblik. Poslije jezikoispravka (korekture) dobivali su suradnici svoje članke još jednom prije tiskanja, na pregled. Suradnici i uredništvo Narodna enciklopedija je zajedničko djelo preko 140 suradnika, od kojih je 20 akademika, 65 sveučilišnih nastavnika, 7 ministara, 5 viših časnika, dok su ostali priznati stručnjaci. Među suradnicima je bilo 80 Srba, 45 Hrvata i 21 Slovenac.[1] Tisak je načinjen u Zakladi tiskare Narodnih novina u Zagrebu. U uredništvu (redakciji) su radili: Stanoje Stanojević, ravnatelj i urednik divizijski general Emilio Belić, tehnički urednik Mato Pukšec, glavni korektor Vera Stojić, tajnica Nastala u prvoj deceniji njihove zajedničke države, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka izuzetna je pojava u kulturi jugoslovenskih naroda. Ona je, prvi put, pružila zaokružen pregled znanja o civilizaciji slovenskog korena na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima i od prve sveske, objavljene 1925. Godine, do danas ostala je cenjen izvor naučnih i stručnih informacija i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, političkim odnosima, religiji, narodnom životu, zdravstvenoj kulturi, jezicima, umetnosti, nauci i školstvu na tlu nove države i o svetskim događajima i značajnim ličnostima, koji su uticali na istorijski, politički i kulturni razvoj njenih naroda. U tom prvencu jugoslovenske enciklopedistike ostvarena je, akribično, mada razume se ne i idealno, zamisao da se poput svetski poznatih leksikona saopšte egzaktni tekstovi i činjenice o kulturnom identitetu građana Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovo je prvo izdanje iz 1929 godine!!! Stanoje Stanojević - Narodna enciklopedija Srpsko-Hrvatsko-Slovenačka I-IV Izdavač:Bibliografski zavod, Zagreb, 1929. Narodna enciklopedija je srpsko-hrvatsko-slovenačka enciklopedija koja je objavljena 1925. godine. Ona je, prvi put, pružila kompletan pregled informacija o slovenskim narodima na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima. Sadržavala je stručne informacije i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, politici, religiji, životu običnog naroda, zdravstvu, jezicima ovih prostora, umetnosti, nauci itd. Štampana je u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Pokretač i urednik je bio Stanoje Stanojević. Sa svojih 146 saradnika, među kojima su mnogi bili univerzitetski profesori, Stanojević je stvorio četvrotomnu enciklopediju sa preko 12000 članaka na 4375 strana. Mapiranjem geografskih i istorijskih okvira Kraljevine SHS, enciklopedija je radila na podizanju nacionalne svesti “troimenog naroda”. Letopis Matice srpske iz 1925. godine o Narodnoj enciklopediji kaže sledeće: “Naročito će N. E. ideji narodnog jedinstva koristiti: u domove Hrvata i Slovenaca uneće ona svestrano znanje o Srbima, i, obratno, Srbe će potpuno informisati o celokupnom životu Hrvata i Slovenaca.” Narodna enciklopedija je često korišćen priručnik u bibliotekama koje poseduju retke primerke njenog ćiriličnog ili latiničnog izdanja. Narodna enciklopedija, punim naslovom Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka je enciklopedija pokrenuta po zamisli i zalaganjem prof. St. Stanojevića. Mjeseca ožujka 1924. podnio je prof. Stanojević Bibliografskom zavodu u Zagrebu prijedlog o izdavanju Narodne enciklopedije i Bibliografski zavod je s velikom pripravnošću taj prijedlog usvojio. Po prvobitnom planu enciklopedija je trebala izići u jednoj knjizi s točno 800 stranica. Tijekom rada plan se znatno proširio, te će Narodna enciklopedija biti tri puta veća, nego što se to u početku mislilo. Izdavanje je završeno 1929. godine. Prvu je konferenciju održao urednik prof. Stanojević sa suradnicima 3. svibnja 1924. u Ljubljani, a poslije toga u Beogradu. Na tim konferencijama iznio je urednik suradnicima cio plan rada o organizaciji Narodne enciklopedije. Cio prostor, određen za tisak, bio je podijeljen među struke, koje su trebale ući u enciklopediju. Suradnici su trebali izraditi abecèdārij i da prema određenom prostoru odrede opseg svojih članaka, kako bi se između struka i članaka u strukama održala ravnomjernost. Pošto su podnijeti abecèdāriji i određen opseg članaka, počelo se s obradbom pojmova. Rok za predaju rukopisa bio je 1. listopada, a za davanje u tiskaru 1. prosinca 1924.. Čitav je rad išao iz početka dosta teško. Upute, održavanje sveza sa suradnicima, dopisivanje i dr., a pósebicē nepovjerenje samih suradnika u uspjeh projekta, u mnogome je ometalo pripreme. Ipak su u listopadu abecèdāriji bili gotovi, a ubrzo su počeli stizati i rukopisi. Rukopise su pregledali: P. Stevanović, U. Džonić i Br. Miljković. Oni su prema uputama urednika, izjednačili članke u pogledu opsega, a osobito u pogledu jezika i stila. Taj je posao rađen brzo i savjesno. Rukopisi su zatim prepisivani na pisaćem stroju u tri primjerka, na listovima istoga formata. Jedan je od ovih primjeraka zadržavan u uredništvu kao pričuva, drugi se slao s rukopisom piscu, koji je trebao izvršiti ispravke, a zatim, prema ovim ispravkama, ispravljen je treći primjerak koji je pregledao urednik i dao mu konačan oblik. Poslije jezikoispravka (korekture) dobivali su suradnici svoje članke još jednom prije tiskanja, na pregled. Suradnici i uredništvo Narodna enciklopedija je zajedničko djelo preko 140 suradnika, od kojih je 20 akademika, 65 sveučilišnih nastavnika, 7 ministara, 5 viših časnika, dok su ostali priznati stručnjaci. Među suradnicima je bilo 80 Srba, 45 Hrvata i 21 Slovenac.[1] Tisak je načinjen u Zakladi tiskare Narodnih novina u Zagrebu. U uredništvu (redakciji) su radili: Stanoje Stanojević, ravnatelj i urednik divizijski general Emilio Belić, tehnički urednik Mato Pukšec, glavni korektor Vera Stojić, tajnica Nastala u prvoj deceniji njihove zajedničke države, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka izuzetna je pojava u kulturi jugoslovenskih naroda. Ona je, prvi put, pružila zaokružen pregled znanja o civilizaciji slovenskog korena na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima i od prve sveske, objavljene 1925. Godine, do danas ostala je cenjen izvor naučnih i stručnih informacija i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, političkim odnosima, religiji, narodnom životu, zdravstvenoj kulturi, jezicima, umetnosti, nauci i školstvu na tlu nove države i o svetskim događajima i značajnim ličnostima, koji su uticali na istorijski, politički i kulturni razvoj njenih naroda. U tom prvencu jugoslovenske enciklopedistike ostvarena je, akribično, mada razume se ne i idealno, zamisao da se poput svetski poznatih leksikona saopšte egzaktni tekstovi i činjenice o kulturnom identitetu građana Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Kao na slikama Retko u ponudi Prvo izdanje 1917. Izdavač: Hrvatski štamparski zavod, Zagreb Godina izdanja: 1917. Broj strana: 196 Povez: Meki Format: 21 cm Pitajte šta vas zanima, knjiga mi lepše deluje uživo nego na slici. Mogu poslati dodatne slike. Zagrebačko izdanje „Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1917. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem. ... Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.[1] Његови романи и приповетке осликавају живот људи са југа Србије. Припада групи приповедача који су се појавили на прелазу у 20. век, Иви Ћипику, Петру Кочићу, Милутину Ускоковићу и другима. Борисав Станковић Bora Stanković-mlad.jpg Портрет Борисава Станковића Пуно име Борисав Станковић Надимак Бора Датум рођења 31. март 1876. Место рођења Врање, Османско царство Датум смрти 22. октобар 1927. (51 год.) Место смрти Београд, Краљевина СХС Школа Врањска нижа гимназија, Врањска виша гимназија, Нишка виша гимназија Универзитет Правни факултет Универзитета у Београду Занимање писац, порезник, цариник Супружник Ангелина Станковић (рођ. Милутиновић) Деца Десанка, Станка и Ружица Родитељи Стојан и Васка Станковић Период реализам, модерна Језик стварања српски Утицаји од Ги де Мопасан, Алфонс Доде, Иван Тургењев, Фјодор Достојевски Најважнија дела Нечиста крв Коштана Ташана Божји људи Стари дани Под окупацијом Из старог јеванђеља Правни факултет у Београду завршио је 1902. године. Државни службеник постаје 1904. као цариник, затим порезник и чиновник Министарства просвете. Стварао је у време кад се млађа генерација књижевника више оријентисала према западњачким узорима, док је он остао привржен реалистичким традицијама, са симпатијом за патријархални свет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као поетичне жртве љубави, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа, окушао се и као драмски писац.[2] Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике књижевне критике. Један од најпознатијих српских романа, Нечиста крв, објављује 1910. године. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. Уз помоћ пријатеља, пребачен је из Дервенте за Београд, где је радио као новинар. Након рата радио је у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. године у Београду. Садржај Биографија Уреди Рани живот Уреди Кућа Боре Станковића у Врању. Изглед ентеријера куће, која се налази у Баба Златиној улици у Врању. Био је прво мушко дете оца Стојана и мајке Васке, рођен 31. марта 1876. године у Врању,[3] иако се подаци о тачном датуму рођења разликују. Његов отац Стојан, радио је као обућар, а мајка је била ћерка богатог врањског трговца по имену Риста Грк. Деда по оцу, Илија, који је дошао са села, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне куће Јовчића. После Илијине смрти, Злата се преудала, али јој је други муж, трговац, убрзо умро. Од наслеђа је подигла кућу и дала сина на очев занат. Стојан, обућар у Горњој махали, био је и чувени певач.[4] Борисаву је било пет година када му је умро отац, 21. септембра 1881. године, а када је имао седам, преминула је и његова мајка Васка 1. марта 1883.[4] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[3] Бригу о њему преузела је његова баба Злата. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[5] Како су били сиромашни, баба Злата је ткањем, препродајом старих ствари, плетењем и осталим пословима успевала да обезбеди себи и свом унуку нормалан живот. Први и почетни дани били су испуњени сиромаштвом, на све то надовезивало се и одсуство оба родитеља, које је његов живот чинило још тежим.[6] О свом детињству, каснији писац имао је потребу да говори, и у неким од својих приповедака (`Увела ружа`, `На онај свет`, `Тетка Злата`). Остао је да живи са Златом, а њен брат Јовча је такође бринуо о Бори и његовом развоју.[4] Школовање Уреди Кућа Боре Станковића Школске 1883/84. уписан је у први разред основне школе и свих пет разреда завршио је као солидан ученик. Године 1888/1889. уписује се у први разред Врањске ниже гимназије. Године 1892/93. уписује се у пети разред више Врањске гимназије и завршава је две године касније. Станковић је имао прилике да буде ученик професорима попут: Илије Вукићевића, Драже Павловића, Миливоја Симића и друге, који су знатно утицали на њега. Миливоје Симић био је директор школе, који је Станковићу и новчано помагао, саветовао га и храбрио да настави са школовањем, јер је Борисав због тешких материјалних прилика разматрао да одустане.[6] Станковић је почео да пише песме још у гимназији, песме пуне песимизма, без успеха. Убрзо је оставио писање песама, али је наставио много да чита. Оно што је као гимназијалац осетио, видео, чуо, то ће постати његов капитал за читав живот и уметничко стварање. Крајем августа 1895. године постаје ученик осмог разреда Нишке више гимназије, где се среће са професором Миливојем Башићем, који преузима очинску улогу Миливоја Симића, иако ће га Симић пратити до краја живота. У Нишкој гимназији матурира.[7][5] Сомборски Голуб објављује песме `Жеља` и `Мајка на гробу свога јединца`, са потписом Борко.[4] Прелазак у Београд Уреди Почетком фебруара 1896. године, његова баба Злата умире. О њој је написао следеће: „ Дакле, умрла је! Дође и тај час... Она, она! Последња душа која постојаше за ме. Последњи кутак мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја, умрла је! Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од `мрву мрвку` очувала. Ње нема више. ” — Борисав Станковић, На онај свет, 1896[8] Исте године, уписује се на Правни факултет у Београду, економски одсек.[3] У Бранковом колу (1896) излази песма `Почуј песму`. На другој години студија почео је да пише прозу и 1898. године да штампа прве приче. Због финансијских потешкоћа, продаје кућу локалном свештенику.[3][5] Почетне и касније радове студената прихватио је Андра Гавриловић, који је допринео да се Станковићева дела пронађу у збирци Из старог јеванђеља (`Ђуђрев дан`, `Прва суза`, `У ноћи`, `Станоје`, и `Увела ружа`). Станковић се запослио као практикант Државне штампарије 1897. где је радио три године, док није постао практикант министарства просвете. Убрзо затим, прелази у Народно позориште, где остаје све до маја 1901. године. Првог јуна је заувек напустио Врање.[7] Године 1900, издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.[9] Деветог маја 1901. године постављен је за практиканта министарства иностраних дела, где остаје две године. Године 1902. објављује неколико дела: Стари дани, Божји људи, Коштана. Исте године се жени с Ангелином. Од јула 1903. до јула 1904. био је запослен као писар пореске управе, да би отишао и у Париз на специјализацију, за шта је добио стипендију. Затражио је да остане још годину дана у Паризу, што му није одобрено, због чега је упутио јавно писмо Николи Пашићу. По повратку у Београд, подноси оставку, има неприлике у служби и придружује се књижевницима који су се, из сличних разлога, осећали `сувишним у Србији`. Радоје Домановић то замера Станковићу и увлачи га у полемику. У божићњем броју Правде објављује приповетку `Риста бојаџија`, прву са наднасловом Из мога краја.[10] Све до 1913. године, он остаје на дужности чиновника министарства финансија Краљевине Србије.[11] Током рата Уреди Борисав Станковић у познијим годинама. Фотографисано у Врању. У јануару 1903. добио је прво дете, ћерку Десанку, а годину и по дана касније и другу ћерку, Станку.[12] Летопис није прихватио Станковићеву понуду и писац сам одлучује да објави свој најпознатији роман, Нечиста крв. Један део романа већ је био одштампан када се обратио Одбору Коларчеве задужбине за помоћ, прилажући готове табаке како `би се могла проверити вредност дела`. Помоћ није добио и даје `Књижевни оглас` за Нечисту крв. Српски књижевни гласник објављује први чин, а Политика одломак другог чина Ташане.[13] У јануару 1913. постављен је за референта црквеног одељења министарства просвете, где га затиче и рат, а добија и треће дете, по имену Ружица.[14] Поштеђен `војништва и учешћа у ратним напорима` налази се једно време у Врању, а затим долази у Ниш, где је била прешла влада са читавом државном администрацијом. Као референт Црквеног одељења одређен је да службено прати вод који, у повлачењу, преноси мошти краља Стефана Првовенчаног, из Студенице према Пећи.[14] Године 1915. оставља породицу у Краљеву.[15] У Пећи напушта војску, која је кренула преко Албаније и одлази у Подгорицу, а затим на Цетиње. После капитулације Црне Горе пошао је преко Босне за Београд, али је на путу заробљен и `као полуинтернирани` задржан у Дервенти. Овде је написао скицу `Луди Риста` из циклуса Божји људи.[12] Захваљујући Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске Наде, тада заменику војног Гувернемана за окупирану Србију, Станковић се, поштеђен интернације, вратио у Београд. Почиње да пише за окупаторске новине `Београдске новине`, о ратним сећањима људи који су радили за окупаторе, како би прехранио породицу.[12][15] Сарађивао је од 1916. године до завршетка рата.[14] У Загребу излази Нечиста крв 1917. године, док је збирка `новела` под насловом `Врела крв` објављена у Сарајеву. Следеће године, Нечиста крв излази у Женеви, као издање `Библиотеке југословенске књижевности`. У календару ЦМК, Војне главне губерније у Србији, објављује приповетку `Црвени крст`. Остао је на истој дужности референта и у новом министарству вера Краљевине СХС.[12] Послератни живот и смрт Уреди Године 1919. објављује успомене `Под окупацијом` у листу Дан. Годину дана касније, постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу, а затим за администратора инспектора министарства.[16] Године 1921. објављује приповетку `Његова Белка`, а следеће године, Новости објављују у наставцима Станковићеве успомене `Под окупацијом` и `Забушанти`.[17] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[15] Исте године објављује и своју последњу приповетку `Моји земљаци`.[17] Следеће године, од врањске општине добија плац на ком зида кућу.[12] Све више се повлачи из књижевности и јавног живота, што због болести, уремије, што због константних напада на његову личност у штампи. Радо се дружи са глумцима Народног позоришта, посебно Чича-Илијом Станојевићем. Умире у својој кући на Дорћолу 21. октобра 1927. године. Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду.[18] Од 1928. до 1930. штампају се његова дела у редакцији Драгутина Костића, све оно што је написао током живота.[12] Личност Уреди О личности познатог писца се јако мало зна. Његова унука Зора о њему је причала у једном интервјуу:[19] „ Мислим да је имао плаве очи, тако га се сећам из прича. Био је строг, јер је имао три ћерке и онда је тај начин васпитања настављен тако да чак ни моја мајка није причала тако неке ствари које би биле занимљиве па да од тога правимо причу. Чула сам да би пре него оде да пише имао обичај да у разговору са укућанима само протрља руке и каже „одох“, и онда оде у своју собу. Да ли је то био знак да је осетио потребу да нешто напише , то је врло вероватно. Знало се једино да му је потрбна кафа у соби у којој је радио, а све остале приче људи измишљају, мислим да воле да измишљају, јер би сви волели да више знамо. ” — Зора Живадиновић Давидовић, унука Борисава Станковића Књижевно дело Уреди Поштанска марка с ликом Борисава Станковића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године. У скоро свим описима Врања – историографским, књижевним или путописним, истиче се да је његова прошлост испуњена бурним догађајима, јер се град налази на раскрсници важних путева и културних додира. Врање је све до 1878. године било под влашћу Османске империје. Повољан географски положај града привлачио је отменије представнике империје да се у њему настане и да изграде многобројне џамије, конаке и хамаме. Врањски трговци говорили су турски и арапски језик, путовали преко границе и налазили начина да са представницима османске власти блиско сарађују. После 1878. године, исељавање муслимана било је масовно, а џамије и други објекти – сведоци турског периода били су изложени разарању. Угледне градске трговачке породице пропадале су у судару старих и нових вредности. Управо тај период, од 1878. до 1910. године, на размеђу векова, када су старе форме живота рушене и замењиване новим, и када су се у оштрим контрастима сударали старо и ново, приказао је у својим делима књижевник Бора Станковић.[20] Иако је готово целокупно књижевно дело Боре Станковића везано за Врање, он је у Врање ретко одлазио. Он је за Врање остао снажно емотивно везан и са очигледном носталгијом описивао је минула времена и „старе дане“ (једна његова приповетка, објављена 1900. године, носи назив „Стари дани“). Неке конкретне чињенице није најбоље познавао, као, на пример, географски положај околних места, материјалних објеката у самом граду, или пак елементе обичајне праксе. И сâм Бора Станковић је у једном предавању објашњавао да је своје књижевне ликове обликовао на основу прича које је слушао, интегришући елементе више људских судбина у једну, да би се постигла њихова пуноћа и уметничка заокруженост дела. Без обзира на све то, у многим етнографским и фолклористичким радовима, садржина његовог књижевног дела идентификује се као неоспорна врањска традиција. тј. реалан опис живота и обичаја у Врању на прелому два века.[20][21] О Станковићу пише Јован Скерлић у књизи Историја нове српске књижевности. Према Скерлићу, Станковић је више песник него приповедач, `више песник но огромна већина српских песника који су певали до данас`. Наводи да Станковић има својих мана и недостатака. Да је пре свега једнолик, доста уског видика, своди свет и људе на једно једино осећање, на љубав, и у свету види само љубавнике и љубавнице, севдалије и болнике од љубави. Његове приповетке су невезане, неразвијене, често без склада, епизоде су развијане на штету целине, описи гутају радњу, дијалог тежак и испресецан, често изгледа на муцање, синтакса је несигурна, општа писменост недовољна. Али, поред тих недостатака који се више тичу форме, Станковић има једну врлину која надокнађује за све: силан, елементарно, несвесно силан лирски темперамент. То је можда најјачи приповедачки таленат који је икада био у српској књижевности.[22] Станковић се није обазирао на критике. Једном приликом је рекао: „ До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то натурализам, или идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача што осећаји створе. Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег. ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Први књижевни рад Уреди Бора Станковић је објавио први књижевни рад у часопису Голуб. То су биле две песме: Мајка на гробу свог јединца и Жеља.[24] О свом почетку, Станковић је написао: „ Прве моје приповетке није хтео ниједан лист да штампа. Када је Андра Гавриловић покренуо своју Искру, први је он штампао две моје ствари. Не само то, него ме је позвао и ободрио на даљи рад. И обећао да ће за прву моју збирку приповедака написати предговор. Ја сам дао оглас и код Аце М. Станојевића, штампао прву моју збирку Из старог јеванђеља. За време купљења претплате, што год новца да сам д обијао, ја сам давао г. Андри Гавриловућу, да он то чува, бојећи се да не потрошим, да бих имао чиме да платим када буде готова књига. Али, показало се оно старо правило, да је мој књижевни отац и писац предговора мојим приповеткама, као веома потребит, потрошио оно што сам му давао на чување (око стотину динара) а он обичан, прост штампар, Аца Станојевић, показа се већи поштовалац књижевности, јер ми уступи књиге на продају, да му после отплаћујем колико могу. ” — Борисав Станковић, 1919.[25] Модерна српска проза почела је да живи пуним животом у делу Борисава Станковића. Он је њен први велики реформатор, творац нове књижевне школе, зачетник симболистичког стила у српској приповеци. Стара приповедачка реченица затреперила је под његовим другачијим звуком, уздигла се у дотад недосегнуте висине, и допрла до језгра душевне галаксије модерног човека. У његовим прозама, реалистичка традиција се нагло прекида и оплемењује облицима и идејама које су својствене књижевним схватањима новог доба. Фолклорни реализам постаје привид, маска, голи оквир унутрашње драме.[26] Црте психолошког, поетског и симболичког реализма нове књижевне епохе налазиле су се тик испод површине чак и оних раних Станковићевих приповедака, у којима су се носталгично и сетно евоцирале дечје успомене на односе у патријархалној породици. Жал за младошћу као једна од битних идејних и естетских одредница Станковићеве прозе, схваћен је и дат као одлика личности, а не заједнице или друштва, као лични немир и лично проклетство појединца, неприлагођеног свету у коме се затекао, осуђеног да живи у супротности са најдубљим тежњама свог бића, маштања и зова крви. Жал за младошћу код Станковића је увек бол за изгубљеним, непроживљеним и промашеним.[26] Нечиста крв Уреди Детаљније: Нечиста крв Књижевни оглас Борисава Станковића, након што је Летопис одбио да му уступи помоћ за штампање романа.[13] Роман Нечиста крв (1910) оцењује се као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне. Сâм Бора Станковић је слабо познавао књижевне теорије и правце, и имао је изразито негативан став према интелектуалним конструкцијама било које врсте. Он је врањски говор (дијалекат) увео у књижевност, писао је тешко и споро, дубоко проживљавајући животне драме својих јунака. Говорио је да сваку своју приповетку одболује. Књижевни савременици Боре Станковића критиковали су његов језик и стил писања, наглашавајући да он није до краја усвојио стандардни српски језик, те да има проблема са конструкцијом реченице и синтаксом. Школовани на Западу или на продуктима западне културе, они су се дистанцирали или чак оштро нападали Станковићеву књижевност, означавајући је као неписмену и оријенталну, истичући при том своју ‘европску’ супериорност над његовом оријенталном `заосталошћу`. С обзиром на оригиналност и високе уметничке домете књижевног дела Боре Станковића, он је окарактерисан као дивљи и сирови таленат, а његов стил – као „муцавост генија“. У оријенталистичком маниру (оријентализам – теоријски концепт Едварда Саида) обојену слику спољашњег изгледа Боре Станковића оставио је Велибор Глигорић, који је као млад уредник једног београдског часописа дошао по интервју код већ познатог писца:[20] „ Преда мном је била глава типична за Југ, печалбарска, с дубоко утиснутим оријенталским печатом сировости, тврдоће и привидно опоре дивљине. Његово одело, иако ‘европско’, чинило ми се да је од врањског сукна, толико је његова везаност за земљу и толико су његово понашање, кретање и став према родбини и гостима били патријархални […] Градског интелектуалца нисам имао пред собом, већ сиротог човека из народа, али једног од оних изворних, аутентичних. ” — Велибор Глигорић[8] Како пише Скерлић, својим првим приповеткама Станковић је освојио себи једно од највећих места у савременој српској књижевности. У један мах, после првих успеха, пошто је изнео топла осећања и јаке утиске своје младости, мислило се да је казао све што је имао да каже, да не може да се обнавља и да излази из себе, да је испевао своју песму. Али он је сву ту бојазан разбио својим романом Нечиста крв, у коме се осетила неисцрпна снага његова, зрелији таленат, веће књижевно искуство, шире схватање књижевности, сигурнија рука. То није низ поређаних и слабо везаних слика, но широко схваћен и снажно изведен модеран роман, један од најбољих и најпотпунијих романа у српској књижевности. Проблем, физиолошка дегенерација једне старе богате породице, послужио је као предмет романа, али роман не вреди тим проблемом, који није довољно развијен, но обиљем живота, богатством типова, нарочито великом поезијом којом Станковић залива све што узме да ради.[22] Према његовој ћерки, Стани, Станковићева жена Ангелина помагала му је приликом израде романа. Најмање два или три пута, преписивала је ово велико дело, како би лакше у штампарији могли да прочитају. Није познато да ли је и она сама током писања додала и своје речи и мисли.[27] Роман Нечиста крв адаптиран је у истоимену ТВ серију. Од 4. децембра 2021. се премијерно приказивала на РТС 1.[28] Коштана Уреди Детаљније: Коштана (драма) Драга Спасић као Коштана, 1914. године. Даница Васиљевић у костиму Кате, из комада Коштана, 1902. година. „Коштана“ је први пут објављена 1900. године. Исте године изведена је на сцени Народног позоришта у Београду. Бора је текст више пута прерађивао, мењајући избор и распоред песама, тако да постоји већи број верзија. „Коштана“ је једна од најчешће играних и најрадије гледаних комада у позориштима у Србији. Композитор Петар Коњовић транспоновао је текст „Коштане“ у истоимену оперу, чије је прво извођење било 1931. у Загребу.[20] Драма „Коштана“ била је нарочито популарна на позоришним сценама у Србији (снимљено је и неколико филмова), а број песама у представама обично је знатно повећаван у односу на Борин текст. У филмовима и позоришним представама често се шематизовано, симплификовано и обликовано у оријенталистичке калупе приказују ликови и радња. У први план се стављају спољашњи ефекти (раскошна одећа, песма, игра…), а не драмски текст. И сâм Бора Станковић био је разочаран поставком „Коштане“ у београдском Народном позоришту, јер је драма са трагичним судбинама постављена као весела позоришна игра. Он је био незадовољан и због тога што су актери на сцени били неадекватно одевени. О њиховим костимима је прокоментарисао да тако нешто никада није видео у Врању.[20] Поједине песме из „Коштане“ доживљавају у периоду социјализма, нарочито 60-их и 70-их година 20. века, велику популарност, али и уметничку обраду и својеврсну цензуру. Оне бивају скраћиване, из њих се избацују, према тадашњим критеријумима, непожељни елементи, формулације, мање познати турцизми, стихови који опевају љубав младих различите вере… Оне се моделују тако да постану разумљивије широј публици, а опет да остану препознатљиво „врањанске“. Фолклорна друштва, која су у времену социјализма имала функцију симболизације и слављења прокламованог „братства и јединства“, приказују врањски крај кроз кореографију и костиме оријенталног типа. Оваква конструисана слика о Врању даље се потврђује до стварања потпуног стереотипа. У часописима и сличним публикацијама, о Врању се говори искључиво кроз синтагму „Борино Врање“. Уз све то, адаптације Бориних остварења у последњих петнаест година, рекламирајући се као „ново читање Боре Станковића“, уводе елементе којих уопште и нема у његовом делу, додатно егзотизујући Врање и додатно појачавајући стереотипе кроз које се оно посматра.[20] Његова Коштана је доживела велики успех и код књижевно образованих људи, којима се допала њена продирна и болна поезија »дерта«, »севдаха« и »жала за младост«, и код велике публике, која воли оно што је живописно и хучно у њој. То је велика љубавна песма чежње, страсти и туге, пуна носталгичне поезије босанских севдалинки, са нечим опојним и заносним што се хвата око срца и душе. Као драма, Коштана је слаба, јер је невешто писана, неповезана, али својим високим књижевним особинама, пароксизмом љубавне страсти, продирним речима и снажним акцентом, она је једна од најпоетичнијих ствари у српској књижевности, пише Јован Скерлић.[22] „ Замерало ми се што сам оне типове назвао балканским а не српским. Ја признајем да сам од увек, а не тада, осећао да су у мојим радовима највише усредсређене опште карактерне црте људи и прилика Балкана. Јер да нема у њима нечега општега, балканскога а не сасвим провинциалног, врањског, као што једнако критичари наглашавају, откуда да се Коштани са истим одушевљењем и разумевањем, осећајући у њој нешто своје, рођено, пљеска како у Београду, тако и у Софији, Скопљу, Мостару, Сарајеву, па чак и у Сплиту? ” — Борисав Станковић[29] Приказ Врања Уреди Најава представе Коштана. Дописница Боре Станковића из 1899. Део колекције Адлигата. Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању. До Борисава Станковића српска приповетка је била ограничена само на северне и западне крајеве Србије. Станковић први уводи у приповетку југоисточне крајеве, новоослобођене крајеве, део Старе Србије који је Србија ослободила 1877. и 1878. године. Он постаје песник тога новог, живописног и занимљивог егзотичног света, свога родног места Врања, у коме је провео детињство, из којег је изнео најјаче и неизгладиве успомене, и из кога, у своме приповедачком раду, не може да се помери. Он пише о тадашњем Врању, које се модернизује, него Врању »старих дана«, патријархалне људе, њихове уске појмове али срдачан живот. Он описује оно што је видео и осетио, врло често људе који су одиста постојали и догађаје који су се одиста десили, налазећи у једној полуисточњачкој паланци цео »очарани врт« љубави, преливајући то све великом поезијом свога срца, доказујући не речју већ делом да за правог песника нема баналности у животу.[30] У његовим описима врањског живота има врло много врањског, локалног, почев од занимљивог архаичног српског дијалекта па до старинских природа у којима се помешала источњачка чулност и словенска осећајност. Али у свему том реалистичном описивању једнога кута Србије, где се сачувало још много старинског и патријархалног, има врло много личног, импресионистичког, лирског. Станковић се не задовољава да слика спољни свет, но у своје дело и у своје личности уноси лично себе, једно јако носталгично осећање живота, плаховиту страст и болну чежњу. У свим тим приповеткама, где се бије борба између Истока и Запада, између личности и целине, страсти и морала, снова и јаве, поезије и прозе живота, у свим тим предметима којима је он умео дати величине и поезије, Станковић је увек присутан, са свом својом широком душом. Међу свима српским приповедачима нико није био субјективнији и поетичнији, нико није такав потпун импресиониста.[31] Процес конструисања идентитета Врања и Врањанаца помоћу слика и симбола повезаних са књижевним делом Боре Станковића кренуо је „споља“, од стране тадашње културне елите у земљи, да би онда био прихваћен и подржан продукцијом нових-старих слика „изнутра“, у самом Врању. Борино дело заинтересовало је и инспирисало многе истраживаче, уметнике и авантуристе да посете Врање, не би ли задовољили своју радозналост према ономе што су они доживели као Оријент, Другост, самим тим и – егзотичност, и тако обогатили своје стваралаштво.[20] Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу Под окупацијом.[32] Ниједан његов рукопис није сачуван.[3] Престанак бављења књижевношћу Уреди Борисав Станковић престао је да пише након рата. У току Првог светског рата, био је у логору у Дервенти, а затим је пребачен у Београд, где је радио као новинар. Трауме из рата су веома утицале на њега и о свом престанку, причао је у интервјуу са Бранимиром Ћосићем: „ Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је по среди и рат. После ових грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не да оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв? А ми који смо били ту и видели не можемо да идемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је се ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога треба бар десет година... Не, свему томе је крив један рђаво схваћен национализам! Оно што се зове: бугарофилство, србофилство! А зашто? Чему? ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Заоставштина Уреди Биста у његовој кући у Врању Биста у Калемегданском парку у Београду Књижевно дело Боре Станковића игра кључну улогу у причи коју Врањанци причају о себи самима. Он је „наш Бора“, многи код куће имају његова сабрана дела и веома су осетљиви на новије и слободније интерпретације његових остварења. Многе важне институције у граду носе његово име, или имена његових књижевних јунака (Гимназија, основана 1881. године, од 1959. носи пишчево име, Позориште, Градска библиотека, Књижевна заједница, која од 1992. године додељује награду са Бориним именом за најбољу књигу прозе објављену на српском језику у календарској години, Фабрика обуће „Коштана“, посластичара „Коштана“ у центру града и тако даље).[20] Као годишња свечаност у част писца организује се „Борина недеља“ (установљена 1967, а од 1976. почиње 23. марта, на дан пишчевог рођења), потом „Борини позоришни дани“ и друге културне манифестације, све са заштитним знаком Боре Станковића. Године 1954. подигнут је у градском парку споменик Бори Станковићу, а његову кућу је 1964. општина откупила од нових власника и 1967. званично отворила као музеј-кућу. Симболизација локалног идентитета помоћу Боре Станковића добија нарочити замах од момента када је установљена „Борина недеља“.[20][33] Библиографија Уреди Крајем деведесетих година, 1898, јавио се у Искри са неколико приповедака, о којима се стало говорити и писати тек када су изишле у збирци Из старога јеванђеља (Београд, 1899). Затим су изишле збирке Божји људи (Нови Сад, 1902; друго издање, Београд, 1913). Избор његових најбољих приповедака, Стари дани, изишао је у издању Српске књижевне задруге, 1902. Комад Коштана изашао је у два издања, у Београду 1902, у Карловцима 1905. Од комада Ташана објављени су само поједини чинови, који обећавају драму јаке страсти и интензивне поезије. Роман Нечиста крв изишао је 1910. у Београду. Поред тога има од Станковића још известан број приповедака растурених по разним листовима и часописима.[34] Књиге Уреди Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894. Из старог јеванђеља, Београд, 1899. Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902. Божји људи, Нови Сад, 1902. Стари дани, Београд, 1902. Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905. Покојникова жена, Београд, 1907. Нечиста крв, Београд, 1910. Његова Белка, Београд, 1921. Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928. Под окупацијом, Београд, 1929. Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956. Газда Младен, 1928. Приповетке Уреди Баба Стана (1907) Бекче (1901) Биљарица (1902) Цопа (1902) Ч`а Михаило (1902) Ђурђевдан (1898) Јован (1902) Јовча (1901) Јово-то (1909) Луди Стеван (1902) Љуба и Наза (1902) Маце (1902) Манасије (1902) Марко (1902) Менко (1902) Митка (1902) Мој земљак (1909) Наш Божић (1900) Нушка (1899) Његова Белка (1920) Они (1901) Парапута (1902) Покојникова жена (1902) Риста кријумчар (1905) Станко „Чисто брашно“ (1902) Станоја (1898) Стари дани (1900) Стари Василије (1906) Стеван Чукља (1906) Таја (1901) Тетка Злата (1909) У ноћи (1899) Увела ружа (из дневника) (1899) У виноградима (1899) Задушница (1902) У популарној култури Уреди Бора под окупацијом, телевизијски филм заснован на биографији Боре Станковић у режији Мишка Милојевића, а по сценарију Јована Радуловића, снимљен је 2007. године у продукцији РТС-а.[35][36] Prva izdanja srpskih pisacs first edition izdanja iz prvog svetskog rata antikvarne knjige ...

Putopis kroz Pariz i Francusku i roman, ukoričeni zajedno. Paris 1867: Weltausstellungsbilder von Hans Wachenhusen, Hausfreund Expedition (Lemke & Comp), 1867/9 Berlin (prvi deo knjige Svetska izložba u Parizu 1867.) strana 127 Paris 1867: Weltausstellungsbilder von Hans Wachenhusen, Zweiter Theil, Hausfreund Expedition (Lemke & Comp), Berlin 1867. (Drugi deo knjige Svetska izložba u Parizu 1867.) Strana 128. Das Geschlecht der Zukunft, Roman von Edward Bulwer Aus den Englischen von Jennn Piorkowska, Ernst Julius Gunther, Leipzig 1874. Strana 282. Hans Vahenhauzen (1823 - 1898) bio je nemački putopisac, književnik i ratni dopisnik. Interesantno je, da je, kao žitelj Pruske, pred ujedinjenje Nemačke, putovao po krajevima sa kojima će Prusija ratovati. U vreme kada je car Francuske - Napoleon III organizovao svetsku izložbu u Parizu, a Prusija i Francuska ulaze u diplomatski sukob koji će kulminirati ratom, Vahenhauzen putuje u Francusku i piše, izgleda jako praćen, putopisni izveštaj o raspoloženju u ovoj zemlji. Francuska i Pruska (Prusija), ubrzo će ući u Francusko - pruski rat 1870 - 1871, u kome će pobediti Pruska, i u Versaju će, na poniženje Francuza, biti proglašeno Nemačko carstvo. U vreme rata sa Francuskom, Vahenhauzen će, naravno, biti ratni dopisnik. Jasno je, da je pomenuti gospodin, mogao raditi kao špijun i propagandista predstojećeg rata. Putopisno delo je interesantan izvor jednog značajnog trenutka u istoriji Evrope. Edvard Džordž Bulver - Liton (1803 - 1873) bio je engleski pisac i političar. Njegov roman Dolazeća rasa (The Coming Race) u kome opisuje navodno društvo VRIL, koje je postojalo u Nemačkoj u XIX veku i koje će utrti put nacističkoj ideologiji. Ovaj roman se smatra za jedan od prvih naučnofantastičnih romana. Ukratko, glavni junak se obreo kod visokocivilizovanih stanovnika Unutrašnje zemlje (postoje mistične teorije o postojanju Agarte, koje je propagiralo i Teozofsko društvo) i stupio u kontakt. Stanovnici Unutrašnje zemlje žive milenijumima izolovani od primitivaca na površini i, kao energiju koriste vril, vrstu talasa. Iako je reč o fikciji, kod mnogih se razvila ideja da autor, kroz masku fikcije, piše o stvarnoj ljudskoj (?) vrsti, nepoznatoj stanovnicima površine Zemlje. Strana ukupno ima oko 530, sve je kompletno, bez podvlačenja, staračke pege na delu listova. Sve je čitljivo, povez tvrd dimenzija 17 x 12 cm.

Sa posvetom autora, veoma dobro očuvano! Prvo izdanje. Autor - osoba Bebić, Toma Naslov Tata-rata-ata-bum : dječja poezija za odrasle / Toma Bebić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Split : [s. n.], 1984 (Split : Vojna štamparija) Fizički opis 39 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka Volite se, ljudožderi ; 6/1 Druga pjesnička zbirka Tata-rataata-bum. Zbirka je izašla 1984, ali je nastala mnogo ranije, 1979, i bila je posvećena Međunarodnoj godini djeteta. Tada je Bebić, u povodu otvaranja Mediteranskih igara u Splitu, osmislio recital Djeca Mediterana, gdje je kombinirao klapsko pjevanje, rock i disco elemente. Podnaslovljena je kao dječja poezija za odrasle i pjesme slijede ritmiku i logiku dječjih pjesmica i brojalica. Infantilni lirski subjekt miješa se s pjesničkim glasom. Sve odiše vjerovanjem u humanost čovjeka, posebno u nevinost i iskrenost dječjeg svijeta. Zbirka s najmanje autorskog cinizma, iskrena i pozitivna u svojoj poruci. Tko je bio Toma Bebić? Bez imalo mistifikacije može se reći da je odgovor vrlo zamršen. Ako ga se uopće i može jednostavno formulirati. Što god se reklo o tom genijalnom čovjeku, uvijek se čini da je premalo i da ne pojašnjava osobni i umjetnički profil jedne od najoriginalnijih i najzanimljivijih osoba koje je darovala domaća umjetnička scena u posljednjih nekoliko desetljeća. Poenta je vjerojatno u tome da se Bebić i ne može smjestiti u samo jedan umjetnički iskaz te da svaki pokušaj klasifikacije i svrstavanja njegova opusa u različite artističke fajlove donosi još veću zbrku. Izgleda da Toma i nakon smrti, kao i kad je bio živ, ne dopušta da mu se pametuje. Vrlo vrijedan dobitak bi bio taj da se objavi cjelokupna ostavština koja je golema, ali raspršena. Bebić to zbog zanimljivog biografskog habitusa i multimedijalne, raznolike i neistražene umjetničke ostavštine svakako zaslužuje. Nemali popis njegovih djela govori o autorovoj svestranosti i univerzalnosti. Sin Dalmacije Za života je radio kao mornarički podoficir, nastavnik pa tajnik škole, novinar u Nedjeljnoj Dalmaciji i Vjesniku, sudski pljenitelj, trener Hajduka, mehaničar, pomorski strojar. U umjetničkim područjima bio je glazbenik, galerist, kantautor, pjesnik i aforističar, performer. Kako sam kaže u svojoj otkačenoj autobiografiji na početku ovog izdanja, mijenjajući različite interese, nikako nije mogao postati ono što je želio. Sve što je radio bilo je prožeto istinskom humanošću, toplinom i ljubavi prema životu, uvijek povezano uz ljude i i sredinu koji su ga okruživali. Sve zaokruženo originalnim humorom i lucidnošću. Bilo bi vrlo lijepo vidjeti što je sve stvoreno u toj umitničkoj škatuljici. Ne da ga se onda kritički mjerka, teorijski valorizira ili uvodi u obaveznu školsku literaturu. Možda više onako, iz zafrkancije u njegovu stilu, eventualno ga predložiti za izbornu literaturu na humanističkim fakultetima u nekakvu kolegiju, primjerice Dječja književnost postmodernizma. Njemu bi možda bilo i najmilije da ga čitaju djeca, a njegove originalne slikovnice Junačina Frane, Tri junaka veseljaka i Sin zemlje još čekaju tisak. Za života ih je podijelio najviše njima i oni su bili njegova najomiljenija publika. Važan ulog za budućnost je taj da ga se čita, sluša, upozna i zavoli. Samo da ne bude šeprtljavih izdanja kao što je ono Croatia Recordsa, koja je izdala prilično mizernu kompilaciju njegovih pjesama, pritom neugodno iznenadivši članove Tomine obitelji. Oni i najavljuju za budućnost objavljivanje novih djela, a u planu je i osnivanje zaklade za mlade umjetnike, kakva je bila potrebna i Bebiću u njegovo vrijeme. Unikatna ostavština Dok se sve to ne dogodi, izdanja kao što je ovo još uvijek predstavljaju odličnu alternativu. Naravno, izdavač je mogao biti samo jedan. Ispod Bebićeve kabanice izašla su mnoga današnja splitska glazbena, pjevačka i spisateljska imena i projekti, a jedan od njih je i Feral Tribune. Njegove novinske kartice u Nedjeljnoj Dalmaciji predstavljaju začetak budućeg splitskog satiričkog lista. Još eksplicitnije, Grupa TBF u šali koja sadrži mnogo istine kaže da skraćenica u imenu znači Toma Bebić Fan. Feralovo izvanredno izdanje i svojevrstan hommage učenika učitelju, koje su priredili Predrag Lucić i Bebićev sin Goran, oblikovano je u autorovu duhu. U ovitku dizajniranom poput herbarija nalazi se devet bijelih knjižica nadopunjenih crno-bijelim fotografijama, a izabrani font za tekstove neodoljivo podsjeća na topli otisak pisaće mašine. Mnoštvo fotografija prikazuje Tomu u različitim razdobljima i situacijama, a jedan detalj je skoro uvijek prisutan. Cigareta koja se dimi između njegovih prstiju. Poznato je da je bio iskusan i educiran travar, smatrajući da se može prevenirati svaki oblik raka, osim plućnog, ako se pravovremeno liječi. Nažalost, bio je u pravu, i 4. veljače 1990. Toma Bebić je umro od raka pluća. Sedam knjižica poezije, jedna knjiga aforizama i matematičko-algebarskofilozofsko kaligrafijska igra u maniri najboljih svjetskih nadrealista i dadaista, upotpunjena specifičnim autorovim humorom, predstavljaju već objavljena ali i prvi put tiskana djela. Bebić je svoja djela zamislio i planirao objavljivati pod predivnim nazivom Volite se ljudožderi, kako se je zvala i njegova prva zbirka aforizama, koja je promovirana i prodavana u WC-u restorana Bellevue, i ona otvara izdanje. Jedan od njegovih aforizama najbolje govori kakvi oni nisu: Pisao je dobro zašiljenom olovkom, ali tupo. Zelenoidna aritmetička metamorfoza zelenog konja u jednadžbi zelenojeda s travom zelenom predstavlja ludičku antipoemu u kojoj autor premeće riječi konj, trava, zeleno i pase. Da bi stvar otišla i onkraj apsurda, autor u pogovoru preporuča čitateljima koji ne naslute bit dopunsku literaturu: telefonski imenik, logaritamske tablice, popis stanovništva… Knjiga je tiskana na fluorescentnom zelenom papiru, a Bebić ju je za života u potpunosti pripremio za tisak. Sačuvale su se montirane stranice za izdanje na prozirnoj plastici, jer je htio da se knjiga može čitati i ispod morske površine. U cijelosti je objavljena prva knjiga poezije U sakatu vremenu te druga pjesnička zbirka Tata-rataata-bum. Zbirka je izašla 1984, ali je nastala mnogo ranije, 1979, i bila je posvećena Međunarodnoj godini djeteta. Tada je Bebić, u povodu otvaranja Mediteranskih igara u Splitu, osmislio recital Djeca Mediterana, gdje je kombinirao klapsko pjevanje, rock i disco elemente. Podnaslovljena je kao dječja poezija za odrasle i pjesme slijede ritmiku i logiku dječjih pjesmica i brojalica. Infantilni lirski subjekt miješa se s pjesničkim glasom. Sve odiše vjerovanjem u humanost čovjeka, posebno u nevinost i iskrenost dječjeg svijeta. Zbirka s najmanje autorskog cinizma, iskrena i pozitivna u svojoj poruci. Zbirke Volio sam da me vole, Primitivci moji dragi, Izloži jezik i Lucidarij sadrže neobjavljene pjesme skupljene u njegovoj djelomično sređenoj rukopisnoj ostavštini. Većinu ih karakterizira jezični ludizam, sloboda u upotrebi jezične građe, najčešće u formi dosjetke i na granici aforizma. Poneke pjesme su filozofski intonirane, konciznih, vrlo sažetih stihova oblikovanih u kratkoj formi. Prožete su osebujnim autorskim humorom, s čestim obraćanjem recipijentu i završnom (anti)poentom. Potencijalni čitatelj u Bebićevim će stihovima prepoznati širok interes motiva te njegova poezija zahtijeva priličan trud, više osjećajni i intuitivni, nego misaoni. Smoči svoj… Deveta cjelina iz knjige je zbirka pjesama Nije gotovo kad je gotovo, nego kad ja rečem da je gotovo objavljenih na CD dodatku ovom izdanju. Sve su snimke uzete s magnetofonskih vrpci pronađenih u ostavštini i prebačene u digitalni format. Poneke se pjesme pojavljuju u dosad neobjavljenim verzijama. Poznato je da je Toma od 1970. često nastupao na Splitskom festivalu te je snimio nekoliko glazbenih singlova i dvije ploče. Jedan je od osnivača Omiškog festivala klapa gdje je 1967., sa skladbom Kaleto moja draga u izvedbi okteta DC iz Vranjica, dobio nagradu za stihove. Te je godine osvojio i drugu nagradu za pjesmu Ive Crvić, koju je izvela klapa Split. Godine 1970. pjesma Barba Filina lula dobila je nagradu za najbolju interpretaciju u izvedbi okteta DC. Na Splitskom festivalu nastupao je do 1979. iz ljubavi prema dalmatinskoj pismi, napustivši ga utišan i iznerviran lošim i izvitoperenim istočnjačkim melosom koji je polako doplivavao na obale Dalmacije. Prvu ploču Volite se ljudožderi snimio je 1975. na dva četverokanalna magnetofona, i bio je to prvi LP snimljen u Splitu. Na njemu se nalaze njegove festivalske pjesme i one koje su bile odbijane. Album je objavio u povodu dvadesetogodišnjice mature i posvećen je njegovim školskim prijateljima iz treće klase Mornaričko-tehničke podoficirske škole u Puli. Zbog toga je i naziv albuma na omotu obilježen pomorskim kodeksom, odnosno crtežima, zastavične signalizacije prometa. Drugi, rokerskiji album Oya Noya snimio je 1980. u Zagrebu s vrhunskim studijskim glazbenicima Branislavom Tivkovićem, Vedranom Botićem, Matom Došenom i ostalima. Zanimljivo je da je bubnjeve svirao Milo Vasić, današnji estradni pjevač poznat kao Jasmin Stavros. Dalmacijom su se prepisivale, fotokopirale ili presnimavale Tomine rijetke zbirke i raritetne snimke. Mnogi su ga voljeli i cijenili, poneki ne. Oni koji su ga poznavali pričaju kako je bio iznimno pozitivna i plemenita osoba. Bebić je i pisao i pjevao za njih, za malog čovjeka, dobro se zafrkavajući s tadašnjom scenom i estradnjacima. Može se reći da je bio više hvaljen i poštivan u narodu nego u zabavno-umjetničkim krugovima. Većinu njegovih objavljenih zbirki financirali su vlasnici konoba, kafića, restorana, mesnica, obrtnici svih vrsta, uzvraćajući dobrotom za njegovu veliku ljubav i poštovanje. KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1, 2, 3, 4, 5, 6 Gotika Gothold Efrajm Lesing (nem. Gotthold Ephraim Lessing; 22. januar 1729 — 15. januar 1781) je bio nemački pisac, kritičar i teoretičar umetnosti, jedan od najznačajnijih pobornika evropskog prosvetiteljstva. Autor prve nemačke građanske drame „Mis Sara Sampson“, a delom „Laokon ili o granicama slikarstva i pesništva“ postavio temelje moderne estetike.[1][2][3] Pozorišni istoričari ga smatraju prvim dramaturgom u svojoj ulozi u Hamburškom nacionalnom pozorištu Abela Sajlera. Lesing je rođen u Kamencu, malom gradu u Saksoniji, u porodici Johana Gotfrida Lesinga i Džastin Salome Feler. Njegov otac je bio luteranski sveštenik i pisao je o teologiji. Mladi Lesing je studirao u Latinskoj školi u Kamencu od 1737. do 1741. Sa ocem koji je želeo da njegov sin krene njegovim stopama, Lesing je zatim pohađao Prinčeva škola Sv. Afra u Majsenu. Nakon što je završio školovanje u Svetoj Afri, upisao se na Univerzitet u Lajpcigu gde je diplomirao teologiju, medicinu, filozofiju i filologiju (1746–1748).[5] Tu je počela njegova veza sa Karolinom Nojber, poznatom nemačkom glumicom. Za nju je preveo nekoliko francuskih drama, i njegovo interesovanje za pozorište je raslo. Tokom tog vremena napisao je svoju prvu dramu Mladi učenjak. Nojber je na kraju proizveo predstavu 1748. Od 1748. do 1760, Lesing je živeo u Lajpcigu i Berlinu. Počeo je da radi kao recenzent i urednik za Vossische Zeitung i drugih periodičnih publikacija. Lesing je uspostavio blisku vezu sa svojim rođakom Kristlobom Majlijusom i odlučio je da ga prati u Berlin. Godine 1750, Lesing i Milijus su se udružili da započnu periodičnu publikaciju pod nazivom Beiträge zur Historie und Aufnahme des Theaters. Publikacija je objavila samo četiri broja, ali je privukla pažnju javnosti i otkrila da je Lesing ozbiljan kritičar i teoretičar drame. Godine 1752, magistrirao je u Vitenbergu. Od 1760. do 1765. radio je u Breslavu (danas Vroclav) kao sekretar generala Tauenciena tokom Sedmogodišnjeg rata između Britanije i Francuske, koji je imao efekta na Evropu. U to vreme je napisao svoj čuveni Laokon, ili Ograničenja poezije. Lesing se 1765. vratio u Berlin, napuštajući grad 1767. da radi tri godine u Hamburškom nacionalnom pozorištu. Glumac-menadžer Konrad Akerman započeo je izgradnju prvog nemačkog stalnog nacionalnog pozorišta u Hamburgu, koje je osnovao Johan Fridrih Leven. Vlasnici novog Hamburškog nacionalnog pozorišta angažovali su Lesinga kao pozorišnog kritičara predstava i glume, aktivnosti kasnije poznate kao dramaturgija (na osnovu njegovih sopstvenih reči), čime je Lesing postao prvi dramaturg. Glavni pokrovitelj pozorišta bio je Abel Zajler, bivši valutni špekulant koji je od tada postao poznat kao „vodeći pokrovitelj nemačkog pozorišta”.[6] Tamo je upoznao Evu Kenig, svoju buduću suprugu. Njegov rad u Hamburgu činio je osnovu njegovog pionirskog rada na drami pod nazivom Hamburgische Dramaturgie. Nažalost, zbog finansijskih gubitaka usled piratskih izdanja, Hamburško pozorište je zatvoreno samo tri godine kasnije.[7] Godine 1770, Lesing je postao bibliotekar u vojvodskoj biblioteci, sada Biblioteci Hercog Avgusta (Herzog-August-Bibliothek, Bibliotheca Augusta), u Volfenbitelu po nalogu vojvode od Brunsvika. Njegov boravak tamo bio je energičan, ako ga prekidaju mnoga putovanja. Godine 1775, na primer, pratio je princa Leopolda u Italiju. Lesing je 14. oktobra 1771. iniciran u masonstvo u loži „Zu den drei Goldenen Rosen“ u Hamburgu.[8] Godine 1773, otkrio je Arhimedov problem stoke u grčkom rukopisu koji sadrži pesmu od 44 stiha, u Biblioteci Hercog Avgusta u Volfenbitelu. Ovaj problem će ostati nerešen do 1880. Godine 1776, oženio se Evom Kenig, koja je tada bila udovica, u Jorku (blizu Hamburga). Ona je preminula 1778. nakon što je rodila njihovog kratkoživećeg sina. Dana 15. februara 1781, Lesing, star 52 godine, umro je tokom posete prodavcu vina Angotu u Brunsviku. Lesing je takođe bio poznat po prijateljstvu sa jevrejsko-nemačkim filozofom Mozesom Mendelsonom. Nedavna biografija Mendelsonovog unuka, Feliksa, opisuje njihovo prijateljstvo kao jednu od „najsvetlijih metafora [za] jasan poziv prosvetiteljstva na versku toleranciju“.[9] Upravo je ovaj odnos podstakao njegovo interesovanje za popularne verske debate tog vremena. Počeo je da objavljuje burne pamflete o svojim verovanjima koja su na kraju zabranjena. Ovo progonstvo ga je inspirisalo da se vrati u pozorište kako bi prikazao svoje stavove i napisao Natana Mudrog. Radovi Rano u svom životu, Lesing je pokazao interesovanje za pozorište. U svojim teorijskim i kritičkim spisima na ovu temu — kao i u sopstvenim dramama — pokušao je da doprinese razvoju novog tipa pozorišta u Nemačkoj. Ovim se posebno okrenuo protiv tada preovlađujuće književne teorije Gotšeda[10] i njegovih sledbenika. Lesingova Hamburška dramaturgija je kritikovala predstave koje su se izvodile u Hamburškom teatru, ali nakon što se pozabavio nezadovoljnim glumcima i glumicama, Lesing je svoje spise preusmerio na više analize o pravilnoj upotrebi drame. Lesing se zalagao za nacrt drame u Aristotelovoj Poetici. Verovao je da je Francuska akademija devalvirala upotrebu drame kroz svoja neoklasična pravila forme i razdvajanja žanrova. Njegova ponovljena mišljenja o ovom pitanju uticala su na pozorišne praktičare koji su započeli pokret odbacivanja pozorišnih pravila poznatih kao Sturm und Drang („Oluja i stres“).[11][12] On je podržavao i ozbiljnu recepciju Šekspirovih dela. Radio je sa mnogim pozorišnim grupama (npr. s onom iz Nojberina). Odabrana dela Izdanje Lesingovih sabranih dela iz 1886 Der Freigeist (The Freethinker) (1749) Die Juden (The Jews) (1749) Miss Sara Sampson (1755) Philotas (1759) Fabeln (Fables) (1759) Laokoön oder Über die Grenzen der Malerei und Poesie (Laocoön) (1767) Minna von Barnhelm (Minna of Barnhelm) (1767) Hamburgische Dramaturgie (1767–69) Emilia Galotti (1772) Anti-Goeze (1778) (written against Johann Melchior Goeze, pastor in Hamburg) Nathan der Weise (Nathan the Wise) (1779) Ernst und Falk – Gespräche für Freymäurer (1776–1778) Die Erziehung des Menschengeschlechts (The Education of the Human Race) (1780) Prevodi na engleski Fables and epigrams. London, Printed for J.& H.L. Hunt, 1825. Laocoon: or, The limits of Poetry and Painting, translated by William Ross. London, Ridgeway, 1836. Nathan the Wise: a dramatic poem in five acts, translated by Adolph Reich. London, A. W. Bennett, 1860. Nathan, the Wise. A dramatic poem of five acts, translated by Dr. Isidor Kalisch. New York, Waldheimer & Zenn, 1869. The Education of the Human Race, translated by Fred W. Robertson, M.A.. London, C.K. Paul & Co., 1881. Plays of Lessing: Nathan the Wise and Minna von Barnhelm, translated by Ernest Bell. London, G. Bell, 1888. Selected prose works of G. E. Lessing, translated by E. C. Beasley, B. A., and Helen Zimmern. London, G. Bell and sons, 1890. Lessing’s Emilia Galotti, with footnotes and vocabulary; New York, Hinds & Noble, 1899. Lessing’s Nathan der Weise, with footnotes and vocabulary. New York, Hinds & Noble, 1899. Laocoon. An essay upon the limits of painting and poetry: With remarks illustrative of various points in the history of ancient art, translated by Ellen Frothingham. Boston, Little, Brown, 1904. Laocoon, translated by Sir Robert Phillimore, London, G. Routledge & sons, 1905. Minna von Barnhelm, edited with an introduction, German questions, notes and vocabulary, by Philip Schuyler Allen. New York, Charles E. Merrill Co., 1907. Minna von Barnhelm; or, Soldier’s fortune translated by Otto Heller. New York, H. Holt and company, 1917. Nathan the Wise; a dramatic poem in five acts, translated and edited by Leo Markun. Girard, Kan., Haldeman-Julius Co., 1926. Laocoon, Nathan the Wise, Minna von Barnhelm, translated by William A. Steel. London, J. M. Dent & sons, ltd.; New York, E. P. Dutton & co., inc., 1930. Nathan the Wise, translated by Berthold August Eisenlohr. Ann Arbor, Mich., Lithoprinted by Edwards Brothers, inc., 1942. Nathan the Wise, translated by Guenther Reinhardt. Brooklyn, Barron`s Educational Series, inc., 1950. Nathan the Wise; a dramatic poem in five acts, translated into English verse by Bayard Quincy Morgan. New York, Ungar, 1955. Theological Writings; Selections in Translation with an Introductory Essay, by Henry Chadwick. London, A. & C. Black, 1956. Lessing`s Theological Writings. Selections in Translation, edited by Henry Chadwick. Stanford: Stanford University Press, 1957. Emilia Galotti: a tragedy in five acts, translated by Anna Johanna Gode von Aesch. Great Neck, N.Y., Barron`s Educational Series, inc., 1959. Emilia Galotti, a tragedy in five acts, translated by Edward Dvoretzky. New York, Ungar, 1962, reprinted German Book Center, 2003. Hamburg dramaturgy, translated by Victor Lange. New York, Dover Publications, 1962. Reprint of Helen Zimmern`s 1890 translation. Laocoon: an essay on the limits of painting and poetry, translated by Edward Allen McCormick. Indianapolis, Bobbs-Merrill, 1962. Minna von Barnhelm: a comedy in five acts, translated by Kenneth J. Northcott. Chicago, University of Chicago Press [1972] Nathan the Wise, Minna von Barnhelm, and Other Plays and Writings, edited by Peter Demetz with a Foreword by Hannah Arendt. New York: Continuum, 1991. Nathan the Wise, with Related Documents, translated, edited, and with an introduction by Ronald Schechter. Boston/New York: Bedford/St. Martin`s, 2004. Philosophical and Theological Writings, edited by H. B. Nisbet. Cambridge: Cambridge University Press, 2005.

Зенитизам / Љубомир Мицић Ниш : Дом, 1991 (Ниш : Сириус) 163 стр. : илустр. ; 26 цм priredile: Vida Golubović, Irina Subotić veoma dobro stanje, unutra potpuno čisto Ljubomir Micić: Ti moraš biti zenitista Dom, Beograd 1991. Pogovor Vida Golubović i Irina Subotić Korice Rajko Dragičević deo stranica je u bojama, Micićeve beleške na tekstu su reprodukovane sa originala RETKO U PONUDI Ljubomir Micić (Sošice kod Jastrebarskog , Austro-Ugarska, 16. novembar 1895 - Kačarevo kod Pančeva, 14. jun 1971.), bio je pjesnik, literat, književni kritičar, glumac i jedan od osnivača avangardnog pokreta zenitizam i pokretač časopisa Zenit. Ono po čemu je Ljubomir Micić, ostao trajno upamćen vezano je za pokretanje i uređivanje časopisa Zenit, internacionalne revije za umjetnost i kulturu, koja je izlazila od februara 1921. do aprila 1924. u Zagrebu, potom od 1924. do decembra 1926. u Beogradu. Pored časopisa Micić je pokrenuo i Biblioteku Zenit (1921.), osnovao je Galeriju djela domaćih i inozemnih modernih i avangardnih umjetnika (1922.), priredio je Međunarodnu izložbu nove umjetnosti (1924.), sudjelovao u ogranku jugoslavenskog zenitizma na izložbi Revolucionarne umjetnosti Zapada u Moskvi (1926.)[1] Micić se toliko zanio svojim Zenitizmom, za koji je organizirao predavanja, demonstracije, da ga je to koštalo otpuštanja iz državne službe. Kad je zatražio u Zagrebu da mu se odobri studijski boravak u inozemstvu, dobio je umjesto toga premještaj u Mitrovicu, a kad je to odbio, otpušten je iz Kraljevske Muške učiteljske škole u Zagrebu 25. juna 1922.[1] Zenit je bio internacionalni umjetnički časopis, sa brojnim suradnicima iz inozemstva, posebno dobre odnose je imao sa talijanskim futuristima, prije svega sa njihovim osnivačem Filippom Tommasom Marinettiem, poput futurista i Micić je bio oduševljeni pristalica tehničkih i tehnoloških novina. Zenit je bio blizak i sa ruskim konstruktivistima, Micićev je objavio 1923 monografiju o kiparu Aleksandru Arhipenku: Arhipenko – Nova plastika. Nakon raskida sa ekspresionistima, Micić po ugledu na |dadaiste gradi svoju novu poetiku koju osmišljava kao novi umjetnički pravac - zenitizam. Centralna misao vodilja zenitizma bila je da umjesto dekadentnog zapada i njegovih umornih intelektualaca, - dolazi vrijeme Barbarogenija sa Balkana, koji će iako neuki i sirovi, svojom svježinom i neiskvarenim duhom udahnuti novi polet Еvropi. Okretanje podsvjesnom, spontanom i veliko oduševljenje primitivnim kulturama - bilo je jako en vogue po cijeloj Evropi nakon Prvog svjetskog rata, koje je nastalo kao posljedica više faktora; tad su te kulture prvi put izložene evropskoj javnosti, a postojalo je jedno opće razočaranje u postulate dotadašnje kulture. Nakon trajne zabrane časopisa Zenit 1926, zbog propagiranja komunističkih ideja (tekst dr. M. Rasinova: „Zenitizam kroz prizmu marksizma“[1])Micić preko Sušaka i Rijeke bježi sa ženom Anuškom u Pariz. U Parizu se zajedno s bratom i bliskim suradnikom Brankom Poljanskim okreće likovnoj umjetnosti (želio je otvoriti galeriju), bio je urednik i zastupnik Tank, revue internationale active (1927. - 1928.). internacionalnog izdanja slovenskog avangardnog časopisa Tank (Avgust Černigoj, Srečko Kosovel). No Micić je i u Parizu pisao i to na francuskom jeziku; autobiografske romane s filozofskim i historijskim refleksijama i djela u kojima u romanesknom obliku i nadalje razvijao svoje zenitističke ideje i lik Barbarogenija, glavnog nositelja tih ideja: Hardi! A la Barbarie. Paroles zénitistes d’un barbare européen (1928.); roman je ilustrirao njegov brat B. Ve Poljanski, zatim Zéniton, L’Amant de Fata Morgana (1930.), Les Chevaliers de Montparnasse (1932.), Etre ou ne pas être i Après Saraïevo – Expédition punitive (1933.), Rien sans Amour (1935.) i Barbarogénie le Décivilisateur (1938.).[1] Nakon desetak godina provedenih u Parizu u kojem mu je umro brat, Micić se vratio u Jugoslaviju 1936. u Beograd. Radio je u književno-političkom časopisu „Srbijanstvo” u kojem je bio urednik i direktor. [1] U tom časopisu je 25. maja 1940. - objavio Manifest srbijanstva, u toj fazi Micić je svog Barbarogenija približio Srbiji i ćirilici - za koju se opsesivno vezao. Za vrijeme Drugog svjetskog rata, a i nakon rata nije sudjelovao u književnom i umjetničkom životu, tako da je potpuno zaboravljen. Nakon rata živio je skromno i povučeno i kontaktirao s vrlo uskim krugom ljudi u zemlji, ali je zato vodio živu korespondenciju s inozemstvom. 1962. objavljena mu je pjesma Requiem pour Anouchka - Gloire à Paris, u antologiji Odes à Paris (éd. de la Revue moderne, Pariz, str. 146-147).[1] Umro je u staračkom domu u Kačarevu pored Pančeva 14. juna 1971. od upale pluća. [1] Interes za Micića i njegov časopis Zenit obnovljen je 1960-ih i kretao se uzlaznom linijom, kako je rastao interes za evropsku avangardu dvadesetih godina. Micićev literarni rad na sadržajnoj razini nije donio neke velike pomake, ali je kao forma doista bio avangardan, -on je pjesništvo približio likovnoj umjetnosti, plakatu i dizajnu. ZENITIZAM - Ljubomir Micic Izdavac - Dom , 1991. Mek povez , format 25x19 , 163 strane avangarda, časopis zenit, branko ve poljanski, vizuelna poezija, dadaizam...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12 Gotika Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Biografija Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783, radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Poezija Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

Grafička oprema Pavle Bihaly. Zaštitni omot sa manjim zacepljenima na ivicama, reparirano (v. sliku). Na nekoliko mesta u knjzi ex libris bivšeg vlasnika. Sa dvanaest originalnih crteža od M. Tartaglie. Knjiga je u tvrdom povezu, izuzetno dobro očuvano, bez pisanja i podvlačenja. Autor - osoba БабелЬ, Исаак Эммануилович Naslov Odesa : šest priča / I. Babelj ; [preveo s ruskog Gustav Krklec ; s dvanaest originalnih crteža od M. Tartaglie] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1930 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1930 (Beograd : Vreme) Fizički opis 129 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Tartaglia, Marino Krklec, Gustav (Karton) Isak Emanuilovič Babelj (rus. Isaak Эmmanuilovič Babelь, Odesa, 1. srpnja 1894. – Moskva, 27. siječnja 1940) je bio ukrajinski i ruski sovjetski pisac, židovskog podrijetla. U svojim kreativnim književnim djelima vrlo često je znao slikovito opisati svoj rodni grad Odesu. Zbog rigorozne represije Staljinova režima, Babelj je strijeljan te je tako zapamćen kao jedna od najpoznatijih žrtava nemilosrdnog Staljinovog režima. Životopis i djela Rođen je 1894. godine u Odesi. Upamtio je nasilje u svom rodnom gradu za vrijeme masovnog egzodusa Židova iz carske Rusije 1905. godine. Surađivao je s boljševicima za vrijeme Ruske revolucije 1917. u Petrogradu. Kao pripadnik Crvene konjice maršala Budjonoga sudjelovao je u njezinu pohodu na Poljsku 1920. godine. Tridesetih godina, u klimi staljinizma, Babelj je zašutio, a svoju šutnju obrazlagao je na Kongresu sovjetskih književnika 1934. maksimom Banalna riječ je kontrarevolucionarna. Bio je zastupnik na Kongresu za obranu kulture u Parizu 1936. godine. Uhićen je 1939. i optužen za špijunažu. Po Staljinovoj naredbi strijeljan je u moskovskom zatvoru Butirka, 27. siječnja 1940. godine. Vlasti su Babeljovoj udovici priopćili da je umro u nekom sibirskom logoru 1941. godine. Priče Isaka Babelja opisuju surovu, golu realnost rata, stvarajući tako slike nezamislive svim onima koji nisu proživjeli rat. Poznatije njegovo djelo jest „Crvena konjica“. Iako naišlo na otpore režimske kritike zbog desakralizacije rata i deheroizacije vojnika, to je djelo koje se može svrstati u ratnu književnost, ali nikako uporediti s ostalim djelima te vrste književnosti. I sam Šklovski za Babelja kaže da „jednakom snagom piše o triperima i zvijezdama“ baš zbog načina na koji nam Babelj predstavlja Oktobar. „Crvena konjica“ ne veliča rat niti ratne heroje, niti te heroje pokušava naći, ona prikazuje surov život (životarenje) običnog čovjeka, pa bilo da je on vojnik ili građanin, seljak. Ono što još treba istaknuti jest način na koji to sam Babelj opisuje. Njegove rijeći kao da su prožete hladnoćom dok opisuje uriniranje po nekom lešu, ubijanje (klanje), silovanje. Kad na jednom djelu knjige kaže da su silovali neku ženu i on ju promatra jer još nikada u životu nije vidio kako izgleda silovana žena, čitatelj može steći dojam kao da se radi o bezosjećajnom „putopiscu“ koji je, eto tako, uz put vidio neko silovanje, pa čisto iz radoznalosti promatra kako ono izgleda. Bibliografija Zalazak sunca (1928) Marija (1935) Odeske priče (1928) Crvena konjica (1926) Šest priča: Kako se to radilo u Odesi Kralj Otac Ljubka Kozak Istorija mog golubinjaka Moja prva ljubav Pavle Bihali, Bihali Pál Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant – garde . Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: Džek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči video rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. Marino Tartaglia (Zagreb, 3. kolovoza 1894. – Zagreb, 21. travnja 1984) bio je hrvatski slikar i likovni pedagog, dugogodišnji profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Iako je rođen u Zagrebu, osnovnu školu i realku završio je u Splitu. Nakon toga školuje se u Zagrebu na Graditeljskoj stručnoj školi (1908– 1912) među njegovim učiteljima bili su poznati slikari; Oton Iveković, Ivan Tišov, Robert Frangeš Mihanović i Bela Čikoš Sesija. U ta turbulentna politička vremena pred Prvi svjetski rat, bojeći se političkog progona, odlazi u Italiju u Firenzu, potom u Rim, gdje se 1913. godine upisuje na Instituto Superiore di Belle Arti. Zatim se javlja kao dobrovoljac u Srpsku vojsku na Solunski front, ali se vrlo brzo vraća u Rim gdje radi kao asistent Ivana Meštrovića, zatim je ponovno u Firenzi gdje se druži i izlaže s futuristima; Carlom Carràom, Giorgiom de Chiricom i drugima. Po svršetku rata kraće vrijeme boravi u Splitu 1918–1921, potom luta svijetom na relaciji Beč, Beograd, Pariz. U Beču se oženio 1922. Oliverom-Verom (rođenom Stanković), (1899–1973), Beograđankom, unukom Krste Tomanovića, veletrgovca željezom i vlasnikom najskupljeg prodatog poslovnog prostora u novijoj povijesti Beograda (na mjestu legendarne Kavane „Albania“ a današnje istoimene Palače „Albanija”). U razdoblju od 1924. do 1930. Tartaglia trajnije boravi sa suprugom i sinom Olivierom Tartaglia (1923–2003) u Beogradu, i to na Obilićevom vencu kod ženine obitelji Simić-Bobovac i Stanković. Na poziv Vladimira Becića, Tartaglia 1931. godine dolazi u Zagreb i postaje učitelj pripravnik na Akademiji likovnih umjetnosti, ubrzo je docent (1940), izvanredni profesor postaje 1944, a redovni profesor 1947. godine. Odgojio je brojne generacije hrvatskih slikara. Od 1948. član je Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Tartaglia je tijekom svoje šezdesetogodišne umjetničke karijere imao 30 samostalnih i oko 270 skupnih izložaba u Hrvatskoj i inozemstvu. Izlagao je i na Venecijanskom bijenalu 1940. s tadašnjim izborom jugoslavenskih umjetnika; slikarem Milivojem Uzelecem, i kiparom Franom Kršinićem. U svojim ranim djelima Tartaglia, slika pod snažnim utjecajem postsezanističkog slikarstva, što je uostalom i bila moda tog vremena, pred kraj je plošnim rasporedom kromatskih masa došao gotovo do potpune apstrakcije - do samog ruba figurativnog slikarstva. U postimpresionističkom duhu naslikao je; Marjan kroz masline (1920), u istom duhu su nastale i slike iz bečkog perioda, brojne mrtve prirode, Češljanje (1924), a takve su i one iz života u Parizu; Mali lukobran (1927), Pejsaž (1928). Tartaglia je osobito impesivno slikao sam sebe, pa su autoportreti postali njegov zaštitni znak, od onog ekspresionističkog iz 1917. godine (vidi Autoportret) do onih iz gotovo apstraktnih iz 1960-ih. Nagrade Životna nagrada Vladimir Nazor (1964) Posljednje izložbe 1975/6. Retrospektivna izložba u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu. 2003. Galerija Klovićevi dvori, Zagreb Bibliografija Tonko Maroević: Monografija, Galerija Klovićevi dvori, Zagreb 2003, ISBN 953-6776-61-8 Igor Zidić: Marino Tartaglia (1894–1984), Moderna galerija, 2009, ISBN 978-953-55948-3-3 Božo Bek, Mića Bašićević: Marino Tartaglia (katolog izložbe), Galerija suvremene umjetnosti Zagreb, 1967. Željka Čorak, Tonko Maroević: Marino Tartaglia (katolog izložbe), Umjetnički paviljon, Zagreb, 1975. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... KC (L)

Kao na slikama Retko u ponudi Kao na slikama, stranice sa strane obojene u zlatno. Knjiga je kompletna, korice se vide na slici, tipični tragovi starosti Das Lied von der Glocke Illustrirt in 32 Compositionen von Alexander von Liezen Mayer Mit 43 ornamentalen Zeichnungen von Rudolf Seitz Schiller, Friedrich von Verlag: München Theodor Stroefer (), 1880 Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Fridrih Šiler Gerhard von Kügelgen 001.jpg Fridrih Šiler Puno ime Johan Kristof Fridrih fon Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller) Datum rođenja 10. novembar 1759. Mesto rođenja Marbah am Nekar, Datum smrti 9. maj 1805. (45 god.) Mesto smrti Vajmar, Škola Karlsschule Stuttgart, Univerzitet Fridrih Šiler Potpis Biografija Uredi Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783, radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Uredi Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Uredi Poezija Uredi Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Uredi Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji Uredi O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Uredi Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Uredi Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd. Fridrih fon Šiler Pesme poezija ilustrovane zbirke poezije Romantizam nemacki romantičari

Umjetnost i žena : predavanje u intimnoj izložbi proljetnog salona : sa 9 reprodukcija / Strajnić Kosta Zagreb : Knjižara J. Merhauta, 1916 (Zagreb : Kraljevska zemaljska tiskara) 39 str. : ilustr. ; 20. dobro očuvano kao na slikama extra RETKO! Kosta Strajnić je započeo studije slikarstva u Zagrebu, a nastavio ih na akademijama u Beču i Minhenu. Uporedo sa slikarstvom, u Beču je studirao istoriju umetnosti i estetiku. Najpre je delovao kao slikar, da bi vremenom zapostavio praktičan rad sve više se posvećujući likovnoj kritici i teoriji umetnosti. U svojstvu kritičara objavljivao je tekstove u gotovo svim tadašnjim domaćim časopisima za kulturu i umetnost, pored ostalog u Srpskom književnom glasniku i Letopisu Matice srpske. Uključen u život i snove svojih savremenika, Strajnić je sa strašću postao njihov tumač, zastupnik, ponekad i ideolog. Napisao je i prve monografije o Ivanu Meštroviću, vajaru Petru Palavičiniju i arhitekti Joži Plečniku. Kosta Strajnić (Križevci, 29. svibnja 1887. - Dubrovnik, 23. srpnja 1977.) bio je hrvatski povjesničar umjetnosti, konzervator i mecena. Životopis 29. svibnja 1887. rođen u Križevcima u građanskoj obitelji. Prve poduke iz slikarstva i povijesti umjetnosti dobiva od starijeg brata, te slikara Izidora Junga u bjelovarskoj gimnaziji 1906. - 1907. studira slikarstvo u Beču u privatnoj školi Heinricha Strehblowa 1907. – 1911. studira slikarstvo u Zagrebu na Višoj školi za umjetnost i obrt u klasi Bele Čikoša Sessije i Mencia Clementa Crnčića 1911. – 1912. studira u Beču povijest umjetnosti i estetiku na Institutu za povijest umjetnosti kod poznatog znanstvenika Josefa Strzygowskog 1913. u Zagrebu vodi javnu polemiku s Antunom Gustavom Matošem, te slikarom Roberom Auerom i arhitektom Rudolfom Lubynskim 1913. – 1914. živi u Beogradu gdje radi na projektu kulturnog zbližavanja južnoslavenskih naroda 1914. početkom Prvog svjetskog rata interniran je u Zagrebu 1916. sudjeluje u osnivanju kulturne manifestacije Proljetni salon i objavljuje svoje prve dvije knjige: `Tomislav Krizman` i `Umjetnost i žena`. 1916 – 1917. ponovno je u Beču gdje nastavlja studij povijesti umjetnosti i estetike 1918. objavljuje svoju knjigu eseja `Studije` 1919. objavljuje monografiju o Ivanu Meštroviću, prvu takvu monografiju o velikom umjetniku, i fotomonografiju `Srpske zadužbine` 1918. – 1920. živi u Pragu 1920. objavljuje monumentalnu monografiju o arhitektu Josipu Plečniku, te knjižicu o kiparu Petru Pallaviciniju 1920 – 1922. živi u Parizu gdje se susreo s vodećim ličnostima i strujanjima moderne umjetnosti 1924. vjenčao se sa slikaricom Jovankom Marković iz Zemuna 1925. boravi u Parizu zbog međunarodne izložbe dekorativnih umjetnosti (Art Deco) 1926. objavio knjigu `Svetosavski hram` u kojoj kritizira kulturnu politiku tadašnje države 1922. – 1928. živi najviše u Pragu, ali je u tom razdoblju boravio po nekoliko mjeseci u Krakovu i Varšavi, a putuje i po čitavoj Europi 1928. na nagovor Ivana Meštrovića i Marka Murata doseljava se u Dubrovnik i zapošljava kao pomoćnik konzervatora starina u Nadleštvu za umjetnost i spomenike. Odmah radi na formiranju likovne scene okupljajući oko sebe mlade likovne talente 1930. objavljuje programatski članak `Čuvajmo Dubrovnik` s podnaslovom `Spašavajmo njegov historijski i umjetnički karakter` 1930. vodi javnu polemiku oko zaštite spomenika kulture u Dubrovniku i modernoj arhitekturi, a završio je na sudu zbog javne kritike arhitektonskog projekta o nadogradnji hotela Excelsior. Uz podršku velikog dijela stručne i široke javnosti oslobođen je svih optužbi. U listopadu iste godine objavljuje knjigu `Dubrovnik bez maske`. 1930. – 1931. vodi javnu raspravu sa splitskim novinarom don Vinkom Brajevićem o modernoj arhitekturi na jadranskoj obali, te o čuvanju arhitektonskog nasljeđa u zaštićenim povijesnim cjelinama 1931. zajedno s don Vinkom Brajevićem objavljuje knjigu `Misli o čuvanju dalmatinske arhitekure` 1932. nakon umirovljenja slikara i konzervatora Marka Murata postaje glavni konzervator dubrovačkih spomenika. Na toj funkciji ostaje do 1941. godine 1934. na Strajnićev nagovor u Dubrovnik se doseljava arhitekt Nikola Dobrović koji trajno stvara u gradu i okolici do početka Drugog svjetskog rata 1935. – 1936 vodi polemiku s dubrovačkim slikarom Atanasijem Popovićem o modernom slikarstvu u kojoj su mu i državne institucije i dio likovnih umjetnika dali za pravo 1937. organizira izložbu satire u Sponzi na kojoj su sudjelovali mnogi poznati karikaturisti. Izložba je trebala biti poticaj za stvaranje muzeja humora u Dubrovniku 1940. sudjeluje u organizaciji izložbe starog dubrovačkog slikarstva 1941. – 1944. živi povučeno u Dubrovniku i u svom domu pruža utočište Otonu Postružniku i drugim antifašistički orijentiranim umjetnicima 1944. – 1945. provodi zimu na Visu gdje je radio kao prevoditelj 1945. nakon dugogodišnjih nastojanja osnovana je dubrovačka Umjetnička galerija, kojoj je postao prvi ravnatelj i inicijalni donator 1948. – 1949. bio je ravnatelj Galerije umjetnina u Splitu 1953. autor je postava Muzeja ikona pravoslavne crkvene općine u Dubrovniku 1954. nakon višegodišnjeg predanog rada obradio je i objavio katalog grafičke zbirke Biblioteke i zbirke Baltazara Bogišića u Cavtatu, te je postavio prigodnu izložbu grafika 1960. u Umjetničkoj galeriji Dubrovnik postavljena je izložba akvarela i grafike domaćih i stranih autora iz njegove umjetničke zbirke 1970. nakon smrti supruge povlači se iz javnog života. Pokušaj donacije gradu bogate umjetničke zbirke i biblioteke koju je skupljao cijeli život nije uspio 23. srpnja 1977. umro u Dubrovniku tags: umetnost i žena, ženska umetnost, feminizam, ženski slikari, žene slikarke, žene umetnice, umetnici, umetnost žena, slikarstvo, vajarstvo, izdanja iz prvog svetskog rata, izložbe...

MISLI O AVTONOMIJI Kao na slikama Fali prednja korica i naslovna je isečena kao što je prikazano Retko!!! Мисли о автономији Игњатовић, Јаков, 1822-1889 = Ignjatović, Jakov, 1822-1889 Издавање и производња - Нови Сад : Парна штампарија М. Димитријевића, 1886 Jakov Ignjatović (Sentandreja, 26. novembar(jk))/8. decembar(gk) 1822 — Novi Sad, 23. jun(jk))/5. jul(gk) 1889) bio je poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Jaša Ignjatović[2] se rodio u Sentandreji na crkveni praznik `Prvozvani Andreja` 1822. godine (a ne 1824. kako je zapisano na njegovom portretu, rad Novaka Radonića).[3] Otac imenjak Jakov, ugledni građanin, varoški tutor koji je sina dobio pod stare dane, umro je šest godina kasnije.[4] Majka Ličanka, Kata od roda Barjaktarevića[5] (koji su promenili prezime u Jakovljević) umrla kada je Jaši bila nepuna godina. Tako je Jaša ostalo rano siroče, a po majčinom porodičnom nadimku, njega i brata su zvali `braća Tabordžije`. O njemu je vodio brigu ujak Đorđe Jakovljević, kod kojeg je prešao da živi. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, a gimnaziju (`latinsku školu`) u Sentandreji, Vacu, Ostrogonu i Pešti. Prava je slušao u Pešti, ali je zbog sukoba sa profesorima napustio univerzitet i dobrovoljno otišao u husare. Kasnije je završio prava u Kečkemetu, kao husar. Kratko vreme je bio advokat, i čim je izbila Mađarska revolucija (1848), uzeo je učešće na strani Mađara protiv Beča, zbog čega je, posle mađarske kapitulacije, morao prebeći u Beograd. Jakov Ignjatović U Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Bio je navodno oficir legionar u francuskoj kolonijalnoj vojsci u Alžiru.[6] Više puta se bavio u Carigradu, među Turcima. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854—1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima. Kada je 1861. godine gradonačelnik postao Svetozar Miletić, sledili su za njim: Jaša kao veliki beležnik[7] i Zmaj kao podbeležniku varoški u Novom Sadu. Sa Đorđem Rajkovićem uređivao je 1862-63. Putnik: list za umnu i duševnu zabavu.[8] U periodu od 1863. do 1879. godine živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Nakon izvesnog vremena koje je proveo u Temišvaru gde je uređivao `Temišvarski Glasnik`, skrasio se sasvim u Novom Sadu. Godine 1880. on je sa Đorđem Rajkovićem, urednik `Nedeljnog lista` u Novom Sadu. Kad je narodna stranka Svetozara Miletića povela zajedničku političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Ignjatović je aktivno učestvovao u toj borbi i dva puta je biran za poslanika. Kad je narodna stranka napustila Mađare, Ignjatović, suprotno ogromnoj većini Srba u Vojvodini, ostaje dosledan prijatelj Mađara i pobornik srpsko-mađarskog sporazuma. Zbog toga je napadan kao mađaron i bio prinuđen da živi odvojeno od srpskog društva, sve do smrti. To je rđavo uticalo na njegov glas kao književnika. Podsmevao mu se u javnosti naročito Jovan Jovanović Zmaj u svom humorističkom listu Starmali 1879-1881. godine[9] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. godine. Bio je takođe član Matice srpske u Novom Sadu i nosilac srpskog ordena Sv. Save.[10] Umro je u Novom Sadu juna 1889. godine `uoči Ivandana`, gde je i sahranjen na Uspenskom groblju. Njegovi potomci danas žive i rade u Pirotu. Grob Jakova Ignjatovića na Uspenskom groblju u Novom Sadu Književni radovi[uredi | uredi izvor] Na književni rad Jašin mnogo je uticao pisac Sima Milutinović `Sarajlija`. Svom uzoru je sročio pesmu 1838. godine Pesma Milutinoviću. Ignjatović je svoju književnu delatnost naročito razvio kad je došao za urednika „Letopisa“. Zajedno sa Đurom Jakšićem spada u red najistaknutijih romantičara u srpskoj književnosti.[11] Kao pisac Ignjatović je prolazio izvesne mene, tragajući za svojim idealom. Počeo je sa romantizmom, da bi završio kao realista.[12] On je tako napisao više patriotsko-istorijskih romana i pripovedaka, koji su se sviđali ondašnjoj srpskoj publici, ali koji prema kritičarima nemaju prave književne vrednosti [13] Takvi su istorijski romani: Đurađ Branković (prvenac, 1855)[14] Kraljevska snaha i nedovršeni Deli - Bakić; pripovetke: „Krv za rod“ i „Manzor i Džemila“. Mnogo je obimniji i znatniji njegov rad na socijalnom romanu. On je tvorac realističkog društvenog romana kod Srba. Najbolji su mu romani: Čudan svet, Vasa Rešpekt, Večiti mladoženja, Stari i novi majstori i poslednji i najobimniji Patnica. I u ostalim svojim romanima i pripovetkama Ignjatović slika savremeni život srpskog društva u Vojvodini, ali u njima, pored realističkog prikazivanja, prevlađuje humoristički i avanturistički elemenat, osobito u romanima „Trideset godina iz života Milana Narandžića“ i Trpen spasen (nedovršen, u „Srbadiji“, a prerađen u dramu „Adam i berberin“). Dela[uredi | uredi izvor] Naslovna strana istorijskog romana Đurađ Branković (1859) Đurađ Branković, Sremski Karlovci 1858; Milan Narandžić, I—II, Novi Sad 1860—63, (II izd. Beograd 1900); Čudan svet, Novi Sad 1869; Dela Jakova Ignjatovića, I, Novi Sad 1874, i II Temišvar 1878; Uveo listak, Novi Sad 1878; Adam i berberin prvi ljudi, Novi Sad 1881; Stari i novi majstori, Novi Sad 1883; Patnica, I—III, Novi Sad 1888, (II izd. Beograd 1936); Večiti mladoženja, Beograd 1910; Vasa Rešpekt, Beograd 1913; Dela, I—II, Beograd 1932—35); Odabrana dela, I—VIII, Novi Sad 1948—53); Odabrana dela, I—II, Novi Sad i Beograd 1959 i 1969; Memoari, Beograd 1966: Odabrana dela, I—XIV, Novi Sad 1985.

Kao na slikama Retko! 1941. Zagreb Ognjen Prica (1899-1941) je bio ljevičarski intelektualac, urednik Borbe, jedan od osnivača KPJ i Narodni heroj Jugoslavije. Po uspostavi NDH, streljan je od ustaša. Rođen je u službeničkoj porodici, 27. novembra 1899. godine, na Ilidži, današnja Bosna i Hercegovina. Osnovnu školu učio je u Visokom i Sarajevu, gde je 1918. godine završio i gimnaziju s odličnim uspehom. U gimnaziji je učio nemački, ruski, francuski i latinski jezik. Još u to vreme upoznaje se s delima Hegela, Marksa, Engelsa i Bebela i opredeljuje se za radnički pokret. U sedmom razredu gimnazije postao je član Socijaldemokratske partije Bosne i Hercegovine. Partijski rad[uredi | uredi kod] To je bila najviša naša inteligencija: Miletić, Prica, Keršovani... Njih nije mogao bilo ko da zavede i od njih napravi neke poslušnike. Prica je, recimo, bio najveća teoretska glava naše Partije.[1] – Vlado Dapčević Borba, partijske novine koje je Prica od 1928. godine uređivao. Posle završetka gimnazije, Ognjen se upisuje na Filozofski fakultet u Zagrebu. U vreme stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca, kao mladi student, deluje na liniji levice u socijaldemokratskom pokretu Hrvatske. Radi na stvaranju jedinstvenog jugoslovenskog radničkog pokreta, ujedinjenju socijaldemokratskih partija i stvaranju Komunističke partije Jugoslavije. Pošto je rukovodstvo Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije bilo protiv tog ujedinjenja, Ognjen s još nekim predstavnicima zagrebačkih socijaldemokratskih organizacija, 27. marta 1919. godine, objavljuje „Manifest opozicije“, pozivajući da se ide na kongres ujedinjenja zbog obrazovanja jedinstvene socijalističke partije jugoslavenskog proletarijata. Stvaranjem KPJ, 1919. godine, postaje njen član. Zbog revolucionarne aktivnosti, zagrebačka policija ga proteruje na pet godina u Sarajevo. Umesto u Sarajevo, on emigrira u Beč, a odakle odlazi u Prag, pa u Berlin, i ponovo u Beč. Tamo nastavlja da studira matematiku, fiziku i filozofiju, i da proučava Marksa, Engelsa, Lenjina, Plehanova, Kauckog. U Beču radi i u birou Balkanske komunističke federacije i surađuje u njenom listu „Balkanska federacija“. Krajem 1923. godine, Ognjen se vraća u Jugoslaviju. U Beogradu ga hapsi policija, posle čega je bio osuđen na mesec dana zatvora. Sledeće godine, posle završetka studija, dobio je mesto suplenta u Drugoj državnoj gimnaziji u Sarajevu, gde je naredne četiri godine predavao matematiku. Istovremeno radi na stvaranju partijskih organizacija, bori se protiv frakcija, surađuje u časopisu „Radnički pokret“, i 1928. godine postaje član Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu. Pošto je te godine, kao politički nepodoban za vladajući režim, otpušten iz službe, odlazi, po partijskoj direktivi, u Zagreb, gde živi polulegalno i postaje glavni urednik „Borbe“, organa KPJ. Robija[uredi | uredi kod] Politički zatvorenici u Sremskoj Mitrovici Posle zavođenja šestojanuarske diktature 1929. godine, „Borba“ je bila zabranjena, a Ognjen uhapšen. Posle tri meseca zatvora u Zagrebu, proteran je u Korenicu, zavičajno mesto njegovih roditelja, odakle je sproveden u Sarajevo, gde je sedam meseci proveo u zatvoru. Marta 1930. godine izveden je pred Državni sud za zaštitu države u Beogradu i osuđen na sedam godina robije i trajan gubitak časnih prava. Na robiji u sremskomitrovačkom zatvoru razvija bogatu marksističko-pedagošku aktivnost među političkim zatvorenicima. Surađuje u ilegalnom robijaškom časopisu ZB (Za boljševizaciju) i uči starogrčki, italijanski, španski jezik i esperanto, tako da se mogao služiti skoro svim evropskim jezicima. U zatvoru je napisao studije o Vargi i Talhajmeru, preveo Lenjinova dela „Materijalizam i empirokriticizam“ i „Imperijalizam kao najviši stepen kapitalizma“, zatim „Manifest komunističke partije“, Vitfogelovu „Istoriju građanskog društva“... Posle izlaska s robije, 1936. godine, Ognjen je ponovo interniran u Korenicu, a zatim je dobio odobrenje da se nastani u Zagrebu, ali s ograničenim pravom kretanja. Sukob na ljevici[uredi | uredi kod] Na početku to je bio još dobroćudan i mili čovjek, za koga znam od naše rane mladosti da je idealist, idealist naime u Marxovom predfojerbahovskom smislu, dijalektik, marksist, matematičar, površan malčice kao pravi mladi profesor, čovjek nevin i pošten, pozitivan i dosljedan, mladić na početku života, kome su ukrali sedam punih godina života, te je tako zakasnivši na onaj neobično brzi voz prve zrele mladosti, ponovno osvanuo u našem krugu kao čovjek malko umoran, duhom odsutan, više u trci za mladošću nego prisutan u stvarnim, političkim ili kulturnim razgovorima... A gle! Što se tu nagomilala jedna masa mračnog, moralno problematičnog materijala, u okviru jednog jedinog njegova članka.[2] – Miroslav Krleža u raspravi sa Ognjenom Pricom S Božidarom Adžijom uređivao je časopise: „Znanost i život“, „Kultura“, „Izraz“, „Književni savremenik“ i „Naše novine“. Objavio je, za potrebe radnika, „Rječnik stranih riječi“ i „Politički rječnik“, zatim više analiza i radova o savremenoj naučnoj i filozofskoj misli. Dosta njegovih radova ostalo je neobjavljeno, a mnogi rukopisi su izgubljeni. Posle Pete zemaljske konferencije KPJ, držao je predavanja iz dijalektičkog materijalizma na kursu koji je Centralni komitet KPJ obrazovao za visoke partijske rukovodioce. Kao član agitpropa CK Komunističke partije Hrvatske radio je na partijskim ideološko-političkim poslovima do hapšenja. Smrt u logoru[uredi | uredi kod] Glavni članak: Logor Kerestinec Logor Kerestinec Po nalogu Mačeka i Šubašića, Ognjen je, noću između 30. i 31. marta 1941, uhapšen zajedno s više komunističkih aktivista, naprednih intelektualaca i radnika, i zatvoren u zatvoru na Savskoj cesti. Posle stvaranja Nezavisne Države Hrvatske, predat je ustašama, koje su ga prebacile u logor Kerestinec i posle tromesečnog mučenja, zajedno s grupom revolucionara, streljale 9. jula 1941. godine, u Maksimirskoj šumi. Prilikom streljanja nije dozvolio da mu vežu oči, već je ustašama doviknuo: „Pucajte, vi ste banda ubojica!“ Za narodnog heroja proglašen je 26. jula 1945. godine.

Razlike pjesme / od Stanka Vraza Zagreb : Matica ilirska, 1866 (Zagreb : Brzotiskom Dragutina Albrechta) 287 st. ; 18 cm Dela Stanka Vraza s obzirom na godine, veoma dobro očuvano, pogledati slike Stanko Vraz (Cerovec, 30. lipnja 1810. - Zagreb, 20. svibnja 1851.), hrvatski i slovenski književnik, kritičar i prevoditelj. Stanko Vraz rodio se u slovenskom mjestu Cerovcu 1810. godine kao Jakob Frass. Godine 1836. mijenja ime u Stanko Vraz. Gimnaziju je završio u Mariboru, studij prava i filozofije pohađao je u Grazu, ali je većinu vremena provodio proučavajući književnost i starne jezike. Govorio je pet jezika. Prevodio je latinske klasike i slavenske pjesnike. Od 1839. godine živio je i radio u Zagrebu kao jedan od vodećih preporoditelja. Ranu slovensku poeziju pisao je na zavičajnom dijalektu, zbog čega ju početkom 1830-ih nije uspio objaviti u časopisu Kranjska čbelica. Po svojoj raznovrsnoj djelatnosti (pjesnik, književni kritičar, putopisac, prevoditelj te pisac članaka o jeziku i narodnim običajima) Vraz je jedan od najistaknutijih iliraca i prvi hrvatski profesionalni književnik.[1] Nakon prvoga posjeta Hrvatskoj 1833. oduševio se ilirskim pokretom. Iste je godine u Grazu upoznao Lj. Gaja; surađivao je u Danici od prvoga broja, potpisujući se isprva kao »Ilir iz Štajera«. Godine 1842. s Vukotinovićem i Rakovcem izdaje kritički časopis `Kolo`, a 1846. – 48. bio je tajnik Matice ilirske. Kao zagovornik romantičarskih ideja o značaju narodne poezije priredio je i objavio zbirku slovenskih narodnih pjesama Narodne pjesni ilirske: koje se pjevaju po Štajerskoj, Kranjskoj, Koruškoj i zapadnoj strani Ugarske (1839). U hrvatskoj književnosti javio se prijevodom slovenske balade Stana i Marko (Danica, 1835.), a od 1837. pisao je isključivo na hrvatskom jeziku. U kritici se bori za europski kriterij i protiv diletantizma, a za književno je stvaranje tražio da se oslanja na tekovine narodne i slavenske književnosti. Najvredniji dio njegova rada jest ljubavna lirika. Kao pjesnik Đulabija i niza soneta Sanak i istina, on unosi u hrvatsku liriku svjež, lak i nepatvoren izraz, nasuprot deklamacijama i retorici, što je prevladavalo u pjesmama većine iliraca.[2] U satirama i epigramima ismijava nedostatke društvenog i književnog života, posebno utilitarizam i diletantizam patetičnih tamburaša i budničara. Njegova lirika inspirirana je romantičnom erotikom u stilu i u modi njegova doba, posvećenom imaginariom ljubavnim idealima. Godine 1840. objavio je prvu od ukupno tri za života objavljene zbirke pjesama, ljubavni kanconijer Đulabije, ljubezne ponude za Ljubicu (I–II, III. i IV. objavljeni su posmrtno), posvećen Gajevoj nećakinji Lj. Cantily. God. 1841. objavio je zbirku balada i romansi Glasi iz dubrave žeravinske, posvećenu ilirskoj »posestrimi« Dragojli Štauduar, u kojoj je nastojao ujediniti tradicije europske narodne i umjetničke balade (J. W. Goethe, A. Mickiewicz, J. L. Uhland). Posljednja zbirka poezije, Gusle i tambura (1845), sastoji se od četiriju ciklusa, elegično intoniranih Prvo lišće te Cvijeće i voće, zbirke prepjeva i parafraza europskih romantičara Iza mora te Povjestica, kao i satiričnoga dodatka Istina i šala, potpisanoga pseudonimom Jakob Rešetar s Cerovca. Napisao je i zbirku od 47 soneta Sanak i istina, posvećenu Hildegardi Karvančićevoj, djelomice tiskanu u Danici (1845) i almanahu Iskra (1846). Spjevan po uzoru na Petrarcu i Mickiewicza, taj kanconijer uz Vrazove izvorne stihove sadrži i 13 prepjevanih soneta. Ciklus od 7 gazela, kojim je Vraz taj izvorno orijentalni lirski oblik uveo u hrvatsku književnost, ubraja se među najvažnija ostvarenja hrvatske romantičarske lirike. Pisao je satire i epigrame, sabrane u ciklusima Neotesanci I i II, Komari i hobadi te Cigani, u kojima se kritički osvrtao na onodobne političke i književne prilike pa i suvremenike. Iznimno se vrijednim smatra i Vrazov bogat i raznovrstan prevoditeljski opus. Prevodio je s latinskoga, grčkoga, češkoga, ruskoga, poljskoga, slovenskoga, engleskoga, njemačkoga, francuskoga, španjolskoga i talijanskoga, ponajviše romantičarsku poeziju. U onodobnoj periodici objavljivao je putopise, dopise, bibliografske prikaze i književnokritičke članke. Zauzimao se za uvođenje strožih estetskih i profesionalnih kriterija u književnu kritiku. Uz P. Preradovića i I. Mažuranića smatra se jednim od najvažnijih pjesnika hrvatskog romantizma. Hrvatsku je književnost obogatio novim pjesničkim tipovima i oblicima, a pjesničkim, prevoditeljskim i kritičarskim radom približio ju onodobnoj matici europskih književnih strujanja. Stil U težnji da nađe što adekvatniji izraz za svoje pjesničke vizije Vraz je pronalazio različite forme: od klasičnih soneta do romance i balade, te gazele; pa je i na taj način obogatio našu književnost onoga vremena. Bilo je u tom traženju i lutanja, i slabih stihova, bilo je naročito mnogo borbe s jezikom, što nije nikakvo čudo kad je Vraz Slovenac. No usprkos svim tim slabostima Vraz je u svoju poeziju unio mnogo iskrenih, osobnih momenata koji variraju od vedrih stihova do sumornih motiva i atmosfera. Đulabije, Zagreb, 1840. Glasi iz dubrave žerovinske, Zagreb, 1841. Gusle i tambura: različite pěsni. 1. od Stanka Vraza, Prag, 1845. Posmrtno Děla Stanka Vraza. Djulabije: ljubezne ponude za Ljubicu. Dio 1., Zagreb, 1863. Děla Stanka Vraza. Glasi iz dubrave žerovinske: pověstice od Stanka Vraza. Dio 2., Zagreb, 1864. Děla Stanka Vraza. Razlike pjesme / [izvorne pjesme] od Stanka Vraza. Dio 3., Zagreb, 1866. Děla Stanka Vraza. Razlike pjesme: prevodi Stanka Vraza. Dio 4., Zagreb, 1868. Děla Stanka Vraza. Pěsme pabirci, proza i pisma Stanka Vraza. Dio 5. [predgovor Franjo Petračić]., Zagreb, 1877. Izabrane pjesme: sa slikom pjesnikovom. S uvodom Franje Markovića., Zagreb, 1880. Izabrane pjesme / Stanko Vraz. (uredio i predgovor napisao D. Grdenić), Zagreb, 1924. Đulabije, Zagreb, 1925. (pretisak izdanja iz 1863.) Stanko Vraz - Stihovi i proza, Zagreb, 1951. Slovenska djela, Zagreb, 1952. Pjesnička djela I-III, Zagreb, 1953. Poezija i proza / Stanko Vraz, (izbor i pogovor Ivan Slamnig), Zagreb, 1963. Izbor iz djela / Stanko Vraz, (prir. i predgovor napisao Ivan Martinčić), Zagreb, 1994. Izabrane pjesme / Stanko Vraz, (prir. Vinko Brešić), Zagreb, 1999. Rodno mjesto Stanka Vraza, Cerovec u slovenskoj općini Ormož, se po njemu sada zove Cerovec Stanka Vraza kako bi se razlikovalo od ostalih mjesta koja se zovu Cerovec. Vrazovo pravo ime je bilo Jakob Frass no s vremenom je književni pseudonim Stanko Vraz pretvorio u vlastito građansko ime i prezime.[3] Vraz je bio jedini Slovenac koji je prihvatio Gajevu ilirsku ideju i odrekao se, zbog `viših ciljeva`, ne samo svoje narodnosti nego i materinskog jezika a što mu je Prešeren oštro zamjerio.[3] Pisao je pod pseudonimima Jakob Rešetar s Cerovca, te Nenad Bezimenović

42291) Potpis autograf Adam Pribićević na knjizi DYNAMITE the story of class violence in America , by Louis Adamic , Publisher : Jonathan Cape London and Toronto 1931 , Adam Pribićević (Kostajnica, 24. decembar 1880 — Vindzor, 7. februar 1957) je bio srpski političar i publicista. Bio je mlađi brat Svetozara Pribićevića i pripadnik desnog krila Samostalne demokratske stranke. Krajem 1943. godine prišao organizaciji Dragoljuba Mihailovića i postao član Centralnog nacionalnog komiteta. Avgusta 1944. godine je pobegao u Italiju. Posle završetka Drugog svetskog rata ostao je u emigraciji u SAD, gde je i umro. Biografija Gimnaziju je završio u Sremskim Karlovcima, studije prava u Zagrebu. Političku delatnost započinje u Srpskoj samostalnoj stranci, piše u njenim listovima Srbobranu i „Srpskom kolu“. Sledbenik Tomaša G. Masarika, po svojim političkim stavovima Adam Pribićević je sasvim blizak bratu Svetozaru Pribićeviću, te s njim neprekidno tesno sarađuje stavljajući najjači akcenat na okupljanje i prosvećivanje seljaštva. Godine 1908. bio je optužen u veleizdajničkom procesu zbog veze s bratom Milanom Pribićevićem, oficirom i Valerijanom Pribićevićem, profesorom, za saradnju na izradi i sprovođenju revolucionarnog programa protiv Austrougarske. Zbog toga je s bratom Valerijanom (Vasom) osuđen na 12 godina teške tamnice. Godine 1910. proces je aboliran, a Pribićević oslobođen. U cilju razvoja sela, okupljanja i prosvećivanja seljaštva, osnovao je društvo za kulturno i ekonomsko unapređenje srpskog sela pod imenom Seljačko kolo. Do izbijanja Prvog svetskog rata bio je urednik Srpskog kola; njegova misija u Beogradu 1913. i razgovori s Nikolom Pašićem prethodili su odluci Koalicije o kompromisu sa vladom u Budimpešti. Posle izbijanja rata Pribićević je uhapšen i 1915. upućen na front u Galiciju. Posle 1918. neko vreme živi u Beogradu, gde izdaje „Narod“, „list za seljake“. Od 1924. živi u Vučitrnu, na Kosovu. Opredeljen za Samostalnu demokratsku stranku, javlja se u njenim listovima („Riječ“, i „Reč“) člancima o problematici sela i seljaštva. Istrajao je do kraja uz brata Svetozara, a posle njegove smrti 1936, bio je izabran za predsednika SDS. Zahvalio se na predsedništvu stranke 1938. Od 1941. živeo u emigraciji, jedno vreme u Londonu, a zatim u Kanadi. U emigrantskim danima aktivno je radio u organizacijama Srba u dijaspori, a jedan je od osnivača Udruženja srpskih pisaca u inostranstvu 1951. godine. Sa grupom autora 1950. godine upućuje generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija promemoriju: Memorandum on Crimes of Genocide Committed against the Serbian People by the Government of the Independent State of Croatia during World War II. Objavio je Naseljavanje Srba po Hrvatskoj i Dalmaciji i memoare Moj život i Od gospodina do seljaka. Izvršio je samoubistvo 7. februara 1957 knjiga : `Dynamite harkens back to an era of American capitalism a little less glossy, a little bloodier, and with striking parallels to today.`--Feminist Review Labor disputes have produced more violence over a longer period of time in the United States than in any other industrialized country in the world. From the 1890s to the 1930s, hardly a year passed without a serious—and often deadly—clash between workers and management. Written in the 1930s, and with a new introduction by Mike Davis, Dynamite recounts a fascinating and largely forgotten history of class and labor struggle in America’s industrial beginnings. It is the story of brutal exploitation, massacres, and judicial murders of the workers. It is also the story of their response: when peaceful strikes yielded no results, workers fought back by any means necessary. Louis Adamic has written the classic story of labor conflict in America, detailing many episodes of labor violence, including the Molly Maguires, the Homestead Strike, Pullman Strike, Colorado Labor Wars, the Los Angeles Times bombing, as well as the case of Sacco and Vanzetti. Louis Adamic emigrated from Slovenia when he was fifteen years old and quickly joined the American labor force. The author of eleven books, he is now recognized as a great figure in early twentieth-century American literature. He was found shot to death in a burning farmhouse in 1954. autor knjige ; Luj Adamič (sloven. Alojz Adamič, engl. Louis Adamic; Praproče pri Grosupljem, 21. mart 1898 — Milford, 4. septembar 1951) bio je američki književnik slovenačkog porekla. Rođen je 21. marta 1898. godine u Praproču pri Grosuplju. Gimnaziju je pohađao u Ljubljani do 1913. godine, kada je isključen zbog učestvovanja u tajnom protivaustrijskom pokretu. Posle toga je otišao u SAD. Bio je dopisnik „Glasa naroda“ od 1915. do 1917. godine. Posle toga je kao dobrovoljac Američke vojske učestvovao u Prvom svetskom ratu u Francuskoj. Od 1920. do 1930. goidne, uglavnom je živeo u Kaliforniji, a 1930. se preselio u Milford, Nju Džerzi. Godine 1932. vratio se u Jugoslaviju, gde se povezao sa slovenačkim intelektualcima, poput Otona Župančiča, Josipa Vidmara, Edvarda Kardelja, Borisa Kidriča i ostalih. Protestovao je protiv režima Šestojanuarske diktature. Naredne godine se vratio u SAD i napisao delo „The Natives Return“ (1934). Tokom Drugog svetskog rata podupirao je Narodnooslobodilački pokret Jugoslavije i objavljivao dva sopstvena biltena, „War and Postwar“ i „Trends & Tides“. Adamič je bio na vodećim položajima u organizacijama „Writers` War Board“, „World Peace Ways“ i „American Committee for Free Yugoslavia“. Bio je osnivač i prvi predsednik Udruženog odbora američkih Jugoslovena. Nakon kapitualcije Italije 1943, uputio je predsedniku Frenklinu Ruzveltu zahtev za ustupanje Jugoslaviji Slovenačkog primorja, Istre, Rijeke i Zadra. Godine 1944, u više je navrata uspostavio kontakte sa predstavnicima NOP-a u Londonu i sa Josipom Brozom Titom u Bariju. Godine 1949. duže je vreme boravio u Jugoslaviji. Posle rata uglavnom se borio za demokratska prava u SAD i zalagao za socijalističku Jugoslaviju. Još pre rata, Adamič je u SAD bio uvršten u spisak komunista, iako je bio samo osvešteni književnik i publicista. Makartijeva administracija osujetila je objavljivanje njegovog dela „The Eagle and the Roots“ 1950. godine. Delo mu je objavljeno tek 1952, ali izuzetno osakaćeno. Nakon dva pokušaja atentata i pretnji, 4. septembra 1951, Adamiča su pronašli mrtvog u njegovom spaljenom domu u Milfordu. Rezultat istrage vlasti nikad nisu objavile. Budući da je tada u Jugoslaviji trajao sukob između Tita i Staljina, američki mediji su pretpostavili da su ga ubili pripadnici NKVD-a, ali to nikad nije dokazano. Nakon smrti, američki Slovenci otkupili su njegovu književnu ostavštinu, a u rodnoj kući u Sloveniji otvoren je spomen-muzej. Opis : Veoma redak autograf srpskog političara u kombinaciji sa retkim prvim izdanjem antikapitalističke knjige od američkog autora slovenačkog porekla , tvrd povez, format 15 x 21 cm , ivice knjige iskrzane ,platno poveza potamnelo , unutrašnjost očuvana, ilustrovano, engleski jezik, 452 strane ,

U dobrom stanju, sa posvetom autora Trnovitim stazama / Ilija Ž. Trifunović (Birčanin) Vrsta građe odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1933 Beograd : Štamparija Glavnog saveza srpskih zemlјoradničkih zadruga, 1933 Fizički opis 119 str. : ilustr. ; 21 cm Predmetne odrednice Srbi -- biografije -- četnici -- komite Vojvoda Vojin Vuk Popović-- Đeneral Boža Janković -- Mitropolit Josif -- Čiča Pavle -- Koporan Čauš -- Vojvoda Zafir Premčević -- Pop Jovan Prteja -- Sibin Žegljanski -- Potporučnik Aranđel Tr­no­vi­tim sta­za­ma Ili­je Ž. Tri­fu­no­vi­ća, ob­ja­vlje­na 1933. go­di­ne, ba­vi se na­stan­kom i raz­vo­jem Na­rod­ne od­bra­ne i Čet­nič­kog po­kre­ta. Ilija Trifunović-Birčanin (Topola, 20. jul 1877 — Split, 3. februar 1943) bio je srpski četnik i četnički vojvoda iz vremena Borbe za Makedoniju 1902–1912, u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu. U međuratnom periodu bio je predsednik udruženja starih četnika i od 1932. predsednik Narodne odbrane. Bio je učesnik vojnog puča od 27. marta. Posle Aprilskog rata 1941. izbegao je u selo Gornje Lipovo kod Kolašina. Septembra 1941. je otišao u Split gde se povezao sa italijanskim okupatorom i s njim sklopio sporazum o saradnji. Iz Splita je organizovao četničke jedinice po Dalmaciji, Lici i Bosanskoj krajini i stavio ih u službu okupatora. U proleće 1942. Dragoljub Mihailović je Trifunovićev štab imenovao za štab zapadno-bosanskih, ličko-dalmatinskih i hercegovačkih vojno-četničkih odreda. Do kraja 1942. Trifunović je ostvario legalizaciju četničkih jedinica kod italijanskog okupatora, njihovo redovno snabdevanje borbenim, materijalnim i novčanim sredstvima. Umro je od srčanog udara 3. februara 1943. godine u Splitu. Sledeći primer nacionalno oduševljene omladine u Srbiji sa početka 20. veka Trifunović se upisuje u četnike i odlazi u Staru Srbiju. Već 1906. godine primljen je kao štabni četnik u četu vojvode Petka Ilića, i četovao po Skopskoj crnoj gori kao komita, a zatim sa vojvodom Vukom u Kumanovskom kraju i tamo je ostao do Balkanskih ratova (1912/1913). Od 1911. komandovao je svojom četom. Učestvovao je u borbi kod Šumate Trnice 1912. Učestvovao je u oba Balkanska rata, kao i u Prvom svetskom ratu pod komandom Vojvode Vuka. i ujesen 1916. U žestokim borbama na Sivoj Steni teško je ranjen u ruku, koja je nakon pogoršanja morala biti amputirana. Na Sivoj Steni je život izubio Vojvoda Vuk pa je odlukom četnika Trifunović dobio vojvodsko dostojanstvo. U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji. Predsednik četničkog udruženja Srpska narodna odbrana (SNO) postao je 1932. Bio je izabran za velikoga čelnika Orjune. Učestvovao je u organizovanju i izvođenju puča od 27. marta 1941. Posle Aprilskog rata izbegao je u selo Lipovo kod Kolašina. U septembru ili oktobru 1941. je došao u Split. Tada oko njega počinju da se skupljaju istaknuti nacionalisti iz Splita i okolnih gradova. Četnički pokret je ovde tada već bio otvorenom u sukobu sa partizanima, i to je podstaklo četničke komandante da sklope niz lokalnih sporazuma o saradnji sa italijanskim okupacionim snagama, na osnovu jakih uzajamnih želja da se partizanski ustanak uguši. Jedan od takvih italijansko-četničkih sporazuma je zaključen na sastanku u Splitu između Trifunović-Birčanina, Dobroslava Jevđevića i Anđela de Mateisa, obaveštajnog oficira italijanskog 6. armijskog korpusa. Prihvatio je četnički pokret Dragoljuba Mihailovića. Dragoljub Mihailović je bio svestan kolaboracionističkih aranžmana koji su sklopili Jevđević i Trifunović-Birčanin i tolerisao ih je. Pored Jevđevića, sa kojim je blisko sarađivao sa italijanskim snagama, potčinjeni komandanti Trifunović-Birčanina bili su Momčilo Đujić (severna Dalmacija), Ilija Mihić i Slavko Bjelajac (Lika) i Petar Baćović (Hercegovina i jugoistočna Bosna). U martu 1942. dobija pismeno ovlašćenje od Draže Mihailovića da može da vodi vojne i političke akcije u Dalmaciji i Hercegovini i pritom je Iliju Birčanina postavio za komandanta oblasti Dalmacije, Like, Korduna i Primorja. Vojvoda Birčanin je preko svojih prijatelja i članova Narodne Odbrane organizovao centre otpora u Sloveniji. Prvi put se sastao sa Dražom Mihailovićem u maju 1942. u selu Pustopolju kod Gacka u Hercegovini. U Pustopolju su doneti važni zaključci za buduću akciju i određena su prava i dužnosti svih komandanata. Tom prilikom najvažniji predmet razgovora je bio plan kako da se četničke snage domognu jadranskih obala i prilaza moru, da bi se u datom trenutku stvorili mostobrani za iskrcavanje savezničkih trupa. Izvođenje ovog plana bilo je povereno vojvodi Birčaninu. O tome je izveštena i vlada i saveznici. Nakon toga, jedna podmornica na Korčuli donela je za vojvodu Birčanina radio-stanicu, tehnički materijal i novčana sredstva. Vojvoda Birčanin je izvođenje ove misije poverio vojvodi Momčilu Đujiću. Tada je unapredio generala Mihailovića u čin četničkog nadvojvode. Italijani su 23. juna uz pomoć Ilije Trifunovića-Birčanina, osnovali prve jedinice Dobrovoljačke antikomunističke milicije, posvećenih uništenju komunizma i pod kontrolom Italijana. Mihailović je tom prilikom predao listu od 25 oficira JVuO koje je stari Birčanin proglasio četničkim vojvodama. Od septembra 1942. četnici su pokušavali da ubede Italijane da izvrše veliku antipartizansku operaciju u svojoj okupacionoj zoni. Trifunović Birčanin se sreo sa italijanskim generalom Mariom Roatom 10. i 21. septembra. Trifunović ga je podsticao da preuzme akciju protiv partizana u oblasti Prozora i Livna i ponudio pomoć 7.500 četnika pod uslovom da Italijani obezbede oružje i druge potrebe. Na sastanku 10. septembra Trifunović-Birčanin je izjavio Roati da nije pod komandom Dragoljuba Mihailovića, ali da se sa njim sastao 21. jula u Avtovcu i da ima njegovo odobrenje za saradnju sa Italijanima. Krajem septembra ili početkom oktobra, odgovarajući na poruku od Trifunović-Birčanina datiranu na 20. septembar, Mihajlović ga je pohvalio za držanje i visoko shvatanje nacionalne linije na tim razgovorima. Posle kontakata sa Trifunovićem-Birčaninom i Dobrosavom Jevđevićem, Roata je sa četnicima 29. septembra potpisao sporazum kojim su regulisane legalizacija četničkih odreda pod italijanskom vojnom upravom u Bosni i Hercegovini, izdavanje četnicima plata, hrane, uniformi, oružja, municije i ostalog ratnog materijala za borbu protiv partizana. Na osnovu ovog sporazuma italijanska okupaciona komanda uputila je četnike u borbu protiv partizana kod Prozora, u oktobru 1942, kao i na druga bojišta.Nakon njegove smrti to pravo da imenuje četničke vojvode pripalo je jedino Draži Mihailoviću, kao ministru vojnom. Time je pokušano da se ne ugasi tradicija vojvodstva u Srbiji. Na početku svog delovanja u Dalmaciji, vojvoda Birčanin je formirao prve grupe mladih Hrvata koji su bili jugoslovenski orijentisani, a najvećim delom su u te grupe ulazili studenti i radnici. Njima je priključio mlade borce iz Šibenika i ostalih obližnjih mesta na moru. Na taj način je formirali su odred koji se zvao „Odred Vojvode Birčanina“, i Splitsko-Šibenička brigada. Teško se razboleo u Splitu. Pred kraj života je unapredio još neke oficire JVuO u čin četničkog vojvode. Umro je u Splitu 3. februara 1943. Posmrtno je odlikovan od generala Mihailovića i Londonske vlade Karađorđevom zvezdom sa mačevima III reda.

U vrlo dobrom stanju. 17 knjiga iz ranih 1930-ih. Platneni povez sa zlatotiskom. Uglavnom kao nove. Pjesni ljuvene / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića, [s. a.] Fizički opis 76 str. ; 21 cm. Pod bremenom ljubavi : [pripovijetke] / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [19??] Zagreb : Z. i V. Vasić, [19??] ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 61 str. ; 20 cm Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Otac ; Legenda o sv. Hristiforu Brazgotine što sveđ peku / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [1936?] Izdanje Knjižare Z. i V. Vasića (V. Vasić i R. N. Horvat), [1936?] Fizički opis 64 str. ; 20 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj s nasl. str.: Paša ; Prijelaz preko Crvenog mora ; U magarećoj klupi. Istarski gradovi / Vladimir Nazor Izdanje knjižare Z. i V. Vasića, Zagreb Godina izdanja: 1930 Dimenzije: 13,00 x 19,00 cm. 48 stranica. Povez: tvrdi, platneni sa zlatotiskom na koricama i hrptu. Sadržaj: Volosko; Kastav; Ički galeb; Čempres u Ičićima; Večer pod Mošćenicama; Koprivić u Lovranu; Vrbnik nad morem; Baška; Krk Intima : 1913-1914 / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [b. g.] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića (V. Vasić i R. N. Horvat), [b. g.] Fizički opis 91 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Marjanović, Milan, 1879-1955 Napomene Na spor. nasl. str.: Pjesme Vladimira Nazora Str. 5-43: Vladimira Nazora `Intima` : 1915-1914 / Milan Marjanović. Mladost, sunce i ljubav : Bjelouška. Prsten. Gemma Camolli / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina s.a.] [Zagreb : s.n., s.a.] Fizički opis 70 str. ; 19 cm. Sadržaj Sadržaj: Bjelouška; Prsten; Gemma Camolli Na koricama naslov: Mladost, sunce i ljubav Kao između dva sna / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Z. i V. Vasić, [s. a.] Fizički opis 50 str. ; 19 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj Sadržaj sa nasl. str.: Anđeo u zvoniku ; Čovjek, koji izgubi dugme ; Prosjak. Pjesme moje mladosti / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [193?] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića (V. Vasić i R.N. Horvat), [193?] Fizički opis 153 str. ; 19 cm ISBN (Broš.) Napomene Na prelim. str.: Pjesme Vladimira Nazora Sinovi mora / Vladimir Nazor Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Z. i V. Vasić, [s. a.] ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 67 str. ; 19 cm Sadržaj Sadržaj sa nasl. str.: Halugica; Svjetionik. Pjesme : U šikari, Iz močvare i Nad usjevima : (1915-1920) / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića (V. Vasić i R. N. Horvat), [s. a.] Fizički opis 100 str. ; 20 cm Napomene Na spor. nasl. str.: Pjesme Vladimira Nazora. Oni s onkraj mora / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [19??] Zagreb : Z. i V. Vasić, [19??] (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 61 str. ; 20 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Ćozot Piccio Bijeg u Italiju Klesar Angelo. Fantazije i groteske / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Knjižara Z. V. Vasić, [s. a.] Fizički opis 102 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Vasić, Z. Vasić, V. Sadržaj Sadržaj sa nasl. str.: Crveni tank; Požar; Nero; Šarac; Morski div. Sadioci mojih njiva / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [1930] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasić, [1930] Fizički opis 111 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Vasić, Z. Vasić, V. Sadržaj Sadržaj sa nasl. str.: Šjora Nikoleta; Vra Krste; Pustinjak; Ante Pivalo; Sadilac; Dojilja Sima. Pjesme o bratu Gavanu i o seki Siromaštini : (1930-1931) / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [1931?] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasić, [1931?] Fizički opis 50 str. ; 20 cm ISBN (Broš.) Napomene Na spor. nasl. str.: Pjesme Vladimira Nazora. Ona sva sjajna i ona sva siva / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [19??] Zagreb : Z. i V. Vasić, [19??] Fizički opis 58 str. ; 20 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Boginja; Jessie; Apsarin ples. Slavuj i cvrčak : Šuma bez slavuja.Dječak s ostrva. Cvrčak Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina [s.a.] Zagreb : Knjižara Z. i V.Vasića, [s.a.] Fizički opis 44 str. ; 19 cm Nove pjesme / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [1931?] Zagreb : Z. i V. Vasić, [1931?] Fizički opis 81 str. ; 20 cm ISBN (Broš.) Napomene Na spor. nasl. str.: Pjesme Vladimira Nazora. Na ostrvu žeđi / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Cilјna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića, [s. a.] ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 68 str. ; 19 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Lov na konope ; Voda ; Prodika na moru. **************** Vladimir Nazor (Postira, 30. svibnja 1876. – Zagreb, 19. lipnja 1949.), hrvatski političar za vrijeme Nove Jugoslavije, pjesnik, prozaist i prevoditelj. Predsjednik ZAVNOH-a, i prvi predsjednik Narodne Republike Hrvatske. Pučku školu je završio na otoku Braču a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne znanosti, matematiku i fiziku u Grazu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. Predavao je hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri gdje je ujedno i proveo najviše svog života. Umirovljen je 1933. godine u Zagrebu kao upravitelj dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900.) Godine 1904. u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme počinje pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavljuje Velog Jožu (1908.) – djelo po kojemu će se prepoznati Nazorova proza, a koje je on sam smatrao neuspjelim. Godine 1916. objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939., objavljuje Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. Godine 1942. s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko Kupe odlazi u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor počinje voditi dnevnik S partizanima. Poslije rata objavio je i Pjesme partizanske. U ratu Nazor je predsjednik Izvršnoga odbora ZAVNOH-a, a nakon rata i prvi predsjednik hrvatskoga Sabora. Kao novoprimljeni akademik 1949. godine je imao i svoj posljednji javni nastup na kojem je čitao ulomke iz svoje nedovršene zbirke U zavičaju. U pedeset godina plodnog rada Nazor je pisao pjesme, pripovijetke, priče za djecu, putopise, romane, dnevnike, rasprave i prevodio talijanske i njemačke pjesnike.

San i java hrabrog Koče : poema za decu / Aleksandar Vučo ; ilustrovao Dragan Savić Beograd : Dečja knjiga, 1957 (Zagreb : Tipografija) 55 str. : ilustr. ; 20 cm. ima pečat prethodnog vlasnika inače jako dobro očuvana kao na slikama RETKO U PONUDI!!! Autor - osoba Vučo, Aleksandar, 1897-1985 = Vučo, Aleksandar, 1897-1985 Naslov San i java hrabrog Koče : poema za decu / Aleksandar Vučo ; ilustrovao Dragan Savić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dečja knjiga, 1957 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 55 str. : ilustr. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Savić, Dragan Još pre priključivanja nadrealističkom pokretu, Aleksandar Vučo je aktivno pisao i objavljivao, te je tako 1923. godine sarađivao u časopisima „Putevi“ i „Svedočanstva“, 1926. je objavio poemu Krov na prozorom,1928. roman Koren vida, a 1929. objavljuje knjigu Ako se još jednom setim ili načelo. Godine 1930. bio je jedan od osnivača srpske grupe nadrealista i supotpisnik manifesta objavljenog u almanahu „Nemoguće“, koji je objavljen 1930. godine, kojeg je, zajedno s M. Ristićem i D. Matićem, i uređivao. U almanahu je izišao i njegov scenarij za nadrealistički film Ljuskari na prsima. Iste je godine s Dušanom Matićem napravio projekt za nadrealistički predmet Urnebesni kliker, koji je prema nacrtima ostvaren 1990. godine u sklopu retrospektivne izložbe Marka Ristića, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu Tom je prilikom, Vučo poklonio svoju kolekciju umetničkih dela beogradskom muzeju. Istražujući pojam kolektivnog autorstva, u suradnji sa D. Matićem nastaju i montaže Rognissol i Rekom kucujem zid, također 1930. godine. Još jedan njegov projekt, nazvan Ogledala nastao 1930. godine, a ostvaren je tek 2002. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Razbijena ogledala zalepljena su, s malim razmacima između, na karton, a na njima su se reflektirali novinski isečci. Iz 1930. godine potiče i asemblaž Une atmosphère du printemps et de jeunesse, koji također dokazuje da je svoju književnu praksu Vučo proširio na multimedijalni izraz, karakterističan za nadrealizam. Sličnosti s objektom ogledala vidljive su u upotrebi kartona kao osnovnog materijala na koji onda Vučo lepi ostale materijale: drvo, ogledalo, novinske isečke. Kasnije, 1931. i 1932. godine, sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“, a u „Politici“ je objavljivao priloge pod pseudonimom Askerland. Iste je godine, zajedno s L. Vučo i R. Živanovićem Noem, organizirao izložbu nadrealizma u Umetničkom paviljonu „Cvijete Zuzorić“ u Beogradu, a objavio je i poeme Nemenikuće – Ćirilo i Metodije. Izašla mu je i knjiga poezije Humor zaspalo. Godinu dana kasnije, sa D. Matićem napisao je knjigu za decu Podvizi družine „Pet petlića`, za koju je fotografisao svoje sinove Đorđa i Jovana. Zajedno s Matićem objavio je 1935. poemu Marija Rucara. Od 1936. do 1940. bio je urednik časopisa „Naša stvarnost“. S Matićem 1940. godine objavljuje roman Gluvo doba. Za vreme Drugoga svetskog rata neko je vreme proveo u zarobljeništvu, a nakon rata radio je kao direktor filmskog preduzeća Jugoslavija, te Zvezda filma i Avala filma. Objavio je poeme Titovi pioniri, Mastodonti, roman Raspust i mnoga druga dela. Aleksandar Vučo rođen je 1897. u Beogradu, gde je i umro 1985. godine. Dragan Savić pripada krugu važnijih ilustratora i karikaturista koji su obeležili drugu polovinu XX veka, ali je on svoje ideje i svoj stvaralački izraz realizovao na više polja, kroz raznoliko i bogato umetničko delovanje. Opus ovog umetnika, čiji je jedan deo Zavičajni muzej Petrovac na Mlavi dobio na poklon, po želji Savićeve supruge Darinke Uzelac, broji više od dve hiljade radova, koji se sagledavanjem motiva, izdvajaju u nekoliko celina: skice, ilustracije, karikature, pejzaži i mrtve prirode, portreti i aktovi, mitski prizori, kao i ličnih predmeta, rukopisa i fotografija. Raznolikosti umetničkog stvaralaštva prati i raznolikost umetničkih tehnika koje je koristio: od ulja akvarela, pastela, tempere, preko crteža rađenih tušem, laviranim tušem, kredom i ugljenom, kao i kombinovanjem različitih grafičkih tehnika. Formiranje Legata iz Savićeve zaostavštine je u toku, a selekcija radova za izložbu portreta glumaca predstavljala je samo polaznu tačku za dalje proučavanje i obradu njegovog stvaralaštva, prezentaciju i popularizaciju ovog svetski priznatog i nagrađivanog umetnika. Dragan Savić je rođen 06. maja 1923. godine u Petrovcu na Mlavi. Selidbom u Beograd školovanje nastavlja u Srednjoj tehničkoj školi, gde crta stripove i ilustracije za časopise: Dečije vreme, Vreme i Mikijevo carstvo. Po završetku studija na Akademiji primenjenih umetnosti 1947. aktivno počinje da se bavi karikaturom i ilustracijom, i postaje jedan od osnivača i saradnika u listu Ošišani jež. Godine 1953. prelazi u Borbu. Tokom rada za ovaj list objavljivao je i reportaže i putopise iz inostranstva, kao i karikature i ilustracije koje su se pojavljivale u listovima poput: Njujork Tajmsa, Afrik Aksiona, Čikago-san Tajmsa, Asahi šinbuna. Tokom 1961. godine Savić je boravio u Ažiru među borcima Fronta nacionalnog oslobođenja. Tada nastaje i mapa crteža pod nazivom Alžir, koja ima tematiku iz borbe alžirskog naroda za nezavisnost. Dobitnik je više međunarodnih kao i domaćih nagrada i priznanja, poput: Zlatne medalje na bijenalu humora u Tolentinu 1967, Prve nagrade na svetskom konkursu Karikatura u borbi za mir, u Njujorku 1960, prestižne nagrade Pjer 1980. i drugih. Udruženje novinara Srbije 1988. dodelilo mu je nagradu za životno delo. Savić je idejni tvorac nagrade Pjer, jugoslovenskog konkursa novinske karikature, koju su pokrenule Večernje novosti 1967. godine. Nemački izdavač Ojlenšpigel ferlag ga je 1968. uvrstio u antologiju evropske karikature 19. i 20. veka. Izlagao je u Veneciji, Berlinu, Štutgartu, Hanoveru itd. Bio je dopisni član Akademije nauka i umetnosti San Marko u Veneciji i Poncienc u Napulju. Autor je beogradskog simbola vrapca, nazvanog Dživdžan. Preminuo je 12. januara 2009. godine u Beogradu. Savićev primarni izraz i okosnica njegovog kompletnog rada svakako je crtež, koji u njegovom slučaju ne predstavlja samo predložak, već realizovano umetničko delo. Osobenost stila ovog umetnika upravo se i ogleda u crtežu koji je oslobođen suvišnih poteza i detalja, ponekad koloristički akcentovan, ponekad nalik realističnom krokiju, na kome naglašava ono što je bitno brzim likovnim promišljanjem i istančanim grafičkim osećajem. Specifičnim tretmanom linije umetnik definiše motive, usklađuje i rešava odnose i postiže istančanost i sugestivnost izraza. U svojoj jednostavnosti i sažetosti, ona u Savićevom stvaralaštvu upravo svedoči o snazi izražajnih mogućnosti, refleksiji i gestu, okosnica je svih likovnih elemenata crteža i ukazuje na autentičnost stvaralačkog rukopisa ovog umetnika. Magija Savićeve linije počiva u realizaciji jedne od najsloženijih funkcija crteža, a to je zapravo da se njenim jezikom i kroz najmanji potez, tačku ili crtu stvori oblik. Nastala u jednom dahu, nekada razigrana slobodnim potezima, a nekada samo naslućena, ona nam otkriva vrsnog crtača koji stvara intuitivno i koji ceni izazov koji crtež nameće, svestan da on kao intimistički zapis, bilo imaginacije ili kontemplacije, ujedno najviše i otkriva. tags: nadrealizam srpski nadrealisti družina pet petlića marko ristić dušan matić moni de buli almanah nemoguće andre breton avangarda srpska knjizevnost ... knjizevnost za decu decije knjige decje ...