Odlicna Retko prvo izdanje Rade Obrenović (Beograd, 1942 - Novi Sad, 1995) bio je srpski književnik i novinar. Biografija[uredi | uredi izvor] Rade Obrenović je od 1945. godine, živeo je u Novom Sadu gde je proveo detinjstvo, školovao se, studirao prava i jugoslovensku književnost. Radio je kao korektor, potom kao novinar, te urednik brojnih listova i časopisa. Bio je dugodišnji direktor Međunarodnog centra književnosti za decu Zmajeve dečje igre. Nagrada za najbolji roman za decu i mlade, koja nosi njegovo ime, sastoji se od povelje, plakete i novčanog dela, a dodeljuje se u okviru manifestacije Decembarski Zmajdani. Bibliografija[uredi | uredi izvor] `Tata, zvoni telefon` (1973) `Vozovi odlaze, mi mašemo iza crvene kuće` (1974) `Mi smo smešna porodica` (roman 1977, televizijska serija 1979) `Poslednje leto detinjstva` (1977) `Iz porodične sveske` (1980) `Soliter je drvo` (1984) `Roditelji na navijanje` (roman, 1989) `Tata vikend i mama vikendica` (roman, 1989).

Miodrag Jovanović ĐOKA JOVANOVIĆ Matica srpska, 2005. 264 ilustrovane strane, veliki format, tvrd povez, zaštitni omot. Zaštitni omot je lošije urađen. Inače, veoma očuvana. Postoji posveta preko koje je pređeno korektorom. Mене је српски народ волео, ја сам за њега живео и радио и ја се због тога поносим, написао је својевременоједан од наших најзначајнијих вајара, Ђока Јовановић, у аутобиографији. У част Јовановића (1861–1953), иначе првог српског ђака у Паризу, у Галерији САНУ биће свечано отвoрена изложба његових радова 7. августа у 19 часова, а поздравну речће посетиоцима у аули САНУ, поред Јовановићеве скулптуре „Наука и уметност”, упутитиакадемик Динко Давидов, директор Галерије и проф. др Миодраг Јовановић који је и аутор каталога. О томе шта ће публика моћи да види, Миодраг Јовановић за „Политику” каже: – Биће изложено око 130 скулптура Ђоке Јовановића са рељефима, медаљама, минијатурним радовима. Средишна скулптура ове поставке је дело „Наука и уметност”, коју смо хтели да преместимо у Галерију, па потом на улицу, да бисмо се на крају одлучили да је оставимо где и, иначе, стоји, у аули САНУ. Ту скулптуру је Јовановић и наменио САНУ, и сам је био академик, и сматрао ју је својим најбољим делом. Слика те скулптуре је на насловној страни каталога, а потом и на позивници. У визури галерије, поред црвене завесе, биће велики постер и скица тог рада. Вајар Ђока Јовановић школовао се у Минхену, Бечу и Паризу. Био је један од оснивача сликарског друштва „Лада”, члан уметничког друштва „Медулин” и један од оснивача УЛУС-а. Први пут је излагао на светској изложби у Паризу 1889, и добио бронзану медаљу, апотом и 1900. године када је на Светској изложби у Паризу добио златну медаљу. Ђока Јовановић је имао два сина из два брака, први Мирко погинуо је као добровољац у француској Легији 1915, а други, Александар је са српском војском прешао Албанију,а касније је живео и радио у Мароку. На отварање изложбе у Београд стижу Јовановићеви потомци из читавог света, који са поносом носе презиме славног вајара. Ђока Јовановић јечесто спајао радиност и задовољство, спомиње се да је он био први српски бициклиста и на неким спортским такмичењима је освајао награде. Тако је 1886. из Беча бициклом обишао Инсбрук, Верону, Падову, Венецију, Трст, Љубљану и Загреб. – Ђока Јовановић је академски реалиста, каже професор Миодраг Јовановић, за њега је карактеристичнафигурална скулптура, али никакодо краја класицистичка, он је био поштовалац класике, сањао је о Риму. Радио је реалистички, добро савладао занатску вештину у Бечу, Минхену и Паризу. Држао је до лепоте људског лика, исказивао је романтична осећања, чак нека његова дела носе и такве називе, рецимо, „Мирис пролећа” и „Мирис ружа”. Јовановић има и по називу и романтичарских скулптура. Био је ангажовани уметник, направио је величанствен Споменик косовским јунацима у Крушевцу, потом споменик Милошу Обреновићу, Јосифу Панчићу, Вуку Караџићу, Бранку Радичевићу, Јовану Јовановићу Змају, Кнезу Милошу, вајао је ратнике, војнике, рударе... Нарочито је потресна његова скулптура посвећена страдалом сину Мирку „За отаџбину”. – Треба рећи да кућа у којој је био смештен атеље Ђоке Јовановића у Скерлићевој 6, тачно испод Народне библиотеке Србије, има полупане прозоре баш на том великом вајарском атељеу. Фасада, коју красе две скулптуре, оронулаје, и то је штета. Не сугеришем да се од тога прави легат или музеј, ништа од тога не предлажем, али би бар фасаду требало окречити. Треба да се зна и чује да је то кућа Ђоке Јовановића, подсећа за крај професор Миодраг Јовановић.

18 x 13 cm Tošo Dabac (Nova Rača, 18. svibnja 1907. - Zagreb, 9. svibnja 1970.), hrvatski fotograf priznat u svijetu, jedan je od osnivača i glavnih predstavnika t.zv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Rođen je u Novoj Rači kraj Bjelovara. Krsno ime mu je Teodor Eugen Maria Dabac. Osnovnu školu završio u Novoj Rači. S obitelji preselio se u Samobor. Pohađao je Kraljevsku klasičnu gimnaziju u Zagrebu koju je završio 1925. godine. Upisao je studij prava u Zagrebu, ali ga nije završio. Radio je za `Fanamet film` i MGM ured u Zagrebu kao prevoditelj i osoba zadužena za odnose s javnošću. Uređivao je časopis `Metro-Megafon`. Prvi dodir s fotografijom 1924. imao je kod školskog kolege Ivice Sudnika iz Samobora. Prva njegova sačuvana fotografija je panorama Samobora potpisana i datirana 7. ožujka 1925. Prvi put je izlagao fotografije na izložbi amatera u Ivancu 1932. Jedan je od osnivača i glavnih predstavnika tzv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Fotografija Toše Dabca: Vojin Bakić radi na skulpturi Bika Nositelj je socijalnog smjera u fotografiji. Snima život ulice, prosjake, ljude iz naroda, sajmišta, procesije i putujuće cirkusante (ciklusi Bijeda i Život ulice, 1932.- 1935.) Slijede ciklusi portreta, folklora, životinja, arhitekture, krajolika i kulturnih spomenika na kojima radi do kraja života. Još od tridesetih godina 20. stoljeća, sudjelovao je na niz izložbi u zemlji i inozemstvu (Prag, Philadelphia, Luzern, Antwerpen, Beč, Ljubljana, Frankfurt, München, New York) u društvu tada najznamenitijih svjetskih fotografa. Jedna od najznačajnijih nagrada je iz 1938. za najbolju fotografiju u mjesecu (Camera Craff). Imao je veliku čast biti član `Photographic Society of America`. Godine 1951., Foto savez Jugoslavije dodijelio mu je titulu majstora fotografije. Ukupno je uslikao oko 200 000 fotografija, najviše u gradu Zagrebu. Imao je atelje u Ilici 17, u kojem je radio tridesetak godina. Oženio se opernom pjevačicom Julijom Grill 1937. Sudjelovao je u Drugom svjetskom ratu na strani partizana od 1943. Umro je u autobusu za Gornji grad 9. svibnja 1970. Privatna zbirka s njegovim radovima (Arhiv Tošo Dabac) otvorena je u Zagrebu 1980. U povodu stogodišnjice njegovog rođenja, Arhiv Tošo Dabac i Muzej suvremene umjetnosti Zagreb predstavali su program `Stogodišnjica rođenja Toše Dabca, koji se obiljezavao od travnja 2007.

18 x 13 cm Tošo Dabac (Nova Rača, 18. svibnja 1907. - Zagreb, 9. svibnja 1970.), hrvatski fotograf priznat u svijetu, jedan je od osnivača i glavnih predstavnika t.zv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Rođen je u Novoj Rači kraj Bjelovara. Krsno ime mu je Teodor Eugen Maria Dabac. Osnovnu školu završio u Novoj Rači. S obitelji preselio se u Samobor. Pohađao je Kraljevsku klasičnu gimnaziju u Zagrebu koju je završio 1925. godine. Upisao je studij prava u Zagrebu, ali ga nije završio. Radio je za `Fanamet film` i MGM ured u Zagrebu kao prevoditelj i osoba zadužena za odnose s javnošću. Uređivao je časopis `Metro-Megafon`. Prvi dodir s fotografijom 1924. imao je kod školskog kolege Ivice Sudnika iz Samobora. Prva njegova sačuvana fotografija je panorama Samobora potpisana i datirana 7. ožujka 1925. Prvi put je izlagao fotografije na izložbi amatera u Ivancu 1932. Jedan je od osnivača i glavnih predstavnika tzv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Fotografija Toše Dabca: Vojin Bakić radi na skulpturi Bika Nositelj je socijalnog smjera u fotografiji. Snima život ulice, prosjake, ljude iz naroda, sajmišta, procesije i putujuće cirkusante (ciklusi Bijeda i Život ulice, 1932.- 1935.) Slijede ciklusi portreta, folklora, životinja, arhitekture, krajolika i kulturnih spomenika na kojima radi do kraja života. Još od tridesetih godina 20. stoljeća, sudjelovao je na niz izložbi u zemlji i inozemstvu (Prag, Philadelphia, Luzern, Antwerpen, Beč, Ljubljana, Frankfurt, München, New York) u društvu tada najznamenitijih svjetskih fotografa. Jedna od najznačajnijih nagrada je iz 1938. za najbolju fotografiju u mjesecu (Camera Craff). Imao je veliku čast biti član `Photographic Society of America`. Godine 1951., Foto savez Jugoslavije dodijelio mu je titulu majstora fotografije. Ukupno je uslikao oko 200 000 fotografija, najviše u gradu Zagrebu. Imao je atelje u Ilici 17, u kojem je radio tridesetak godina. Oženio se opernom pjevačicom Julijom Grill 1937. Sudjelovao je u Drugom svjetskom ratu na strani partizana od 1943. Umro je u autobusu za Gornji grad 9. svibnja 1970. Privatna zbirka s njegovim radovima (Arhiv Tošo Dabac) otvorena je u Zagrebu 1980. U povodu stogodišnjice njegovog rođenja, Arhiv Tošo Dabac i Muzej suvremene umjetnosti Zagreb predstavali su program `Stogodišnjica rođenja Toše Dabca, koji se obiljezavao od travnja 2007.

18 x 13 cm Tošo Dabac (Nova Rača, 18. svibnja 1907. - Zagreb, 9. svibnja 1970.), hrvatski fotograf priznat u svijetu, jedan je od osnivača i glavnih predstavnika t.zv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Rođen je u Novoj Rači kraj Bjelovara. Krsno ime mu je Teodor Eugen Maria Dabac. Osnovnu školu završio u Novoj Rači. S obitelji preselio se u Samobor. Pohađao je Kraljevsku klasičnu gimnaziju u Zagrebu koju je završio 1925. godine. Upisao je studij prava u Zagrebu, ali ga nije završio. Radio je za `Fanamet film` i MGM ured u Zagrebu kao prevoditelj i osoba zadužena za odnose s javnošću. Uređivao je časopis `Metro-Megafon`. Prvi dodir s fotografijom 1924. imao je kod školskog kolege Ivice Sudnika iz Samobora. Prva njegova sačuvana fotografija je panorama Samobora potpisana i datirana 7. ožujka 1925. Prvi put je izlagao fotografije na izložbi amatera u Ivancu 1932. Jedan je od osnivača i glavnih predstavnika tzv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Fotografija Toše Dabca: Vojin Bakić radi na skulpturi Bika Nositelj je socijalnog smjera u fotografiji. Snima život ulice, prosjake, ljude iz naroda, sajmišta, procesije i putujuće cirkusante (ciklusi Bijeda i Život ulice, 1932.- 1935.) Slijede ciklusi portreta, folklora, životinja, arhitekture, krajolika i kulturnih spomenika na kojima radi do kraja života. Još od tridesetih godina 20. stoljeća, sudjelovao je na niz izložbi u zemlji i inozemstvu (Prag, Philadelphia, Luzern, Antwerpen, Beč, Ljubljana, Frankfurt, München, New York) u društvu tada najznamenitijih svjetskih fotografa. Jedna od najznačajnijih nagrada je iz 1938. za najbolju fotografiju u mjesecu (Camera Craff). Imao je veliku čast biti član `Photographic Society of America`. Godine 1951., Foto savez Jugoslavije dodijelio mu je titulu majstora fotografije. Ukupno je uslikao oko 200 000 fotografija, najviše u gradu Zagrebu. Imao je atelje u Ilici 17, u kojem je radio tridesetak godina. Oženio se opernom pjevačicom Julijom Grill 1937. Sudjelovao je u Drugom svjetskom ratu na strani partizana od 1943. Umro je u autobusu za Gornji grad 9. svibnja 1970. Privatna zbirka s njegovim radovima (Arhiv Tošo Dabac) otvorena je u Zagrebu 1980. U povodu stogodišnjice njegovog rođenja, Arhiv Tošo Dabac i Muzej suvremene umjetnosti Zagreb predstavali su program `Stogodišnjica rođenja Toše Dabca, koji se obiljezavao od travnja 2007.

Sony ICD-BX112 Digital Flash Voice Recorder - diktafon, odlično očuvan i ispravan, radi na dve baterije od 1.5V tipa AAA koje nisu uključene u ovu prodaju, stanje kao na slikama ... Opis sa net-a : ` Sony diktafon digitalni ICD-BX112 kapaciteta 2 GB Jednostavan za korišćenje mp3 diktafon sa velikim dugmadima i LCD ekranom mp3 snimanje/192 kb/s (visok kvalitet), 2 GB, zvučnik snage 300 mW Jednostavno upravljanje i snimanje Veliki LCD ekran za lako čitanje Skladištenje audio datoteka u prilagođenim fasciklama mp3 snimanje/reprodukcija - Snimajte kristalno jasan zvuk visokog kvaliteta i preslušavajte materijal preko prednjeg zvučnika snage 300 mW Vreme snimanja - Maksimalno vreme snimanja u ugrađenu memoriju je 534 sata i 25 minuta u režimu LP (mp3, 8 kb/s) LCD ekran - Jednostavno upravljajte snimcima zahvaljujući LCD ekranu sa tačkastom matricom i pozadinskom osvetljenju Napredno snimanje - Upravljanje glasom uz visoku/nisku osetljivost mikrofona i fascikle za skladištenje i organizovanje snimaka Ugrađena memorija: 2 GB Mogućnost povezivanja sa računarom: NE Ugrađeni mikrofon: Mono Battery Type: AAA x 2 Maksimalni broj fascikli: 5 Maksimalni broj datoteka: 495 Maksimalni broj datoteka u jednoj fascikli: 99 Ulazni i izlazni priključci: Priključak za slušalice: DA Ulaz za mikrofon: DA USB ulaz: NE Ulazni DC priključak: NE Otvor za memorijsku karticu: NE Funkcije snimanja: Scene Select: NE Snimanje FM radio programa: NE Snimanje AM radio programa: NE Ručno podešavanje nivoa snimanja: NE Niskopropusni filter: DA Funkcija ograničavanja: NE Snimanje sa dodavanjem/zamenom: DA Snimanje unapred: NE Snimanje u više memorija: NE Glasovno upravljanje snimanjem: DA Funkcija sinhronizovanog snimanja: NE Nadgledanje snimanja: DA Funkcije reprodukcije: Digitalno potiskivanje buke: NE Potpuno digitalno pojačalo: NE Digitalna kontrola visine glasa (kontrola brzine): DA Key Control: NE Potiskivanje buke: DA Digitalno pojačavanje glasa: NE Grafički ekvilajzer: NE Ponavljanje A-B: DA Jednostavna pretraga: DA Reprodukcija alarma: DA Funkcije uređivanja: Označavanje numera: NE Brisanje: DA Zaštita: DA Deljenje: DA Premeštanje datoteka: DA Kopiranje datoteka: NE Promena imena fascikle (bez upotrebe računara): NE Ostale karakteristike: Pretraga kalendara: NE LCD pozadinsko osvetljenje: NE Punjenje baterije preko USB veze: NE` Lično preuzimanje : KOD MENE KUĆI u BG na Senjaku ! Slanje : Post Express-om o trošku kupca ! ***** Pogledajte i ostalu moju prodaju na Kupindu, možda nađete nešto interesantno : http://www.kupindo.com/Clan/nin2/SpisakPredmeta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi deo: Stari zavet Drugi deo: Novi zavet Prelepe ilustracije: Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

RIZ manji zvučnici izvađeni iz radia 634 UKV. Dobro očuvani i ispravni.

Cena:2,200 dinara Isporuka: Kurirskom službom +oko 300 dinara ili lično preuzimanje u Pančevu... Video zapis: https://youtu.be/wzpfwKJfVIU Preko ovog uredjaja možete slušati radio,može se povezati sa vašim mobilnim tečefonom i preko mobilnog puštati omiljenu muziku,možete puštati muziku sa vašeg USB ili sa memori kartice... Wireless zvucnik, zvuk se moze reprodukovati preko kabla ili preko Bluetooth-a Zvuk je kvalitetan i veoma zadovoljavajući. Mocnih tonova i basova. Zvucnik je vecih dimenzija,mozete ga nositi i preko ramena. U pakovanju je zvucnik, USB kab, kablic (prikljucak 3.5 mm) za standardno prikljucivanje na komp, telefon, tablet, kao i kais za nosenje zvucnika. Karakteristike: - Boja: crna ili maskirna - Wireless Verzija: 4.1 - Range: Up to 32.81` (10 m) - AVRCP: Yes - Transducer: Woofer 2 x 63mm; Tweeter 2 x 35mm - Izlazna snaga: 2 x 20W - Frekventni odziv: 70~20kHz - Maksimalna osetljivost: 80dB - Napajanje: 19V, 3A - Baterija: Lithium-ion Polymer (37wh),10,000mAH - Dimenzije: 220 x 100 x 100 mm

Polovna knjiga, zaštitni omot blago pohaban, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: Makedonska knjiga - Skoplje, 1978. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 28 cm. 55 str. + 58 str. ilustracija Ljubomir Belogaski (Delčevo, 15. april 1912 - Skoplje, 15. februar 1994) bio je makedonski slikar. Studirao na Umetničkoj školi u Beogradu, na kojoj je završio Akademski kurs (Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović, Ivan Radović). Grafiku specijalizovao na akademiji u Ljubljani. Usavršavao se u Francuskoj i Italiji. Poznati su mu ciklusi akvarela sa motivima iz Boka kotorske, Kumanova, Krive Palanke, Kratova i Ohrida. Posle Drugog svetskog rata nastanio se u Skoplju, gde je radio kao likovni pedagog u gimnaziji i Školi za primenjenu umetnost, a od 1958. na Arhitektonsko-građevinskom fakultetu. Samostalno je izlagao u Skoplju 1937, 1956, 1963, 1976, 1978. Dobio je republičku nagradu 11. октомври za životno delo. Muzeju grada Skoplja poklonio je 159 svojih dela. Posle njegove smrti uvedena je nagrada „Ljubomir Belogaski“ za uspešne mlade umetnike.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 54. str. Lav Vladimirovič Kulješov (rus. Лев Влади́мирович Кулешо́в; Tambov, 13. januar 1899 — Moskva, 29. mart 1970) je bio ruski filmski stvaralac koji je osmislio i pomogao da se osnuje prva filmska škola na svetu — Moscow Film Scool. Kulješov se može smatrati jednim od prvih teoretičara filma, a zajedno sa Sergejom Ejzenštajnom, koji je jedno kratko vreme bio njegov učenik, i Vsevolodom Pudovkinom bio je vođa onoga što se u teoriji filma zove Sovjetska teorija montaže. Prema njegovom mišljenju osnova filma je bila upravo montaža, dakle veza između dva kadra. Svoju tezu odnosno princip ilustrovao je „Kulješovim eksperimentom“, u kome je montažno spojio isti kadar (glumčev krupan plan) sa potpuno različitim sadržajem (tanjir čorbe, mrtvački sanduk i sl.) i takve montažne jedinice i njihovo značenje gledaoci su sasvim različiti percipirali. Uz svoj teoretičarski rad Kulješov je paraleno radio i kao filmski autor, sve do trenutka u kom staljinistička vlast tadašnje Rusije nije to onemogićila.

Erih Deker - Crtez iz 1963 godine Dimenzije sa ramom 29cm X 24cm Erih Deker(1920-2001) Akademski slikar, zavrsio Akademiju primenjenih umetnosti u Lajpcigu, odsek grafike i scenografije 1939. g.. Erih Deker je 1940. godine bio mobilisan u Vermaht i raspoređen u artiljerijski puk, gdje je crtao topografske karte i zidne novine. U Sarajevu je prekomando-van 1943. godine, i tu je proveo najveći dio svoje vojne službe u Jugoslaviji. Zarobljen je sredinom maja 1945. godine nedaleko od Celja, a zatim je sa ostalim zarobljenicima pešice izvedenim do Našica, gdje su bili smjesteni na imanju grofova Pejačevića. U tom improviziranom logoru nije bilo žičane ograde niti stražarskih kula, a Deker je „svo slobodno vrijeme provodio ispunjavajući blok crtežima u tušu.“ U Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu čuva se blok sa četrnaest crteža crnim tušem na akvarel-papiru. Posle Drugog svetskog rata, ostao da zivi i radi u Beogradu. Pored slikanja i crtanja radio i kao scrnograf u Narodnom pozoristu u Beogradu.

HONEYWELL INC. 1885 DOUGLAS DRIVE MPLS., MINN. 55422 113228 115030 Nema originalnu kutiju, radila određeni period, ispravna

Sifra artikla: WTC 5901299940983 Bluetooth zvučnik sa ugrađenim FM radiom. Kompaktne veličine zvučnika omogućavaju da ga ponesete sa sobom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: Galerija Matice srpske - Novi Sad, 2004. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, zlatotisk, 31,5 cm. 261 str. Kunstdruk, ilustrovano Ivan Tabaković (Arad, 10.12.1898 - Beograd, 27.06.1977) Studije slikarstva započeo je na Akademiji likovnih umetnosti u Budimpešti 1917. godine, a nastavio na Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt u Zagrebu (1919-1924), prvo u klasi profesora Maksimilijana Vanke, a docnije kod profesora Ljube Babića. Privremeno je prekinuo studije u Zagrebu i otišao u Minhen 1922. godine gde je pohađao dva semestra na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesora Bekera Gundala, i uzimao privatne časove slikanja u školi Hansa Hofmana 1922/23. godine. Vratio se u Zagreb 1923. godine, da završi započete studije, gde je naredne godine diplomiro u klasi profesora Ljube Babića. U Parizu 1925. godine boravi kraće vreme i učestvuje na Međunarodnoj izložbi primenjene umetnosti. Po povratku u Zagreb zajedno sa Otonom Postružnikom osniva i vodi privatnu Slobodnu slikarsku školu. Naredne, 1926. godine postavljen je za honorarnog crtača na Institutu za anatomiju Medicinskog fakulteta Sveučilišta Kraljevine SHS u Zagrebu, gde je radio do 1930. godine. Iz Zagreba se preselio u Novi Sad 1930. godine. Prvu samostalnu izložbu imao je 1934. godine u Salonu Ulrih u Zagrebu. Ponovo je boravio u Parizu od novembra 1934. godine kao stipendista vlade Republike Francuske, sve do proleća 1935. godine kada se vraća u Novi Sad. U Beograd je prešao 1938. godine i postavljen je za honorarnog nastavnika slikarstva u Školi za primenjenu umetnost, koja će kasnije prerasti u beogradsku Akademiju primenjenih umetnosti. Nakon Drugog svetskog rata, 1945. godine postavljen je za vanrednog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a 1948. godine prešao je na Akademiju primenjenih umetnosti gde je vodio Odsek za keramiku. Jedan je od osnivača i članova umetničkih grupa: `Zemlja` (1929), `Dvanaestorica` (1937) i `Šestorica` (1954). Dopisni član SANU postao je 1965, a redovni 1972. godine. Sa Nedeljkom Gvozdenovićem inicirao je osnivanje Galerije SANU 1968. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja. Nadahnut socijalnim, impresionističkim i intimističkim motivima, slikao je u duhu prefinjenog kolorističkog artizma. Izvanredno je crtao i akvarelisao, radio u tehnici tempere, gvaša, kolaža i majolike. Njegov bogat umetnički opus može se podeliti na nekoliko izrazitih celina. Pored slikarstva i grafike, značajno mesto u njegovoj umetnosti zauzimaju radovi u keramici.

Sifra artikla: WTC 5901299939765 Bežični Bluetooth zvučnik sa ugrađenim FM radiom za reprodukciju zvuka sa Bluetooth uređaja – tableta, pametnih telefona, mp3 plejera i laptopa.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mira Voglar, slovenački kompozitor i učitelj, * 1. maj 1935, Ravne na Koroškem. Život Studije muzikologije i muzičke pedagogije završila je 1969. na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, a postdiplomske studije muzičke pedagogije na Muzičkoj akademiji u Ljubljani. Dugi niz godina predavala je metodiku muzičkog obrazovanja na Srednjoj učiteljskoj školi u Ljubljani. Kasnije, do penzionisanja, radila je kao profesor na Pedagoškom fakultetu u Ljubljani. Mira Voglar je autor mnogih muzičkih bajki, muzičko-didaktičkih igara, zagonetki, brojalica, brojnih radio i televizijskih emisija, scenske muzike za dečija pozorišta i pesama za decu. Takođe je autor mnogih knjiga za vaspitače i nastavnike. Osnivač je savremenog predškolskog muzičkog vaspitanja i obrazovanja. Za rad u prosveti dobila je 1981. godine Žagarovu nagradu. Karakteristike dečjih pesama Mire Voglar Mnoge dečje pesme Mire Voglar su lažne. Deca mogu ne samo da pevaju pesme, već i da ih prate malim instrumentima. Melodije su jednostavne, vesele, razigrane. Pesme govore o stvarima koje su deci poznate (npr.: ljudi, predmeti, životinje). U pesmama se često koriste deminutivi, međumeti i ponavljanja. Deca vole pesme jer mogu da ih pevaju i koriste male instrumente...

Povez: Tvrd Godina izdanja: 2023. Pismo: Latinica Broj strana: 454 Format: 23 cm NOVO Uvođenje u film zamišljeno je kao zbornik članaka u kojima će studenti Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, a i svi oni koji žele da se upoznaju sa osnovnim zanatsko-tehničkim karakteristikama, estetičkim principima, najznačajnijim ostvarenjima i pravcima filmske umetnosti, naći najvažnije podatke, uputstva i objašnjenja. Iz predgovora Vladimir Vlada Petrić (11. mart 1928, Prnjavor, Kraljevina Jugoslavija – 13. novembar 2019, Beograd, Srbija) bio je istaknuti teoretičar, istoričar i estetičar filma, profesor Harvardovog univerziteta i suosnivač Harvardskog filmskog arhiva. Profesor Petrić je prvi naučnik koji je stekao zvanje doktora filmologije u Sjedinjenim Američkim Državama, na Njujorškom univerzitetu, 1973. godine. Na početku svoje stvaralačke karijere bavio se filmskom, televizijskom i pozorišnom režijom, da bi se kasnije usredsredio na eksperimentalni film u raznim formama. Dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu, među kojima i prestižnu nagradu njujorškog Antologijskog filmskog arhiva (2011), kao i Sretenjski orden (2019), odlikovanje Republike Srbije iz oblasti kulturnih, prosvetnih i humanitarnih delatnosti. Naučna istraživanja koja je vršio g. Petrić na polju američke i sovjetske kinomatografije predstavljaju vrhunska dostignuća u sferi filmskih nauka (filmologije).

SV 8 60695) Halil Tikveša monografija , Obzor Međugorje 2003 , sadržaj : Stojan Ćelić ; Mića Milošević ; Mirko Kovač ; Ljiljana Ćinkul ; Mirjana Miočinović ; Ivan Lovrenović ; Biografija Halil Tikveša (Šurmanci, 1935) je akademski slikar. Rođen je 1935. godine u mestu Šurmanci. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1961. i magistrirao 1964. godine. Proveo je jedan semestar u Varšavi na Akademiji lepih umetnosti 1969. godine. Od 1976. do 2000. godine radio kao profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu za predmet grafika i crtanje. Od 2001. do 2010. godine je bio gostujući profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Sarajevu. Od 2013. je u statusu profesora emeritusa Univerziteta u Novom Sadu. Izlagao je crteže, slike, grafike, kolaže, asamblaže i objekte na preko 100 izložbi od 1962. godine. Učestvovao na međunarodnim izložbama i bijenalima: Krakov (1966. i 1968), Bradford (1968. i 1982), Lugano (1968), Pariz (1968), Sao Paolo (1969), Berlin (1970), Aleksandrija (1970), Fredrikstad (1980. i 1982), Biela (1973. i 1983), Ivaskila (1975), Hajdelberg (1979), Bon Skur (1982), Citadela (1979), Ljubljana (1971,1973,1975,1977,1981,1985,1987), Ankara (1986), Kjoto (1987), Nju Delhi (1988) i u mnogim drugim gradovima mek povez, format 16,5 x 24 cm , ilustrovano, latinica, 160 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Balint Sombati (scenska imena: Ljubitelj umetnosti, Karen Eliot) (Paser, 17. oktobar 1950 –) srpski mađarski pesnik, kritičar, vizuelni umetnik, likovni pisac, umetnik performansa, član Mađarskog elektrografskog društva.[2] .Njegov karijerni put Njegovi roditelji su Balint Sombati i Margit Balint. Između 1969. i 1976. bio je jedan od osnivača Bosch+Bosch umetničke grupe u Šatki. Diplomirao je u Subotici 1971. godine. Bio je urednik Uj Simposion između 1971-1972 i 1985-1991. Godine 1973. bio je jedan od osnivača alternativne izdavačke kuće Ekperimental Art Publisher. Godine 1974. bio je jedan od osnivača međunarodne publikacije o alternativnoj umetnosti Vov. Između 1974-1985, bio je tehnički i grafički urednik Magiar Szo. U periodu od 1989-1993, bio je grafički urednik Porodičnog kruga. Između 1993. i 2000. radio je kao dizajner u Prometeju Konivkiado. Od 2000. godine živi u Mađarskoj. Od 2007. je urednik časopisa Magiar Muheli. Njegov rad Bavi se pisanom i vizuelnom poezijom. Piše kritike, eseje i studije. Poštanski (mark i pečat) umetnik. Stvara primenjenu grafiku, umetničke knjige i instalacije. On pravi pojmovne granične slučajeve i radnje.

Nova, nekorišćena K-FILM – Vodič kroz korejsku kinematografiju u pet epizoda Velimir Grgić Žanrovi: Film Izdavač: Jesenski i Turk Broj strana: 208 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Opis U Grgićevom novom Vodiču prožima se burna politička i kulturna povijest Korejskog poluotoka u doba filma. Obuhvaća razdoblje od početka dvadesetog stoljeća do danas, uključujući raspad na Sjevernu i Južnu Koreju te politička previranja u kojima je Južna Koreja od autoritarne militarističke države postala današnja ekonomska i tehnološka prijestolnica Azije. Društvene promjene itekako je pratio i film, stekavši pritom izvanrednu umjetničku vrijednost koja malo-pomalo postaje i svjetskom baštinom. Vodič kroz korejsku kinematografiju rezultat je Grgićevog trajnog interesa za azijsku kulturu: uz brojne članke i kritike, dosad su mu objavljene i knjige Vodič kroz japanski film (2006), Seks i smrt u japanskoj kulturi (2009), te Vodič kroz japansku komediju (2013). Novinar, pisac i kritičar, Velimir Grgić radio je i u Jadran Filmu na razvoju filmskih projekata, a surađuje i s brojnim filmskim festivalima, kao izbornik i član žirija u zemlji i inozemstvu; bio je umjetnički direktor Subversive Film Festivala, suradnik talijanskog Far East Film Festivala, a djeluje i kao savjetnik festivala Fantastic Zagreb.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpsko barokno slikarstvo - Miroslav Timotijević Pred čitaocem se nalazi drugo izdanje sada već klasične knjige prof. dr Miroslava Timotijevića „Srpsko barokno slikarstvo” koje nakon dvadeset i četiri godine ponovo priređuje Matica srpska. Ovaj prerano preminuli istraživač srpske umetnosti i kulture 18. i 19. veka ostavio je iza sebe izuzetno bogat i razuđen naučni opus u čijem središtu se, kao jedno od temeljnih mesta, nalazi ova kapitalna monografija. Radi se o posebnom i drugačijem delu kojim je u srpskoj istoriji umetnosti otvoreno novo poglavlje. Pojava te knjige je legitimisala metodološke novine koje su donosili mlađi autori, ali i pokazala spremnost starijih autoriteta da prihvate drugačije načine promišljanja poznatih umetničkih fenomena. Duže od dve decenije služila je kao udžbenik za studente, ali i kao izvor za metodološke inovacije, koje je autor nastavio da razrađuje kroz pojedinačne studije i članke. Knjiga „Srpsko barokno slikarstvo” je Miroslava Timotijevića svrstala među vrhunske istraživače istorije umetnosti ne samo u nacionalnim, već i u širim istočnoevropskim okvirima. Do kraja svoje profesionalne karijere radio je kao predavač na predmetima iz istorije srpske umetnosti novog veka na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jerry Yulsman (8. veljače 1924. - 6. kolovoza 1999.) bio je američki romanopisac i fotograf najpoznatiji po svojim fotografijama Jacka Kerouaca, posebice naslovnoj ilustraciji memoara Joyce Johnson Minor Characters. Yulsmanova prva kamera bila je Argus od 13,50 dolara, koju mu je dala teta kao poklon za 12. rođendan. Njime je fotografirao Roosevelta na paradi obasjanoj bakljama. `Bio sam dobar fotograf`, prisjetio se. `Razumio sam i jezik i magiju. Činilo se da dolazi prirodno, kao dar od Providnosti.` Izbačen iz srednje škole Simon Grantz, Yulsman je lagao o svojoj dobi u ožujku 1941. kako bi se prijavio u Zračni korpus američke vojske. U vojnoj fotografskoj školi u Denverovom Lowry Fieldu naučio je rukovati `pištoljskom kamerom`. Služeći u Sjevernoj Africi tijekom Drugog svjetskog rata, promaknut je u glavnog narednika, a 1. kolovoza 1943. sudjelovao je u operaciji Tidal Wave, bombardiranju rumunjskih naftnih rafinerija Ploeşti, koje su bile glavni izvor nafte za Nacistički ratni stroj. Ova borbena akcija donijela mu je odlikovanje Distinguished Flying Cross, koje se dodjeljuje za `herojstvo ili izvanredna postignuća tijekom sudjelovanja u zračnom letu`. Nakon rata, Yulsman se preselio na Manhattan gdje je postao uspješan slobodni fotoreporter, snimajući `jazz, politiku i djevojke` i družeći se u Greenwich Villageu u Limelight Cafeu, dok je surađivao za Playboy, Collier`s, Look i druge časopise. Tijekom tog razdoblja udružio se s autorom Corneliusom Ryanom (The Longest Day) na priči o najbržoj podmornici na svijetu. Također je radio fotografije za dvije knjige Dicka Gregoryja, From the Back of the Bus (Avon, 1962.) i What`s Happening? (1965), koji je nudio upute o tome `kako prepoznati ujaka Tomu`. Tijekom 1970-ih, Yulsman je četiri godine radio za Ringling Brothers Barnum & Bailey Circus i predavao fotografiju na Školi vizualnih umjetnosti. Napisao je nekoliko knjiga s uputama o fotografiji, uključujući Jerry Yulsman Tells How to Take Glamour Photographs (1960.), The Complete Book of 8mm Movie Making (1972.), The Complete Book of 35mm Photography (1976.) i Colour Photography Simplified (1977.). Njegov osobni pristup fotografiji izražen je kada je izjavio: `Vjerujem da je glavna funkcija fotografije povijesna. O fotografijama razmišljam prvo kao o povijesnim dokumentima koji ocrtavaju vrijeme i mjesto, a tek potom kao o mogućim umjetničkim djelima.` Jack Kerouac Njegove fotografije u boji Kerouaca s Joyce Johnson snimljene su u Greenwich Villageu ispred bara Kettle of Fish u ulici MacDougal tijekom jeseni 1957., a jednu od njih koristila je Johnson na omotu svoje knjige Minor Characters jer je slika metaforički prikazuje kao sporedni lik u pozadini. U ovoj seriji fotografija, prvi put objavljenoj u Pageantu, Johnson se uvijek vidi kako stoji u pozadini. To je zato što je mislila da Yulsman želi samo Kerouaca u kadru, pa se povukla u stranu. Međutim, Yulsman je pametno promijenio kut kako bi uključio i nju, dodajući fascinantnost slikama. Međutim, kada je jedna od fotografija s ove sesije korištena za Gap oglas, korišten je airbrushing kako bi se Johnson uklonio sa slike. Romani Yulsman je počeo pisati fikciju ranih 1980-ih i objavio je dva romana. Elleander Morning (Random House, 1984.) alternativna je povijest u kojoj se Drugi svjetski rat nikada nije dogodio. Na početnim stranicama knjige Adolf Hitler sjedi u kafiću u Beču 1913. kada ga ubija Britanka Elleander Morning. Roman je osvojio nekoliko nagrada, uključujući nagradu Ditmar 1986. za najbolju međunarodnu fikciju i Kurd-Laßwitz-Preis 1987. The Last Liberator (Dutton, 1991) temelji se na Yulsmanovim iskustvima iz Drugog svjetskog rata. Planirao je roman temeljen na braći Collyer, ali je odustao od njega kada je saznao da je Marcia Davenport već fikcionalizirala braću u My Brother`s Keeper (1954). Pod pseudonimima je pisao beletristiku za odrasle, uključujući prva tri toma Intimnih memoara Dame Jenny Everleigh, koji su kasnije serijalizirani. Godine 1999. Yulsman je umro od raka pluća. U vrijeme svoje smrti radio je na Gothamu, romanu koji slavi New York. Yulsmanova četvrta žena, Barbara Woike, urednica je Associated Pressa, ponovno se udala i živi u Brooklynu. Njegov sin, Tom Yulsman, znanstveni je i ekološki novinar te profesor novinarstva na Sveučilištu Colorado, Boulder, gdje vodi Centar za ekološko novinarstvo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje !!! 1981 g. Dusan Petricic Ima li šta lepše od toga da svom detetu, sa smeškom na licu, kažete: ’Sedi da razgovaramo’? Ako pri tom još imate knjigu u ruci... onda je uživanje zagarantovano. Izdavač: Radnički univerzitet Radivoje Ćirpanov - Novi Sad, 1981. god. Tvrd povez, 25,5 cm. 40 str. Ilustrovano Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio-emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

BOŽA PRODANOVIĆ - Monografija Mek povez sa klapnom, 28cm, 111stana, ilustrovano, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac Božidar Prodanović (Boža) bio je srpski akademski slikar, rodom iz Pranjana. Bavio se mozaikom, crtežom, slikarstvom i grafikom.[1] Biografija Umetnikov pribor Osnovnu školu završio je u Pranjanima, a gimnaziju „Takovski ustanak” u Gornjem Milanovcu 1942. godine.[2] Nakon toga diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića i Marka Čelebonovića, a grafiku u klasi Mihajla S. Petrova.[3] Zatim je predavao u umetničkoj školi u Peći od 1950. do 1953. godine[4], dok je nakon toga postao i profesor na matičnom fakultetu gde je radio do 1986. godine. Izlagao je na preko pedeset samostalnih izložbi kao i na mnogo grupnih poput Oktobarskog salona u Beogradu, Grafike beogradskog kruga, Trijenala likovnih umetnosti u Beogradu itd.[4] Takođe, učestvovao je na 17. venecijanskom bijenalu 1954. i 2. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji 1957. godine.[4] Dobitnik je niza nagrada – Oktobarske nagrade Beograda i Zlatne plakete ULUS-a. Izveo je nekoliko mozaika u javnim prostorima u Beogradu, Peći, Knjaževcu, Gornjem Milanovcu (na oba sprata gimnazije) i u drugim gradovima. Njegovi radovi nalaze se u raznim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama. Preminuo je 24. januara 2006. godine