Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Biseri decje knjizevnosti Ilustracije: Grupa Autora! Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije (Akvareli): Radomir Stevic Ras Svi kažu da je u životu najlepše upravo đačko doba, a kad ih upitate zašto je to tako, umesto odgovora slegnu ramenima ili zaćute. Milovan Vitezović je rešio da otkrije tu tajnu pevajući o mladosti, prvim ljubavima i jednoj generaciji... Milovan Vitezović (11. 9. 1944. godine) je srpski pisac, profesor i scenarista. Piše pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i tv scenarija. Objavio je više od četrdeset knjiga u preko sto pedeset izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama. Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski... Vitezović je jedan od retkih naših savremenika, čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je brojnih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF. Rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS- u vršio je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko-zabavnog programa RTS- a. Član je Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govori i piše za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Na Fakultetu umetnosti, u zvanju vanrednog profesora od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario. Književni rad Kao pripovedač, tok radnje vodi neosetno, spontano i sa puno humora prilagođenim situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Dijapazon tema kojima se Vitezović služi je veoma širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci. Kao gost-urednik u Zavdu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića.

Plakat je malo iskrzan po ivicama, ostalo u dobrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Put oko sveta je jugoslovenski film iz 1964. godine. Scenario filma zasnovan je na delu Branislava Nušića Put oko sveta Jovanče Micića. Žanr komedija avantura vestern Režija Soja Jovanović Scenario Soja Jovanović Nenad Jovičić Producent Petar Šobajić Glavne uloge Miodrag Petrović Čkalja Dara Čalenić Rade Marković Muzika Đorđe Karaklajić Borivoje Simić Kamera Nenad Jovičić Montaža Milanka Mladenović Izdavačka kuća Avala film Beograd Godina 1964. Trajanje 105 minuta Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Filmski plakat Miodrag Petrović „Čkalja“ (Kruševac, 1. april 1924 — Beograd, 20. oktobar 2003) je bio srpski glumac i jedan od najistaknutijih komičara na teritoriji bivše Jugoslavije. Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine - Tine Petrović. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom - u dramskoj sekciji. U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ vojnoj jedinici formiranoj 1. oktobra 1944. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“. Godine 1946, postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd - „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija). Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika. Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama `Servisna stanica` (1959), `Ljubav na seoski način` (1970), `Kamiondžije` (1972), `Vruć vetar` (1980) i `Kamiondžije 2` (1983), kao i u filmovima `Orlovi rano lete` (1966), `Bog je umro uzalud` (1969), `Paja i Jare` (1973), `Avanture Borivoja Šurdilovića` (1980) i `Kamiondžije opet voze` (1984). Imao je uspešnu saradnju sa kolegom Mijom Aleksićem. Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Miodrag Petrović Čkalja i Danica Aćimac nagrađeni su kao Glumački par godine, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini.[1] Čkaljin sin Čedomir Petrović je glumac i reditelj, a unuka takođe glumica Jovana Petrović. Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji DOS-a.[2] Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu u 80. godini života. Njemu u čast postavljena je spomen-tabla 9. februara 2018. u Beogradu.

Zbirka toplih i raskošno ilustrovanih priča za decu, pogodna za čitanje pred spavanje. 5 minuta za priču je zbirka priča pogodna za čitanje deci pred spavanje. Deca će uživati u toplim pričama i uz zanimljve junake izvući mnoštvo pouka, sama, bez potrebe za dotatnim pojašnjenjem od strane roditelja. Čitajući priču o bucmastom prasencetu, tužnom zbog svog izgleda, dete će na osnovu jednostavnih primera samo zaključiti da ne treba zavideti drugima i da ne treba želeti biti neko drugi. Ono što je navažnije, dete će shvatiti da ne treba žaliti zbog svojih nedostataka i postaće mu jasno da je svako biće na svetu lepo i posebno na svoj način. Iz priče o kravici Viktoriji, koju zaboli grlo pred važo takmičenje u mukanju, dete će naučiti da ne treba odustajati kada se naiđe na prepreku, već treba smoći snage i hrabrosti i istrajati u onome što radimo. Važna pouka koju nosi ova priča je da je važno učestvovati, da nije važno pobediti I da se svaki rad I trud na kraju isplati I bude nagrađen. Priča U obdaništu biće korisna i deci i roditeljima kojima predstoji period privikavanja deteta na vrtić. Ona dočarava prvi dan u vrtiću jedne devojčice kao i strah od odvajanja od majke tj. usamljenosti i uklapanja u novu sredinu.

Zbirka toplih i raskošno ilustrovanih priča za decu, pogodna za čitanje pred spavanje. 5 minuta za priču je zbirka priča pogodna za čitanje deci pred spavanje. Deca će uživati u toplim pričama i uz zanimljve junake izvući mnoštvo pouka, sama, bez potrebe za dotatnim pojašnjenjem od strane roditelja. Čitajući priču o bucmastom prasencetu, tužnom zbog svog izgleda, dete će na osnovu jednostavnih primera samo zaključiti da ne treba zavideti drugima i da ne treba želeti biti neko drugi. Ono što je navažnije, dete će shvatiti da ne treba žaliti zbog svojih nedostataka i postaće mu jasno da je svako biće na svetu lepo i posebno na svoj način. Iz priče o kravici Viktoriji, koju zaboli grlo pred važo takmičenje u mukanju, dete će naučiti da ne treba odustajati kada se naiđe na prepreku, već treba smoći snage i hrabrosti i istrajati u onome što radimo. Važna pouka koju nosi ova priča je da je važno učestvovati, da nije važno pobediti I da se svaki rad I trud na kraju isplati I bude nagrađen. Priča U obdaništu biće korisna i deci i roditeljima kojima predstoji period privikavanja deteta na vrtić. Ona dočarava prvi dan u vrtiću jedne devojčice kao i strah od odvajanja od majke tj. usamljenosti i uklapanja u novu sredinu.

EMO Celje - Stari emajlirani čajnik Dimenzije Visina s ručkom: 26 cm Visina bez ručke: 19,5 cm Dužina: 23,5 cm Širina: 15 cm Prečnik dna: 11 cm Prečnik otvora: 8 cm Zapremina: 2 l Težina: 600 g Emajl je oštećen na nekoliko mesta, negde manje negde više - vidljivo je na slikama, posebno na kolaž-slici. Žig na dnu: Crtež dva lava koji drže posudu, sa znakom crvene petokrake. Fabrika „EMO“ u Celju, koristila je posle II Svetskog rata žig prethodnog vlasnika, tako što je inicijale A.W. (za „Adolf Westen“) na posudi zamenila crvenom petokrakom. Fabrika “EMO” u Celju naslednik je fabrike “Westen“, koja je, u privatnom vlasništvu, radila od 1892. godine do II Svetskog rata. Posle rata, ime je promenjeno u “EMO” (skraćeno od “Emajlirnica, metalna industrija in orodjarna” – “Emajl, metalna industrija i alatnica”). Pored proizvodnje ponatog emajliranog posuđa, fabrika je razvila i hemijsku industriju i proizvodnju kontejnera od pocinkovanog lima. Nakon što je Slovenija stekla nezavisnost 1991. godine, kompanija je izgubila velik deo tržišta i podeljena je na nekoliko manjih kompanija: “EMO Orođarna” fokusirala se na izradu zahtevnih alata za automobilsku industriju, “EMO Container” proizvodi kontejnere većih dimenzija, a “EMO ETT” i dalje proizvodi emajlirano posuđe, ali više ne u takvim razmerama kao ranije. (123/31-46/152-kp/1451)

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RADMILE MIKIĆ IZ 1966.G. Poslata 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Radmila Mikić započela je svoju karijeru 1960. godine, nastupajući u Orfeumu. To je bio muzičko-scenski kabare, a nalazio se pod velikim šatorom na platou iznad Trga Slavija u Beogradu. Prateći se na gitari izvodila je `kaubojske` pesme - repertoar hilibili i kantri vestern muzike. Po povratku sa turneje iz SAD-a, s horom `Branko Krsmanović` snimila je i prvu singl ploču sa četiri kompozicije koje su bile iz repertoara koji je pevala u Orfeumu. Ploča je doživela veliki uspeh kod publike. Krajem 1962. godine, Radmila Mikić odlazi na gostovanje u Nemačku, gde ja radila po američkim klubovima sa orkestrom Dragana Vidaka. Nakon povratka iz Nemačke snima nekoliko singl ploča sa donekle promenjenim repertoarom sa pop melodijom. Radmila Mikić 1966. godine nastupa u čuvenoj pariskoj Olimpiji u okviru programa pod nazivom Beogradski mjuzik hol. Najveći hitovi su bile kompozicije Stara siva kola, Moj bivši mladić, Med i mleko, Boliver, Bil Bejli, O, lonesome me, Bilo je ludo... Od 1966. do 1980. usledila su gostovanja po tadašnjem SSSR-u, gde je nastupila na oko 800 koncerata. Radmila Mikić je snimila ukupno petnaestak singlova i jedan LP za decu pod nazivom Jakci drakci - jakci droni.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Branka Cetkovic Nenad Briksi (1924-1984) bio je hrvatski novinar, romanopisac, komediograf, pokretač i urednik mnogih časopisa. Njegov najpoznatiji doprinos kulturi je uređivanje stripa Alan Ford koji je zahvaljujući i prevodu Briksija postigao gotovo veću popularnost od one u državi nastanka, Italiji. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Varaždinu, a nakon toga se upisao u Ekonomsko-komercijalnu visoku školu u Zagrebu, ali koju je nakon dva semestra napustio da bi se posvetio novinarstvu. U posleratnom periodu sve do 1974. bavi se uredništvom listova: Varaždinske vijesti (1945—1947), Novi list, Rijeka (1947—1954), Narodni list, Zagreb (1955), Globus (1956). Glavni i odgovorni je urednik lista Plavi vjesnik (1960—1967), a uskoro zatim urednik zabavnih sadržaja u zagrebačkom Vjesniku (1967—1974), listu koji je bio analogija beogradske Borbe. Iz izdavaštva se zbog srčane bolesti morao povući, te je 1973. godine otišao u invalidsku penziju. Osim novinarstva, od 1945. bavio se i pisanjem novela, crtica, humoreski i putopisa. Napisao je nekoliko komedija i radio-drama, savremene tematike i s mestom zbivanja u Zagrebu. Pod pseudonimom Timoti Tačer objavio je više humorističkih i kriminalističkih romana, od kojih su neki obrađeni i za TV ekran. Romani `I tako dalje` i `Sve ili nešto` prevedeni su na češki. Kao najuspešnije Briksijevo delo računa se roman `Mrtvacima ulaz zabranjen`[1] koji je doživeo desetak izdanja, preveden je na pet jezika, a prema njemu su snimljena i dva igrana filma. Dela Rame uz rame (knjiga reportaža), 1951. I tako dalje (roman o izgradnji prigradskih naselja), 1956. Mrtvacima ulaz zabranjen, 1960.[1] Miran život (radiokomedija), 1964. Holivud protiv mene, 1964. Sve ili nešto (roman o prodoru televizije), 1965. Tri i pol mrtvaca, 1975. Potraži me u pijesku, 1976. Rupa u čelu, 1976. Vampir u taksiju, 1976. Noge uvis, 1976. Plati pa ostavi, 1976. Pokal za utopljenika, 1976. Gola i mrtva, 1976. Važno je (u)biti prvi, 1976. Sljedeća, molim, 1976. Sve ili nešto, 1976. Anketa (radiokomedija), 1977. Noćne igre, 1979. Zagrebačka veza, 1980.[2] Bijela loptica, 1982. (sa ilustracijama Branke Ćetković)[3] Dobra stara gangsterska vremena, 1982. Tajna crvenog salona, 1983. Leš na klupi, 1984. Brixy, Nenad, hrvatski književnik i novinar (Varaždinske Toplice, 4. V. 1924 – Zagreb, 17. VIII. 1984). Školovao se u Varaždinu i Zagrebu, službovao kao novinar u Novom listu, Narodnom listu, Globusu te bio glavni urednik Plavog vjesnika. Pokrenuo je više revija i biblioteka. Pisao novinarske reportaže, libreta za mjuzikl, kratku prozu, romane, komedije i putopise. Njegov roman Sve ili nešto (1976) među prvima se u nas bavio pojavom televizije. Kriminalistički humoristički roman Mrtvacima ulaz zabranjen (1960) s Timothyjem Tatcherom kao antijunakom jedan je od najpopularnijih i najtiražnijih suvremenih hrvatskih romana, preveden na pet jezika te dvaput ekraniziran. Kao pripadnik prvog naraštaja hrvatskoga kriminalističkog romana pridonio popularizaciji i raznovrsnosti toga književnog žanra u nas. Ostala djela: Leš na klupi (1984), Tajna crvenog salona (1983) i dr.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM GABI NOVAK IZ 1968. G. Poslata iz Zagreba 12. januara 1968. godine Crno bela fotografija 8 x 12,5 cm Rođena je 1936. u Berlinu. Njen otac Đuro Novak je s Hvara, a majka Elizabeth Reiman je Nemica iz Berlina. Detinjstvo je provela u Berlinu. Početkom Drugog svetskog rata, preselila se na Hvar. U Zagrebu je završila grafički smer u Školi primenjene umetnosti. Radila je u Vjesniku, a zatim u Zagreb filmu kao crtačica i scenograf. Posuđivala je glasove animiranim likovima. Njene vokalne sposobnosti, primietio je Bojan Adamič i pozvao je, da gostuje na koncertima Big Benda u Ljubljani. Pevala je pesmu „Sretan put” iz filma H-8. Uskoro je nastupila na Zagrebfestu s pesmom „Ljubav ili šala”. Na Bledskom jazz festivalu 1958., pevala je u duetu s Louisom Armstrongom. Dobila je ponudu 1964. da ode na zapad, ali je odustala od toga, jer nije htela pristati na promenu izgleda i druge uslove. Pažljivo je birala pesme samo one, koje su joj se sviđale. Venčala se za Stipicu Kalogjeru, ali su se razveli nakon nekoliko godina. Svoj drugi brak sklopila je s Arsenom Dedićom 1970, a tri godine posle rodila je sina Matiju Dedića. Dobila je Porina za najbolju žensku vokalnu izvedbu za izvedbe na albumu „Pjesma je moj život” 2003. i za poseban doprinos hrvatskoj zabavnoj muzici 2006.

Stanje kao na fotografijama! 49cm x 69cm Avatar (poznat i pod imenom Džejms Kameronov Avatar s ciljem distinkcije, a u 3-D svetu pod imenom Avatar: IMAX 3D iskustvo.[3], engl. James Cameron`s Avatar) je epski naučnofantastični film reditelja Džejmsa Kamerona. Avatar spada u jedne od najočekivanijih filmova prve decenije novog milenijuma, a sa budžetom u iznosu od preko 30 milijardi srpskih dinara spada i u praktično najskuplji filmski projekat svih vremena.[4] Avatar je djelo Kameronove producentske kuće Lajtstorm entertejnment. Distribuciju filma radi FOKS, a svjetska premijera je bila 16. novembra 2009.[5], prikazaće se i u 2-D i 3-D tehnici, kao i u tehnici IMAX 3D u odabranim bioskopima. Ako se izuzmu naučni dokumentarci, a koji su i sami inspirisali Avatar, prvi je igrani film koji je Kameron napravio poslije pauze u iznosu od skoro dvanaest godina i snimanja „Titanika“[traži se izvor]. Film je prije same premijere, osvojio dvije nagrade[6] Avatar je označio pravu revoluciju u filmskoj industriji, prvenstveno na polju tehnike stereoskopije, budući da de radi o prvom filmu u kojem je korišćena najsavremenija trodimenzionalna tehnologije sistemom fuzione kamere. Na osnovu filma napisan je i roman, te kreirana video-igra. Kameron je imao puno kontrolu nad svim aspektima filma, tako da je na premijeri, u stvari, prikazana konačna, rediteljeva verzija filma. Američka filmska asocijacija dodelila je filmu oznaku PG-13 (nije preporučivo za mlađe od 13 godina) zbog velikog broja nasilnih i ratni scena, osjetljivog sadržaja, neprimjerenog jezika i nešto pušenja.[7] Na svoju premijeru, Avatar je zaradio od prodaje karata preko 15 milijardi dinara, oborivši sve rekorde za jedan originalan film. Film dostiže rekordnu gledanost i ogromnu zaradu, ušavši na listu najprofitabilnijih filmova ikada snimljenih, a prešavši 50 milijardi din. zarade penje se i na vrh liste najuspješnijih filmova prošle godine. Film je stjekao svjetsku slavu i hvalospjeve, posebno ističući kompjuterske efekte, 3D i do sada nedostignuti nevjerovatni efekat realizma. Kritičari su film mahom pohvalili i potvrdili njegov prethodno najavljeni status tehnološke revolucije. Nominovan je za veliki broj nagrada, uključujući i Zlatni globus i Oskar. Dobitnik je Zlatnog globusa u kategoriji za najbolji film, a njegov stvaralac za najboljeg režisera. Studio je najavio da će film pratiti četiri nastavka. Prvi od njih, Avatar 2, biće pušten u američke bioskope 16. decembra 2022, dok će ostali nastavci biti premijerno prikazani 2024, 2026. i 2028. godine. Avatar je rođen 1994. godine, kada je Džejms Frensis Kameron napisao prvobitnu klicu scenarija u dužini od oko 170 stranica,[22] nacrt koji je sadržao gotovo isključivo deskripciju pandorijanskog svijeta. Prema njegovim riječima, ideju za Avatar su mu dale „sve naučno-fantastične priče koje je pročitao u mladosti“ zajedno. Film bi trebalo da bude uperen ka simbolici potiskivanja autohtonih kultura od strane superiornijih civilizacija i njihovu eksploataciju, kroz presedan zamjene strana tradicionalne slike tehnološki naprednijih vanzemaljaca koji stupaju u kontakt sa Zemljanima koji u najčešće slučajeva nije prijateljski. Nakon završavanja „Titanika“ avgusta 1996. godine Kameron najavio snimanje „Avatara“, filma koji bi sadržao potpuno „sintetičke“, odnosno kompjuterske, likove. Tvrdio je da bi projekat koštao oko sto miliona američkih dolara i uključivao najmanje šest kompjuterski generisanih glavnih likova, koji bi izgledali stvarni, fotorealistički, ali ne bi stvarno bili.[23] Nakon uspjeha kompjuterski generisanih bića kao što su dinosaurusi iz „Parka iz doba Jure“, stvorovi iz „Džumandžija“ i zmaj iz „Zmajevog srca“, smatralo se da je vrijeme da se počne sa pokušajem nečeg što bi barem ličilo na ljude. Kameron je ugovorio sa starim partnerima iz rada na „Istinitim lažima“ i „Titaniku“, kompanijom za animaciju „Digitalna domena“ da na ljeto 1997. godine počne priprema Avatara za prikazivanje 1999. godine, uz saradnju studija još jednog partnera, sa oba Terminator filma i „Tuđina“ Stena Vinstona, sa kojem je i osnovao „Digitalni domen“ i na kojem su do „Titanika“ bili obojica direktori. Međutim, proces je konstantno odugovlačen iz finansijskih razloga - snimanje takvog filma bi daleko probio i budžet „Titanika“, do tada najskupljeg filma ikada. Maja 1998. godine Dž. Kameron je izjavio da je „Avatar“ još uvijek na spisku potencijalnih filmova za koje je zainteresovan da bi snimio u budućnosti.[24] Ubrzo potom Džejms Kameron se povukao iz filografije i posvetio naučno-istraživačkom radu, a pojavom i širenjem interneta scenario za Avatar u dužini od 166 stranica se slobodno raširio po njemu, što je navodno iskorišćeno od strane brojnih filmskih projekata za uzimanje filmskih pozajmica i ideja. O Avataru se više nije čulo godinama, a velika grupa zainteresovanih i obožavatelja se formirala. Poslije dosta vremena, Džejms Kameron je juna 2005. godine najavio povratak na filmsku scenu pripremajući film pod nazivom „Projekat 880“ paralelno sa jednim drugim filmom, oba snimljena za 3-D prikazivanje koristeći posebne HD kamere. Dogovorio se sa COO-om svog studija, „Lajtstorm zabava“, Džonom Landauom, da ponovo zajedno budu producenti kao kada su snimali „Titanik“. Uticaj na tu odluku je imao između ostalog uspjeh fotorealističnog motion-capture snimanja „Polarnog ekspresa“ Roberta Cemekisa.[25] Kameronov prvi okušaj sa 3D-om je bio 1996. godine kada je snimio kratki film „T2 3-D: Boj kroz vrijeme“, a vještinu je usavšravao godinama snimajući u IMAX 3D-u naučno-istraživačke dokumentarce posvećene Titaniku i pogotovo popularni hit „Tuđini iz dubina“ u kojem je kao dio istraživačkog tima koji su vodili NASA, čiji je bio savjetnik[26] godinama, i grupa biologa ruske mornarice po prvi put javnosti prikazao do tada neviđene i fascinante oblike života iz okeanskih dubina. Kameron je takođe sarađivao sa američkom Nacionalnom vazduhoplovnom i svemirskom administracijom na snimanju površine Marsa odaslatim robotima za snimanje koje je dizajnirao u kooperaciji sa MSSS-om. Zahvaljujući Kameronovim naporima čovječanstvo je dobilo prve trodimenzijalne snimke marsovske površine. Decembra 2005. Kameron je izjavio da će „Projekat 880“ biti prikazan 2009. godine,[27] ali je februara 2006. godine istakao[28] da je zamijenio mjesta sa svojim drugim projektom i zakazao Projekat 880 za 2007. godinu, naglašavajući da će premijera možda kasniti do 2008. godine zbog glomaznosti projetka. Džejms Kameron je proveo godine lično usavršavajući filmske kamere, a petodnevni test prethodne godine[29] ga je ubijedio da je tehnologija dovoljno napredovala za Projekat 880. Krajem februara iste godine Kameron je objavio da je Projekat 880 u stvari „unapređena verzija Avatara“[traži se izvor]. Pozvao se na značajne tehnološke uspjehe kompjuterske animacije koji su evidentni u primjerima fotorealizma Goluma iz ekranizacije trilogije epske fantastike „Gospodar prstenova“, Dejvi Džounsa iz filmskog serijala „Pirati sa Kariba“ i pogotovo King Konga iz istoimene reprodukcije. Kameronova ideja je da da još utisak nego što su dali filmovi iz serijala Zvjezdanih ratova kada su pušteni u bioskope. Od januara do aprila 2006. godine Džejms Kameron je radio na preradi scenarija. Scenario je imao preveliku priču sa isuviše detalja, prema njegovim riječima nije mu se svidio jer ga je podsjećao na roman, oslanjajući se isključivo na priču uz dosta likova i pozadinskih radnji, sa samo osnovnim osloncem na originalni scenario koji se mogao slobodno pročitati. Prvi pokušaj sažimanja je završio sa scenarijem od preko 200 stranica, tako da je mnoge ideje morao izbaciti, ali su centralne teme sve ostale iste. Konačni scenario je skraćen i značajno obrađen. Čim je snimanje Avatara konačno najavljeno, iz javnosti je povučen prvobitni nacrt scenarija.[30] Jula 2006. godine Kameron je najavio za sljedeći februar foto-obradu glumačke ekipe, a za ljeto 2008. godine samo snimanje[31] Potpisao je ugovor sa studijem vizuelnih efekata „Veta digitalni“ koji se javio da mu pruži pomoć pri produkciji filma, a i Sten Vinston je prišao rastućem timu koji je na kraju brojao više od hiljadu ljudi, stručnjaka svih vrsta. Septembra 2006. godine objavio je svoj tehnološki izum zvan „Realni kamerski sistem“ koji će koristiti za snimanje filma. Kamere sa sastoje iz po dvije kamere visoke definicije unutar jednog tijela, s ciljem stvaranja dobrog utiska dubine pogleda. Većina filma će biti na engleskom jeziku, koji je opšteprihvaćen kao generalni zemaljski sistem komunikacije. Džejms Kameron je pretežno uz pomoć ligviste profesora na Univerzitetu Južne Kalifornije Pola Fromera, koji je često bio lingvistički konsultant za holivudsku filmsku industriju, stvorio čitavi zasebni jezik pandorijanskih domorodaca, u sklopu procesa izmišljanja njihove autentične kulture.[32] Poduhvat je trajao oko dvije godine. Muzika Detaljnije: Avatar: Muzika iz filma Džejms Kameron je obnovio saradnju sa poznatim kompozitorom filmske muzike Džejmsom Rojem Hornerom,[33] koji je snimao muziku za „Tuđine“ i „Titanik“, za koju je dobio Oskara. Odabrao ga je zbog njegovog oslanjanja na keltske narodne muzičke elemente. Komponovanje je započeo marta 2008. godine kada je sa horom snimio jednu pjesmu na Na`vi jeziku, a proljeća 2009. godine završio je komponovanje i počeo snimanje svih kompozicija. Horner je na svom poslu uveliko sarađivao etnomuzikologom Vandom Brajant, imajući dužnost da stvori potpuno novu i autentičnu narodnu muziku pandorijanske rase[traži se izvor]. Džejms Horner je obično radio po četiri mjeseca komponovanje i snimanje muzike za filmove, a na Avataru je radio čak dvije godine. Liona Luis je odabrana za pjevačicu muzičkog singla koji će biti pušten kao glavna pjesma za Avatar na kraju filma, uz odjavnu špicu. Pjesmu „Vidim te“ je stvorio Džejms Horner zajedno sa Simonom Franglenom, isti muzički duo koji stoji iza „Titanikove“ glavne hit pjesme. Paralelno sa filmom Luis snima i muzički spot za Avatarovu pjesmu, u režiji Džejka Nave. Izvorni naslov Avatar Žanr naučna fantastika epika Režija Džejms Kameron Scenario Džejms Kameron Producent Džejms Kameron Džon Landau Glavne uloge Sem Vortington Zoi Saldana Sigorni Viver Mišel Rodrigez Stiven Lang Džo Dejvid Mur Đovani Ribizi Si-Si-Ejč Paunder Dilip Rao Met Džerald Laz Alonso Piter Mensa Ves Studi Muzika Džejms Horner Kinematografija Mavro Fiore Montaža Džon Refua Stiven E. Rivkin Godina 2009. Trajanje 162 minuta Zemlja SAD Jezik engleski pandorijanski Budžet 237 miliona dolara (15,8 milijardi din.)[1] Zarada 2,847 milijardi dolara[2] Sledeći Avatar 2 Originalan filmski plakat

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM TOMI SOVILJA IZ 1965.G. Poslata iz Beograda 18. novembra 1965. godine Crno bela fotografija 15 x 10 cm `Tomi Sovilj i njegove siluete` bio je jugoslovenski i srpski rok bend iz Beograda. Poznati su kao jedni od pionira jugoslovenske rok scene. Bend je postojao od 1964. do 1970. godine, a objavili su dva EP izdanja. Tomi Sovilj svoju muzičku karijeru započeo je 1963. na zabavama koje je organizovao bend “Zlatni dečaci”. Iste godine postao je član grupe “Siluete”, ali je sredinom 1964. napusio sastav i formirao novi koji se takođe zvao “Siluete”. Jedno vreme su te dve grupe radile pod istim imenom, a onda je morao da promeni naziv u “Tomi Sovilj i njegove siluete”. Bili su jedni od najpopularnijih bendova za svirke uživo u Beogradu, nastupali i u beogradskom hotelu „Mažestik” i u kafe baru „Terazije”. Godine 1966. grupa je objavila debitantski EP sa pesmama Vule bule, Hej, o Slupi, Džini Džini i Za jedan časak radosti , koji je dobilo etiketu “srebrne ploče”. Drugi EP pod nazivom Stoj Džoni, takođe je prodat u tiražu “srebrne ploče”. Nakon toga popularnost benda je polako opadala, a Sovilj ga je raspustio 1970. godine. Tomislav Sovilj je snimio solo singl Nojeva barka, sa pesmom Plava pesma, preselio se u Sjedinjene Države, pa u Švajcarsku. Pesmu Stoj džoni 1985. obradio je srpski garažni rok/pank bend “Partibrejkersi” na njihovom albumu Partibrejkers I.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Maria Pascual Čiča Tomina koliba je roman abolicionističke spisateljice Herijet Bičer Stou. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 20. marta 1852. godine. Samo godinu dana nakon objavljivanja rasprodat je u preko 300.000 primeraka širom Sjedinjenih Američkih Država i u preko 2 miliona primeraka širom sveta.[1] Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[1] Ovaj roman je, prema mnogim izvorima, jedan od uzroka zbog kojih je izbio Američki građanski rat (1861—1865). Veoma je poznata priča o tome kako je Herijet Bičer Stou jednom prilikom posetila Abrahama Linkolna u Beloj kući, a on ju je pozdravio rečima: „To je ta mala žena zbog koje je izbio veliki rat.”[1][2] Kao glavni povod za pisanje ovog romana navodi se donošenje Zakona o odbeglim robovima 1850. godine, koji je zahtevao da se svi odbegli robovi, nakon što ih uhvate, moraju vratiti svojim gospodarima Herijet Elizabet Bičer Stou (engl. Harriet Beecher Stowe; Ličfild, 14. jun 1811 — Hartford, 1. jul 1896[1]) bila je abolicionista i autor više od 10 knjiga, od kojih je najčuvenija Čiča Tomina koliba, koja opisuje život u ropstvu[2] i koja je prvi put objavljena u nastavcima 1851. i 1852 u abolicionističkom glasilu National Era. Herijet Elizabet Bičer je rođena 14. juna 1811. u Ličfildu, u Konektikatu,[4] kao sedma od devetoro dece i najmlađa ćerka Lajmana Bičera, kongregacionalističkog sveštenika, i Roksane Fut Bičer. Nakon što je njena majka umrla od tuberkuloze 1816. godine, njen otac se oženio sa Herijet Porter, sa kojom je imao još četvoro dece. S obzirom da je poticala iz veoma uticajne porodice, Herijet je imala priliku da se obrazuje u veoma uglednoj školi – Ženskoj akademiji u Ličfildu (Litchfield Female Academy), gde je upisana 1819. godine.[5] Još od malih nogu pokazivala je veliki potencijal, takav da je njen otac, svestan poteškoća sa kojima će se susresti zbog toga što je žena, navodno jednom rekao da mu je žao što se nije rodila kao muškarac.[6] Godine 1824. preselila se u Hartford kako bi pohađala jednu od prvih obrazovanih institucija za žene (Hartford Female Seminary) koju je osnovala i vodila njena sestra Ketrin E. Bičer.[5] Ne samo da je tu dobila akademsko obrazovanje koje je u to doba bilo uglavnom dostupno samo muškarcima, već je i ubrzo i sama počela da podučava (od 1827. godine).[5] Počela je da piše sredinom dvadesetih godina 19. veka, a njena prva dela su jedan teološki esej i nedovršena tragedija u blankversu „Kleon” (1825). Njena prva objavljena dela su priče za časopis Western Monthly Magazine (1833).[7] Godine 1832. sa porodicom se preselila u Sinsinati (Kentaki).[5] Godine koje je provela u Sinsinatiju, prema nekim izvorima, predstavljaju ključni period u životu Herijet Bičer Stou, jer se tada izgradila i kao predavač, i kao pisac.[6] Do 1837. godine bila je asistent na Zapadnjačkom institutu za žene, koji je takođe osnovala njena sestra Ketrin, a 1836. udala se za Kelvina Elisa Stoua, profesora biblijske književnosti u školi njenog oca, sa kojim je imala sedmoro dece.[7] U Sinsinatiju se takođe po prvi put susrela sa problemom robovlasništva, a kako su i njena i muževljeva porodica bili protivnici ropstva, ubrzo su se pridružili abolicionističkom pokretu.[7] Slike ropstva sa kojima se susretala tokom života u državi Kentaki ponovo će oživeti u čuvenom romanu Čiča Tomina koliba.[6] Ovaj roman napisala je u Bransviku, Mejn, gde se preselila 1850. godine. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 1852. godine. Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[7] Godine 1856. objavila je još jedan antirobovlasnički roman (Dred: A Tale of the Great Dismal Swamp), ali on nije doživeo uspeh.[7] Od 1852. do 1864. živela je u Andoveru, u Masačusetsu, da bi se, nakon što se njen muž penzionisao, ponovo preselila u Hartford. Dok je živela u Andoveru, objavila je još nekoliko romana, koji predstavljaju hronike života u Novoj Engleskoj.[7] Takođe je objavljivala članke u časopisu Atlantic Monthly, što joj je donosilo profit sve do 1869. kada je časopis izgubio više od 15.000 pretplatnika zbog njenog članka Prava priča o životu Lejdi Bajron (The Truе Story of Lady Byron’s Wife), gde je predstavila njene bračne probleme i razvod od čuvenog pesnika. Ipak, ovo je nije sprečilo da članak proširi i objavi kao knjigu pod naslovom Odbrana Lejdi Bajron (Lady Byron Vindicated).[7] Pored pomenutih dela, Herijet Bičer Stou je pisala i objavljivala i knjige za decu.[7] Umrla je u Hartfordu 1. jula 1896, u 85. godini, od moždanog udara. Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

ROLOFF / HUTSCHENREUTHER - Ručno oslikan dezertni tanjir Dimenzije Prečnik: 19 cm Visina: 2 cm Težina: 210 g Nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu. Prvi žig na dnu, zelenim: Hutschenreuther Selb (Inicijali) LHS (za “Lorenz Hutschenreuther Selb“, u elipsi, ispod crteža lava) BAVARIA GERMANY US ZONE „Porzellanfabriken Lorenz Hutschenreuther AG Selb“ koristila je žig između 1946. i 1950. godine, kada se Selb nalazio u američkoj okupacionoj zoni. Drugi žig, crvenim: Roloff (Ispod grba münsterskih anabaptista) handarbeit (ručni rad) Deutsche Wertarbeit (Nemački kvalitetan rad) Prema izvorima, radionica za oslikavanje porcelana ”Porzellan-Manufaktur August Roloff G.m.b.H. ” u Konstanci, na Bodenskom jezeru, koristila je žig od 1927. oo 1932. godine. To se ne poklapa sa vremenom kada je fabrika Hutschenreuther proizvela tanjir, tako da je verovatno ovaj žig korišćen i znatno kasnije. Porodica Hutschenreuther (Hučenrojter) počela je proizvodnju porcelana u nemačkoj severnoj Bavarskoj još 1814. godine. Osnivač Carolus Magnus Hutschenreuther(Karolus Magnus Hučenrojter, 1794-1845), koji je prethpodno radio u fabrici „Lichte“ (Lihte) u Wallendorfu (Valendorf), pokrenuo je fabriku u gradu Hohenberg an der Eger (Hoenberg na Ergeru). Zaposlio je umetnike, zanatlije i vajare iz čitave Evrope, i proizvodi `Porzellanfabrik C.M. Hutschenreuther A.G.` postigli su visok kvalitet. Nakon njegove smrti 1845. godine fabriku su vodili njegova udovica Johanna Hutschenreuther (Johana Hučenrojter) i dva sina. 1857. godine, Lorenz Hutschenberger (Lorenc Hučenrojter), sin Carlousa Magnusa, osnovao je nezavisnu fabriku u gradu Selb (Zelb): „Porzellanfabriken Lorenz Hutschenreuther AG Selb“, koja je svojim rastom i ugledom daleko prevazišla fabriku koju je osnovao otac. Brz rast ostvaren je kupovinom nekoliko manjih fabrika porcelana širom Nemačke: “Jaeger, Werner & Co.” (u Selbu, preuzeta 1906. godine), “Paul Müller” (takođe u Selbu, 1917.), “Bauscher” (u Weidenu, 1927.), “Porzellanfabrik Tirschenreuth” (1927.), “Porzellanfabrik Königszelt” (1928.). Za sve to vreme, fabrike oca i sina su bile međusobni konkurenti, i nisu sarađivale. 1969. godine Lorenz Hutschenreuther je kupio i svu imovina koja je bila u vlasništvu prvobitne kompanije koju je osnovao Carolus Magnus, i “Hutschenreuther” je postala jedinstvena kompanija. 2000. godine priključila se kompaniji “Rosenthal”, podružnici “Waterford Wedgwood Group”. August Roloff (August Rolof, 1897 – 1931) osnovao je 1919. godine nemačkom gradu Münster (Minster)svoju radionicu porcelana, što je bilo u pravom trenutku, jer je po završetku I Svetskog rata potražnja bila velika. Kao svoju oznaku izabrao je grb münsterskih anabaptista. U početku je poručivao neoslikan porcelan od fabrika Thomas, Rosenthal, Schumann, Tettau, Gräf & Krippner, Königszelt, a u posleratnom periodu od fabrika Heinrich, Johann Haviland, Eschenbach, Krautheim, Pirkenhammer, kao i drugih. Mnogi od tih predmeta proizvedeni su prema dizajnu samog Roloffa. Takođe, u radionici su oslikavani i stakleni predmeti. Radionica je počela rad sa tri slikara, ali se broj saradnika brzo uvećavao. 1928. i 1929. godine Roloff je postao suvlasnik i radionice za oslikavanje porcelana u nemačkom gradu Konstanz, na Bodenskom jezeru: ”Porzellan-Manufaktur August Roloff G.m.b.H. ” Posle smrti Augusta Roloffa 1931. godine kompanijom je upravljao Ludwig Wiesner (Ludvig Vizner). U toku II Svetskog rata o fabrici je brinuo majstor za oslikavanje porcelana Otto Fuldauer (Oto Fuldauer), koji kao holandski državljanin nije pozivan u vojnu službu. U toku bombardovanja 1944. godine pogoni su skoro potpuno razrušeni. U sledećim godinama zgrade, peći i mašine su postepeno obnavljani. 1949. godine kompanija je pretvorena u akcionarsko društvo, u kojem su najveći udeo imali udovica Augusta Roloffa, Ida Roloff, i ćerka Edith Wiesner (Edit Vizner), rođena Rolloff. U ranim 1950-im godinama fabrika je svoje proizvode isporučivala u Belgiju, Norvešku, Holandiju, Švedsku, Italiju, Švajcarsku, Portugal, Luksemburg, Tursku, Južnu Afriku, Meksiko, Kubu, Peru, Panamu, SAD, Australiju i Novi Zeland. Ipak, fabrika nikada nije uspela da se u potpunosti oporavi. Dugovi su rasli, plate su slabo ili nikako isplaćivane. Mnogi slikari na porcelanu, koji su godinama radili za fabriku, napustili su je i otvorili svoje radionice. Fabrika je konačno zatvorena 1955. godine. (121/45-45/148-kp/1394)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ilustracije: Ivan Svertasek Biblioteka Vjeverica Kolar, Slavko, hrvatski pripovjedač i dramski pisac (Palešnik kraj Garešnice, 1. XII. 1891 – Zagreb, 15. IX. 1963). Završio Više gospodarsko učilište u Križevcima 1913., a 1919–20. bio na specijalizaciji u Francuskoj. Između dvaju svjetskih ratova radio je kao agronomski stručnjak i često se selio, poslije bio upravitelj poljoprivrednoga dobra u Božjakovini. Sudjelovao je u II. svjetskom ratu, u partizanskom pokretu. Bio je potpredsjednik Matice hrvatske (1946) i predsjednik Društva književnika Hrvatske (1947–51). Uređivao je Hrvatski narod (1920) i Republiku (1946–48). Svojom je prozom jednim dijelom nastavio tradiciju hrvatske humorističke proze XIX. st., s time što u njegovoj prozi humor varira od površinskog efekta, preko humora situacije, do jedva primjetne ironije, drastične groteske ili pak vrlo čestog spoja tragičnog i komičnoga. U prvoj zbirci Nasmijane pripovijesti (1917) prevladava proza anegdotalnoga značaja. Vrhunac su njegove novelistike novele objavljene u zbirkama Ili jesmo – ili nismo (1933) i Mi smo za pravicu (1936). Kolar je analizirao život hrvatskoga malograđanskoga društva, pri čemu je prikazivao likove karijerista, kompromisera i poluintelektualaca, a uvjerljivo i plastično ocrtavao je i seoski život. Negativnosti ljudske naravi ocrtavao je uvijek izrugivanjem bez zlobe. Jedna od najpoznatijih Kolarovih pripovijesti, Breza iz zbirke Mi smo za pravicu, još je 1928. bila nagrađena nagradom za novelu Društva hrvatskih književnika. Središnji je lik Janica, čija osobna tragedija i smrt, ali i spoznaja da »pravice« nema, istodobno svjedoči i o tragičnoj dimenziji koja proizlazi iz socijalnih i ekonomskih uvjeta na selu. Riječ je o kompleksnoj noveli koja sadrži i socijalnokritičke i rafinirane psihološke implikacije. Brezu je vrlo uspješno ekranizirao A. Babaja u istoimenome filmu iz 1967., poslije je doživjela i scenske adaptacije, a Janica je postala jedan od paradigmatskih likova hrvatske književnosti. Za novelu Svoga tijela gospodar 1932. dobio je nagradu JAZU. U novelama u kojima prevladavaju seoski motivi Kolar je s jedne strane duboko prodirao u psihologiju seljaka, ali je s druge uspješno osvijetlio i društvene i političke prilike s početka XX. st. Iako je u novelama pripovijedao o tragičnim sudbinama ili događajima, tu je tragiku u pravilu ublažavao humorom. Zbirke Perom i drljačom (1938), Natrag u naftalin (1946), Glavno da je kapa na glavi (1956) uglavnom sadrže feljtonsku prozu, humoreske, ali i oštre satire građanskog života poslijeratnoga doba, no slabije su inventivnosti i umjetničke vrijednosti od zbirki iz 1930-ih. Njegove drame Narod je strpljiv (1947) i Sedmorica u podrumu (1949) političke su drame u maniri socrealizma, a Svoga tela gospodar (1956) uspješna je dramska adaptacija, nastala prema motivima istoimene novele. Okušao se i u filmskim scenarijima (B. Marjanović, Opsada, 1956; F. Hanžeković, Svoga tela gospodar, 1957; A. Babaja, Breza, 1967) te pripovijestima za djecu (Na leđima delfina, 1953; Jurnjava na motoru, 1961). Kolar se zanimanjem za društvenu zbilju svojega doba ne razlikuje od naraštaja prozaika kojemu je pripadao, ali je njegova osobitost i kvaliteta upravo u prevladavajućoj humorističnoj intonaciji. Osebujan i prepoznatljiv književni izričaj stvorio je spojem regionalizma, pri čemu do izražaja dolazi dobro poznavanje kajkavskog sela, te humorizma u kojem nema jeftinih komičnih efekata.

odlično stanje kao na slikama Naslov Na šarkanovom chvoste : básnická zbierka pre deti / Michal Babinka ; [ilustrovala Anna Pixiadesová] Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik slovački Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Petrovec : Kultúra, 1958 (Petrovec : Hlas ĺudu) Ostali autori Pixiadesová, Anna Fizički opis 46 str. : ilustr. ; 20 cm Završio je pedagošku školu, radio je kao učitelj. Bio je pesnik, pisac za decu, književni kritičar, prevodilac, glavni urednik mesečnika „Novi život“, novinar i slobodni umetnik. Debitovao je knjigom za decu Na šarkanovom chvoste (1958) gde je kao preteča primenio tzv. dečiji aspekt. Pisao je i angažovanu poeziju koju je posvetio konkretnim ličnostima i dešavanjima. Njegovi pesnički počeci u zbirci Bezbožné letá (1960) imaju odlike simbolizma, opisi prirode su povezani sa njegovim teskobnim osećanjima, pritom se spajaju sa melanholijom, uspomenama, tugom. U zbirkama Priestory (1961), Rozkoš nenávratov (1964), Pod krokom prsť (1967), Kôrnatenie navrelín (1970), Príchodzí sa nevracajú (1972) kreće ka desubjektivizaciji, apstraktnijim pojmovima i univerzalnim temama. Na srpskom jeziku je objavio zbirku I bi zemlja (1970), za čiji odabir i prevod pesama se pobrinuo Mihal Harpanj. Simbolistički metod je postepeno kombinovao sa motivima nadrealizma, čime njegov tekst postaje razgranatiji. U njegovu poeziju dospevaju biblijski simboli, anititetski nazivi. Postao je preteča egzistencionalnog i nadrealističnog izraza u slovačkoj vojvođanskoj poeziji. Njegovu poeziju je obeležio osećaj asketizma, samoće a lajt motivi su smrt i nestanak. U rukopisu je ostala zbirka Majster, dielo, ty. Osim toga, izdao je i sledeća dela za decu: Abeceda skáče (Kultura, Petrovac 1961. god.), Sto úsmevov a jedna slza (Kultura, Petrovac 1962. god.), V troch tuctoch – pripovetka (Čehoslovački savez u NR Hrvatskoj, Daruvar 1962. god.), Cengáčik na dobré ráno (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1968. god.) i Ako rástol Igorko (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1970. god.). Na slovački jezik je preveo zbirku pripovedaka za decu Jovanke Jorgačević „Sunce za moj kaktus“ (Obzor, Novi Sad 1970. god.). Babinkovo raznovrsno stvaralaštvo, privatna pesnička kao i bogata prevodilačka i novinarska delatnost, svedoče o jednom širokom interesovanju, velikom umetničkom iskustvu i produktivnom produbljivanju vlastitog stvaralaštva. O pesničkom izrazu Mihala Babinke Mihal Harpanj je napisao sledeće: Babinka ne traži nove načine pesničkog izraza. U njegovim pesmama na početku se nalazi slika, koja nije uvek stvarna i jednodimenzionalna. Odatle se na sve strane račvaju izvori reči, koji nisu slučajni. Interesuje ga reč pesme kao fenomen, koji je istovremeno i Lepota i Umetnost, ali ta reč pre svega mora biti Logos, mora biti Život. Ukupna Babinkova poezija je u znaku pronalaženja reči, novih preokreta reči, i zbog toga je ona snažno metaforična. Šta to u sebi sadrži njegova metafora, da li simbol ili neku alegoriju, teško je odrediti. Jedno je sigurno: Babinkova metafora je u bliskoj vezi sa metaforom nadrealizma. Nakon teške bolesti Babinka je preminuo 4. jula 1974. god. u bolnici u Sremskoj Kamenici. Sahranjen je u Novom Sadu a 2007. god. su njegovi posmrtni ostaci preneti na groblje u Padinu. Svake godine se u Padini održavaju književne večeri pod nazivom Babinkovi susreti, u čast sećanja na ličnost i stvaralaštvo Mihala Babinke. simbolizam slovačka avangarda neoavangarda časopis polja tribina mladih novosadska avangarda vovjođanska knjizevnost slovaka u vojvodini vizuelna poezija konkretna ... avangarda casopis polja tribina mladih neoavangarda postmoderna novosadska avangardna scena novi sad savremena slovačka poezija slovacka knjizevnost ... slovacka poezija za decu decja dečija poezija slovaka slovacka knjizevnost ...

retko! odlično stanje Naslov Cengáčik na dobré ráno / Michal Babinka ; [ilustroval Ivan Popovič Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik slovački Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Nový Sad : Obzor ; Bratislava : Mladé letá, 1968 (v Báčskom Petrovci : Obzor) Ostali autori Popovič, Ivan Fizički opis 44 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka Edícia Máj Napomene Tiraž 500. Završio je pedagošku školu, radio je kao učitelj. Bio je pesnik, pisac za decu, književni kritičar, prevodilac, glavni urednik mesečnika „Novi život“, novinar i slobodni umetnik. Debitovao je knjigom za decu Na šarkanovom chvoste (1958) gde je kao preteča primenio tzv. dečiji aspekt. Pisao je i angažovanu poeziju koju je posvetio konkretnim ličnostima i dešavanjima. Njegovi pesnički počeci u zbirci Bezbožné letá (1960) imaju odlike simbolizma, opisi prirode su povezani sa njegovim teskobnim osećanjima, pritom se spajaju sa melanholijom, uspomenama, tugom. U zbirkama Priestory (1961), Rozkoš nenávratov (1964), Pod krokom prsť (1967), Kôrnatenie navrelín (1970), Príchodzí sa nevracajú (1972) kreće ka desubjektivizaciji, apstraktnijim pojmovima i univerzalnim temama. Na srpskom jeziku je objavio zbirku I bi zemlja (1970), za čiji odabir i prevod pesama se pobrinuo Mihal Harpanj. Simbolistički metod je postepeno kombinovao sa motivima nadrealizma, čime njegov tekst postaje razgranatiji. U njegovu poeziju dospevaju biblijski simboli, anititetski nazivi. Postao je preteča egzistencionalnog i nadrealističnog izraza u slovačkoj vojvođanskoj poeziji. Njegovu poeziju je obeležio osećaj asketizma, samoće a lajt motivi su smrt i nestanak. U rukopisu je ostala zbirka Majster, dielo, ty. Osim toga, izdao je i sledeća dela za decu: Abeceda skáče (Kultura, Petrovac 1961. god.), Sto úsmevov a jedna slza (Kultura, Petrovac 1962. god.), V troch tuctoch – pripovetka (Čehoslovački savez u NR Hrvatskoj, Daruvar 1962. god.), Cengáčik na dobré ráno (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1968. god.) i Ako rástol Igorko (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1970. god.). Na slovački jezik je preveo zbirku pripovedaka za decu Jovanke Jorgačević „Sunce za moj kaktus“ (Obzor, Novi Sad 1970. god.). Babinkovo raznovrsno stvaralaštvo, privatna pesnička kao i bogata prevodilačka i novinarska delatnost, svedoče o jednom širokom interesovanju, velikom umetničkom iskustvu i produktivnom produbljivanju vlastitog stvaralaštva. O pesničkom izrazu Mihala Babinke Mihal Harpanj je napisao sledeće: Babinka ne traži nove načine pesničkog izraza. U njegovim pesmama na početku se nalazi slika, koja nije uvek stvarna i jednodimenzionalna. Odatle se na sve strane račvaju izvori reči, koji nisu slučajni. Interesuje ga reč pesme kao fenomen, koji je istovremeno i Lepota i Umetnost, ali ta reč pre svega mora biti Logos, mora biti Život. Ukupna Babinkova poezija je u znaku pronalaženja reči, novih preokreta reči, i zbog toga je ona snažno metaforična. Šta to u sebi sadrži njegova metafora, da li simbol ili neku alegoriju, teško je odrediti. Jedno je sigurno: Babinkova metafora je u bliskoj vezi sa metaforom nadrealizma. Nakon teške bolesti Babinka je preminuo 4. jula 1974. god. u bolnici u Sremskoj Kamenici. Sahranjen je u Novom Sadu a 2007. god. su njegovi posmrtni ostaci preneti na groblje u Padinu. Svake godine se u Padini održavaju književne večeri pod nazivom Babinkovi susreti, u čast sećanja na ličnost i stvaralaštvo Mihala Babinke. simbolizam slovačka avangarda neoavangarda časopis polja tribina mladih novosadska avangarda vovjođanska knjizevnost slovaka u vojvodini vizuelna poezija konkretna ... avangarda casopis polja tribina mladih neoavangarda postmoderna novosadska avangardna scena novi sad savremena slovačka poezija slovacka knjizevnost ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Majmun i naocale Gustav Krklec Biblioteka Vjeverica Mladost, Zagreb, 1987. Ilustracije: Nives Kavuric - Kurtovic Nagrada `Grigor Vitez` 1967. Nagrada `Maldo pokolenje` 1969. Povelja `Zmajevih decjih igara` 1976. Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. – Zagreb, 30. listopada 1977.), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells.[1] Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun.[1] U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine.[1] Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun.[2] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine.[1] Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. (digitalizirano izdanje) Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) (digitalizirano izdanje) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada `Hrvatski orač`, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović)[3] Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, Alfa, Zagreb, 1977. Knjiga 1: Srebrna cesta: pjesme Knjiga 2.: Žubor života: pjesme Knjiga 3.: Lica i krajolici Knjiga 4.: Pisma iz provincije Knjiga 5.: Noćno iverje Knjiga 6.: Majmun i naočari Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada[2] 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču.[1] U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca.[1] Osnovna škola Gustava Krkleca, Zagreb[4] Osnovna škola Gustav Krklec, Maruševec[5] Gradska knjižnica i čitaonica Gustav Krklec, Ivanec

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Urednik: Grigor Vitez Ilustracije iz originala: Jean Bruller Naslovna strana: Edo Kovacevic Claude Aveline, pseudonim Evgena Avtsinea (19. srpnja 1901. - 4. studenog 1992.), bio je pisac, izdavač, urednik, pjesnik i član francuskog Pokreta otpora. Aveline, koji je rođen u Parizu, u Francuskoj, napisao je brojne knjige i spise tijekom svoje spisateljske karijere. Bio je poznat kao svestrani pisac, pisao je romane, pjesme, scenarije, drame, članke, izreke i još mnogo toga. Biografija Rođen je od židovskih roditelja koji su pobjegli od rasne segregacije kojoj su bili izloženi u Rusiji,[1] preselili su se u Francusku 1891. i postali francuski državljani 1905. Avtsine je studirao u prestižnom Lycée Henri-IV u Parizu, a zatim u školi u Versaillesu u koji su se preselili njegovi roditelji. Godine 1915. dobrovoljno se prijavio kao bolničar u Prvom svjetskom ratu, potom je otišao na koledž u Pariz, ali mu je zdravlje narušeno i morao je prekinuti studij. Od 1918. do 1919. živio je u blizini grada Cannesa u jugoistočnoj Francuskoj, gdje je počeo pisati pod pseudonimom Claude Aveline. Karijera Godine 1919. njegove su pjesme objavljene u časopisima, a upoznao ga je s piscem Anatoleom Franceom, postavši njegov štićenik i blizak prijatelj. Godine 1920. vraća se u Pariz, radi kao urednik umjetničkog časopisa i prihvaća zahtjev da napiše knjigu o Budi pod nazivom `La merveilleuse Légende de Siddhartha Gautama Bouddha`. Godine 1922., u dobi od 21 godine, osnovao je vlastitu izdavačku kuću[2] pod imenom `Chez Claude Aveline éditeur` i kasnije je prozvan `najmlađim izdavačem u Francuskoj`.[3] pa čak i `u svijetu`.[4] Nakon još jednog zdravstvenog incidenta 1923., Aveline je ostao četiri godine u zdravstvenoj klinici u Font-Romeu, gdje je upoznao i sprijateljio se s mladim pacijentom Jeanom Vigom, postavši filmski redatelj. Aveline će kasnije djelovati i kao izvršitelj redateljeve ostavštine i kao zakonski skrbnik Vigove kćeri nakon smrti njegove žene; 1951. Aveline je utemeljio nagradu Prix Jean Vigo koja se dodjeljuje mladim filmskim redateljima. Bio je predsjednik žirija dvadeset i pet godina.[5] Godine 1932. objavio je detektivski roman `La Double Mort de Frédéric Belot` koji je doživio javni uspjeh, a 1936. roman `Le Prisonnier`. Le Prisonniera je Albert Camus naveo kao utjecaj i inspiraciju za svoj uspješan roman L`Étranger.[6][7] Naklonjen lijevoj strani političkog spektra, pridonio je pisanju brojnih komunističkih i antifašističkih časopisa i publikacija, poput Komune i Vendredi.[8] Tijekom nacističke okupacije u Drugom svjetskom ratu Claude Aveline pridružio se francuskom pokretu otpora. Godine 1952. osvojio je Grand Prix Société des gens de lettres i Prix Italia 1955. za svoj kreativni rad u radio dramama. Godine 1956. Aveline je zamolio svoje brojne prijatelje umjetnike da umjetnički ilustriraju, tj. nacrtaju ili naslikaju Portrait de l`Oiseau-Qui-N`Existe-Pas (Portret ptice koja ne postoji), pjesmu koju je napisao 1950. koji je naknadno preveden na 55 jezika.[9] Sastavljena je antologija od 108 portreta umjetnika različitog porijekla i stilova kao što su Henri-Georges Adam, Atlan, Bertholle, Bissiere, Prassinos, Music, Singier, Vieira da Silva i Jacques Villon. Godine 1963. Aveline ga je poklonio Musée National d`Art Moderne u Parizu gdje je bio izložen. Njegova bista, koju je 1967. izradio Ossip Zadkine, bila je posljednja skulptura koju je izradio Zadkine prije smrti.[10] Aveline je napisala «Je suis le dernier Zadkine» (Ja sam posljednji Zadkine) u francuskim novinama Le Figaro, u znak počasti umjetniku.[11] Godine 1974. počeo je pisati memoare. Umro je 1992. u Parizu.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM ALENKE PINTARIČ IZ 1967. G. Poslata iz Maribora 6.marta 1967. godine Crno bela fotografija 12,5 x 8 cm Alenka Pintapič (1948 - ) je u Mariboru je završila gimnaziju, a Pedagošku akademiju za glazbu u Ljubljani. Radila je u Turističkoj agenciji, pa Slovenskem narodnem gledališču (SNG) u Mariboru, prvo u sektoru Opera i balet kao solo pevačica u horu, a posle kao solistkinja. Bila je aktivna i kao slikarka. Časopisi u zemljama nekadašnje Jugoslavije objavljivala je njene kolumne sa karikaturama. U filmskoj industriji sarađivala je kao autor muzike, a ponekad i kao scenograf. Sa pevačkom karijerom je započela u najranijim godinama mladosti, kada je sa 16 godina postala ”pionirka beata”, tada nove muzičke vrste. Beat muzika je prvobitno posedovala elemente jazza i popa pod uticajem The Beatles. Nastupala je u Sloveniji i celoj Jugoslaviji, s poštovanjem su joj dodelili naziv “kraljica beata”. Učestvovala je na festivalima zabavne muzike širom Jugoslavije (Jugoslovanski izbor za Pesem Evrovizije 1981), nastupala je i na svim slovenačkim (Vesela jesen, Slovenska popevka). Muzički je bila prisutna na televizijama u Zagrebu i Beogradu. Svoju bogatu muzičku karijeru je zaključila sa mono- dramom, tačnije mono-komedijom pod naslovom “Čuj, zašpilaj mi”, napisala je tu muzički deo, koji se nalazi i na samostalnom CD-u. Svoje življenje kroz muziku predstavila je u autobiografiji pod naslovom “The Beatles, Tito in jaz”, koja je objavljena 2006. Beatles su joj bili utemeljivači beat-muzike, Titu je pevala, imala čast da sa njim sedi na istom mestu na nekim muzičkim nastupima. Diskografija Alenke Pinterič: na malim pločama (1966, 1967, 1968, 1970, 1976, 1978, 1982), dve velike (1980, 1996), samostalni CD “Čuj, zašpilaj mi blues …” (2004). Njene pesme su se našle na kompilacijama: Slovenska popevka, Vesela jesen, Zagreb Fest, Beogradsko proleće, Pesma leta, Festival Sarajevo, Festival Skopje, World Song Festival Seoul 79, Puerto Rico 79 – Festivalo de la voz i canyo.

K. KRIEGEL & Co, Prag - Velika okrugla činija (1837-1854) Dimenzije Prečnik: 31 cm Visina: 4,5 cm Težina: 950 g Tamna pukotina na dnu, vidljiva i sa naličja. Sitni tragovi pribora na dnu. Tamno-plava boja na rubu i rubnom dekoru na nekoliko mesta sitno oštećena. Sve je vidljivo na kolaž-slici. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: Prag K & C (za K Kriegel & Co.) Fabrika „K Kriegel & Co.“ koristila je žig od 1837. godine, do, prema nekim autorima, 1854., a prema drugima do 1903. godine Fabriku, koja se smatra najstarijom češkom fabrikom keramike, i čiji su veoma kvalitetni i retki proizvodi među kolekcionarma poznati pod nazivom “Stari Prag”, osnovali su braća Karel i Václav Kunerla (Karel i Vaclav Kunerla), Josef Emanuel Hübel (Jozef Emanuel Hubel) i Josef Ignaz Lange (Jozef Ignac Lange). Ideja o osnivanju fabrike keramike postojala je još od 1791. godine, ali se izgradnja odužila zbog razumljivog straha stanovnika praške četvrti St. Peter od požara, jer su dimnjaci takvih fabrika visoko u vazduh izbacivali a vetar raznosio iskre, veoma opasne za tadašnje kuće sagrađene uglavnom od drveta. Konačno je fabrika počela sa radom 1795. godine, a krajem godine dobila je tzv. Privilegiju za područje Boemije i ostale k.u.k. države (kaiserliche und königliche, carske i kraljevske, dakle čitavu Austrougarsku monarhiju), uz obrazloženje da cilj fabrike nije samo bogaćenje njenih vlasnika, već i podrška osiromašenim ili neuspešnim fabrikantima i trgovcima, kao i njihovim udovicama i siročadi. Fabrika je mogla da isporučuje svoje proizvode na celoj teritorili carstva i da koristi u žigu grb sa dvoglavim carskim orlom. 1799. godine u upravi je braću Kunerla, koja su izašla iz posla, zamenio Grof Karl Clam-Martinitz (Karl Klam-Martinic) i fabrika je radila pod imenon „Hübel und Co.“ 1804. godine jedini vlasnik je postao grof Martinitz, koji je instalirao englesku mašinu za štampanje na keramici, prvu u nemačkom govornom području. 1810. godine prodao je kompaniju njenom prvobitnom vlasniku Josefu Emanuelu Hübelu. Nakon Hübelove smrti 1835. godine fabriku su zakupili Karl Ludwig Kriegel (Karl Ludvig Krigel) i Karl Wolf (Karl Volf). Pod nazivom „K. k. priv. Porzellan- u. Steingutfabrik von Kriegel & Co.“ (Carska i kraljevska privilegovana fabrika porcelana i keramike Kriegel & Co.) fabrika je počela sa proizvodnjom porcelana 1837. godine. Proizvodila je servise za ručavanje, kafu i čaj i ostali upotrebni porcelan. 1839. godine fabrika je imala zapažen nastup na II. Industrijskoj izložbi u Beču. Kada je 1841. godine zakup istekao, Kriegel ga nije obnovio već je umesto toga otklupio opremu fabrike i preselio je u nove prostorije. Zajedno sa novim partnerom, biznisenom Emanuelom Hofmannom (Emanuel Hofman) osnovao je kompaniju „K.Kriegel & Co.“ Budućnost fabrike u najvećoj meri je odredila Kriegelova odluka da 1845. godine angažuje tada 26-godišnjeg vajara Ernsta Poppa (Ernst Pop) kao glavnog dizajnera. Ernst Popp (1819-1883), sin nemačkog umetnika Avgusta Poppa (Avgust Pop), bio je student nemačkog vajara Ludwiga Schwanthallera (Ludvig Švantaler) na Minhenskoj Akademiji umetnosti. 1845. godine preselio se u Prag i zaposlio u fabrici „Kriegel & Co.“ 1851. godine postao je učitelj vajanja u „Tehničkoj školi za podršku češkoj industriji.” I pored toga što mu je maternji jezik bio nemački, toliko je savladao češki jezik da je sa učenicima komunicirao isključivo na njihovom maternjem jeziku. Među njegovim učenicima su mnogi kasnije poznati češki vajari i arhitekte, a među njima posebno mesto zauzima njegov sin Antonin Popp (Antonin Pop, 1850-1915), čije bronzane skulpture krase stubove mosta Svatopluka Čecha (ili samo Čechův most) u Pragu, na Vlatavi. Ernst Popp je najviše uspeha imao u oblastima malih skulptura i reljefa. Zajedno sa Schwanthallerom radio je na skulpturama za fasadu Mihenskog nacionalnog muzeja. Za fabriku „Kriegl & Co“ Popp je dizajnirao mnoge izvanedne figure, biste i druge predmete. Uglavnom zahvaljujući njegovom radu, praška fabrika porcelana je uspela da se probije do evropske elite, a figuralni porcelan postao jedna od najvažnijih proizvodnih linija fabrike. Unutar Austro-Ugarske monarhije, postala je dostojan konkurent tada već čuvenoj „K. k. priv. Porzellanmanufaktur Wien“ iz Augartena. Krajem XIX eka porcelan više nije bio tako popularan i proizvodnja je bila sve manje isplativa. 1894. godine pojavile su se ideje da fabriku treba likvidirati. Još jedan pokušaj održanja proizvodnje u Pragu bio je preseljenje proizvodnje u Prag-Radlice gde je kompanija „Kiovský i Trinks“ proizvodila porcelanske, keramičke i šamotne predmete. Kompanija je pokušala da obnovi proizvodnji program koji je zamro, ali bez mnogo uspeha. Posle tri godine, u kojima je fabrika je više puta prodavana i menjala vlasnike, konačno je zatvorena 1810. godine a zemljište i fabričke zgrade prodate su na licitaciji. Prodaje se bez držača za tanjir. (115/48-35/112-kp/1187)

SPODE, England - Mala činija `Camilla` (1976-1989) Dimenzije Dužina: 22 cm Širina: 13,5 cm Visina: 3 cm Težina: 250 g Crta na listovima cveta na dnu koja liči na ogrebotinu je ispod glazure - nepravilnost u dekoru. Tri mrlje na ivici su tragovi crne boje. Dno nije sasvim ravno - posuda se klati na ravnoj površini. Žig na dnu: SPODE ENGLAND CAMILLA SPODE DESIGN C. 1883 J.4 (kod za godinu proizvodnje) Kompanija „SPODE“ proizvodila je predmete s dizajnom „Camilla“ od 1950. do 1990. godine. Prema kodu za godinu proizvodnje (J.4) činija je proizvedena između 1976. i 1989. godine. Josiah Spode (Džozaja Spoud, 1733-1797), poznat kasnije kao Josiah Spode I (iako se i njegov otac zvao Josiah Spode), jedini sin siromašnih roditelja, radio je od svoje 16 do 21 godine kod Thomasa Whieldona (Tomas Vildn, 1719 – 1795) u engleskom mestu Stoke-on-Tent (Stouk-on-Tent), jednog od najboljih proizvođača keramike u toj oblasti u drugoj polovini XVIII veka. 1767. godine Spode je započeo sopstveni posao, kupovinom male radionice u istom mestu. Tokom 1783-84 usavršio je tehniku podglazurnog bojenja plavom bojom, uz pomoć gravera Thomasa Lucasa (Tomas Lukas) i štampača Jamesa Richarda (Džejms Ričard). 1783. uspeo je da plasira na tržište visokokvalitetnu plavo bojenu keramiku. Takođe, iako su mnoge fabrike u Engleskoj dugo pokušavale da proizvedu kvalitetan porcelan, to je pošlo za rukom tek Josiahi Spodeu, između 1789. i 1793. godine, usavršavanjem već poznatog postupka. Sastav je neko vreme uspeo da ostane industrijska tajna. Dok je Josiah Spode I vodio i razvijao posao, njegov sin, Josiah Spode II (1755-1827), školovao se za keramičara i vodio skladište firme Londonu. 1797. godine preuzeo je upravljanje fabrikom. Pod njegovom upravom usavršena je proizvodnja porcelana, kojim je dobijen fin, beo i providan porcelan, ujedno jeftin za poroizvodnju i dopadljiv kupcima. U roku od nekoliko godina, većina proizvođača porcelana sledila je njegov postupak. Princ od Walesa posetio je fabriku 1806. godine, i impresioniran onim što je video, zamolio je Spodea da pripremi banketni servis za njegovo krunisanje kao Georgea IV. Nakon toga, kompanija je dobila kraljevski nalog, odnosno postala zvanični dobavljač Dvora. Iste godine, William Copeland (Viliam Kouplend) je postao partner u fabrici i kada je Josiah Spode II umro 1827. godine, Williamov sin, William Tailor Copeland (Viliam Tejlor Kouplend) kupio je posao od naslednika Josiah Spodea III. 1833. godine postao je jedini vlasnik, udruživši se sa Thomasom Garrettom (Tomas Garet) u zajedniču firmu „Copeland and Garrett“. 1847. Garrett je napustio posao i Copeland je nastavio samostalno da vodi kompaniju „W. T. Copeland and Sons“. Copeland, Lord gradonačelnik Londona, nastavio je posao porodice Spode i proizvodio kvalitetan i fin porcelan i keramiku. U vreme popisa 1861. godine zapošljavao je preko 800 radnika – 359 muškaraca, 213 žena i 241 dete. 1867. godine u partnerstvo su ušla i četiri sina Williama Taylora Copelanda, a na kraju vlasništvo je prešlo na najmlađeg sina, Richarda P. Copelanda (Ričard P. Kouplend), čiji su sinovi postali stariji članovi firme. 1932. godine posao je pretvoren u privatno društvo pod imenom “W. T. Copeland and Sons Ltd”. Firma je ostala u porodici Copeland do 1966. godine. Ime Spode na proizvodima često se koristilo tokom XIX i XX veka, često kao „Copeland late Spode“. 1970. godine u znak sećanja na osnivača i u čast proslave 200-te godišnjice fabrike, ime kompanije je promenjeno u “Spode”. 2006. godine kompanija se spojila sa kompanijom „Royal Worcester“. Ujedinjena kompanija bakrotirala je 2008. odine. Trgovačke marke i intelektualno vlasništvo, kao i deo zaliha, otkupila je „Portmeirion Group“ 2009. godine, što nije obuhvatalo i proizvodne pogone ove kompanije, koji su napušteni. Predmeti sa oznakom „Spode” proizvode su u fabrici „Portmeirion Group“ u Stoke-on-Trentu. U delu nekadašnje fabrike „Spode“ 2012. godine otvoren je vizitorski centar Muzeja Spode. (123/2-47/155-kp/1463)

Velika, veca i najveca Jerzy Broszkiewicz Mladost, Zagreb, 1977. Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu Tvrdi povez, format: 17x21 cm, 226 strana, ilustrovano, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova pisanja. Kompaktna. 26032023 ktj-53

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu

*Ostale informacije potražite na -> vilinskidar.com Opis proizvoda: Malo carstvo dragulja na jednom mestu! Ovaj bajkoviti Set 12 Tumblovanih Minerala u Kutiji donosi čaroliju prirode direktno u vaš dom. Poklon za Sve Generacije: Tražite zgodan poklon za svoje male kolekcionare? Ovaj set je savršen izbor! Svaki kristal je čarobno postavljen u plastičnoj kutijici sa providnim poklopcem, čineći ga pogodnim i za najmlađe istraživače. Duboki Koreni Interesa za Mineralima: Fascinacija mineralima i kristalima duboko je ukorenjena u čovečanstvu. Kristali i minerali u ovom setu nose priču koja se proteže milijardama godina. Za Ljubitelje Minerala i Početnike: Ovaj set je odličan poklon za kolekcionare početnike i sve one koji dele strast prema prirodnim dragocenostima. ✨ Savršeno Uređen Set: Set sadrži 12 tumblovanih minerala uključujući Rozenkvarc, Labradorit, Karneol, i mnoge druge. Svaki kristal je postavljen s ljubavlju i ima svoj naziv ispod sebe kako biste lakše upoznali svaki od njih. Dimenzije Kutije: Kutija je dimenzija 8.5cm x 5cm, a veličina pojedinačnih tumblovanih minerala je oko 1cm. Brza Isporuka: Vaš set će biti pažljivo zapakovan i poslat Postexpressom kako biste ga brzo dobili na vašoj adresi. Napomena: Fotografije su ilustrativne, iako su prirodne varijacije u izgledu kristala sasvim normalne. Svaki set je jedinstven i pažljivo odabran kako bi vam doneo radost i čudo prirode. Ovaj Set 12 Tumblovanih Minerala u Kutiji nije samo proizvod, već i poziv na putovanje u čarobni svet kristala i minerala. Sada je pravo vreme da počnete otkrivati i istraživati lepotu Zemljinih dragocenosti! ✨ Za više informacija i narudžbe, posetite vilinskidar.com. // Kako poručiti? // Poslati poruku Navedite tačan naziv artikla Vaše podatke: Ime i prezime, mesto, poštanski broj, ulica i broj i broj telefona Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Proizvod se šalje istog dana, najkasnije dan nakon poručivanja Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. - NE RADIM LIČNO PREUZIMANJE - // Kontakti: // Web: vilinskidar.com Facebook: fb.me/Kristalni.Dar Instagram: instagram.com/kristalni.dar Email: [email protected] Viber: 062/1427-147 *Hvala*

Ministar prosvete u to vreme Velibor Jonić Велибор Јонић (Крњево, код Велике Плане, 12. фебруар 1892 — Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању и министар просвете и вера у квислиншкој влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР. Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем. Биографија Велибор Јонић је рођен 12. фебруара 1892. у Крњеву, од оца Крсте и мајке Софије Јонић. Учествовао је у Првом светском рату у ђачкој чети. Са српском војском се повлачио кроз Албанију. После повлачења, савезници су га пребацили у Енглеску, где се школовао до 1920. Међуратни период После повратка Јонић је кратко време био члан Републиканске странке, али је убрзо напустио идеолошку левицу.Био је члан и Земљорадничке странке до 1929, сарадник па члан средишњег одбора Народне одбране. Био је присталица уједињења са Бугарском и федералног уређења Краљевине СХС, па је био на изборној листи ХСС. На Јонићеве ставове значајан утицај је имало дело Пропаст Запада Освалда Шпенглера.У једном `Политикином` уводнику 1923. говори о `банкротству парламентаризма`. Након завођења Шестојануарске диктатуре, Јонић је почетком 1930-их постао члан Југословенске акције, организације која је критиковала либералну демократију и заговарала ауторитативни и корпоративни систем.Био је изабран генералног секретара Југословенске акције. Убиство краља Александара у Марсељу октобра 1934. подстакло је Југословенску акцију да са још неколико сродних група окупљених око листова Збор, Отаџбина и Буђење води преговоре о уједињењу. Јонић је био један од потписника протокола о уједињењу, а имао је и врло активну улогу у преговорима са Димитријем Љотићем.Обједињена организација Југословенски народни покрет Збор основана је у Љубљани, на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. Нешто касније образовано је стално вођство Збора у коме су били: председник Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Фран Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Јонић је сарађивао у и у зборашком гласилу Отаџбина, величајући Хитлера како је зауставио продор комунизма у Европу. Пошто је Збор на изборима 1935. прошао катастрофално лоше, Љотић је повезао Збор са Хитлеровом Немачком. Немцима је био циљ да Југославију привредно вежу за Немачку, а не за Француску као то тада. Због тога су у Краљевини Југославији оснивали предузећа и финансирали Збор да заступа немачке интересе.Сукоб Љотића са премијером Миланом Стојадиновићем оставио је неповољне последице на даље организовање зборашког покрета. Незадовољни лошим резултатима на изборима 1935. истакнути чланови Збора су критиковали Љотића и одбијали су да слепо подражавају његове потезе, који су им изгледали нереални и убиствени за даљи развој покрета. Јонић је децембра 1937. искључен из вођства Збора. На месту генералног секретара заменио га је Милорад Мојић. Осим тога, Љотићевом одлуком, пред Врховни суд покрета изведени су Јонић, Ђорђе Перић и Данило Грегорић.До измирења у вођству Збора доћи ће у току рата. После иступања из Збора, Јонић се повезао са Стојадиновићем и од 1938. до 1939. био је предавач принцу Петру. Бавио се превођењем и издаваштвом, а током 1939. године основао је издавачко-просветну задругу „Ипроз”. Повезао се са Српским културним клубом, где није имао већег утицаја.Био је члан и функционер Југословенско-енглеског друштва, предавао је немачки језик на Војној академији у Београду Био је ожењен и имао је једно дете. Други светски рат Иако је био германофил и спреман да учествује колаборационистичким институцијама, Јонић није био први избор Немаца.За комесара за образовање у Комесарској управи прво је постављен Ристо Јојић, а Јонић га је наследио 10. јула 1941. Аутор је Апела српском народу којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и сарадњу са Немцима. Немци су 29. августа поставили Милана Недића на чело нове српске марионетске администрације, Владе народног спаса.Јонић опет није био први избор за место министра просвете и вера, већ је та функција поверена Милошу Тривунцу. После реконструкције владе Јонић је постао министар просвете и вера 7. октобра.Јонић је у свом министарству наследио и бројне утицајне личности које су имале јаке везе са окупатором (попут Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Перића), па иако им је био надређен имао је мало утицаја на њихов рад. Свој рад у министарству од самог почетка је усмерио на националну пропаганду коју је водила влада Милана Недића и жестоко обрачунавање са комунистима у просветним редовима.Министарство просвете је октобра 1941. донело уредбу о универзитету, којом се са београдског Универзитета (који није радио због окупације) уклоњени сви неподобни професори и студенти, а предавање и студирање дозвољено само „национално исправним” особама.Неподобни професори су слати у Бањички логор. Јонић је у Влади народног спаса био у групацији око Милана Недића, уз Јосифа Костића, Ђуру Докића и Огњена Кузмановића. Као министру просвете и вера, дата му је надлежност над Српском православном црквом. Покушао је да приволи цркву на сарадњу са Немцима, али са мало успеха.Као министар просвете, Велибор Јонић је почетком 1942. покренуо издавање предратног Просветног гласника, који је требало да окупи све просветне раднике и спречи да школа буде расадник „интернационалних схватања“.Половином 1942. Јонић је покренуо издавање политичког недељника Српски народ, чији је он би главни и одговорни уредник. Лист се залагао за обнову Србије на „здравим сељачким ногама“ и њен препород у новој Европи под немачким вођством.Такође је од од 1941. до 1942. био и сарадник зборашке Наше борбе 1941–1942. Министарство просвете је најдаље отишло у спровођењу националсоцијалистичких идеја.Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Министарство је у спровођењу своје политике постало најагилније крајем 1943. и почетком 1944, у време када су остале колаборационистичке активности полако посустајале.Оно је крајем 1943. објавило “200 великих српских послова” у које је потребно требало урадити, међу којима су уређивање “српског животног простора”, колонизација на “српском животном простору”, изврши заштита српске “крви”, оснује Центар за испитивање биолошких и антрополошких одлика становништва српских земаља, формира Центар за истраживање етничких типова српског становништва и да се изради “расна карта” српских области. У последњој години окупације Јонић је имао улогу у сарадњи Недићеве владе са четницима Драгољуба Михаиловића. У пролеће 1944. одржао је састанак са капетаном Предрагом Раковићу и предлагао му сарадњу четника са Владом народног спаса. Крајем априла 1944. године на Велибора Јонића је извршен неуспешан атентат чији починитељи нису откривени. Од почетка савезничког бомбардовања и битке за Србију Недићева влада је функционисала отежано, али је Јонић и тада био међу њеним најревноснијим делатницима. Недић је 28. августа 1944. поставио Јонића да руководи евакуацијом квислиншке владе у Немачку.Јонић је 2. септембра одржао састанак са представником београдске организације ЈВуО Иваном Павловићем, представником Специјалне полиције Бошком Бећаревићем, командантом СДК Костом Мушицким, командантом СДС Боривојем Јонићем (тj. рођеним братом) и генералом Стеваном Радовановићем који је заступао Недића. На састанку је договоран начин како да се заједнички спречи да партизани и Црвена армије заузму Београд или у случају неуспеха како се повлаче пред њима. Јонић је предложио да се српски интелектуалци који су изразили подршку немачкој окупацији сакрију у манастирима СПЦ или да се пребаце у Немачку заједно са члановима владе.26. септембра, Велибор Јонић је одржао говор преко Радио-Београда, у коме се обратио краљу Петру II с молбом да заштити српске политичаре који су сарађивали са окупатором. Влада народног спаса је престала да постоји 3. октобра како су се Београду приближавале јединице Црвене армије и партизана. Јонић је побегао из Југославије. Он и други српски избегли квислинзи су одведени у Беч, па у Кицбил. Јонић је подржавао неуспешне Нојбахерове планове да укључи патријарха Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића у рад колаборационистичких органа у егзилу. После рата Јонића су Британци изручили новим југословенским властима. Оптужен је за сарадњу са Немцима и суђено му је у Београду на истом процесу са Михаиловићем, Мушицким и Јовановићем. Осуђен је за колаборацију и стрељан у Београду 17. јула 1946. Slanje savijeno dva puta Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim ili preporučenim pismom ( težina od 21-100 grama ) Q-1