Italija i restauracija veličanstvenog kratera kneževsko blago Narodnog muzeja autori/ke kataloga izložbe: Tatjana Cvjetićanin, Staša Babić, Vera Krstić, Aleksandar Palavestra Izdavač: Narodni muzej, Beograd 2011. Mek povez sa klapnom, 198 strana, ilustrovana, 24cm Stanje : Korice 5-, unutrasnjost bez nekih mana, cista. Delovi zbirke Kneževsko blago koja potiče iz VI i početka V v.p.n.e. U okviru izložbe centralno mesto zauzima veličanstveni krater koji se posle tri godine vratio iz Italije, gde je grupa italijanskih restauratora i konzervatora radila na njegovoj konzervaciji. Izložba je prvo prikazana u Palati Kvirinale u Rimu i Palati Monte di Pieta u Padovi. Krater potiče iz Trebeništa - Makedonija i pripada zbirci grčkih starina Narodnog muzeja. Sam krater je od bronze i potiče iz starijeg gvozdenog doba. Predstavlja redak primer predmeta od metala iz VI v.p.n.e. U njemu se čuvalo vino a svakako najveća specifičnost je tronožac na kome je postavljen, koji ga oplemenjuje, i izuzetna ornamentika, bogato dekorisana, minucioznim, čitim detaljima.

SMJEHULJICA I PLAČULJKO Enes Kišević Zagreb, 1986. Ilustracije: Borivoj Dovniković – Bordo Borivoj Dovniković Bordo (Osijek, 12. decembar 1930) filmski je reditelj, animator, stripar, karikaturist, ilustrator i grafički dizajner srpskog porijekla. Živi u Zagrebu. S grupom karikaturista sa koje je vodio Valter Nojgebauer, Dovniković započinje izradu prvog jugoslovenskog umjetničkog i satiričnog animiranog filma `Veliki miting`. Nešto kasnije postaje suosnivač `Duga filma`, tvrtke specijalizovane za proizvodnju animiranog filma. Animirao je na filmovima braće Nojgebauer, između ostalog i`Veliki miting`. Nakon što je odslužio vojni rok 1957. pridružuje se Vukotiću, Kristlu, Kostelcu, Grgiću, Nojgebauerima, Marksu, Boureku i drugima u tadašnjem Zagreb filmu. 1961. godine počinje raditi na svom autorskom filmu `Lutkica`, na kojem je većinom sve sam osmislio i animirao. Od tada sve do danas potpisuje brojne nagrađivane autorske filmove. Knjigu `Škola crtanog filma` objavljuje 1983. godine. Meki povez, format: 17x24 cm, 80 strane, ilustrovano, latinica. Korice odlicne, kao na slikama. Unutra odlicna. Posveta na prvoj strani. Kompaktna. Nema drugih tragova koriscenja. 25012022 ktj-20

Description Naručivanje iz kosmičke kuhinje – Patriša Krejn nezaobilazni vodič za moćne afirmacije koje će vam promeniti život Naručivanje iz kosmičke kuhinje: Univerzum je kao kosmička kuhinja beskrajno izdašnog menija koja samo čeka da primi porudžbine od vas i da vam ih isporuči. Naučite pravila za kreiranje porudžbina u oblasti karijere, kvaliteta života, zdravlja, putovanja i stanovanja. Naučite zašto vam kuhinja ponekad isporučuje samo limun i šta da radite kad se to desi. Otkrijte afirmacije i osećanja – najmoćniju kombinaciju za ostvarenje snova. Ako ste spremni da razmazite sebe ljubavlju i pozitivnim afirmacijama, ovo je knjiga za vas! Mark Viktor Hansen, jedan od autora Njujork tajmsovog bestseler serijala Pileća supa za dušu Naručivanje iz kosmičke kuhinje je praktičan vodič pun mudrosti koji će vam pomoći da u svoj život prizovete harmoniju za kojom čezne vaše srce. Primenite principe iz ove knjige i sigurno ćete naći ono što tražite. Ove afirmacije stvarno deluju! Alan Koen, autor bestselera Zmaj više ne stanuje ovde

U dobrom stanju! Bogdan Kršić (Sarajevo, 24. maj 1932. — Beograd, 21. oktobar 2009) bio je srpski likovni umetnik i redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Oblasti interesovanja su mu bile: grafika knjige (ilustracija i oprema), grafika, grafički dizajn, keramika i scenografija.[1] Među kolegama je bio cenjen kao „Najveći srpski majstor dizajna i ilustracije knjige“.[2] Između ostalog, grafički je oblikovao Grb Savezne Republike Jugoslavije. Diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti 1957, magistrirao 1959. godine. Na Akademiji, kasnijem Fakultetu primenjenih umetnosti, radio je od 1962. do 1997. godine. Predavao je na odseku Primenjena grafika, atelje Grafika i knjiga, predmet Grafika knjige. Osim toga, bio je prorektor, v. d. dekan, prodekan i šef Katedre. Bio je član ULUPUDS, ULUS, HOLLAR (Društvo čeških grafičara) i drugih. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Postoji Legat Bogdana Kršića. Samostalne izložbe Beograd (od 1958. do 1998) Sarajevo (tri puta) Prag (dva puta) Solingen Njujork Pariz Najvažniji radovi Ciklus grafika i knjiga Erazmo „Pohvala ludosti“, 1962; Ciklus grafika Sebastijan Brant „Lađa ludaka“ 1964; Ciklus grafika i mapa „Benvenuto Čelini“, 1975; Ciklus grafika i balet „Pacolovac“, 1987; Ciklus grafika „Goja“, 1998. Najvažnije nagrade: Veliki pečat Grafičkog kolektiva, 1963; Zlatna igla ULUS-a, 1963; Godišnja nagrada ULUPUDS-a, Beograd, 1963; Zlatno pero Beograda, 1968; Zlatna medalja Međunarodnog bijenala grafike, Buenos Aires, Argentina, 1968; Prva nagrada Međunarodne izložbe Male grafičke forme, Banska Bistrica, ČSSR, 1969; Zlatno pero Beograda, 1970; Oktobarska nagrada grada Beograda, 1975; Nagrada za grafiku na Međunarodnom bijenalu Azija – Evropa u Ankari, Turska, 1986; Specijalna nagrada Prvog grafičkog bijenala suve igle, Užice, 1993; Vukova nagrada, 1999; Nagrada za životni doprinos grafičkoj umetnosti na 5. međunarodnom bijenalu grafike u Beogradu, 1998. Kritička recepcija „... Ovaj umjetnik je spoznao svrhu i težinu patnje: vrijeme srednjovjekovnih martirija u sjeni gotskih katedrala i vrijeme stradanja savremenog čovjeka na mučilištima posljednjeg rata – stalno je prisutna na ovim listovima. [...] Snaga Kršićeve ekspresije temelji se na naglašeno dramatskom crtežu koji širokim gestom opisuje formu i na preciznoj jasnoći detalja, ostvarenoj maksimalnom umjetnikovom pažnjom na karakter smjera, dubine i intenziteta svakog pojedinačnog reza igle. [...] Umjetnost Bogdana Kršića je umjetnost snažnog moralnog angažmana. Tradicionalno u grafičkom postupku, ona ipak tako aktuelna smislom svoje poruke i tako bliska plemenitošću svog svjedočanstva...“ — J. Denegri, uvodni tekst u katalogu izložbe u Galeriji Grafički kolektiv (Beograd, 11–20. novembar 1964) „Jedan sam od tvrdoglavih, na izgled ekstremnih grafičara. Grafika mi je jedino i dovoljno. Pod grafikom podrazumevam sve što se štampa, od ručnog otiska slobodne grafike do industrijskom štampom proizvedene knjige. Za jednog čoveka, za jedan život – mnogo, i previše. [...] Svet mojih ideja je čovek i njegova večita ista sudbina. Moji grafički listovi i ilustracije odeveni su u ruho srednjeg veka, vreme prvog pisanja o čoveku, ali i vreme prvog grafičkog otiska u današnjem smislu reči. Taj nerazdvojivi sklad štampane reči i slike moj je osnovni cilj. Nisam slikar, nisam pesnik, grafičar sam.“ — B. Kršić, Anketa/Grafičari, Umetnost 23, (Beograd, 1970) 37. „...u opusu Bogdana Kršića preovlađuje naracija, literatura stoji iznad vizuelnih problema i likovni aranžman dela podređen je izvesnim intelektualnim iskazima. Međutim, [...] Kršićevo delo ipak poseduje potpuno jasnu vizuelnu koncepciju koja se u najnovijim delima manifestuje kroz spontano tretiran gest i crtež, beleženje samo najbitnijih detalja i intervencije perom koje svedoče da je u pitanju jedan nekonvencionalan rad, koji ujedinjuje različite probleme. Na prvom mestu: u čisto likovnom smislu, specifičan dualitet starih iskustava i modernog tretmana, zatim pokušaj da se prenese određena poruka i ostvari delo u nekim širim kordinatama i tumačenjima. U okvirima naše savremene grafike, sinteza obuhvatnosti ovog opusa razlikuje se od mnogobrojnih pokušaja upravljenih ka traženju likovne inspiracije samo u materijalnim ostacima prošlosti. Ugrađivanje starih znakova i simbola u jednu modernu likovnu koncepciju daje, po pravilu, dekorativne rezultate bizarnog ili folklorističkog duha. Bogdan Kršić je uspeo da izbegne ovu situaciju zahvaljujući, na prvom mestu, svom univerzalnom pristupu prošlosti, kako na formalnom tako i duhovnom planu.“ — S. Ristić, Emitovano: Treći program Radio Beograda, Hronika, 1975. „Bogdan Kršić je u grafici, u svim njenim vrstama, našao prostore za iskazivanje svojih kreativnih mogućnosti. On je jedan od retkih umetnika vezanih samo za ovaj medij. Pored toga što se kroz sadržaj svoje umetnosti bavi problemom morala pojedinca i društva, Kršić ima tako aprioran stav prema grafičkom zanatu, da i samu čistotu grafičkog postupka smatra etičkim pitanjem. Takođe je veoma jasan u pogledu misije grafičkog lista. Umnožavanje, kao osnovna svrha medija, ima smisla samo ako nekome prenosi određenu poruku, umetničku ideju. [...] zahvaljujući svojoj intelektualnoj orijentaciji i naklonosti prema književnim delima evropske humanističke klasike, on je dublje zašao u suštinu njihovih poruka i načina njihovog prenošenja. Tako je u jednom širem vremenskom i umetničkom kontekstu našao pogodno tle iz koga će crpeti inspiraciju za izražavanje svog angažmana prema dobu u kome živi.“ — Lj. Slijepčević, „Grafika Beogradskog kruga“, u: Jugoslovenska grafika 1950-1980. Serija: Jugoslovenska umetnost XX veka, Muzej savremene umetnosti (Beograd, oktobar 1985 – oktobar 1986) 28.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovna strana: Radomir Perica Radomir Perica (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 20. septembar 1924 — Vašington, SAD, 23. decembar 2006) je bio srpski stripar, ilustrator, dizajner i slikar. Tvorac je prvih naučnofantastičnih parodija u srpskom stripu. Lik omladinca Kiće koji nosi tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina je oblikovan po Radomiru Perici. Biografija i likovni opus Profesionalno je debitovao u svojoj šesnaestoj godini stripom „Novi Tarcan“ (Mikijevo carstvo, br. 191, 8. januar 1941). Najpoznatiji stripovi su mu „Put na Mesec“, „Ivica i Marica“, „Doživljaji Džure Pacova“, „San mladog Jocka“, „Poslednji dani Pompeje“ i „Til Ojlenšpigel“. Sa početkom Drugog svetskog rata, Perica se sa nekoliko prijatelja pridružuje Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, sa kojim je inače bio u srodstvu po majčinoj liniji. Tokom ratnih godina crta lažne pasoše i ausvajse za američke pilote i saborce, ali i stripove od kojih su neki bili objavljeni u beogradskim novinama. Kada je partizanski pokret preuzeo vlast u Jugoslaviji, Perica nije uspeo da pobegne u Ameriku, već je uhapšen i suđeno mu je u okviru procesa Mihailoviću i saradnicima. Na robiji u Sremskoj Mitrovici je proveo šest godina, gde je često bio fizički zlostavljan i mučen. Nakon izlaska iz zatvora se bavi likovnim i primenjenim umetnostima, za šta je dobijao i međunarodne nagrade (nagrada „Rizoli“ za najbolju evropsku grafiku, Milano). Kao već formiran autor se 1960-ih seli sa porodicom u SAD, gde iznova počinje likovnu karijeru. Posle skoro sedam decenija zaborava, kulturna javnost u Srbiji se ponovo upoznala sa Peričinim opusom tek u septembru 2009. kada je izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada reprintovala njegova dva stripa u svesci „Put na Mesec“ i objavila u propratnom članku nepoznate detalje iz života ovog stvaraoca. Filmske reference Perica je imao višestruke veze sa filmskom umetnošću. U mladosti je radio stripove pod uticajem američkog animiranog filma, a deo karijere je proveo kao dizajner u beogradskom „Avala filmu“. U američkom filmu „Tesla: gospodar munje“ (engl. Tesla Master of Lightning, 2000) glumio je Nikolu Teslu. Ipak, široj publici je najpoznatiji lik Kiće, oblikovan po Radomiru Perici, koji nosi skrivenu tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina (bliskog Peričinog prijatelja). Ovo je zasnovano na anegdoti sa suđenja Radomiru Perici, kada je na pitanje komunističkog istražitelja u šta veruje, Perica odgovorio: „Verujem u Miki Mausa“.

Poučne priče od kojih se „za dlaku“ poraste Maleni Čupavko je radoznali i veseli mališa. Optimističan i hrabar, sklon je neobičnim avanturama pomoću kojih svaki put nauči nešto novo. Maleni Čupavko se suprotstavlja stereotipima i uči o životu kroz odnose s drugim junacima koje sreće na svom putu. Šetnja Malenog Čupavka završila se sasvim neočekivano u dubokoj džungli. Ubrzo se sprijateljio sa devojčicom Kikiriki, ali njena porodica nije baš tako prijateljski nastrojena – naprotiv, oni nameravaju da opravdaju ime svog plemena i skuvaju Čupavka u kazanu. Šta raditi u naizgled beznadežnoj situaciji? Biti snalažljiv! Čupavko je zahvaljujući svojoj lukavosti, ali i dobrodušnosti, našao izlaz iz kazana smrti i postao novi kralj plemena. Ali naš junak shvata da je sloboda sve što želi da ima… Da li imati moć i bogatstvo uvek znači i biti srećan? Savremeni svet nas uči da su materijalne stvari jedini uslov za sreću. Knjiga „Pleme Gurmana“ na zanimljiv i duhovit način priča priču o onome što je svakom detetu potrebno da bi bilo srećno – sloboda i drugarstvo. Povez knjige : tvrd Strana : 32 Format : 21 cm Pismo : ćirilica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tekst i 8 tabli crteza Kacušika Hokusaj (jap. 葛飾 北斎 O ovoj zvučnoj datoteci izgovor (pomoć·info), c. 31. oktobar 1760 — 10. maj 1849.) bio je japanski umetnik, ukijo-e slikar i grafičar Edo perioda.[1] Rođen u Edou (današnji Tokio), Hokusaj je najpoznatiji kao autor serije drvoreza Trideset i šest pogleda na planinu Fudži (富嶽三十六景 Fugaku Sanjūroku-kei, c. 1831) koji uključuje međunarodno ikoničnu štampu, Veliki talas nad Kanagavom. Hokusaj je stvorio Trideset i šest pogleda kao odgovor na domaći putni uspon i kao deo lične opsesije planinom Fudži.[2] To je bila ova serija, posebno štampanje Velikog talasa i Dobar vetar, vedro jutro, koji su obezbedili Hokusajovu slavu kako u Japanu, tako i u prekomorskim teritorijama. Kao što istoričar Ričard Lejn zaključuje: „Zaista, ako postoji jedno delo koje učinilo Hokusaja poznatim, kako u Japanu, tako i u inostranstvu, ono mora biti ova monumentalna serija štampanja”.[3] Dok su Hokusajova dela pre ove serije sigurno bila važna, do ove serije nisu dobila široko priznanje.[4] Mladost i rano stvaralaštvo Nije poznat tačan datum Hokusajevog rođenja, ali se smatra da je rođen oko 31. oktobra 1760. u porodici umetnika u oblasti Kacušika. Ime mu je bilo Tokitaro. Smatralo se da mu je otac Nakadžima Ise, zanatlija koji je pravio ogledala za šoguna. Hokusaj je počeo da se bavi slikarstvom oko šeste godine života. Oko trideset puta je menjao umetničko ime, u zavisnosti od promene umetničkog stila. Sa dvanest godina je radio u knjižari, a sa četrnaest se počeo baviti rezbarenjem i tim zanatom se obučava do svoje osamnaeste godine, kad ga u svoju štampariju prima Kacukava Šunšo, grafičar i direktor Kacukava umetničke škole, koja se fokusirala na prikaze gejša i kabuki glumaca popularnih u japanskim gradovima. Nakon godinu dana Hokusaj je promenio ime po prvi put u Šunro. Pod tim imenom je objavio svoja prva dela, prikaze kabuki glumaca objavljenih 1779. godine. Oženio se dok je radio u Šunšovom studiju, ali mu je žena ubrzo umrla. Oženio se i drugi put, ali mu je i druga žena umrla. Imao je dva sina i tri ćerke, a njegova najmlađa, Sakaj je postala umetnica pod imenom Oj.[5][6] Nakon što je Šunšo umro 1793. godine, Hokusaj istražuje druge stilove umetnosti kao što su evropski stilovi bakroreza sa kojima je došao u dodir. Ubrzo su ga izbacili iz Kacukava škole jer je istovremeno učio i u Kano školi. Takođe je promenio temu svog stvaralaštva, udaljavajući se od slika gejša i glumaca. Fokusirao se na pejzaže i slike svakodnevnog života običnih ljudi na različitim društvenim stupnjevima. Uspon Ovaj period stvaralaštva se vezuje za Tavaraja školu i promenu imena u Tavaraja Jori. Bavio se surimono slikarstvom i ilustracijama za knjigu humorističkih pesama (kjoka ehon). Kasnije je ovo ime preneo na učenika i započeo karijeru kao Hokusaj Tomisa. Godine 1800. je i dalje razvijao ukijo-e stil i promenio ime u Kacušika Hokusaj. Te godine je objavio dva serijala pejzaža - Poznati pogledi na Istočnu prestonicu i Osam pogleda na Edo. U ovom periodu podučava oko 50 mladih umetnika.[5] U narednoj deceniji postaje vrlo popularan zbog svog umeća i dobre lične reklame. Tokom Tokijskog festivala 1804. godine, on je kreirao portret budističkog sveštenika Bodidarme za koji se kaže da je bio 600 ft (180 m) dug koristeći metlu i vedro puno mastila. Slikao je i na dvoru šoguna Ijenarija, kada se takmičio sa drugim slikarom u tradicionalnijem vidu slikarstva. Hokusaj je iz ovog „dvoboja“ izašao kao pobednik. Delo koje je oslikao je bila plava talasasta linija na papiru, preko koje je pustio petla s ofarbnim crvenim nogama. To je predstavljalo jesenje lišće na reci Tacuta.[7] Godine 1807. je sarađivao sa književnikom Takizava Bakinom na serijalu ilustrovanih knjiga. Njih dvoje se nisu slagali usled različitih pogleda na umetnost, i njihova kolaboracija je okončana tokom rada na četvrtoj knjizi. Izdavač, koji je bio u poziciji da zadrži jenog od njih dvojice na projektu, odlučio da zadrži Hokusaja, čime se naglašava važnost ilustracija u štampanim radovima tog perioda.[8] Hokusaj je posvetio veliku pažnju produkciji svog rada u knjigama. Dva primera su dokumentovana pismima koje je pisao izdavačima i drvorezcima koji su učestvovali u produkciji njegovih dizajna u Tošisen Ehonu, japanskom izdanju antologije kineske poezije. Hokusaj piše izdavaču knjige da je drvorezac Egava Tomekiči, sa kojim je Hokusaj prethodno radio i koga je poštovao, odstupio od Hokusajovog stila u izrezivanju pojedinih glava. Hokusaj je takođe pisao direktno jednom drugom drvorescu koji je učestvovao u projektu, Sugiti Kinsuke, navodeći da se njemu ne sviđa stil Utagavske škole u kome je Kinsuke napravio oči i noseve figure, i da je neophodno da se naprave izmene kako bi konačni otisci bili u istinskom Hokusajevom stilu. U svom pismu, Hokusaj navodi ilustrovane primere svog stila ilustrovanja očiju i noseva, i stila Utagavske škole. Izdavač se složio da se urade izmene, mada su stotine kopija knjige već bile odštampane. Da bi se korigovali ti detalji već postojeći izrezani blokovi bi bili korigovani koristeći Umeki tehniku. Sekcije koje su se korigovale bu bile uklonjene i pripremljeno parče drveta bi bilo umetnuto, u kome bi drvorezac napravio revidirani dizajn. Upotreba Umeki tehnike se može detektovati po finim prekidnim brazdama duž granica umetnutog bloka. Štampane kopije originalne verzije i one napravljnjene nakon revizije koju je Hokusaj zahtevao su sačuvane. One su štampane 1833. i 1836. godine, respektivno.[9] U 51. godini života (1811. godine) je promenio ime u Taito i u tom periodu je oslikao delo Hokusaj manga i priručnike za crtanje (etehon) - Kratke lekcije jednostavnog crtanja.[10] Ovi radovi sa početka 1812. su bili podesan način da se zaradi novac i privuče više studenata. Manga (sa značenjem proizvoljnog crteža) obuhvata studije u perspektivi.[11] Prva knjiga Hokusajevih mangi, skica ili karikatura koje su uticale na modernu formu stripova poznatu pod istim imenom, bila je objavljena 1814. godine. Hokusaj manga je objavljena u 12 tomova do 1820. godine, i u njoj se nalaze crteži životinja, ljudi, biljaka, monaha itd. Neki crteži su bili duhovitog karaktera, što objašnjava popularnost ovog priručnika.[8] Godine 1820. ponovo menja ime. Pod imenom Jicu je naslikao Trideset i šest pogleda na planinu Fudži, među kojima je najpoznatija Veliki talas nad Kanagavom u ranim 1830-tim. Rezultati Hokusajevih studija perspektiva u Mangi se mogu videti u Velikom talasu Kanagave, gde on koristi ono što je video kao zapadnu perspektivu da predstavi dubinu i volumen.[11] Pokazalo se da je to toliko popularno da je Hokusaj kasnije dodao još deset štampanja serije. Među drugim popularnim štampanim serijama koje je on objavio tokom ovog vremena su Tura provincijskih vodopada, Okeani mudrosti i Neobični pogledi na proslavljene mostove provincija.[12] On je isto tako počeo da izrađuje brojne detaljne individualne slike cvetova i ptica, uključujući izuzetno detaljne Makove i Jato kokoški.[13] Kasniji život Zmajev dim izlazi iz planine Fudži Sledeći period koji započinje 1834. godine je Hokusaj započeo stvaralaštvo pod još jednim novim imenom, „Gakudžo Rodžin Mandži“, iliti Starac opčinjen umetnošću.[14] Tada je napravio Stotinu pogleda na planinu Fudži.[13] U postsrkiptu ovog rada, Hokusaj piše: Od svoje šeste godine života, imao sam strast da kopiram oblik stvari i od svoje pedesete godine objavio sam mnogo crteža, i od svega toga, što sam uradio do svoje sedamdesete godine nema ničeg vrednog uzimanja u obzir. U svojoj sedamdeset trećoj godini sam delimično shvatio strukturu životinja, ptica, insekata i riba, i život trava i biljaka. I tako, u svojoj osamdeset šestoj ću napredovati dalje; u devedesetoj ću još dalje prodreti u njihovo tajno značenje, a za sto ću možda zaista doći do nivoa veličanstvenog i božanskog. Kada budem imao sto deset, svaka tačka, svaka linija će imati sopstveni život.[15] Godine 1839. njegov studio je bio zahvaćen vatrom koja je uništila većinu njegovih dela. Otprilike u to vreme mu je i opadala popularnost, jer se pojavio mladi umetnik pod imenom Ando Hirošige. Međutim, Hokusaj nikada nije prestao da slika i kompletirao je Patke u potoku u svojoj 87. godini.[16] Na samrti je rekao „Kad bi mi nebesa dala samo još deset godina...još samo pet godina i postao bih pravi slikar“. Preminuo je 10. maja 1849.

TJEPOLO GENIJI UMETNOSTI XXIII ISTORIJA UMETNOSTI Šifra artikla: 250730 Isbn: 9788677123543 Autor : Danijela Tarabra Izdavač : KNJIGA KOMERC Još jedan genije slikarstva koji je, osim po svojim delima, u istoriji umetnosti ostao upamćen i po tome što je svoja dela slikao brže nego što je nekima potrebno da pomešaju boje. Đanbatisti Tjepolu, najznačajnijem venecijanskom slikaru i grafičaru iz epohe rokokoa, je posvećena pretposlednja mo... Detaljnije Još jedan genije slikarstva koji je, osim po svojim delima, u istoriji umetnosti ostao upamćen i po tome što je svoja dela slikao brže nego što je nekima potrebno da pomešaju boje. Đanbatisti Tjepolu, najznačajnijem venecijanskom slikaru i grafičaru iz epohe rokokoa, je posvećena pretposlednja monografija edicije „Geniji umetnosti“. Ova edicija predstavlja umetnike koji su stvarali u periodu od 13. do 20. veka. Kvalitetne monografije sadrže reprodukcije remek-dela slikarstva u punom koloru, detaljne opise života slikara, kao i antologiju kritike i popis galerija i muzeja gde su njihova remek-dela izložena. Pun duha i neiscrpnog žara, s divnim bojama i iznenađujućom brzinom u radu, Tijepolo je pravi genije slikarstva. Ovaj veličanstveni slikar je sposoban da se prirodno i lako suoči sa najneobičnijim poteškoćama, najbizarnijim temama, najraznovrsnijim formatima, od platna veličine razglednice do ogromnih fresaka na tavanicama od nekoliko desetina kvadratnih metara. U 21. godini života je postao jedan od najuglednijih venecijanskih slikara. Freskama u rezidenciji u Vircburgu i u dvoru u Madridu snažno je uticao na nemačko i špansko slikastvo u finalnoj fazi baroka. Radio je i raskošne slike uljanim bojama („Strpljenje nevinosti i čednosti“), žanr-scene iz seoskog života, kvalitetne portrete, ali i brojne živahne karikature, crteže i bakropise. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ISTORIJA UMETNOSTI Autor Danijela Tarabra Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KNJIGA KOMERC Pismo Latinica Godina 2012 Strana 160 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Odlično stanje Retko 1985 Božidar Prodanović (Boža) bio je srpski akademski slikar, rodom iz Pranjana. Bavio se mozaikom, crtežom, slikarstvom i grafikom.[1] Božidar Prodanović Božidar Prodanović, Autoportret.jpg Autoportret, ulje na platnu, 49×38 cm Datum rođenja 14. jul 1923. Mesto rođenja Pranjani Kraljevina SHS Datum smrti 24. januar 2006. (82 god.) Mesto smrti Beograd Srbija i Crna Gora Polje mozaik, slikarstvo, crtež Biografija Uredi Umetnikov pribor Osnovnu školu završio je u Pranjanima, a gimnaziju „Takovski ustanak” u Gornjem Milanovcu 1942. godine.[2] Nakon toga diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića i Marka Čelebonovića, a grafiku u klasi Mihajla S. Petrova.[3] Zatim je predavao u umetničkoj školi u Peći od 1950. do 1953. godine[4], dok je nakon toga postao i profesor na matičnom fakultetu gde je radio do 1986. godine. Izlagao je na preko pedeset samostalnih izložbi kao i na mnogo grupnih poput Oktobarskog salona u Beogradu, Grafike beogradskog kruga, Trijenala likovnih umetnosti u Beogradu itd.[4] Takođe, učestvovao je na 17. venecijanskom bijenalu 1954. i 2. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji 1957. godine.[4] Dobitnik je niza nagrada – Oktobarske nagrade Beograda i Zlatne plakete ULUS-a.[3][4] Izveo je nekoliko mozaika u javnim prostorima u Beogradu, Peći, Knjaževcu, Gornjem Milanovcu (na oba sprata gimnazije) i u drugim gradovima. Njegovi radovi nalaze se u raznim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama.[3] Preminuo je 24. januara 2006. godine.[5] Legati Uredi Dok u Čačku postoji Legat porodice Božidara Prodanovića, u okviru stalne postavke u Muzeju rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu takođe se nalazi njegov legat. Milanovačka muzejska ustanova poseduje umetničku zaostavštinu Prodanovića koju je on njoj poklonio 1977. godine. Reč je o 82 dela iz njegovog decenijama dugog bavljenja umetničkom profesijom. Poklonio je radove nastale raznim tehnikama (ulje na platnu, tempera, grafika, akvarel, crtež, mozaik) koji su načinjeni u periodu od 1939. do 1977. godine. U okviru umetničke zbirke Muzeja naročito se ističe njegov „Autoportret”, jedan od ranijih radova koji je nastao u periodu pre nego što je realistički koncept zamenio lirsko-ekspresionističkim.[6] Povrh toga, Prodanović je učestvovanjem na slikarskim kolonijama Muzeju ostavio još 13 radova nastalih 1993. i 1994. godine koji danas sačinjavaju stalnu postavku Muzeja Drugog srpskog ustanka. Sa druge strane, u biblioteci ove ustanove čuvaju se njegovi „Zapisi”, eseji o umetnosti, knjige i katalozi. Pored toga, Mileta Prodanović, njegov sin i takođe umetnik, 2007. godine poklonio je legatu očevu kutiju sa umetničkim priborom.[6] Galerija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Okamenjeni vukovi / Medvijed Misko Ilustracije: Branka Cetkovic Moderna bajka, pisana u vidu kratkog romana, o žvotu u šumi, gde životinje, glavni junaci, doživljavaju lepe, strašne i uzbudljive stvari. Radnja se odvija brzo, događaji se sustižu, ne dozvoljavajući malom čitaocu da predahne dok ne dođe do kraja. Bajka Okamenjeni vukovi, kao i ostale Hromadžićeve priče, svojim korenima seže u piščevo djetinjstvo i zavičajne prostore. O genezi bajke autor je zapisao: “Isto onako kao što sam, obnavljajući uspomene na djetinjstvo i tvrđavu – počeo da pišem o patuljcima, tako sam negdje sjećajući se stare i drage planine, počeo da pišem i knjigu Okamenjeni vukovi. Pisao sam je i napisao prolazeći poznatim planinskim stazama, obilazeći poznate poljane i izvore, obilazeći mjesta koja sam zavolio. Ispričao sam priču o jednom srndaću i o čoporu vukova. Ispričao sam priču o večnoj borbi u planini.” Ahmet Hromadžić (Bosanski Petrovac, 11. oktobar 1923 - Sarajevo, 1. januar 2003), bosanskohercegovački književnik. Biografija Rođen je u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca, gdje završava osnovnu školu. Tehničku i Višu pedagošku školu završava u Sarajevu. Učestvovao je u Drugom svjetskom ratu. Radio je kao novinar „Oslobođenja“ i Sarajevskog dnevnika, a i kao urednik lista „Krajina“ u Bihaću i kulturne rubrike sarajevskog lista „Oslobođenje“. Kao urednik izdavačkog poduzeća „Veselin Masleša“ osniva dječju biblioteku „Lastavica“. Pisao je pripovijetke i romane za djecu i odrasle, književne i teatarske kritike, književne reportaže, crtice i članke. Djela su mu prevedena na mnoge svjetske jezike, uvrštene u izbore dječije literature i lektire nekih evropskih zemalja (Italija, Norveška, Belgija). Bio je član Redakcije međunarodne edicije Djeca svijeta, Akademije nauka i Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Kao član Društva pisaca BiH, zajedno sa Huseinom Tahmiščićem, Izetom Sarajlićem, Velimirom Miloševićem i Vladimirom Čerkezom, pokreće međunarodnu književnu manifestaciju „Sarajevski dani poezije“ u organizaciji Društva pisaca BiH 1962. godine. 2007.godine osnovna škola u Bosnakom Petrovcu dobija naziv OŠ ` Ahmet Hromadžić`, a također se na porodičnu kuću u Bosanskom Petrovcu u Ulici Pekiska postavlja se spomen ploča Ahmeta Hromadžića. U Bihaću se u okviru Kantonalne i univerzitetske biblioteke otvara spomen soba Ahmeta Hromadžića nakon sprovođenja dijela projekta obilježavanje imena Ahmeta Hromadžića. Aktivnost na projektu se nastavlja. Zbog svog stila pisanja i prihvatljivosti djela kod čitalačke publike,a posebno djece Ahmeta Hromadžića nazivaju `Bosansko-Hercegovački Andersen`. Djela Ahmeta Hromadžića sada su zastuplena u lektiri Osnovnih škola. U djelima Ahmeta Hromadžića prožima se djetinjstvo provedeno u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca,sa prepoznatljivosti krajolika planine Osječenice,Bjelajske kule,te prirodnih ljepota i izazova divljine sa svim ljepotama i prirodnim nepogodama,kao i šarolikost životinjskog svijeta u netakmutoj prirodi okoline Bosankog Petrovca. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecati Mail - Art Umetnost kao komunikacija, to nije samo naslov knjige, koja je pred nama, to je, čini mi se, osnova i srž čitave Kamperelićeve umetničke delatnosti, njen istočnik i impuls koji ga uvek iznova i neumorno pokreće u nove istraživačke poduhvate. Svojom knjigom ovaj umetnik na jednom širokom fonu i planu uspeva da nam veoma živim bojama prikaže gotovo brojgelovsku sliku svega onog što se poslednjih godina zbivalo u pregrejanim umetničko-istraživačkim laboratorijama, ne samo Jugoslavije već i Evrope i sveta. Kreativci različitog napona i snage sa različitim motivima i veoma divergentnih pogleda na svet, društvo, planetarne probleme, čovekovu ulogu u istoriji, sadašnjem trenutku u vaseljeni, defiluju u vidu britkih, pa i šokantnih kaleidoskopskih slika na svakoj stranici ovog rukopisa. Umetnost kao komunikacija za mene je prava freska nezajažljive čovekove žudnje da se u svojoj rušilačkoj ali i gradilačkoj snazi takmiči i izjednači sa samim Bogom, kotao nepojamnih strasti, verovanja i nadanja, gotovo infantilne, dečije želje za kontaktom, za toplim, prijateljskim dodirom, prvorodni i neurotični krik iz tamnih ponora čovekove usamljenosti i kosmičke zime koja ga ni u snu ne zaboravlja i ne ostavlja. Rođen 1947. godine u Beogradu, gde je završio Pravni fakultet, Kamperelić je radio godinama kao pravnik u Nolitu, ali je bio aktivan i na umetničkoj sceni još od 70-ih. Ostaće zapamćen kao osobena stvaralačka ličnost koja je bila posvećena fluksusu, signalizmu, poeziji… Kamperelić se bavio različitim vidovima umetničkog izraza (instalacija, performans, vizuelna poezija, grafika, mail art i dr.). Bio je aktivan kako na domaćoj, tako i na međunarodnoj sceni – između ostalog, učestvovao je na 50. Venecijanskom bijenalu sa grupom KVARt 2003. Bio je autor i učesnik niza međunarodnih multimedijalnih umetničkih projekata, interaktivnih izložbi, performansa, uličnih akcija i interaktivnih projekata u zemlji i inostranstvu. Između ostalog, Kamperelić je bio i organizator beogradskog izdanja planetarne akcije “100.000 pesnika za promenu”, pokrenute 2011. godine prema zamisli američkog pesnika i aktiviste Majkla Rotenberga. Autor je četiri knjige i dobitnik niza nagrada i priznanja, među kojima je i priznanje Međunarodnog centra za poetsko istraživanje i prevodilaštvo iz Čongkinga u Kini za najboljeg pesnika sveta u 2004. godini. Kamperelić je bio član ULUS-a (Sekcija proširenih medija), Udruženja književnika Srbije i Međunarodne asocijacije pisaca (IWA). Bio je jedan od organizatora ULUS-ovog prvog međunarodnog Trijenala proširenih medija (2010) i jedan od inicijatora i osnivača Inicijativnog odbora ULUS-a koji se borio za promene u tom udruženju i za suštinske profesionalne vrednosti likovnih umetnika.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jelena Delibašić (Novi Sad, 8. Septembar 1981. godine), psiholog, čiji je naučno-istraživački rad posvećen analitičkoj uzajamnosti i arhetipskom razumevanjeu primarnih humanističko-psiholoških i filozofsko-religioznih načela afilijativne etike, nepobitnih u razmatranju razvojnog toka individuacije integrisanih bića. Priređivač je i urednik zbornika duhovne kulture Zlatni vek i paučina: tajna čoveka i duhovna realnost (istorijsko-kanonski aspekt i dometi filozofske istine u pravoslavnoj misli Dostojevskog), Novi Sad, Pravoslavna reč, 2017, kao i autor knjige Karavađo: odjeci vremena – estetika naturalizma u duhu alternative, Novi Sad, Zavod za kulturu Vojvodine, 2017. Autonomna priroda zla: predstave i senke, opšti deo njena je treća po redu knjiga, kojom nastoji ukazati na antropološki aspekt psihološke misli u čoveka, negujući njegovu izrazito važnu, inteligentnu kulturološku namenu u ogledima iz umetnosti i nauke. Michelangelo Merisi da Caravaggio, poznatiji samo i kao Caravaggio, bio je talijanski slikar koji je radio u Rimu, Napulju, na Malti i na Siciliji između 1593. i 1610. godine. Bio je začetnik baroknog slikarstva i prvi pravi slikar ovog pravca. Još za njegova života smatrali su ga tajanstvenom, začuđujućom, buntovnom i opasnom osobom. Na umjetničku scenu Rima stupio je 1600. godine i otada je uvijek imao naručitelja i zaštitnika te dobro prodavao svoja djela, ali se i ponašao kao razmažena zvijezda. Podaci iz 1604. godine govore kakvog je bio karaktera: `Nakon dvotjednog rada on bi se vucarao mjesec dana od bala do bala s mačem za pasom i slugom uz sebe, uvijek spreman za svađu ili tuču i veoma je teško bilo biti s njime u društvu`. [1] Godine 1606. ubio je mladića u dvoboju i pobjegao iz Rima s ucjenjenom glavom. Na Malti je 1608. godine ponovno sudjelovao u još jednoj kavgi, te 1609. u Napulju; vjerojatno namjerno isprovociran kako bi mu se neprijatelji osvetili. Već sljedeće godine preminuo je, nakon samo desetogodišnje karijere. Koncem 16-tog i početkom 17-tog stoljeća u gradu Rimu nastajale su velike nove crkve i palače, te se javila potreba za velikim slikama kako bi se one ispunile. Crkvena protureformacija je vapila za autentičnom religijskom umjetnošću kao otporom Protestantizmu, za što su se umjetne odrednice aktualnog pravca manirizma pokazale neodgovarajuće. Caravaggiova novina bio je radikalan naturalizam koji je kombinirao s pažljivim psihološkim zapažanjima i dramatičnim, skoro teatralnim pristupom kjaroskurom – uporabom svjetla i sjene. Za života izrazito slavan i utjecajan, Caravaggio je skoro bio potpuno zaboravljen stoljećima nakon smrti. Tek je u 20-tom stoljeću prepoznat njegov utjecaj na razvoj zapadne umjetnosti. O njegovom utjecaju na barok, tajnik Paula Valérya, Andre Berne-Joffroy, je rekao: `Ono što započinje s Caravaggiovim djelima je jednostavno – moderno slikarstvo`.

Konjović iz prikrajka / Milenko Popić MILAN KONJOVIC Sombor 2012. Mek povez, ilustrovano, format 21×21 cm, 410 strana. -knjiga je veoma dobro očuvana. ima posveta na najavnoj stranici ,par zutih flekica na prvoj stranici retko / „Može se reći da se takva knjiga, ostvarena delom u samoj blizini slikareve svakodnevice, i te kako očekivala. I odmah da kažem: svrstala se u onu grupu svedoćanstava koje je uslovio Dragoslav Đorđević — ništa ne propuštati, svakog dana beležiti, ne odmah revnosno tumačiti, ostvarivati pasijans takozvanih slučajnosti u vezi koja je i te kako kauzalna, moćna, jedinstvena po mnogo čemu. (...) Dobro stoji blizini monografija Miroslava Josića Đorđevića: nesvakidašnje skromna, zlopamtilo malih stvari. ” Dr Draško Ređep „Rukopis `Konjović iz prikrajka` je prepun tananih opservacija,jetkih komentara, suptilnih analiza, opaski, fraza i maksima izgovorenih u hodu, proznih minijatura i slika, a najviše podataka koji svedoče ili govore o dnevnim zbivanjima u jednoj Galeriji i trajanju jednog umetnika. Tu prolaze poznati i nepoznati, važni i nevažni, nadmeni i oholi, duhoviti i sumorni ljudi, a ruka autora dnevnika zapisuje njihove reči, gestove i tumačenja. Sam autor je često negde po strani od zbivanja, kao slučajno prisutan svedok. On prati, pamti i slaže,” Miroslav Josić Višnjić „Dve stare somborske familije su večito bile u vezi, u prepletu događaja iz somborske prošlosti: Popićev otac Boža radio je u advokatskoj kancelariji kod Konjovićevog oca Davida - baš kao što je Milenko Popić bio zaposlen u Galeriji Milana Ta činjenica tiho „lebdi” nad čitavim tekstom - dajući dnevniku o Konjoviću — roman sijersku atmosferu. Na kraju valja zaključiti - Konjović iz prikrajka Milenka Popića je odista vredno delo. Pisana u dnevničkoj formi, knjiga je puna fragmenata koji se, logikom i dijalektikom spontanih događanja, sintetišu u razumljiv sklop celovite priče prepune dragocenih dokumentarističkih podataka, u zapis ispunjen mislima jednog odista velikog umetnika — Milana Konjovića. Ali i pisca — Milenka Popića.” Sava Stepanov „Značajna i retka je preciznost kojom Popić beleži naizgled beznačajne sitnice (cenu galerijske ulaznice, visinu svoje plate, prihode Milana Konjovića i porez na taj prihod i dr.), koje bez nepotrebnih komentara i objašnjenja rečito govore o prilikama i vrednosnim odnosima vremena. Iako je u tekstu centralna figura zasigurno Milan Konjović, on pruža otkrivačke podatke i o brojnim drugim ličnostima kulturnog i društvenog života (Herceg Janoš, Mira Trailović, Miroslav Josić Višnjić, Miodrag B. Protić, Ivo Eterović i dr.), koji se već citiraju i koriste (na primer Miodrag B. Protić u svojoj autobiografskoj knjizi `Nojeva barka`). Popiću je tokom beleženja uspelo da ostane u `prikrajku`, u smislu nenametanja svog jezika i stila kada je reč o dijalozima aktera. ” Irma Lang (veliki beli ormar)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma.[1] Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca.[2] Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge.[3] Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”.[1] Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671—1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije (Akvareli): Radomir Stevic Ras Svi kažu da je u životu najlepše upravo đačko doba, a kad ih upitate zašto je to tako, umesto odgovora slegnu ramenima ili zaćute. Milovan Vitezović je rešio da otkrije tu tajnu pevajući o mladosti, prvim ljubavima i jednoj generaciji... Milovan Vitezović (11. 9. 1944. godine) je srpski pisac, profesor i scenarista. Piše pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i tv scenarija. Objavio je više od četrdeset knjiga u preko sto pedeset izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama. Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski... Vitezović je jedan od retkih naših savremenika, čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je brojnih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF. Rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS- u vršio je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko-zabavnog programa RTS- a. Član je Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govori i piše za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Na Fakultetu umetnosti, u zvanju vanrednog profesora od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario. Književni rad Kao pripovedač, tok radnje vodi neosetno, spontano i sa puno humora prilagođenim situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Dijapazon tema kojima se Vitezović služi je veoma širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci. Kao gost-urednik u Zavdu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića.

KOSA VAŠ PONOS I LEPOTA - Ačanski Darjana Tehnologija zanimanja za ženske frizere Darjana Ačanski iz Sivca, sela između Sombora i Kule, već pola veka je frizerka. Napisala je nekoliko knjiga iz ove oblasti, koje se koriste kao udžbenici u školama. Ova vredna žena je odlučila da ostane na selu sa porodicom i dokazala da i žene na selu mogu biti uspešne u onome što rade. Ljiljana Kojić iz Sivca nema problem kao i većina žena da često menja svog frizera. Više od 40 godina ide kod iste frizerke, u svaki salon u kome je ona radila, jer je, kaže, zadovoljna, kako uslugom, tako i osobom. -Pre svega, toplina ljudskost, druželjubivost, herojstvo, junaštvo. Jedna velika žena, majka baka. Nije samo posao, novac, biznis itd., nego je to uvek topla ljudska reč, uvek da sasluša, uvek da pomogne- rekla je Ljiljana. Pedesetogodišnje iskustvo Darjana Ačanski je pretočila u pet knjiga iz oblasti nege kose, ali i kozmetike. U pitanju je stručna literatura, koju koristi preko 20 škola u praktičnoj nastavi. Jedna od knjiga prevedena je na mađarski, a uskoro i na nemački jezik. Novi Sad 1998 164 str ilustracije 24 cm stanje odlično L.1. KUT. 60

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leonardo di ser Pietro da Vinci, poznat kao Leonardo da Vinci (15. april 1452. — 2. maj 1519.), talijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, kipar i slikar. Bio je opisan kao ideal `renesansnog čovjeka` i kao univerzalni genije. Poznat je po svojim remek-djelima, kao što su `Posljednja večera` i Mona Lisa, a njegovi izumi se danas koriste u modernoj tehnologiji, iako nisu bili primjenjivi u njegovo doba. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije, i građevinarstva.[2][3] Njegove slike se danas smatraju vrhunskim djelima ovog `univerzalnoga genija` kako su ga često nazivali. Bio je fasciniran misterijom ljudskog lica i mogućnošću čitanja `pokreta duše` kroz pokrete i izraze lica. Leonardov portret žene fjorentinskog zvaničnika toga vremena `Mona Lisa` nadaleko je poznat po zagonetnom izrazu lica portretisane dame. Portret `Mona Lisa` je prvi psihološki portret napravljen u povijesti te se zato daje toliki značaj ovom djelu. Njegov život je prvi put opisan u biografiji Giorgia Vasarija „Le Vite de` più eccellenti pittori, scultori, ed architettori“ („Život slavnih slikara...“) Leonardo da Vinci je rođen u doba renesanse, 15. aprila 1452. na 3 km od Vincija na seoskom gospodarstvu, između naselja Anchiano i Faltognano. Leonardo je bio vanbračno dete. Njegov otac bio je mladi pravnik Pietro da Vinci a mati Katarina koja je bila verovatno seoska devojčica jer nema dokaza da je bila rob iz Srednjeg istoka koju je posedovao Pietro. Jedini pouzdani podatak o njoj jeste da se zvala Katarina. Leonarda je krstio paroh Pijero da Bartolomeo. Sa nepunih pet godina Leonardo je prešao da živi sa ocem i maćehom. Leonardo je išao u školu u Vinciju. Učitelji mladog Leonarda su bili zatečeni njegovim pitanjima i razmišljanjima. U školi je učio da čita, piše i računa. Takođe je učio geometriju i latinski. Kasnije je usavršavao znanje latinskog, jer je smatrao da nije dovoljno naučio u školi. Sa 14 godina preselio se u Firencu, gde je radio kao pomoćnik u jednoj radionici. Kako se rodio pre zavedene konvencije o imenima Leonardo se zvao imenom koje je značilo „Leonardo sin gospodara iz Vinče. Leonardo je sam potpisivao svoje radove kao „Leonardo“ ili „Ja Leonardo“ ( „Io Leonardo“). Mnogi autori njegove radove navode kao radovi Leonarda a ne radovi da Vincija. Ime svoga oca naravno nije upotrebljavao zbog svoga nelegitimnog postavljenja. Leonardo je rastao sa svojim ocem u Firenci. Ceo svoj život je bio vegetarijanac. Oko 1466. godine je postao učenik slikara Andreje del Verrocchia a kasnije je postao nezavisan slikar u Firenci. Leonardo uči zanat u umetničkoj radionici Verrocchia 1466. Verrocchio je bio vodeći firentinski kipar, zlatar i slikar. Verrocchio je oduševljen crtežima mladog Leonarda i prima ga u svoju radionicu, gde da Vinci počinje da radi sa mnogim poznatim umetnicima - Botticellijem, Peruginom, di Credijem. U junu 1472. Leonardo je postao član slikarske bratovštine, čime je završio školovanje. U knjizi upisanih u bratovštinu da Vinci je upisan pod imenom Lionardo. Prvo poznato Leonardovo delo je crtež Arnovaleja u mastilu - urađen 5. augusta 1473. Na njemu se vidi Leonardova darovitost, jer je ralistično naslikao pejzaž, što niko pre njega nije uradio. 1476. Leonardo i Verrocchio po narudžbini su naslikali sliku Hristovog krštenja. Leonardo je naslikao prednjeg anđela i pejzaž. Razlika između ova dva umetnika vidi se u izradi anđela. 1476. godine je bio anonimno optužen za homoseksualni odnos sa 17 godišnjim poznanikom prostitutkom Jacopom Saltarelijem koji mu je bio model. Skupa sa nekolicinom mladih muškaraca je bio optužen za homoseksualnost. Usled nedostatka dokaza bio je proglašen nevinim. U sledećim godinama je bio pod prismotrom „Noćnih stražara“ - u renesansno doba moralna policija. Tvrdnja da je Leonardo da Vinci bio homoseksualac se javno akceptira. Najduži odnos je imao sa lepim delikventom Gian Giacomom Caprottijem zvanim Salaì i koji je u njegovu službu stupio kada je imao 10 godina kao njegov asistent. On je ovog mladića pomagao i posle smrti mu je ostavio svojim testamentom polovinu svojih vinograda. Oko 1482. godine do 1499. godine je radio za Ludovica Sforzu, milanskog vojvodu u Milanu gde je osnovao i vlastiti atelje sa učenicima. Tad je upotrebljeno 70 tona bronce za izradu oružja, koje je inače bilo namjenjeno za izradu velikog Sforzina konjaničkog spomenika - u neuspjelom Sforzinom pokušaju da odbrani Milansko Vojvodstvo od vojske francuskog kralja Luja XII. Milano se predao bez otpora i 1498. Sforza je bio svrgnut. Leonardo je ostao u Milanu sve do vremena kada je video kako francuski strelci lukovima treniraju na njegovom modelu skulpture „Gran Cavalo“ u polovičnoj veličini i otišao je onda najpre u Mantovu pa zatim u Veneciju. U Firencu se vratio aprila 1500. godine. U Firenci je stupio u službu Cesare Borgija sina pape Aleksandra VI. kojega su zvali „Vojvoda Valentino“ kao vojni arhitekta i graditelj. 1506. godine se vratio u Milano koje ja tada bilo u rukama Maksimiliana Sforze od kako su isterani Francuzi. 1507. godine se susreo sa lepim 15 godišnjim aristokratom, grofom Francescom Melzijem koji je postao njegov učenik životni drug i naslednik. Od 1513. – 1516. živeo je u Rimu gde je u to vreme delovao slikar Raffaello Santi i Michelangelo iako sa njima nije održavao kontakte, smatra se da je izvršio odlučujući uticaj na preseljenje skulpture Davida – majstorskog dela Michelangela. Zbog toga Michelangelo nije bio po svemu oduševljen. 1515. godine je Milano opet bio okupiran i Leonardu je bilo povereno stvaranje dekoracije za mirovne pregovore u Bologni između francuskog kralja François I. i pape Lava X. kada je prvi put morao da se susretne sa kraljem. 1516. godine je stupio u službu kralja Françoisa I. i upotrebljavao je zamak odmah pored kraljeve rezidencije, dobijao je velika primanja i postao kraljev prijatelj. Umro je u Francuskoj u gradu Amboaz u zamku Klo-Lise i u skladu sa njegovom poslednjom željom njegov kovčeg je pratilo 60 prosjaka. Sahranjen je u kapeli zamka Amboaz. Leonardo da Vinči je imao mnogo prijatelja....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beograd 1997. Tvrd povez, tekst uporedo na srpskom, francuskom i ruskom jeziku, bogato ilustrovano, veliki format (24×33 cm), 112 strana. Miomir Mišo Popović 1929 - 2010 Uvaženi akademski slikar Miomir-Mišo Popović (Priboj, 1929-2010 Pariz) je završio Višu realnu gimnaziju u Beranama, a zatim je nastavio studije na Filozofskom fakultetu i Akademiji likovnih umjetnosti u Ljubljani i Beogradu, u klasama prof. Rika Debenjaka, prof. Cuce Sokić i prof. Mila Milunovića. Nakon studija, radio je kao profesor u Beranama, a potom se 1959, vraća u Beograd i zapošljava u novinskoj kući `Politika`. Radi slikarskog usavršavanja, dva mjeseca boravi (1960) u Parizu i Londonu, a zatim odlazi (1962) za Francusku, gdje nastavlja stalno da živi i stvara. Davne 1957, Popović je postao ugledni član Udruženja likovnih umjetnika Crne Gore. Priredio je šesnaest samostalnih izložbi u našoj zemlji i inostranstvu: Podgorica (1957); Berane (1958); Beograd (1960); Pariz (1962, 1964, 1971) (Galerija Katja Geanof), (1987, 1992) (Galerija KIC-YU); Luksemburg (1965, 1967, 1977, 1979, 1988); Minhen (1967); Lušon (1978); Belgija (1985). Izlagao je grupno i kolektivno na više od stotinu izložbi u našoj zemlji i svjetskim metropolama, među kojima: Beogradu, Skoplju, Novom Sadu, Parizu, Njujorku, Nici, Kanu, Ženevi, Kvebeku. Popović je veoma često izlagao na znamenitim salonima u Parizu: Salon d`Oton (1964); Salon d`Andependant (1964, 1968, 1969, 1989); Salon d`Artistes Francais (1965, 1969, 1970, 1989); Salon des Surindependants (1968); Salon Jeune Peinture / Jeune Expression (1980, 1981, 1983). Za svoj uspješan i plodotvoran stvaralački rad, Popović je dobio brojne nagrade i priznanja: Velika nagrada Ministarstva za kulturu YU (1960); Otkupna nagrada grada Beograda (1955); Nagrada Galerije Dunkan, Njujork (1963); Srebrna medalja sa diplomom, Nica (1969, 1970); Zlatni trofej sa diplomom, Kan (1971); Velika nagrada kraljice Pirineja, Lušon (1978); Treća nagrada Akademije Lutecia, Pariz (1979); Nagrada `21. Jul`, SO Berane. Popovićeva djela nalaze se u brojnim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama u našoj zemlji i svijetu. Izdavačko preduzeće `Zavjet` iz Beograda i Informativni centar iz Berana, objavili su 1997, Popovićevu opsežnu, trojezičnu kolornu monografiju sa uvodnim tekstovima likovnih kritičara: Jacques Delahaye, Michel Gallois, L. Clery, Veronique Stoll i Rich Audry. Nakon svoje velike samostalne izložbe u Polimskom muzeju, Popović je Beranama zavještao (2007) trideset svojih slika, sa željom da legat nosi ime njegove sestre, što je uspješno i realizovano za donatorovog života. Sagledavanjem radova koji su prezentirani u luksuznoj monografiji, može se sa sigurnošću konstatovati, da se Miomir-Mišo Popović svojim bogatim i zrelim likovnim stvaralaštvom, apsolutno ostvario i dokazao kao vrsni umjetnik, kome nijesu mogli biti tijesni beransko-polimski ambijenti, ali zasigurno ni pariski horizonti. Slike (73 reprodukcije) Kritike - Mišel Galua - Žak Delae - L. Kleri - Veronik Stol (List `Tageblat`) - Riš Odri (`Luxemburg Wort`) Biografija

Вилијам Саројан: МАЛА ДЕЦА Издавач: ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, Горњи Милановац, 1980.год. Тврди повез, 150 страна, латиница. Недостаје оригинална рикна, санирање видљиво на фотографијама. Дивна књига, дивне приче, диван писац. Много пропуштају они који га нису читали. `Вилијам Саројан (енгл. William Saroyan, јерм. Վիլյամ Սարոյան; Фрезно, 31. август 1908 — Фрезно, 18. мај 1981) био је амерички писац јерменског порекла. Поред писања романа и прича, бавио се и кинематографијом. Детињство Вилијам Саројан рођен је као син америчког имигранта у граду Фресно, 31. августа 1908. године. Град Фресно је мање место у Калифорнији које је познато по томе што у њему живи много досељеника из Јерменије. Његов отац, Арменак Саројан, 1905. године преселио се у Њу Џерзи где је почео да производи вина јер је имао властите винограде. Вилијамов отац се школовао за презбитаријанског свештеника, али се у новој држави морао бавити пољопривредом како би породица преживела. Он је умро 1911. године у Кемпбелу (Калифорнија). Након што је Вилијамов отац умро, финансијска ситуација породице Саројан је постала веома лоша. Такохи Саројан је била припорана да своју децу- Вилијама, Хенрија, Забел и Косет пошаље Фред Финч сиротиште у Оукленду, о чему је Вилијам много пута писао у својим делима. За Такохи је било веома тешко да пронађе себи посао, јер су Јермени имали лошу репутацију у Сједињеним Америчким Државама. Посао је успела да нађе тек после неколико година и почела је да ради као кућна помоћница. Финансијски је ојачала, па се Вилијем са браћом и сестарама, после пет година проведених у сиротишту, могао вратити мајци. Она је успела да поново купи кућицу у Фресну, тако да се читава породица вратила у тај град. Такохи је тамо пронашла нови посао, али су и деца морала радити како би породица преживела. Такохи је паковала воће у месној фабрици, а Вилијам и Хенри су радили као колпортер (касније телеграфисти). Улога политичких фактора у стваралаштву Вилијема Саројана Вилијам Саројан преживљава емотивно тежак период, када 1915. године турска влада издаје налог на основу кога је убијено 1,5 милиона Јермена, што је тада чинило око 80% популације. Јермени су били масакрирани и слани у концентрационе логоре. 1920. године, СССР је анексирала Јерменију. Туга коју је осећао због проблема своје, како је сам говорио друге земље, исказао је у многим делима, као што су Покољ невиних, Јерменкса трилогија, Јермени, Зовем се Арам и друге. Школовање Године 1921, Вилијам Саројан је уписан у Техничку школу како би се учио дактилографији. 1925. године, након неколико опомена, избачен је из школе због непримерног понашања. Није успео да добије диплому за завршену дактилографију. Вилијам је добио од своје мајке неке од текстова које је писао његов отац. Након што их је прочитао, Вилијам је одлучио да ће постати писац. Тада је кренуо да се даље самостално образује тако што ће што више читати дела познатих писаца. Посао и селидбе Пошто је школу напустио без дипломе, Вилијам је био приморан да се у почетку бави физичким пословима попут брања грожђа у виноградима. Након тога, запослио се у адвокатском предузећу свог стрица Арама Саројана. 1926. године, Вилијам напушта Фресно и одлази у Лос Анђелес где је радио у Калифорнијској Националној Стражи. Након тога, враћа се на кратко у свој родни град да посети породицу, а потом одлази у Сан Франциско. Имао је великих материјалних проблема и морао је под хитно да пронађе себи посао. Успео је да се запосли у Телеграфској компанији Сан Франциска где је радио као службеник. После тога, бавио се разним професијама како би зарадио. Био је телеграфиста, поштар, дактилограф, и, на крају, запослио се као руководилац у Postal Telegraph компанији, за коју је још у Фресну радио са својим братом. Наредне, 1927. године, Хенри доводи Такохи, Забел и Косет да живе у Сан Франциску. У августу 1928. године, Вилијам се преселио у Њујорк од новца који је добијао од свог ујака Михрана. Његова селидба у Њујорк неуспешно се завршила. Вратио се у Сан Франциско својој породици. Радио је послове за које је био веома слабо плаћен, а који су изискивали пуно труда. Све своје слободно време проводио је за писаћом машином и у библиотеци. Прва дела Један скеч који је Саројан написао, објављен је у недељном часопису The Overland Monthly, а прва збирка прича одштампана је 1930. године и звала се Сломљени точак (енгл. The Broken Wheel). Ово дело је потписао под псеудонимом Сирак Горјан (енг. Sirak Goryan). Збирка је била је објављена у издавачкој кући Јерменски журнал. 1932. године јерменски журнал Hairenik (Отаџбина) објавио је у неколико наврата Саројанове поеме. Исти журнал ће наредне године почети да објављује и његове приче, међу којима су прве биле Песница, Борба, Јерменија и Сломљени точак. Ово није било први пут да Hairenik објављује дела неког од Саројанових. Исти журнал је пре више година објавио скеч Нонех, који је написала Вилијамова бака. Скеч који је Вилијам Саројан написао, био је веома добро прихваћен од стране публике, па је она продужена и претворена у новелу која се звала Трапез кроз универзум. То је заправо била основа за његову прву збирку прича Неустрашиви младић на летећем трапезу, као и за 70.000 Асираца. Тада су и други листови почели да објављују Саројанове радове. Саројан је постао члан највећих литерарних друштава Лос Анђелеса и Сан Франциска. Врхунац литерарне каријере Вилијам постаје популаран написавши дело Неустрашиви младић на летећем трапезу 1934. године. Протагониста овог романа је млади, сиромашни писац који покушава да преживи у окрутном времену. Читаоци нису ни могли да претпоставе да је Вилијем у овом делу, у ствари, представио себе. Главни лик овог дела имао је многе сличности са делом скандинавског Нобеловца Кнута Хамсона које се зове Глад (енг. Hunger, 1890), али у Саројановом делу није било нихилизма приказаног у Хамсоновом делу. Пошто је роман постао веома популаран, Вилијам је на њему поприлично зарадио, па је одлучио да од тог новца финансира своје путовање у Европу и Јерменију, где је купио прву руску цигарету, која ће касније постати његов заштитни знак. Чак је и у свом делу Не умрети (енг. Not Dying, 1963) написао и чувену реченицу Можеш добити канцер од ствари које те терају да много пушиш, али не од самог пушења. — Вилијам Саројан Многе од Вилијамових прича биле су базиране на догађајима из његовог детињства, као што је била крађа воћа која је била неопходна за преживљавање или тежак живот досељеника у Америку. Збирка прича Зовем се Арам (енг. My name is Aram) постала је интернационални бестселер. Она говори о дечаку Араму Гарогланијану и многим другим живописним ликовима из Арамове имигрантске породице. Наредних година, Вилијам ће се готово у потпуности посветити кинематографији на уштрб писања. Када се вратио књижевним делима, почео је да пише есеје и мемоаре у којима је писао о мање познатим људима које је сретао током својих путовања у Совјетски Савез и Европу, али и о познатијим људима као што су Џо Бернард Шо, фински композитор Јан Сибелиус и Чарли Чаплин. Окушао се и као песник, али је од његове поезије сачувано само једно дело- Дођи у мој дом (енг. Come On-a My House) која се базира на јерменским народним песмама. Кинематографија Након збирке прича Зовем се Арам, Вилијам се посветио драми. Његова прва драма била је Моје срце у планинама (енг. My heart in the highlands, 1939), била је комедија о младићу и његовој јерменској породици. Она је први пут изведена у Guild Theatre-у у Њујорку. Након што је исте године написао своју најпознатију драму Време твог живота (енг. The time of your life), освојио је Пулицерову награду, коју је одбио да прими. Том приликом је изјавио да се нада да је престало доба у коме материјалне вредности гуше праву уметност. Након тога је бацио новчану награду коју је освојио. 1948. године, његова драма била је приказана на малим екранима захваљујући Џејмсу Џегнију. Људска комедија (енг. The human comedy, 1943) први пут је изведена у Итаци. У овој драми, главни лик је млади Хомер, телеграфиста, који је очајан због дешавања током Другог светског рата. Публика је са одушевљењем прихватила ову драму која је Вилијаму донела прву већу зараду од 1,500$ недељно за посао продуцента. Такође, добио је и 60,000$ за сценарио. Вилијам је почео озбиљније да се бави филмском продукцијом, тако да су у његовим филмовима почели да глуме велики глумци као што су Мики Руни и Френк Морган. Иако се озбиљно бавио кинематографијом, веома кратко је радио у Холивуду, и то само за време снимања филма Златни дечко 1939. године. За филмску верзију дела Људска комедија освојио је Оскар за најоригиналнији сценарио. Филм је такође био номинован за најбољу слику, најбољег режисера, најбољу костимографију и најбољег глумца. Саројан се у врхунцу филмске каријере вратио књижевности. 1942. послат је у Лондон како би радио на представи за коју је сам написао сценарио, Авантурама Веслија Џексона (енг. The adventures of Wesley Jackson). Филмови за које је Вилијам Саројан писао сценарија су: Филм Година снимања Оригинални назив Режисер Главна улога Људска комедија 1943. The Human Comedy Clarence Brown Мики Руни Време твог живота 1948. The Time of your Life H. C. Potter Џејмс Кегни Омнибус 1952-1959 Omnibus Peter Brook Леондард Барнштајн Париска комедија 1961 the Paris Comedy Boleslaw Barlog Карл Радац Време твог живота (римејк) 1976 The Time of your Life Kirk Browning Вилијем Саројан Приватни живот Током Другог светског рата, Вилијам се прикључио америчкој војсци. Био је стациониран у Асторији, али је много времена проводио и у хотелу Ломбардија у Менхетну. 1943. године, оженио се седамнаестогодишњом Керол Маркус (1924—2003) са којом је имао двоје деце: Арама и Луси. Када је Вилијам открио да је Керол илегално досељена Јеврејка, развео се од ње. Након одређеног времена, они су се опет венчали, али се и други покушај заједничког живота завршио разводом. Луси је постала глумица, а Арам песник, који је објавио књигу о свом оцу. Керол се касније удала за глумца Валтера Метјуа. Последњи радови и смрт Вилијамова финансијска ситуација постала је врло лоша након Другог светског рата, када више нико није желео да његове сценарије претвори у позоришне комаде или филмове, јер су говорили да је у тим делима превише сентименталности. Вилијам је у својим послератним делима славио слободу, братску љубав и једнакост међу људима, али је тај идеализам одбијао продуценте. Након неколико писама разочараних читалаца, Вилијам је покушао да мења начин писања у делима која су следила. 1952. године објавио је прву од неколико књига његових мемоара, а књига се звала Бициклиста из Беверли Хилса (енг. The bicycle rider in Beverly Hills). У наредним делима као што су Асиријске и друге приче (енг. The Assyrian, and other stories, 1950), Вилијам је помешао алегоријске елементе, са реалистичним приказом америчког живота. Дела Кућа Сема Егоа (енг. Sam Ego`s house) и Покољ невиних (енг. The slaughter of the innocents), објављена 1949. и 1958. године постављају морална питања која већ дуго муче самог писца. У тим делима он помиње масовне геноциде над јерменским народом током којих је преко 1 500.000 Јермена побијено. Продуценти су након ових дела одлучили да поново почну да сарађују са Саројаном, који је опет доживео популарност делима као што су Париска комедија (енг. The Paris Comedy, 1960), Лондонска комедија (енг. The London Comedy, 1960) и Исељени са двора (енг. Settled out court, 1969), а ова дела су премијерно извођена у Европи. Сва Вилијамова дела чувају се у Станфорд Универзитету са свим његовим белешкама и важнијим предметима везаним за његов живот. Вилијам је почео да се одаје алкохолу и да се коцка. Од 1958. године углавном је живео у Паризу, где је поседовао један апартман. Запоставио је писање и рад у позоришту и филму. Умро је од канцера, 18. маја 1981. године у граду у коме је и рођен. Његово тело је кремирано, те је пола пепела просуто на тлу Калифорније, а остатак у Јерменији, у Пантеон парку у Јеревану. Наслеђе У Саројановом родном граду Фресно, у част великом писцу подигнута је велика статуа. Израдио ју је локални уметник и Саројанов лични пријатељ, Вараз Самјуелиан (енг. Varaz Samuelian). Статуа представља око четири стопе набацаних књига на којима стоји велика скулптура која представља Саројанову главу. Статуа се налази у Мерипоуз Авенији у предграђу Фресна. Поред ове, Саројану су одане још многе почасти. У заједничком пројекту САД и Совјетског Савеза, издате су поштанске маркице које се састоје из два дела: прва маркица је на енглеском, а друга на руском језику. Била је у употреби у обема државама. Дела Дело Година Оригинални назив Врста дела Неустрашиви младић на летећем трапезу 1934. The Daring Young Man On The Flying Trapeze збирка прича Ти који их пишу и ти који их сакупљају 1934. Those who write them and those who collected them збирка прича Удисати и издисати 1936. Inhale and Exhale роман Три пута три 1936. Three times three збирка прича Весељак и бујица сете 1937. A gay and melancholy flux збирка прича Мала деца 1937. Little children роман Рођени Американац 1938. A native American роман Љубав- овај мој шешир 1938. Love- here`s my hat роман Невоља са тигровима 1938. The Trouble With Tigers роман Лето прелепог белог коња 1938. The Summer of the Beautiful White Horse роман Време твог живота 1939. The Time of Your Life драма Слатка стара љубавна песма 1939. Love`s old sweet song песма Харлем виђен Хиршфилдовим очима 1939. Harlem as seen by Hirschfield прича Моје срце у планинама 1939. Sydämeni on kukkuloilla прича Божић 1939. Christmas прича Мир- то тако дивно звучи 1939. Peace- it`s wonderful прича Елмер и Лили 1939. Elmer and Lily драма Три фрагмента и једна прича 1939. Three fragments and a story прича Зовем се Арам 1940. Nimeni on Aram збирка прича Време твог живота 1940. Tämä elämäsi aika сценарио за филм Највећи херој на свету 1940. Hero of the world драма Пинг-понг циркус 1940. The ping pong circus драма Специјално обавештење 1940. A special announcement драма Слатка стара љубавна песма 1940. Love`s old sweet song драма Подземни циркус 1940. Subway circus драма Хеј, ви тамо! 1941. Hello-out there! драма Саројанова прича 1941. Saroyans fables прича Три драме 1941. Three plays роман Осигурање за Салесмана 1941. The insurance Salesman прича Руси у Сан-Франциску 1941. Russians in San Francisco прича Прелепи људи 1941. The Beautiful People драма Људи са светлом 1941. The people with light драма Преко позорнице до сутра ујутру 1941. Across the Board on Tomorrow Morning драма Засенити ругања 1942. Razzle Dazzle прича Причати с тобом 1942. Talking to You драма Лош човек на западу 1942. Bad Men in the West драма Доћи кроз раж 1942. Coming throught the rye драма Поетична ситуација у Америци 1942. The poetic situation in America драма Људска комедија 1943. Ihmisä elämän näyttämöllä сценарио за филм Држи се подаље од старог човека 1943. Get away, old man прича Драга бебо 1944. Dear baby прича Држи се подаље од старог човека 1944. Get away, old man драма Гладни људи 1945. Hungerers драма Авантуре Веслија Џексона 1946. The adventures of Wesley Jackson роман Џим Денди 1947. Jim Dandy драма Не иди далеко од лудила 1947. Don`t Go Away Mad драма Специјално од Саројана 1948. The Saroyan special роман Фискалне скитнице 1949. The fiscal hoboes роман Скромно рођење 1949. А decent birth прича Кућа Сема Егоа 1949. Sam Ego‘s house драма Кућа Сема Егоа 1949. Sam Ego‘s house роман Асирци 1950. The Assyrians прича Двоструке авантуре 1950. Twin adventures збирка прича Син 1950. The son драма Опера, опера! 1950. Opera, opera! драма Рок Веграм 1951. Rock Wagram роман Трејсијев тигар 1951. Tracy‘s tiger роман Бициклиста са Беверли Хилса 1952. The bicycle rider in Beverly Hills роман Покољ невиних 1952. The Slaughter of the Innocents роман Шаљиво значење 1953. The laughing matter драма Украдена тајна 1954. The Stolen Secret драма Љубав 1955. Love роман Мама, волим те или Лоптица-скочица 1956. Mama, I love you; The bouncing ball роман Цело путовање 1956. The whole voyald збирка прича Тата, ти си луд! 1957. Papa, you‘re crazy роман Да ли сте икада били заљубљени у патуљка? 1957. Ever been in love with a midget драма Становници јаме 1958. The Cave Dwellers роман Покољ невиних 1958. The Slaughter of the Innocents драма Несрећа 1958. The accident драма Читалац Вилијема Саројана 1958. The William Saroyan reader прича Мачка, миш, човек, жена 1958. Cat, mouse, man, woman драма Једном око брвна 1959. Once arund the block драма Лилина тајна 1959. Once arund the block драма Вешање око Вабаша 1960. The secret of Lily драма Насукани у дворишту 1960. Settled out of a court драма Сем- највећи скакач од свих 1961. Sam, the highest jumper of them all драма Иди ми, дођи ми. Знаш ко! 1961. Here comes, there goes, you know who! драма Гастон 1962. Gaston роман Белешка на врху Хилари 1962. A note on Hilaire hiler прича О, човече! 1962. Ah, man! драма Не умрети 1963. Not dying прича Ја 1963. Ме прича Дечаци и девојчице заједно 1963. Boys and girls together прича Истрајност- верујем у њу 1963. Patient, this I believe драма Сценариста и публика 1963. The playwright and the public драма Једног дана у поподне 1964. One Day in the Afternoon роман После тридесет година 1964. After thirty years прича Дуга вожња, кратка кола 1966. Short drive, sweet chariot прича Погледај нас 1967. Look at us прича Зубар и стрпљиви 1968. Dentist and patient драма Хорси Џорси и жаба 1968. Horsey Gorsey and the frog прича Муж и жена 1968. Husband and wife драма Пси, или Париска комедија 1969. The Dogs, or the Paris Comedy драма Мислио сам да ћу живети вечно, али сада нисам толико сигуран у то 1969. I used to believe I had forever, but now I‘m not sure прича Прављење новца и 19 других, веома кратких прича 1969. Making money and 19 other very short plays збирка прича Дани живота, смрти и бекства на Месец 1970. Days of Life and Death and Escape to the Moon роман Нова драма 1970. The new play драма Јермени 1971. Armenians драма Места где сам проводио време 1972. Places Where I`ve Done Time роман Јуриши 1974. Assassinations драма Зуби и мој отац 1974. The tooth and my father драма Синови дођу и оду, мајке остају вечно 1976. Sons come and go, mothers hang in forever прича Познати људи и други пријатељи 1976. Famous faces and other friends прича Морис Хиршфилд 1976. Morris Hirschfield прича Говори јесењег дрвећа 1977. The ashtree talkers прича Промена састанака 1978. Change meetings прича Животописи 1979. Obituaries роман Приче са бечких улица 1980. Tales from the Vienna Streets драма Рођења 1981. Births драма Зовем се Саројан 1983.° My name is Saroyan роман Јерменкска трилогија 1986.° An Armenian trilogy роман Циркус 1986.° The Circus прича Човек са срцем у висинама и друге приче 1986.° The Man With The Heart in the Highlands and other stories збирка прича Лудило у породици 1988.° Madness in the family роман Варшавски посетилац 1991.° Warsaw visitor прича

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Mačak u čizmama` je evropska bajka, prvi put objavljena 1697. godine u delu Šarla Peroa.[1] Najraniji pronađeni tekst pripadao je Đovaniju Frančesku Straparoli, a drugu verziju je nešto kasnije objavio Đambatista Bazile.[1] `Mačak u čizmama` je vekovima pružao inspiraciju kompozitorima, koreografima i drugim umetnicima. Mačka se pojavljuje u trećem činu pas de caractère baleta Čajkovskog Uspavana lepotica,[2] pojavljuje se u nastavcima i istoimenom izdanju animiranog filma Šrek i označena je u logotipu japanskog anime studija Toei Animation. Mačak u čizmama je takođe popularna pantomima u Velikoj Britaniji. Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Izdavač: Udruženje Ženske studije i istraživanja, Novi Sad Godina izdanja: 2019. Povez: Broširan Format: 22 cm Broj strana: 212 Stanje: Veoma dobro - Odlično После “Балета”, “”55 година Балетске школе”, “Поглед у назад” и монографије посвећене примабалерини Ерики Марјаш, Свенка Савић је одлучила да у књигу преточи и животни и професионални пут брачног и уметничког пара Миленковић. Представљајући историјску димензију раста Балета СНП Свенка Савић се, по њеним речима, одлучила да основни критеријум буде иновација појединаца. Издвајајући основне покушаје иновирања у Балету СНП она је истакла периоде рада Ике Отрина, Бориса Тонина, Наде Кокотовић и Форума за нови плес. У оквиру тог општијег процеса посматрала је индивидуални професионални и животни раст Жарка Миленковића (1928) као балетског играча, кореографа, инспицијента, шефа Балета и оно што се мало зна балетског критичара и Мирјане Матић (1934 - 2017) играчице и педагога у Балетској школи. Свенка Савић указује да је Жарко Миленковић уносио новине у репертоар, пре свега дечијих балета, а Мирјана Матић је уносила иновације у педагошком раду у оквиру предмета дуетна игра. Обоје су радили у оквиру исте основне парадигме класичног балетског наслеђа руске редакције, како је то поставила Марина Олењина оснивањем Балета СНП 1950. у којој су они били прва генерација играча. Уз животне приче сваког од њих и професионалну каријеру представљене у форми интервјуа, књига обилује и подацима из медијских извора, а доноси и низ балетских критика Жарка Миленковића.

Rahela Ferari — Teatron (Časopis za pozorišnu istoriju i teatrologiju, broj 69/70/71) Beograd 1990. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, format 21×23 cm, 132 strane. Knjiga je odlično očuvana. Sadržaj: Odluka Žirija o dodeli nagrade „Dobričin prsten” Raheli Ferari Rahela Ferari: Zahvalna beseda I RAHELA FERARI O SEBI Miloš Jevtić: Razgovor s Rahelom Ferari, januar 1976 Feliks Pašić: Sa Rahelom Ferari, avgust 1987. i septembar 1987 M.M.: Najdraža uloga Rahele Ferari, 1961. Vladislav Urban: Sveje počelo sa perunikom, 1970. D. Adamović: Ko hoće da je mrvica?, 1975. Stevan Stanić: Dubina običnosti, 1986. II KRITIČARI O RAHELI FERARI Petar Marjanović: Rahela Ferari Velibor Gligorić: Originalnost i samosvojnost glume Rahele Ferari Miroslav Belović: Umetnost preobražavanja Rahele Ferari Milosav Mirković: Sazvežđe Rahele Ferari Jovan Ćirilov: Rahela danas Risto Vitanov: Trajnost glumačkog prisustva III PRILOZI ZA PORTRET RAHELE FERARI Borislav Mihajlović: Rahela Ferari kao Aksinja u „Jegoru Buličovu”, 1951 Olga Božičković: Portret Rahele Ferari, 1959 Milosav Mirković: Nušićeva Rahela, 1965 Vojislav M. Jovanović Marambo: Pismo Raheli Ferari, 1967 Branko Ciga Milenković: To što je ona radila nema cenu, 1986. Dara Čalenić: Mlađa glumica starijoj IV DOKUMENTA Nagrade i priznanja Raheli Ferari Čestitke povodom dodele „Dobričinog prstena” Vera Vasilić — Dragana Čolić: Popis uloga Rahele Ferari Dragana Čolić: Filmovi i TV drame Rahele Ferari Vera Vasilić — Dragana Čolić: Selektivna bibliografija o Raheli Ferari

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Maria Pascual Čiča Tomina koliba je roman abolicionističke spisateljice Herijet Bičer Stou. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 20. marta 1852. godine. Samo godinu dana nakon objavljivanja rasprodat je u preko 300.000 primeraka širom Sjedinjenih Američkih Država i u preko 2 miliona primeraka širom sveta.[1] Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[1] Ovaj roman je, prema mnogim izvorima, jedan od uzroka zbog kojih je izbio Američki građanski rat (1861—1865). Veoma je poznata priča o tome kako je Herijet Bičer Stou jednom prilikom posetila Abrahama Linkolna u Beloj kući, a on ju je pozdravio rečima: „To je ta mala žena zbog koje je izbio veliki rat.”[1][2] Kao glavni povod za pisanje ovog romana navodi se donošenje Zakona o odbeglim robovima 1850. godine, koji je zahtevao da se svi odbegli robovi, nakon što ih uhvate, moraju vratiti svojim gospodarima Herijet Elizabet Bičer Stou (engl. Harriet Beecher Stowe; Ličfild, 14. jun 1811 — Hartford, 1. jul 1896[1]) bila je abolicionista i autor više od 10 knjiga, od kojih je najčuvenija Čiča Tomina koliba, koja opisuje život u ropstvu[2] i koja je prvi put objavljena u nastavcima 1851. i 1852 u abolicionističkom glasilu National Era. Herijet Elizabet Bičer je rođena 14. juna 1811. u Ličfildu, u Konektikatu,[4] kao sedma od devetoro dece i najmlađa ćerka Lajmana Bičera, kongregacionalističkog sveštenika, i Roksane Fut Bičer. Nakon što je njena majka umrla od tuberkuloze 1816. godine, njen otac se oženio sa Herijet Porter, sa kojom je imao još četvoro dece. S obzirom da je poticala iz veoma uticajne porodice, Herijet je imala priliku da se obrazuje u veoma uglednoj školi – Ženskoj akademiji u Ličfildu (Litchfield Female Academy), gde je upisana 1819. godine.[5] Još od malih nogu pokazivala je veliki potencijal, takav da je njen otac, svestan poteškoća sa kojima će se susresti zbog toga što je žena, navodno jednom rekao da mu je žao što se nije rodila kao muškarac.[6] Godine 1824. preselila se u Hartford kako bi pohađala jednu od prvih obrazovanih institucija za žene (Hartford Female Seminary) koju je osnovala i vodila njena sestra Ketrin E. Bičer.[5] Ne samo da je tu dobila akademsko obrazovanje koje je u to doba bilo uglavnom dostupno samo muškarcima, već je i ubrzo i sama počela da podučava (od 1827. godine).[5] Počela je da piše sredinom dvadesetih godina 19. veka, a njena prva dela su jedan teološki esej i nedovršena tragedija u blankversu „Kleon” (1825). Njena prva objavljena dela su priče za časopis Western Monthly Magazine (1833).[7] Godine 1832. sa porodicom se preselila u Sinsinati (Kentaki).[5] Godine koje je provela u Sinsinatiju, prema nekim izvorima, predstavljaju ključni period u životu Herijet Bičer Stou, jer se tada izgradila i kao predavač, i kao pisac.[6] Do 1837. godine bila je asistent na Zapadnjačkom institutu za žene, koji je takođe osnovala njena sestra Ketrin, a 1836. udala se za Kelvina Elisa Stoua, profesora biblijske književnosti u školi njenog oca, sa kojim je imala sedmoro dece.[7] U Sinsinatiju se takođe po prvi put susrela sa problemom robovlasništva, a kako su i njena i muževljeva porodica bili protivnici ropstva, ubrzo su se pridružili abolicionističkom pokretu.[7] Slike ropstva sa kojima se susretala tokom života u državi Kentaki ponovo će oživeti u čuvenom romanu Čiča Tomina koliba.[6] Ovaj roman napisala je u Bransviku, Mejn, gde se preselila 1850. godine. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 1852. godine. Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[7] Godine 1856. objavila je još jedan antirobovlasnički roman (Dred: A Tale of the Great Dismal Swamp), ali on nije doživeo uspeh.[7] Od 1852. do 1864. živela je u Andoveru, u Masačusetsu, da bi se, nakon što se njen muž penzionisao, ponovo preselila u Hartford. Dok je živela u Andoveru, objavila je još nekoliko romana, koji predstavljaju hronike života u Novoj Engleskoj.[7] Takođe je objavljivala članke u časopisu Atlantic Monthly, što joj je donosilo profit sve do 1869. kada je časopis izgubio više od 15.000 pretplatnika zbog njenog članka Prava priča o životu Lejdi Bajron (The Truе Story of Lady Byron’s Wife), gde je predstavila njene bračne probleme i razvod od čuvenog pesnika. Ipak, ovo je nije sprečilo da članak proširi i objavi kao knjigu pod naslovom Odbrana Lejdi Bajron (Lady Byron Vindicated).[7] Pored pomenutih dela, Herijet Bičer Stou je pisala i objavljivala i knjige za decu.[7] Umrla je u Hartfordu 1. jula 1896, u 85. godini, od moždanog udara. Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

TRAKTAT O SLIKARSTVU OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 324358 Isbn: 9788683507924 Autor : Leonid Šejka Izdavač : GRADAC K Činjenica da je slikarska i teorijska zaostavština Leonida Šejke danas zapostavljena među mlađim umetnicima i teoretičarima umetnosti govori o krizi jedne kulture. Ovo bogato i puno izazova delo ostalo je u tami nad kojom su umetnička pretumbavanja uglavnom bila uzrokovana i pokretana odnekud izv... Detaljnije Činjenica da je slikarska i teorijska zaostavština Leonida Šejke danas zapostavljena među mlađim umetnicima i teoretičarima umetnosti govori o krizi jedne kulture. Ovo bogato i puno izazova delo ostalo je u tami nad kojom su umetnička pretumbavanja uglavnom bila uzrokovana i pokretana odnekud izvan našeg prostora, podstaknuta tuđim iskustvima i idejama. To govori o sudbinama malih kultura – uvek sputanih strahom i nepoverenjem u sebe, u „rodnu melodiju“, kako je govorio još jedan „zaboravljeni“, Momčilo Nastasijević. Šejka je bio stvaralac koji je svet umetnosti posmatrao na specifičan način. Naime, njegova osnovna misao bila je ideja o „tradiciji budućnosti“, tj. o postojanju sveobuhvatne niti koja povezuje prošlost i budućnost, zbog čega se ni jedna ni druga ne mogu shvatiti, uklopiti i izgraditi bez uzajamnog povezivanja. Na prvi pogled ovo je paradoksalno i prividno konzervativno mišljenje, ali evolucija idejâ ovekovog napretka upravo podrazumeva takvu putanju. U tome je, u stvari, smisao Tradicije. Na tom putu Šejka je zapazio da uvek kada se ova nit prekine dolazi do entropije, do nagomilavanja suvišnosti – do postvarenja sveta i čoveka u hajdegerovskom smislu tog stanja. Kao da u ovom odnosu prošlog, sadašnjeg i budućeg postoji nekakva mera koja je u osnovi Sveta, ali mera koja se s vremena na vreme gubi. Šejka je to sublimisao parabolom Grad-Đubrište-Zamak, koju u jednom svom zapisu upoređuje sa Danteovim Paklom-Čistilištem-Rajem, želeći time da naglasi da ta parabola ima metafizičko značenje. Baveći se raznim vidovima umetničke prakse (da upotrebim ovaj rogobatan izraz kako bi me savremeni čitalac razumeo), Šejka je fiksirao sve promene na putu razgrađivanja Sveta, unoseći u taj proces čežnju za izgubljenom i zaboravljenom pradomovinom. Kada se njegov slikarski put iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka uporedi sa onim što se u isto vreme događalo u savremenoj svetskoj umetnosti, potvrdićemo njegovo uverenje da je u odnosu na ta zbivanja otišao nekoliko godina unapred: „1956. godine radio sam nešto blisko današnjim neodadi i pop-artu. Znači, bio sam 4-5 godina ispred Evrope. Ali sada mogu reći, ako je zaista tako bilo, da sam sa ovim što sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih.“ Odvažiti se i napisati ovakvu knjigu koja govori o odnosu tradicije i savremenosti, sa idejama koje su aktuelne i u vremenu koje dolazi, podvig je u svakoj kulturi. Zato ovaj Traktat o slikarstvu pripada riznici srpske kulture i pokazuje mladim stvaraocima da se iza ovih odškrinutih vrata nalazi nada za novi početak. Branko Kukić Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Leonid Šejka Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač GRADAC K Pismo Latinica Povez Broš Godina 2014 Format 14x23 Strana 144 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasični, najprodavaniji priručnik za fotografe, više od 600 zasebnih unosa ilustrovanih sa 1.250 fotografija, dijagrama i grafikona pokrivaju čitav niz tema, od izbora kamere do čuvanja gotovih otisaka. Džon Hedžko (24. mart 1932 — 3. jun 2010) je bio britanski fotograf, profesor fotografije na londonskom Kraljevskom koledžu umetnosti (RCA) i autor fotografske publicistike. Poreklo i profesionalna karijera Otac Džona Hedžkoa, Vilijam, radio je kao bankar u Aziji i služio je kao vatrogasac u Londonu tokom Drugog svetskog rata. Za to vreme Džon je evakuisan da živi sa tetkom u Gulvalu, selu blizu Penzansa u jugoistočnom Kornvolu, gde je pohađao lokalnu školu. Na svoj 14. rođendan, Džon je od oca dobio prvu kameru i postavio mračnu komoru u garaži roditeljske kuće. Hedgecoe je služio vojni rok u Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu (RAF), gde je imao zadatak da napravi fotografije iz vazduha razaranja izazvanih vazdušnim bombama tokom rata. 1957. Hedgecoe se upisao na Guildford School of Art. Iste godine Hedgecoe je počeo da prodaje svoje radove fotografskim časopisima i časopisima kao što su Amateur Photographer i Kueen, kasnije Sundai Times i Observer između ostalih, pokrivajući širok spektar fotografskih tema kao što su arhitektura, pejzaž, moda i portret. Posebno su bili poznati njegovi portreti britanskih ličnosti. Do sredine 1960-ih, Hedgecoe je između ostalih fotografisao bivšeg britanskog premijera Ser Vinstona Čerčila, slikara Frensisa Bejkona i umetnike Dejvida Hoknija, Džona Betjemana i Pitera Blejka. Njegove fotografije engleskog vajara Henrija Mura pokazale su se posebno uspešnim, a Hedgecoe prikazuje umetnika kako radi u svom ateljeu i okružen njegovim skulpturama i radnim materijalima. Serija slika je predstavljena na brojnim izložbama i dovela je do objavljivanja nekoliko knjiga o Muru.[1] 1965. Hedgecoe je prihvatio poziv londonske umetničke škole Roial College of Art (RCA). Tu je postavio katedru za fotografiju, gde je od 1975. godine postao profesor. Godine 1976. objavio je svoju prvu teorijsku knjigu o fotografiji i fotografskim tehnikama (The Book of Photographi; dt: Simpli photographing), koja se od mnogih drugih foto udžbenika tog vremena razlikovala po brojnim štampanim fotografijama. Tokom svog života, Hedgecoe je objavio više od 30 drugih udžbenika fotografije, koji su zajedno imali tiraž od preko devet miliona.[2] Hedgecoe je živeo u Oknead Hallu u Norfolku do svoje smrti. Dvorana i njen park su sada popularna prilika za fotografisanje venčanih parova.[3] `Brend mašina` Godine 1966. Hedgecoe je dobio zadatak da napravi profilnu fotografiju kraljice Elizabete II, koju je vajar Arnold Machin (1911–1999) koristio kao jedan od šablona za reljef, koji je Hedgecoe snimio na crnoj pozadini. Reprodukcija ove fotografije kao motiva marke postala je skoro sveprisutna u engleskom govornom području kao „Machin Stamp“. Sa više od 200 milijardi primeraka na poštanskim markama Engleske i Komonvelta, Hedgecoeova slika se smatra najrepliciranijom fotografijom na svetu.[4][5] Hedgecoe je zaslužan za njegovo učešće u slici tek na prelazu milenijuma, nakon što je dobio pravnu bitku sa Kraljevskom poštom. U početku su pogrešno naveli engleskog fotografa Lorda Snoudona kao autora. 2007. godine, na 40. godišnjicu njegovog originalnog objavljivanja, specijalnim izdanjem odao je počast Hedgecoeovom doprinosu radu tako što ga je imenovao kao fotografa slike...