Milovan Danojlić - Da mi je znati (pesme za decu) SADRŽAJ Uzdići se do detinjstva Ljubavna pesma Trešnja u cvetu Nedelja u našoj ulici Miris zove Dunja Rotkvice Orah Predvečerje Žagubica Kako živi poljski miš Dva sapuna Sreda Šta sunce ruča Ograda na kraju Beograda Kako šeta stari profesor Šta su između ostalog radili stari Sloveni Događaj na ulici Gde je Cica Detinjstvo Krste Pepa Razboleo se Pepo Krsta Krsta Pepo posle bolesti Furunica jogunica Dečji zakonik Proglas Dečje republike Izdavač: ITP Zmaj, Novi Sad Godina: 1998. Broj strana: 75 Mek povez Biblioteka: Knjige mog detinjstva Ilustrovao: Ljubomir Sopka Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DS1 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Autor: Milena Jesenska Povez: broširan Br. strana: 75 Format: 13x20 `Kakvi god da su vam stavovi, vidim da ste pre svega Čehinja. Čitam to u vašim člancima i raduje me to.` Svaka pohvala iz usta dobrog čoveka podstiče. Pobeđuje osećaj da radite uzalud u praznom prostoru. Ipak je radost bila narušena formulacijom pohvale; otprilike bi to moglo i ovako da se izrazi: ko god da ste, pre svega ste Čehinja i to je dovoljno. Prošlo je od tada već čitave dve nedelje i kuda god da idem, stalno u sebi govorim `pre svega`. U slobodno vreme, za vreme šetnji po prolećnom Pragu kada čoveka odjednom uhvati nemir u stanu, pa ide na brdo Petržin ili u Strahovsku baštu da očima vidi i dodirne deo Praga, i da se vrati kući miran noću, kada ne mogu da spavam, u nesuvislim razgovorima s prijateljima svuda me prate reči `pre svega`. Sada, kada sam sve to dobro primislila. izanalizirala i isprevrtala, moram, gospodine, da vam vratim vašu pohvalu. Ja jesam, naravno, Čehinja, ali PRE SVEGA se trudim da budem pristojan čovek.

Milovan Danojlić - Da mi je znati (pesme za decu) SADRŽAJ Uzdići se do detinjstva Ljubavna pesma Trešnja u cvetu Nedelja u našoj ulici Miris zove Dunja Rotkvice Orah Predvečerje Žagubica Kako živi poljski miš Dva sapuna Sreda Šta sunce ruča Ograda na kraju Beograda Kako šeta stari profesor Šta su između ostalog radili stari Sloveni Događaj na ulici Gde je Cica Detinjstvo Krste Pepa Razboleo se Pepo Krsta Krsta Pepo posle bolesti Furunica jogunica Dečji zakonik Proglas Dečje republike Izdavač: ITP Zmaj, Novi Sad Godina: 1998. Broj strana: 75 Mek povez Biblioteka: Knjige mog detinjstva Ilustrovao: Ljubomir Sopka Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: TV1 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

KNJIGA JE NOVA SAMO JE STAJALA NA POLICI U KNJIZARI Ono što Bjanka radi i što je radila još odmalena, jeste oživljavanje predmeta. Prisustvovao sam mnogim čajankama za lutke u Bjankinoj sobi, na kojima su mede ćaskale i muvale se okolo. Markovi olovni vojnici mogli su da se bore kad god su hteli, a zahvaljujući Bjanki, Majmun i Leopard koji su obično sedeli kao ukras na Frančeskinoj komodi s fiokama, ćaskali su i pratili je po sobi. Išli bi oni s njom i u školu i u prodavnicu, ali im Filomena nije dozvoljavala. Bjanka nije oživljavala samo igračke, već i nameštaj i predmete. Pre izvesnog vremena izvodila je zločest trik, navodeći Edijevu omiljenu fotelju da pleše i da zvižduće delove najnovijih hitova upravo u trenutku kad on sedne s večernjim novinama posle napornog dana na poslu. Rozi je to prekinula. „Uradi to samo još jednom svom ocu“, blago joj je rekla, „i staviću ti u kukuruzne pahuljice nešto od čega će ti pozeleneti zubi.“ „Uistinu neobična, zabavna knjiga.“ Sunday Times (London)

Poslednjih decenija nepravedno je zapostavljen, kako u matičnoj Hrvatskoj, tako i u drugim državama nastalim na temeljima Jugoslavije, a čini se da danas njegovo delo ispočetka otkriva nova, mlađa publika ali i oni koji su odrastali uz njegove knjige. Izdavačka kuća Novoli objavila je Lovrakovu knjigu „Anka Brazilijanka“ čije prvo izdanje je izašlo pre skoro osamdeset godina. Ovo izdanje našlo su u fokusu zahvaljujući istoimenom filmu Dejana Aćimovića koji se pojavio u bioskopima prošle godine. Premda su priče u knjizi i filmu podudarne, u film su uneti elementi mitološkog, čega u knjizi nema. Priča o Anki je jednostavna, nežna, bajkovita. Anka je sedmogodišnja devojčica bez roditelja koja odrasta u sirotištu. Kroz ovu neveliku ali izuzetno toplu dečiju priču pratimo njen odlazak iz sirotišta, život sa ljudima koji niti mogu niti žele da joj pruže ljubav, što je njena jedina želja. Anka napušta grad u potrazi za srećom, za roditeljskom ljubavlju koji nije osetila. Lutajući stići će do jedne ciglane, daleko od grada, gde će se njena sudbina još više zakomplikovati, ali to će biti i mesto na kome će upoznati ono što je oduvek tražila. Nije slučajno što je autor odlučio da ne pominje imena mesta, sela u kojima se radnja dešava, čak ni glavni likovi priče nemaju imena, osim naravno Anke kao nosioca cele priče. Pojavljuje se Brazilijanac, zatim pralja čije ime saznajemo kasnije, drugi radnici, svi bez imena, kao da pisac želi da ljubavi i emocijama, borbi za porodicu da ulogu junaka, što ovoj knjizi daje vanvremensku vrednost. Lovrak je u književnosti poznat kao autor koji je prvi uveo seosku decu u literaturu. To nisu bezbrižna deca, naprotiv. Anka je dete u potrazi za srećom, u potrazi za ocem i majkom, u potrazi za toplom reči i nežnim roditeljskim dodirom. Iako je Lovraku često zameran pedagoški aspekt i socijalni angažman, Anka Brazilijanka i danas, možda i više nego ranije, postavlja mnoga pitanja na koja bi roditelji mogli da odgovore svojoj deci: šta je zapravo razumevanje i saosećanje, šta je zajedništvo i pripadanje. U svakom slučaju, radi se o knjizi koju bi zajedno trebalo da čitaju roditelji i deca, jer se poruke koje delo nosi mogu tumačiti samo zajedničkim čitanjem i tumačenjem. Kada se govori o Lovraku ali i aktuelnoj zbilji, treba reći da je on dugi niz godina radio kao učitelj i da je jedno svoje autobiografsko delo posvetio ličnom iskustvu bavljenja učiteljskim pozivom, a knjiga je izašla, koliko god to iz današnje perspektive izgledalo tužno, pod naslovom „Uzvišeno zvanje“. Mato Lovrak, novoli IZDAVAČ: NOVOLI PUBLISHING BROJ STRANA: 85 FORMAT: 21 CM IMA ILUSTRACIJA. PISMO: LATINICA POVEZ: MEK

DOSITEJEVE BASNE DOSITEJ OBRADOVIĆ DOSITEJ JE BIO SRPSKI PROSVETITELJ I REFORMATOR REVOLUCIONARNOG PERIODA NACIONALNOG BUĐENJA I PREPORODA. BIO JE OSNIVAČ I PROFESOR VELIKE ŠKOLE, PRETEČE BEOGRADSKOG UNIVERZITETA. PONESEN IDEJAMA PROSVETITELJSTVA RADIO JE NA PROSVEĆIVANJU SVOG NARODA, PREVODIO JE RAZNA DELA, MEĐU KOJIMA SU NAJPOZNATIJE EZOPOVE BASNE, A POTOM JE I SAM PISAO DELA, PRE SVEGA `ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA`. ORAO I LISICA USTRELJENI ORAO LAV I MAGARAC LAV I LISICA LAV, KURJAK I LISICA LAV, MAGARAC I LISICA LAV I MEDVED LAV I ZEC LAV I ČOVEK LAV I DIVLJI VEPAR LAV, BIKOVI I LISICA LAV I MIŠ LAV I BIK KURJAK, BABA I DETE KURJAK I ŽDRAL KURJAK I JAGNJE KURJAK I OVCA KURJAK I KOZA KURJAK I LAV KURJAK I KONJ LISICE LISICA I GROŽDŽE LISICA I MAJMUN LISICA I KUPINA LISICA I LAV LISICA I DRVOSEČA LISICA I GAVRAN PROŽDRLJIVA LISICA LISICA I JARAC DVA PSA PAS I KURJAK MESARSKI PAS I KURJAK MAGARAC I OFICIRSKI KONJ MAGARAC KOJI JE NOSIO IDOLA MAGARAC U LAVLJOJ KOŽI MAGARAC I ŽABE MAGARAC, PETAO I LAV KONJ I MAGARE KONJ I KONJUŠAR JELENOVI ROGOVI MORE I JELEN JELEN I VINOGRAD JELEN I JELENČE DIVLJA MAČKA I PETAO MAČAK I MIŠEVI PETAO, LISICA I KOKOŠKE ŽABE, PANJ I HIDRA DVE ŽABE PETAO, PAS I LISICA PETLOVI I PREPELICA DVE ŽABE MUVA DVA MIŠA MIŠIĆ I MIŠICA ZMIJA I SELJAK PAUN I ČAVKA ČAVKA I ORAO ČAVKA I OSTALE PTICE UGOJENA MAZGA MAJMUN I DELFIN MRAV ČVRČAK I MRAVI SLAVUJ I JASTREB SLAVUJ, KUKAVICA I MAGARAC STARAC I SMRT JARAC, BIK I LAV LOVAC I KOS SATIR I ČOVEK KURJAČICA I KURJAČIĆI MESAR I PAS DIVLJI VEPAR I LISICA ZEČEVI I ŽABE JALOVA KRAVA I VOLOVI ORAČI STARI PAS I LOVAC ZEC I LAV ČOVEK I DVA PSA SELJAK I PSI LONAC I ŠERPENJA BRBLJIV ČVEK DVA PUTNIKA I SEKIRA MEDVED I PČELE MEDVED I CIGANIN KRTICA I NJENA MAJKA APOLON I LUKAV ČOVEK ZMIJA I TESTERA MEDVED I MAJMUN OVAN I JELEN KOS U KAVEZU LOVAC I DRVOSEČA ZEČEVI I LISICE ŽENA I KOKOŠKA KORNJAČA I ORAO PETAO I DRAGI KAMEN DETE I SREĆA STARA LISICA I KURJAK KOMARAC I VO MIŠEVI I PRAPORCI RIS I LISICA HRAST I TRSKE PUTNICI I TOPOLA PAPAGAJ I MAČKA PAPAGAJ I DRUGE PTICE BRAT I SESTRA LISICA I KURJAK LAV, MIŠ I LISICA JAGNJE I KURJAK KRMAČA I KURJAČICA LISICA, PETAO, KOKOŠ I PSI KOVAČ I NJEGOV GAROV JASTREB I KUKAVICA IZDAVAČ: RINGIER AXEL SPRINGER BIBLIOTEKA: BLIC BROJ STRANA: 63 IMA 8 ILUSTRACIJA. FORMAT: 16 CM POVEZ: MEK

`Данас Српству не требају толико приповетчице, песмице, декламације и остали књижевни раскош - колико му треба СПАСЕЊА! Скочили су на Српство сви - и ближњи и далеки непријатељи; хоће да га утамане па после да поробе и нас, и ту треба за времена спасавати! ПРЕНИМО НА ПОСАО!!!` каже у овој књизи Бдин бавећи се Егзархатом и његовим погубним утицајем на источно и јужно Српство. Али, видимо сада, као што је Бдин, а и Спиридон Гопчевић, тада видео да његово узбуњивање није наилазило на праве људе у власти. Ми, Срби, славили смо сваки успех Бугара, као наш а они су нам радили о глави... Бдин - неправедно запоистављен, а наоружан огромним знањем, критичким размишљањем и способношћу да сублимише постојеће податке дајући валидне и оштроумне предпоставке од којих је већина била тачна. Један од његових генијалних увида је и тај да је Аустро-Угарска много опаснији чинилац по самосталност и самобитност Србије и србског народа него Турска империја којој је он видео крај већ осамдесетих година деветнаестог века. Такође, изузетно обавештено и аргументовано објашњава својим савременицима шта се догађа под рушилачким и убиственим утицајем бугарског егзархата... ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ, 40 СТРАНА А5 ФОРМАТА, МЕКИ ПОВЕЗ!

POTONJI ČASI PO SRPSTVO - Bdin STEVAN J. RADOSAVLJEVIĆ - BDIN `Данас Српству не требају толико приповетчице, песмице, декламације и остали књижевни раскош - колико му треба СПАСЕЊА! Скочили су на Српство сви - и ближњи и далеки непријатељи; хоће да га утамане па после да поробе и нас, и ту треба за времена спасавати! ПРЕНИМО НА ПОСАО!!!` каже у овој књизи Бдин бавећи се Егзархатом и његовим погубним утицајем на источно и јужно Српство. Али, видимо сада, као што је Бдин, а и Спиридон Гопчевић, тада видео да његово узбуњивање није наилазило на праве људе у власти. Ми, Срби, славили смо сваки успех Бугара, као наш а они су нам радили о глави... Бдин - неправедно запоистављен, а наоружан огромним знањем, критичким размишљањем и способношћу да сублимише постојеће податке дајући валидне и оштроумне предпоставке од којих је већина била тачна. Један од његових генијалних увида је и тај да је Аустро-Угарска много опаснији чинилац по самосталност и самобитност Србије и србског народа него Турска империја којој је он видео крај већ осамдесетих година деветнаестог века. Такође, изузетно обавештено и аргументовано објашњава својим савременицима шта се догађа под рушилачким и убиственим утицајем бугарског егзархата... , 40 СТРАНА А5 ФОРМАТА, МЕКИ ПОВЕЗ!

Autor - osoba Lesing, Gothold Efraim Naslov Basne / Lesing ; [prevela s nemačkog Margita Janković ; ilustracije Đorđe Krkljuš] Omotni naslov Lesingove basne Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1958 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 130 str. : ilustr. ; 17 cm Drugi autori - osoba Janković, Margita Krkljuš, Đorđe Napomene Prevod dela: Fabeln / Lessing Kor. stv. nasl.: Lesingove basne Lesing (1729-1781) / Margita Janković: str. 5-14. Gothold Efrajm Lesing (nem. Gotthold Ephraim Lessing; 22. januar 1729 – 15. januar 1781) je bio nemački pisac, kritičar i teoretičar umetnosti, jedan od najznačajnijih pobornika evropskog prosvetiteljstva. Autor prve nemačke građanske drame „Mis Sara Sampson“, a delom „Laokon ili o granicama slikarstva i pesništva“ postavio temelje moderne estetike. Pozorišni istoričari ga smatraju prvim dramaturgom u svojoj ulozi u Hamburškom nacionalnom pozorištu Abela Sajlera. Lesing je rođen u Kamencu, malom gradu u Saksoniji, u porodici Johana Gotfrida Lesinga i Džastin Salome Feler. Njegov otac je bio luteranski sveštenik i pisao je o teologiji. Mladi Lesing je studirao u Latinskoj školi u Kamencu od 1737. do 1741. Sa ocem koji je želeo da njegov sin krene njegovim stopama, Lesing je zatim pohađao Prinčeva škola Sv. Afra u Majsenu. Nakon što je završio školovanje u Svetoj Afri, upisao se na Univerzitet u Lajpcigu gde je diplomirao teologiju, medicinu, filozofiju i filologiju (1746–1748). Tu je počela njegova veza sa Karolinom Nojber, poznatom nemačkom glumicom. Za nju je preveo nekoliko francuskih drama, i njegovo interesovanje za pozorište je raslo. Tokom tog vremena napisao je svoju prvu dramu Mladi učenjak. Nojber je na kraju proizveo predstavu 1748. Od 1748. do 1760, Lesing je živeo u Lajpcigu i Berlinu. Počeo je da radi kao recenzent i urednik za Vossische Zeitung i drugih periodičnih publikacija. Lesing je uspostavio blisku vezu sa svojim rođakom Kristlobom Majlijusom i odlučio je da ga prati u Berlin. Godine 1750, Lesing i Milijus su se udružili da započnu periodičnu publikaciju pod nazivom Beiträge zur Historie und Aufnahme des Theaters. Publikacija je objavila samo četiri broja, ali je privukla pažnju javnosti i otkrila da je Lesing ozbiljan kritičar i teoretičar drame. Godine 1752, magistrirao je u Vitenbergu. Od 1760. do 1765. radio je u Breslavu (danas Vroclav) kao sekretar generala Tauenciena tokom Sedmogodišnjeg rata između Britanije i Francuske, koji je imao efekta na Evropu. U to vreme je napisao svoj čuveni Laokon, ili Ograničenja poezije. Lesing se 1765. vratio u Berlin, napuštajući grad 1767. da radi tri godine u Hamburškom nacionalnom pozorištu. Glumac-menadžer Konrad Akerman započeo je izgradnju prvog nemačkog stalnog nacionalnog pozorišta u Hamburgu, koje je osnovao Johan Fridrih Leven. Vlasnici novog Hamburškog nacionalnog pozorišta angažovali su Lesinga kao pozorišnog kritičara predstava i glume, aktivnosti kasnije poznate kao dramaturgija (na osnovu njegovih sopstvenih reči), čime je Lesing postao prvi dramaturg. Glavni pokrovitelj pozorišta bio je Abel Zajler, bivši valutni špekulant koji je od tada postao poznat kao „vodeći pokrovitelj nemačkog pozorišta”. Tamo je upoznao Evu Kenig, svoju buduću suprugu. Njegov rad u Hamburgu činio je osnovu njegovog pionirskog rada na drami pod nazivom Hamburgische Dramaturgie. Nažalost, zbog finansijskih gubitaka usled piratskih izdanja, Hamburško pozorište je zatvoreno samo tri godine kasnije. Godine 1770, Lesing je postao bibliotekar u vojvodskoj biblioteci, sada Biblioteci Hercog Avgusta (Herzog-August-Bibliothek, Bibliotheca Augusta), u Volfenbitelu po nalogu vojvode od Brunsvika. Njegov boravak tamo bio je energičan, ako ga prekidaju mnoga putovanja. Godine 1775, na primer, pratio je princa Leopolda u Italiju. Lesing je 14. oktobra 1771. iniciran u masonstvo u loži „Zu den drei Goldenen Rosen“ u Hamburgu. Godine 1773, otkrio je Arhimedov problem stoke u grčkom rukopisu koji sadrži pesmu od 44 stiha, u Biblioteci Hercog Avgusta u Volfenbitelu. Ovaj problem će ostati nerešen do 1880. Godine 1776, oženio se Evom Kenig, koja je tada bila udovica, u Jorku (blizu Hamburga). Ona je preminula 1778. nakon što je rodila njihovog kratkoživećeg sina. Dana 15. februara 1781, Lesing, star 52 godine, umro je tokom posete prodavcu vina Angotu u Brunsviku. Lesing je takođe bio poznat po prijateljstvu sa jevrejsko-nemačkim filozofom Mozesom Mendelsonom. Nedavna biografija Mendelsonovog unuka, Feliksa, opisuje njihovo prijateljstvo kao jednu od „najsvetlijih metafora [za] jasan poziv prosvetiteljstva na versku toleranciju“. Upravo je ovaj odnos podstakao njegovo interesovanje za popularne verske debate tog vremena. Počeo je da objavljuje burne pamflete o svojim verovanjima koja su na kraju zabranjena. Ovo progonstvo ga je inspirisalo da se vrati u pozorište kako bi prikazao svoje stavove i napisao Natana Mudrog. Radovi Rano u svom životu, Lesing je pokazao interesovanje za pozorište. U svojim teorijskim i kritičkim spisima na ovu temu – kao i u sopstvenim dramama – pokušao je da doprinese razvoju novog tipa pozorišta u Nemačkoj. Ovim se posebno okrenuo protiv tada preovlađujuće književne teorije Gotšeda i njegovih sledbenika. Lesingova Hamburška dramaturgija je kritikovala predstave koje su se izvodile u Hamburškom teatru, ali nakon što se pozabavio nezadovoljnim glumcima i glumicama, Lesing je svoje spise preusmerio na više analize o pravilnoj upotrebi drame. Lesing se zalagao za nacrt drame u Aristotelovoj Poetici. Verovao je da je Francuska akademija devalvirala upotrebu drame kroz svoja neoklasična pravila forme i razdvajanja žanrova. Njegova ponovljena mišljenja o ovom pitanju uticala su na pozorišne praktičare koji su započeli pokret odbacivanja pozorišnih pravila poznatih kao Sturm und Drang („Oluja i stres“). On je podržavao i ozbiljnu recepciju Šekspirovih dela. Radio je sa mnogim pozorišnim grupama (npr. s onom iz Nojberina). Odabrana dela Izdanje Lesingovih sabranih dela iz 1886 Der Freigeist (The Freethinker) (1749) Die Juden (The Jews) (1749) Miss Sara Sampson (1755) Philotas (1759) Fabeln (Fables) (1759) Laokoön oder Über die Grenzen der Malerei und Poesie (Laocoön) (1767) Minna von Barnhelm (Minna of Barnhelm) (1767) Hamburgische Dramaturgie (1767–69) Emilia Galotti (1772) Anti-Goeze (1778) (written against Johann Melchior Goeze, pastor in Hamburg) Nathan der Weise (Nathan the Wise) (1779) Ernst und Falk – Gespräche für Freymäurer (1776–1778) Die Erziehung des Menschengeschlechts (The Education of the Human Race) (1780) MG35 (L)

Radjard Kipling Priče za djecuMeki povezЏозеф Радјард Киплинг (енгл. Joseph Rudyard Kipling; Бомбај, 30. децембар 1865. – Лондон, 18. јануар 1936), био је енглески књижевник, новинар, писац кратких прича, песник и романописац.Киплингова дела фикције укључују романе Књига о џунгли . Ким (1901) и многе кратке приче укључујући Човек који би био краљ (1888)[1]. Његове песме укључују Мандалај (1890), Гунга Дин (1890), Богови наслова (1919), Терет белог човека (1899) и Ако (1910). Сматра се једним од највећих иноватора када се ради о уметности кратких прича;[2] његове књиге за децу су класици дечје књижевности, а један је критичар описао Киплингов рад као представу „свестраног и сјајног наративног дара.“Киплинг је био један од најпопуларнијих писаца у Уједињеном Краљевству, како прозе тако и стихова, крајем 19. и почетком 20. века.[3] Хенри Џејмс је рекао: „Од свих људи које сам икада упознао, Киплинг се мени лично чини као најпотпунији геније, као неко ко се разликује од обичних интелектуалаца.“ [3] 1907. године, када је имао 42 године, добио је Нобелову награду за књижевност, што га је учинило првим писцем на енглеском језику који је добио ту награду, као и најмлађим добитником исте до данас.[4] У неколико наврата био је предложен за британског песничког лауреата, као и за витеза, што је он одбио.[5]Његова будућа репутација мењала се у складу с политичком и социјалном климом тог доба [6][7], а супротстављени ставови о њему као резултат тога настављали су се кроз већи део 20. века.[8][9] Џорџ Орвел је држао Киплинга за „џинго империјалисту“ објашњавајући да је „морално неосетљив и естетски одвратан”.[10] Књижевни критичар Даглас Кер је написао: „[Киплинг] је и даље аутор који може да инспирише страствено неслагање и његово место у књижевној и културној историји далеко је од устаљеног. Али како доба европских империја јењава, он се препознаје као неупоредив, ако не и контроверзан тумач тога како је доживљавана империја. То, као и све веће признање његових изванредних наративних дарова, чине га силом са којом се треба обрачунати.“[11]У детињству је научио хинду језик, похађао је војну школу у Девонширу, а 1933. вратио се у Индију и радио као новинар. Путовао је у Јапан, Америку и Јужну Африку. С једнаким жаром деловао је у књижевном и политичком животу Британије. Године 1907, добио је Нобелову награду за књижевност. Његова проза доноси изузетну слику индијског живота и света британских војника, с посебним смислом за свет деце и животиња. Био је заговорник британског империјализма, а као отеловљење колонијализма немилосрдно је карикиран и пародиран. Најчитанија и најзначајнија његова „Књига о џунгли“ карактерише изванредно познавање тајанствене Индије и света животиња.Дела„Баладе из касарне“„Припросте приче с планине“„Сабласна рикша и друге приче“„Књига о џунгли“„Ким“„Светлост се угасила“„Ако“6/25

BRANA CRNČEVIĆ PETA STRANA SVETA - kozerije Izdavač - Znanje, Zagreb Godina - 1978 248 strana 20 cm Edicija - Biblioteka ITD Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MUKE SREDOVEČNE Traktat o pravim vladarima Na ulici Otadžbina i umetnost Dim, hleb i vino Početak nije težak Debeli i mršavi Polemika o polemici U šetnji Jezik i psovka Očevi i deca Novi Čarnojevići Dodatna municija Jedan letnji zapis Švajcarski sneg Malo lično vešanje Bradonje sa minđušama Gramofon kao neprijatelj Kako smo postali stranci O gospodinu humoru i gospođici satiri Muke sredovečne O jednom afektu Septembar Pamet kao bolest O ljubiteljima ratova Vuk Karadžić u opasnosti Književni parovi Staro i novo vaspitanje Helena Tica DNEVNIK U ODLOMCIMA PRIČE IZ DETINJSTVA Osmeh i visina Čvrge Vesela Ilonka Bog lično Prvi reakcionar Kuglana Nova ljubav Promena nadimka Karakteristika Rezikini ključevi POGLED NA MOJ TELEVIZOR Drama Veljko Bulajić i princ Marija Razmišljanje o neprijatelju na TV Šala-komika Priča o praznoj flaši Ima cenzure, nema cenzure Večernja škola konformizma Moralistička literatura Pitam se, pitam Televizija i ličnost Pavle Pavlović Reč po reč O kritici TV satiričari Aranđelov udes Olimpijada Hodoljublja Zuke Džumhura O našim pobedama i porazima Kuda ideš, Ršume? Mladen Delić Sandokan Traktat o TV jeziku `Brana (Branislav) Crnčević rođen je 1933. - kako sam kaže svugde (posebno u Rumi), da učini svima. Dugogodi šnji je urednik `Ježa` s kojim se razveo 1972. godine, pre- uzevši krivicu na sebe... Pisao je za decu (BOSONOGI I NEBO) i odrasle, zbirka pesama DUNAVO i knjiga proze DNEVNIK JEDNOG... Radio je, svojom krivicom, za televiziju (TV serija ZANATI). Objavio je zbirku aforizama PISI KAO ŠTO ĆUTIS, i utvrdio da je naslov nemoguć... Sada živi kao, koliko može, slobodan umetnik u Beogradu. Piše pod svojim imenom za beogradsku reviju DUGA, a povre-meno ga zamenjuje njegovo drugo JA A. Ljubimov... Dodajmo da je Crnčević u posljednje vrijeme redovito izvještavao, na svoj osebujan način, čitaoce DUGE o peripetijama finalnog meča za svjetsko prvenstvo u šahu između Karpova i Korčnoja s dalekih Filipina. Knjiga PETA STRANA SVETA predstavlja izbor iz Crnčevićeve višegodišnje suradnje u DUGI. Podijeljena je na četiri tematska dijela: Muke sredovečne(kratke priče ili feljtoni o našim običajima i naravima i poneka polemika), Dnevnik u odlomcima (bez naznake datuma, odlomci su samo numerirani od 1 do 100), Priče iz detinjstva (zabavna i nostalgična sjećanja na dječačke zgode i nezgode iz prvih poslijeratnih dana) i Pogled na moj televizor (duhoviti i britki zapisi o nekim našim TV emisijama i popularnim ličnostima). Osnovne su značajke ovih tekstova nepresušan humor, dosjetljivost, satiričnost aforističko izražavanje i pokoja otrovna strelica uperena ponajčešće protiv banalnosti, idolatrije i idioterije. Nema sumnje da DUGA svoju današnju popularnost ima umnogome zahvaliti upravo ovim i ovakvim prilozima.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Ranko Popović : TRAGEDIJA BEZ KATARZE - Ogledi o srpskoj prozi XX vijeka, Filološki fakultet Banja Luka 2014, str. 324. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Ранко Поповић рођен је 1961. године у Залому код Невесиња. Школовао се у Сарајеву, гдје је 1985. дипломирао на Филозофском факултету. Магистрирао 1990. на Филолошком факултету у Београду, гдје је похађао и постдипломске студије. Докторирао у мају 2005. на Филозофском факултету у Бањој Луци. Од 1986. до 1992. године био запослен у Институту за књижевност у Сарајеву, гдје је биран у звање вишег асистента. Током рата радио је неко вријеме на Радију Републике Српске и у Републичкој установи за културу, као секретар Удружења књижевника Републике Српске. У више наврата биран је у републички Савјет за културу, а био је и члан Савјета за високо образовање РС; тренутно је члан Сената Универзитета у Бањој Луци. Од оснивања Филозофског факултета у Српском Сарајеву, 1994. године, ангажован је као виши асистент на Одсјеку за српски језик и књижевност. У периоду од 1998. до 2003. био је управник Позоришта у Приједору, а истовремено хонорарно ангажован на Одсјецима за српски језик и књижевност Филозофских факултета у Бањој Луци и Палама. Тренутно је запослен на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци, у звању ванредног професора за предмет Српска књижевност 20. вијека. Исти предмет предаје и на Филозофском факултету Пале Универзитета у Источном Сарајеву. Аутор је књига Завјетно памћење пјесме (Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2007), Чин препознавања (Филозофски факултет и Арт Принт, Бања Лука, 2009), Горка ведрина Истока. Хумор у Андрићевим романима (Арт Принт, Бања Лука, 2012), Парадокси и молитве (Филолошки факултет Бања Лука и Филозофски факултет Ниш, Ниш 2013), Ризничари и памтитељи (Филолошки факултет – Арт принт, Бања Лука, 2013), Трагедија без катарзе (Филолошки факултет, Бања Лука, 2014), Ријечи за сретање (Задужбина „Николај Тимченко“ Лесковац и Филозофски факултет Ниш); затим монографије Педесет година Позоришта Приједор, 2005; приређивач и уредник десетак хрестоматија, научних и пјесничких зборника, те већег броја научних и стручних радова, углавном из области српске књижевности 19. и 20. вијека. За четворотомну Библиографију књижевних прилога у листовима и часописима Босне и Херцеговине, Институт за књижевност у Сарајеву 1991, урадио је 18 библиографија са предговорима. Уређивао је едицију Пјеснички избор Завода за уџбенике Републике Српске, а тренутно је члан редакција књижевних часописа Нова зора и Крајина, као и Прилога, стручног гласила Друштва наставника српског језика и књижевности РС. Био је координатор научног пројекта Православна духовност српске књижевности 20. вијека и уредник истоименог зборника радова (2010). Сарадник Енциклопедије Републике Српске у Редакцији за књижевност. Добитник је награде „Ђорђе Јовановић“ за критику и есејистику 2009, у Београду (Чин препознавања), као и награде „Задужбине Николај Тимченко“ из Лесковца за књижевнонаучно дјело 2013. године (Парадокси и молитве).

m2 Pun Naslov: Četnici i njihova uloga u vreme narodno oslobodilačkog rata 1941-1945 Izdavač: Izdavački Centar Komunist Broj strana: 127 + deo sa fotografijama Pismo: latinica Povez: meki Dimenzije knjige: 20x12cm Miloš Minić (Preljina, kod Čačka, 28. avgust 1914 — Beograd, 5. septembar 2003), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1972. do 1978. godine obavljao je funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ. Rođen je 28. avgusta 1914. godine u selu Preljini, kod Čačka. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Čačku, 1933. godine. Potom je studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1938. godine. Još za vreme školovanja, kao učenik viših razreda gimnazije pristupio je revolucionarnom omladinskom pokretu, ali je revolucionarnim radom počeo aktivnije da se bavi po dolasku na Beogradski univerzitet, 1933. godine. Učestvovao je u demonstracijama i drugim akcijama koje je na Univerzitetu organizovala Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). Godine 1935. je stupio u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1936. i u članstvo KPJ. Ubrzo potom bio je izabran u partijsko rukovodstvo na Pravnom fakultetu. U to vreme radio je na rešavanju ekonomskih problema studenata i rukovodio radom studentske „Samopomoći“. Bio je predsednik Opšte studentske menze, sekretar Potpornog udruženja studenata, član Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja i jedan od najaktivnijih organizatora studentskih demonstracija i štrajkova. Učestvovao je i u organizovanju velikih studentskih demonstracija, 4. aprila 1936. godine. Godine 1938. Miloš Minić je bio izabran za člana Univerzitetskog komiteta KPJ u Beogradu, ali ubrzo zatim odlazi na rad u Pokrajinski komitet SKOJ-a za Srbiju, a onda u Čačak kao član Okružnog komiteta KPJ. Zbog aktivnog političkog rada bio je proganjan i hapšen nekoliko puta. Minić je posle opštinskih izbora 1938. godine, zajedno sa Momom Markovićem napisao brošuru — „Ko ima pravo da govori u ime Beograda?“. U njoj je izvršena analiza izbora, prikazan teror koji je Vlada preduzimala protiv komunističkih simpatizera i najzad njen politički poraz. Ova brošura, ilegalno štampana u Kragujevcu, je odmah otkrivena, a Miloš Minić i Moma Marković su bili progonjeni. U Beogradu je Minić završio Pravni fakultet 1938. godine i vratio se u Čačak, gde je radio kao advokatski pripravnik i član Okružnog komiteta KPJ. Zbog njegovog političkog delovanja, tadašnje Ministarstvo unutrašnjih poslova je u maju 1940. godine donelo rešenje da se Miloš Minić internira u koncentracioni logor u Bileći, zbog čega je ponovo prešao u ilegalnost. Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju uputio ga je u Kruševački okrug na rad. Partijska organizacija Kruševačkog okruga bila je razbijena posle dve velike provale (1935. i 1937). Trebalo je hitno obnoviti i razviti partijsku organizaciju. U uslovima pojačanih policijskih pretnji bio je to težak zadatak, ali i veliko iskušenje. Neposredno pred Petu zemaljsku konferenciju KPJ održana je okružna partijska konferencija, na kojoj je Miloš Minić bio izabran za sekretara Okružnog komiteta KPJ za Kruševac. Narodnooslobodilačka borba Detaljnije: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije Odmah posle događaja od 27. marta 1941. godine Miloš Minić je upućen u Valjevo, kao instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, pri Okružnom komitetu KPJ za Valjevo. Posle okupacije Jugoslavije, on je bio jedan od organizatora ustanka u valjevskom kraju. Radio je na organizovanju prikupljanja oružja i drugog ratnog materijala, prikupljanju boraca, propagiranju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) i aktivno učestvovao u organizovanju Valjevskog partizanskog odreda. Kada je saznao da se u valjevskom kraju nalazi i pukovnik Draža Mihailović, krajem jula 1941. godine, vodio je pregovore s njim radi njegovog pridobijanja za zajedničku borbu. Tada su bili napravljeni prvi prvi službeni kontakti između Narodnooslobodilačkog i Četničkog pokreta. Miloš je, u pratnji Dragojla Dudića i doktora Miodraga Jovanovića, predvodio partizansku delegaciju, a na četničkoj strani je pregovarao poručnik Neško Nedić. Do dogovora nije došlo, ali je zaključeno da je jedinstveni cilj i jednih i drugih borba protiv okupatora. U vreme formiranja, kako partizanskih tako i četničkih odreda na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije, odnosi su počeli da se pogoršavaju. Do novih pregovora opet dolazi preko Miloša Minića, polovinom avgusta 1941. godine. Posle dobijenih instrukcija od po direktivi Glavnog štaba NOPO Srbije, iz Beograda, u pratnji Dragojla Dudića ponovo kreće na Ravnu goru.[1] Naročita se diskusija vodila između Miloša Minića i književnika Dragiše Vasića. Oni su se poznavali iz Beograda. Minić je napomenuo da je sazrelo vreme za početak jedne sveopšte narodne borbe, kako partizanskih, tako i četničkih odreda. Draža Mihailović je napomenuo da se ne prenagli zbog mogućih nemačkih odmazdi. I ovi razgovori su završeni bez vidljivog napretka. U međuvremenu Minić je došao u dodir sa vojnočetničkim odredom „Zečević-Martinović“, koji je bio voljan da se bori. Krajem avgusta, pravoslavni sveštenik Vlada Zečević i inženjerijski poručnik Ratko Martinović uputili su se na zajednički sastanak na Mačkovom kamenu. Na kraju je postignut sporazum o napadu na varošicu Krupanj. Posle osvajanja Krupnja, raspravljalo se o stvaranju novih organa vlasti. Došlo je do sastanka u selu Kržavi između Minića, Zečevića i Dragojla Dudića. Na predlog Minića i Zečevića, organ vlasti u Krupnju je nazvan „Narodni odbor varošice Krupanj“. Posle konstituisanja ovog tela, Miloš Minić je održao veliki skup na kome je najviše govorio o novoj „narodnoj vlasti“, i ukidanju dotadašnje vlasti i svih njenih organa (sreskog načelstva, opštine, žandarmerijske stanice, sreskih sudova, poreske uprave, katastarske sekcije i dr.) Oko 11. septembra 1941. ponovno je došlo do susreta Miloša Minića sa Dražom Mihailovićem povodom napada četnika na partizane u selu Plkaninici (Mionica) kojim je rukovodio lično Draža Mihailović.[2] Polovinom septembra Minić dobija zadatak da sačeka generalnog sekretara KPJ, Josipa Broza Tita na prostoru valjevske teritorije. Tito je stigao u selo Robaje 18. septembra 1941. godine, gde ga je zadržala partizanska četa. Minić je došao i prepoznao Tita. Tito se najviše interesovao za odnose partizana i četnika Draže Mihailovića. Minić mu je podneo izveštaj, a Tito je tražio sastanak sa Dražom. Tako je Miloš Minić sa Titom, Obradom Stefanovićem i Vojislavom Rafailovićem ponovo krenuo Draži u suret, u selu Struganik, 19. septembra 1941. godine gde je zakazan sastanak. Razgovori su se vodili u kući vojvode Živojina Mišića. Sa Dražom Mihailovićem nalazio se i sin vojvode Živojina Mišića, major Aleksandar Mišić, načelnik Vrhovne Komande, potpukovnik Dragoslav Pavlović i Dragiša Vasić. I posle ovih razgovora nije došlo do nekog pomaka. Dogovoreno je samo da se mobilizacija izvodi bez prisile i da se dve strane ne sukobljavaju. Na kraju, Miloš Minić je kao uspomenu poklonio Dragoslavu Pavloviću svoj pištolj „Valter“, a ovaj mu je dao vojno-državni pištolj koji su nosili oficiri bivše Jugoslovenske kraljevske vojske. Interesantno da je taj isti pištolj, po Minićevim rečima, njega spasao od Dražinih četnika u selu Bastavu, nedaleko od Krupnja 1942. godine. Posle nemačke ofanzive na zapadnu Srbiju i odlaska glavnine partizanskih snaga u Sandžak, Minić je dobio zadatak da ostane na svom terenu i nastavi dotadašnji posao. Sredinom decembra sazvano je okupljanje političkih rukovodilaca ustanka iz šabačkog i valjevskog kraja i partizanskih rukovodilaca Mačvanskog i Valjevskog partizanskog odreda. Skup je održan u Dragodolu 15. decembra 1941. godine. Miloš Minić je vodio ovaj skup i tražio je da se partizanske jedinice reorganizuju, u manje pokretljive jedinice da bi se iskra ustanka održala u narodu, te da svaka grupa ide na svoju teritoriju i širi ustanak. Minić je naročito insistirao na poštovanju gvozdene partizanske discipline. Naredio je da nema opijanja, silovanja, krađe, svirepih ubistava i kocke. Tokom čitave 1942. godine, pod najtežim okolnostima za Narodnooslobodilački pokret, neumorno je radio na jačanju jedinstva naroda Srbije na organizovanju pokreta i borbe. Kao sekretar Okružnog komiteta KPJ u Čačku nastavio je da radi i tokom 1943. i 1944. godine, sve do povratka jedinica NOV i POJ u Srbiju. Posle oslobođenja Beograda, dobija dužnost načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) za grad Beograd. Posleratno doba Kraljica Julijana i Miloš Minić 1975. godine Po oslobođenju Srbije, 1944. godine, postaje poslanik Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS). Aprila 1945. godine je imenovan za javnog tužioca NR Srbije. Posle imenovanja za javnog tužioca, ponovo je preveden u vojnu službu, s činom pukovnika. Bio javni tužilac na suđenju Dragutinu Keseroviću, Voji Lukačeviću, Branku Gašpareviću i drugima. Minićev najveći pravni slučaj bio je tzv. „Beogradski proces“, održan između 10. juna i 15. jula 1946. godine u zgradi Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru u Beogradu. U postupku je nastupao kao glavni tužilac. Prvi među optuženima bio je general Draža Mihailović, vođa Ravnogorskog pokreta, zbog čega je ovaj proces poznat i kao „suđenje Draži Mihailoviću“. Pored njega, optuženo je bilo još dvadeset troje osoba — pripadnici JVuO, zatim vojni komandanti i politički funkcioneri Nedićevog režima i Ljotićevog pokreta, kao i predratni srpski političari anti-komunističkog opredeljenja; optuženi su bili i članovi bivše Jugoslovenske vlade u izbeglištvu, kojima se sudilo u odsustvu. Od 1945. godine Minić je neprekidno bio biran za poslanika Narodne skupštine NR Srbije i za poslanika Narodne skupštine FNRJ, prvog i drugog saziva. Bio je član Ustavotvornog odbora Ustavotvorne skupštine FNRJ i učestvovao je u izradi prvog Ustava FNRJ, 1946. godine. Kao predsednik Ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Srbije, rukovodio je izradom prvog Ustava NR Srbije, 1947. godine. Na Petom kongresu KPJ u Beogradu jula 1948. godine bio je predsednik Izborne komisije koja je imala zadatak da saopšti rezultate za izbor novog Centralnog komiteta posle glasanja. Kada je Minić pročitao Titovo ime sa 2.318 glasača (koliko je i bilo učesnika Kongresa), prekinut je ogromnim aplauzom i pesmom. Pokušao je da nastavi čitanje rezultata, ali mu delegati to nisu dozvolili. Kongres se završio pevanjem „Internacionale“. U svojoj dugoj političkoj karijeri, obavljao je mnoge odgovorne državne dužnosti: ministar u Vladi NR Srbije, od 1950. do 1953. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1953. do 1956. godine, predsednik Gradskog narodnog odbora Beograda, od 1955. do 1957. godine, predsednik Izvršnog veća NR Srbije, od 1957. do 1962. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1962. do 1963. godine, potpredsednik Saveznog izvršnog veća, od 1963. do 1965. godine, predsednik Saveznog veća Savezne skupštine SFRJ, od 1966. do 1967. godine, član Saveta federacije, od 1966. do 1974. godine, predsednik Skupštine SR Srbije, od 1967. do 1969. godine, potpredsednik Savezne skupštine SFRJ, do 1969. do 1972. godine, Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ, od 1972. do 1978. godine. Za člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije izabran je na Prvom kongresu, maja 1945. godine. Član Politbiroa CK KPS bio je od 1948. do 1962, a član Izvršnog komiteta CK SK Srbije, do juna 1963. godine. Za člana Centralnog komiteta KP Jugoslavije, biran je od Šestog kongresa. Član Izvršnog komiteta CK SKJ je postao jula 1963. godine. Učestvovao je kao član Komisije, u pripremi i izradi Programa SKJ, usvojenom na Sedmom kongresu SKJ 1958. godine. Na Devetom kongresu SKJ, 1969. godine, izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ, a na Desetom kongresu SKJ, 1974. godine je izabran za člana Predsedništva CK SKJ. Pored ovoga bio je i član Predsedništva Glavnog odbora SSRN Srbije i član Saveznog odbora SSRN Jugoslavije. Iz političkog života se povukao 1990. godine. Posle raspada SFRJ više se nije pojavljivao u medijima i na televiziji. Povukao se u svoju vikendicu blizu Čačka, gde je živeo do 2003. godine. Početkom 2003. godine vratio se u Beograd, a poslednje pojavljivanje mu je bilo u podgoričkom listu „Danas“ marta 2003. godine. Umro je 5. septembra 2003. godine u Beogradu, u svojoj 89. godini života. Kremiran je i sahranjen na čačanskom groblju, pored svoje supruge. Bio je oženjen, Milkom Minić (1915—2000), takođe učesnicom Narodnooslobodilačkog rata i društveno-političkom radnicom, sa kojom je imao dve ćerke. Njihova ćerka Jelica, je jedno vreme bila pomoćnik ministra spoljnih poslova SRJ Gorana Svilanovića. Knjige i odlikovanja Miloš Minić je napisao i objavio objavio tri knjige, sa tematikom iz Narodnooslobodilačkog rata: „Omladinski pokret u ratu i revoluciji u Srbiji 1941—1945“, „Rat i revolucija u Srbiji 1941—1945“ i „Narodnooslobodilački ili građanski rat u Srbiji (1941—1945)“. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden junaka socijalističkog rada, Orden narodnog oslobođenja, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 9. oktobra 1953. godine.

Odlično očuvana knjiga, bez tragova koriščenja, neznatno (manje od 1mm) iskrzane korice, uklonjena prva (prazna) predstranica. Adel Geras (1944), ilustracije Erik Brejs - Čudesna porodica Fantora - porodični dosijei, Mala laguna, 2009, meki povez, 128 stranica, 130g, (za decu 10-12 godina). Sa zadnjih korica: `Ono što Bjanka radi i što je radila još odmalena, jeste oživljavanje predmeta. Prisustvovao sam mnogim čajankama za lutke u Bjankinoj sobi, na kojima su mede ćaskale i muvale se okolo. Markovi olovni vojnici mogli su da se bore kad god su hteli, a zahvaljujući Bjanki, Majmun i Leopard koji su obično sedeli kao ukras na Frančeskinoj komodi s fiokama, ćaskali su i pratili je po sobi. Išli bi oni s njom i u školu i u prodavnicu, ali im Filomena nije dozvoljavala.Bjanka nije oživljavala samo igračke, već i nameštaj i predmete. Pre izvesnog vremena izvodila je zločest trik, navodeći Edijevu omiljenu fotelju da pleše i da zvižduće delove najnovijih hitova upravo u trenutku kad on sedne s večernjim novinama posle napornog dana na poslu. Rozi je to prekinula.„Uradi to samo još jednom svom ocu“, blago joj je rekla, „i staviću ti u kukuruzne pahuljice nešto od čega će ti pozeleneti zubi.“„Uistinu neobična, zabavna knjiga.“Sunday Times (London)`

07112) KOSOVO 1966 - 2013 , Dobrica Ćosić , Vukotić media Beograd 2013 , Knjiga obuhvata navažnije tekstove koje je Ćosić ispisao u pola veka, a odnose se na Kosovo. Ova nesvakidašnja hronika počinje beleškom priređivača, pišceve ćerke, koja objašnjava da je 2004. kada se kosovska drama približavala svom raspletu, ona radila na pripremanju Ćosićevih knjiga `Stvarno i moguće` i `Piščevi zapiši`, u kojima su joj zapali za oko tekstovi razmišljanja o kosvskom pitanju i srpsko-albanskim odnosima još od 1966. godine. Prvo poglavlje koje nosi datum 1968. posvećeno je Plenumu CK Srbije u maju te godine, kada je Ćosić zbog izlaganja o narušenim odnosima na Kosovu i Metohiji i prognoze kakva drama može nastati, isključen iz partije i od tada je `obeležen` kao srpski nacionalista. Slede poglavlja oznacena datumima 1981, i reragovanja Ćosića na poušaj `ustanka` Alabanaca na Kosovua, zatim sve godine od 1984. do 1990, tokom kojih je ovaj pisac i `homo politikus` pokazao da je angažovani intelektualac koji postavlja pitanja, traži ili nudi odgovore. Zatim dolaze ključen godine iz dekade devedesetih (`91,`92,` 93, `98, `99) od 2000 ima poneki zapis, govor, zabeleška iz svke godine sve do poslednjeg teksta koji je analiza nedavno postignuti briselski sporazum. mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, 348 strana

str 332 tezina oko 370g dim 13x20cm povez bros izdavac Leo Knjiga citana jednom... O knjizi... Tinejdz fantastika... Čarli ne želi da poveruje. On može da čuje kako ljudi na fotografijama razgovaraju. Šta mu se to dešava? Njegove grozne i ćaknute tetke su oduševljene njegovim novim talentom... Ćaknute tetke, plamene mačke, Crveni kralj, sablasna akademija i još mnogo drugih stvari čekaju Čarlija na putu ka rešavanju misterije Koliko će se Čarlijev život promeniti, imaće sreće ako preživi do Božića Dženi Nimo rođena je i živi u Engleskoj. Posle završenih škola, radila je u pozorištu, kao guvernanta u Italiji, i kao uredik dečjeg programa na BBC-ju. Prvi roman, Bronzani trubač, napisala je iste godine kad joj se rodilo prvo dete. Kada je, 1980, rodila treće dete, porodica se trajno preselila u Vels da bi odgajali decu na svežem seoskom vazduhu i u divnoj velškoj prirodi. Tri godine kasnije, Dženi se vratila pisanju. Kada su joj deca odrasla posvetila se pisanju svog najznačajnijeg dela – serijala o Crveom kralju i magičnom dečaku Čarliju Bounu. Od 2002. svake godine objavljivala je po jednu knjigu serijala koje su prevedene na dvadesetak jezika. Pored romana, Dženi Nimo piše i ilustrovane knjige, slikovnice i kratke priče.

Autor - osoba Sarojan, Vilijam Naslov Mama, volim te / William Saroyan ; [s engleskog prevela Ljerka Radović] Jedinstveni naslov Mama I love you. scr Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1972 Izdanje 3. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1972 (Zagreb : Vjesnik) Fizički opis 256 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Radović, Ljerka Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica Napomene Prevod dela: Mama I love you Bilješka o piscu: str. 253. Kada devetogodišnja Žabica dobije šansu da bude zvezda, ona se pita šta će se desiti sa njenim snovima da postane bejzbol bacač i šta će njena majka misliti kada joj Žabica kaže da će postati zvezda kakva je njena majka oduvek želela da bude. Vilijam Sarojan (engl. William Saroyan, jerm. Վիլյամ Սարոյան; Frezno, 31. avgust 1908 – Frezno, 18. maj 1981) je bio američki pisac jermenskog porekla. Pored pisanja romana i priča, bavio se i kinematografijom. Detinjstvo Vilijam Sarojan rođen je kao sin američkog imigranta u gradu Fresno, 31. avgusta 1908. godine. Grad Fresno je manje mesto u Kaliforniji koje je poznato po tome što u njemu živi mnogo doseljenika iz Jermenije. Njegov otac, Armenak Sarojan, 1905. godine preselio se u Nju Džerzi gde je počeo da proizvodi vina jer je imao vlastite vinograde. Vilijamov otac se školovao za prezbitarijanskog sveštenika, ali se u novoj državi morao baviti poljoprivredom kako bi porodica preživela. On je umro 1911. godine u Kempbelu (Kalifornija). Nakon što je Vilijamov otac umro, finansijska situacija porodice Sarojan je postala veoma loša. Takohi Sarojan je bila priporana da svoju decu- Vilijama, Henrija, Zabel i Koset pošalje Fred Finč sirotište u Ouklendu, o čemu je Vilijam mnogo puta pisao u svojim delima. Za Takohi je bilo veoma teško da pronađe sebi posao, jer su Jermeni imali lošu reputaciju u Sjedinjenim Američkim Državama. Posao je uspela da nađe tek posle nekoliko godina i počela je da radi kao kućna pomoćnica. Finansijski je ojačala, pa se Vilijem sa braćom i sestarama, posle pet godina provedenih u sirotištu, mogao vratiti majci. Ona je uspela da ponovo kupi kućicu u Fresnu, tako da se čitava porodica vratila u taj grad. Takohi je tamo pronašla novi posao, ali su i deca morala raditi kako bi porodica preživela. Takohi je pakovala voće u mesnoj fabrici, a Vilijam i Henri su radili kao kolporter (kasnije telegrafisti). Uloga političkih faktora u stvaralaštvu Vilijema Sarojana Vilijam Sarojan preživljava emotivno težak period, kada 1915. godine turska vlada izdaje nalog na osnovu koga je ubijeno 1,5 miliona Jermena, što je tada činilo oko 80% populacije. Jermeni su bili masakrirani i slani u koncentracione logore. 1920. godine, SSSR je aneksirala Jermeniju. Tuga koju je osećao zbog problema svoje, kako je sam govorio druge zemlje, iskazao je u mnogim delima, kao što su Pokolj nevinih, Jermenksa trilogija, Jermeni, Zovem se Aram i druge. Školovanje Godine 1921., Vilijam Sarojan je upisan u Tehničku školu kako bi se učio daktilografiji. 1925. godine, nakon nekoliko opomena, izbačen je iz škole zbog neprimernog ponašanja. Nije uspeo da dobije diplomu za završenu daktilografiju. Vilijam je dobio od svoje majke neke od tekstova koje je pisao njegov otac. Nakon što ih je pročitao, Vilijam je odlučio da će postati pisac. Tada je krenuo da se dalje samostalno obrazuje tako što će što više čitati dela poznatih pisaca. Posao i selidbe Pošto je školu napustio bez diplome, Vilijam je bio primoran da se u početku bavi fizičkim poslovima poput branja grožđa u vinogradima. Nakon toga, zaposlio se u advokatskom preduzeću svog strica Arama Sarojana. 1926. godine, Vilijam napušta Fresno i odlazi u Los Anđeles gde je radio u Kalifornijskoj Nacionalnoj Straži. Nakon toga, vraća se na kratko u svoj rodni grad da poseti porodicu, a potom odlazi u San Francisko. Imao je velikih materijalnih problema i morao je pod hitno da pronađe sebi posao. Uspeo je da se zaposli u Telegrafskoj kompaniji San Franciska gde je radio kao službenik. Posle toga, bavio se raznim profesijama kako bi zaradio. Bio je telegrafista, poštar, daktilograf, i, na kraju, zaposlio se kao rukovodilac u Postal Telegraph kompaniji, za koju je još u Fresnu radio sa svojim bratom. Naredne, 1927. godine, Henri dovodi Takohi, Zabel i Koset da žive u San Francisku. U avgustu 1928. godine, Vilijam se preselio u Njujork od novca koji je dobijao od svog ujaka Mihrana. Njegova selidba u Njujork neuspešno se završila. Vratio se u San Francisko svojoj porodici. Radio je poslove za koje je bio veoma slabo plaćen, a koji su iziskivali puno truda. Sve svoje slobodno vreme provodio je za pisaćom mašinom i u biblioteci. Prva dela Jedan skeč koji je Sarojan napisao, objavljen je u nedeljnom časopisu The Overland Monthly, a prva zbirka priča odštampana je 1930. godine i zvala se Slomljeni točak (eng. The Broken Wheel). Ovo delo je potpisao pod pseudonimom Sirak Gorjan (eng. Sirak Goryan). Zbirka je bila je objavljena u izdavačkoj kući Jermenski žurnal. 1932. godine jermenski žurnal Hairenik (Otadžbina) objavio je u nekoliko navrata Sarojanove poeme. Isti žurnal će naredne godine početi da objavljuje i njegove priče, među kojima su prve bile Pesnica, Borba, Jermenija i Slomljeni točak. Ovo nije bilo prvi put da Hairenik objavljuje dela nekog od Sarojanovih. Isti žurnal je pre više godina objavio skeč Noneh, koji je napisala Vilijamova baka. Skeč koji je Vilijam Sarojan napisao, bio je veoma dobro prihvaćen od strane publike, pa je ona produžena i pretvorena u novelu koja se zvala Trapez kroz univerzum. To je zapravo bila osnova za njegovu prvu zbirku priča Neustrašivi mladić na letećem trapezu, kao i za 70.000 Asiraca. Tada su i drugi listovi počeli da objavljuju Sarojanove radove. Sarojan je postao član najvećih literarnih društava Los Anđelesa i San Franciska. Vrhunac literarne karijere Vilijam postaje popularan napisavši delo Neustrašivi mladić na letećem trapezu 1934. godine. Protagonista ovog romana je mladi, siromašni pisac koji pokušava da preživi u okrutnom vremenu. Čitaoci nisu ni mogli da pretpostave da je Vilijem u ovom delu, u stvari, predstavio sebe. Glavni lik ovog dela imao je mnoge sličnosti sa delom skandinavskog Nobelovca Knuta Hamsona koje se zove Glad (eng. Hunger, 1890.), ali u Sarojanovom delu nije bilo nihilizma prikazanog u Hamsonovom delu. Pošto je roman postao veoma popularan, Vilijam je na njemu poprilično zaradio, pa je odlučio da od tog novca finansira svoje putovanje u Evropu i Jermeniju, gde je kupio prvu rusku cigaretu, koja će kasnije postati njegov zaštitni znak. Čak je i u svom delu Ne umreti (eng. Not Dying, 1963) napisao i čuvenu rečenicu Možeš dobiti kancer od stvari koje te teraju da mnogo pušiš, ali ne od samog pušenja. – Vilijam Sarojan Mnoge od Vilijamovih priča bile su bazirane na događajima iz njegovog detinjstva, kao što je bila krađa voća koja je bila neophodna za preživljavanje ili težak život doseljenika u Ameriku. Zbirka priča Zovem se Aram (eng. My name is Aram) postala je internacionalni bestseler. Ona govori o dečaku Aramu Garoghlanu i mnogim drugim živopisnim likovima iz Aramove imigrantske porodice. Narednih godina, Vilijam će se gotovo u potpunosti posvetiti kinematografiji na uštrb pisanja. Kada se vratio književnim delima, počeo je da piše eseje i memoare u kojima je pisao o manje poznatim ljudima koje je sretao tokom svojih putovanja u Sovjetski Savez i Evropu, ali i o poznatijim ljudima kao što su Džo Bernard Šo, finski kompozitor Jan Sibelius i Čarli Čaplin. Okušao se i kao pesnik, ali je od njegove poezije sačuvano samo jedno delo Dođi u moj dom (eng. Come On-a My House) koja se bazira na jermenskim narodnim pesmama. Kinematografija Nakon zbirke priča Zovem se Aram, Vilijam se posvetio drami. Njegova prva drama bila je Moje srce u planinama (eng. My heart in the highlands, 1939.), bila je komedija o mladiću i njegovoj jermenskoj porodici. Ona je prvi put izvedena u Guild Theatre-u u Njujorku. Nakon što je iste godine napisao svoju najpoznatiju dramu Vreme tvog života (eng. The time of your life), osvojio je Pulicerovu nagradu, koju je odbio da primi. Tom prilikom je izjavio da se nada da je prestalo doba u kome materijalne vrednosti guše pravu umetnost. Nakon toga je bacio novčanu nagradu koju je osvojio. 1948. godine, njegova drama bila je prikazana na malim ekranima zahvaljujući Džejmsu Džegniju. Ljudska komedija (eng. The human comedy, 1943) prvi put je izvedena u Itaci. U ovoj drami, glavni lik je mladi Homer, telegrafista, koji je očajan zbog dešavanja tokom Drugog svetskog rata. Publika je sa oduševljenjem prihvatila ovu dramu koja je Vilijamu donela prvu veću zaradu od 1,500$ nedeljno za posao producenta. Takođe, dobio je i 60,000$ za scenario. Vilijam je počeo ozbiljnije da se bavi filmskom produkcijom, tako da su u njegovim filmovima počeli da glume veliki glumci kao što su Miki Runi i Frenk Morgan. Iako se ozbiljno bavio kinematografijom, veoma kratko je radio u Holivudu, i to samo za vreme snimanja filma Zlatni dečko 1939. godine. Za filmsku verziju dela Ljudska komedija osvojio je Oskar za najoriginalniji scenario. Film je takođe bio nominovan za najbolju sliku, najboljeg režisera, najbolju kostimografiju i najboljeg glumca. Sarojan se u vrhuncu filmske karijere vratio književnosti. 1942. poslat je u London kako bi radio na predstavi za koju je sam napisao scenario, Avanturama Veslija Džeksona (eng. The adventures of Wesley Jackson). Filmovi za koje je Vilijam Sarojan pisao scenarija su: Film Godina snimanja Originalni naziv Režiser Glavna uloga Ljudska komedija 1943. The Human Comedy Clarence Brown Miki Runi Vreme tvog života 1948. The Time of your Life H. C. Potter Džejms Kegni Omnibus 1952-1959 Omnibus Peter Brook Leondard Barnštajn Pariska komedija 1961 the Paris Comedy Boleslaw Barlog Karl Radac Vreme tvog života (rimejk) 1976 The Time of your Life Kirk Browning Vilijem Sarojan Privatni život Tokom Drugog svetskog rata, Vilijam se priključio američkoj vojsci. Bio je stacioniran u Astoriji, ali je mnogo vremena provodio i u hotelu Lombardija u Menhetnu. 1943. godine, oženio se sedamnaestogodišnjom Kerol Markus (1924–2003) sa kojom je imao dvoje dece: Arama i Lusi. Kada je Vilijam otkrio da je Kerol ilegalno doseljena Jevrejka, razveo se od nje. Nakon određenog vremena, oni su se opet venčali, ali se i drugi pokušaj zajedničkog života završio razvodom. Lusi je postala glumica, a Aram pesnik, koji je objavio knjigu o svom ocu. Kerol se kasnije udala za glumca Valtera Metjua. Poslednji radovi i smrt Vilijamova finansijska situacija postala je vrlo loša nakon Drugog svetskog rata, kada više niko nije želeo da njegove scenarije pretvori u pozorišne komade ili filmove, jer su govorili da je u tim delima previše sentimentalnosti. Vilijam je u svojim posleratnim delima slavio slobodu, bratsku ljubav i jednakost među ljudima, ali je taj idealizam odbijao producente. Nakon nekoliko pisama razočaranih čitalaca, Vilijam je pokušao da menja način pisanja u delima koja su sledila. 1952. godine objavio je prvu od nekoliko knjiga njegovih memoara, a knjiga se zvala Biciklista iz Beverli Hilsa (eng. The bicycle rider in Beverly Hills). U narednim delima kao što su Asirijske i druge priče (eng. The Assyrian, and other stories, 1950.), Vilijam je pomešao alegorijske elemente, sa realističnim prikazom američkog života. Dela Kuća Sema Egoa (eng. Sam Ego`s house) i Pokolj nevinih (eng. The slaughter of the innocents), objavljena 1949. i 1958. godine postavljaju moralna pitanja koja već dugo muče samog pisca. U tim delima on pominje masovne genocide nad jermenskim narodom tokom kojih je preko 1 500.000 Jermena pobijeno. Producenti su nakon ovih dela odlučili da ponovo počnu da sarađuju sa Sarojanom, koji je opet doživeo popularnost delima kao što su Pariska komedija (eng. The Paris Comedy, 1960.), Londonska komedija (eng. The London Comedy, 1960.) i Iseljeni sa dvora (eng. Settled out court, 1969.), a ova dela su premijerno izvođena u Evropi. Sva Vilijamova dela čuvaju se u Stanford Univerzitetu sa svim njegovim beleškama i važnijim predmetima vezanim za njegov život. Vilijam je počeo da se odaje alkoholu i da se kocka. Od 1958. godine uglavnom je živeo u Parizu, gde je posedovao jedan apartman. Zapostavio je pisanje i rad u pozorištu i filmu. Umro je od kancera, 18. maja 1981. godine u gradu u kome je i rođen. Njegovo telo je kremirano, te je pola pepela prosuto na tlu Kalifornije, a ostatak u Jermeniji, u Panteon parku u Jerevanu. Književna dela i scenarija Delo Godina Originalni naziv Vrsta dela Neustrašivi mladić na letećem trapezu 1934. The Daring Young Man On The Flying Trapeze zbirka priča Ti koji ih pišu i ti koji ih sakupljaju 1934. Those who write them and those who collected them zbirka priča Udisati i izdisati 1936. Inhale and Exhale roman Tri puta tri 1936. Three times three zbirka priča Veseljak i bujica sete 1937. A gay and melancholy flux zbirka priča Mala deca 1937. Little children roman Rođeni Amerikanac 1938. A native American roman Ljubav- ovaj moj šešir 1938. Love- here`s my hat roman Nevolja sa tigrovima 1938. The Trouble With Tigers roman Leto prelepog belog konja 1938. The Summer of the Beautiful White Horse roman Vreme tvog života 1939. The Time of Your Life drama Slatka stara ljubavna pesma 1939. Love`s old sweet song pesma Harlem viđen Hiršfildovim očima 1939. Harlem as seen by Hirschfield priča Moje srce u planinama 1939. Sydämeni on kukkuloilla priča Božić 1939. Christmas priča Mir- to tako divno zvuči 1939. Peace- it`s wonderful priča Elmer i Lili 1939. Elmer and Lily drama Tri fragmenta i jedna priča 1939. Three fragments and a story priča Zovem se Aram 1940. Nimeni on Aram zbirka priča Vreme tvog života 1940. Tämä elämäsi aika scenario za film Najveći heroj na svetu 1940. Hero of the world drama Ping-pong cirkus 1940. The ping pong circus drama Specijalno obaveštenje 1940. A special announcement drama Slatka stara ljubavna pesma 1940. Love`s old sweet song drama Podzemni cirkus 1940. Subway circus drama Hej, vi tamo! 1941. Hello-out there! drama Sarojanova priča 1941. Saroyans fables priča Tri drame 1941. Three plays roman Osiguranje za Salesmana 1941. The insurance Salesman priča Rusi u San-Francisku 1941. Russians in San Francisco priča Prelepi ljudi 1941. The Beautiful People drama Ljudi sa svetlom 1941. The people with light drama Preko pozornice do sutra ujutru 1941. Across the Board on Tomorrow Morning drama Zaseniti ruganja 1942. Razzle Dazzle priča Pričati s tobom 1942. Talking to You drama Loš čovek na zapadu 1942. Bad Men in the West drama Doći kroz raž 1942. Coming throught the rye drama Poetična situacija u Americi 1942. The poetic situation in America drama Ljudska komedija 1943. Ihmisä elämän näyttämöllä scenario za film Drži se podalje od starog čoveka 1943. Get away, old man priča Draga bebo 1944. Dear baby priča Drži se podalje od starog čoveka 1944. Get away, old man drama Gladni ljudi 1945. Hungerers drama Avanture Veslija Džeksona 1946. The adventures of Wesley Jackson roman Džim Dendi 1947. Jim Dandy drama Ne idi daleko od ludila 1947. Don`t Go Away Mad drama Specijalno od Sarojana 1948. The Saroyan special roman Fiskalne skitnice 1949. The fiscal hoboes roman Skromno rođenje 1949. A decent birth priča Kuća Sema Egoa 1949. Sam Ego‘s house drama Kuća Sema Egoa 1949. Sam Ego‘s house roman Asirci 1950. The Assyrians priča Dvostruke avanture 1950. Twin adventures zbirka priča Sin 1950. The son drama Opera, opera! 1950. Opera, opera! drama Rok Vegram 1951. Rock Wagram roman Trejsijev tigar 1951. Tracy‘s tiger roman Biciklista sa Beverli Hilsa 1952. The bicycle rider in Beverly Hills roman Pokolj nevinih 1952. The Slaughter of the Innocents roman Šaljivo značenje 1953. The laughing matter drama Ukradena tajna 1954. The Stolen Secret drama Ljubav 1955. Love roman Mama, volim te ili Loptica-skočica 1956. Mama, I love you; The bouncing ball roman Celo putovanje 1956. The whole voyald zbirka priča Tata, ti si lud! 1957. Papa, you‘re crazy roman Da li ste ikada bili zaljubljeni u patuljka? 1957. Ever been in love with a midget drama Stanovnici jame 1958. The Cave Dwellers roman Pokolj nevinih 1958. The Slaughter of the Innocents drama Nesreća 1958. The accident drama Čitalac Vilijema Sarojana 1958. The William Saroyan reader priča Mačka, miš, čovek, žena 1958. Cat, mouse, man, woman drama Jednom oko brvna 1959. Once arund the block drama Lilina tajna 1959. Once arund the block drama Vešanje oko Vabaša 1960. The secret of Lily drama Nasukani u dvorištu 1960. Settled out of a court drama Sem- najveći skakač od svih 1961. Sam, the highest jumper of them all drama Idi mi, dođi mi. Znaš ko! 1961. Here comes, there goes, you know who! drama Gaston 1962. Gaston roman Beleška na vrhu Hilari 1962. A note on Hilaire hiler priča O, čoveče! 1962. Ah, man! drama Ne umreti 1963. Not dying priča Ja 1963. Me priča Dečaci i devojčice zajedno 1963. Boys and girls together priča Istrajnost- verujem u nju 1963. Patient, this I believe drama Scenarista i publika 1963. The playwright and the public drama Jednog dana u popodne 1964. One Day in the Afternoon roman Posle trideset godina 1964. After thirty years priča Duga vožnja, kratka kola 1966. Short drive, sweet chariot priča Pogledaj nas 1967. Look at us priča Zubar i strpljivi 1968. Dentist and patient drama Horsi Džorsi i žaba 1968. Horsey Gorsey and the frog priča Muž i žena 1968. Husband and wife drama Psi, ili Pariska komedija 1969. The Dogs, or the Paris Comedy drama Mislio sam da ću živeti večno, ali sada nisam toliko siguran u to 1969. I used to believe I had forever, but now I‘m not sure priča Pravljenje novca i 19 drugih, veoma kratkih priča 1969. Making money and 19 other very short plays zbirka priča Dani života, smrti i bekstva na Mesec 1970. Days of Life and Death and Escape to the Moon roman Nova drama 1970. The new play drama Jermeni 1971. Armenians drama Mesta gde sam provodio vreme 1972. Places Where I`ve Done Time roman Juriši 1974. Assassinations drama Zubi i moj otac 1974. The tooth and my father drama Sinovi dođu i odu, majke ostaju večno 1976. Sons come and go, mothers hang in forever priča Poznati ljudi i drugi prijatelji 1976. Famous faces and other friends priča Moris Hiršfild 1976. Morris Hirschfield priča Govori jesenjeg drveća 1977. The ashtree talkers priča Promena sastanaka 1978. Change meetings priča Životopisi 1979. Obituaries roman Priče sa bečkih ulica 1980. Tales from the Vienna Streets drama Rođenja 1981. Births drama Zovem se Sarojan 1983.° My name is Saroyan roman Jermenkska trilogija 1986.° An Armenian trilogy roman Cirkus 1986.° The Circus priča Čovek sa srcem u visinama i druge priče 1986.° The Man With The Heart in the Highlands and other stories zbirka priča Ludilo u porodici 1988.° Madness in the family roman Varšavski posetilac 1991.° Warsaw visitor priča Napomena: dela sa znakom ° pored godina su posthumno objavljena U čast Vilijama Sarojana U Sarojanovom rodnom gradu Fresno, u čast velikom piscu podignuta je velika statua. Izradio ju je lokalni umetnik i Sarojanov lični prijatelj, Varaz Samjuelian (eng. Varaz Samuelian). Statua predstavlja oko četiri stope nabacanih knjiga na kojima stoji velika skulptura koja predstavlja Sarojanovu glavu. Statua se nalazi u Meripouz Aveniji u predgrađu Fresna. Pored ove, Sarojanu su odane još mnoge počasti. U zajedničkom projektu SAD i Sovjetskog Saveza, izdate su poštanske markice koje se sastoje iz dva dela: prva markica je na engleskom, a druga na ruskom jeziku. Bila je u upotrebi u obema državama. MG89 (N)

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMENMeki povezМилован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор.Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма.Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике.Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ.Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију.БиографијаРођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија.Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године.Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама.На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију.Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године.Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2]Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5]НаградеДобитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.).Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године.У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи.Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности.Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом.Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8]Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9]Књижевни радНа промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. годинеСа Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. годинеКао приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка).Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11]У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12]Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година.У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13]Десет одабраних афоризамаПартијске књижице се најчешће носе у новчанику!Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме!У мрачним временима храброст је бити свитац!Пао је за отаџбину природном смрћу!Не вреди преврнути лист. Књига је иста!У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице!Лака им била црна отаџбина!Мислим, дакле, сумњам да постојим!Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере!Голуб мира је превртач![14]ДелаРоманиШешир професора Косте Вујића (1983)Лајање на звезде (28 издања) (1978)Милена из Кнез МихаиловеСвета љубавХајдук Вељко ПетровићЕвропске године кнеза МилошаЧарапе краља ПетраСимфонија ВинаверСинђелић се са сунцем смириоПринц РасткоБурлеска у ПаризуКад је невен био сунцеГоспођица ДесанкаКњиге афоризамаСрце ме је откуцалоМождане капиМисларицаЛуди драги каменЧовече, наљути сеВитешки кодексЗбирке песама за децуЈа и клинци ко песници (1971)Ђачко доба Шумарице (1972)Ђачко доба (1977)Наименовања (1981)Изабрано детињство (1981)Мој деда је био партизан (1981)Како подићи небо (1986)Детињство памети (1987)Телевизијске драме и серијеГде цвета лимун жутКраљевина СрбијаКнежевина СрбијаДимитрије ТуцовићВук КараџићОнда лоле измисли паролеЂачко добаСнохватице I и IIШешир професора Косте ВујићаСрећни људи6/3

Milovan Vitezović Izabrano detinjstvoTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzabrane pesme za decuМилован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор.Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма.Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике.Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ.Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију.БиографијаРођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија.Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године.Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама.На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију.Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године.Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2]Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5]НаградеДобитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.).Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године.У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи.Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности.Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом.Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8]Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9]Књижевни радНа промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. годинеСа Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. годинеКао приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка).Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11]У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12]Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година.У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13]Десет одабраних афоризамаПартијске књижице се најчешће носе у новчанику!Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме!У мрачним временима храброст је бити свитац!Пао је за отаџбину природном смрћу!Не вреди преврнути лист. Књига је иста!У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице!Лака им била црна отаџбина!Мислим, дакле, сумњам да постојим!Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере!Голуб мира је превртач![14]ДелаРоманиШешир професора Косте Вујића (1983)Лајање на звезде (28 издања) (1978)Милена из Кнез МихаиловеСвета љубавХајдук Вељко ПетровићЕвропске године кнеза МилошаЧарапе краља ПетраСимфонија ВинаверСинђелић се са сунцем смириоПринц РасткоБурлеска у ПаризуКад је невен био сунцеГоспођица ДесанкаКњиге афоризамаСрце ме је откуцалоМождане капиМисларицаЛуди драги каменЧовече, наљути сеВитешки кодексЗбирке песама за децуЈа и клинци ко песници (1971)Ђачко доба Шумарице (1972)Ђачко доба (1977)Наименовања (1981)Изабрано детињство (1981)Мој деда је био партизан (1981)Како подићи небо (1986)Детињство памети (1987)Телевизијске драме и серијеГде цвета лимун жутКраљевина СрбијаКнежевина СрбијаДимитрије ТуцовићВук КараџићОнда лоле измисли паролеЂачко добаСнохватице I и IIШешир професора Косте ВујићаСрећни људиТекстови за позоришна извођењаДискоТесно добаУсклађивао луд збуњеногДобро дошли..Сценарија за филмВанбрачна путовањаБранислав НушићСнови, живот, смрт Филипа ФилиповићаЛајање на звездеШешир професора Косте Вујића12/30

Premalo je pažnje posvećeno evropskim godinama kneza Miloša (1839–1858) i kneza Mihaila (1842–1860), koje su oni proveli u internaciji u evropskim metropolama (najviše u Beču), odakle su stalno radili za svoj povratak na kneževski presto u Srbiji, ali gde su se i sami evropeizovali i gde su, kao mecene, dali veliki doprinos uzdizanju srpske kulture, da tako ona u samom svome prepočinjanju bude u evropskim tokovima i nađe svoje mesto u evropskim razmerama. Posebno je ostalo malo poznato njihovo delanje u 1848. godini, istorijskoj godini Evrope, kad su se uobličavale i ujedinjavale nacije koje će dovesti do stvaranja novih velikih država (Italije i Nemačke), pogotovo što je ta godina imala svoje ratne događaje na prostoru Austrijskog carstva, između Mađara i Srba i Hrvata, koji će imati velike istorijske raboše i teške posledice u istoriji Balkana, koja ih još uvek namiruje. Rukopis Bečke godine kneza Miloša (koji je posredni doprinos jubilejima Dva veka srpske revolucije i Sto devedesetoj godišnjici Drugog srpskog ustanka) samo je skroman prilog poznavanju toga perioda. Rukopis je dat uz obilje likovnih priloga, do sada svuda rasutih, prvi put ovako grupisanih. Likovni prilozi su ponajviše u slavu Anastasa Jovanovića, slikara i litografa, jednog od prvih svetskih fotografa i prvih srpskih slikara portretista, i ponekog svetskog, kojima su mecene, pa često i modeli, bili knezovi Miloš i Mihailo.

MAKSIM GORKI PRIČE I BAJKE Meki povez Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

Мр. Павле Џелетовић Иванов: НОСТРАДАМУСОВА ПРОРОЧАНСТВА Издавач: АРИОН, Земун, 1986.год. Меки повез, 158 страна, илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама. `Мишел де Нотр Дам (фр. Michel de Nostredame), познатији као Нострадамус, је био француски лекар и наводни пророк. Нјегова књига Пророчанства издана је у милионе примерака и данас је најпознатија књига пророчанстава икад штампана. Мишел де Нотр Дам је рођен у месту Сент Реми де Прованс у Француској покрајини Прованса. Отац му се звао Жам, а мајка Рениер де Сент Реми. Презиме де Нотр Дам упућује, чини се, на породичну месну област, а име Нострадамус сковано је у каснијим годинама. Жам де Нотр Дам наследио је успешан породични посао као трговац житом. Нјегови родитељи, из околине града Авињона, нису били племенитог порекла. Како је доба у којем је Нострадамус живео било и доба Инквизиције, његови родитељи прешли су у Католичку веру када је Нострадамусу било девет година. Нострадамус је био најстарији од петоро деце (премда се у неким изворима јавља податак да их је било седам или осам, али сваки и даље тврди како је Нострадамус био најстарије дете). О прва три његова брата нису доступни опширнији подаци (брачни пар де Нотр Дам није имао кћерки). Најмлађи брат, Цесар, постао је заступник у скупштини провансалског парламента (Процуере ду Парлиамент де Прованце). Нострадамусово школовање било је у рукама његовог деде с мајчине стране, Жана (иначе доктора који је много знао о лековитом биљу), а који га је подучавао основама латинског, грчког и хебрејског језика као и математици те астрологији. Када је његов деда преминуо Нострадамуса су родитељи послали на школовање у Авињон где је показивао велико интересовање за астрологију. Нострадамусова кућа у Салон де Прованс Године 1522. родитељи Нострадамуса шаљу на студије медицине у Монпељеу. Након три године Нострадамус добија докторску лиценцу па одлази у сеоске делове Француске како би помагао жртвама куге која је у то доба харала Француском. Након четири године враћа се у Монпеље како би одбранио свој докторат. У Монпељеу је остао око годину дана, али његов потпуно нов приступ лечењу пацијената доводио га је у неугодне ситуације па стога одлази у Тулуз где ће обављати докторску праксу. Негде око 1534. године Нострадамус се оженио младом девојком из високог друштва, веома лепом. НЈено име остало је непознаница до данас. Она му је родила сина и кћерку. Ускоро следи серија трагедија. Куга долази у Аген, место у којем је Нострадамус живео с породицом и упркос свим његовим напорима од куге умире Нострадамусова супруга као и њихово двоје деце. Чињеница да није могао помоћи својој породици, упркос свом лекарском знању, имала је страховито разочаравајући утицај на Нострадамуса. Након смрти супруге њена породица је тужила Нострадамуса тражећи повраћај мираза. На крају свега, године 1538. оптужен је за јерес, што је у то доба био веома озбиљан преступ који га је могао коштати живота. Након тога отпутовао је у Лорену, а потом у Венецију па на Сицилију. Нострадамус се 1554. године настанио у Марсеју. У октобру исте године Прованса је доживела једну од најтежих несрећа у својој историји - избила је епидемија куге која се ширила невероватном брзином. Нострадамус је тада несебично помагао људима не би ли спасао што више људских живота. Када је епидемија угушена Нострадамус се настанио у месту Салон где је одлучио да живи до краја живота. У октобру се оженио с Аном Понсар Жемел, богатом удовицом (кућа у којој је тада живео још увек се може видети). У Салони становници баш нису били гостољубиви према Нострадамусу - пред његовом кућом спалили су лутку налик на Нострадамуса. Године 1550. објавио је Алманах, а након 1554. Предвиђања - књигу која је чини се била успешна и охрабрила га да се озбиљније позабави Прорчанствима. Једну од просторија у кући претворио је у собу у којој је, како каже у Прорчанствима, радио ноћу окружен окултним књигама. Главни извор његових магичних инспирација била је књига звана Де Мустериис Егупторум. До 1555. године Нострадамус је завршио први део својих прорчанства која су садржала предвиђања почевши од његовог времена па до краја света. Исте године Мек Боном је у Лиону објавио прва Нострадамусова дела. Од тада су издања Нострадамусових пророчанстава увек распродата. Мало се аутора, осим састављача библијских текстова, може похвалити таквом популарношћу у тако дугом временском раздобљу. Прорчанства је писао у стиховима. Стихови су писани загонетним, двосмисленим стилом употребом француских, провансалских, италијанских, грчких и латинских речи. То је чинио с разлогом јер је постојала опасност да га прогласе вешцем, а такође је желео да неупућенима тајне пророчанства остану непознате. Књига, иако још недовршена, штампана је 1555. и садржавала је прве три центурије и почетак четврте. Чувши за Нострадамуса краљица Катарина де Медичи позвала га је на Двор. Дана 15. августа Нострадамус је изнајмио собу у гостионици Ст. Мишел, а већ наредног дана краљица га је примила. Када су се срели Нострадамус и краљица у разговору су провели два сата. Краљица се интересовала за катрен у којем се описује краљева смрт. Две недеље касније краљица је поново позвала Нострадамуса и тада му је дала за задатак да направи хороскопе за њену децу чија је трагична судбина већ била описана у Прорчанствима. Недуго након тога Нострадамус је начуо да се правосудни органи у Паризу распитују о његовим магијским ритуалима па се вратио у Салон. Од тада пати од реуме и артритиса, те се чини да није пуно радио осим што је израдио неколико хороскопа за своје угледне госте и довршио писање Пророчанстава. Године 1564. краљица Катарина, сада краљица регент, одлучила је да пропутује кроз Француску. Путујући посетила је и Нострадамуса. Тада га је краљица прогласила дворским лекаром. Но, Нострадамус је осећао да му се ближи крај. Зато је 17. јуна 1566. године написао тестамент, а 1. јула позвао је локалног свештеника како би му дао последњу причест. Када га је слуга напуштао те ноћи рекао му је да га ујутро неће видети живог. Било је као што је и предвидео. Нострадамус је сахрањен усправно у зидове салонске цркве, а његова супруга Ана направила је спомен-плочу. У доба Револуције Нострадамусов гроб оскрнавили су празноверни војници. Сачувани остаци сахрањени су у другој салонској цркви, цркви Светог Лорена, где се његов гроб и портрет још увек могу видети. Две године након његове смрти - 1568. у целости су штампана његова Пророчанства. Можда је занимљиво споменути да је још као млади студент подржао Коперникову теорију да је Земља округла и да се Земља окреће око сунца - 100 година пре него што ће Галилео бити суђен за исто уверење. На Нострадамусовом гробу стоји овај епитаф: Овде леже кости гласовитог Мишела Нострадамуса чије је готово божанско перо једино било, према суду свих смртника, достојно записати под звезданим надахнућем будуће догађаје целог света... нека потомство не дира његове остатке.`

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMEN Meki povez Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ IZABRANO DETINJSTVO Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izabrane pesme za decu Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

Autor - osoba Koljević, Svetozar, 1930-2016 = Koljević, Svetozar, 1930-2016 Naslov Trijumf inteligencije : ogledi o novijem anglosaksonskom romanu / Svetozar Koljević Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1963 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 242 str. ; 22 cm (Broš.) Predmetne odrednice Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 Haksli, Oldos, 1894-1963 Džejms, Henri, 1843-1916 Eliot, Tomas Sterns, 1888-1965 Džojs, Džejms, 1882-1941 Fokner, Vilijam, 1897-1962 Brejn, Džon, - Vilson, Angus, - Keri, Džojs, 1888-1957 Engleski roman -- 19-20. v. Svetozar Koljević, rođen 1930. godine u Banjoj Luci, studirao je englesku književnost u Zagrebu, Beogradu i Kembridžu. Predavao je englesku književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu (1958–1992) i Novom Sadu (1992–1995). Radio je kao gostujući profesor na univerzitetima u Blumingtonu (Indijana, SAD, 1963–1964), Oksfordu (1975–1976), Berkliju (1981), Londonu (1987) i Seulu (univerzitet Hankuk, 1995). Posle odlaska u penziju 1995. predavao je englesku književnost na filozofskim fakultetima u Nikšiću, Banjoj Luci, Srpskom Sarajevu i Beogradu. Pisao je o engleskoj književnosti i evropskom romanu (Trijumf inteligencije, Beograd, 1963; Humor i mit, Beograd, 1968; „Engleska književnost dvadesetog veka”, Engleska književnost 3, ur. Veselin Kostić, Beograd, 1984, 1991; Hirovi romana, Sarajevo, 1988; Engleski pesnici dvadesetog veka, Beograd, 2002; Engleski romansijeri dvadesetog veka, Beograd, 2003). Obrađivao je i teme iz područja jugoslovenskih književnosti (Naš junački ep, Beograd, 1974; Putevi reči, Sarajevo, 1978; Pripovetke Ive Andrića, Beograd, 1983; Viđenja i snoviđenja, Sarajevo, 1986; Pripovetka 1945–1980, Biblioteka „Istorija književnosti BiH”, Sarajevo, 1991; Postanje epa, Novi Sad, 1998; Njegoš u engleskoj i američkoj kulturi, Podgorica, 1999; Vječna zublja, 230 Beograd, 2005; Vavilonski izazovi, Novi Sad, 2007; Odjeci reči, Beograd, 2009), a objavio je i jednu zbirku putopisa (Po belom svetu, Novi Sad, 1997). Na engleskom jeziku objavio je izbor i prevod jugoslovenskih pripovedaka (Yugoslav Short Stories, World‘s Classics, Oxford, 1966), studiju o našoj narodnoj poeziji (The Epic in the Making, Clarendon Press, Oxford, 1980), kao i nekoliko članaka, uglavnom o našoj narodnoj poeziji i, posebno, o odnosu između umetničkog i narodnog stvaranja, u univerzitetskim publikacijama u Oksfordu, Tibingenu, Dablinu, Upsali, Stokholmu, Notingemu, Mineapolisu (Minesota, SAD), Helsinkiju, Londonu, Seulu, Kolumbusu (Ohajo, SAD) i Njujorku. Dobitnik je Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva (1969) za knjigu Humor i mit, nagrade izdavačkog preduzeća Svjetlost za knjigu Putevi reči (1979), BIGZ-ove nagrade za najbolji prevod objavljen u BIGZ-u 1986/1987. godine (S. Ruždi, Deca ponoći – prevod u saradnji sa Zoranom Mutićem), nagrade za životno delo Društva književnika Vojvodine (2002), Povelje Književni vijenac Kozare za „ukupan doprinos srpskoj književnosti i kulturi” (Prijedor, 2005), nagrade Laza Kostić „za esejistiku i nauku o književnosti” za knjigu Vječna zublja (Novi Sad, 2006), Vukove nagrade „za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i svesrpskom kulturnom prostoru” (Beograd, 2006), nagrade Laza Kostić „za esejistiku i nauku o književnosti” za knjigu Vječna zublja (Novi Sad, 2006), kao i nagrade Đorđe Jovanović za „esej i kritiku” za knjigu Vavilonski izazovi (Beograd, 2008). Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i član van radnog sastava Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske. Od 1992. godine živi u Novom Sadu. MG129