HTML5, CSS3 i JavaScript. Intergrisane tehnologije za razvoj veb strana. Veoma je važno biti u toku sa veb razvojem. U knjizi su, za početak, na jednostavan način objašnjene osnove HTML-a i CCS-a, a zatim su date naprednije teme - grafika, video i interakcija sa JavaScriptom. Knjiga je napisana tako da možete samostalno, vežbajući jedan sat dnevno, da naučite neophodne veštine koje su potrebne za dizajniranje, kreiranje i održavanje profesionalnog veb sajta. Ukoliko iamte ovu knjigu, prethodna iskustva vam nisu potrebna. Kreće se od osnova veb razvoja! Vežbajući sat dnevno, svako može da nauči osnove veb razvoja. Sami sebi možete da zadate tempo učenja. Svaka lekcija se završava pitanjima i odgovorima, kao i vežbanjima za dalje učenje. Uz pomoć knjige naučićete kako da radite sa najnovijim tehnologijama, kako da primenite HTML5 i CSS3 standarde, kako da kreirate veb stranicu pomoću HTML-a, kako da kreirate linkove, dizajnirate veb za mobilne uređaje, dodajete slike i grafike i još mnogo toga. Detaljan i jednostavan pregled veb razvoja, učenje HTML/CSS3 od početka.

Reč autorke: Jednom sam imala divnu ideju “Napisati ću knjigu!”. Činila se isprva, kao san. Onda sam čula da se snovi ostvaruju kada u njih vjeruješ. Krenulo je pisanje moje prve knjige. U nju sam utkala veliki dio sebe. Vodila me vjera da će nekome moje iskustvo i metode koje sam koristila biti onaj A-ha trenutak u kojem će početi sanjati i ostvarivati svoje snove. Knjiga ” MISLI, KRENI I OSTVARI SVE”, biti će vaš prijatelj i putokaz u osvještavanju vlastitih misli i potaknuti vas da uz konkretne vježbe počnete razmišljati na način koji vas vodi korak dalje u smjeru željene promjene. Ova knjiga napisana je svima vama koji želite preuzeti kontrolu nad svojim životom a trenutno ne znate kako. Svima vama koji radite na sebi kao i svima vama koji želite znati kako se usuditi živjeti život kakav u sebi osjetite da i zaslužujete. Ako vam samo jedna rečenica iz knjige “MISLI, KRENI I OSTVARI SVE” bude služila da napravite korak u smjeru svojih snova, za mene je ona ispunila svrhu.

Možemo više, možemo bolje: 35 tjelesnih aktivnosti za djecu s posebnim potrebama nudi odgojiteljima, učiteljima, rehabilitatorima i svima koji rade s djecom s posebnim potrebama sve što je potrebno da pomognu djeci razviti motoričke vještine svrhovitim, motivirajućim i učinkovitim vježbanjem. Ovaj priručnik pomoći će vam: - motivirati djecu na kretanje i tjelovježbu, čak i onu u koje je kretanje otežano - razvijati ravnotežu i koordinaciju u djece - unaprijediti razvoj dječjeg kardiorespiratornog i lokomotornog sustava - poboljšati opću kondiciju i otpornost dječjeg organizma - razvijati vještine grube i fine motorike, uključujući rukovanje predmetima Prepuna novih kreativnih ideja, knjiga nudi niz aktivnosti za djecu s posebnim potrebama u dobi od 5 do 12 godina. Iste aktivnosti možete koristiti i s djecom bez posebnih potreba. Pristupačne su i prilagodljive, omogućuju upotrebu različite opreme i pomagala, te prilagodbu razine složenosti prema individualnim potrebama i mogućnostima djece s kojom radite. Igre se uspješno mogu primjenjivati u radu s malim i velikim skupinama djece, zasebno i kao dio vašeg rehabilitacijskog programa. Knjiga sadrži praktične i učinkovite ideje za poučavanje i vježbanje osnovnih motoričkih vještina.

Tiernan de Haas više ni za što ne mari. Kao kći jedinica filmskog producenta i njegove žene starlete, odrasla je u bogatstvu i s pogodnostima, al bez ljubavi ili vodstva. Odmalena su je slali po internatima pa nije mogla izbjeći usamljenost ni stvoriti vlastiti život. Oduvijek je bila u sjeni slave svojih roditelja. A kad joj roditelji iznenada umru, zna da bi trebala biti shrvana. Ali je li se išta zapravo promijenilo? Oduvijek je sama, nije li tako? Jake Van der Berg, polubrat njezina oca i jedini živući rođak kojega još ima, preuzme nad njom skrb jer će Tiernan tek za dva mjeseca napuniti osamnaest. Poslana da s njim i njegova dva sina, Noom i Kalebom, živi u planinama Colorada, ubrzo će doznati da ti muškarci sada imaju svoje zamisli za što bi trebala mariti ili ne. Dok je njih troje uzimaju pod svoje okrilje, uče je raditi i preživjeti u samotnoj šumi daleko od ostatka svijeta, polako pronađe svoje mjesto među njima. I kao dio njih. Shvati i da se granice zamagljuju, a pravila lako krše kad si skriven od tuđih pogleda.

Iz recenzije: ’’Živimo u vremenima kada mnogi ljudi na svojim leđima osjećaju ogroman teret globalnog i osobnog stresa, mnogih financijskih problema, bolesti, usamljenosti, depresije i nedostatka svrhe. Ova knjiga nudi vam put iz tih nedaća i priliku da izgradite život koji će biti ispunjen srećom, mirom i obiljem. "Nulta frekvencija" je stanje bezgranične svijesti koje se pojavljuje kada živimo u sadašnjem trenutku - kada smo prisutni, svjesni i slobodni od svakog prosuđivanja bilo čega. To je stanje koje nastaje kada dopustimo svojem srcu da se otvori prema mudrosti koje već u nama živi. To je kao da se vraćamo u doba djetinjstva i uživamo u nevinosti dječjeg srca koju smo tijekom odrastanja zaboravili i usput izgubili pojam o svojoj pravoj prirodi. Što više radimo na sebi i iscjeljujemo svoje biće, to ćemo više pomoć i samom planetu da se i on iscijeli i povrati svoju prirodnu ravnotežu. Ova knjiga pomoći će vam da dobijete odgovore na mnoga važna životna pitanja. Pružit će vam priliku da ponovno otkrijete onaj dio sebe koji se svemu raduje. Sve to bit je "Nulte frekvencije".’’

Knjiga „Suvremene spoznaje iz palijativne medicine“ predstavlja neke suvremene spoznaje iz palijativne medicine, s posebnim naglaskom na ulogu ljekarnika u interdisciplinarnom palijativnom timu. Palijativna medicina naglašava da se „uvijek još nešto može učiniti za bolesnika i njegovu obitelj“ i zalaže se za dostojanstvo i najveću moguću kvalitetu života oboljeloga i članova njegove obitelji, sve do razdoblja žalovanja nakon smrti bolesnika. Razvoj palijativne medicine stavio je velik naglasak na humanistički aspekt medicine, osobito na odnos između zdravstvenoga profesionalca, oboljeloga i članova obitelji, te predstavlja jedan važan civilizacijski iskorak suvremenoga svijeta. Ispred nas je proces u kojemu moramo zajedno učiti kako raditi u palijativnom timu, u kojemu su zajedno liječnik, medicinska sestra, ljekarnik, psiholog, socijalni radnik, fizioterapeut i duhovnik, kako izbjeći tradicionalne hijerarhijske modele koji nisu primjenjivi u ovakvim timovima, kako uklopiti volontere u zdravstveni sustav i kako povezivati taj rad na primarnoj, sekundarnoj i tercijarnoj razini. To je velik izazov, ali i odgovornost za sve uključene u projekt, jer će na tim temeljima učiti i rasti generacije koje dolaze.

ПОЛЕТАРАЦ Душана Радовића - ЗИМА Издавач: РАД, Београд, 1987.год. Тврди повез, 208 страна, вееелики формат, илустровано, ћирилица. Доста добро очувано. `Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije, ....to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika. Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Kako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...``

Knjiga je odlično očuvana,kao nova.Jedino što ima napisano ime na trećoj strani. ``How much do we really know about Ancient Egypt? The pharaohs and pyramids are familiar history fodder, but what about the farmers, the soldiers, the laborers, and the families that made up the vast majority of this much mythologized civilization? With a thrilling spread of visual references, this TASCHEN adventure attempts to set the record straight by offering a distinctive everyday take on Ancient Egypt. Like a piece of published excavation, the book explores the many layers of this ancient society, digging down from the sacred or grandiose to the daily experiences and ordinary individuals. The democratic approach bestows this distant era with exciting vitality and relevance for all the family. As we explore everything from family arrangements to leisure activities to labor movements, we not only uncover the different experiences of this ancient land but also parallels and precedents to our own societies. The result is a particularly vivid encounter with an ancient age and with some of our most ingenious and influential forebears. About the Author Rose-Marie Hagen was born in Switzerland and studied history, Romance languages, and literature in Lausanne. After further studies in Paris and Florence, she lectured at the American University in Washington, D.C.Rainer Hagen was born in Hamburg and graduated in literature and theater studies in Munich. He later worked for radio and TV, most recently as chief editor of a German public broadcasting service. Together they have collaborated on several TASCHEN titles, including Masterpieces in Detail, Pieter Bruegel, and Francisco de Goya.`` ``What do we really know about our ancestors? Not about the rulers and generals, but about laborers, farmers, soldiers and families. Egypt is a perfect case in point, almost a blank slate for most of us as it regards details of their everyday life. This useful and informative book attempts to set the record straight by offering a distinctive take on that most mythologized of epochs. Who would have guessed, for example, that the first strike in recorded history took place in 1152 BC during work on the necropolis in the Valley of the Kings, a protest by construction workers against delayed deliveries of oil and flour? Two fairly banal commodities maybe, but oil protected the skin against the savage desert climate, whilst flour was the base ingredient for thirty different kinds of nutritional cake. It is this detailed examination of the evidence that distinguishes this volume...``

Lepo očuvano Uz knjigu ide i retka ilustrovana brošura MOTIVI IZ ARHITEKTURE U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI Arhitektura srednjeg veka Đurđe Bošković Izdavač: Naučna knjiga, Beograd 1962; Detaljnije: mek povez, strana 353, ilustracije, 29cm Prof. Đurđe Bošković rođen je u Beogradu 1904. godine. Gimnaziju je učio u Francuskoj, a maturirao je 1922. godine u Beogradu. Diplomirao je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu 1928. godine. Od 1930. godine bio je kustos Narodnog muzeja i radio kao asistent i kao docent na Tehničkom fakultetu. Godine 1947. izabran za vanrednog profesora a 1950. godine za redovnog profesora na Arhitektonskom fakultetu, za predmete Istorija arhitekture i Istorija umetnosti. Na Univerzitetu u Beogradu je obavljao sledeće funkcije: bio je prodekan Tehničkog fakulteta (1946-1947), profesor Tehničke velike škole (1948-1950), dekan Arhitektonskog fakulteta (1959-1962), šef Katedre za istoriju arhitekture i umetnosti, direktor Arheološkog instituta. Bio je član Matične komisije za osnivanje, i jedan od osnivača Naučnog Društva Srbije 1969. godine. Bio je član i predsednik brojnih naučnih i stručnih organizacija, instituta, njihovih saveta i naučnih veća iz oblasti istorije arhitekture, zaštite spomenika i istorije umetnosti. Počasni je član Arheološkog društva i Društva konzervatora Jugoslavije. Učestvovao na vrlo brojnim međunarodnim naučnim skupovima, kongresima i simpozijumima sa vrlo zapaženim referatima. Držao je brojna predavanja na inostranim fakultetima, institutima, akademijama nauka (Pariz, Ravena, Moskva, Lenjingrad, Varšava, Sofija). Član je Internacionalnog komiteta za Vizantologiju i Internacionalnog komiteta za istoriju umetnosti. Najvažniji radovi kojima je uticao na razvoj teorije i prakse: Prof. Bošković je izvanredno plodan pisac i autor brojnih priznatih naučnih i stručnih radova iz oblasti kojom se bavi. On ima nekoliko stotina bibliografskih jedinica. Najznačajnija su posebna izdanja, knjige i studije: Manastir Manasija – Manastir Dečani – Srednjevekovna umetnost u Srbiji i Makedoniji – Arhitektura srednjeg veka – Stari Bar. Pored ovoga, sledi veliki broj radova o restauraciji značajnih spomenika kulture i manastira. Najvažniji naučni doprinosi: Ukupna naučna aktivnost prof. Boškovića je vrlo bogata i ostavila je dubokog traga u oblasti proučavanja razvitka arhitektonskog, urbanog i umetničkog stvaralaštva. Posebno su značajni njegovi doprinosi u izučavanju srednjovekovne materijalne i duhovne kulture naših naroda. Pored značajnih dela udžbeničkog karaktera, u kojima je na vrlo sistematizovan način prikazao i valorizovao arhitekturu srednjeg veka u našoj zemlji, on je dao i značajne konkretne priloge istraživanju karakteristika i oceni vrednosti pojedinih značajnih spomenika. Njegovi radovi su doprineli i organizovanju konzervatorskih radova na restauraciji pojedinih spomenika gde je i sam neposredno učestvovao. Претрага за: Izbor pisma Ћирилица Tags: Manastiri dvorci arhitekte Srednjevekovnoj srbiji srbi istorija srba srpska arhitektura srednjeg veka srednji vek

UROŠ DESNICA DJELA - priredio i uvodnu studiju napisao: Milorad Savić Tvrd povez, 24cm, 658strana, izdavač: PROSVJETA - Zagreb NOVA - NEKORIŠĆENA KNJIGA!!! DESNICA, Uroš, političar (Obrovac, 28. VIII. 1874 — Split, 13. VII. 1941). Brat Boška, povjesničara i publicista. Gimnaziju završio 1892. u Zadru. Nakon završenih pravnih studija u Beču 1900, otvorio odvjetničku kancelariju u Zadru, gdje je radio do kraja I. svjetskog rata. U političkom životu Dalmacije djelovao kao član Srpske stranke. Sudjelovao 1905. u donošenju Zadarske rezolucije. Nakon što je Austro-Ugarska proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine, za aneksijske krize 1908/09. u talijanskom časopisu L’Italia all’estero pisao protiv aneksije. Za I. svjetskog rata bio interniran u Italiji, gdje je došao u dodir sa socijalističkim političarom L. Bissolatijem i surađivao u listovima Il Lavoratore i L’Umanità. Vrativši se u Zadar, bio potpredsjednikom Jugoslavenske čitaonice (do 1918. Hrvatska čitaonica), fungirao kao izdavač Našeg lista (1919–20) i istupao protiv talijanske okupacije Dalmacije, osobito 1919. člancima u Narodnom listu (Pisma sa Zrmanje). God. 1920. ponovno uhićen kao talac i naposljetku se preselio u Split. U Kraljevini SHS neko vrijeme bio predsjednikom Dalmatinske vlade i zastupnikom u Narodnoj skupštini, a nakon proglašenja šestosiječanjske diktature kralja Aleksandra senatorom. Također bio dugogodišnji predsjednik splitske podružnice Srpske banke d. d. u Zagrebu. Pripadao je Narodnoj radikalnoj stranci, zastupajući ideje narodnog unitarizma, centralizma i velikosrpskog hegemonizma. S tih je pozicija istupao te pisao o suvremenim političkim prilikama u državi, napose u Dalmaciji, te o više suvremenih političara, osobito žestoko napadajući S. Radića (Srpski književni glasnik, 1922; Država, 1924–29, 1938–39; Istina, 1924; Radikalski glasnik, 1924; Radikalska misao, 1927; Vreme, 1928; Kritika, 1930; Politika, 1932; Magazin sjeverne Dalmacije, 1934–35. Dosta je pisao i o agrarnoj reformi, također u duhu svojih političkih shvaćanja (Narodni list, 1920; Novi život, 1921; Naša zemlja, 1922; Novo doba, 1922; Država, 1925–28; Politika, 1928; Mjesečnik Pravničkog društva, 1931). Na početku II. svjetskog rata i talijanske okupacije Dalmacije 1941. sa svojih se velikosrpskih pozicija pridružuje četničkoj akciji Nike Novakovića Longa radi talijanske okupacije svih područja na tromeđi Like, Bosne i Dalmacije gdje žive Srbi. LIT.: Srbi na Primorju i aneksija BiH. Knin 1908, 7, 12. — Dr. Uroš Desnica. San Marco, 1(1941) 14. VII. — Đ. Stanisavljević: Pojava i razvitak četničkog pokreta u Hrvatskoj 1941–1942. Istorija XX veka. Zbornik radova, 1962, 4, str. 18–19. — A. Artić: Prilike u Zadru od 1918–1941. Zadar. Zbornik. Zagreb 1964, 307, 310, 311, 312. — V. Maštrović: Hrvatska društva u Zadru (1848–1920). Ibid., str. 475. — S. Kvesić: Dalmacija u NOB. Split 1979, 104.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Plava Ptica Knjiga 96 Ovo klasično delo omladinske književnosti svedoči, ništa manje uzbudljivo od znamenitog „Dnevnika Ane Frank`, o tragičnoj sudbini dece pod nacizmom i otkad se pojavilo, od 1978. godine, više puta je nagrađeno ili proglašeno knjigom godine, a kompanija „Volt Dizni` je snimila izuzetno uspeo igrani film. Delo govori o iskrenom, duboko doživljenom prijateljstvu dve 13-godišnje devojčice iz Beča, a vreme zbivanja radnje je pre i posle Hitlerovog „anšlusa` Austrije nacističkoj Nemačkoj. Inge i Lizelote su nerazdvojne drugarice otkako su pošlo u školu; rođene i u istom danu, one dele sve svoje nade, radosti i snove, ali i tajne, strahovanja i razočaranja. „Ako ikad zatrebamo jedna drugoj, bićemo tu` obećale su jedna drugoj i potvrdile izmešanom krvlju uz devizu Z. T. P. (zauvek tvoja posestrima). Ali, Inge je Jevrejka i dobro oseća dejstvo i posledice fašističkih pogroma protiv njenog nedužnog naroda, a Lizelote je kći revnosnog naciste i mora da stupi u Hitlerovu omladinu. Svako druženje, dakle, postaje opasno za obe. Tragična drama koja počinje iznenadnim podvajanjem daleko je od bezazlenog sveta dveju devojčica. To je u početku Đavo iz njihove mašte protiv koga se one potajno bore u grozničavom nastojanju da sačuvaju svoje prijateljstvo. Ubrzo su u prilici da dobro shvate da je Đavo zbilja i da više ništa nije onako kao pre jednostavno, da se njihovo druženje nasilno raščinjava, da im se životne putanje menjaju i razilaze zauvek. Usled sve otvorenijeg terora i sve beznadežnijeg položaja Jevreja u Austriji. Očajni Ingini roditelji traže spas u bekstvu. Izmakli su Đavolu i stigli u Jugoslaviju, u Zagreb, nadajući se da su sačuvali glavu. Mi danas znamo da se Đavolova senka, avet nacizma, ubrzo nadnela i nad Jugoslaviju, kao i celu Evropu, i da su mnogi nesrećni Ingini sunarodnici umesto spasa u Zagrebu našli smrt malo dalje – u Jasenovcu… Doris Orgel američka je autorica dječje književnosti rođena u Austriji. Rođena je kao Doris Adelberg u Beču, Austrija, 15. veljače 1929. U 1930-ima pobjegla je iz Beča s roditeljima zbog svog židovskog podrijetla. Živi u New Yorku i pisac je za djecu s punim radnim vremenom. Njezina knjiga The Devil in Vienna dobila je nagradu Phoenix Award Honor 1998. godine.[1] Njezine knjige Sarina soba i Patuljak Dugonosi ilustrirao je Maurice Sendak, dobitnik nagrade Hans Christian Andersen. Prevodila je i dječje knjige s njemačkog na engleski. Dva njezina prijevoda, Nero Corleone: mačja priča od Elke Heidenreich i Daniel Half Human od Davida Chotjewitza, počasne su knjige Mildred L. Batchelder, nagrada kojom se prepoznaju izvrsne prevedene knjige za djecu. Pohađala je Radcliffe College od 1946. do 1948. i diplomirala cum laude na Barnard Collegeu 1950. [2] Udana je za Shelley Orgel, liječnicu specijaliziranu za psihoanalizu, i ima troje djece. Jugoslovenske izdavačke edicije je novi ciklus objava na ovom internet mestu. Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviiji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivno veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949.), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini.

Kao novo. Bez posvete. Rad (k)od kuće - Više Autora Godina izdanja: 2021 Broj strana: 275 Povez: Mek Svedoci smo činjenice da se tradicionalno tržište rada sa pojavom savremenih tehnologija znatno promenilo. Do tada jedina opcija za zapošljavanje bilo je pronalaženje posla u firmi koja će zaposlenom pružiti dugoročni posao, a koji je lociran dovoljno blizu mesta u kojem on živi. Ovo je bio dugo standardni izbor ne zato što je to bila najbolja opcija, već zato što je bila jedina opcija.Nove tehnologije su otvorile mogućnosti za zapošljavanje izvan nečije lokalne geografske regije i ponudile veliki izbor različitih dobro plaćenih poslova. Za Srbiju i zemlje zapadnog Balkana je ovaj način zapošljavanja posebno postao atraktivan zbog nižih plata i visoke stope nezaposlenosti u odnosu na zemlje članice EU. Stoga, mnogi su videli šansu da ostanu da žive u istoj sredini, a da zarađuju evropske plate. Nekim frilenserima je ovo glavni posao, a nekima predstavlja dodatnu zaradu. Iz perspektive politike zapošljavanja, rad na platformi može biti izvor zaposlenja za mlade osobe, radnike sa porodičnim obavezama, radnike sa invaliditetom i drugim grupama koje se suočavaju sa poteškoćama u obezbeđivanju tradicionalnog punog radnog odnosa. Rad na platformi takođe može doneti korist radnicima kojima je potrebna fleksibilnost u pogledu načina rada.Pandemija se značajno odrazila na rast broja zaposlenih koji rade od kuće. Pored rasta broja frilensera, pandemija je uticala i na škole koje su radile na tradicionalan način da se odluče za rad na daljinu. Ovakav način rada omogućio im je kontinuitet poslovanja. Takođe, pandemija je pored toga što je promenila način na koji radimo, što su sami nastavnici uvideli, donela mnoge prednosti ali i stvorila negativne posledice.Autori ove knjige su uzeli u obzir sve prednosti i nedostatke rada od kuće analizirajući ih iz više uglova-ekonomskog, pravnog, socijalnog, i psihološkog, i tako dali sveobuhvatan pristup povodom ove teme. Sve zaključke izvode iz svojih najnovijih empirisjkih istraživanja, koje su sproveli povodom ove teme.Očekujemo da će knjiga Rad (k)od kuće. Ekonomski, pravni i socijalno-psihološki aspekti rada od kuće, svojom sveobuhvatnošću u pristupu, izazvati istovremeno interesovanje kako kod stručne javnosti, tako i kod onih lica koja žele da donesu odluku i prihvate da obavljaju posao u kućnoj režiji. Pre svega, trebalo bi da im pomogne da se lakše prilagode radu u kući i budu profesionalni, kao i da se suoče sa izazovom izolacije i izbore se sa krizom koja je čest pratilac ovakvog načina rada.– Mirjana Radović-Marković (u saradnji sa profesorima Borislavom Đukanovićem i Dejanom Radulovićem)

Korporatizam je bio ekonomska strana fašizma. Temeljila se na spoju jake, nedemokratske i centralizovane vlade i velikih korporacija. Ta praksa je prisutna i danas. Ova knjiga će nam pomoći da upoznamo mnoga lica korporatizma - od psihološke kategorije koja namerno oblikuje ljudsko mišljenje i ponašanje u skladu sa sopstvenim interesima, do pokretanja ratova, reklamiranja antidepresiva, kontrolisanja svih resursa... Koji su krajnji ciljevi, sredstva i taktike korporatizma? Šta kriju njegovi nevidljivi aspekti? Koliko je daleko spreman da ide? Koliko je daleko uopšte stigao? Korporatizam kako ga vidi profesor Džefri Grup zadire u svaku poru života i predstavlja psihološku kategoriju jer ljudima kroz medije nameće stav da korporativni sistem predstavlja najnaprednije društvo, npr. da je normalno raditi deset sati na dan u korporaciji, potom kupovati neprirodnu hranu punu aditiva, koju su proizvele korporacije, u trgovačkim centrima koji pripadaju istim tim korporacijama. Uveče taj homosapiens iscrpljen od rada za korporacije gleda korporativnu televiziju. “Korporatizam je stanje kada se velike vlade, vojska i biznis udruže. Ta politička struja preovladava u svetu od pamtiveka. Obično nam govore da postoji demokratija, komunizam, ali oduvek je postojao samo jedan sistem – KORPORATIZAM, kaže Džefri Grup.

Iz recenzije : Što se tematskog pristupa tiče, stručnjaci u Malecovoj glazbi pronalaze neke arhetipove nacionalnoga porijekla, ni on sam ih ne poriče, ali bježi strogo od toga da (ga) se zatvara u „nacionalni tor“ (još manje, ili nikako, u nacionalistički), gdje bi izgubio duh univerzalizma, važan u njegovoj filozofiji glazbe i poimanja svijeta. „Osnovno pitanje“, govorio je na tu temu, „nije nacionalnost jezika nego univerzalnost misli“. U onome što je kvalificirao na semantički poznati način, kao „nacionalni jezik“, nije vidio „jamstvo legitimiteta umjetničkoga djela“. Njegova je arhitektura nacionalno-univerzalno čvrsta i jasna: najprije Leoš Janaček, tek onda Čeh. Nije o tome imao nikakvih dvojbi: „Nacionalno je ono što je univerzalno, inače je provincijalno“. Tako je mislio i toga se dosljedno držao i kad se radilo o „teškom pitanju“ njegova odnosa s Hrvatskom i prema Hrvatskoj, a napose njegova mjesta u hrvatskoj glazbi i hrvatskoj kulturi. Razlikovao je Ivo Malec dvije razine svoje pripadnosti i vlastitoga identiteta. „Realnost moje pozicije“, tumačio je na osnovi dugoga iskustva i s jakim i jasnim uvjerenjem, „stavlja me u red francuskih skladatelja hrvatskoga porijekla; ljubav je druga stvar, ona je na hrvatskoj strani!” Mirko Galić

ZBORITE SE SA ALERGIJAMA I ASTMOM-REŠENJA ZDRAVSTVENIH PROBLEMA-VODIČ KROZ BRIGU O ZDRAVLJU I KVALITETU ŽIVOTA. MLADINSKA KNJIGA BEOGRAD 2008. TVRD POVEZ 287 STRANA STANJE ODLIČNO KAO NOVO. Neki bi to nazvali epidemijom. Skoro dvadeset miliona odraslih osoba širom sveta pati od nekog oblika alergije, od astme ili od obe boljke, a sve više dece oseća iste simptome. Došlo je vreme da uzvratimo udarac! Knjiga Izborite se sa alergijama i astmom, koja sadrži i preporuke za kvalitetniji život, moćan je i efikasan način da preuzmete kontrolu nad svojim životom i ublažite tegobe koje alergije i astma uzrokuju. – Na najbolji način uklonite alergene iz svog doma ili radne sredine. – Otkrijte koji sastojci hrane najbolje štite od alergena i astme. – Proverite da li uzimate najbolje lekove za svoje stanje. – Isprobajte nove tehnike disanja, vežbanja i borbe protiv stresa i osetite pravo, dugotrajno olakšanje. – Odaberite odgovarajuću odeću, neškodljiva sredstva za čišćenje i pravi tip usisivača. – Saznajte šta da radite ako kod svog deteta primetite simptome alergije i astme. Zahvaljujući saznanjima iz ove knjige, osećaćete se mnogo bolje i sa više samopouzdanja nosićete se s bolešću i životom uopšte.

str. 8 18 x 14 cm stanje LOSE Teodor Klefiš, rođen je u Italiji, 1879. godine. Njegov otac, Petar imao je u Italiji trgovinsko preduzeće, kada je 1901. godine odlučio da osnuje fabriku za preradu mesa i mesnih prerađevina u Jagodini. Fabrika se najpre bavila prometom živine i jaja. Do izbijanja rata, Fabrika je radila uspešno, međutim u toku Prvog svetskog rata, Klefiš je sa porodicom napustio Srbiju, a njegova Fabrika je pretrpela veliku materijalnu štetu.Teodor Klefiš, uspeva da obnovi i modernizuje proizvodnju i od sredine tridesetih godina do izbijanja Drugog svetskog rata, Fabrika uspešno posluje. Pored nje,Klefiš je imao svoje poslovnice u Beču, Pragu i Kelnu. Po izbijanju Drugog svetskog rata, Klefiševo preduzeće imalo je stratešku ulogu za nemačku okupacionu vlast u Srbiji. Maja 1943. godine, namačka okupaciona vlast preuzima deo fabrike. Početkom 1945. godine, Teodor Klefiš je uhapšen, kao saradnik neprijatelja i osuđen na kaznu smrti i konfiskaciju celokupne imovine. Posle mnogobrojnih žalbi, kazna je preinačena na doživotnu robiju, a 1948. godine oprošteno dalje izdržavanje kazne ali ostala je na snazi konfiskacija Klefiševe celokupne imovine. Posle oslobođenja, fabrika je nacionalizovana i tada dobila ime Državna fabrika salame i suhomesnatih proizvoda „Juhor“.

50 aktivnosti i grafičkih organizatora, zabavnih i spremnih za uporabu uz SVAKU KNJIGU - za pomoć djeci u samostalnom čitanju i svladavanju važnih vještina čitanja Poboljšajte dječje razumijevanje pročitanog pomoću 50 kratkih i zabavnih aktivnosti koje se mogu odmah početi primjenjivati za čitanje lektira i svih ostalih knjiga! Zbirka uključuje jednostavne upute i radne listiće za umnožavanje namijenjene samostalnom radu. Izvrstan način poboljšanja razumijevanja pročitanog i razvoja važnih vještina čitanja i pisanja u djece. Tražite li potpuno novi program za rad na razumijevanju pročitanog ili samo aktivnosti kojima ćete obogatiti svoj postojeći program, ova knjiga nudi ponešto za svakoga. Djeca će uživati u rješavanju 50 aktivnosti za shvaćanje ključnih elemenata priče koje bi učenici od 2. do 4. razreda trebali razumjeti: likovi, vrijeme i mjesto radnje, problem i rješenje, slijed događaja i još mnogo toga. Aktivnosti se koriste s djecom različitih razina sposobnosti u čitanju. Čak i oni koji imaju najviše teškoća i koji se najviše se protive čitanju, uživaju u njima. Djeca mogu raditi aktivnosti s bilo kojom knjigom u svom vlastitom ritmu, što im omogućuje da se osjećaju sigurno i pozitivno u vezi s čitanjem.

KNJIGA JE NEKORISCENA! Izdavač: Pravoslavna reč NS Broj strana: 503 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 27 cm Godina izdanja: 2015. Opis Monografija sadrži Vukovu biografiju i viđenje njega kao kulturnog junaka. Njoj su pridodata izvesna svedočenja savremenika, izvodi iz najverodostojnijih tumačenja i ocena njegovog dela, kao i pesme u kojima ga slave pesnici svih generacija i studije o Vukovom književnom i naučnom učinku. О књизи су говорили Његова светост патријарх српски господин Иринеј, директор „Православне речи“ Зоран Гутовић, управник Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду проф. др Вељко Брборић, проф. др Војислав Јелић са Филозофског факултета, затим историчар уметности Никола Кусовац, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС-а Небојша Брадић и аутор монографије.Патријарх је, поздрављајући скуп, рекао да драгоценом књигом боље упознајемо онога који је стварао нашу културу. - Велика личност, велики ум, пре свега велики дар. Али дар који је искоришћен на најбољи начин великим трудом. Ово што је урадио превелико је дело о чему наша култура, историја и народ има велику благодарност и захвалност. Нека му је слава, а нама остаје да његово дело не заборавимо, рекао је Иринеј. Зоран Гутовић објаснио је присутнима да је „срећна околност што данас не треба посебно представљати нити главног хероја, нити аутора“. - Вук је одавно својим делом постао један од стубова модерне српске културе и симбол прожимања и повезивања српске културе са Европом. Многи домаћи и страни аутори писали су о Вуку, објављена су, у више издања, његова сабрана дела, али Вук и његово дело остају и даље велика тема наше националне културе, рекао је Гутовић. Витезовић је, захваљујући присутнима, апеловао да сав аплауз упућен њему буде посвећен Вуку Караџићу. - Ја сам само урадио своје. Неће народ пропасти ако свако уради што је кадар. Ја се надам да још нисам урадио све што сам кадар. Ја Вука поимам и као човека и као народ. Уздам се да сам монографијом суочио и карактер Вука и карактер народа као и њихове биографије, и суочио народ са бременом своје обнове, да не бисмо потрошили залуд оно што смо стекли, нагласио је аутор књиге. О „капиталној монографији“ на 503 стране, њеном називу, главном актеру, аутору, издавачу, лику Караџића на сликарским платнима, телевизијској серији „Вук Караџић“, у продукцији Радио Телевизије Београд за коју је сценарио написао аутор монографије, и њеном успеху говорили су остали говорници на промоцији. Посетиоци су имали прилику да одгледају инсерт из телевизијске серије, а у програму промоције учествовали су и глумац Лепомир Ивковић и Хор „Станковић“. Монографија садржи Вукову биографију и виђење њега као културног јунака. Њој су придодата извесна сведочења савременика, изводи из најверодостојнијих тумачења и оцена његовог дела, као и песме у којима га славе песници свих генерација и студије о Вуковом књижевном и научном учинку. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 KI

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki rečnik stranih reči i izraza na 1.600 strana, najsveobuhvatniji je rečnik u kojem se nalaze sve dosad zabeležene novije pozajmljenice i novi pojmovi koji su proteklih decenija ušli u naš jezik iz raznih oblasti (medicina, tehnologija, film, muzika, računari, novi mediji). Autori su akademik Ivan Klajn i dr Milan Šipka, vrsni stručnjaci za jezik, koji se godinama intenzivno bave problemima savremenog srpskog jezika, a objavili su već na stotine naučnih i stručnih radova i stekli bogato iskustvo u organizaciji naučnoistraživačkog rada u lingvistici. Od 1936.godine do danas kod nas je u upotrebi čuveni Leksikon stranih reči i izraza Milana Vujaklije. Ovaj Leksikon je uvodio u svet stranih reči brojne generacije, a inoviran je u nekoliko navrata sa manjim brojem reči i uz svo uvažavanje velikog leksikografskog i lingvističkog doprinosa Vujaklijinog Leksikona. Nesporno je da su se u našem jeziku odomaćile brojne nove, strane reči kojih u ovom Leksikonu nema. Veliki rečnik stranih reči i izraza Klajna i Šipke sadrži kompletnu leksikografsku obradu svih unesenih reči i izraza (po azbučnom redu): a) akcentovanje (standardni naglasci i dužine, uz napomenu o uobičajenom izgovoru u svakodnevnom govoru naših ljudi); b) označavanje gramatičkih svojstava (vrsta reči, gr.rod, broj i sl); c) objašnjenje etimologije - blize (oznaka jezika iz koga je ta reč neposredno preuzeta) i dalje (izvorno poreklo); d) objašnjenje značenja, sa naznakom sfere upotrebe. Milan Šipka (Dragelji kod Gradiške, 7. oktobar 1931. — Sarajevo, 8. jul 2011) bio je istaknuti srpski lingvista i doktor književnih nauka. Njegov sin je lingvista Danko Šipka. Biografija Rođen je 7. oktobra 1931. godine u Drageljima kod Gradiške. Filozofski fakultet je završio u Zagrebu, gdje je kasnije i doktorirao na temu „Jezik Petra Kočića“. Radio je kao profesor srpskohrvatskog jezika i filozofije u Gimnaziji u Bosanskom Novom, Učiteljske škole i Više pedagoške škole u Banjoj Luci. Zatim je u Sarajevu radio kao direktor Instituta za jezik i književnost, kao naučni savjetnik u Institutu za proučavanje nacionalnih odnosa i kao redovni profesor Univerziteta u Sarajevu, na Akademiji scenskih umjetnosti i Pedagoškoj akademiji. Kao gostujući profesor Instituta za slavistiku Univerziteta u Klagenfurtu držao je predavanja iz jugoslavističke sociolingvistike, a gostovao je i na univerzitetima u Beču, Poznanju (Poljska) i Novom Sadu. Veliki dio svog života posvetio je staranju o srpskom jeziku, posebno srpskoj jezičkoj kulturi. Ivan Klajn (Beograd, 31. januar 1937 — Beograd, 31. mart 2021) bio je srpski akademik, univerzitetski profesor, filolog i kolumnista. Važio je za jednog od najvećih autoriteta u polju srpskoga jezika i ortografije.[1][2] Bio je veliki borac za čistotu srpskoga jezika,[3] a sve do svoje smrti je redovno pisao tekstove o jezičkim i pravopisnim problemima. Životopis Detinjstvo i mladost Rođen je 31. januara 1937. godine u Beogradu, kao sin Jevreja Huga i Srpkinje Stane. Rodio se tačno preko puta Kalemegdana, u Ulici Maršala Pilsudskog (danas Tadeuša Košćuška). Porodica Klajn je poreklom iz Poljske, da bi se docnije preselila u Srem.[4] Njegov deda Samuilo je sa suprugom Sofijom imao tri kćerke i jednog sina, Ivanovog oca Huga. Samo je Hugo od svih Klajnovih preživeo holokaust.[4] „Moj otac, kao Jevrejin, za to vreme se krio kod prijatelja, pod lažnim imenom, pustivši brkove i bradu. Tako je uspeo da preživi, dok su njegova braća i sestre, u rodnom Vukovaru, svi do jednog, zajedno s decom, ubijeni u Jasenovcu.”[1] Ivan je Drugi svetski rat proveo kod svoga dede s majčine strane Mihaila Đurića, koji je bio ugledni trgovac. Imao je kuću na uglu ulica Gospodar Jevremove i Kralja Petra.[1] Nemci su mu pred sam kraj rata u Jugoslaviji, u povlačenju, do temelja spalili kuću, ali mu je porodica novinara Dušana Timotijevića ustupila njihov stan u Gospodar Jevremovoj u kojem je ostao do ženidbe, kada se preselio u kuću svoje žene u Zemunu: „Nek se ne ljute Zemunci, ali ni danas se ne osećam kao Zemunac. Ponekad kažem da sam pripadnik dorćolske dijaspore u Zemunu.”[1] Zemun će — ispostaviće se — biti njegovo mesto večnoga počinka jer nije dobio mesto u Aleji zaslužnih građana, pa je sahranjen na Zemunskome groblju. Obrazovanje i profesura Završio je studije italijanskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1961. godine). Kao redovni profesor na ovom fakultetu predavao je italijanski jezik i uporednu gramatiku romanskih jezika. Osim romanistike, područje Klajnovog rada bilo je i normativna gramatika i standardizacija savremenog srpskog jezika. Kao veliki pobornik čistote srpskoga jezika, bio je protiv besmislenih tuđica, odnosno onih stranih reči koje imaju dobru zamenu i u srpskom jeziku. Iako danas veliki broj stručnjaka u svoj govor ili tekst ubacuju što više stranih „stručnih” reči kako bi ispali učeniji, Klajn je smatrao to opštom nepismenošću. On je svojevremeno „svoje studente `obarao` kada bi studenti na pismenom ispitu iz stranog jezika upotrebili ijednu jedinu stranu reč a da za tu reč postoji odgovarajuća srpska reč. Smatrao je to našom opštom nepismenošću (a ne obrazovanošću). Naravno, kada je bilo nemoguće prevesti stranu reč a da ona istovremeno ne zvuči rogobatno i da nije u duhu našeg jezika, dozvoljavao je upotrebu stranih reči u srpskom jeziku.”[3] Godine 2002. se penzionisao, ali ostao mu je žal za profesurom: „Nisam se umorio od nastave, ali sam morao da je prekinem po sili zakona kad sam navršio šezdeset petu. Bilo mi je krivo zbog toga, jer sam voleo nastavnički posao, a mislim da su i studenti bili zadovoljni mojim predavanjima. U Italiji profesori univerziteta mogu da rade do 72. godine života, a i kod nas, da sam recimo političar, mogao bih da guram dok sam živ.”[1] Novinarski staž Već u ranoj karijeri — sedamdesetih godina 20. stoleća — prepoznaje značaj štampanih medija svestan činjenice da se štampa više čita nego naučne knjige. Pisao je za Borbu, Ilustrovanu Politiku, Politiku i, na kraju, do svoje smrti, za Nin.[6] Poslednju kolumnu napisao je za Nin koji je izašao 25. marta, šest dana pred smrt. Nin prvoga aprila 2021. g. je osvanuo bez njegove stalne rubrike. Teme su mu bile jezičke nedoumice, a birao je samo onu štampu koja izlazi na ćiriličkome pismu. Njegov stil je bio kratak i koncizan, ali „su njegovi tekstovi o najzamršenijim jezičkim pitanjima bili tako otvoreni, razgovetni, bistri, pitki i čitki”[2]. U poslednjem intervjuu za Nin, na pitanje odakle crpi toliko strpljenja za jezičke nedoumice, Klajn je izjavio sledeće: `Počeo sam da pišem pre skoro četiri decenije, u Borbi, potom u Ilustrovanoj Politici, pa u Politici, a poslednjih dvadesetak godina u Ninu. Sada mogu reći da pišem po inerciji, kao penzioner. Novinarski staž mi je duži od lingvističkog: kad sam diplomirao na Filološkom fakultetu, rekli su da računaju na mene kao asistenta, ali sam dve godine čekao da se otvori „budžetsko mesto“, pa sam se zaposlio u Ilustrovanoj kao novinar prevodilac, i posle sam još godinama honorarno radio u istom listu. Kad jednom steknete naviku da svake nedelje predate tekst uredniku, ona se teško gubi.`“[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 2000, a za redovnog 2003. godine. Bio je oženjen Aleksandrom, profesorkom italijanskoga jezika. Za sobom je ostavio sina. Članstva Bio je član Saveta Vukove zadužbine i Odbora za standardizaciju srpskog jezika kao i predsednik Komisije za odnose sa javnošću i rešavanje neodložnih pitanja. Takođe je bio saradnik Matice srpske. Smrt Klajnu se poslednjih godina od starosti opšte zdravstveno stanje pogoršalo, međutim to ga nije sprečilo da redovno piše kolumne za Nin. U martu 2021. g. mu je dijagnostikovan kovid 19. Preminuo je poslednjeg dana marta iste godine u Zemunskoj bolnici.[6] Iako se pretpostavljalo da će Klajn biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana, ipak nije dobio tamo mesto te je sahranjen na Zemunskome groblju 5. aprila.[5] Reakcije Ministar prosvete i nauke Branko Ružić okarakterisao je Klajnovu smrt kao „veliki gubitak za čitavo društvo”.[8] U telegramu saučešća istakao da je Klajn „vizionarskim stavom i spremnošću, u jednoj od najznačajnijih sfera našeg života, promovisao je vrednosti na kojima su stasavale generacije, a njegov rad svakako će ostati nauk za budućnost.”[8] Akademik Matija Bećković je u oproštajnoj izjavi rekao da nikada nije sreo zatvorenijeg čoveka, kraće reči, čiji su tekstovi o najzamršenijim jezičkim pitanjima bili tako otvoreni, razgovetni, bistri, pitki i čitki.[2] Danko Šipka, srpski lingvista koji radi u SAD, u tekstu za Politiku ocenio je da Klajnovo „celokupno delovanje bilo odmereno u svakom pozitivnom smislu te reči”.[2] Šipka je dao zanimljivo poređenje označivši Ivana Klajna kao „Politikinog zabavnika za starije omladince”.[2] „Kao što je Politikin zabavnik naš a u živoj komunikaciji sa svetom, takvo je bilo i delovanje Ivana Klajna. I Upravo to njegovo delovanje značilo je brojnim našijencima u rasejanju — dostojanstvo bez izolacije.”[2] Sportski novinar Saša Ozmo oprostio se od Klajna na tviteru rečima: „Kažu da je jezik jedan od odrednica identiteta nacije. To je tačno, a ovaj čovek je bio jedan od najvećih patriota. Veliki Ivan Klajn.”[9] Na smrt akademika Klajna reagovali su i Rada Stijović, Ranko Bugarski, Miro Vuksanović i ostale ugledne javne ličnosti iz sveta nauke i kulture.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Filozofija kao način življenja - Pjer Ado Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2011 Broj strana: 271 Format: 20 cm Povez: Broširani Filozofija je jedna od ne tako mnogo delatnosti koja ne može biti, naprosto, posao: filozofiramo od 9 do 5, a onda radimo nešto drugo. Fiozofija je neprekidno suočavanja sa samim sobom. Utoliko je uslov filozofije da filozof u svakom svom gestu dovodi sebe u pitanje. Ako ulog fiozofiranja nije život samog filozofa, onda to nije filozofiranje. Filozofija je uvek i način življenja. Najveći deo svog dugog života i plodnog bavljenja filozofijom posvetio je Pjer Ado, veliki znalac antičke filozofije, upravo tome da pokaže kako filozofija, da bi bila dostojna toga imena, nikada i ni na koji način ne sme biti odvojena od života. Najveći filozofi, uostalom, svedoče upravo o tome: nema filozofije koja ne zaseca duboko u tkivo života. Dugi razgovor koji su sa Pjerom Adoom vodili Žani Karlije i Arnold I. Dejvidson, kroz životnu priču samoga Adoa, od detinjstva i stasavanja pod crkvenom paskom, preko mladih dana i susreta sa filozofijom, do profesorske karijere i druženja sa nekim od najvećih filozofa dvadesetoga veka, pokazuje šta znači upravo to – filozofija kao jedna divna, neprestana, složena duhovna vežba.

Iz recenzija: „… Svedočenja koja je autorka iznela u knjizi jesu biser njenog angažmana, i potvrđuju našu zajedničku želju da zdravlje i sreća obitavaju u svima nama i oko nas. U ime svega dobroga, zahvaljujem se autorki knjige na značajnom delu, koje pomaže da se steknu nova saznanja, da se menja ljudska svesnost i savest na bolje, te da ozdravi i da se spasi ljudski rod…“ Akademik, prim. dr Boro Vujasin „… Najveća moć ove knjige je u tome da predstavlja putokaz ka cilju izlečenja zasnovanom na dvadesetogodišnjem iskustvu jednog negovatelja i pedijatrijske sestre, ispunjene ljubavlju prema svom pozivu, ali nadasve prema čoveku i njegovom telu generalno, kao sastavnom delu prirode. Precizna uputstva data u njoj jesu iskrena i iskustveno potvrđena saznanja o značaju upotrebe samoniklog lekovitog bilja, dobro poznatog našem narodu, u saniranju tegoba izazvanih hemioterapijom, kao neophodnim postupkom klasičnog lečenja u onkologiji… Ovo je knjiga o putu znanja ka moći nege i saznavanja moći lekovitih biljaka, da svojom biohemijskom komunikacijom sa čovekovim ćelijama pomognu ozdravljenje čoveka… Radite na sebi uz pomoć informacija iz bilja iz sopstvenog okruženja! Lek je svuda oko nas, a i u nama samima, to je poruka autora knjige koja će svakog čoveka ostaviti sa osmehom na licu…“ Prof. dr Maja Karaman

Odlomak: Tu, uza zid balkončića, podigao sam police. Odozdo do gore poredao sam staklene tegle i napunio ih kamenčićima za svoje mozaike. Svaka tegla ima drugu vrstu kamenčića, bilo po boji ili po obliku. Ovdje su pored njih u teglama i staklena mozaička zrna u različitim bojama. Tegla do tegle. Kad imarn sretne dane, stvaram, pravim crteže i pokrivam ih lomeći pripravljene komadićke kao što su to radili i davni narodi i davni majstori. Jednom su se iza ovih tegli bili uselili vrapci. Nije im bilo dosta što su našli ugodno i skriveno mjesto za svoju slamnatu kuću — bolje, za svoj slamnati brlog — nego su mi zalazili kljunom u tegle i frknuli bi kamenčiće niz balkon. Ulazeći i izlazeći iz kuće, ja sam na travnjaku zapazio plave, pa žute, pa roza staklene mozaičke pločice, ne mnogo njih, ali ipak tu i tamo. Isprva sam pomislio, čak se i poradovao, da u istoj kući postoji još netko tko se bavi mozaikom. Možda su ih njegova dječica u igri ponešto raštrkala? Kad ono, vidim ja i na podu mog balkona pokoju pločicu. Nije sama odskočila iz tegle i pala dolje, na tlo. Tko bi dirao u moje mozaike i Štrkao ih? Kad ono — uhvatim lopova. Vrapci. Zašto? Ni do danas ne znam zašto.

Započnite revoluciju u svojoj porodici... OVOGA TRENUTKA! Mislite li da je to lakše reći nego učiniti? No, sada više nije, i to zahvaljujući knjizi »Odgojite svoje dijete bez vikanja«, utemeljenoj na pristupu koji roditelje u cijelom svijetu može nadahnuti da istinski promijene obiteljsku dinamiku. Njezin je autor mr. sc. Hal Edward Runkel, američki bračni i obiteljski terapeut te jedan od najpnznatijih svjetskih stručnjaka za to područje. Time što napušta pristupe koji se usredotočuju na djecu i temelje na metodama koje neminovno dovode do neuspjeha, »Odgojite svoje dijete bez vikanja« potiče vas da se: USREDOTOČITE NA SEBE BUDETE SMIRENI NEPREKIDNO RADITE NA SEBI »Odgojite svoje dijete bez vikanja« ne bavi se samo jačinom našega glasa dok se obraćamo djetetu. Uči nas da reagiramo smireno i staloženo i to tako da se usredotočimo na svoje ponašanje umjesto na ponašanje svoje djece - za njihovo dobro. Kada to shvatimo i odlučimo promijeniti sebe kako bismo bili najbolji roditelji svojoj djeci, i ishod će biti najbolji - nagrada će nam biti djeca koja su odgovorna, smirena, samostalna, samouvjerena... Ovo nije samo »još jedna knjiga o odgoju djece«. Ovo je prva knjiga koja od početka do kraja tvrdi da u roditeljstvu NIJE RIJEČ 0 DJECI... VEĆ 0 RODITELJIMA.

Knjiga Tamare Malešev rasvetljava sudbinu atletičara Kraljevine Jugoslavije, koji su na svečanom otvaranju XI Letnjih olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine odbili da pozdrave vođu Trećeg rajha Adolfa Hitlera nacističkim pozdravom – dizanjem desne ruke. Autorka je istražila i prikupila relevantne dokaze o tome šta se dešavalo na Olimpijadi, ali se bavi i životima i sudbinama jugoslovenskih olimpijaca, kao što su Vane Ivanović, Jovan Mikić Spartak, dr Veljko Narančić, Milan Stepišnik, Aleksa Kovačević, Jaša Bakov, Jelena Stojanović i ostalih koji su učestvovali na Igrama. Tamara Malešev je olimpijka, bila je članica tzv. „bele ekipe” reprezentacije Savezne Republike Jugoslavije na Olimpijadi u Barseloni 1992. godine. Zbog sankcija međunarodne zajednice, jugoslovenski olimpijski tim nije učestvovao u svečanom defileu na otvaranju Igara. Tamara Malešev (Novi Sad, SFR Jugoslavija, 8. januar 1967) živela je u rodnom gradu i bila član jugoslo­venskog nacionalnog atletskog tima, rekorder drža­ve (SFRJ) u čak tri olimpijske discipline, šampion Mediterana i Balkana u skoku udalj, četvrta na Svet­skom dvoranskom u troskoku, juniorska rekorder­ka Evrope u skoku uvis… Ova knjiga, dokumentar­ni portret jedne generacije olimpijaca, štampani je Tamarin prvenac, ali ona ipak ima bogato iskustvo u traganju za manje osvetljenim delovima sportske istorije, a posebno atletike. Naime, već više od deset godina vodi i uređuje veoma cenjenu i posećenu Fejsbuk stranicu pod naslovom „Atletski savez Ju­goslavije”, na kojoj je objavila veliki broj sportskih priča, video-zapisa i drugih zabeleški iz istorije atletike sa prostora bivše Jugoslavije. Osim toga, Tamara je devedesetih godina prošlog veka nekoliko sezona radila kao radio-repor­ter novosadskog Pan radija, beležila značajne događaje i intervjuisala poznate sportiste, a između ostalog je izveštavala i sa Olimpijskih igara u Barseloni 1992. godine, čiji je bila i učesnik. Bila je član takozvane „bele ekipe” (Inde­pendent Olympic participants) jer tadašnja njena država Savezna republika Jugoslavija nije imala pravo takmičenja na Olimpijskim igrama zbog međuna­rodnih sankcija. „Beloj ekipi” Jugoslavije nije bilo dozvoljeno učešće u defileu nacija na svečanom otvaranju Igara. Tamara se takmičila u skoku udalj, ali se nije kvalifikovala za finale zbog bolne povrede odrazne noge. Neposredno po­sle toga, zbog sankcija se odselila u SAD i prestala da se takmiči mada je naj­bolje rezultate u nekim disciplinama postigla bašu to doba. Bila je rekorderka države čak u tri discipline – u skoku udalj sa 6,73 metara, troskoku (13,51 metara), te u skoku uvis u dvorani – 192 santimetra. Ovaj rezultat je zabeležila jošu martu 1984. godine na prvenstvu Evrope (peto mesto), a pošto je imala tek sedamnaest godina, to je ujedno bio i juniorski rekord Starog kontinenta. Zanimljivo je da ni ona ni njena sredina nisu znali za postojanje tog rekorda jer ga je Evropska atletska asocijacija naknadno „priznala” sređujući dostignu­ća mlađih kategorija. Inače, taj rezultat je za sve kategorije i bio važeći rekord Srbije za dvorane punih 38 godina. Danas živi i radi u Klivlendu, država Ohajo, SAD. Završila je postmagi­starske studije iz medicinskih nauka i radi kao Nurse Practitioner (adekvatan naziv u srpskom ne postoji jer takvog zanimanja u Srbiji nema, prim. lektora). Tamara je nekoliko godina sakupljala građu za knjigu Krugovi Berlina 1936, odnosno priče o životima olimpijaca Kraljevine Jugoslavije koji su odbili da fašističkim pozdravom pozdrave Adolfa Hitlera na svečanom otvaranju XI olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine. Tragala je za zvaničnim dokumen­tima, fotosima, novinskim izveštajima… ali i stupala u kontakt sa preživelim članovima porodica svojih junaka. Na taj način je sakupila obilje verodostoj­nog materijala, pripremila ga za premijerno pokazivanje široj javnosti i sa­kupila životne priče olimpijaca, i sve to na jednom mestu, što nikada do sada nije učinjeno. Pomoć joj je delimično pružao otac Pavle Malešev, penzionisani sportski novinar, nekada i sâm atletski reprezentativac SFRJ u desetoboju i skoku udalj, koji je napisao prilog o Jaši Bakovu jer ga je lično poznavao. Knjiga Tamare Malešev rasvetljava sudbinu atletičara Kraljevine Jugoslavije, koji su na svečanom otvaranju XI Letnjih olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine odbili da pozdrave vođu Trećeg rajha Adolfa Hitlera nacističkim pozdravom – dizanjem desne ruke. Autorka je istražila i prikupila relevantne dokaze o tome šta se dešavalo na Olimpijadi, ali se bavi i životima i sudbinama jugoslovenskih olimpijaca, kao što su Vane Ivanović, Jovan Mikić Spartak, dr Veljko Narančić, Milan Stepišnik, Aleksa Kovačević, Jaša Bakov, Jelena Stojanović i ostalih koji su učestvovali na Igrama. Tamara Malešev je olimpijka, bila je članica tzv. „bele ekipe” reprezentacije Savezne Republike Jugoslavije na Olimpijadi u Barseloni 1992. godine. Zbog sankcija međunarodne zajednice, jugoslovenski olimpijski tim nije učestvovao u svečanom defileu na otvaranju Igara. Tamara Malešev (Novi Sad, SFR Jugoslavija, 8. januar 1967) živela je u rodnom gradu i bila član jugoslo­venskog nacionalnog atletskog tima, rekorder drža­ve (SFRJ) u čak tri olimpijske discipline, šampion Mediterana i Balkana u skoku udalj, četvrta na Svet­skom dvoranskom u troskoku, juniorska rekorder­ka Evrope u skoku uvis… Ova knjiga, dokumentar­ni portret jedne generacije olimpijaca, štampani je Tamarin prvenac, ali ona ipak ima bogato iskustvo u traganju za manje osvetljenim delovima sportske istorije, a posebno atletike. Naime, već više od deset godina vodi i uređuje veoma cenjenu i posećenu Fejsbuk stranicu pod naslovom „Atletski savez Ju­goslavije”, na kojoj je objavila veliki broj sportskih priča, video-zapisa i drugih zabeleški iz istorije atletike sa prostora bivše Jugoslavije. Osim toga, Tamara je devedesetih godina prošlog veka nekoliko sezona radila kao radio-repor­ter novosadskog Pan radija, beležila značajne događaje i intervjuisala poznate sportiste, a između ostalog je izveštavala i sa Olimpijskih igara u Barseloni 1992. godine, čiji je bila i učesnik. Bila je član takozvane „bele ekipe” (Inde­pendent Olympic participants) jer tadašnja njena država Savezna republika Jugoslavija nije imala pravo takmičenja na Olimpijskim igrama zbog međuna­rodnih sankcija. „Beloj ekipi” Jugoslavije nije bilo dozvoljeno učešće u defileu nacija na svečanom otvaranju Igara. Tamara se takmičila u skoku udalj, ali se nije kvalifikovala za finale zbog bolne povrede odrazne noge. Neposredno po­sle toga, zbog sankcija se odselila u SAD i prestala da se takmiči mada je naj­bolje rezultate u nekim disciplinama postigla bašu to doba. Bila je rekorderka države čak u tri discipline – u skoku udalj sa 6,73 metara, troskoku (13,51 metara), te u skoku uvis u dvorani – 192 santimetra. Ovaj rezultat je zabeležila jošu martu 1984. godine na prvenstvu Evrope (peto mesto), a pošto je imala tek sedamnaest godina, to je ujedno bio i juniorski rekord Starog kontinenta. Zanimljivo je da ni ona ni njena sredina nisu znali za postojanje tog rekorda jer ga je Evropska atletska asocijacija naknadno „priznala” sređujući dostignu­ća mlađih kategorija. Inače, taj rezultat je za sve kategorije i bio važeći rekord Srbije za dvorane punih 38 godina. Danas živi i radi u Klivlendu, država Ohajo, SAD. Završila je postmagi­starske studije iz medicinskih nauka i radi kao Nurse Practitioner (adekvatan naziv u srpskom ne postoji jer takvog zanimanja u Srbiji nema, prim. lektora). Tamara je nekoliko godina sakupljala građu za knjigu Krugovi Berlina 1936, odnosno priče o životima olimpijaca Kraljevine Jugoslavije koji su odbili da fašističkim pozdravom pozdrave Adolfa Hitlera na svečanom otvaranju XI olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine. Tragala je za zvaničnim dokumen­tima, fotosima, novinskim izveštajima… ali i stupala u kontakt sa preživelim članovima porodica svojih junaka. Na taj način je sakupila obilje verodostoj­nog materijala, pripremila ga za premijerno pokazivanje široj javnosti i sa­kupila životne priče olimpijaca, i sve to na jednom mestu, što nikada do sada nije učinjeno. Pomoć joj je delimično pružao otac Pavle Malešev, penzionisani sportski novinar, nekada i sâm atletski reprezentativac SFRJ u desetoboju i skoku udalj, koji je napisao prilog o Jaši Bakovu jer ga je lično poznavao. Tamara Malešev (Novi Sad, SFR Jugoslavija, 8. januar 1967) živela je u rodnom gradu i bila član jugoslo­venskog nacionalnog atletskog tima, rekorder drža­ve (SFRJ) u čak tri olimpijske discipline, šampion Mediterana i Balkana u skoku udalj, četvrta na Svet­skom dvoranskom u troskoku, juniorska rekorder­ka Evrope u skoku uvis… Ova knjiga, dokumentar­ni portret jedne generacije olimpijaca, štampani je Tamarin prvenac, ali ona ipak ima bogato iskustvo u traganju za manje osvetljenim delovima sportske istorije, a posebno atletike. Naime, već više od deset godina vodi i uređuje veoma cenjenu i posećenu Fejsbuk stranicu pod naslovom „Atletski savez Ju­goslavije”, na kojoj je objavila veliki broj sportskih priča, video-zapisa i drugih zabeleški iz istorije atletike sa prostora bivše Jugoslavije. Osim toga, Tamara je devedesetih godina prošlog veka nekoliko sezona radila kao radio-repor­ter novosadskog Pan radija, beležila značajne događaje i intervjuisala poznate sportiste, a između ostalog je izveštavala i sa Olimpijskih igara u Barseloni 1992. godine, čiji je bila i učesnik. Bila je član takozvane „bele ekipe” (Inde­pendent Olympic participants) jer tadašnja njena država Savezna republika Jugoslavija nije imala pravo takmičenja na Olimpijskim igrama zbog međuna­rodnih sankcija. „Beloj ekipi” Jugoslavije nije bilo dozvoljeno učešće u defileu nacija na svečanom otvaranju Igara. Tamara se takmičila u skoku udalj, ali se nije kvalifikovala za finale zbog bolne povrede odrazne noge. Neposredno po­sle toga, zbog sankcija se odselila u SAD i prestala da se takmiči mada je naj­bolje rezultate u nekim disciplinama postigla bašu to doba. Bila je rekorderka države čak u tri discipline – u skoku udalj sa 6,73 metara, troskoku (13,51 metara), te u skoku uvis u dvorani – 192 santimetra. Ovaj rezultat je zabeležila jošu martu 1984. godine na prvenstvu Evrope (peto mesto), a pošto je imala tek sedamnaest godina, to je ujedno bio i juniorski rekord Starog kontinenta. Zanimljivo je da ni ona ni njena sredina nisu znali za postojanje tog rekorda jer ga je Evropska atletska asocijacija naknadno „priznala” sređujući dostignu­ća mlađih kategorija. Inače, taj rezultat je za sve kategorije i bio važeći rekord Srbije za dvorane punih 38 godina. Danas živi i radi u Klivlendu, država Ohajo, SAD. Završila je postmagi­starske studije iz medicinskih nauka i radi kao Nurse Practitioner (adekvatan naziv u srpskom ne postoji jer takvog zanimanja u Srbiji nema, prim. lektora). Tamara je nekoliko godina sakupljala građu za knjigu Krugovi Berlina 1936, odnosno priče o životima olimpijaca Kraljevine Jugoslavije koji su odbili da fašističkim pozdravom pozdrave Adolfa Hitlera na svečanom otvaranju XI olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine. Tragala je za zvaničnim dokumen­tima, fotosima, novinskim izveštajima… ali i stupala u kontakt sa preživelim članovima porodica svojih junaka. Na taj način je sakupila obilje verodostoj­nog materijala, pripremila ga za premijerno pokazivanje široj javnosti i sa­kupila životne priče olimpijaca, i sve to na jednom mestu, što nikada do sada nije učinjeno. Pomoć joj je delimično pružao otac Pavle Malešev, penzionisani sportski novinar, nekada i sâm atletski reprezentativac SFRJ u desetoboju i skoku udalj, koji je napisao prilog o Jaši Bakovu jer ga je lično poznavao.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns. Džim Henson (1936–1990) je bio američki lutkarski umetnik, umetnik, autor stripova, filmski inovator, scenarista, pisac pesama, muzičar, glumac, režiser i producent međunarodno poznat kao tvorac `Mapetovaca`. Još za vreme srednjoškolskih dana koje je provodio u Hajatsvilu (država Merilend)[1] Henson je počeo da se bavi lutkarstvom. Kao student na Univerzitetu Merilend (University of Maryland, College Park), već je putem skeč-komedije `Sem i drugovi` (Sam and Friends) koja je dospela i na televiziju, stvorio originalne likove. Jedan od njih kasnije je postao njegov ujedno najpoznatiji karakter žabac Kermit (Kermit the Frog). Nakon završenih studija na ovom univerzitetu, sa diplomom ekonomiste, počeo je da pravi reklame za kafu i da razvija eksperimentalne kratkometražne filmove. Iz osećaja da može da stvori više, 1958. osniva svoju umetničko-kreativnu kompaniju `Lutke DD.` (Muppets Inc.) koja kasnije postaje kompanija sa njegovim imenom (Jim Henson Company). Kratka biografija Henson nije bio široko poznat pre 1960-ih, kada se (star 32 godine) pridružio timu dečje obrazovne emisije Ulica Sezam (Sesame Street), gde je učestvovao u razvoju lutaka i drugih karaktera. U to vreme pojavljivao se i kao glumac u skeč-komediji `Uživo subotom uveče` (Saturday Night Live). Sa planom da stvori originalan Brodvej šou, 1976. godine kreira Mapete (The Muppet Show), i od tada njegovi ikonični likovi, kao što su žabac Kermit (Kermit the Frog), pijanista Rolf (Rowlf the Dog) ili Erni (Ernie) iz ulice Sezam, već su mu osigurali legat slave. Po kreativnosti i prema svemu što je stvorio, slobodno se može reći da je Henson bio `Dizni` lutkarstva. Bez njegovog kreativnog doprinosa danas mnogo toga ne bi postojalo, ili bi bar bilo mnogo drugačije u filmskoj industriji. Njegovo ime stajalo je i pored imena Džordža Lukasa, tvorca Zvezdanih ratova (Star Wars) kome je pomagao kreativnim dodatkom za ovu ikoničnu franšizu u vidu Jode, iako samog lika nije pokretao on nego njegov saradnik Frank Oz. Za više od 20 godina koliko je proveo na razvoju Ulice Sezam dao je neizbrisiv doprinos, bio je učitelj i inspiracija čitavih generacija ne samo na polju lutkarstva, nego i u nizu drugih medija. Stvorio je više filmskih projekata, za koje je dobio EMI (Emmy Award), a posthumno je 1991. unet na pločnik Holivudske staze slavnih (Hollywood Walk of Fame). Još jedno posmrtno priznanje dobio je 2011. kada je uvršten u Dizni Legende (Disney Legend). Džim Henson umire naglo i neočekivano, sa svega 53. godine, od bezazlene ali tvrdoglavo nelečene upale grla – šok koji je široko potresao filmsku i TV industriju.[2] Filmska produkcija Samo tri godine nakon pokretanja TV šoua, Mapeti su se pojavili i na širokom platnu, u celovečernjem filmu `Mapetovci u filmskoj avanturi` (The Muppet Movie). Ostvarenje je doživelo neočekivan uspeh, i sa više od $65,2 miliona dolara prihoda samo u SAD, u to vreme stalo u red kao 61. komercijalno najuspešnije delo svih vremena. Pesma iz filma `The Rainbow Connection`, koju je u ulozi Kermita pevao Henson dobila je Oskara u kategoriji za najbolju pesmu. Ohrabren uspehom, Henson 1981. kreira nastavak prvog dugometražnog filma pod nazivom `Velika Mapet misija` (The Great Muppet Caper). Uspeh ni tu nije izostao i Henson odlučuje da prestane sa – iako i dalje popularnim – TV šouom Mapeta da bi se isključivo posvetio filmskim ostvarenjima.[3] Naravno, to nije bio potpuni kraj TV pojavljivanjima Mapetovaca, koji su i dalje bili traženi. Već pomenuto učešće u Ratovima Zvezda dogodilo se 1979, kada ga je Lukas, i sam fan Mapetovaca, zamolio da pomogne umetniku Stjuartu Fribornu (Stuart Freeborn) u kreiranju enigmatske figure džedi učitelja Jode, u nastavku franšize `Imperija uzvraća udarac` (The Empire Strikes Back). Henson i Lukas 1986. godine 1982. Henson osniva `Zadužbinu Henson` (Jim Henson Foundation) da promoviše razvoj lutkarske umetnosti. U to vreme proširio je svoj rad na ostvarenja sa širim kontekstom, u kojima nisu učestvovali samo komični Mapeti. Takvo delo je bio film `Tamni Kristal` (The Dark Crystal) snimljen 1982. godine, koji je doživeo premijeru i u našim bioskopima, a kasnije i na televiziji. Rečima samog Hensona:[4] „Želeo sam da budem potpuno realističan, praveći korake ka prikazivanju sveta koji je stvarniji, gde bića koja prikazuješ više nisu samo simbolična predstava nečega, već samo biće uživo.” Da bi stvorio jače odstupanje od stila karikiranih Mapetovih likova, lutke u filmu The Dark Crystal je zasnovao na konceptualnoj umetnosti SKI-FI slikara Brajana Froda (Brian Froud). I kreativno-inovativni Tamni Kristal je postao finansijki uspeh, kao što je to bio i 1984. još jedan nastavak Mapetovih `Mapetovci u Menhetnu` (The Muppets Take Manhattan) u režiji Franka Oza. Ipak, došlo je i do kritičkog razočarenja, sa novim filmom koji je u stilu ranijeg Tamnog Kristala 1986. režirao sam Henson: film `Labirint` (Labyrinth) koštao je previše u odnosu na prihode od gledanosti, iako ga je Njujork tajms (The New York Times) nazvao `odličnim filmom`.[5] Komercijalni, ako ne i kritičarski, neuspeh `Labirinta` jako je demoralisao Hensona, koji je pao u depresiju, iako je film kasnije hvaljen kao klasično kultno ostvarenje.[6] Da li i zbog toga, Henson i supruga Džejn su se godinu dana kasnije razveli, iako su i kasnije ostali bliski, a njegova supruga izjavila: `Džim je toliko bio preokupiran poslom, da mu je ostalo veoma malo vremena za mene i decu.`[7] O njegovoj perfekcionističkoj posvećenosti poslu govori i činjenica da je svo petoro njegove dece radilo na Mapetima još od njihove mladosti, jer kako je kćerka Šeril izjavila: `to je bio najbolji način da se tati bude blizu.`[8] Iako je i dalje bio aktivan na dečjoj televiziji, kao na primer u kreiranju odličnog šoua `Ludački rok` (Fraggle Rock) 1983, i animirane serije `Mapet bebe` (Muppet Babies), Henson je i dalje eksperimentisao sa tamnijim, mističnijim i ne toliko dečijim temama, čiji je koren na primer u mitologiji. Za ostvarenje koje je 1988. nastalo iz takve ideje `Pripovedač` (The Storyteller) odmah je sledio još jedan EMI. Samo godinu dana kasnije Henson dobija EMI za još jedan TV šou, `Sat sa Džim Hensonom` (The Jim Henson Hour) gde su se detinjasti likovi Mapetovaca dosticali ozbiljnijih i `odraslijih` tema. Kasne 1989. Henson stupa u pregovore sa kompanijom Dizni u vezi prodaje svoje korporacije (za ne manje od $150 miliona) nadajući se da ako tako velika firma preuzme poslovanje, on može slobodnije da se posveti kreiranju novih ideja. Predlog je 1990. rezultirao u saradnji i Henson stvara film `Mupeti u Diznilendu` (The Muppets at Walt Disney World) i specijalni šou posvećen njegovim lutkama prikazan u Diznilendu pod nazivom `3D Mapetvizija Džima Hensona` (Jim Henson`s Muppet*Vision 3D). Henson je imao i mnoge druge ideje u planu sa Diznijem, ali je pre smrti uspeo da ostvari još samo jednu, Dizni šou pod nazivom `Ostrvo male sirene` (Little Mermaid`s Island). Neposredno pre smrti, Henson je takođe dao doprinos jednom izuzetnom ostvarenju, a to je bio njegov projekat sa ilustratorom Viljemom Stoutom (William Stout) koji je po planu trebalo da bude projekat `animatroničnih` (robotom pokretanih) dinosaurusa. Aprila 1991. njegova kompanija (The Jim Henson Company) počela je da prikazuje komični sitkom `Dinosaurusi` (Dinosaurs), za koji se znalo da je njegovu koncept-ideju osmislio sam Henson i da je o njenom ostvarenju maštao još tri godine ranije.[9] Na seriji je radio do svoje smrti.[10] Februara 2004. Kompanija Dizni otkupila je ekskluzivna prava Mapetovih likova,[11] ali ne i onih od Ulice Sezam koje pripadaju drugoj kompaniji – `Sesame Workshop`