Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Gnev čudovišta Akademija noćnih mora 2: Gnev čudovišta -Da li će lovci na čudovišta zaustaviti opšti rat?! Napadnuti smo! Poslednje preostalo megačudo-vište može savladati samo tajanstveni Čuvar – ali on je na samrti. Da bi ga sačuvali, Čarli Bendžamin i njegovi prijatelji iz Akademije noćnih mora moraju da otputuju u srce Hidrine pećine, kroz sablasno groblje Bermudskog trougla i preko čudovištima-izdajnicima prepunog zoološkog vrta u San Dijegu. Akademija noćnih mora 1: Lovci na čudovišta Čarli Bendžamin se pomalo razlikuje od ostale dece. Kada on spava, čudovišta se bude, otvaraju se portali Nizosveta iz kojih kuljaju monstrumi stvoreni da pojedu decu. Srećom, postoji pravo mesto za Čarlija – Akademija noćnih mora. Sagrađena od olupina brodova smeštenih u granama najneverovatnije tvrđave na drvetu, Akademija obučava ljude da koriste svoje jedinstvene talente kako bi se borili protiv čudovišta koja jurišaju kada se svetla pogase. Na opšte iznenađenje, Čarli je daleko moćniji nego što je iko mogao i da zamisli. Polažući prijemni ispit on otvara portal u samo srce Nizosveta, gde izvorno zlo kuje zaveru da uništi Zemlju. Dean Lorey (rođen 17. studenog 1967.) američki je pisac i producent čiji projekti uključuju filmove kao što su Major Payne i Animal Crackers te televizijske serije koje uključuju Harley Quinn, My Wife and Kids, Arrested Development, The Crazy Ones, Those Who Can `t, Powerless i iZombie. Autor je serije knjiga za djecu pod nazivom Akademija noćnih mora. Biografija Lorey je odrastao u Conyersu u Georgiji prije nego što je pohađao filmsku školu Sveučilišta u New Yorku, gdje je napisao naslovnicu knjige za Simon & Schuster i Bantam, kao i pisanje reklama za MTV i Nickelodeon. Godine 1990. preselio se u Kaliforniju i napisao scenarij za film koji će postati My Boyfriend`s Back, surađujući s Adamom Marcusom i Seanom S. Cunninghamom. Nakon toga, Sean ga je zamolio da završi scenarij za Jason Goes to Hell: The Final Friday, u kojem je također imao cameo pojavu. Od tada je nastavio pisati scenarije za filmove, kao i raditi na pisanju, režiji i produkciji za televiziju.

Реј Бредбери: МАЛИ УБИЦА Издавач: PANTHER BOOKS, Ст Албанс, 1976.год. Меки повез, 174 стране, енглески језик. Очуваност видљива на фотографијама. ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957) и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992). Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”. Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла. Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи. Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова. Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра. Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема. У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају. Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни. Каријера Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године. У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia. Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script. Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије. Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара. Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години. Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера. Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године. У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата. Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија. Библиографија Марсовски летописи, 1950. Илустровани човек, 1951. Фаренхајт 451, 1953. Октобарска земља, 1956. Маслачково вино, 1957. Дан када је заувек падала киша, 1959. Р је за ракету, 1960. Нешто зло нам се прикрада, 1962. Јесењи људи, 1965. С је за свемир, 1966. Сутра у поноћ, 1966. Уклети компјутер и андроидски папа, 1981. Мрачна земља, 1955 Стабло вештица Тетовирани човек Награде Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bauer, Ljudevit (Ludwig), hrvatski književnik i prevoditelj (Sisak, 13. VIII. 1941). Studij jugoslavenskih jezika i književnosti te ruskog jezika i književnosti završio na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1965), a poslijediplomski studij u Pragu (1973). Napisao više ogleda o češkoj i slovačkoj književnosti te o recepciji slovačke književnosti u Hrvatskoj. Piše prozu za djecu (Parnjača Colombina, 1979; Dokaz da je Zemlja okrugla, 1987; Poliglot i pas, 1989; Tri medvjeda i gitara, 1990), romane (Trag u travi, 1984; Trik, 1985; Kratka kronika porodice Weber, 1990; Biserje za Karolinu, 1997; Partitura za čarobnu frulu, 1999; Don Juanova velika ljubav i mali balkanski rat, 2003; Zapisi i vremena Nikice Slavića, 2007; Zavičaj, zaborav, 2010; Karusel, 2011; Toranj kiselih jabuka, 2013; Šoferi, 2017; Muškarac u žutom kaputu, 2018), poeziju i drame. Prevodi s češkoga, slovačkoga i engleskoga. Mladen Veža (Brist, 7. veljače 1916. – Zagreb, 19. veljače 2010.), hrvatski slikar, grafičar i ilustrator. S nepunih trinaest godina dolazi u Zagreb. Umjetničku akademiju završio je 1937. godine u Zagrebu pod vodstvom Vladimira Becića.[1] Iste godine prvi put izlaže u Salonu Urlich sa suizlagačem Slavkom Kopačem. Povremeno je podučavao na Akademiji primijenjenih umjetnosti do 1981. godine.[1] Godine 1938. godine sudjelovao je na prvoj izložbi u Domu primijenjenih umjetnosti pod nazivom Pola stoljeća hrvatske umjetnosti, koju je blagoslovio nadbiskup Alojzije Stepinac i otvorio Vladko Maček.[2] Također je sudjelovao na I., II., III. i IV. Izložbi hrvatskih umjetnika NDH (1941. – 44.). godine.[2] Na izložbama hrvatske umjetnosti u Berlinu, Beču i Bratislavi sudjelovao je s trima slikama. Neposredno nakon rata časni sud Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU) u sastavu Đuro Tiljak (predsjednik), Marino Tartaglia i kipar Grga Antunac, isključio ga je na godinu dana iz javnog djelovanja zajedno s Ljubom Babićem (oslobođen na intervenciju Krste Hegedušića). Nakon mjesec dana zabrane imenovali su ga voditeljem zagrebačkog Agitpropa. Za vrijeme rata politički je neaktivan, službovao je u gimnazijama u Zagrebu i Karlovcu, slikao rodni kraj i savske krajolike, portretirao, ilustrirao knjigu Danijela Crljena Naš Poglavnik. Imao je četiri brata i svi su bili u partizanima. Oženjen je s Mirjanom Vežom, povjesničarkom umjetnosti i enciklopedisticom. Mladen Veža je također izlagao i u Zagrebu, Beogradu, Sisaku, Mariboru, Splitu, rodnom Bristu, Sarajevu, Osijeku i Bejrutu.[3] Veža je primio mnoge nagrade i priznanja uključujući i nagradu Vladimir Nazor 1994. godine.[2] Preminuo je 19. veljače 2010. u Zagrebu.... Cesarić, Dobriša, hrvatski pjesnik i prevoditelj (Požega, 10. I. 1902 – Zagreb, 18. XII. 1980). Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je živio od 1916. Radio je kao lektor i urednik. Redoviti član JAZU-a od 1951. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1967) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1976). Prvu je pjesmu objavio 1916. u Pobratimu, a pjesničku afirmaciju stekao u vodećim književnim časopisima (Kritika, Savremenik, Literatura, Književnik, Hrvatska revija), no najviše pjesama objavio je u Književnoj republici. Od 165 pjesama njih 127 objavio je za života u 15 samostalnih zbirki. Lirika mu je bliska romantičarima i modernistima (doživljaji seoskoga i gradskoga krajolika, gradacije i kontrastiranja, romantički leksik i metaforika, ritmičnost i simboličko-alegorijske značajke). U pjesmama sa socijalnim temama (Mrtvačnica najbjednijih, Vagonaši, Zidari, Predgrađe) pridružio se struji tzv. socijalne književnosti između dvaju svjetskih ratova. Motivi iz gradskog života i sive gradske svakodnevice također su mu estetski privlačni, u njih unosi romantičke sadržaje, što ga čini tipičnim urbanim pjesnikom. Ugled jednoga od »najmuzikalnijih hrvatskih pjesnika« (M. Matković) zahvaljuje raznovrsnim ponavljanjima (glasova, riječi, stihova, strofa) naslijeđenima iz usmenoga pjesništva (romance i balade) i gradske popijevke. Pjesme mu odaju dojam spontanosti te lakoće i jednostavnosti, no Cesarić je osobitu pozornost pridavao kompoziciji pjesme, rješavajući ju najčešće po načelu cikličnosti. Kombinirajući tzv. visoke teme s niskim postupcima popularnih šansona i šlagera te avangardnih »praznih mjesta« (npr. Povratak, Balada iz predgrađa, Kronos i dr.), Cesarićeva lirika na umjetnički sugestivan način poništava jaz između običnoga i uzvišenoga te pokazuje da su svakodnevne, banalne stvari zapravo sudbinske. Lirika mu odaje nenametljivu misaonost čovjeka čiji se svjetonazor temelji na uočavanju opreka između prolaznoga i vječnoga, realnoga i idealnoga, običnoga i neobičnoga, lijepoga i ružnoga. Antiteza, kao glavno umjetničko načelo, prožima i Cesarićevu poetsku viziju te motivira njegov stvaralački čin u kojem se ne nalazi samo poticaj već i životni smisao. Svijet i postojanje stječu tako u Cesarića svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Time se istodobno podnosi nesavršenost svijeta, njegova kontrastivna narav, nužnost i fatalnost kruga, tj. vječnoga vraćanja (Povratak), i prevladava pesimizam. Mnoge su Cesarićeve pjesme uglazbljene. Pisao je i kritičko-memoarsku prozu te objavljivao prepjeve s njemačkoga, ruskoga, bugarskoga i slovenskog jezika. Djela: Lirika (1931), Spasena svijetla (1938), Izabrani stihovi (1942), Pjesme (1951), Knjiga prepjeva (1951), Osvijetljeni put (1953), Tri pjesme (1955), Goli časovi (1956), Proljeće koje nije moje (1957), Izabrane pjesme (1960), Moj prijatelju (1966), Slap (1970), Izabrane pjesme (1973), Pjesme – Memoarska proza (1976), Voćka poslije kiše (1978)...

Opis proizvoda Uzbudljive pustolovine petnaest čuvenih istraživača, koji se nisu plašili nepoznatog!Od Marka Pola do Amelije Erhart, saznaćete najupečatljivije detalja s putovanja čuvenih istraživača koji su nam zahvaljujući svojim podvizima otkrili nepoznate kutke Zemlje i dokazali da nas upornost i istrajnost nagrađuju novim saznanjima.Uživajte u Velikoj knjizi istraživača uz aplikaciju za proširenu stvarnost!Otkrijte svet novih ilustracija i skrivenih likova, uživajte u muzici i gledajte kako knjiga oživljava u priširenoj stvarnosti.Usmeri kameru pametnog telefona ili tableta ka ikonici za proširenu stvarnost.Obuhvati celu stranu da bi što bolje video 3D prizore.Ikonica u vrhu ekrana pokazuje ti šta sve možeš da oživiš u sceni na koju su naišao.*Zašto ti je potreban tablet ili pametni telefon za ovu knjigu?Aplikacija koju možeš da preuzmeš na svoj tablet ili pametni telefon, omogućava ti da čuješ zvuke i muziku, da pokreneš igru ili program za virtuelno crtanje.Šta mogu da radim sa sadržajem aplikacije?Kad god vidiš ikonicu proširene stvarnosti, možeš da oživiš prizore na toj stranu. Dodirni likove ili ekran da bi čuo zvuke ili muziku, ili da bi pokrenuo mini-igru.Da li proširena stvarnost postoji na svim stranama?Proširenu stvarnost možeš da stvoriš na svim stranama označenim ikonicom.Kako da preuzmem aplikaciju?Strane sa uputstvima pokazaće ti kako da preuzmeš aplikaciju. Ako tvoj tablet ili pametni telefon može da očita QR kod, on će te odvesti pravo do stranice Gugl ili Epl onlajn-prodavnice.Šta je proširena stvarnost?Proširena stvarnost je tehnologija koja omogućava čitaocu da putem tableta ili pametnog telefona čuje muziku i zvuke sa stranica knjige, da stvara i vidi animirane prizore.Da li se sadržaj proširene stvarnosti knjige dodatno plaća?Ne. Dodatni sadržaj je besplatan.Kako da slikam prizore proširene stvarnosti?Stavi knjigu na sto i otvori je na izabranoj stani. Pokreni aplikaciju i obuhvati stranu ekranom tableta ili pametnog telefona, na udaljenosti ne većoj od pedeset centimetara. Tada će se na ekranu pojaviti 3D prizori. Dodirni ikonicu kamere u dnu ekrana i slikaj. Sliku ćeš naći u folderu Slike/Fotografije u svom tabletu ili pametnom telefonu.Mogu li da smanjim ili povećam slova?Da, možeš da promeniš veličinu slova po želji. Pazi da pritom ne izgubiš iz vida koricu, budći da je proširena stvarnost koristi kao referencu.Kako da vidim virtuеlni sadržaj?Dovoljno je da preuzmeš aplikaciju. Kamera na tvom tabletu ili telefonu automatski će se aktivirati. Usmeri je ka odabranoj stranici knjigu kako bi čuo zvuke i muziku i video 3D prizore.Ne mogu da preuzmem aplikacijuMožda tvoj tablet ili pametni telefon nije kompatibilan s aplikacijom, kao što je slučaj s nekim tabletima ili pametnim telefonima koji koriste android:Uređaji s ARMv6 procesorom, kao što su HTC Hero, Magic, Wioldfire i Tatoo. Samsung Galaxy Ace ili slični.Uređaji s ARMv7 procesorom koji nemaju podršku za NEON, kao što su Samsung Galaxy Tab 10.1, LG Optimus 2X, Sony Tablet S, or ACER Iconia Tab A100.Velika knjiga za male ISTRAŽIVAČE!

NOVA KNJIGA Velika knjiga istraživača Karmen Domingo , Sesar Samanijego Izdavač: Evro Book Broj strana: 111 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Uzbudljive pustolovine petnaest čuvenih istraživača, koji se nisu plašili nepoznatog! Od Marka Pola do Amelije Erhart, saznaćete najupečatljivije detalja s putovanja čuvenih istraživača koji su nam zahvaljujući svojim podvizima otkrili nepoznate kutke Zemlje i dokazali da nas upornost i istrajnost nagrađuju novim saznanjima. Uživajte u Velikoj knjizi istraživača uz aplikaciju za proširenu stvarnost! Otkrijte svet novih ilustracija i skrivenih likova, uživajte u muzici i gledajte kako knjiga oživljava u priširenoj stvarnosti. Usmeri kameru pametnog telefona ili tableta ka ikonici za proširenu stvarnost. Obuhvati celu stranu da bi što bolje video 3D prizore. Ikonica u vrhu ekrana pokazuje ti šta sve možeš da oživiš u sceni na koju su naišao.* Zašto ti je potreban tablet ili pametni telefon za ovu knjigu? Aplikacija koju možeš da preuzmeš na svoj tablet ili pametni telefon, omogućava ti da čuješ zvuke i muziku, da pokreneš igru ili program za virtuelno crtanje. Šta mogu da radim sa sadržajem aplikacije? Kad god vidiš ikonicu proširene stvarnosti, možeš da oživiš prizore na toj stranu. Dodirni likove ili ekran da bi čuo zvuke ili muziku, ili da bi pokrenuo mini-igru. Da li proširena stvarnost postoji na svim stranama? Proširenu stvarnost možeš da stvoriš na svim stranama označenim ikonicom. Kako da preuzmem aplikaciju? Strane sa uputstvima pokazaće ti kako da preuzmeš aplikaciju. Ako tvoj tablet ili pametni telefon može da očita QR kod, on će te odvesti pravo do stranice Gugl ili Epl onlajn-prodavnice. Šta je proširena stvarnost? Proširena stvarnost je tehnologija koja omogućava čitaocu da putem tableta ili pametnog telefona čuje muziku i zvuke sa stranica knjige, da stvara i vidi animirane prizore. Da li se sadržaj proširene stvarnosti knjige dodatno plaća? Ne. Dodatni sadržaj je besplatan. Kako da slikam prizore proširene stvarnosti? Stavi knjigu na sto i otvori je na izabranoj stani. Pokreni aplikaciju i obuhvati stranu ekranom tableta ili pametnog telefona, na udaljenosti ne većoj od pedeset centimetara. Tada će se na ekranu pojaviti 3D prizori. Dodirni ikonicu kamere u dnu ekrana i slikaj. Sliku ćeš naći u folderu Slike/Fotografije u svom tabletu ili pametnom telefonu. Mogu li da smanjim ili povećam slova? Da, možeš da promeniš veličinu slova po želji. Pazi da pritom ne izgubiš iz vida koricu, budći da je proširena stvarnost koristi kao referencu. Kako da vidim virtuеlni sadržaj? Dovoljno je da preuzmeš aplikaciju. Kamera na tvom tabletu ili telefonu automatski će se aktivirati. Usmeri je ka odabranoj stranici knjigu kako bi čuo zvuke i muziku i video 3D prizore. Ne mogu da preuzmem aplikaciju Možda tvoj tablet ili pametni telefon nije kompatibilan s aplikacijom, kao što je slučaj s nekim tabletima ili pametnim telefonima koji koriste android: Uređaji s ARMv6 procesorom, kao što su HTC Hero, Magic, Wioldfire i Tatoo. Samsung Galaxy Ace ili slični. Uređaji s ARMv7 procesorom koji nemaju podršku za NEON, kao što su Samsung Galaxy Tab 10.1, LG Optimus 2X, Sony Tablet S, or ACER Iconia Tab A100. Velika knjiga za male ISTRAŽIVAČE!

Velika knjiga istraživača Karmen Domingo , Sesar Samanijego Izdavač: Evro Book Broj strana: 111 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Uzbudljive pustolovine petnaest čuvenih istraživača, koji se nisu plašili nepoznatog! Od Marka Pola do Amelije Erhart, saznaćete najupečatljivije detalja s putovanja čuvenih istraživača koji su nam zahvaljujući svojim podvizima otkrili nepoznate kutke Zemlje i dokazali da nas upornost i istrajnost nagrađuju novim saznanjima. Uživajte u Velikoj knjizi istraživača uz aplikaciju za proširenu stvarnost! Otkrijte svet novih ilustracija i skrivenih likova, uživajte u muzici i gledajte kako knjiga oživljava u priširenoj stvarnosti. Usmeri kameru pametnog telefona ili tableta ka ikonici za proširenu stvarnost. Obuhvati celu stranu da bi što bolje video 3D prizore. Ikonica u vrhu ekrana pokazuje ti šta sve možeš da oživiš u sceni na koju su naišao.* Zašto ti je potreban tablet ili pametni telefon za ovu knjigu? Aplikacija koju možeš da preuzmeš na svoj tablet ili pametni telefon, omogućava ti da čuješ zvuke i muziku, da pokreneš igru ili program za virtuelno crtanje. Šta mogu da radim sa sadržajem aplikacije? Kad god vidiš ikonicu proširene stvarnosti, možeš da oživiš prizore na toj stranu. Dodirni likove ili ekran da bi čuo zvuke ili muziku, ili da bi pokrenuo mini-igru. Da li proširena stvarnost postoji na svim stranama? Proširenu stvarnost možeš da stvoriš na svim stranama označenim ikonicom. Kako da preuzmem aplikaciju? Strane sa uputstvima pokazaće ti kako da preuzmeš aplikaciju. Ako tvoj tablet ili pametni telefon može da očita QR kod, on će te odvesti pravo do stranice Gugl ili Epl onlajn-prodavnice. Šta je proširena stvarnost? Proširena stvarnost je tehnologija koja omogućava čitaocu da putem tableta ili pametnog telefona čuje muziku i zvuke sa stranica knjige, da stvara i vidi animirane prizore. Da li se sadržaj proširene stvarnosti knjige dodatno plaća? Ne. Dodatni sadržaj je besplatan. Kako da slikam prizore proširene stvarnosti? Stavi knjigu na sto i otvori je na izabranoj stani. Pokreni aplikaciju i obuhvati stranu ekranom tableta ili pametnog telefona, na udaljenosti ne većoj od pedeset centimetara. Tada će se na ekranu pojaviti 3D prizori. Dodirni ikonicu kamere u dnu ekrana i slikaj. Sliku ćeš naći u folderu Slike/Fotografije u svom tabletu ili pametnom telefonu. Mogu li da smanjim ili povećam slova? Da, možeš da promeniš veličinu slova po želji. Pazi da pritom ne izgubiš iz vida koricu, budći da je proširena stvarnost koristi kao referencu. Kako da vidim virtuеlni sadržaj? Dovoljno je da preuzmeš aplikaciju. Kamera na tvom tabletu ili telefonu automatski će se aktivirati. Usmeri je ka odabranoj stranici knjigu kako bi čuo zvuke i muziku i video 3D prizore. Ne mogu da preuzmem aplikaciju Možda tvoj tablet ili pametni telefon nije kompatibilan s aplikacijom, kao što je slučaj s nekim tabletima ili pametnim telefonima koji koriste android: Uređaji s ARMv6 procesorom, kao što su HTC Hero, Magic, Wioldfire i Tatoo. Samsung Galaxy Ace ili slični. Uređaji s ARMv7 procesorom koji nemaju podršku za NEON, kao što su Samsung Galaxy Tab 10.1, LG Optimus 2X, Sony Tablet S, or ACER Iconia Tab A100. Velika knjiga za male ISTRAŽIVAČE!

Sa posvetom Milovana Danojlića, odlično očuvano. Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Danojlić, Milovan, 1937-2022 = Danojlić, Milovan, 1937-2022 Naslov Srećan život / Milovan Danojlić ; [ilustrirala Vjera Lalin ; izbor Dalibor Cvitan] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 ([b. m. : b. i.]) Fizički opis 131 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Lalin, Vjera, 1947- = Lalin, Vjera, 1947- Cvitan, Dalibor, 1934-1993 = Cvitan, Dalibor, 1934-1993 Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica (Polupl.) Milovan Danojlić (Ivanovci, kod Ljiga, 3. jul 1937 – 23. novembar 2022, Poatje, Francuska) srpski književnik i pesnik, član SANU, predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kome se nalazi njegov legat. Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kraj Ljiga. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice. Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život. Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika. Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život. Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je crkvu. Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca poput V. Šekspira, Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa“, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari – ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine. Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima se ističu: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada grada Beograda Zmajeva nagrada Nagrada „Branko Ćopić” Nagrada „Isidora Sekulić” Nagrada „Desanka Maksimović” Vitalova nagrada „Zlatni suncokret“ Žička hrisovulja Nagrada „Miloš Đurić” za prevodilaštvo Nagrada „Pečat vremena” za književnost Nagrada „Rade Drainac“ Književni vijenac Kozare Orden Svetog Save Zlatna medalja za zasluge Mladost Mlado pokoljenje Neven Velika nagrada Ivo Andrić Milovan Danojlić o položaju pesnika: „Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu. Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti“. Iz književne kritike o piščevom delu „Danojlić ide među one retke savremene srpske pesnike koji razumeju i znaju šta je svetost jezika.” – Mihajlo Pantić „Prizivanje osnovnosti, prvobitnosti, posredno ili sasvim izričito, često je mesto u Danojlićevim pesmama, posebno u onim smeštenim u prirodu, u okruženje koje redovno potakne na temeljne zapitanosti i sagledanja.” – Dragan Hamović „Oblikujući sliku prirode i društva, Danojlićeva poezija predstavlja čoveka u svome okruženju, među izazovima i ograničenjima. Odnos između prirode i društva u ovoj poeziji nije uvek jednostavan.” – Gojko Božović „U poeziji Milovana Danojlića svi begovi i lutanja završavaju se u tački iz koje se i pošlo, geografski i biografski iz srca Šumadije, a poetički putem neosimbolizma, nadrealizma, sopstvenog panteističkog toka do religijskog.” – Svetlana Šeatović-Dimitrijević Dela (bibliografija) Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji, Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrosav protrčao kroz Jugoslaviju, BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak, Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M. Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću, Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s. n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici, Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata „Nikola Tesla“, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Srbija na zapadu, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica „Borisav Stanković“, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika, Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti, Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese, Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Ispovest na trgu, SKZ, Beograd, 2022. MG73 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mek povez, Polaris Beograd 1993 U sredini koja je opterećena istorijom – i to ne dobrom već jeftinom i ideološki obojenom istorijom – odbaciti vladajući diskurs i okrenuti se ka nečem drugom prvorazredna je jeres. Ali ni to bežanje u neki drugi svet ne prolazi dobro. Sa druge strane čeka vas grupacija – ne brojna, ali zato glasna – koja svaki pokušaj inovacije i nadograđivanja postojećeg žanra dočekuje sa podsmehom i otvorenim prezirom. Najgore ćete svakako proći kod etabliranih tumača i kritičara književnosti koji ne znajući gde da vas smeste u potpunosti negiraju i prećutkuju vaš rad. Baš takva je sudbina Zorana Živkovića i njegovih dela. Tradicionalisti mu zameraju anacionalnost njegovih junaka i smeštanje radnje negde daleko van Srbije, zaljubljenicima u naučnu fantastiku problem predstavlja intertekstualnost i negiranje svih pravila žanrovske književnosti, dok je „kanonskim“ tumačima književnosti odbojno sve ono što podseća na žanr. Stoga nije ni čudno što su dela Zorana Živkovića u Srbiji gotovo prećutana, za razliku od inostranstva gde doživljavaju vrtoglave tiraže na brojnim jezicima. Možda je u tome i odgonetka omraze prema Živkoviću, pogotovo što je naša sredina – naročito ona književna – spremna da oprosti sve osim uspeha. Književna karijera Zorana Živkovića krenula je 1993. godine objavljivanjem „Četvrtog kruga“. Upravo ovim delom Živković ne samo da je pokazao svoj potencijal, no i dokazao da se u srpskoj književnosti može stvoriti nešto sasvim novo, originalno, i najbitnije izuzetno napisano. Kompozicija „Četvrtog kruga“ je mozaičko povezivanje nekoliko celina, likova i pripovedača. Središnji lik romana je Rama, ženski kompjuterski program. Opisujući njen odnos sa tvorcem, kompjuterskim genijem, Živković ne samo da zalazi u fantastiku, već i ispisuje najduhovitije stranice ovog romana. Izuzetna Ramina inteligencija začinjena je ženskom samosvojnošću i otvorenim feminizmom. Sa druge strane kao potpuni antipod Rami je drugi junak ove knjige pomoćnik srednjovekovnog ikonopisca. Stilski savršeno izveden prelaz sa jezika kompjuterskih programa na govor srednjovekovnih ljudi (najpribližniji hagiografijama), još je zanimljiviji kada čitate pomoćnikove nevolje sa gazdom kojega opsedaju zle sile. Kao da sve ovo već nije dovoljno na scenu stupaju četiri velika naučnika Arhimed, Ludolf van Cojlen, Nikola Tesla i Stiven Hoking, sa mukama u odgonetanju misterije kruga. Vrhunac je pojava Šerloka Holmsa i njegova poslednja avantura u kojoj će morati da udruži snage sa smrtnim neprijateljem Morijartijem. Sudbina svih ovih likova će se u krajnjem zbiru sjediniti u zatvaranju kruga, svojevrsnog teleporta kroz dimenzije i vreme. „Četvrti krug“ je nemoguće smestiti u određeni žanr (uostalom, kao ni veći deo Živkovićevih kasnijih dela). Iako je srž romana postmoderno poigravanje palimpsestom i fragmentizacijom teksta, on nije parodijska tvorevina. Živković ni ne želi da ostane na tom nivou postmodernog poigravanja, ali isto tako nema ni nameru da stvori tipično žanrovsko delo. Šta više, „Četvrti krug“ je pokušaj razbijanja svih žanrovskih okova i pravila. Pažljivom čitaocu neće promaći pozivanje na klasična književna dela, ali i na teološka, ezoterijska i filozofska štiva. Upravo zbog toga, „Četvrtom krugu“ nikako ne treba pristupiti kao zabavnom romanu za plažu, najpre zato što on i nije tipična SF avanturistička knjiga. Zbog svoje složenosti „Četvrti krug“ zahteva pre svega pažljivo iščitavanje, ali i promišljanje o svakom sloju koji predstavlja celinu za sebe. Zoran Živković je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih živih srpskih pisaca na svetskom nivou. Posle „Četvrtog kruga“ objavio je još osamnaest književnih dela, od kojih treba izdvojiti zbirku novela „Nemoguće priče“, kao i romane „Biblioteka“, „Čitateljka“, „Poslednja knjiga“… Dobitnik je prestižne Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine. Pored velikih tiraža na desetinama jezika, njegova dela se izučavaju na nekoliko inostranih univerziteta. Romani su mu adaptirani u igrane filmove, televizijske serije i radio drame. Redovni je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored književnog rada uređivao je nekoliko značajnih edicija, bavi se književnom teorijom, kao i prevođenjem. Delimično u ovom delu, a mnogo više u onim kasnijim, Živković se opsesivno bavi knjigama i njihovom sudbinom. Kao vrsni intelektualac i dobar poznavalac književnosti, Živković svakog čitaoca ne samo da nagrađuje dobrom i zanimljivom pričom, već i poziva na dublje promišljanje o onim „velikim pitanjima“. Čitanje „Četvrtog kruga“, kao i ostalih Živkovićevih dela, duhovna je i intelektualna avantura za svakog ljubitelja lepe književnosti, koja će biti bogato nagrađena. Upravo zbog toga je i za žaljenje činjenica da njegova dela nisu dovoljno priznata u našoj sredini. Vreme da se ta greška ispravi sasvim sigurno će pre ili kasnije doći. Zoran Živković (Beograd, 5. oktobar 1948) je pisac, književni teoretičar i prevodilac. Jedan je od najprevođenijih srpskih književnika. Prozne knjige su mu višestruko nagrađivane u zemlji i svetu, adaptirane u dramske oblike i dobile su značajnu međunarodnu kritičku recepciju. Dobitnik je Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine.[1] Redovni je profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Biografija Diplomirao je 1973. na grupi za Opštu književnost s teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1979. i doktorirao 1982. godine. U razdoblju 1973-1993. stvorio je značajno delo u nauci o književnosti, uređivanju, izdavaštvu i prevodilaštvu, uključujući i kapitalne projekte poput almanaha Andromeda, biblioteka „Kentaur“ i „Polaris“, autorskih naučnih monografija i Enciklopedije naučne fantastike.[2] Književno delo Zoran Živković u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković 27. februara 2019. Kao prozaista debitovao je 1993. godine romanom Četvrti krug za koji je dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Sabrana prozna dela u po dva toma na srpskom i engleskom (Romani i Nemoguće priče) objavljena su mu 2009-2010. u izdanju Zavoda za udžbenike. Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Do 2013. godine objavljeno je 70 izdanja njegovih dela na stranim jezicima.[3] Knjige su mu izišle u SAD (Vremenski darovi, dva izdanja, Knjiga/Pisac, Četvrti krug, Skrivena kamera, Sedam dodira muzike, Koraci kroz maglu, Nemogući susreti), Engleskoj (Nemoguće priče, Dvanaest zbirki i čajdžinica, Poslednja knjiga, Most, Pisac/Knjiga/Čitateljka, Nemoguće priče 2, Esherove petlje, Pisac u najam), Italiji (Poslednja knjiga, Biblioteka, Sedam dodira muzike, Pisac u najam, Nađi me), Portugaliji (Biblioteka, dva izdanja, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Sedam dodira muzike), Nemačkoj (Skrivena kamera, Poslednja knjiga, Nemogući roman), Španiji (Nemoguće priče, Knjiga/Pisac, Skrivena kamera), Francuskoj (Pisac u najam), Danskoj (Biblioteka), Grčkoj (Knjiga), Švajcarskoj (Čitateljka), Holandiji (Poslednja knjiga), Japanu (na japanskom – Čajdžinica; na engleskom – Biblioteka, Vagon, Četiri priče do kraja, Čitateljka i Amarkord), Južnoj Koreji (Knjiga, Poslednja knjiga, Biblioteka), Brazilu (Poslednja knjiga), Turskoj (Vremenski darovi, Biblioteka, Nemogući susreti), Rusiji (Četvrti krug), Češkoj (Vremenski darovi), Poljskoj (Biblioteka, Amarkord), Bugarskoj (Sedam dodira muzike, Četvrti krug), Ukrajini (Dvanaest zbirki i čajdžinica), Sloveniji (Četvrti krug, Most, Biblioteka, Čitateljka, Amarkord, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Koraci kroz maglu, Dvanaest zbirki i čajdžinica) i Hrvatskoj (Vremenski darovi, Nemogući susreti, Sedam dodira muzike, Biblioteka, Poslednja knjiga). Živkovićev roman Pet dunavskih čuda izvorno je izišao kao petotomno izdanje na pet jezika: srpskom, engleskom, nemačkom, slovačkom i mađarskom. Priče su mu objavljene u antologijama i časopisima u SAD, Engleskoj, Japanu, Poljskoj, Finskoj, Danskoj, Francuskoj i Mađarskoj. Dramatizacije Prema Živkovićevim pričama `Voz` (Nemogući susreti) i `Hotelska soba` (Četiri priče do kraja) reditelj Puriša Đorđević snimio je igrani film Dva koji je imao premijeru na Festu 2007. godine. Isti reditelj ekranizovao je i Živkovićevu priču `Ispovedaonica` (Nemogući susreti) koja je prikazana na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova (2007). Dve Živkovićeve priče emitovane su na programu britanskog radija BiBiSi: `Voz` (2005) i `Budilnik na stočiću` (2007). Televizija Studio B emitovala je TV seriju `Sakupljač` snimljenu prema Živkovićevom ciklusu `Dvanaest zbirki` (Dvanaest zbirki i čajdžinica). Kritički prijem Živkovićevo delo je visoko vrednovano i višestruko nagrađivano u međunarodnim okvirima. Ugledni američki književni časopis Svetska književnost danas /World literature today/ objavio je 2011. temat o Živkovićevoj prozi.[4] Njegova dela izučavaju se i na severnoameričkim univerzitetima. Profesor Ralf Bogert, s Univerzitetu u Torontu (Kanada), uključio je Četvrti krug u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu (SAD), tumači Sedam dodira muzike u okviru seminara `Muzičke teme u kratkoj prozi`. Nagrade i priznanja Živkovićeva knjiga Biblioteka je 2003. godine dobila Svetsku nagradu za fantastiku /World Fantasy Award/ u kategoriji novela. Dobitnik je i nagrade `Miloš Crnjanski` za Četvrti krug (1994), nagrade `Isidora Sekulić` za Most (2007), koji je takođe uvršćen je u uži izbor za Ninovu nagradu kritike za roman godine 2006 (prethodno je, 1997, u užem izboru bio i roman mozaik Vremenski darovi), kao i nagrade `Stefan Mitrov Ljubiša` (2007) za ukupno prozno stvaralaštvo. Romani Knjiga (2004), Biblioteka (2005), Skrivena kamera (2007), Esherove petlje (2010) i Pet dunavskih čuda (2011) nominovani su za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – `Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK`. Roman mozaik Dvanaest zbirki nominovan je za nagradu `Širli Džekson` (2008) i za nagradu `Britanskog društva za fantastiku` (2008).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lepe ilustracije! The House at Pooh Corner A.A. Milne Ernest H. Shepard (Illustrator) Winnie-the-Pooh, najbolji medvjed na cijelom svijetu, odavno je obožavan od strane malih i velikih čitatelja. U ovom prekrasnom poklon izdanju `Kuće na Poohovu uglu` klasične ilustracije Ernesta H. Sheparda pažljivo su ručno crtane. Izvrsna knjiga i savršen dar za svaku priliku, ova je knjiga živopisna i šarmantna poput voljenih likova iz Hundred Acre Wooda. Alan Alexander Milne (na engleskom: Alan Alexander Milne), poznat kao AA Milne, engleski je pisac. Poznat je po svojim knjigama o medvjediću Winnieju Poohu koji govori i mnogim dječjim pjesmama od kojih su neke također o Winnieju Poohu i njegovim prijateljima. Winnie-the-Pooh dječja je knjiga iz 1926. godine engleskog pisca A. A. Milnea i engleskog ilustratora E. H. Sheparda. Knjiga je smještena u fiktivnu Hundred Acre Wood, sa zbirkom kratkih priča koje prate avanture antropomorfnog plišanog medvjedića Winnie-the-Pooha i njegovih prijatelja Christophera Robina, Praščića, Eeyorea, Sove, Zeca, Kange i Rooa . To je prva od dvije Milneove zbirke priča o Winnie-the-Poohu, a druga je The House at Pooh Corner (1928). Milne i Shepard prethodno su surađivali za engleski humoristički časopis Punch, a 1924. stvorili su zbirku poezije When We Were Very Young. Među likovima u pjesničkoj knjizi bio je i medo Shepard napravljen po uzoru na igračku njegova sina. Nakon toga, Shepard je potaknuo Milnea da piše o igračkama svog sina Christophera Robina Milnea, pa su one postale inspiracija za likove u Winnie-the-Poohu. Knjiga je objavljena 14. listopada 1926. i bila je dobro primljena od strane kritike i komercijalno uspješna, prodana u 150.000 primjeraka prije kraja godine. Kritička analiza knjige smatra da ona predstavlja ruralnu Arkadiju, odvojenu od pitanja ili problema stvarnog svijeta, te je bez svrhovitog podteksta. Nedavno je kritika usmjerena na nedostatak pozitivnih ženskih likova (tj. da je jedini ženski lik, Kanga, prikazana kao loša majka). Winnie-the-Pooh preveden je na više od pedeset jezika; latinski prijevod iz 1958., Winnie ille Pu, bila je prva knjiga na stranom jeziku koja se našla na popisu najprodavanijih knjiga New York Timesa i jedina knjiga na latinskom koja je ikada bila istaknuta. Priče i likovi u knjizi adaptirani su u drugim medijima, ponajprije u franšizu tvrtke Walt Disney, počevši od Winnieja Pooha i medenog drveta, objavljenog 4. veljače 1966. kao dvostruki film s Ružnim jazavčarem. 1. siječnja 2022. originalna knjiga Winnie-the-Pooh ušla je u javnu domenu u Sjedinjenim Državama, gdje je Skyhorse Publishing izdao novo izdanje koje je obojio Diego Jourdan Pereira.[1] Ostaje zaštićen autorskim pravima u drugim zemljama, uključujući UK. Biografija Milne je rođen u Škotskoj 18. siječnja 1882., ali je odrastao u Londonu, u privatnoj školi svog oca Johna Vinea Milnea. Jedan od njegovih učitelja u djetinjstvu bio je Herbert Wells. Studirao je na Westminster School i na Trinity Collegeu, Cambridge University, gdje je dobio stipendiju za matematiku. Tamo je objavljivao u studentskom časopisu `Granta`. Milne je postao suradnik, a kasnije i pomoćnik urednika humorističnog britanskog časopisa Punch. Njegov sin Christopher Robin Milne rođen je 1920. godine. Milne je služio u Prvom svjetskom ratu u britanskoj vojsci, ali je nakon rata napisao oštar članak pod naslovom Mir s čašću (1934.) (koji je donekle povukao 1940. s Ratom s čašću). Umro je 31. siječnja 1956. u Hartfieldu, Sussex, Engleska. Milne je među najistaknutijim kritičarima PG Woodhousea. Kad su Woodhousea zarobili nacisti u okupiranoj Francuskoj, poslan je u Njemačku i odslužio je jednogodišnju kaznu. Tada je počeo emitirati duhoviti radijski program o svojoj internaciji, koji je emitiran iz Berlina. Iako su predmet njegova humora nacisti, Milne ga kritizira zbog ovakvog čina izdaje domovine, kroz svojevrsno savezništvo s okupatorima. Kao odgovor, Wodehouse je u svojim kasnijim djelima napisao parodije pjesama o Christopheru Robinu. Kreativnost Prave igračke Christophera Robina: magarac Yori, Kanga, Roo, Tigar i Praščić. Javna knjižnica New Yorka Godine 1925. kupio je seosku kuću, Cotchford Farm u Hartfieldu, East Sussex. Ondje je otišao u mirovinu nakon operacije mozga 1952. godine zbog koje je ostao invalid. Milne je postao svjetski poznat sa svoja dva romana bajke Winnie the Pooh (1926.) i Pooh`s Corner House (1928.). U njima oživljavaju plišane igračke njegovog sina Christophera Robina. Pustolovine Winnieja Pooha, Praščića, Yorija, Tigra, Kange, Zeca i Sove zabavne su i poučne. Izvorne ilustracije za knjige je Ernest Howard Shepherd. Nakon Milneove smrti, prava na likove Winnieja Pooha prodana su Waltu Disneyju, koji je napravio nekoliko crtanih filmova o Winnieju Poohu i veliku količinu robe o Winnieju Poohu. Milne je također napisao mnoge pjesme, uključujući Vespers, They`re Changing Guard at Buckingham Palace i King John`s Christmas, koje su objavljene u knjigama `When We Were Very Young` i `Now We Are Six`. Njegove su pjesme mnogo puta parodirane, uključujući i u knjizi Now We Are Sixty. Milne je adaptirao roman Kennetha Grahamea The Wind in the Willows za pozornicu pod naslovom Toad of Toad Hall. Ernest Howard Shepard OBE MC (10. prosinca 1879. - 24. ožujka 1976.) bio je engleski umjetnik i ilustrator knjiga. Posebno je poznat po ilustracijama antropomorfnih životinja i likova plišanih igračaka u Vjetru u vrbama i Winnie-the-Poohu. Shepardova originalna ilustrirana karta Hundred Acre Wood iz 1926., koja se pojavljuje na uvodnim stranicama Winnie-the-Pooha (i također se pojavljuje u uvodnoj animaciji u prvoj Disneyevoj adaptaciji 1966.), prodana je za £430,000 ($600,000) u Sotheby`su u London, postavljajući svjetski rekord za ilustracije knjiga.[1][2] Rani život i karijera Shepardova kuća u Lodsworthu, označena plavom pločom Shepard je rođen u St John`s Woodu u Londonu, kao sin Henryja Donkina Sheparda, arhitekta, i Jessie Harriet, kćeri slikara akvarela Williama Leeja. Pokazavši nešto obećavajuće u crtanju u školi St Paul`s School, 1897. upisao se u Heatherley School of Fine Art u Chelseaju.[4] Nakon produktivne godine tamo, pohađao je škole Kraljevske akademije, osvojivši Landseerovu stipendiju 1899. i nagradu Britanskog instituta 1900. [5]. Tamo je upoznao Florence Eleanor Chaplin, s kojom se oženio 1904. godine.[6] Do 1906. Shepard je postao uspješan ilustrator, izradivši radove za ilustrirana izdanja Ezopovih basni, Davida Copperfielda i Školskih dana Toma Browna, dok je u isto vrijeme radio kao ilustrator u osoblju Puncha. Par je kupio kuću u Londonu, ali su se 1905. preselili u Shamley Green, blizu Guildforda. Shepard je bio plodan slikar, izlagao je na brojnim izložbama. Izlagao je u Kraljevskom društvu umjetnika u Birminghamu—tradicionalnom mjestu okupljanja generičkih slikara—kao iu radikalnijoj atmosferi Instituta lijepih umjetnosti u Glasgowu, gdje su izlagali neki od najinovativnijih umjetnika. Bio je dvaput izlagač u Walker Art Gallery u Liverpoolu, jednoj od najvećih pokrajinskih galerija u zemlji, i drugi put u Manchester Art Gallery, viktorijanskoj instituciji koja je kasnije bila dio javnih knjižnica. Ali u srcu, Shepard je bio Londončanin, šesnaest puta nastupao je u Kraljevskoj akademiji na Piccadillyju. Njegova supruga, koja je također bila slikarica, pronašla je dom u londonskom West Endu za svoje skromne radove tijekom 25-godišnje karijere. Kad je 1914. izbio Prvi svjetski rat, u srednjim tridesetima Shepard je dobio dužnost potporučnika u Kraljevskom garnizonskom topništvu, ogranku Kraljevskog topništva. Bio je dodijeljen 105. opsadnoj bateriji, koja je prešla u Francusku u svibnju 1916. i krenula u akciju u bitci na Sommi.[9][10][11][12] Do jeseni 1916. Shepard je počeo raditi za Obavještajni odjel skicirajući borbeno područje unutar pogleda na položaj svoje baterije. [13] [14] Dana 16. veljače 1917. postao je vršitelj dužnosti kapetana dok je bio zamjenik zapovjednika svoje baterije, a kratko je služio i kao vršitelj dužnosti bojnika krajem travnja i početkom svibnja te godine tijekom bitke kod Arrasa prije nego što je ponovno postao vršitelj dužnosti kapetana.[10] ][15][16][17] Promaknut je u glavnog poručnika 1. srpnja 1917..[18] Dok je obnašao dužnost satnika, odlikovan je Vojnim križem. Njegov citat je glasio: [19] Za istaknutu galantnost i odanost dužnosti. Kao prednji časnik za promatranje, nastavio je promatrati i slati vrijedne informacije, unatoč teškoj granati i vatri iz mitraljeza. Njegova hrabrost i hladnokrvnost bile su uočljive. Kasnije 1917., 105. opsadna baterija sudjelovala je u završnoj fazi bitke kod Passchendaele gdje je bila izložena teškoj vatri i pretrpjela brojne gubitke.[10][20] Krajem godine poslan je da pomogne u vraćanju katastrofalne situacije na talijanskoj bojišnici, putujući željeznicom preko Verone prije nego što je stupio u akciju na brdu Montello.[10][15] Shepard je propustio drugu bitku na rijeci Piave u travnju 1918., jer je bio na dopustu u Engleskoj (gdje ga je kralj George V. u Buckinghamskoj palači uložio sa svojim MC-om) i gdje je pohađao tečaj streljaštva.[21] Vratio se u Italiju sa svojom baterijom za pobjedu kod Vittorio Veneto.[10][22] Nakon primirja u Villa Giusti u studenom 1918., Shepard je promaknut u vršitelja dužnosti bojnika koji je zapovijedao baterijom i dobio je dužnost upravljanja zarobljenim neprijateljskim oružjem. Demobilizacija je započela na Božić 1918., a 105. opsadna baterija je raspuštena u ožujku 1919. [10] [23] [24] Tijekom cijelog rata surađivao je s Punchom. Zapošljen je kao redoviti karikaturist 1921., a postao je glavni karikaturist 1945. S tog ga je mjesta 1953. uklonio Punchov novi urednik, Malcolm Muggeridge.[25] Njegov je rad također bio dio slikarskog događaja u umjetničkom natjecanju na Ljetnim olimpijskim igrama 1928..[26] Sheparda je 1923. A. A. Milneu preporučio drugi zaposlenik Puncha, E. V. Lucas. Milne je isprva mislio da Shepardov stil nije ono što želi, ali ga je iskoristio za ilustriranje knjige pjesama When We Were Very Young. Zadovoljan rezultatima, Milne je tada inzistirao da Shepard ilustrira Winnie-the-Pooha. Shvaćajući doprinos svog ilustratora uspjehu knjige, pisac je organizirao da Shepard rdobiti dio njegovih tantijema. Milne je također ispisao kopiju Winnie-the-Pooha sljedećim osobnim stihom: [27] Kada me ne bude, Neka Shepard ukrasi moju grobnicu, I stavi (ako ima mjesta) Dvije slike na kamenu: Prasac sa strane sto jedanaest, I Pooh i Prasić u šetnji (157) ... A Petar, misleći da su moji, Hoće li mi dobrodošlicu u raj. Na kraju je Shepard počeo zamjerati `tom blesavom starom medvjedu` jer je smatrao da su ilustracije Pooha zasjenile njegov drugi rad.[28] Shepard je modelirao Pooha ne prema igrački koju je posjedovao Milnein sin Christopher Robin, već prema `Growleru`, plišanom medvjedu u vlasništvu njegova sina.[29] (Growler više ne postoji, dat je njegovoj unuci Minnie Hunt, a zatim ga je uništio susjedov pas.)[30] Njegovo djelo Pooh toliko je poznato da je 300 njegovih preliminarnih skica bilo izloženo u Victoria and Albert Museumu 1969., kada je imao je 90 godina.[31] Shepardova slika Winnieja Pooha, za koju se vjeruje da je naslikana 1930-ih za čajanu u Bristolu, [32] jedina je poznata slika poznatog medvjedića u ulju. Kupljen je na aukciji za 243.000 dolara u Londonu krajem 2000. godine.[33] Slika je izložena u Galeriji Pavilion u Assiniboine Parku u Winnipegu, Manitoba, Kanada, gradu po kojem je Winnie dobila ime.[34] Shepard je napisao dvije autobiografije: Izvučeno iz sjećanja (1957.) i Izvučeno iz života (1961.).[35][36] Godine 1972. Shepard je svoju osobnu zbirku radova i ilustracija poklonio Sveučilištu Surrey. Ovi sada čine E.H. Shepard Archive.[37] Shepard je proglašen časnikom Reda Britanskog Carstva u rođendanskim počastima 1972. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! When We Were Very Young A.A. Milne Ernest H. Shepard (Illustrator) `Mijenjaju stražu u Buckinghamskoj palači - Christopher Robin je pao s Alice.` Opustite se uz klasičnu knjigu poezije za djecu A.A.Milnea, When We Were Very Young. Ovo je prvi svezak pjesmica koje je Milne napisao posebno za djecu – jednako popularne kao i kad su bile napisane. Ova je zbirka dirljiv i smiješan uvod u dječju poeziju, nudi isti smisao za humor, maštu i ćudljivost koji smo očekivali od Milneinih omiljenih knjiga o Winnie-the-Poohu, tom medvjediću vrlo malog mozga. E.H.Sheparda `čovjek koji je nacrtao Pooha`. Alan Alexander Milne (na engleskom: Alan Alexander Milne), poznat kao AA Milne, engleski je pisac. Poznat je po svojim knjigama o medvjediću Winnieju Poohu koji govori i mnogim dječjim pjesmama od kojih su neke također o Winnieju Poohu i njegovim prijateljima. Winnie-the-Pooh dječja je knjiga iz 1926. godine engleskog pisca A. A. Milnea i engleskog ilustratora E. H. Sheparda. Knjiga je smještena u fiktivnu Hundred Acre Wood, sa zbirkom kratkih priča koje prate avanture antropomorfnog plišanog medvjedića Winnie-the-Pooha i njegovih prijatelja Christophera Robina, Praščića, Eeyorea, Sove, Zeca, Kange i Rooa . To je prva od dvije Milneove zbirke priča o Winnie-the-Poohu, a druga je The House at Pooh Corner (1928). Milne i Shepard prethodno su surađivali za engleski humoristički časopis Punch, a 1924. stvorili su zbirku poezije When We Were Very Young. Među likovima u pjesničkoj knjizi bio je i medo Shepard napravljen po uzoru na igračku njegova sina. Nakon toga, Shepard je potaknuo Milnea da piše o igračkama svog sina Christophera Robina Milnea, pa su one postale inspiracija za likove u Winnie-the-Poohu. Knjiga je objavljena 14. listopada 1926. i bila je dobro primljena od strane kritike i komercijalno uspješna, prodana u 150.000 primjeraka prije kraja godine. Kritička analiza knjige smatra da ona predstavlja ruralnu Arkadiju, odvojenu od pitanja ili problema stvarnog svijeta, te je bez svrhovitog podteksta. Nedavno je kritika usmjerena na nedostatak pozitivnih ženskih likova (tj. da je jedini ženski lik, Kanga, prikazana kao loša majka). Winnie-the-Pooh preveden je na više od pedeset jezika; latinski prijevod iz 1958., Winnie ille Pu, bila je prva knjiga na stranom jeziku koja se našla na popisu najprodavanijih knjiga New York Timesa i jedina knjiga na latinskom koja je ikada bila istaknuta. Priče i likovi u knjizi adaptirani su u drugim medijima, ponajprije u franšizu tvrtke Walt Disney, počevši od Winnieja Pooha i medenog drveta, objavljenog 4. veljače 1966. kao dvostruki film s Ružnim jazavčarem. 1. siječnja 2022. originalna knjiga Winnie-the-Pooh ušla je u javnu domenu u Sjedinjenim Državama, gdje je Skyhorse Publishing izdao novo izdanje koje je obojio Diego Jourdan Pereira.[1] Ostaje zaštićen autorskim pravima u drugim zemljama, uključujući UK. Biografija Milne je rođen u Škotskoj 18. siječnja 1882., ali je odrastao u Londonu, u privatnoj školi svog oca Johna Vinea Milnea. Jedan od njegovih učitelja u djetinjstvu bio je Herbert Wells. Studirao je na Westminster School i na Trinity Collegeu, Cambridge University, gdje je dobio stipendiju za matematiku. Tamo je objavljivao u studentskom časopisu `Granta`. Milne je postao suradnik, a kasnije i pomoćnik urednika humorističnog britanskog časopisa Punch. Njegov sin Christopher Robin Milne rođen je 1920. godine. Milne je služio u Prvom svjetskom ratu u britanskoj vojsci, ali je nakon rata napisao oštar članak pod naslovom Mir s čašću (1934.) (koji je donekle povukao 1940. s Ratom s čašću). Umro je 31. siječnja 1956. u Hartfieldu, Sussex, Engleska. Milne je među najistaknutijim kritičarima PG Woodhousea. Kad su Woodhousea zarobili nacisti u okupiranoj Francuskoj, poslan je u Njemačku i odslužio je jednogodišnju kaznu. Tada je počeo emitirati duhoviti radijski program o svojoj internaciji, koji je emitiran iz Berlina. Iako su predmet njegova humora nacisti, Milne ga kritizira zbog ovakvog čina izdaje domovine, kroz svojevrsno savezništvo s okupatorima. Kao odgovor, Wodehouse je u svojim kasnijim djelima napisao parodije pjesama o Christopheru Robinu. Kreativnost Prave igračke Christophera Robina: magarac Yori, Kanga, Roo, Tigar i Praščić. Javna knjižnica New Yorka Godine 1925. kupio je seosku kuću, Cotchford Farm u Hartfieldu, East Sussex. Ondje je otišao u mirovinu nakon operacije mozga 1952. godine zbog koje je ostao invalid. Milne je postao svjetski poznat sa svoja dva romana bajke Winnie the Pooh (1926.) i Pooh`s Corner House (1928.). U njima oživljavaju plišane igračke njegovog sina Christophera Robina. Pustolovine Winnieja Pooha, Praščića, Yorija, Tigra, Kange, Zeca i Sove zabavne su i poučne. Izvorne ilustracije za knjige je Ernest Howard Shepherd. Nakon Milneove smrti, prava na likove Winnieja Pooha prodana su Waltu Disneyju, koji je napravio nekoliko crtanih filmova o Winnieju Poohu i veliku količinu robe o Winnieju Poohu. Milne je također napisao mnoge pjesme, uključujući Vespers, They`re Changing Guard at Buckingham Palace i King John`s Christmas, koje su objavljene u knjigama `When We Were Very Young` i `Now We Are Six`. Njegove su pjesme mnogo puta parodirane, uključujući i u knjizi Now We Are Sixty. Milne je adaptirao roman Kennetha Grahamea The Wind in the Willows za pozornicu pod naslovom Toad of Toad Hall. Ernest Howard Shepard OBE MC (10. prosinca 1879. - 24. ožujka 1976.) bio je engleski umjetnik i ilustrator knjiga. Posebno je poznat po ilustracijama antropomorfnih životinja i likova plišanih igračaka u Vjetru u vrbama i Winnie-the-Poohu. Shepardova originalna ilustrirana karta Hundred Acre Wood iz 1926., koja se pojavljuje na uvodnim stranicama Winnie-the-Pooha (i također se pojavljuje u uvodnoj animaciji u prvoj Disneyevoj adaptaciji 1966.), prodana je za £430,000 ($600,000) u Sotheby`su u London, postavljajući svjetski rekord za ilustracije knjiga.[1][2] Rani život i karijera Shepardova kuća u Lodsworthu, označena plavom pločom Shepard je rođen u St John`s Woodu u Londonu, kao sin Henryja Donkina Sheparda, arhitekta, i Jessie Harriet, kćeri slikara akvarela Williama Leeja. Pokazavši nešto obećavajuće u crtanju u školi St Paul`s School, 1897. upisao se u Heatherley School of Fine Art u Chelseaju.[4] Nakon produktivne godine tamo, pohađao je škole Kraljevske akademije, osvojivši Landseerovu stipendiju 1899. i nagradu Britanskog instituta 1900. [5]. Tamo je upoznao Florence Eleanor Chaplin, s kojom se oženio 1904. godine.[6] Do 1906. Shepard je postao uspješan ilustrator, izradivši radove za ilustrirana izdanja Ezopovih basni, Davida Copperfielda i Školskih dana Toma Browna, dok je u isto vrijeme radio kao ilustrator u osoblju Puncha. Par je kupio kuću u Londonu, ali su se 1905. preselili u Shamley Green, blizu Guildforda. Shepard je bio plodan slikar, izlagao je na brojnim izložbama. Izlagao je u Kraljevskom društvu umjetnika u Birminghamu—tradicionalnom mjestu okupljanja generičkih slikara—kao iu radikalnijoj atmosferi Instituta lijepih umjetnosti u Glasgowu, gdje su izlagali neki od najinovativnijih umjetnika. Bio je dvaput izlagač u Walker Art Gallery u Liverpoolu, jednoj od najvećih pokrajinskih galerija u zemlji, i drugi put u Manchester Art Gallery, viktorijanskoj instituciji koja je kasnije bila dio javnih knjižnica. Ali u srcu, Shepard je bio Londončanin, šesnaest puta nastupao je u Kraljevskoj akademiji na Piccadillyju. Njegova supruga, koja je također bila slikarica, pronašla je dom u londonskom West Endu za svoje skromne radove tijekom 25-godišnje karijere. Kad je 1914. izbio Prvi svjetski rat, u srednjim tridesetima Shepard je dobio dužnost potporučnika u Kraljevskom garnizonskom topništvu, ogranku Kraljevskog topništva. Bio je dodijeljen 105. opsadnoj bateriji, koja je prešla u Francusku u svibnju 1916. i krenula u akciju u bitci na Sommi.[9][10][11][12] Do jeseni 1916. Shepard je počeo raditi za Obavještajni odjel skicirajući borbeno područje unutar pogleda na položaj svoje baterije. [13] [14] Dana 16. veljače 1917. postao je vršitelj dužnosti kapetana dok je bio zamjenik zapovjednika svoje baterije, a kratko je služio i kao vršitelj dužnosti bojnika krajem travnja i početkom svibnja te godine tijekom bitke kod Arrasa prije nego što je ponovno postao vršitelj dužnosti kapetana.[10] ][15][16][17] Promaknut je u glavnog poručnika 1. srpnja 1917..[18] Dok je obnašao dužnost satnika, odlikovan je Vojnim križem. Njegov citat je glasio: [19] Za istaknutu galantnost i odanost dužnosti. Kao prednji časnik za promatranje, nastavio je promatrati i slati vrijedne informacije, unatoč teškoj granati i vatri iz mitraljeza. Njegova hrabrost i hladnokrvnost bile su uočljive. Kasnije 1917., 105. opsadna baterija sudjelovala je u završnoj fazi bitke kod Passchendaele gdje je bila izložena teškoj vatri i pretrpjela brojne gubitke.[10][20] Krajem godine poslan je da pomogne u vraćanju katastrofalne situacije na talijanskoj bojišnici, putujući željeznicom preko Verone prije nego što je stupio u akciju na brdu Montello.[10][15] Shepard je propustio drugu bitku na rijeci Piave u travnju 1918., jer je bio na dopustu u Engleskoj (gdje ga je kralj George V. u Buckinghamskoj palači uložio sa svojim MC-om) i gdje je pohađao tečaj streljaštva.[21] Vratio se u Italiju sa svojom baterijom za pobjedu kod Vittorio Veneto.[10][22] Nakon primirja u Villa Giusti u studenom 1918., Shepard je promaknut u vršitelja dužnosti bojnika koji je zapovijedao baterijom i dobio je dužnost upravljanja zarobljenim neprijateljskim oružjem. Demobilizacija je započela na Božić 1918., a 105. opsadna baterija je raspuštena u ožujku 1919. [10] [23] [24] Tijekom cijelog rata surađivao je s Punchom. Zapošljen je kao redoviti karikaturist 1921., a postao je glavni karikaturist 1945. S tog ga je mjesta 1953. uklonio Punchov novi urednik, Malcolm Muggeridge.[25] Njegov je rad također bio dio slikarskog događaja u umjetničkom natjecanju na Ljetnim olimpijskim igrama 1928..[26] Sheparda je 1923. A. A. Milneu preporučio drugi zaposlenik Puncha, E. V. Lucas. Milne je isprva mislio da Shepardov stil nije ono što želi, ali ga je iskoristio za ilustriranje knjige pjesama When We Were Very Young. Zadovoljan rezultatima, Milne je tada inzistirao da Shepard ilustrira Winnie-the-Pooha. Shvaćajući doprinos svog ilustratora uspjehu knjige, pisac je organizirao da Shepard rdobiti dio njegovih tantijema. Milne je također ispisao kopiju Winnie-the-Pooha sljedećim osobnim stihom: [27] Kada me ne bude, Neka Shepard ukrasi moju grobnicu, I stavi (ako ima mjesta) Dvije slike na kamenu: Prasac sa strane sto jedanaest, I Pooh i Prasić u šetnji (157) ... A Petar, misleći da su moji, Hoće li mi dobrodošlicu u raj. Na kraju je Shepard počeo zamjerati `tom blesavom starom medvjedu` jer je smatrao da su ilustracije Pooha zasjenile njegov drugi rad.[28] Shepard je modelirao Pooha ne prema igrački koju je posjedovao Milnein sin Christopher Robin, već prema `Growleru`, plišanom medvjedu u vlasništvu njegova sina.[29] (Growler više ne postoji, dat je njegovoj unuci Minnie Hunt, a zatim ga je uništio susjedov pas.)[30] Njegovo djelo Pooh toliko je poznato da je 300 njegovih preliminarnih skica bilo izloženo u Victoria and Albert Museumu 1969., kada je imao je 90 godina.[31] Shepardova slika Winnieja Pooha, za koju se vjeruje da je naslikana 1930-ih za čajanu u Bristolu, [32] jedina je poznata slika poznatog medvjedića u ulju. Kupljen je na aukciji za 243.000 dolara u Londonu krajem 2000. godine.[33] Slika je izložena u Galeriji Pavilion u Assiniboine Parku u Winnipegu, Manitoba, Kanada, gradu po kojem je Winnie dobila ime.[34] Shepard je napisao dvije autobiografije: Izvučeno iz sjećanja (1957.) i Izvučeno iz života (1961.).[35][36] Godine 1972. Shepard je svoju osobnu zbirku radova i ilustracija poklonio Sveučilištu Surrey. Ovi sada čine E.H. Shepard Archive.[37] Shepard je proglašen časnikom Reda Britanskog Carstva u rođendanskim počastima 1972. godine.

Artur Klark ODABRANA DELA Artur Klark Sabrana dela Artur Klark Izabrana dela Artur Klark SVETLOST ZEMALJSKA Artur Klark GRAD I ZVEZDE Artur Klark S DRUGE STRANE NEBA Artur Klark IZGUBLJENI SVETOVI 2001. Artur Klark SASTANAK SA RAMOM Artur Klark MATICA ZEMLJA Jugoslavija, Kentaur, 1978. Šest knjiga. Veoma očuvane. Malo požutele na rikni i sa pokojom žutom flečicom. korice neznatno iskrzane ali ne na svakoj knjizi što možete videti na slikama. SVETLOST ZEMALJSKA Vreme: 200 godina od čovekovog prvog sletanja na Mesec. Na Mesecu, Veneri i Marsu postoje stalne populacije. Stanovnici vanjskih svemira formirali su novi politički entitet, Federaciju, a između Federacije i Zemlje razvija se sve veće rivalstvo. ZEMLJA je priča o ovom novom sukobu. GRAD I ZVEZDE U tami budućnosti, gde celokupno čovečanstvo živi u poslednjem postojećem gradu, samo jedan čovek dovoljno je hrabar da pronikne u tajne univerzuma. Nakon što je istražila svemir i zavladala zvezdama, ljudska vrsta izgubila je okršaj protiv Osvajača i naterana je da se povuče u poslednji bastion čovečanstva – izolovani, visokotehnološki grad Dijaspar. Čovečanstvo, praktično besmrtno zahvaljujući bankama memorije koje omogućuju vaskrsenje, u Dijasparu živi već milenijumima. A onda dolazi do anomalije: novo ljudsko biće je rođeno. Alvin je potpuno jedinstven i nije živeo ranije, ali to nije jedino što ga razlikuje od njegovih sunarodnika. Alvin se ne boji pustoši izvan grada i poseduje neutaživu želju da napusti Dijaspar, otisne se u istraživanje i shvati šta se zapravo desilo sa čovečanstvom nakon što im je uskraćen pristup zvezdama. Napisan daleke 1956. godine, roman Grad i zvezde predstavlja novu verziju Klarkovog prvog romana Ka spuštanju noći, u kojoj je autor revidirao prethodno delo i dopunio ga svim što je u međuvremenu naučio o pisanju. Ova majstorska vizija budućnosti smatra se jednim od njegovih najboljih ostvarenja. S DRUGE STRANE NEBA Mnogi su i neobični svetovi koji plove poput mehurova pene niz Reku Vremena. Samo se nekoliko njih kreće uz struju ili je preseca pod kosim uglom; još je manje onih koji zauvek leže izvan njenog domašaja, uopšte ne znajući za budućnost ili prošlost. Červanov sićušni kosmos nije spadao u ovu grupu: njegova neobičnost bila je druge vrste. On je sadržavao samo jedan svet-planetu červanove rase – i jednu zvezdu, veliko sunce Trilom, koje je obezbeđivalo život i svetlost. Šervan nije znao ništa o noći, pošto se Trilorn uvek nalazio visoko iznad horizonta, spuštajući se ka njemu jedino za dugih zimskih meseci. Doduše, s one strane granice Zemlje Senki postojalo je razdoblje kada je Trilorn nestajao ispod ruba sveta, ostavljajući za sobom tamu u kojoj ništa nije moglo opstati. Ali čak i tada tama nije bila potpuna, iako nije bilo zvezda koje bi je umekšale. Sam u svom malom kosmosu, s uvek istim licem okrenutim prema jedinom suncu, Šervanov svet predstavljao je poslednju i najneobičniju šalu Tvoraca Zvezda. Međutim, kada bi bacio pogleda preko očeve zemlje, Šervanov um preplavile bi iste misli koje bi navrle i bilo kom ljudskom detetu. Osećao je divljenje, radoznalost i neku nejasnu zebnju, ali iznad svega neodoljiv zov da se otisne u taj veliki svet pred sobom. Za tako nešto bio je još mlad, ali stara kuća nalazila se na jedinoj uzvišici u krugu od mnogo milja, tako da je pogledom mogao obuhvatiti čitav predeo koji će jednog dana biti njegov. Kada bi se okrenuo prema severu, sa Trilornovim diskom koji bi mu bljesnuo u lice, mogao je da u daljini vidi dugačku liniju planina koje su se zakrivljavale na desnu stranu, postajući sve više i više dok ne bi nestale iza njega u pravcu Zemlje Senki. Jednog dana, kada poraste, krenuće prema tim planinama putem koji je vodio do velikih zemalja na istoku. Sa leve strane nalazio se okean, udaljen svega nekoliko milja, odakle bi Šervan ponekad čuo grmljavinu talasa koji se razbijaju i razlivaju po blago zakošenoj obali. Niko nije znao dokle se pruža okean. Brodovi bi se otisnuli njime u pravcu severa, dok se Trilorn sve više i više podizao na nebu, a toplota njegovih zraka postajala snažnija. Znatno pre no što bi veliko sunce dostiglo zenit, oni bi bili primorani da se vrate. Čak i ako mitska Ognjena Zemlja stvarno postoji, nije bilo mesta nadi da će neko ikada kročiti na njene plamene obale – osim ako legende ipak nisu govorile istinu. Prema predanju, nekad su postojali brzi metalni brodovi koji su mogli da premoste okean bez obzira na toplotu Trilorna i da tako stignu do zemalja sa druge strane sveta. Do tih predela se sada moglo stići jedino napornim putovanjem kopnom i morem, koje bi se tek neznatno skratilo ako bi se stalno išlo u pravcu severa. Sva naseljena područja Šervanovog sveta ležala su u uskom pojasu između plamene toplote i nepodnošljive hladnoće. U svakoj od zemalja daleki sever predstavljao je nedostižno područje, zapreteno ognjevima Trilorna. Na jugu se pružala velika i sumorna Zemlja Senki, gde je Trilorn bio samo bledi disk na obzorju, a često se uopšte nije ni video. Sve je ovo Šervan naučio u godinama detinjstva, kada u njemu još nije postojala želja da napusti prostrane zemlje između planina i mora. Još od praskozorja vremena njegovi preci i rase pre njih učinili su sve da ove zemlje postanu najpogodnije na celom svetu; ako su i pogrešili, bilo je to za zanemarljivo mali postotak. U vrtovima neobično cveće širilo je svoj miris, a potoci su blago krivudali među stenama obraslim mahovinom, da bi zatim nestali u bistrim morskim vodama koje nisu remetile plime i oseke. Prostrana žitna polja neprekidno su šaputala svojim nežnim vlatima, kao da pokolenja još neproklijalog semena vode među sobom neki nemušti razgovor. Po velikim livadama i ispod drveća troma stada stoke tumarala su besciljno, ispuštajući nerazumne krike. Konačno, tu se nalazila i velika kuća, sa svojim džinovskim sobama i beskrajnim hodnicima, odista veoma prostrana, ali još ogromnija u svesti deteta. To je bio svet u kome je Šervan provodio godine, svet koji je znao i voleo. Ono što se nalazilo izvan njegovih granica tada još nije pobuđivalo dečakovu radoznalost. Pa ipak, Šervanov svet nije spadao u one koji leže izvan upliva vremena. Letine su revnosno sakupljane i smeštane u velike silose. Trilorn se lagano kretao svojim malim lukom preko neba, godišnja doba sustizala su jedno drugo, a Šervanov um i telo sve su više rasli. Zemlja mu se sada činila znatno manjom, planine su postale bliže, a more je od velike kuće delila samo kratka šetnja. Počeo je da uči o svetu u kome je živeo i da se priprema za ulogu koju je morao odigrati u njegovom oblikovanju. Neke stvari mu je objasnio otac, Šerval, ali najveći deo naučio je od Grejla, koji je došao preko planina još za vreme oca njegovog oca, da bi već tri pokolenja bio tutor Šervanove porodice. Voleo je Grejla, iako ga je stranac naučio mnogim stvarima koje mu se nisu dopale. Godine njegovog dečaštva prolazile su sasvim ugodno sve dok nije kucnuo čas da se otisne u zemlje koje su ležale sa one strane planina. Pre mnogo vremena njegova porodica došla je ovamo iz jedne od velikih istočnih zemalja; u svakom pokolenju od tada najstariji sin bi krenuo u hodočašće da među rođacima provede jednu godinu svoje mladosti. Bio je to mudar običaj zato što se s one strane planine još nalazilo znanje prošlosti i zato što su se tu mogli sresti i upoznati ljudi iz drugih zemalja. IZGUBLJENI SVETOVI IZ 2001 Izgubljeni svetovi iz 2001. Artura K. Klarka je 1972. godine objavio Signet kao prilog romanu 2001: Odiseja u svemiru. Sama knjiga se delom sastoji od Klarkovih beleški iza scene koje se tiču pisanja scenarija (i ponovnog pisanja), kao i pitanja produkcije. Srž knjige je, međutim, sadržan u odlomcima iz protoromana i ranom scenariju koji nije dospeo u konačnu verziju. Alternativne postavke za pripremu za lansiranje, EVA scena u kojoj je izgubljen astronaut Frenk Pul i različiti dijalozi koji se tiču jedinice HAL 9000 su predstavljeni u knjizi. Takođe je uključena i originalna kratka priča The Sentinel na kojoj je 2001. labavo zasnovana. SASTANAK SA RAMOM / SUSRET SA RAMOM Najpre se malo toga znalo o objektu koji se nezamislivom brzinom kretao Sunčevim sistemom. Astronomi su mu nadenuli ime Rama. Bio je ogroman, a težio je više od deset biliona tona. Onda je svemirska sonda potvrdila ono u šta niko nije hteo da veruje – Rama nije objekat nastao prirodnim putem. Neko ga je napravio, i reč je o svemirskom brodu. Istraživači Sunčevog sistema, kao i naučnici na Zemlji, počeli su da se spremaju za prvi susret čovečanstva sa vanzemaljskim oblikom života. Sama pomisao na to budila je najveće nade, ali i najcrnje strahove, jer niko ne zna ko su Ramanci niti zašto su došli. A sada je susret sa njima bio neizbežan – trebalo je samo proći kroz vrata vazdušne komore na Rami. Jedna od najboljih Klarkovih knjiga i suštinski roman o bliskom kontaktu, Susret s Ramom je klasik naučnofantastičnog žanra čija će aktuelnost svakom proteklom godinom biti samo sve veća. MATICA ZEMLJA Kolonisti iz celog Sunčevog sistema okupljaju se na matičnoj planeti da bi proslavili 2276. godinu. Dankanu Mekenziju, naučniku-vođi iz podzemne kolonije Titan, jednog od najudaljenijih Saturnovih meseca, poveren je osetljiv zadatak presudan za njegov mesec, njegovu porodicu i njega samog... „Prepuno očaravajućih trikova: poliominoja, asimptotičkih drajvova, džoj-mašina, zlatnih sprudova, vrlo dugih radio-talasa, seksa u slobodnom padu. Svaki izum krajnje je uverljiv i kao da nam se uvlači u život dok jednom ne postane njegov neizbežan deo. Niko ne ume bolje od Klarka da upravlja tim pažljivo sklopljenim izumima koji su pravi kulturološki šok ali i osnovni sastojak naučne fantastike.“

Avanture koje prevazilaze najmaštovitije romane iz domena fantastike: borba za beg iz prošlosti, upozorenje za budućnost, pitanje istine i granica moći. „Crni Leopard, crveni Vuk“ – Marlon Džejms Knjiga godine u izboru časopisa Wall Street Journal, TIME, NPR, GQ, Vogue i Washington Post Afrička Igra prestola Tragač je nadaleko poznat kao vešt lovac. „On ima nos“, kažu za njega. Kad ga unajme da pronađe tajanstvenog dečaka koji je nestao tri godine ranije, Tragač krši svoje pravilo da uvek radi sam i postaje deo spasilačkog tima sačinjenog od neobičnih članova od kojih svaki ima svoje tajne. Među njima je i čovek-životinja poznat kao Leopard. Tragač prati dečakov miris ‒ od jednog drevnog grada do drugog, kroz guste šume i preko dubokih reka ‒ dok mu put presreću stvorenja rešena da ih sve ubiju. Kako potraga odmiče, Tragač počinje da se pita ko je zapravo nestali dečak. Zašto ga traže tek posle toliko vremena? Zašto toliko ljudi želi da spreči potragu? I, najvažnije od svega: ko govori istinu, a ko laže? Služeći se afričkom istorijom i mitologijom koliko i raskošnom maštom, Marlon Džejms je napisao jedinstven roman. Koristeći se običnim, ali često neobično postavljenim rečima stvara opčinjujuću atmosferu koja opija mirisom afričkih pustinja, savana i gradova podignutih visoko među drvećem ili uklesanih u stenu. Kroz priču o ovom neobičnom svetu Džejms istražuje pitanje istine, granica moći i ljudsku potrebu da dokučimo i jedno i drugo. „Fantastičko stvaranje Afrike koje se neizbežno temelji na Tolkinu, Džordžu R. R. Martinu i Crnom Panteru, a ipak čudesno originalno. Snažnog izraza, bogate mašte, Marlon je pisac kog ne smete zaobići.“ Salman Ruždi „Sanjao sam da ću jednog dana pročitati ovakav roman i san mi se ostvario.“ Nil Gejmen Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Malo mržnje“ – Džo Aberkrombi „Priča o brutalnoj sili i suptilnoj magiji na početku industrijske revolucije. Vežite pojaseve – počinje opasna vožnja.“ Robin Hob „Doba je poludelo od želje za inovacijama; i sve poslove sveta sada treba raditi po novom.“ Fabrički dimnjaci dižu se nad Adovom, i svet je prepun novih mogućnosti. Stare podele i stare mržnje, međutim, duboke su kao i pre. Na krvavim bojištima Anglanda Leo dan Brok pokušava da se ovenča slavom na bojnom polju i da porazi vojske Staura Mračnog. Nada se da će mu kruna poslati pomoć, ali sin kralja Džezala, razmaženi i bludni princ Orso, veliki je stručnjak za razočaranja. Savina dan Glokta – dama iz visokog društva, poslovna žena i kćerka najozloglašenijeg čoveka u Savezu, namerava da se popne na sam vrh društvene piramide makar gazila po mrtvima. U sirotinjskim naseljima međutim nezadovoljstvo vri i ni sav novac na svetu ne može više da ga obuzda. Doba mašina je svanulo, ali doba magije odbija da umre. Uz pomoć lude brđanke Izern-i-Fail, Rike pokušava da ovlada blagoslovom – ili prokletstvom – dugog oka. Jedno je ponekad naslutiti budućnost, ali pošto prvi među magovima i dalje vuče konce, eventualna promena budućnosti nešto je sasvim drugo... „Aberkrombi trijumfuje; ovim romanom pravi veliki iskorak. Malo mržnje je pobuna protiv pobune koja uspeva da ne postane konvencionalna. To je priča o sazrevanju koje namerno izbegava zrelost i mudrost. Pripovedanje koje je stilski pod uticajem video-igara, filma i televizije koliko i književnosti. Knjiga koja je mogla nastati samo u sadašnjem trenutku – istinska savremena fantazija čija je tema borba za beg iz prošlosti.“ www.tor.com „Prokleto veličanstveno!“ Adrijan Čajkovski Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Grozničavi san“ – Džordž R. R. Martin Avantura u srce tame koja prevazilazi najmaštovitije vampirske romane. Kada Abner Marš, propali rečni kapetan i brodovlasnik, dobije ponudu da se uortači s bogatim aristokratom, posumnjaće da tu nešto smrdi. A kada se upozna sa avetinjski bledim Džošuom Jorkom, čovekom čeličnosivih očiju, znaće da je bio u pravu. Jer Jorka nije briga što je ledena zima 1857. zbrisala gotovo sve Maršove brodove s lica zemlje. Nije ga briga ni što mu se uloženi novac neće vratiti ni za deset godina. Jork ima sopstvene razloge što želi da proputuje silnu reku Misisipi uzduž i popreko, i ti razlozi ne treba da se tiču Marša – ma koliko da su Jorkovi postupci naizgled bizarni, proizvoljni ili hiroviti. Marš ima nameru da odbije Jorkovu ponudu. Iza nje se krije suviše tajni i sve sluti na opasnost. Ipak, zlato je zlato, uz to mu se pruža prilika da sagradi nov brod koji bi mogao ući u istoriju – a tu je i zastrašujuća žestina Jorkovog neodoljivog pogleda. Tek u toku prve plovidbe Marš shvata da se upustio u nešto zlokobnije, ali možda i plemenitije nego što je mogao da pretpostavi. „Oduševiće čitaoce Stivena Kinga baš kao i ljubitelje Marka Tvena... Pun mračne romantike, naizmenično jeziv i uzbudljiv, melanholičan i nezaboravan. Martinov roman je fantastičan.“ Rodžer Zelazni „Vešta kombinacija istorijskog realizma, maštovitih uzleta i opsesije. Likovi će vam dugo ostati u sećanju, baš kao i lepota velikih parobroda i još veće reke.“ Locus „Odlična mešavina avanturističke književnosti, horora i precizno opisane istorijske pozadine... Izuzetno dobro. Ovo zaslužuje sve superlative.“ Science Fiction Chronicle Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Cena radosti“ – Stiven Erikson Nožem u srce Od autora bestselera, Pripovesti iz Malaške knjige palih, dolazi nam priča o prvom kontaktu i upozorenje za budućnost. U Sunčev sistem je, kao predstavnik tri napredne vrste, odaslana tuđinska veštačka inteligencija. Njen zadatak je da spase Zemljin ekosistem kojem najveću pretnju predstavlja čovečanstvo. Ali istovremeno su i ljudi deo sistema, tako da veštačka inteligencija mora da bira: treba li da spase čovečanstvo ili da ga zbriše? Jesmo li vredni spasavanja? Ta veštačka inteligencija je svemoćna, poput nekog boga. Stoga ona postavlja određene uslove. Nasilje je sada onemogućeno, masovno uništenje prirodnih resursa takođe. Hrana i voda će biti obezbeđeni svima kojima su zaista potrebni. Više ne možete čak ni da maltretirate nekoga na internetu. Stari obrasci ponašanja više ne važe. Ali izvesni, na uvrede osetljivi američki predsednik i dalje je neraskidivo vezan sa poznu fazu kapitalizma. Možemo li da se prilagodimo? I da li smo spremni da se odreknemo slobodne volje zarad sveta bez nasilja? Kako biste vi postupili? Kako biste se osećali? Koja pitanja možete da postavite – koja pitanja smete da postavite – kad jedini mogući odgovori dolaze od običnog ljudskog lica koje vidite u ogledalu? „Originalna knjiga, briljantno zamišljena i besprekorno izvedena, sa fascinantnom centralnom idejom o suzbijanju ljudskog nasilja. Remek-delo.“ Robert Dž. Sojer, dobitnik nagrade Hugo „Stiven gradi svet onako kako to čini i u Malaškom serijalu ali sve to primenjuje na naše okruženje. Kao studija vrlina i mana čovečanstva, ovaj roman se ističe spojem fanastičnog i književnog.“ Black Gate Magazine „Erikson je jedan od najoštroumnijih ljudi. U Ceni radosti nam pokazuje šta vidi kada razmatra budućnost čovečanstva. On to naziva misaonim eksperimentom. Ja to nazivam važnom knjigom.“ Stiven R. Donaldson Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde.