Др. Владимир Ајдачић: НАУКА КАО БАЈКА Издавач: ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, Горњи Милановац, 1990.год. Меки повез, 257 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Владимир Ајдачић (Београд, 11. септембар 1933 — Београд, 19. октобар 2021) био је српски физичар светског угледа, популаризатор науке, еколог, књижевник и енциклопедиста. Постаје истакнути антинуклеарни активиста 1980-их. Један је од оснивача Викимедије Србије и Црне Горе. Биографија Основно и средње образовање стекао је у родном граду. Студирао је на Универзитету у Београду и Торонту. Каријеру је започео на студијама Физичке хемије са атомистиком на београдском Природно-математичком факултету. Научним радом бавио се у Институту у Винчи, СФР Југославија, као и на Универзитету Торонта и на Универзитету МекМастер у Хамилтону, оба у Канади. У Институту Винча је радио на великом реактору активираном 1959. године. Радио је на развоју метода детекције нуклеарног зрачења и на изучавању нуклеарних реакција. Током 1970-их постаје познат у најширим слојевима СФР Југославије, као популаризатор науке на телевизији и у другим медијима, а посебно у часопису Галаксија. Постаје истакнути еколог и антинуклеарни активиста 1980-их, због чега је са породицом и колегама трпео последице од титоистичког режима у СФРЈ. Између осталог је због активизма превремено пензионисан. Током НАТО рата против Југославије 1999. и после њега основна преокупација проф. Ајдачића је помоћ жртвама осиромашеног уранијума. Паралелно са научним радом, дуже од шест деценија година се бавио популаризацијом науке. Посебно је био у трећем добу утицајан као књижевник за децу на тему науке („Наука као бајка`, „Небеска позорница`, „Космичка бајка` и „Пиколино дете циркуса`). У браку са истакнутом научницом Надеждом Ајдачић добио је двоје деце. Његов син је филолог и слависта Дејан Ајдачић. Између осталог, професор Владимир Ајдачић је добитник прве „Невенове“ награде за популаризацију науке као и „Златног беочуга“ за животно дело. Био је члан Удружења књижевника Србије по позиву. Био је један од оснивача Викимедије Србије и Црне Горе, а председавао је оснивачком скупштином ове организације 3. децембра 2005. Сахрањен је 22. октобра 2021. године на Новом гробљу у Београду. Ставови Ајдачић је говорио да је први задатак човека трећег миленијума усклађивање са природом и другим људима. Да би се то постигло, приоритет морају да буду друштвене и хуманистичке, а не природне и техничке науке. „Пресудно ће бити објаснити самог човека, јер он себи још представља највећу непознаницу - и казну. Дакле: душа пре звезда`, рекао је Ајдачић у серијалу РТС-а Европа и Срби. По Ајдачићу ће питања човекове душе, осећања и смисла живота бити предмети од највећег научног значаја и прави истраживачки изазов трећег миленијума.`

Sa posvetom i potpisom pesnika! Autor - osoba Lukić, Dragan Naslov Od kuće do škole / Dragan Lukić ; [ilustrirala Zlata Živković-Žilić ; izbor Vladimir Milarić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1985 Izdanje 3. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1985 Fizički opis 123 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živković-Žilić, Zlata Milarić, Vladimir Zbirka Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Zlata Živković Žilić Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 – Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964–1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967–1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica MG94 (N)

"Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" - Enid Blajton "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je još jedna uzbudljiva avantura u serijalu Enid Blajton. U ovoj priči, Džordžin otac odlučuje da se privremeno preseli na ostrvo Kirin kako bi radio na svom tajanstvenom izumu. Međutim, kada primeti da se na ostrvu pojavljuje sumnjiv uljez, oseća potrebu da zadrži svog vernog psa Timija da ga čuva. Kada Timi iznenada nestane, petoro prijatelja shvata da se nešto ozbiljno dešava i da je neophodno da reše ovu zagonetku. Čuvena petorka kreće u istraživanje kako bi pronašla uhodu, rešila misteriju i sprečila krađu tajne formule koja je povezana sa Džordžinim ocem i njegovim izumom. Ova priča kombinuje elemente tajni, avanture i prijateljstva, pružajući mladim čitaocima uzbudljivo štivo koje će ih držati zainteresovanim dok prate pet prijatelja u njihovim pustolovinama na ostrvu Kirin. Knjiga "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je izrađena u mekom povezu, ima 184 strane, autor je Enid Blajton . Težina je 0.3 kg. Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin cena Cena knjige "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je 699,00 dinara. Cena sa popustom je 594.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava.

Avgust Pulman je znao da nije običan desetogodišnjak. Osim što je na igralištu često krio lice ispod astronautske kacige, radio je sve što rade i ostala deca njegovog uzrasta: jeo sladoled, šutirao loptu i igrao igrice na kompjuteru. Ipak, navikao je da ljudi gledaju i upiru prstom u njega svaki put kada izađe na ulicu. Navikao je i da ga nazivaju nakazom. Agi je dečak rođen s deformacijom lica zbog koje nikada nije išao u školu niti je sticao nove drugare, ali se u porodičnom domu osećao bezbrižno i voljeno. Međutim, kada njegovi roditelji odluče da je vreme da izađe ispod staklenog zvona i upišu ga u školu, počinju Agijeve muke: treba se izboriti za svoje mesto u novom okruženju – izbeći maltretiranje, ruganje i odbacivanje. Borba s predrasudama ne muči samo Agija, već i njegove roditelje, sestru, nastavnike i malobrojne drugare. Svi oni se na različite načine suočavaju kako sa svojim doživljajem Agija tako i s reakcijama okoline. Knjiga o dečaku neobičnog lica dospela je na vrh „Njujork tajmsove“ bestseler liste, na kojoj i sada, dve godine nakon objavljivanja, zauzima prvo mesto. br. str.: 348 povez: broširan Format: 21 cm Pismo: latinica

Zagreb 1965. Tvrd povez, zaštitni omot, 386 strana. Napomena: pohaban zaštitni omot; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. R5 Knjiga 100 OPERA poslužit će kao koristan priručnik svakom ljubitelju muzike, osobito onome, koji voli umjetnost opere. Izborom od stotinu opera svjetskog i domaćeg, klasičnog i suvremenog repertoara obuhvaćena su djela koja publika češće susreće u kazalištu ili u radio-emisijama, odnosno djela, koja zbog svoje vrijednosti i aktuelnosti zaslužuju da čitalac na njih bude upozoren. Namjena je knjige da čitaocu objasni sadržaj kao i da ga obavijesti o karakteru muzike i upozori na najznačajnija mjesta u pojedinoj operi. Stoga je svaka opera predstavljena ne samo detaljnim sadržajem, nego i posebnim komentorom, kao što je, sa svim važnim podacima i objašnjenjima, prikazan i historijski i stvaralački lik svakog kompozitora. Svojim načinom izlaganja knjigo 100 OPERA namijenjena je širokim krugovima ljubitelja muzike, u želji da im pomogne kako bi shvatili umjetnost opere u njenoj sveukupnosti najistaknutije muzičko-scenske vrste. Zato je Turkalj dao djelu i predgovor pod naslovom PRISTUP OPERI, gdje na popularan način objašnjava historijski razvoj opere, kao i specifične osebine samog opernog djela i njegova izvođenja.

Mikelanđelo, autor Marija Lujza Ricati , izdanje Nolit Beograd 1979 , edicija Veliki majstori umetnosti , tvrd povez sa omotom, zlatotisak , ilustrovano brojnim reprodukcijama u boji i crno belim , latinica, 128 strana, format 22 x 26,5cm, solidno očuvana osim par oštećenja omota napred i pozadi Mikelanđelo Buonaroti (ital. Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni; Kapreze, 6. mart 1475 — Rim, 18. februar 1564) bio je italijanski renesansni vajar, slikar, arhitekta i pesnik, jedan od najznamenitijih i najuticajnijih umjetnika istorije evropske umjetnosti. Za vrijeme života već je bio smatran najvećim umjetnikom svoga vremena, a od tada pa do danas jednim od najvećih umjetnika svih vremena. Veliki broj njegovih djela iz slikarstva, vajarstva i arhitekture su među najpoznatijim u istoriji umjetnosti. Freske tavanice Sikstinske kapele u Vatikanu danas predstavljaju njegova najpoznatija djela, iako je Mikelanđelo sebe smatrao vajarem. Rad na više umjetnosti nije bio neuobičajen u njegovo vrijeme. Skulpture u mermeru je radio čitavog svog stvaralačkog vijeka, a drugim umjetnostima se bavio samo u određenim etapama.[1] Velika popularnost freski Sikstinske kapele je najvjerovatnije posljedica velike popularnosti slikarstva u 20. vijeku, ali takođe i činjenice da veći broj njegovih skulptura nisu završene.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zvonimir Balog (Sveti Petar Čvrstec u blizini Križevaca, 30. svibnja 1932. – Zagreb, 2. studenoga 2014.) bio je utemeljitelj suvremene hrvatske dječje poezije i najnagrađivaniji hrvatski dječji pisac. Rođen je 30. svibnja 1932. godine u Svetom Petru Čvrstcu blizu Križevaca. U Zagrebu je završio Školu primijenjenih umjetnosti i Pedagošku akademiju. Studirao je pedagogiju. U životu je radio puno poslova, a neki od njih su: administrator, pipničar, dekorater, nastavnik, predavač na Pedagoškoj akademiji, urednik časopisa, televizijski urednik i drugo. Osim što je bio pisac bio je i slikar, kipar i ilustrator. Napisao je šezdesetak knjiga za djecu i odrasle, a i autor je nekih antologija. U teoriji književnosti i književnoj kritici Zvonimir Balog smatra se utemeljiteljem suvremene hrvatske dječje poezije. Zvonimir Balog najnagrađivaniji je hrvatski dječji pisac. Višestruko je nagrađivan svim poznatim književnim nagradama. Književno djelo Zvonimira Baloga poznato je i čitateljima izvan Hrvatske. Tekstovi su mu prevedeni na devetnaest jezika. Preminuo je 2. studenoga 2014. Neka njegova djela je u svojoj antologiji Żywe źródła iz 1996. s hrvatskog na poljski prevela poljska književnica i prevoditeljica Łucja Danielewska... Biblioteka Vjeverica

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Otpis biblioteke. Izdavač: Centar za kultutrnu djelatnost - Zagreb, 1983. god. Broširan povez, 21 cm. 319 str. Louis Jouvet (Crozon, 24. prosinca 1887. - Pariz, 16. kolovoza 1951.), francuski kazališni i filmski glumac i redatelj Nastupao je na pariškim pozornicama od 1906. godine, interpretirajući niz karakterinih uloga, osobito u djelima Molierea, Beaumarchaisa i Musseta. Radio je i kao scenograf te se bavio tehničkim inovacijama pozornice. Od 1922. upravljao je vlastitom družinom u Comedie des Champs-Elyses, gdje ostvaruje poznatu kreaciju liječnika u komediji Knock ili trijumf medicine Julesa Romainsa, koju je 1440 puta interpretirao na pozornici, a kasnije i na filmu. Tijekom okupacije od 1941. do 1945. godine djelovao je u Švicarskoj i Južnoj Americi. Nakon rata imao je važnu ulogu u radiodifuziji na katedri za glumu na konzervatoriju, a vodio je i svoj ansambl na turnije u Englesku, Njemačku, Italiju i Egipat. Posljednji put nastupio je 1951. godine u drami `Đavo i dragi Bog` J.P. Sartrea. Tridesetih godina ostvario je uspjeh i na filmu. Njegovao je poseban stil, koji se odlikuje smislom za humor, psihološkom suptilnošću i stanovitom ironijom. Važan je i kao autor teatroloških te memoarskih djela (`Razmišljanja glumca`, `Ugled i izgledi francuskih kazališta`).

Како да енглески језик уведемо у живот наше деце, на који начин да то урадимо, има ли смисла радити то док су деца још мала и слично? Ова занимљива књига даје једноставне одговоре: кроз забаву, неоптерећујуће активности, разнобојне цртеже, загонетке и стихове деца најбоље прихватају нове садржаје од најранијег доба.

Milan Delčić Delča dr psepsy MAKSIMILIJAN MRMOR I NJEGOVI PACIJENTI ( 1 ) Transsex Hardcore Co. / BUS Publishing, 2000. 160 strana. Veoma lepo očuvana. Možda kategorizacija nije najsrećnija ali ... Knjiga `Dr Maksimilijan Mrmor i njegovi pacijenti” je apsurd sam po sebi. Komentarišući je Delča je govorio da se ona bavi besmislicom u tom smislu da je sve ovo što mi živimo ”nonsens”, ne govoreći pritom samo o ovoj zemlji već o globalnom problemu čovečanstva. Činjenica je, rekao je svojevremeno za emisiju Radio Luksemburg City radija, da se u ovom takozvanom 21. veku Pandorina kutija baš otvorila... I činjenica jeste da treba da se pronađe novi ”modus vivendi”, a ova knjiga nikako nije za one ispod 16 godina. Početkom osamdesetih debitovao je na jugoslovenskoj muzičkoj sceni sa bendom `U škripcu` pošto su se dve njihove pesme našle na `Jugotonovoj` novotalasnoj kompilaciji iz 1981, Artistička radna akcija, nakon čega su nastupali širom SFRJ. Posle godinu dana PGP RTS objavljuje njihov prvi album Godine ljubavi, da bi već 1983. izdali O, je! sa kojeg su se izdvojile pesme Beograd spava i Siđi do reke, a iste godine izašao je i njihov mini-album Nove godine! na kojem se našao i istoimeni hit. Delča je sa bendom imao još tri albuma: Budimo zajedno, U škripcu i poslednji iz 1990. Izgleda da mi smo sami na kojem se ponovo našla i istoimena pesma, verovatno jedno od najpopularnijih Delčićevih muzičkih ostvarenja. Nakon raspada benda `U škripcu` objavio je još tri solo albuma: Delča i sklekovi, S jezikom u usta i Krenuo sam davno ne sećam se gde. Marta 2007. godine, koncertom u Domu omladine obeležio je više od 20 godina bavljenja muzikom. Milan Delčić Delča je završio dramaturgiju na FDU-u, a bavio se i pisanjem za pozorište. Autor je nekoliko komada: Hari ne putuje vozom, Kraljevo blago, U podrumu i Hardcore Transseks one Man Show, koji je 1992. igran na Bitefu. Ova drama je 2000. godine prerađena u roman Doktor Maksimilijan Mrmor i njegovi pacijenti. Napisao je i režirao storiju Lepe, čiste, dobre u omnibusu Beogradske priče, a radio je i kao dramaturg za TV seriju Dome, slatki dome. Takođe je napisao scenario za nekoliko epizoda TV serije U ime zakona. Ostaće upamćeni i njegovi nastupi u seriji Otvorena vrata, pogotovo antologijska scena u kojoj u duetu sa pokojnom Oliverom Marković peva pesmu Kad sam bila plavuša. Milan Delčić je kao pravi novotalasni multimedijalni i višetalentovani umetnik osmislio koncept `pamfleks` firme koja reklamira izmišljene proizvode. Jedno od poslednjih Delčinih pojavljivanja u javnosti bilo je aprila 2010. na njegovoj beogradskoj izložbi fotografija `Menhetn from Bruklin baj Delč` (Manhattan from Brooklyn by Delch). Poslednje diskografsko delo ovog nesvakidašnjeg umetnika objavljeno je 2008. godine. U pitanju je snimak njegovog poslednjeg koncerta na kom su mu se pridružili drugovi iz bivšeg benda, pa su kao izvođači albuma Jubilarnih 20 i nešto godina potpisani `Delča i U škripcu`. Delča, U škripcu

Milan Delčić Delča dr psepsy MAKSIMILIJAN MRMOR I NJEGOVI PACIJENTI ( 1 ) Transsex Hardcore Co. / BUS Publishing, 2000. 160 strana. Veoma očuvana sa posvetom autora. Možda kategorizacija nije najsrećnija ali ... Knjiga `Dr Maksimilijan Mrmor i njegovi pacijenti” je apsurd sam po sebi. Komentarišući je Delča je govorio da se ona bavi besmislicom u tom smislu da je sve ovo što mi živimo ”nonsens”, ne govoreći pritom samo o ovoj zemlji već o globalnom problemu čovečanstva. Činjenica je, rekao je svojevremeno za emisiju Radio Luksemburg City radija, da se u ovom takozvanom 21. veku Pandorina kutija baš otvorila... I činjenica jeste da treba da se pronađe novi ”modus vivendi”, a ova knjiga nikako nije za one ispod 16 godina. Početkom osamdesetih debitovao je na jugoslovenskoj muzičkoj sceni sa bendom `U škripcu` pošto su se dve njihove pesme našle na `Jugotonovoj` novotalasnoj kompilaciji iz 1981, Artistička radna akcija, nakon čega su nastupali širom SFRJ. Posle godinu dana PGP RTS objavljuje njihov prvi album Godine ljubavi, da bi već 1983. izdali O, je! sa kojeg su se izdvojile pesme Beograd spava i Siđi do reke, a iste godine izašao je i njihov mini-album Nove godine! na kojem se našao i istoimeni hit. Delča je sa bendom imao još tri albuma: Budimo zajedno, U škripcu i poslednji iz 1990. Izgleda da mi smo sami na kojem se ponovo našla i istoimena pesma, verovatno jedno od najpopularnijih Delčićevih muzičkih ostvarenja. Nakon raspada benda `U škripcu` objavio je još tri solo albuma: Delča i sklekovi, S jezikom u usta i Krenuo sam davno ne sećam se gde. Marta 2007. godine, koncertom u Domu omladine obeležio je više od 20 godina bavljenja muzikom. Milan Delčić Delča je završio dramaturgiju na FDU-u, a bavio se i pisanjem za pozorište. Autor je nekoliko komada: Hari ne putuje vozom, Kraljevo blago, U podrumu i Hardcore Transseks one Man Show, koji je 1992. igran na Bitefu. Ova drama je 2000. godine prerađena u roman Doktor Maksimilijan Mrmor i njegovi pacijenti. Napisao je i režirao storiju Lepe, čiste, dobre u omnibusu Beogradske priče, a radio je i kao dramaturg za TV seriju Dome, slatki dome. Takođe je napisao scenario za nekoliko epizoda TV serije U ime zakona. Ostaće upamćeni i njegovi nastupi u seriji Otvorena vrata, pogotovo antologijska scena u kojoj u duetu sa pokojnom Oliverom Marković peva pesmu Kad sam bila plavuša. Milan Delčić je kao pravi novotalasni multimedijalni i višetalentovani umetnik osmislio koncept `pamfleks` firme koja reklamira izmišljene proizvode. Jedno od poslednjih Delčinih pojavljivanja u javnosti bilo je aprila 2010. na njegovoj beogradskoj izložbi fotografija `Menhetn from Bruklin baj Delč` (Manhattan from Brooklyn by Delch). Poslednje diskografsko delo ovog nesvakidašnjeg umetnika objavljeno je 2008. godine. U pitanju je snimak njegovog poslednjeg koncerta na kom su mu se pridružili drugovi iz bivšeg benda, pa su kao izvođači albuma Jubilarnih 20 i nešto godina potpisani `Delča i U škripcu`. Delča, U škripcu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatna Knjiga Cirilica Naslovna: Jeza Milanovic Ilustracije: Jozef Capek Vaclav Rezač, pravim imenom Vaclav Vonavka (5. maj 1901, Prag — 22. jun 1956, tamo), bio je češki pisac. Mladost Vaclav Rezač, prvobitno nazvan Vaclav Vonavka, rođen je u porodici taksista Josefa Vonavka (1859-1904) i njegove majke Marie, rođene Martinkova, kasnije se ponovo udala za Hagelbauera (1879. ili 1871.-?]?). brat Josef je rođen 1886. godine. Odrastao je u delu starog grada Na Františku, otac mu je umro kada je imao tri godine.[p 2] Majka mu je radila kao pralja, a kasnije i domaćica. Preudala se za inženjera Jozefa Hagelbauera (1876-??); porodica se preselila u Novi grad.[4] Odnos Vaclava Rezača sa ocem bio je neljubazan, mrski i ogledao se u njegovim kasnijim delima (Sejanje vetra, Crna svetlost).Tokom Prvog svetskog rata, očuh je bio na frontu i porodica je živela samo od prihoda majke - pralje i domaćice. Vaclav Rezač je diplomirao 1919. godine u školi u Ječnoj ulici, zatim završio maturu i radio u Državnom zavodu za statistiku 1920-1940. Porodični život Godine 1920. tadašnji Vaclav Vonavka upoznaje Emu Rezačovu (1903-1997), koja je tada radila kao urednica u izdavačkoj kući Karel Šolc. Oženio se njome 1923. godine i uzeo njeno prezime. U braku su rođeni sinovi Ivan (1924-1977, kompozitor) i Tomaš (1935-1992, novinar standardizacije). Prva republika i protektorat U godinama 1924-1926, bračni par Rezač je živeo u Revnicama, pre a potom u Pragu. Godine 1932. preselili su se u svoju novu funkcionalističku vilu u kompleksu Na Baba. Od dvadesetih godina Vaclav Rezač je iz egzistencijalnih razloga učestvovao u češkoj periodici kao što su Lumir ili Svetozor. Tridesetih godina 20. veka postao je uspešan pisac, njegov Kluci, hurrai zach objavljen je 1933. kao nastavak u dodatku nedeljnih Lidove novini. Kritičari su pozitivno primili njegovu knjigu. Svoja najbolja dela objavio je u periodu protektorata. Kada je 1942. izašao Almanah češke knjige, Lidove novini su Vaclava Rezača proglasile prvim među zapostavljenim članovima „prve garde češke književnosti“. U godinama 1940-1945 bio je urednik Lidove novine, gde je vodio dečju rubriku i pisao feljtone. Posle drugog svetskog rata Od 1945. radio je zajedno sa Janom Drdom kao urednik u dnevnom listu Prace. Ovde je objavljivao i svoje izveštaje iz Kadanska, gde je kasnije postavio radnju svog romana Nastup. Od septembra 1945. postao je jedan od dramaturga grupe Barando Karela Feiksa, 1948-1949. bio je član produkcijske grupe Rezač-Faber-Šmida. Po njegovim temama i scenarijima snimljen je niz filmova posle rata, film Rozina sebranec je već snimljen tokom rata, završen posle oslobođenja. Od 1949. do smrti bio je direktor izdavačke kuće čehoslovačkog književnika. Delatnosti Drda-Rezač U posleratnom periodu, komunisti Jan Drda i Vaclav Rezač predstavljali su jedan od glavnih oslonaca režima u redovima pisaca; obojica su bili potpredsednici Sindikata čeških pisaca [str 3] U maju 1945. predvodili su takozvani revolucionarni komitet Sindikata (neizabrani), koji je prvo isključio neke članove svog komiteta, kasnije redovne članova. Februara 1948. pokrenuli su slično izbacivanje skoro svih nekomunističkih komiteta. Pisac A.C. Nor. je detaljno obradio njihove aktivnosti u svojoj spomen-knjigi. U kasnijem Savezu čehoslovačkih pisaca, Vaclav Rezač je bio predsednik sekcije romanopisaca.

Božidar Prodanović : CRTEŽ I O CRTEŽU , Čigoja štampa 1998, veliki format, meki povez, str. 76. Umetnička monografija. Očuvanost 4 ; ima posvetu verovatno od autora (videti sliku), Božidar Prodanović (Boža) bio je srpski akademski slikar, rodom iz Pranjana. Bavio se mozaikom, crtežom, slikarstvom i grafikom.[1] Biografija Umetnikov pribor Osnovnu školu završio je u Pranjanima, a gimnaziju „Takovski ustanak” u Gornjem Milanovcu 1942. godine.[2] Nakon toga diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića i Marka Čelebonovića, a grafiku u klasi Mihajla S. Petrova.[3] Zatim je predavao u umetničkoj školi u Peći od 1950. do 1953. godine[4], dok je nakon toga postao i profesor na matičnom fakultetu gde je radio do 1986. godine. Izlagao je na preko pedeset samostalnih izložbi kao i na mnogo grupnih poput Oktobarskog salona u Beogradu, Grafike beogradskog kruga, Trijenala likovnih umetnosti u Beogradu itd.[4] Takođe, učestvovao je na 17. venecijanskom bijenalu 1954. i 2. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji 1957. godine.[4] Dobitnik je niza nagrada – Oktobarske nagrade Beograda i Zlatne plakete ULUS-a. Izveo je nekoliko mozaika u javnim prostorima u Beogradu, Peći, Knjaževcu, Gornjem Milanovcu (na oba sprata gimnazije) i u drugim gradovima. Njegovi radovi nalaze se u raznim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama. Preminuo je 24. januara 2006. godine

Malo je žena koje skupe hrabrosti da se pobune protiv stereotipa muškim i ženskim zanimanjima. Amelija Erhart je jedna od takvih žena. Ne samo da je skupila hrabrosti da postane pilot, u vreme kada je i muških pilota bilo malo, nego je celom svetu pokazala da taj posao može raditi bolje od većine svojih muških kolega.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns.

Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Setite se sami : pesme za decu / Dušan Radović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Divit, 2003 (Beograd : AB Taš) Fizički opis 219 str. ; 21 cm (karton) Napomene Tiraž 1.000 [Beleška o piscu: str. 5]. Stanje: mala mrlja od kafe na spoljašnjoj strani knjižnog bloka, unutra odlično očuvano. VUKOVA AZBUKA SVE ŠTO RASTE IGRE I IGRAČKE SMEŠNE REČI POŠTA POŠTOVANA DECO VEŠTINA ZOOLOŠKI VRT SETITE SE SAMI PESMA DECE VESTERN PESMA ZA STARIJE MALOLETNIKE Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe“ i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.“ „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG62 (N)

Knjiga sadrži 4 krede u boji, a ima 10 kartonskih stranica tako da je vaše dete neće moći pocepati. Na stranicama su imitacije tabli tako da po njima deca mogu da crtaju i pišu kredama koliko žele i kasnije to mogu obrisati čistom krpicom i tako u nedogled mogu raditi. Rešavajući zadatke i crtajući deca će uživati. Knjiga je dimenzija 28 x 21 cm

Dobro došli još jednom, dragi moji zmajski prijatelji! Kladim se da ste ovu knjigu izabrali iz dva razloga: Čuli ste kako uzgajamo zmajeve i sad hoćete da se priključite toj vatrenoj avanturi. Sami ste našli zmajsku voćku i iz nje vam se izlegao zmaj, pa sad nemate pojma šta da radite. A kako to znam? Pa tako što ni mi nismo imali pojma šta nas čeka…

Dobro došli još jednom, dragi moji zmajski prijatelji! Kladim se da ste ovu knjigu izabrali iz dva razloga: Čuli ste kako uzgajamo zmajeve i sad hoćete da se priključite toj vatrenoj avanturi. Sami ste našli zmajsku voćku i iz nje vam se izlegao zmaj, pa sad nemate pojma šta da radite. A kako to znam? Pa tako što ni mi nismo imali pojma šta nas čeka…

Knjiga sadrži 4 krede u boji, a ima 10 kartonskih stranica tako da je vaše dete neće moći pocepati. Na stranicama su imitacije tabli tako da po njima deca mogu da crtaju i pišu kredama koliko žele i kasnije to mogu obrisati čistom krpicom i tako u nedogled mogu raditi. Rešavajući zadatke i crtajući deca će uživati. Knjiga je dimenzija 28 x 21 cm.

MUZEJ VOJVODINE Novi Sad 28.09. - 0.10.2001 OLTAROID dobro očuvana retko u ponudi Dr. Zoran Tairović Zoran Tairović rođen je u Novom Sadu gde je diplomirao je slikarstvo i grafiku na Akademiji umetnosti, a magistrirao na interdisciplinarnom studiju Univerziteta u Novom Sadu tehnike i menadžment u primenjenim umetnostima. Doktorirao je na temu `Simbolika likovne umetnosti Roma i evropski sistem kulturnih vrednosti` i time pokazao da etničko poreklo nije presudno u sticanju znanja i oblikovanju čoveka. Počeo je da radi u svojoj osmoj godini kada je izabran da na Radiju Novi Sad vodi dečju emisiju «Dobro jutro devojčice, dobro jutro dečaci» koja se emitovala devet godina. Multimedijalni umetnik danas se bavi slikarstvom, komponovanjem, režijom i savetnik je potpredsednice Vlade zadužen za praćenje i koordinaciju romskih pitanja. - Formalno, u opisu posla ja sam savetnik potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović, koji se bavi praćenjem i koordinacijom romskih pitanja. Međutim, moje je da savetujem potpredsednicu kada su u pitanju romske politike i njihova implementacija. Radio sam i na izradi Strategije za unapređenje položaja Roma 2015-2025 i, zahvaljujući divnim ljudima kao što su Osman Balić, Goran Bašić i drugi, uspeli smo da kuturu kao peti element provučemo kroz strateški koncept.Ako je 2005-2015 bila Dekada koja je učinila Rome vidljivim od zajednice do institucije, onda je prirodno da Dekada 2015-2025 bude obeležena pravljenjem institucija, jer to je prirodniji koncept. Pravljenje institucija znači da se u narednoj Dekadi napravi 30 kulturnih centara.

Autor - osoba Turkalj, Nenad, 1923-2007 = Turkalj, Nenad, 1923-2007 Naslov 100 opera / Nenad Turkalj Vrsta građe priručnik Jezik hrvatski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Stvarnost, 1965 Fizički opis 386 str. ; 20 cm Zbirka Biblioteka suvremenih priručnika ISBN (Pl. sa omotom) Predmetne odrednice Opera -- Priručnici Operski umetnici – Biografije Stanje: posveta na vrhu predlista i nedostaje gornji desni ugao. Nedostaje poslednja stranica sadržaja (ne smeta čitanju), inače je knjiga u odličnom stanju. Knjiga 100 OPERA poslužit će kao koristan priručnik svakom ljubitelju muzike, osobito onome, koji voli umjetnost opere. Izborom od stotinu opera svjetskog i domaćeg, klasičnog i suvremenog repertoara obuhvaćena su djela koja publika češće susreće u kazalištu ili u radio-emisijama, odnosno djela, koja zbog svoje vrijednosti i aktuelnosti zaslužuju da čitalac na njih bude upozoren. Namjena je knjige da čitaocu objasni sadržaj kao i da ga obavijesti o karakteru muzike i upozori na najznačajnija mjesta u pojedinoj operi. Stoga je svaka opera predstavljena ne samo detaljnim sadržajem, nego i posebnim komentorom, kao što je, sa svim važnim podacima i objašnjenjima, prikazan i historijski i stvaralački lik svakog kompozitora. Svojim načinom izlaganja knjigo 100 OPERA namijenjena je širokim krugovima ljubitelja muzike, u želji da im pomogne kako bi shvatili umjetnost opere u njenoj sveukupnosti najistaknutije muzičko-scenske vrste. Zato je Turkalj dao djelu i predgovor pod naslovom PRISTUP OPERI, gdje na popularan način objašnjava historijski razvoj opere, kao i specifične osebine samog opernog djela i njegova izvođenja. MG34 (N)

konceptualna umetnost, nikola tesla, performans, avangarda, neoavangarda, postmoderna, instalacije u prostoru Kao novo Retko Tiraz 300 izbor, ideja, kocept Marica Radojcic RETKO OSVETLICU TAMNU STRANU MESECA Thu, 11/23/2006 - 05:00. / Vest Beograd Kulturna politika Marica Radojcic Tesla seecult.org writes, `BEOGRAD, 23. novembra (SEEcult.org) - Medjunarodni interdisciplinarni projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce predstaviti radove cetrdesetak domacih i stranih umetnika inspirisane zivotom i delom Nikole Tesle, bice odrzan od 28. novembra do 9. decembra u vise prostora u Beogradu, povodom 150 godina od rodjenja tog velikog naucnika.` Projekat ce biti predstavljen u Javnom kupatilu Beograd, Magacinu Nolit, Muzeju Nikole Tesle, Gvarneriusu i Skupstini grada Beograda, a predstavice radove oko 40 domacih i stranih umetnika - iz Austrije, Nemacke, Belgije, Svajcarske i Srbije, najavila je Marica Radojcic. Prema navodima autorke tog projekta Marice Radojcic, ‘bice munja, gromova, animacija, muzike, skulptura, instalacija, performansa, ali i radova koji su jednovremeno i tehnicko, odnosno matematicko, i umetnicko ostavarenje, i instalacija i medicinsko pomagalo’. U okviru projekta ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce biti ostvaren u saradnji sa Muzejom Nikola Tesla, izgradjen je nov Teslin transformator za potrebe tog muzeja, ciji ce rad biti svecano demonstriran. Takodje, bice odrzan i medjunarodni muzicki festival pod nazivom ‘Safe & Sound’ (Jasno & glasno), ciji je autor koncepta i selektor kompozitor Miroslav Misa Savic Mipi. Rec je o stvaralackom dijalogu umetnika pozvanih iz sveta i domacih umetnika koji su ucestvovali na festivalu ‘Od zvuka ka’’, organizovanom u Studentskom kulturnom centru 1981. godine. Vecina ondasnjih ucesnika pozvana ja da ucestvuje u ‘Safe & Sound’, koji ce tako biti svojevrsni omaz ne samo Tesli, vec i tom festivalu iz 1981. Svaki umetnik je pozvan da obradi neku zvucnu temu, a svoj rad ce predstaviti u obliku predavanja, umetnickih radionica i performansa uzivo, ukljucujuci pritom jedan sat direktnog radio-prenosa. Projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’ zapocet je performansom ‘Nizanje’ (Stringing) koji su u julu ove godine izvele Marica Radojcic i Selena Savic u Skupstini grada, prilikom otvaranja izlozbe ‘Teslin cudesni svet elektriciteta’ autorke Zorice Ciric, kustoskinje Muzeja Nikola Tesla. Glavni finasijer projekta je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a finansijski su pomogli i austrijski Kulturni forum, Prohelvecija, Ministarstvo kulture, Deltagenerali. Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички[1][2][3] проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла. Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.[4][5] Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку. Биографија Детињство, младост и породица Парохијска црква Светог Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске.[6] Фотографија из 1905. Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај (слсрп. Николай). Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7] По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[8] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата. Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.[9] Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.[10] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће. Школовање Крштеница Николе Тесле. Теслин отац, Милутин Тесла. Никола Тесла, 1879. са 23 године. Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[11] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.[12] У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[10][13] Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац[14] крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[10] Студије Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година. Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији. Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.[15] Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.[16][17] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[13][15] Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.[18] Теслино прво запослење Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[13] Запослење у Паризу и посао у Стразбуру У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[13] Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године). Прелазак океана са препоруком Едисону Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.[19] У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.[20] Разлаз са Едисоном Статуа Николе Тесле у Нијагариним водопадима, Онтарио, Канада. Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[21] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.[22][23] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[24] Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).[25] На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје. Средње године Први патенти из наизменичних струја Никола Тесла 1885. године. Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања. Експерименти са Икс-зрацима Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака. Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године. Америчко држављанство, експлозија разних открића Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721. Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године. Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд Проглас Намесништва које у име Александра Обреновића додељује Николи Тесли орден Светог Саве другог степена 11. јуна (30. маја) 1892. Указ је у службеним Српским новинама објављен 21. (9.) јуна 1892. Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја. Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[13] Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.[27][28] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.[29] Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе. Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету. — почетак Теслиног говора у Великој школи Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.[30] Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[31] Златне године стваралаштва Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате. Светска изложба у Чикагу Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.[32] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора. Признања, недаће и рат струја Главни чланак: Рат струја Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик. Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.[33] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад. Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења. Откриће радија и бежичног преноса Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их. Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[34][35] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[36] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”. Колорадо Спрингс Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m. (Према Теслиним белешкама ово је двострука експозиција) Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи. У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс. Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола. Светска радио станица на Лонг Ајленду Теслина кула на Лонг Ајленду у савезној држави Њујорк Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф. Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента. На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min−1 (обртаја у минути). Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага. Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва. Ратне прилике и неприлике Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме. Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање. Николај Велимировић и Никола Тесла Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића. Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје. У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници. Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла. Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.[37] Теслине опсесије и невоље Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа. Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка. Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”. Аутобиографија `Моји изуми` је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима. Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски... Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима... Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи. Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно. Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама. Оно говори о фрагилности Теслиног генија. Позне године и усамљенички живот Краљ Петар II у посети Николи Тесли, апартман хотела Њујоркер, јун 1942. (од лево Милош Трифуновић министар, Франц Сној министар, Теслин сестрић Сава Косановић министар, а од десно Радоје Кнежевић министар двора и Иван Шубашић бан Хрватске бановине) Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.[38] На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави.[39] Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.[39] Теслина смрт и епилог Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла: разни уређаји који користе обртно магнетско поље (1882) индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције начин за повећање јачине електричних осцилација полифазни системи систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [40] Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор) електротерапија Теслиним струјама турбина без лопатица бифиларни намотај телегеодинамика Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори роботика и `I` логичко коло [41] цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења уређај за јонизоване гасове уређаји за емитовање јаких поља Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности) кола за појачања напона уређаји за пражњење високих напона системи за лучно осветљење уређаје за заштиту од грома Теслин компресор Теслин упаљач Теслине пумпе VTOL авион динамичка теорија гравитације концепти за електрична возила Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.[42] Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. Урна са Теслиним остацима у Музеју Николе Тесле у Београду На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[43] Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[44] Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената. Борба родбине за личну имовину Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду. Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји. Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.[45][46] Теслине друштвене активности У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.[47] У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа. Човек који је из

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice i ilustracije: Marko Krsmanovic Zlatna Knjiga Kornej Ivanovič Čukovski (rus. Корне́й Ива́нович Чуко́вский, pravo ime Nikolaj Vasiljevič Kornejčukov; Sankt Peterburg, 31. mart 1882 - Moskva, 28. oktobar 1969) bio je ruski pesnik, pisac, književni kritičar, esejista, prevodilac i književni istoričar.[1][2] Čukovski je otac pisaca Nikolaja i Lidije. On je bio među najpopularnijim dečjim pesnicima. Njegove pesme „Doktor Jojboli“ (Doktor Aibolit, 1925), „Krokodil“ (Krokodil, 1916/17), „Mojdodir“ (Moidodыr, 1925), „Telefon“ i druge bile su popularne za čitanje kod mnogih generacija dece ruskog govornog područja. 1905. godine izdavao je satirički list „Signal“; od 1912. u Kuokoli (Finska) okupljao je slikare i pisce; od 1916. je bio na čelu izdanja za decu „Jedro“. Objavio je niz popularnih knjiga jezično inovativnih pesama s urbanim motivima. Prevodio je s engleskog (Volt Vitman, Mark Tven, Radjard Kipling), a od ruskih pisaca najviše pisao o N. A. Njekrasovu. Rođen je u Sankt Peterburgu, kao vanbračni sin Ekaterine Osipovne Kornejčukove, seljanke iz Poltave, i Emanuila Solomonoviča Levinsona, čoveka iz bogate jevrejske porodice, čiji je unuk bio matematičar Vladimir Rohlin. Levinsonova porodica nije dozvolila brak sa Kornejčukovom i par se na kraju rastao. Kornejčukova se preselila u Odesu sa Nikolajem i njegovim bratom. Levinson ih je neko vreme finansijski podržavao, do njegovog braka sa drugom ženom. Nikolaj je išao u gimnaziju u Odesi, gde je jedan od njegovih drugara bio Vladimir Žabotinski. Kasnije, Nikolaj je izbačen iz gimnazije zbog svog “niskog porekla”. Morao je da dobije svoju srednjoškolsku i univerzitetsku diplomu korespondencijom. Nakon što je naučio engleski, 1903-1905. je radio kao dopisnik londonskog lista za odeske novine, iako je najveći deo svog vremena provodio u britanskoj biblioteci umesto u galeriji za novinare u Skupštini. Po povratku u Rusiju, Kornej je počeo da prevodi engleska dela, pre svega Vitmana, i objavio nekoliko analiza savremenih evropskih autora, koje su ga dovele u vezu s vodećim ličnostima ruske književnosti i obezbedile prijateljstvo s Aleksandrom Blokom. Njegov uticaj na rusko književno društvo 1890ih ovekovečen je satiričnim stihovima Saše Černjija, uključujući i Korneja Belinskog (kao iluziju na čuvenog kritičara Belinskog). Kasnije je objavio nekoliko zapaženih književnih naslova, uključujući „Od Čehova do naših dana“ (1908), „Kritičke priče“ (1911) i „Lica i maske“ (1914). Takođe je objavljivao i satirični magazin „Signal“ (1905-1906)[1] i bio uhapšen zbog “vređanja vladajuće kuće”, ali je oslobođen nakon šest meseci zatvora. Tridesetih godina 20. veka Čukovski je intenzivno radio na teoriji književnog prevođenja (`Umetnost prevođenja` 1936. ponovo je objavljena pre izbijanja rata, 1941, pod naslovom `Visoka umetnost`) i na samom prevodu na ruski jezik (M. Tvena, O. Vajlda, R. Kiplinga i drugih, uključujući u obliku „prepričavanja“ za decu).[3] Tokom rata evakuisan je u Taškent. Najmlađi sin Boris umro je na frontu. Šezdesetih godina Čukovski je osmislio prepričavanje Biblije za decu. Za ovaj projekt privukao je pisce i književnike i pažljivo uređivao njihova dela. Sam projekat bio je vrlo težak zbog antireligijskog položaja sovjetske vlade. Knjigu pod nazivom Babilonska kula i druge drevne legende objavila je izdavačka kuća `Dječija književnost` 1968. godine. Međutim, vlasti su uništile čitav tiraž.[3] Posljednjih godina Čukovski je bio populararan; laureat niza državnih nagrada i nositelj ordena. U dači u Peredelkinu, u kojoj je posljednjih godina neprestano živio, dogovarao je sastanke sa okolnom decom, razgovarao s njima, čitao poeziju, na sastanke je pozivao poznate ljude, poznate pilote, umetnike, pisce i pesnike. Kornej Čukovski umro je 28. oktobra 1969. od virusnog hepatitisa. Na dači u Peredelkinu, u kojoj je pisac proživio veći dio svog života, sada radi njegov muzej...

60641) Umetnički ambasador Adel Abdel Rahman , Gradska biblioteka Pančevo / Galerija Lucida 2020 , Prof. dr Rahman je rođen u Kairu 1958. godine, ali je studirao i doktorirao istoriju umetnosti u Nemačkoj. Ima znanje praktičnog likovnog umetnika i dizajnera. U R. Srbiji je imao 5 (pet) samostalnih izložbi. Bavi se novinarstvom od 1995. godine, kao kritičar i istoričar umetnosti u štampanim i elektronskim medijima. Knjiga koju je objavio u R. Srbiji je sadržana od tekstova u formi između eseja i likovne kritike. Reč je o izboru umetnika, a pisana je veoma jasno i jezgrovito, imajući u vidu da dr Rahman razume različite likovne svetove srpskih, arapskih, afričkih, ruskih evropskih, japanskih i kineskih umetnika. Prof. dr Rahman je profesor na Univerzitetu za dizajn Fakulteta umetničke edukacije u Kairu. Tokom svoje dosadašnje karijere, radio je i u Ministarstvu kulture AR Egipat na visokim funkcijama i veoma je cenjen među istaknutim književnicima i umetnicima u AR Egipat, a i šire. Na kraju prezentacije, nakon komentara i analiza brojnih eminentnih egipatskih kritičara, uručene su plakete zaslužnim za ovo delo, a među dobitnicima je bio i Bojan Stamenković, otpravnik poslova a. i. Ambasade R. Srbije, kao predstavnik države u kojoj je prof. dr Rahman našao dosta inspiracija, prijatelja i onih koji su mu posebno pomogli u pisanju knjige, zbog čega R. Srbiju stavlja na prvo mesto. Ovo je još jedan dokaz o tome koliko je kultura važna spona među državama i kako može da poveže ljude, običaje i religije, bez bilo kakvih granica. odlično očuvano, nekorišćeno, mek povez, format 16 x 23 cm , ilustrovano, 195 + 40 strana