Poručnik Kingsli je dosad u karijeri radio sve – špijunirao je, lagao, ubijao po naređenju. Međutim, njegova nova tajna misija zahteva nešto nesvakidašnje i možda je najopasnija do sada. Nestao je mlađani pukovnikov nećak, a na Kingsliju je da ga vrati kući. Zbog toga će morati da poseti sedište seks-kulta u kojem vladaju žene, a muškarci su robovi, i to svojom voljom. Ili možda nije tako? Dok je zarobljen unutar zidina zamka, Kingslija će začarati erotične čini zagonetne Madam, žene koja poseduje mudrost, moć i lepotu. Ona mu nudi život za kakvim je oduvek žudeo i ostvarenje njegove najveće želje. Uz određenu cenu, naravno. Da se zauvek odrekne osobe koju voli. U jedno je siguran: šta god da izabere, više nikada neće biti isti.

Lepo ocuvano G3 Moravagine Blaisea Cendrarsa istodobno je uistinu užasavajuća i užasno smiješna, usporedba s Golim ručkom - osim što je puno zabavnije za čitanje. Nasljednik golemog aristokratskog bogatstva, mentalni i fizički mutant Moravagine je čudovište, čovjek u potrazi za teoremom koja će opravdati svaku njegovu želju. Otpušten iz bolnice za lude kriminalce od strane svog zvjezdanog psihijatra (pripovjedač knjige), koji predviđa društvo u zločinu koje će također biti neviđena znanstvena suradnja, Moravagine putuje iz Moskve u San Antonio u najdublju Amazoniju, upleten u planove i prevare kao, između ostalog, terorist, špekulant, tragač za zlatom i pilot. Također uživa u zauzetoj sporednoj stvari u silovanju i ubojstvima. Napokon, dvojica prijatelja vraćaju se u Europu - baš na vrijeme za Prvi svjetski rat, kada je `cijeli svijet radio Moravagine`.

Poručnik Kingsli je dosad u karijeri radio sve – špijunirao je, lagao, ubijao po naređenju. Međutim, njegova nova tajna misija zahteva nešto nesvakidašnje i možda je najopasnija do sada. Nestao je mlađani pukovnikov nećak, a na Kingsliju je da ga vrati kući. Zbog toga će morati da poseti sedište seks-kulta u kojem vladaju žene, a muškarci su robovi, i to svojom voljom. Ili možda nije tako? Dok je zarobljen unutar zidina zamka, Kingslija će začarati erotične čini zagonetne Madam, žene koja poseduje mudrost, moć i lepotu. Ona mu nudi život za kakvim je oduvek žudeo i ostvarenje njegove najveće želje. Uz određenu cenu, naravno. Da se zauvek odrekne osobe koju voli. U jedno je siguran: šta god da izabere, više nikada neće biti isti.

Autor - osoba Stefanović, Mirjana Naslov Pomračenje / Mirjana Stefanović Vrsta građe poezija Jezik srpski, engleski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski krug : Centar za antiratnu akciju, 1996 (Beograd : Slovograf) Fizički opis 126 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Milica Zbirka Biblioteka Krug Napomene Pogovor na engl. jeziku Tiraž 500 The Eclipse / Milica Nikolić: str. 125-126 Beleška o autoru na koricama. Mirjana Stefanović (Niš, 24. oktobar 1939 – Beograd, 10. avgust 2021) bila je srpska književnica. Živela je u Nišu, Kosančiću i Novom Sadu, a od 1951. u Beogradu. Školovala se u Novom Sadu, Beogradu i Delhiju, Indija. Magistar je engleske književnosti. Godine 1966-1967. radila kao novinar saradnik na Trećem programu Radio-Beograda, a od 1967. do 1973. bila novinar redaktor u Dečijoj redakciji Radija. Od 1974. do 1991. urednica u izdavačkoj kući Nolit. Osnovala i šesnaest godina vodila biblioteku Raspust u kojoj je objavila preko pedeset knjiga za mlade izabranih iz svetske i domaće književnosti. Učestvovala u uređivanju savremene poezije i bila urednica biblioteke Zanimljiva nauka. Glavna urednica edicije Prva knjiga Matice srpske (1974–1979) i član redakcije Letopisa Matice Srpske (1982–1983). Kritika O njenim su delima afirmativno pisali, u listovima, časopisima, i u svojim knjigama ugledni srpski i jugoslovenski kritičari, od Miroslava Egerića 1957. u Studentu, do Jelene Milinković u internet časopisu Agon 2011. Među njima su i : Milica Nikolić, Petar Džadžić, Miloš I. Bandić, Predrag Palavestra, Miodrag Protić, Bogdan A. Popović, Božo Vukadinović, Sveta Lukić, Vuk Krnjević, Staniša Tutnjević, Draško Ređep, Srba Ignjatović, Bojana Stojanović Pantović, Jovica Aćin, Vasa Pavković, Saša Radojčić, Stevan Tontić, Vladimir Milarić, Jovan Ljuštanović, Janez Rotar, Franci Zagoričnik, Niko Grafenauer, Vjeran Zupa, Branko Bošnjak, Enver Kazaz. Nagrade Nagrada Novosadske Tribine mladih za rukopis knjige Odlomci izmišljenog dnevnika 1959. Nagrada Neven za Vlatka Pidžulu, najbolja knjiga za decu u Srbiji, 1962. Nagrada Politikinog zabavnika za Sekino seoce, najbolja kljiga za decu u Jugoslaviji, 1994. Nagrada Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos književnosti za decu, 1995. Nagrada Pro Femina za knjigu pesama Pomračenje 1997. Nagrada Desanka Maksimović za celokupno pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji, 2010. Povodom dodele ove nagrade održan je naučni skup o pesništvu laureatkinje, a tekstovi sa tog skupa objavljeni su u zborniku Poezija Mirjane Stefanović, Zadužbina Desanka Maksimović, Beograd 2012. Zlatni ključić Smedereva, za životno delo u oblasti dečije književnosti 2011. Zlatno Gašino pero, nagrada za životno delo i `doprinos vedrom duhu detinjstva`, Lazarevac 2012. Nagrada Bosanski stećak, koju dodeljuje žiri Međunarodne književne manifestacije Sarajevski dani poezije, 2013. Prva je žena dobitnica ove ugledne međunarodne nagrade čiji su laureti i Tadeuš Ruževič, Kristofer Meril, Čarls Simić, Mirko Kovač, Luko Paljetak... Povelja Zmajevih dečijih igara za izuzetan doprinos književnosti za decu, 2017. Nagrada Milica Stojadinović Srpkinja za knjigu pesama `Trap`, 2019. Dela Knjige za odrasle Voleti, pesme, Matica Srpska, Novi Sad 1960 Odlomci izmišljenog dnevnika, proza, Matica Srpska, Novi Sad 1961 Proleće na Terazijama, pesme, Prosveta, Beograd 1967 Indigo, pesme, Nolit, Beograd 1973 Radni dan, pesme, Matica Srpska, Novi Sad 1979 Savetnik, proza, BIGZ, Beograd 1979 Prošireni savetnik, proza, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1987 Pomračenje, pesme, `Fondi Oryja Pala` Novi Beograd-Kranj 1995, drugo izdanje Beogradski krug i Centar za antiratnu akciju, Beograd 1996 Iskisli čovek, izabrane pesme, Nolit, Beograd 2003 O jabuci, proza, Dnevnik, Novi Sad 2009 Promaja, izabrane i nove pesme, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 2011 Škola života, izabrane pesme, Grupa 484, Beograd 2012 Održi plamen, izabrane i nove pjesme, Društvo pisaca Bosne i Hercegovine, Međunarodna književna manifestacija `Sarajevski dani poezije`, Sarajevo 2013 Trap, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2018. Knjige za decu Vlatko Pidžula, pesme i priče, Prosveta, Beograd 1962, drugo izdanje Narodna knjiga Beograd, 2007 Enca sa kredenca, pesme, `Radivoj Ćirpanov` Novi Sad 1969, 1975, Veselin Masleša, Sarajevo 1978 Štrickalice, priče, BIGZ, Beograd 1972. Šta da radi ova fota?, roman, Nolit, Beograd 1979, Glas, Banja Luka 1989, Dnevnik, Novi Sad 2003 Mit érdemel az a bűnös, prevod na mađarski romana Šta da radi ova fota? , Forum, Novi Sad 1984 Drugari sa repom, četiri slikovnice sa ilustracijama Marka Krsmanovića, Nolit, Beograd 1985 Šola za velike, priče, prevod na slovenački, Mladinska knjiga, Ljubljana 1985 Čudo do čuda, priče, Vuk Karadžić, Beograd 1986 Sekino seoce, roman, IP Ginko,Ginis Yu, Beograd 1994 Zlatne ribice, pesme i priče, Matica Srpska, Novi Sad 1994 O Uglješi, pesme, Prosveta, Beograd 1996, autorsko izdanje, Beograd 2000 Škola ispod stola, pesme i priče, Portal, Beograd 2004 Prvi poljubac, izabrane igre za decu, Bookland, Beograd 2010 Comot i svila, izabrane pesme i priče, `Smederevska pesnička jesen`, Smederevo 2011 Sa Katarinom Granata-Savić priredila knjigu `Moja majka - pisci govore o svojim majkama`, Zmajeve dečije igre, Novi Sad 2007 Dramski radovi Leći na rudu, TV drama, TV Beograd, 1968 Beli zečevi, TV drama, TV Beograd, 1970 Kakav dan, TV drama, TV Beograd, 1979 Proleće života, TV drama, TV Beograd, 1980 Činiti čin, eksperiment u jeziku, kompozitor Dušan Radić, Treći program Radio-Beograda , 1965 Urlikologija, radio-drama, Treći program Radio-Beograda , 1968 Cecilija od Cimberije, pozorišna igra za decu, Teatar Boško Buha, Beograd 1969 Radio-Beograd i druge jugoslovenske radio-stanice emitovale su više njenih radio-igara za decu od kojih su izabrane objavljene u knjizi Prvi poljubac. Prevodi Sa engleskog je prevela indijske romane Takaži Šivašankara Pilai : Račići, Nolit, Beograd 1966 Balačandra Radžan : Tamni igrač, Prosveta, Beograd 1977. Antologije i panorame Pesme i priče Mirjane Stefanović uvrštene su u osamdesetak antologija i panorama na srpskom i drugim jezicima. Među njima su i : Sveta Lukić, Vuk Krnjević : Posleratni srpski pesnici, Nolit, Beograd 1970. Stevan Radovanović, Slobodan Radaković : Srpske pesnikinje od Jefimije do danas, Slovo ljubve, Beograd 1972 Milovan Vitezović : Antologija savremene srpske satirične priče, Jež, Beograd 1980 Vuk Krnjević : Med resničostjo in snom, antologija srbske poezije XX stoletja, Cankarjeva založba, Ljubljana 1984 Stevan Tontić : Moderno srpsko pjesništvo - velika knjiga moderne srpske poezije od Laze Kostića do danas, Svjetlost, Sarajevo 1991 Gane Todorovski i Paskal Gilevski : Srpskata poezija vo XIX i XX vek, Skopje 2000 Radmila Lazić : Mačke ne idu u raj - antologija savremene ženske poezije, K.V.S., Beograd 2000 Bojana Stojanović Pantović : Srpske prozaide - antologija srpskih pesama u prozi, Nolit, Beograd 2001 Bojana Stojanović Pantović : Nebolomstvo, panorama srpskog pesništva kraja HH veka, Durieux, Zagreb 2006 Časlav Đorđević : Srpski sonet, Službeni glasnik, Beograd 2009 Branko Matan : Povijest u stihovima, Gordogan, Zagreb 2009 Ivana Maksić, Predrag Milojević : Do zuba u vremenu, Presing, Mladenovac-Beograd 2014 Božo Koprivica i Lazar Ristovski : Antologija ljubavne pozije srpske, Zillon film, Beograd 2012 Bora Ćosić : Dečja poezija srpska, edicija Srpska književnost u sto knjiga, Matica Srpska Novi Sad, Srpska književna zadruga, Beograd 1965 Vladimir Milarić : Zeleni bregovi detinjstsva, `Radivoj Ćirpanov`, Novi Sad 1970, 1977 Zvonimir Balog : Zlatna knjiga svjetske poezije za djecu, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb 1975 Niko Grafenauer : Pa mi verjamete, izbor jugoslovanskega modernega pesništva za mladino, Mladinska knjiga, Ljubljana 1980. Leonid Jahnin : Dvenadcat slonov, Detska literatura, Moskva 1983 Vladimir Milarić : Roža čudotvorna, antologija sodobnega jugoslovanskega pesništva za otroke, Mladinska knjiga, Ljubljana 1985. Dragan Lakićević : Antologija srpske poezije za decu, Bookland, Beograd 1995 Milovan Vitezović : Antologija svetske poezije za decu, Dereta, Beograd 2001 Raša Popov : Sto najlepših pesama za decu, YU marketing press, Beograd 2002 Pop D. Đurđev : Dva alava lava, ludoteka savremene srpske poezije za decu, Dnevnik, Novi Sad 2003 Raša Popov, Pop D. Đurđev : Vsičko, koeto rastne bi iskalo da pee – antologija srpske dečje poezije na bugarskom, Zmajeve dečje igre, Novi Sad - Niš 2006 Pero Zubac : S one strane duge - antologija srpskog pesništva za decu, Media Invest, Novi Sad, Srpska knjiga, Ruma, 2006 MG48 (N)

Novi roman pisca knjige Moving Day. Ostrvo od pepela je uzbudljiva ispovest razočaranog čoveka. Sve iluzije su se raspršile, sve velike priče su ispričane, svi tabui su srušeni, sve nade su nestale sa horizonta. Ostala je još samo bespoštedna priča u kojoj ovaj junak naših dana presabira gde je bio i šta je radio, on i njegovi bližnji i daljnji, u poslednje dve decenije svog i našeg života. Ukrštajući više glasova, pri čemu se ti glasovi nekada i međusobno osporavaju, Ostrvo od pepela daje nesvakidašnju sliku devedesetih godina i protekle decenije u kojoj se smenjuju istorijske i lične drame, politička obest, strategije manipulacije, časovi uzleta i dubokog pada, osećanje gneva i izneverenosti. I sve se to sklapa u iskustvu najniže tačke kao sume životnog iskustva junaka ovog odličnog romana.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Put za Los Anđeles“prvi je roman Džona Fantea, napisan još 1936., ali je knjiga suviše moderna za svoje vreme objavljena tek posle njegove smrti.Fante piše o ljubavi, životnoj radosti, beskrajnim ambicijama i dubokim patnjama mladog, neostvarenog ljudskog bića. Put za Los Andjeles je prvi Fanteov roman koji je cekao punih 50 godina da bude objavljen. Junak romana, Arturo Bandini, kao da anticipira Holdena Kofilda , Selindzerovog – Lovca u zitu. „U centru je Fanteov alter-ego, mladi Arturo Bandini, koji prolazeći kroz surovi svet Velike ekonomske krize pokušava svoj život pretočiti u prozu. Stranac u svetu koji se kreće uhodanim tračnicama, Bandini pokušava da šokira okolinu; tvrdi da njegova proza nije na prodaju i da piše za potomstvo. Baš kao što je to radio i njegov tvorac“ Džon Fante.``

VELIKI KANCELAR Mihail Bulgakov udzbenički format tvrd povez očuvana ocena 4 448 strana Mihail Bulgakov je pisao znatan broj različitih verzija i redakcija skoro svih svojih dela. Na romanu Majstor i Margarita je radio punih dvanaest godina i izvršio osam redakcija. Radi upotpunjavanja suštinske praznine u izdanjima stvaralačkog nasleđa Mihaila Bulgakova, pripremljena je ova knjiga – Veliki kancelar. Reč je o trećoj redakciji Majstora i Margarite. Osnovni tekst rukopisa je dopunjen Prilozima uz koje su sastavljeni komentari. Trebalo bi napomenuti da se značajan deo tekstova, koji su uključeni u ovu knjigu, prvi put objavljuje. Skice radne verzije romana od 1929. i 1931. godine. Glave romana, koje su bile dopisane i prepisane od 1934. do 1936. godine. Glave iz druge potpune rukopisne redakcije (1937-1938). Hronologija života i stvaralaštva Mihaila A. Bulgakova Komentari Prilozi

OČUVANA udzbenički format Mono i Manana Beograd 2005 448 strana tvrd povez Mihail Bulgakov je pisao znatan broj različitih verzija i redakcija skoro svih svojih dela. Na romanu Majstor i Margarita je radio punih dvanaest godina i izvršio osam redakcija. Radi upotpunjavanja suštinske praznine u izdanjima stvaralačkog nasleđa Mihaila Bulgakova, pripremljena je ova knjiga – Veliki kancelar. Reč je o trećoj redakciji Majstora i Margarite. Osnovni tekst rukopisa je dopunjen Prilozima uz koje su sastavljeni komentari. Trebalo bi napomenuti da se značajan deo tekstova, koji su uključeni u ovu knjigu, prvi put objavljuje. Skice radne verzije romana od 1929. i 1931. godine. Glave romana, koje su bile dopisane i prepisane od 1934. do 1936. godine. Glave iz druge potpune rukopisne redakcije (1937-1938). Hronologija života i stvaralaštva Mihaila A. Bulgakova Komentari Prilozi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Ilustracije: Danica Antic Korice: Sava Nikolic Ivan Bratko (15. februar 1914 — 23. mart 2001) je bio slovenački pisac i izdavač, partizan i oficir. Bratko je rođen u Celju 1914. godine.[1] Diplomirao je pravo na Univerzitetu u Ljubljani[1] 1941. Bio je član Saveza komunista Jugoslavije od 1933. godine i objavio brojne članke i kolumne o društveno-ekonomskim temama i pre Drugog svetskog rata. Sahranjen je u koncentracionom logoru Gonars odakle je pobegao i otišao u partizane. Njegovo bekstvo iz Gonarsa bilo je i inspiracija za njegovu najpoznatiju knjigu Teleskop (Teleskop), za koju je dobio Levstikovu nagradu 1954. godine. Od 1952. do penzionisanja 1981. radio je kao šef Izdavačke kuće DZS. Preminuo je u Ljubljani 2001. godine.

Novi roman pisca knjige Moving Day. Ostrvo od pepela je uzbudljiva ispovest razočaranog čoveka. Sve iluzije su se raspršile, sve velike priče su ispričane, svi tabui su srušeni, sve nade su nestale sa horizonta. Ostala je još samo bespoštedna priča u kojoj ovaj junak naših dana presabira gde je bio i šta je radio, on i njegovi bližnji i daljnji, u poslednje dve decenije svog i našeg života. Ukrštajući više glasova, pri čemu se ti glasovi nekada i međusobno osporavaju, Ostrvo od pepela daje nesvakidašnju sliku devedesetih godina i protekle decenije u kojoj se smenjuju istorijske i lične drame, politička obest, strategije manipulacije, časovi uzleta i dubokog pada, osećanje gneva i izneverenosti. I sve se to sklapa u iskustvu najniže tačke kao sume životnog iskustva junaka ovog odličnog romana.

Владимир Дедијер: БЕЛЕШКЕ ИЗ АМЕРИКЕ Издавач: КУЛТУРА, Београд, 1945.год. Меки повез, 261 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Владимир Владо Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 — Бостон, 30. новембар 1990) био је академик, историчар, публициста новинар и учесник Народноослободилачке борбе. Владо је рођен 4. фебруара 1914. године. Отац му је био Јевто Дедијер, а старији брат Стеван Дедијер. Детињство и младост проводи у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Уписује Правни факултет у Београду, када због немаштине и немогућности да плаћа студије почиње да ради као дописник из земље, а касније и света за „Политику“. Био је члан КПЈ и радио је у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Јосипа Броза Тита по доласку у Београд 1941. године. У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство. Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије. После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој дневник, који је после рата објављен. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“. За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године. На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Иво Политео, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године. После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других. Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941—1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла смрт. Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, сахрањена је 21. децембра 1990. године у Љубљани. Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941—1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав. Носилац је Партизанске споменице 1941, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви. Породица Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету и први асистент истакнутог српског географа Јована Цвијића. Поред Владе он је имао још два сина, Боривоја-Бору и Стевана, који је био нуклеарни физичар и социјални теоретичар и који је од 1961. године живео у Шведској. Владо Дедијер се два пута женио. Први пут лекарком Олгом Поповић из Земуна и са њом је у годинама уочи Другог светског рата добио ћерку Милицу. У току рата, она је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије и погинула је јуна 1943. године за време битке на Сутјесци. После делимичног ослобођења земље, 1944. године, у Београду се по други пут оженио, овога пута Словенком Вером Крижман, са којом је добио ћерку Бојану и синове Боривоја-Бору, Бранимира-Бранка и Марка. Његова два сина Боривоје (умро 1958) и Бранко (погинуо 1966), су трагично преминула и он је сахрањен поред њих у Љубљани.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Sijarić, Ćamil, 1913-1989 = Sijarić, Ćamil, 1913-1989 Naslov Priče kod vode : izabrane pripovijetke / Ćamil Sijarić ; izbor i predgovor Rajko P. Nogo Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1982 (Beograd : Kultura) Fizički opis 314 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 = Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 75 ; knj. 499 (Karton.) Napomene Predgovor: Sve je nekad zborilo: str. 7-24 Rječnik: str. 305-310 Bilješka o piscu / R. P. Nogo: str. 311-314. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela Ram bulja, 1953. pripovijetke, Naša snaha i mi momci, pripovijetke, Bihorci, roman, Sarajevo, 1956, Kuću kućom čine lastavice, 1962, pripovijetke, Sablja, 1969. pripovijetke, Putnici na putu, 1969, pripovijetke, Kad djevojka spava, 1972, pripovijetke, Francuski pamuk, 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) Priče kod vode, 1982, Rimski prsten, 1985, Raška zemlja Rascija, roman, Miris lišća orahova, 1991, Konak, roman, Mojkovačka bitka, roman, Carska vojska, roman, Zelen prsten na vodi, pripovijetke, Zapis o gradovima… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988 MG148 (N)

Mišel Turnije Gašpar Melhior i ValtasarTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМишел Турније (Париз 19. децембар 1924 -- Шоазел 18. јануар 2016) био је француски писац. Добитник је награда као што су Велика награда за роман Француске академије 1967. године за роман Петко или лимбови Пацифика и Гонкурову награду за Краља Виловњака 1970. године. Његова инспирација укључивала је традиционалну немачку културу, католичанство и филозофије Gastonа Bachelardа-а. Становао је у Шоазелу и био члан Академие Гонкур. Његова аутобиографија преведена је и објављена као Дух ветра (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Био је номинован за Нобелову награду за књижевност. [1]БиографијаТурније је рођен у Француској од родитеља који су се упознали на Сорбони током студија немачког језика, а младост је провео у Сен Жермен ан Леу. Немачки је научио рано, боравећи сваког лета у Немачкој. Студирао је филозофију на Сорбони и на универзитету у Тибингену и похађао курс филозофа Мориса де Гандилака. Желео је да предаје филозофију у средњој школи, али, као и његов отац, није успео да добије француску агрегацију (такмичарски испит за државну службу у француском систему јавног образовања) .Турније се придружио Radio France-у као новинар и преводилац и водио L`heure de la culture française. Године 1954. радио је у реклами за Европу 1 . Такође је сарађивао за новинама Le Monde и Le Figaro. Од 1958. до 1968. године, Турније је био главни уредник француске издавачке куће Плон. Године 1967. Турније је објавио своју прву књигу, Петко или лимбови Пацифика, препричавање Робинзона Крусоа Даниела Дефоа, за коју је награђен Великом наградом за роман Француске академије.Суоснивач је, 1970. године, са фотографом Лисијеном Клергом (Lucien Clergue) и историчарем Жан-Морисом Рукетом (Jean-Maurice Rouquette), годишњег фестивала фотографије Rencontres d`Arles-а. У исто време направио је за телевизију педесет издања месечног програма Chambre noire, посвећених фотографији, уз интервјуисање фотографа за сваки програм.Турније је умро 18. јануара 2016. у Шоазелу у Француској у 91. години [2]9/119/14

Veoma dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Gončarov, Ivan Aleksandrovič, 1812-1891 = Gončarov, Ivan Aleksandrovič, 1812-1891 Naslov Oblomov : roman u četiri dela / I. A. Gončarov ; [preveo Milovan Glišić] Jedinstveni naslov Oblomov. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1960 (Beograd : Kultura) Fizički opis 697 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Milovan Đ. Zbirka Biblioteka svetskih klasika Napomene Prevod dela: Oblomov / I. A. Gončarov. Roman Oblomov je socijalno-psihološki roman u 4 dela koji kroz sudbinu glavnog junaka Ilje Iljiča tretira fenomen „suvišnog čoveka“, ali i daje oštru kritiku ruskog društva prve polovine XIX veka. Oblomov je talentovan, mlad čovek, pun neiskorišćenih potencijala, koji zbog slabe volje, zastarelog vaspitanja i nerealnih strahova od života ne uspeva da se ostvari ni na poslovnom, ni na društvenom, ni na ličnom planu. Lik Oblomova postao je veoma brzo tipski lik svetske književnosti, sinonim za bezvoljnost i pasivnost društveno nekorisnog pojedinca, dok je pojam „oblomovština“ postao simbol inertnosti i apatije onog dela ruskog plemstva koje i pored sveg obrazovanja i plemenitosti nema u svojim redovima aktivne i za život sposobne ljude koji bi Rusiju mogli povesti putem napretka. Ivan Aleksandrovič Gončarov (Iván Aleksándrovič Gončaróv) jedan od najistaknutijih ruskih realista prve polovine XIX veka rođen je 1812. u Simbirsku, u porodici bogatog trgovca. Godine 1834. završio je Moskovski univerzitet i stupio na službu u državnoj kancelariji simbirskog gubernatora, ali je ubrzo premešten u Peterburg gde je kao prevodilac radio u odeljenju finansija. Od 1852. do 1854. bio je član ekspedicije admirala Putjatina na fregati koja je plovila od Engleske do Japana, a vratio se kući preko Sibira. Svoje doživljaje sa tog putovanja opisao je u čuvenom putopisu Fregata Palada. Od 1856. radio je kao cenzor u Ministarstvu unutrašnjih poslova i urednik vladinih novina. Preminuo je 1891. u Sankt Peterburgu. Iz ukupnog književnog stvaralaštva Gončarova koji je svojim delima izvršio snažan uticaj na afirmaciju realizma u ruskoj književnosti, izdvajaju se romani Obična priča (1847), Oblomov (1859) i Ponor (1869). MG68 (L)

Autor: Oliver Pötzsch Godina izdanja: 2021. Br. str.: 504 Povez: Mek Format: 123mm x 190mm Pismo: Latinica Opis Vještac – autor Oliver Pötzsch Godine 1666. pedesetak građana Schongaua kreće na hodočašće u samostan Andechs, a među njima su i medikus Simon Fronwieser i njegova supruga Magdalena, krvnikova kći. Simon u samostanu upoznaje zagonetnog fra Virgiliusa, koji se bavi urarskim zanatom i očaran je fratrovim izumima i automatima, iako se ostali redovnici u samostanu pribojavaju novotarija, smatrajući ih čarobnjaštvom. Kad dvojicu redovničkih pomoćnika pronađu mrtve, a fratar Virgilius nestane, za sve je optužen fra Johannes, redovnik koji skriva svoju krvavu prošlost. Čini se da je dio te prošlosti i Jakob Kuisl, schongauski krvnik koji će pohitati u Andechs kako bi pomogao Simonu i Magdaleni otkriti tko stoji iza nedavnih ubojstava. Trojac iz Schongaua daje se u potragu za ubojicom, no pritom podcjenjuje veliku opasnost koja vreba… „Očaravajući spoj povijesti i intrige.“ Samuel Thomas „Obitelj Kuisl ponovno se uplela u ubojitu zavjeru. Vrhunski zaplet i napetost upotpunjuju zvukovi, mirisi i okusi svakodnevnog života i vjerovanja Bavarske iz 17. stoljeća.“ John Barton „U ovoj izvanrednoj, pomno smišljenoj priči svaka je riječ mogući trag, a likovi su toliko angažirani da se čitatelj mora uključiti u pokušaj da im pomogne odgonetnuti zagonetku.“ Oprah.com Oliver Pötzsch (1970.) dugi je niz godina radio kao scenarist televizijskih filmova, a danas je poznat kao autor povijesnih romana. Njegovi romani o schongauskom krvniku Jakobu Kuislu proslavili su ga daleko izvan granica Njemačke. On je i sam potomak roda Kuislovih koji su 300 godina bili najčuvenija dinastija krvnika u Bavarskoj. Vještac je četvrti nastavak ovog serijala. O autoru: Oliver Pötzsch (1970.) dugi je niz godina radio kao scenarist televizijskih filmova, a danas živi u Münchenu gdje piše romane. I sam je potomak obitelji Kuisl koja je od 16. do 19. stoljeća bila najglasovitija bavarska dinastija krvnika. Njegovi povijesni romani o krvniku Jakobu Kuislu učinili su ga poznatim daleko izvan granica Njemačke.

Prvo izdanje iz 1993. Veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Medaković, Dejan, 1922-2008 = Medaković, Dejan, 1922-2008 Naslov Efemeris = Ephemeris IV : hronika jedne porodice / Dejan Medaković Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1993 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1993 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 361 str. ; 21 cm Zbirka Posebna izdanja / [Beogradski izdavačko-grafički zavod] (broš.) Napomene Tiraž 2.000+3.000 Beleška o piscu: str. [365]. Pre tri godine, knjiga neobičnog naslova u našoj memoaristici „Efemeris“ Dejana Medakovića, počela je da lepotom pripovedanja kroji svoju sudbinu, kako kod čitalaca, tako i kod književne kritike. Sledećih godina, pod istim naslovom izašao je Efemeris II, pa Efemeris III, a sad se toj ogrlici priključuje i Efemeris IV. Prva knjiga Efemerisa je u znaku detinjstva i rane mladosti, uspomena na Zagreb, Korčulu, Sremske Karlovce, odnose unutar čuvene srpske prečanske porodice Medaković. Onako, kako je video i odslikao predratni Zagreb, u drugoj knjizi Medaković je svu pažnju usredsredio na ratni i poratni Beograd, kidanje starog načina života. U trećoj knjizi Efemerisa Medaković je više analitičar jednoga vremena nego pripovedač. U četvrtoj knjizi otkrivamo i Medakovića putopisca, rafiniranog estetu koji je u stanju da u jednom momentu otkrije zapretanu lepotu razrušenog svetilišta, gradskog trga, predela ili slike. Pred našim očima prolaze lepote Venecije, Sicilije, Sentandreje, Rumunije, seoskih nemačkih crkava. Medaković se trudi, i uspeva, da u njima pronađe tragove svog naroda, koji ravnopravno učestvuje u stvaranju svetskih kulturnih dobara. Medaković na uverljiv i dokumentaran način opisuje događaje koji su pre nekoliko decenija pod visokom temperaturom držali našu kulturnu i političku javnost (podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, slučaj prof. Mihaila Đurića, objavljivanje monografije o Hilandaru, otvaranje izložbi poznatih slikara i dr.). (Iz recenzije Jovana Radulovića) Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU, kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. MG99 (N)

Danilo Kiš Grobnica za Borisa DavidovićaMeki povezIzdavač BigzGrobnica za Borisa Davidoviča (podnaslovljena: Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti) je zbirka sedam pripovedaka objavljena 1976. godine, autora Danila Kiša. U nekim tumačenjima, ova knjiga zapravo predstavlja roman. Pripovetke su zasnovane na istorijskim događajima i bave se temama političke obmane, izdaje i ubistva u Istočnoj Evropi u prvoj polovini 20. veka (osim novele Psi i knjige u kojoj se radnja odvija u 14. veku). Neke od priča su napisane kao fiktivne biografije u kojima glavni likovi interaguju sa stvarnim ličnostima.Kiš je ovu knjigu napisao dok je radio na univerzitetu u Bordou, motivisan uglavnom svojom frustracijom prouzročenom neznanjem i neverovanjem svojih studenata koji su, mahom levičarski orijentisani, odbijali da poveruju čak i u postojanje gulaga.Knjiga je objavljena u desetinama izdanja na srpskohrvatskom jeziku, a prevedena je na više od dvadeset jezika. 6/20

Naslov: Bijeli cvijet Autor: Ahmet Hromadžić Izdavač: Sarajevo : Veselin Masleša Pismo: latinica Br. strana: 147 Format: 19,5 cm Povez: tvrdi, platneni Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su povezani međusobno i sa koricama, kao novi su. Na belini naslovnog lista posveta i potpis autora! O autoru možete da pročitate ovde: https://bs.wikipedia.org/wiki/Ahmet_Hromad%C5%BEi%C4%87 Ahmet Hromadžić (11. oktobar 1923 – 1. januar 2003) bio je bosanskohercegovački, bošnjački književnik, novinar i urednik. Pisao je pripovijetke i romane za djecu i odrasle. Čitalačkoj publici najpoznatiji je po djelima za djecu, između ostalih po naslovima: Patuljak iz Zaboravljene zemlje, Patuljak vam priča, Okamenjeni vukovi i dr. Radio je kao novinar i urednik nekoliko časopisa. Jedan je od osnivača dječije biblioteke `Lastavica`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Biblioteka Vjeverica Izdavač: Mladost - Zagreb, 1985. god. Tvrd povez, 21 cm. 165 str. Ilustrovano Nagrada Grigor Vitez 1976, Nagrada Mlado pokoljenje 1977 “Zvižduk s Bukovca” Zvonimira Milčeca zanimljiva je knjiga koja nam prikazuje uzbudljive dogodovštine dečaka koji trenutno pohađaju peti razred. Ona govori o tome kako su dečaci provodili svoje veselo detinjstvo u zagrebačkom kvartu Bukovcu. Popraćeno je izvornim ilustracijama koje je izradio naš poznati karikaturist Oto Reisinger. Zvonimir Milčec Zvonimir Milčec najpoznatiji je dječji pisac te jedan od najistaknutijih hrvatskih književnika. Svoja je djela najviše posvećivao gradu Zagrebu, a proslavio se i kao pisac za djecu. Poznati pisac rodio se 3.9.1938. godine u Zagrebu, a umro 17.4.2014. godine. Obrazovanje Zvonimir Milčec osnovnu školu završio je u rodnom Zagrebu, gdje je nakon toga pohađao i srednju grafičku školu. Nakon mature upisao je Visoku poslovnu školu, također u Zagrebu, a onda je otišao u Beograd, gdje je studirao i diplomirao novinarstvo. Privatni život Milčec je radio kao profesionalnu novinar, bio je reporter i kolumnist. Radio je i kao urednik dvotjednika Zagrebački trg i pomoćnik glavnog urednika u Večernjem listu. Cijelo jedno desetljeće radio je kao stalni kolumnist Jutarnjeg lista, a onda, nakon što je već bio umirovljen, ponovno je postao kolumnist Večernjeg lista. Također je pisao kolumne i na raznim web portalima. 1996. godine Milčec je otvorio kafić za vlastiti užitak, poznat po tome što je odavao pravu sliku grada Zagreba, kojeg je on toliko volio. Kafić je nazvao “K&K”, a karakterističan je po tome što u njemu nije svirala glazba, pa su posjetitelji u njemu mogli na miru pročitati novine ili izložene knjige ovog poznatog autora. Sam Milčec je često i bez srama govorio o nekim svojim porocima i užicima, što su bili upravo neometano ispijanje kave i pušenje cigara, u dokolici pri kojoj se osjećao pravi duh Zagreba. Zvonimir Milčec je više puta pokazao koliko je vezan za grad Zagreb, ne samo po svojim književnim djelima i novinarskim radom, već i aktivističkim djelovanjem. On je bio jedan od inicijatora za postavljanje spomenika Mariji Ujević u Vlaškoj ulici, što se i dogodilo 1988. godine, aktivno se borio 1990. godine za povratak Fernikovog spomenika banu Jelačiću, te je sudjelovao u podizanju spomenika Mariji Jurić Zagorki, koji danas krasi Tkalčićevu ulicu u Zagrebu. Zvonimir Milčec umro je iznenada 2014. godine, u 76. godini života. Posao Zvonimir Milčec je danas, pored svega što je radio, ostao najpoznatiji kao dječji pisac. Ipak, on nije pisao samo dječje knjige, već i beletristiku za odrasle. Njegovi poznati romani za odrasle su “U Zagrebu prije podne”, objavljen 1979. godine i “Čovjek od novina”, objavljen 1997. godine. Osim beletristike, Milčec je napisao preko petnaest zbirki koje su sadržavale njegova djela iz feljtonistike, od kojih su neke “Zadnja pošta Zagreb”, “Pozdravi doma”, “Zagreb je Zagreb”, “Dinamovo proljeće”, “ZGode”, “Dolac”, “Fakat Zagreb”, “Zagrepčani naši i vaš” i druge; napisao je pet djela iz publicistike, i to “Piti ili ne piti”, “Povratak bana”, “Nečastivi na kotačima”, “Zagrebački gradonačelnici” i “Pliva – 70 godina najveće farmaceutske tvrtke”. Milčec je pisao i scenarije za televizijske dokumentarce (“Zadnja pošta Zagreb”) i igrane TV-filmove (“Priča iz Maksimirske šume”, “Pozdrav iz Zagreba” i “Stari album L.P.-ja”). Pisao je scenarije za kino-filmove i to za dokumentarce “Uzlet”, “Ne gledaj gore” i “Strah u dolini potoka Bliznec”. Ipak, među čitateljima najveću popularnost uživaju Milčecove knjige za djecu. Neke od njih dio su obavezne školske lektire, poput poznatih romana za djecu “Zvižduk s Bukavca” i “Tajne krvavog nosa”. Osim njih, njegovi poznati romani za djecu su i “U Zagrebu prije podne”, “Posljednji zvižduk”, “Priča o novinama”, “Čovjek od novina”, te zbirka pripovjedaka “Tekuće priče”. Najveća postignuća Zvonimir Milčec nagrađen je brojnim nagradama i to ne samo onima za svoja književna djela. 2009. godine dobio je nagradu za životno djelo Otokar Keršovani, za svoj cjeloživotni rad u novinarstvu. Nagrade koje su mu dodijeljene zbog njegova književnog rada bile su nagrada Grigor Vitez, koju je dobio 1976. godine i nagrada Mlado pokoljenje, koja mu je dodijeljena godinu dana kasnije. 1994. godine dobio je Nagradu grada Zagreba. Upravo je grad Zagreb bio glavni motiv njegovih radova. O njemu je pisao kolumne, bio je mjesto radnje većine njegovih romana, a gotovo svi feljtoni koje je pisao u naslovu su imali motiv Zagreba. Mnoge njegove knjige su prevedene na poljski, ruski, engleski i njemački jezik. Većina njih ima više izdanja, a neke knjige adaptirane su u dokumentarne serije i filmove, te kratke ili dugometražne dokumentarne filmove.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

Autor: Pavel Vilikovski Izdavač: Arhipelag Broj strana: 207 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 22 cm Pavel Vilikovski (1941-2020) jedan je od najvažnijih savremenih slovačkih pisaca. Radio je kao urednik u književnim časopisima i u izdavaštvu. Bavi se i prevođenjem sa engleskog i publicistikom. Objavio je više knjiga pripovedaka, od kojih su najpoznatije „Sentimentalno vaspitanje u martu“, „Surovi mašinovođa“ i „Čarobni papagaj i preostali kič“, knjigu novela „Konj na spratu, slepac u Vrabljima“, kao i romane: „Prva rečenica sna“, „Večno je zelen“..., „Pešački događaj“, „Poslednji konj Pompeja“, „Vlastita biografija zla“ i „Pas na putu“. U knjizi `Prva i poslednja ljubav` nalaze se najbolje novele modernog klasika slovačke književnosti Pavela Vilikovskog.Od istorije do tranzicije, od ljubavi do politike, od nacizma do komunizma, od nadzora do progona, od umetnosti do cenzure, od straha do strasti, od Bratislave do vidika cele Srednje Evrope.Novele kojima je teško odoleti. Duhovito, pronicljivo, uzbudljivo. Knjiga je praktično nova.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Palahnjukovo potpuno originalno delo nateraće čak i prezasićenog čitaoca da se trgne i posveti mu pažnju.“ Publishers Weekley Prvo pravilo borilačkog kluba glasi: o borilačkom klubu se ne priča. Svakog vikenda, u podrumima i na parkinzima širom Amerike, mladići koji imaju dobre poslove i koji su odrasli bez očeva izuvaju cipele, skidaju košulje i tuku se jedni protiv drugih, uvek po dva borca, do iznemoglosti. Onda se vraćaju na posao sa šljivom na oku, sa rasklimanim zubima i osećanjem da mogu da se nose baš sa svime. Otuđeni pripovedač Borilačkog kluba ostavlja svoj sumorni posao pošto potpada pod uticaj Tajlera Derdena, enigmatičnog mladića – kinooperatera, konobara i mračnog, anarhističkog genija – koji priređuje te tajne borbe. Tajlerov izum – borilački klub – tek je početak njegovih planova za osvetu svetu u kojem se ljudskost može naći samo u grupama za podršku obolelima od raka. Već u svom debitantskom romanu Čak Palahnjuk je pokazao da je najveći satiričar i vizionar svoje generacije. Borilački klub je fantastično originalno delo koje razotkriva ono što se krije u srži našeg modernog sveta. „Hipnotičko, nemilosrdno i fantastično ispripovedano delo. Bezobrazno napeta, apokaliptična komedija užasa... sa otrovnom jasnoćom... Borilački klub postiže nešto što uspeva samo užasavajućim knjigama – on nam govori: evo ovako mi sada živimo. Možda je naša generacija napokon našla svog Dona DeLiloa.“ Bret Iston Elis „Ovaj sjajni komad nihilizma uspeva tamo gde mnogi samozvani transgresivni romani ne uspevaju: opasan je zato što je tako privlačan.“ Kirkus Reviews „Neodoljivo... Kao čokoladu ili pornografiju, želeli biste da ovo trošite polako, ali ipak ste primorani da projurite kroz njegov pametni, iscepkani, košmarni svet. Vizionarski roman divnog nasilja i jezivog intenziteta.“ Skot Hajm Čarls Majkl „Čak” Polanik (engl. Charles Michael `Chuck` Palahniuk; Pasko, 21. februar 1962) američki je pisac i slobodni novinar koji svoja dela svrstava u transgresivnu fikciju. Autor je romana Borilački klub koji je 1999. ekranizovan.[1] Izgovor prezimena Postoje različite verzije izgovora prezimena Čaka Polanika (engl. Palahniuk). U intervjuu za magazin Gardijan, Čak je rekao da se njegovo prezime čita i izgovara kao Pola-Nik. Na Polanikovom zvaničnom veb sajtu, stoji stara porodična legenda da su se njegovi baba i deda zvali Pola i Nik i odlučili da im zajedničko prezime bude spoj njihovih imena. Za ruske novine Izvestija, Čak je ispričao anegdotu u kojoj su ga roditelji odveli na groblje na kojem su sahranjeni njegovi baba i deda, gde je on prvi put saznao da su mu se baba i deda zvali Pola i Nik i da je najverovatnije zbog toga dobio prezime. Čak je u intervjuu sa magazinom Independent rekao da je njegov deda ubio babu zbog svađe oko cene mašine za šivenje pa je zatim sam sebi oduzeo život. Detinjstvo i mladost Čak Polanik je rođen 1962. godine u Pasku, u saveznoj državi Vašington, kao sin Freda Polanika i Karol Adel. Kada je imao 14 godina, njegovi roditelji su se razveli, pa je veliki deo svog detinjstva Polanik proveo kod roditelja svoje majke na njihovom ranču u istočnom Vašingtonu. Polanik je studirao Univerzitet Oregona gde je studirao novinarstvo, i koji je završio 1986. godine. Pre nego što je njegova karijera postala uspešna, Polanik je radio i volontirao na mnogim radnim mestima. Volontirao je u Nacionalnoj Radio Stanici (NPR), u hospiciju, i u svratištu za beskućnike, i radio je u firmi za proizvodnju kamiona Frajtlajner kao dizel mehaničar.

Autor - osoba Kekanović, Drago, 1947- = Kekanović, Drago, 1947- Naslov Večera na verandi : pripovijetke / Drago Kekanović Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1975 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1975 (Čakovec : `Zrinski`) Fizički opis 182 str. ; 21 cm Zbirka Jugoslavenski pisci (Ppl. sa omotom) DRAGO KEKANOVIĆ VEČERA NA VERANDI Drago Kekanović (1947) mlad je prozaik, dramatičar, filmski i televizijski scenarist. Zbirka novela „Večera na verandi“ druga mu je objavljena knjiga proze (prva: „Mehanika noći, spisi“, Razlog 1971) Uz prozu, Kekanovića zaokuplja i dramska forma i to prvenstveno pisana za najmlađe medije: radio, televiziju i film. Tako je Radio-Zagreb izveo do sada tri Kekanovićeve drame, („Plaža“ 1967, „Kuća na padinama noći“ 1968, „Tihi Maksim“ 1972), a više je njegovih scenarija ekranizirano na televiziji i filmu. U kazalištu mu je izveden komad „Dio niz“ (Miniteatar, Osijek 1973). Kekanović se često ogledao u kratkoj priči. Objavljivao je u nizu časopisa i novina, a nagrađen je i prvom nagradom „Politikina“ natječaja za kratku priču 1975. Šest pripovijedaka sakupljenih u zbirci „Večera na verandi“ znače početak nove faze u Kekanovićevu pripovjedalaštvu. Nakon stanovitog lutanja pomalo metafizičkim prostorima (ubrajali su ga neki kritičari u generaciju uvjetno nazvanu „mladi hrvatski Borgesovci“), Kekanović se ovim prozama vraća temama svog zavičaja – Požeške kotline. Rezultira to sočnim pripovijedanjem bogatim, bezbrojnim, sjajno zapaženim detaljima koje Kekanović (rekosmo u početku – filmski i televizijski scenarist), služeći se često čisto filmskom tehnikom „reza“, slaže oblikujući jednu impresivnu atmosferu. Sve su ove pripovijetke povezane istim likovima, koji se čas provlače kao dijelovi pozadine, a čas iskaču silovito u prvi plan pripovjedačeve pažnje. Kako su isti i prostor događanja (jedno selo pod Papukom), te vrijeme radnje (pedesete-šezdesete godine ovog stoljeća), ova knjiga ima i neke karakteristike romana. Unutrašnja dinamika naizgled jednoličnih života Kekanovićevih likova – kradljivaca konja, bivših gazdi, učitelja gospodarstva, svinjara i strastvenih lovaca – opisanih specifičnim, pomalo „romantičkim“ realizmom, čini novele „Večere na verandi“ izuzetno živim i zanimljivim. DRAGO KEKANOVIĆ (Bratuljevci, Slavonska Požega, 1947), književnik, pripovedač, romansijer, pesnik, dramski pisac i scenarista. Školovao se u Požegi, Osijeku i Zagrebu (Jugoslavenski jezici i književnost i Komparativna književnost). Uređivao je Studentski list, Prolog, Polet, urednik i priređivač većeg broja zaboravljenih pripovedača u Srpskom kulturnom društvu „Prosvjeta“. Najduže je radio kao urednik i dramaturg u ,,Dramskom programu“ TV Zagreb, odnosno HRT-u. Objavio je sledeće knjige: Svjetlost šuma (pesme, Osijek, 1965), Mehanika noći, spisi (priče, Zagreb, 1971), Večera na verandi (priče, Zagreb, 1975), Ledena šuma i druge kratke priče (Zagreb, 1975), Potomak sjena (roman, Zagreb, 1978), Ivanjska noć, (roman, Beograd, 1985), Panonski diptih, dvije pripovijesti (Zagreb, 1990), Riblja staza (roman, Sremski Karlovci, 1997), Američki sladoled, (roman, Zagreb, 1998, Sremski Karlovci, 1998), Na nebu, (priče, Sremski Karlovci, 2002); Veprovo srce (roman, Beograd, 2012, 2013); Usvojenje (novele, Sremski Karlovci, 2012, 2014), Izabrane priče (Sremski Karlovci, 2016) Napisao drame: Dionis (1975), Karneval cvrčaka (1980) i Esekerski zaljubljenici (1989). Autor je scenarija za filmove, TV serije i TV drame: Tena (1976), Priče za laku noć (1978), Hajdučki gaj (1991), Ispod crte (2005), Konjanik (2005) i Lea i Darija (2011). Pripovetke su mu prevođene na poljski (Zaglada, Krakov, 1985), engleski, nemački, ruski, španski, mađarski i slovenački jezik. Nagrade: „Sedam sekretara SKOJ-a“, „Oslobođenje“, „Politika“, „Mladost“, „Vladimir Nazor“, „Sava Mrkalj“, „Svetozar Ćorović“, Vitalova nagrada za knjigu godine (2013) – „Zlatni suncokret“, „Borisav Stanković“, „Dušan Vasiljev“, „Branko Ćopić“, „Grigorije Božović“, „Danko Nikolić“ i „Andrićeva nagrada“. Živi u Zagrebu. MG108

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ce`Nedra, carska princeza Tolnedre, je zbunjena. Svi znaju da su priče o Kugli koja štiti Zapad od zlog boga Toraka samo glupe legende. Ali evo je, prisiljena pridružiti se opasnoj potrazi za povratom te ukradene kugle. Nitko ne vjeruje u čarobnjaštvo, ali čini se da su Garionova teta i djed legendarni čarobnjaci Polgara i Belgarath, koji bi morali biti stari tisućama godina. David Carroll Eddings (7. srpnja 1931. - 2. lipnja 2009. [1]) bio je američki pisac fantastike. Sa svojom suprugom Leigh napisao je nekoliko najprodavanijih serija epskih fantastičnih romana, uključujući The Belgariad (1982–84), The Malloreon (1987–91), The Elenium (1989–91), The Tamuli (1992–94) i Sanjari (2003–06). Biografija Eddings je rođen u Spokaneu, Washington, od Georgea Waynea Eddingsa i Theone (Berge) Eddings, [2] 1931. Eddings je izjavio da je dijelom Cherokee.[3] Rani život Eddings je odrastao u blizini Puget Sounda u gradu Snohomish.[4] Nakon što je 1949. završio srednju školu Snohomish, radio je godinu dana prije nego što je diplomirao govor, dramu i engleski na koledžu. Eddings je rano pokazao talent za dramu i književnost, pobijedio je na nacionalnom natjecanju u govorništvu i igrao glavnu mušku ulogu u većini svojih dramskih produkcija. Diplomirao je 1954. godine na koledžu Reed, napisavši svoj prvi roman, How Lonely Are The Dead, kao završni rad. Nakon što je diplomirao na koledžu Reed, Eddings je unovačen u američku vojsku, [6] nakon što je također prethodno služio u Nacionalnoj gardi. Nakon što je otpušten 1956., Eddings je četiri godine pohađao diplomski studij na Sveučilištu Washington u Seattleu, a magistrirao je 1961. nakon što je za svoju tezu prijavio roman u nastajanju, Man Running. Eddings je zatim radio kao kupac za Boeing, gdje je upoznao svoju buduću suprugu, tada poznatu kao Judith Leigh Schall. Vjenčali su se 1962., a ona je uzela ime Leigh Eddings, a tijekom većeg dijela 1960-ih, Eddings je radio kao asistent na Black Hills State Collegeu u Južnoj Dakoti. Zlostavljanje djece David i Leigh Eddings posvojili su jednog dječaka 1966., Scotta Davida, tada starog dva mjeseca.[9][10] Posvojili su mlađu djevojčicu između 1966. i 1969. godine.[10] Godine 1970. par je izgubio skrbništvo nad oba djeteta i oboje su osuđeni na godinu dana zatvora u odvojenim suđenjima nakon što su se izjasnili krivima po 11 točaka optužnice za fizičko zlostavljanje djece.[11] Prema Black Hills Weeklyju, 11. veljače 1970., četverogodišnje posvojeno dijete para pronađeno je u mrklom podrumu njihove kuće, zaključano u kavezu, na sebi samo majicu kratkih rukava. Dijete je bilo fizički zlostavljano s jako natečenom i onesposobljenom šakom s ogrebotinama i teškim modricama po tijelu, kao i dokazima prethodnog premlaćivanja. Istražitelji su tijekom suđenja zabilježili da su na zidovima postojali držači, da nije bilo rasvjete, au podrumu se osjećao jak miris mačje mokraće. Iako se o zlostavljanju, suđenju i presudi opširno izvještavalo u novinama Južne Dakote u to vrijeme, ti se detalji nisu ponovno pojavili u medijskom izvještavanju o paru tijekom njihove uspješne zajedničke karijere autora, već su se vratili u žižu javnosti tek nekoliko godina nakon što su oboje je umro. Nakon što su oboje odslužili kaznu, David i Leigh Eddings preselili su se u Denver 1971., gdje je David našao posao u trgovini mješovitom robom.

"Godine 1271, jedna serija ubistava zadaje muke redu Templara. Giljem de Montklar, glavni junak Senke Templara, izabran je da razreši tu misteriju."Giljem de Montklar se 1271. godine vraća u Kataloniju. Red ga zadužuje da obavi jedan zadatak: da sazna šta se desilo sa Serpentarijusom, poznatijim pod imenom Roher de Lot, građevinar i pripadnik Reda koji je pre stotinu godina nestao bez traga i glasa. Poznato je da se budio sa prvim zracima sunca i da je u predvečerje legao u svoju postelju, ali se ne zna šta je radio između zore i zalaska sunca. Istovremeno, dok se traga za odgovorima i informacijama, događa se smrt jednog deteta i jednog grofa; čitava serija ubistava ostaje bez objašnjenja. Misterija zmije, neobičnog metalnog diska koji je pripadao Serpentarijusu, predstavlja ključ zagonetke. Rečenice koje prethode poglavljima i predstavljaju pojedinačno svako od njih, potiču iz jednog starog pergamenta pronađenog među ruševinama manastira Santa Marija de les Maleses, 1520. godine. Spo...