Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Mačak u čizmama` je evropska bajka, prvi put objavljena 1697. godine u delu Šarla Peroa.[1] Najraniji pronađeni tekst pripadao je Đovaniju Frančesku Straparoli, a drugu verziju je nešto kasnije objavio Đambatista Bazile.[1] `Mačak u čizmama` je vekovima pružao inspiraciju kompozitorima, koreografima i drugim umetnicima. Mačka se pojavljuje u trećem činu pas de caractère baleta Čajkovskog Uspavana lepotica,[2] pojavljuje se u nastavcima i istoimenom izdanju animiranog filma Šrek i označena je u logotipu japanskog anime studija Toei Animation. Mačak u čizmama je takođe popularna pantomima u Velikoj Britaniji. Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Maria Pascual Čiča Tomina koliba je roman abolicionističke spisateljice Herijet Bičer Stou. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 20. marta 1852. godine. Samo godinu dana nakon objavljivanja rasprodat je u preko 300.000 primeraka širom Sjedinjenih Američkih Država i u preko 2 miliona primeraka širom sveta.[1] Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[1] Ovaj roman je, prema mnogim izvorima, jedan od uzroka zbog kojih je izbio Američki građanski rat (1861—1865). Veoma je poznata priča o tome kako je Herijet Bičer Stou jednom prilikom posetila Abrahama Linkolna u Beloj kući, a on ju je pozdravio rečima: „To je ta mala žena zbog koje je izbio veliki rat.”[1][2] Kao glavni povod za pisanje ovog romana navodi se donošenje Zakona o odbeglim robovima 1850. godine, koji je zahtevao da se svi odbegli robovi, nakon što ih uhvate, moraju vratiti svojim gospodarima Herijet Elizabet Bičer Stou (engl. Harriet Beecher Stowe; Ličfild, 14. jun 1811 — Hartford, 1. jul 1896[1]) bila je abolicionista i autor više od 10 knjiga, od kojih je najčuvenija Čiča Tomina koliba, koja opisuje život u ropstvu[2] i koja je prvi put objavljena u nastavcima 1851. i 1852 u abolicionističkom glasilu National Era. Herijet Elizabet Bičer je rođena 14. juna 1811. u Ličfildu, u Konektikatu,[4] kao sedma od devetoro dece i najmlađa ćerka Lajmana Bičera, kongregacionalističkog sveštenika, i Roksane Fut Bičer. Nakon što je njena majka umrla od tuberkuloze 1816. godine, njen otac se oženio sa Herijet Porter, sa kojom je imao još četvoro dece. S obzirom da je poticala iz veoma uticajne porodice, Herijet je imala priliku da se obrazuje u veoma uglednoj školi – Ženskoj akademiji u Ličfildu (Litchfield Female Academy), gde je upisana 1819. godine.[5] Još od malih nogu pokazivala je veliki potencijal, takav da je njen otac, svestan poteškoća sa kojima će se susresti zbog toga što je žena, navodno jednom rekao da mu je žao što se nije rodila kao muškarac.[6] Godine 1824. preselila se u Hartford kako bi pohađala jednu od prvih obrazovanih institucija za žene (Hartford Female Seminary) koju je osnovala i vodila njena sestra Ketrin E. Bičer.[5] Ne samo da je tu dobila akademsko obrazovanje koje je u to doba bilo uglavnom dostupno samo muškarcima, već je i ubrzo i sama počela da podučava (od 1827. godine).[5] Počela je da piše sredinom dvadesetih godina 19. veka, a njena prva dela su jedan teološki esej i nedovršena tragedija u blankversu „Kleon” (1825). Njena prva objavljena dela su priče za časopis Western Monthly Magazine (1833).[7] Godine 1832. sa porodicom se preselila u Sinsinati (Kentaki).[5] Godine koje je provela u Sinsinatiju, prema nekim izvorima, predstavljaju ključni period u životu Herijet Bičer Stou, jer se tada izgradila i kao predavač, i kao pisac.[6] Do 1837. godine bila je asistent na Zapadnjačkom institutu za žene, koji je takođe osnovala njena sestra Ketrin, a 1836. udala se za Kelvina Elisa Stoua, profesora biblijske književnosti u školi njenog oca, sa kojim je imala sedmoro dece.[7] U Sinsinatiju se takođe po prvi put susrela sa problemom robovlasništva, a kako su i njena i muževljeva porodica bili protivnici ropstva, ubrzo su se pridružili abolicionističkom pokretu.[7] Slike ropstva sa kojima se susretala tokom života u državi Kentaki ponovo će oživeti u čuvenom romanu Čiča Tomina koliba.[6] Ovaj roman napisala je u Bransviku, Mejn, gde se preselila 1850. godine. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 1852. godine. Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[7] Godine 1856. objavila je još jedan antirobovlasnički roman (Dred: A Tale of the Great Dismal Swamp), ali on nije doživeo uspeh.[7] Od 1852. do 1864. živela je u Andoveru, u Masačusetsu, da bi se, nakon što se njen muž penzionisao, ponovo preselila u Hartford. Dok je živela u Andoveru, objavila je još nekoliko romana, koji predstavljaju hronike života u Novoj Engleskoj.[7] Takođe je objavljivala članke u časopisu Atlantic Monthly, što joj je donosilo profit sve do 1869. kada je časopis izgubio više od 15.000 pretplatnika zbog njenog članka Prava priča o životu Lejdi Bajron (The Truе Story of Lady Byron’s Wife), gde je predstavila njene bračne probleme i razvod od čuvenog pesnika. Ipak, ovo je nije sprečilo da članak proširi i objavi kao knjigu pod naslovom Odbrana Lejdi Bajron (Lady Byron Vindicated).[7] Pored pomenutih dela, Herijet Bičer Stou je pisala i objavljivala i knjige za decu.[7] Umrla je u Hartfordu 1. jula 1896, u 85. godini, od moždanog udara. Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Majmun i naocale Gustav Krklec Biblioteka Vjeverica Mladost, Zagreb, 1987. Ilustracije: Nives Kavuric - Kurtovic Nagrada `Grigor Vitez` 1967. Nagrada `Maldo pokolenje` 1969. Povelja `Zmajevih decjih igara` 1976. Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. – Zagreb, 30. listopada 1977.), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells.[1] Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun.[1] U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine.[1] Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun.[2] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine.[1] Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. (digitalizirano izdanje) Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) (digitalizirano izdanje) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada `Hrvatski orač`, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović)[3] Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, Alfa, Zagreb, 1977. Knjiga 1: Srebrna cesta: pjesme Knjiga 2.: Žubor života: pjesme Knjiga 3.: Lica i krajolici Knjiga 4.: Pisma iz provincije Knjiga 5.: Noćno iverje Knjiga 6.: Majmun i naočari Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada[2] 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču.[1] U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca.[1] Osnovna škola Gustava Krkleca, Zagreb[4] Osnovna škola Gustav Krklec, Maruševec[5] Gradska knjižnica i čitaonica Gustav Krklec, Ivanec

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960., predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost »Ruđer Bošković« (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), »društveno-povijesna freska« više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova »intelektualna autobiografija« Tragom duha kroz divljinu. Ivan Supek (Zagreb, 8. travnja 1915. - Zagreb, 5. ožujka 2007.), hrvatski fizičar, filozof, pisac, borac za mir i humanist. Doktorirao je u Leipzigu pod vodstvom fizičara i nobelovca Wernera Heisenberga, s kojim je do 1943. radio na kvantnoj teoriji polja. Radom na zagrebačkom sveučilištu od 1946. podiže fiziku na europsku razinu, a 1950. vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković kojem postaje prvi predsjednik. Ivan Supek rodio se u Zagrebu od oca Rudolfa i majke Marije, rođene Šips.[1] Nakon mature 1934. godine upisuje studij matematike, fizike i filozofije na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, te nastavlja studij u Beču, Parizu, Zurichu i Leipzigu. 1940. godine doktorira fiziku i filozofiju u Leipzigu pod vodstvom fizičara Wernera Heisenberga,[1] s kojim nastavlja rad na kvantnoj teoriji polja do 1943. godine. Kasnije se bavio istraživanjem teorije metala na niskim temperaturama te je poznat po otkriću diferencijalne jednadžbe za električnu vodljivost materijala na tim temperaturama. 1941. u Njemačkoj je uhićen od Gestapa, ali ga spašava Heisenberg pod izlikom da mu treba asistent bez kojega ne može provoditi daljnja istraživanja. Kao dosljedan antifašist pridružuje se narodnooslobodilačkom pokretu i u kolovozu 1943. odlazi na oslobođeni teritorij gdje radi u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a. 1944. - u Topuskom, na kongresu kulturnih radnika, održao je zapaženi govor o znanosti, na kojem je uputio prvi javni apel protiv uporabe nuklearnog oružja a za stvaranje svjetske zajednice slobodnih i razoružanih naroda.[2] Nakon toga prekida s Partijom. 1946. - postaje profesor teorijske fizike na Sveučilištu u Zagrebu, gdje vodi grupu studenata koji fiziku u Zagrebu podižu na europsku razinu. 1948. - postaje dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (tada Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti).[3] 1950. - vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković i postaje njegov prvi direktor. Godine 1958. isključen je iz Instituta zbog protivljenja planovima jugoslavenske Federalne Komisije za Nuklearnu energiju za izradu atomske bombe (predsjednik te komisije bio je Aleksandar Ranković). 1960. - osniva Institut za filozofiju znanosti i mira kao odjel HAZU. Institut je bio sjedište jugoslavenske konferencije svjetske organizacije protiv nuklearnog naoružanja Pugwash, među čijim je osnivačima, i organizacije Svijet bez bombe, čiji je također suosnivač i predsjednik.[2] 1961. - postaje redoviti član tada Odjela za matematičke, fizičke i tehničke nauke JAZU, danas Razreda za matematičke, fizičke i kemijske znanosti HAZU.[3] 1966. - inicira izdavanje tromjesečnika Encyclopedia moderna. 1969. - postao je rektorom Sveučilišta u Zagrebu.[2] 1970. - inicira osnivanje Interuniverzitetskog centra u Dubrovniku (IUC).[4] 1971. - Za Hrvatskog proljeća na popisu je nepoželjnih javnih osoba te je nakon konferencije u Karađorđevu, kada nije prihvatio zaključke CK SKJ, prisilno isključen iz javnog života na 18 godina.[5] 1976. - potpisuje Dubrovnik-Philadephia deklaraciju. Uz Supeka deklaraciju potpisuju i Ava i Linus Pauling, Philip Noel-Baker, Sophia Wadai te Aurelio Peccei.[6] Bio je kritičar procesa globalizacije i zagovornik teze o socijalnoj jednakosti te je u doba prisilne šutnje u domovini održavao predavanja na mnogim svjetskim sveučilištima (američkim, britanskim, njemačkim i francuskim).[5] Bio je predsjednik HAZU od 1991. do 1997. godine.[3] Umro je u svom stanu u Zagrebu 5. ožujka 2007. nakon duge bolesti. U spomen na Ivana Supeka, gimnazija u Zagrebu nosi njegovo ime kao X. Gimnazija `Ivan Supek` te svake godine od 5. ožujka do kraja mjeseca travnja održava proslavu Dani Ivana Supeka.[7] Književnost Supek je autor brojnih romana i drama s filozofskim, političkim i znanstveno-fantastičnim temama. Njegov roman Proces stoljeća priča je o procesu protiv poznatog američkog fizičara Roberta Oppenheimera. Popis njegovih radova može se pronaći na njegovoj stranici pri HAZU.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! – U svakom slučaju – reče Strašilo – ja ću ipak tražiti mozak, a ne srce, jer budalast čovek ne bi znao šta će sa srcem čak i kad bi ga imao. – Ja ću tražiti srce – odvrati Limeni Drvoseča – jer mozak čoveka ne čini srećnim, a sreća je najbolja stvar na svetu. Kada strašan ciklon pogodi Kanzas i odnese njihovu kućicu, devojčica Doroti i njen pas Toto obrešće se u čarobnoj Zemlji Oz. Doroti više od svega želi da se vrati kući, a u tome joj može pomoći jedino Veliki i Strašni Oz, čarobnjak koji živi u Smaragdnom gradu. Na čudesnom, uzbudljivom, ponekad i opasnom putovanju, Doroti i Toto će doživeti mnoge avanture, a usput će steći neobične prijatelje kojima će pomoći da ostvare svoje snove. Jedno od najpopularnijih dela američke književnosti za decu, ova knjiga nas uči da su upornost, hrabrost, prijateljstvo i velikodušnost vrednosti koje će nam pomoći da savladamo sve prepreke. One se nalaze u svakom od nas, samo treba da se dobro zagledamo u sebe da bismo ih pronašli. „L. Frenk Baum je deci pokazao da se magija krije u svakodnevici, čime je milione dečaka i devojčica nagnao da zavole čitanje.“ Salem Press Lajmen Frenk Baum (engl. Lyman Frank Baum; Čitenango, 15. maj 1856 — Holivud, 6. maj 1919) poznatiji kao L. Frenk Baum je bio američki dečji pisac, poznat široj publici po svom romanu „Čarobnjak iz Oza“, koji je doživeo brojne pozorišne, filmske i televizijske adaptacije. Posle Limana Frenka Bauma o Ozu su pisali i drugi pisci, čime se ovo popularno delo svrstalo među klasike dečje književnosti. Lajmen Frenk Baum rođen je 15. maja 1856. godine u gradu Čitenangu, u američkoj državi Njujork, kao sedmo od devetoro dece u porodici mešovitog, nemačkog škotsko-irskog i engleskog porekla.[1] Njegov otac Bendžamin Vord Baum bio je naftni magnat. Porodica se 1861. godine preselila u obližnju Sirakuzu. Posle nekoliko uspešnih poslovnih prilika kupio je veliku farmu u blizini koje je bio Daščani put (Plank Road), koji su koristili lokalni farmeri, a na kome je dotrajale daske zamenjivala firma „Tin Woodman” (Limeni drvoseča), koja je kasnije postala inspiracija za lik koji će se pojaviti u Baumovoj fikciji godinama kasnije. Mladi Frank je bio krhko, osetljivo dete, manje fizički aktivno od ostale dece, zbog naizgled urođene srčane mane. Imao je srčane smetnje, manifestovane sinkopom, često izazvane emocionalnim stresom.[2] Budući da su mu roditelji obezbedili školovanje kod kuće, Frenk je u detinjstvu imao malo drugova. Mnogo vremena provodio je u očevoj biblioteci. Čitajući tada popularne dečje bajke, razvio je odbojnost prema zastrašujućim stvorenjima i nasilju u njima, pa je počeo da ih adaptira i daje drugoj deci na čitanje. Kasnije je počeo da piše i sopstvene priče. Baumov Bazar, prodavnica novotarija, koju je Baum otvorio u Aberdeenu 1. oktobra 1888. godine Frank Baum okružen likovima iz predstave `Fairylogue and Radio-Plays` (`Bajkologija i Radio-drame`) (1908) Godine 1869, sa dvanaest godina, roditelji su ga upisali u vojnu školu. Stroga disciplina i naporne vežbe bile su prenaporne za njegovo zdravlje, doživeo je još jedan napad,[2] pa je školu napustio. Po povratku koći otac mu je kupio štamparsku presu. Frenk je, zajedno sa mlađim bratom Harijem, počeo da izdaje dnevne novine u kojima je, pored aktuelnih članaka, objavljivao i svoje priče i pesme. U dvadeset petoj godini života Frenk počinje da se interesuje za pozorište. Nakon neuspešnih pokušaja da nastupa u glavnim ulogama, otac mu je sagradio pozorište u Ričburgu (država Njujork). Za ovo pozorište napisao 1882. godine je melodramu „Sluškinja Aran”, za koju je komponovao i muziku i u kojoj je igrao glavnu ulogu. Dok je sa trupom bio na turneji, pozorište je izgorelo, pa su tada uništene i jedine poznate kopije Baumovog scenarija.[3] Tokom perioda u kom se bavio pozorištem, Frenk Baum je upoznao Mod Gejdž, ćerku američke sifražetkinje i borca za prava američkih Indijanaca, Matilde Džoslin Gejdž.[4] Frenk i Mod venčali su se u novembru 1882. U braku su dobili četvoro dece. Pozorišni život napustio je 1883. godine. Porodica se seli u Aberdin u Južnoj Dakoti, gde Frenk pokušava da se bavi privatnim poslom. Otvara prodavnicu `Baum`s Bazaar` (Baumov bazar) koja je propala. Posle nekoliko neuspešnih poslovnih pokušaja počinje da piše literaturu za decu,[5] čime je započeta njegova izuzetna književna karijera. Karijeru pisca započeo kao novinar, prvo u Aberdinu, a potom u Čikagu.[6] Frenk Baum umro je 6. maja 1919. godine. Podlegao je kongestivnom zatajenju srca u šezdeset drugoj godini.[2] Sahranjen je u Glindejlu, u Kaliforniji.[7] Književni rad Lajmen Frenk Baum napisao je sve ukupno 55 romana, 83 kratke priče, 200 pesama. Često je nastojao da svoja dela adaptira za pozorište ili film. U svojim pričama predvideo je medije poput TV-a, laptopa i bežičnog telefona.[1] Njegova prva knjiga, „Father Goose” („Otac Gusan”) objavljena je 1899. godine i postigla je komercijalni uspeh.[6] Sledeće godine objavio je svoje najpoznatije delo, modernu bajku za decu Čudesni čarobnjak iz Oza objavio je 1900. godine i ona je postala jedna od najčitanijih knjiga za decu. Do danas je ova knjiga doživela prevod na gotovo sve svetske jezike. Posle ovog velikog hita o Čudesnoj zemlji Oz napisao je još 13 knjiga.[1] Poslednji roman iz ovog serijala, Glinda od Oza (Glinda of Oz), Baum je završio bukvalno na smrtnoj postelji.[2] U uvodu romana „Čudesni čarobnjak iz Oza”, koju je posvetio svojoj supruzi, Lajmen Frenk Baum je napisao:[8] „ ... starovremske bajke u dečjim bibliotekama danas uglavnom nalaze mesto kao već „istorijsko” štivo. Jer, prispelo je vreme za pojavu novih „čudesnih priča”, iz kojih su dusi, patuljci i vile uklonjeni, zajedno sa svim onim zastrašujućim i jezovitim zbivanjima što su ih njihovi tvorci smišljali kako bi pojačali naravoučenije svake pojedinačne pripovesti. Savremeno obrazovanje već uveliko obuhvata i moralne pouke; i stoga današnje dete u čudesnim pričama traži najvećma zabavu, s lakoćom zanemarujući sva neprijatna iskustva. Sa tim na umu, knjigu „Čudesni čarobnjak iz Oza” napisao sam pre svega da bih ugodio današnjoj deci. Njena je težnja da bude moderna bajka, u kojoj je očuvano sve čudesno i lepo, i iz koje je izgnano sve neskladno i bolno. ” Naslovna strana prvog izdanja `Čarobnjaka iz Oza` iz 1900. godine Serijal knjiga o Zemlji Oz Čarobnjak iz Oza (The Wonderful Wizard of Oz) (1900) Čarobna zemlja Oz (The Marvelous Land of Oz) (1904) Ozma od Oza (Ozma of Oz) (1907) Doroti i čarobnjak u Ozu (Dorothy and the Wizard in Oz) (1908) Put za Oz (The Road to Oz) (1909) Smaragdni grad, prestonica Oza (The Emerald City of Oz) (1910) Krpena devojka iz Oza (The Patchwork Girl of Oz) (1913) Tiktak iz Oza (Tik-Tok of Oz) (1914) Strašilo iz Oza (The Scarecrow of Oz) (1915) Rinkitink u Ozu (Rinkitink in Oz) (1916) Nestanak princeze od Oza (The Lost Princess of Oz) (1917) Limeni drvoseča iz Oza (The Tin Woodman of Oz) (1918) Magija Oza (The Magic of Oz) (1919) Glinda od Oza (Glinda of Oz) (1920, objavljen posthumno) Druga Baumova dela o zemlji Oz Godine 1905. objavljen je i strip sa 27 priča Queer Visitors from the Marvelous Land of Oz (Čudni posetioci iz čarobne zemlje Oz), koji nije preveden na srpski jezik, kao ni naredna dela. Takođe 1905. objavljena je knjiga The Woggle-Bug Book, koja je dugo vremena predstavljala rariteti u Baumovoj bibliografiji[9] Godine 1913. objavljena je zbirka od 6 kratkih priča Little Wizard Stories of Oz (Priče malog čarobnjaka iz Oza) Godine 1921. objavljena je The Royal Book of Oz]] (Kraljevska knjiga Oza)koja je posthumno pripisana Baumuali, ali je zapravo u potpunosti delo američke književnice Rut Plamli Tomson (Ruth Plumly Thompson),[10] koja je napisala još devetnaest Oz knjiga. Osim nje, serijal o zemlji Oz su tokom nekoliko godina nastavili da pišu i drugi autori.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u gornjem delu, nista strasno! Ilustracije: Branislav Mojsilovic Grigor Vitez, pravim imenom Grigorije Vitez, (Kosovac kraj Okučana, 15. veljače 1911. – Zagreb, 23. studenoga 1966.), bio je hrvatski i srpski[1][2][3][4] pjesnik, dječji pisac i prevoditelj.[5][6][7][8] Smatra se začetnikom moderne hrvatske književnosti za djecu.[9] Autor je brojnih pjesama i priča namijenjenima djeci, te je autor i mnogobrojnih članaka u časopisima. Djeca se kroz svoje školovanje mogu često susresti s djelima Grigora Viteza jer se ona često nalaze u školskim čitankama.[10][11] Grigor Vitez dobitnik je Zlatne ptice, posebnog priznanja za vrhunska dostignuća u književnosti za djecu. Grigor Vitez rodio se 15. veljače 1911. godine pod imenom Grigorije u obitelji srpskoga podrijetla, kao dijete Ane i Teodora Viteza.[12] O svojem je obiteljskom podrijetlu pisao u knjizi Ahmeta Hromadžića `Dječji pisci o sebi`. Majka Grigora Viteza prezivala se Milosavljević, a njezini su preci došli u Slavoniju iz Bosne krajem 17. stoljeća. S očeve strane preci su došli iz sjeverne Dalmacije, iz Ravnih kotara ili Bukovice, a nosili su prezime Alavanja.[13] Jedan od Alavanja koji je došao u okučanski kraj od Marije Terezije dobio je počasni naslov viteza, i to je kasnije uzeto kao prezime.[14] Djetinjstvo, obrazovanje i posao učitelja Odrastao je u tipičnom slavonskom multietničkom selu. Njegova obitelj bila je mnogočlana i bavili su se zemljoradnjom. Imao je dva starija brata (Joco i Savo) i jednog mlađeg (Pero). Bez oca je ostao kao predškolarac, pred početak Prvog svjetskog rata. Osnovnu školu završio je u Okučanima, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Prve dvije pjesme napisao je kao maturant. Krajem 20-ih godina 20. stoljeća, upisao je učiteljsku školu u Pakracu, nakon koje je stekao zvanje učitelja. Prvo radno mjesto kao učitelj imao je u selu Slobodna Vlast pokraj Đakova, nakon čega dobiva premještaj u Voćin, gdje upoznaje svoju suprugu Elizabetu Perlik, te se tu i vjenčavaju.[14] Drugi svjetski rat i razdoblje do smrti Početkom Drugog svjetskog rata, dobiva premještaj u Gornji Vakuf, a nakon toga u Golince pokraj Donjeg Miholjca. Nedugo zatim, pridružuje se partizanima, kojima je vodio učiteljske tečajeve, kako bi bili educirani nakon rata predavati u školama. Poslije rata radio je u Ministarstvu prosvjete u Zagrebu, te kao urednik u izdavačkoj kući Mladost. Godine 1957. pokreće knjižnicu `Vjeverica`, u okviru koje je objavljeno oko 500 naslova za djecu. Tijekom 50-ih godina 20. stoljeća bio je tajnik Društva književnika Hrvatske. 60-ih godina 20. stoljeća zdravstveno stanje mu se naglo pogoršalo. Kralježnica mu je bila nepovratno oštećena. I pokraj toga, stvarao je prikovan za krevet. Umro je 23. studenoga 1966. godine, a pokopan je u rodnom Kosovcu.[14] Stvaralaštvo Pisao je poeziju za djecu i odrasle (Sto vukova, Kad bi drveće hodalo, Gdje priče rastu), a prevodio je s ruskog, francuskog i slovenskog jezika. Njegovom poezijom dominiraju jednostavne i neposredne lirske slike u tradiciji poetskog izraza Dobriše Cesarića. Stihovi skladni i muzikalni, a svojim je pjesmama zbog aktualnosti i duhovitih poanti osvojio široki krug čitatelja. Objavio je nekoliko poetskih zbirki među kojima se ističu: Pjesme, Naoružane ruže, Povjerenje života i Kao lišće i trava. Njegove pjesme prevođene su na gotovo sve europske jezike.[9] Neke od njegovih knjiga ilustrirao je poznati hrvatski ilustrator Ivan Antolčić. Postoji Nagrada `Grigor Vitez` koja se od 1967. godine dodjeljuje piscu i ilustratoru najbolje knjige za djecu u godišnjoj produkciji.[15] Djela Nepotpun popis: San boraca u zoru, Nakl. Navod Hrvatske, Zagreb, 1948. Pjesme, Zora Državno izdavačko poduzeće Hrvatske, Zagreb, 1950. Naoružane ruže, Kultura, Zagreb, 1955. Vesele zamke, Mladost, Zagreb, 1955. Prepelica, Prosvjeta, Zagreb, 1956. Lirika o Slavoniji, urednik, Slavonija danas, Osijek, 1956. Povjerenje životu, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1957. Sto vukova, i druge pjesme za djecu, `Svjetlost`, Sarajevo, 1957. (1987.; 1990.) Perzijske bajke, Mladost, Zagreb, 1958. Kad bi drveće hodalo, Mladost, Zagreb, 1959. (1990.; Mozaik knjiga, 2015.) Kao lišće i trava: pjesme, Matica hrvatska, Zagreb, 1960. Maksimir, Mladost, Zagreb, 1960. Iza brda plava: izbor pjesama za djecu, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Hvatajte lopova, `Svjetlost`, Sarajevo, 1964. Gdje priče rastu, Mladost, Zagreb, 1965. (1978.) Zekina kuća, Mladost, Zagreb, 1965. Nevidljive ptice, Mozaik knjiga, 2002.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedan od najboljih svetskih učesnika u debati `Evolucija`. Izuzetno dokumentovana i aktuelna, ova knjiga naglašava da fosili kažu NE evoluciji. Evolucionisti stalno izmišljju nove priče, ali su nemoćni u iznošenju naučnih dokaza za evoluciju na polju fosilnog zapisa, koje je jedno od najvažnijih. Knjiga to ubedljivo dokazuje i sadrži obilje ilustracija i fotografija. Duane Tolbert Gish (17. veljače 1921. - 5. ožujka 2013. [1]) bio je američki biokemičar i istaknuti član kreacionističkog pokreta.[2] Mladi zemaljski kreacionist, Gish je bio bivši potpredsjednik Instituta za istraživanje stvaranja (ICR) i autor brojnih publikacija o znanosti o stvaranju. Gish je nazvan `kreacionističkim T. H. Huxleyem` zbog načina na koji je `uživao u konfrontacijama` formalnih rasprava s istaknutim evolucijskim biolozima, koje su se obično održavale na sveučilišnim kampusima, [3] dok je napuštao formalna načela debate. Jedna kreacionistička publikacija zabilježila je u njegovoj osmrtnici da je `možda njegova osobna prezentacija bila glavna. Ukratko, publika ga je voljela.`[4] Rani život i obrazovanje Gish, blizanac, rođen je u White Cityju, Kansas, kao najmlađi od devetero djece. Služio je u Drugom svjetskom ratu, postigavši čin satnika i odlikovan Brončanom zvijezdom.[5] Diplomirao je 1949. godine na Kalifornijskom sveučilištu u Los Angelesu, a doktorirao je biokemiju. s kalifornijskog sveučilišta u Berkeleyu 1953. Radio je kao pomoćni znanstveni suradnik na Berkeleyu i kao docent na Medicinskom fakultetu Sveučilišta Cornell osamnaest godina, pridruživši se tvrtki Upjohn kao znanstveni suradnik 1960. [6]. Kreacionizam Metodist od desete godine, a kasnije fundamentalistički baptist, Gish je vjerovao da je pripovijest o stvaranju u Postanku povijesna činjenica.[7] Nakon što je kasnih 1950-ih pročitao knjižicu Evolucija, `Lažno takozvana znanost`, Gish se uvjerio da je znanost proizvela krivotvorive dokaze protiv evolucijske teorije, posebice podrijetla života, te da razna područja znanosti nude potkrepljujuće dokaze koji podupiru teoriju. Pripovijest o stvaranju Postanka.[8] Pridružio se American Scientific Affiliation (ASA), udruzi kršćanskih znanstvenika, pogrešno pretpostavljajući da grupa podržava kreacionizam. Kroz svoje članstvo u ASA-i, Gish je upoznao genetičara i kreacionista Williama J. Tinklea, koji je 1961. pozvao Gisha da se pridruži novoformiranom klubu protiv evolucije unutar ASA-e. Godine 1971. Gish je postao član nastavnog osoblja na San Diego Christian Collegeu, radeći u njegovom istraživačkom odjelu prije nego što je prihvatio mjesto u Institutu za istraživanje stvaranja (nezavisan od 1981.). Bio je autor nekoliko knjiga i članaka koji su zagovarali kreacionizam. Njegovo najpoznatije djelo, Evolucija: Fosili govore ne!, objavljeno 1972., kreacionisti su naširoko prihvatili kao mjerodavnu referencu.[6] Gish je u početku `dodijelio nizak prioritet pitanju starosti [Zemlje]`.[9] Nakon njegove smrti 5. ožujka 2013., Gish je obnašao dužnost višeg potpredsjednika emeritusa u ICR-u.[10] Rasprave Gishovi debatni protivnici rekli su da je on tijekom debate koristio brz pristup, iznoseći argumente i brzo mijenjajući teme. Eugenie Scott, izvršna direktorica Nacionalnog centra za znanstveno obrazovanje, nazvala je ovaj pristup `Gish galopom`, opisujući ga kao `gdje je kreacionistu dopušteno trčati 45 minuta ili sat vremena, izbacujući bujice pogrešaka koje evolucionist nije otkrio `nije molitva opovrgavanja u obliku rasprave`.[11] Također je kritizirala Gisha jer nije odgovorio na prigovore svojih protivnika. Izraz se također počeo koristiti kao pejorativ za opisivanje sličnih stilova rasprava koje koriste zagovornici drugih, obično rubnih uvjerenja, poput homeopatije ili prijevare o slijetanju na Mjesec.[13][14] Međutim, Gish je rekao slično o svojim debatnim protivnicima, posebice o Kennethu Milleru. Gish je optužio Millera da koristi široku raspravu, tj. da govori vrlo brzo i iznosi toliko točaka da nije bilo šanse odgovoriti na sve.[15] Gish je također kritiziran zbog korištenja standardizirane prezentacije tijekom rasprava. Dok je provodio istraživanje za debatu s Gishom, Michael Shermer primijetio je da je Gish ponovno koristio slične uvode, pretpostavke o svom protivniku, slajdove, pa čak i šale. Na primjer, tijekom debate Gish je pokušao dokazati da je Shermer doista bio ateist i stoga nemoralan, iako je Shermer rekao da nije ateist i da je spreman prihvatiti postojanje božanskog stvoritelja.[16] Massimo Pigliucci, koji je pet puta raspravljao o Gishu, rekao je da je Gish ignorirao dokaze protivne njegovim vjerskim uvjerenjima.[17] Robert Schadewald optužio je Gisha za falsificiranje argumenata izmišljenim podacima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis! Jako lepe ilustracije! Biblioteka Bambi Ilustracije: Zeljko Marjanovic Grigor Vitez, pravim imenom Grigorije Vitez, (Kosovac kraj Okučana, 15. veljače 1911. – Zagreb, 23. studenoga 1966.), bio je hrvatski i srpski[1][2][3][4] pjesnik, dječji pisac i prevoditelj.[5][6][7][8] Smatra se začetnikom moderne hrvatske književnosti za djecu.[9] Autor je brojnih pjesama i priča namijenjenima djeci, te je autor i mnogobrojnih članaka u časopisima. Djeca se kroz svoje školovanje mogu često susresti s djelima Grigora Viteza jer se ona često nalaze u školskim čitankama.[10][11] Grigor Vitez dobitnik je Zlatne ptice, posebnog priznanja za vrhunska dostignuća u književnosti za djecu. Grigor Vitez rodio se 15. veljače 1911. godine pod imenom Grigorije u obitelji srpskoga podrijetla, kao dijete Ane i Teodora Viteza.[12] O svojem je obiteljskom podrijetlu pisao u knjizi Ahmeta Hromadžića `Dječji pisci o sebi`. Majka Grigora Viteza prezivala se Milosavljević, a njezini su preci došli u Slavoniju iz Bosne krajem 17. stoljeća. S očeve strane preci su došli iz sjeverne Dalmacije, iz Ravnih kotara ili Bukovice, a nosili su prezime Alavanja.[13] Jedan od Alavanja koji je došao u okučanski kraj od Marije Terezije dobio je počasni naslov viteza, i to je kasnije uzeto kao prezime.[14] Djetinjstvo, obrazovanje i posao učitelja Odrastao je u tipičnom slavonskom multietničkom selu. Njegova obitelj bila je mnogočlana i bavili su se zemljoradnjom. Imao je dva starija brata (Joco i Savo) i jednog mlađeg (Pero). Bez oca je ostao kao predškolarac, pred početak Prvog svjetskog rata. Osnovnu školu završio je u Okučanima, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Prve dvije pjesme napisao je kao maturant. Krajem 20-ih godina 20. stoljeća, upisao je učiteljsku školu u Pakracu, nakon koje je stekao zvanje učitelja. Prvo radno mjesto kao učitelj imao je u selu Slobodna Vlast pokraj Đakova, nakon čega dobiva premještaj u Voćin, gdje upoznaje svoju suprugu Elizabetu Perlik, te se tu i vjenčavaju.[14] Drugi svjetski rat i razdoblje do smrti Početkom Drugog svjetskog rata, dobiva premještaj u Gornji Vakuf, a nakon toga u Golince pokraj Donjeg Miholjca. Nedugo zatim, pridružuje se partizanima, kojima je vodio učiteljske tečajeve, kako bi bili educirani nakon rata predavati u školama. Poslije rata radio je u Ministarstvu prosvjete u Zagrebu, te kao urednik u izdavačkoj kući Mladost. Godine 1957. pokreće knjižnicu `Vjeverica`, u okviru koje je objavljeno oko 500 naslova za djecu. Tijekom 50-ih godina 20. stoljeća bio je tajnik Društva književnika Hrvatske. 60-ih godina 20. stoljeća zdravstveno stanje mu se naglo pogoršalo. Kralježnica mu je bila nepovratno oštećena. I pokraj toga, stvarao je prikovan za krevet. Umro je 23. studenoga 1966. godine, a pokopan je u rodnom Kosovcu.[14] Stvaralaštvo Pisao je poeziju za djecu i odrasle (Sto vukova, Kad bi drveće hodalo, Gdje priče rastu), a prevodio je s ruskog, francuskog i slovenskog jezika. Njegovom poezijom dominiraju jednostavne i neposredne lirske slike u tradiciji poetskog izraza Dobriše Cesarića. Stihovi skladni i muzikalni, a svojim je pjesmama zbog aktualnosti i duhovitih poanti osvojio široki krug čitatelja. Objavio je nekoliko poetskih zbirki među kojima se ističu: Pjesme, Naoružane ruže, Povjerenje života i Kao lišće i trava. Njegove pjesme prevođene su na gotovo sve europske jezike.[9] Neke od njegovih knjiga ilustrirao je poznati hrvatski ilustrator Ivan Antolčić. Postoji Nagrada `Grigor Vitez` koja se od 1967. godine dodjeljuje piscu i ilustratoru najbolje knjige za djecu u godišnjoj produkciji.[15] Djela Nepotpun popis: San boraca u zoru, Nakl. Navod Hrvatske, Zagreb, 1948. Pjesme, Zora Državno izdavačko poduzeće Hrvatske, Zagreb, 1950. Naoružane ruže, Kultura, Zagreb, 1955. Vesele zamke, Mladost, Zagreb, 1955. Prepelica, Prosvjeta, Zagreb, 1956. Lirika o Slavoniji, urednik, Slavonija danas, Osijek, 1956. Povjerenje životu, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1957. Sto vukova, i druge pjesme za djecu, `Svjetlost`, Sarajevo, 1957. (1987.; 1990.) Perzijske bajke, Mladost, Zagreb, 1958. Kad bi drveće hodalo, Mladost, Zagreb, 1959. (1990.; Mozaik knjiga, 2015.) Kao lišće i trava: pjesme, Matica hrvatska, Zagreb, 1960. Maksimir, Mladost, Zagreb, 1960. Iza brda plava: izbor pjesama za djecu, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Hvatajte lopova, `Svjetlost`, Sarajevo, 1964. Gdje priče rastu, Mladost, Zagreb, 1965. (1978.) Zekina kuća, Mladost, Zagreb, 1965. Nevidljive ptice, Mozaik knjiga, 2002.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Ivan Kozaric Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[3] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[3] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[3] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[4] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[5] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[6] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubiih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[7] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima.[3] Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom.[8] Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem.[9] U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine.[10] Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[11] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[12] Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.[13] U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske. Biblioteka Vjeverica

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Kestner, Erih Naslov Blizanke / Erich Kästner ; [preveo Gustav Krklec ; ilustrirao Đuro Seder] Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1982 Izdanje 6. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1982 Fizički opis 125 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Krklec, Gustav Seder, Đuro Zbirka Vjeverica Napomene Prevod dela: Das doppelte Lottchen. Emil Erih Kestner (Erich Kästner; Drezden, 23. februar 1899 – Minhen, 29. jul 1974) je bio nemački autor, pesnik, scenarista i satiričar, poznat pre svega po svojim šaljivim, društveno oštrim pesmama i po knjigama za decu, uključujući Emila i detektive. Međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen dobio je 1960. godine za autobiografiju Als ich ein kleiner Junge war (When I Was a Little Boy). Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Drezden 1899–1919 Kastner je rođen u Drezdenu, u Saksoniji, a odrastao je u ulici Königsbrücker Straße. U blizini je naknadno otvoren muzej Erih Kastner u vili Augustin koja je pripadala Kastnerovom ujaku Franzu Augustinu. Kastnerov otac, Emil Rikard Kastner, bio je majstor sedlar. Njegova majka, Ida Amalia (rođena Augustin), bila je sluškinja, ali u tridesetim godinama se školovala za frizera kako bi dopunjavala prihode svog supruga. Kastner je imao posebno blizak odnos sa majkom. Kada je živeo u Lajpcigu i Berlinu, gotovo svakodnevno joj je pisao prilično intimna pisma i razglednice, a prepotentne majke redovno se pojavljuju u njegovim spisima. Govorilo se da je otac Eriha Kastnera bio porodični jevrejski lekar Emil Cimerman (1864–1953), ali ove glasine nikada nisu potkrepljene. Kastner je o svom detinjstvu pisao u svojoj autobiografiji Als ich ein kleiner Junge war 1957, (Kad sam bio mali dečak). Prema Kastneru, on nije patio od toga što je bio jedinac, imao je mnogo prijatelja i nije bio usamljen. Kastner je 1913. godine išao u učiteljsku školu u Drezdenu. Međutim, odustao je 1916. malo pre polaganja ispita koji bi ga kvalifikovali za predavanje u državnim školama. Pozvan je u Kraljevsku saksonsku vojsku 1917. godine i bio je obučavan u teškoj artiljerijskoj jedinici u Drezdenu. Kastner nije poslat na front, ali brutalnost vojne obuke koju je prošao i smrt savremenika koje je doživeo snažno su uticali na njegov kasniji antimilitarizam. Nemilosrdno bušenje kojem je podvrgnut njegov narednik sa bušilicom takođe je izazvalo doživotno stanje srca. Kastner to prikazuje u svojoj pesmi Narednik Vaurich. Po završetku rata, Kastner se vratio u školu i položio Abitur ispit sa odlikovanjem, stičući stipendiju od grada Drezdena. Lajpcig 1919–1927 U jesen 1919, Kastner se upisao na Univerzitet u Lajpcigu da studira istoriju, filozofiju, germanistiku i pozorište. Studije su ga odvele u Rostok i Berlin, a 1925. je doktorirao na tezi o Fridrihu Velikom i nemačkoj književnosti. Studije je platio radeći kao novinar i kritičar u novinama Neue Leipziger Zeitung. Međutim, njegove sve kritičnije kritike i „neozbiljna“ objava njegove erotske pesme „Abendlied des Kammervirtuosen“ (Večernja pesma komornog virtuoza) sa ilustracijama Eriha Osera doveli su do njegove smene 1927. godine. Iste godine se preselio u Berlin, iako je nastavio da piše za Neue Leipziger Zeitung pod pseudonimom „Berthold Burger“ (Bert Citizen) kao slobodni dopisnik. Kasner je kasnije koristio nekoliko drugih pseudonima, uključujući „Melkjor Kurc“ (Melchior Kurtz), „Piter Flint“ (Peter Flint), i „Robert Nojner“ (Robert Neuner). Berlin 1927–1933 Kastnerove godine u Berlinu, od 1927. do kraja Vajmarske republike 1933, bile su mu najproduktivnije. Objavljivao je pesme, novinske kolumne, članke i kritike u mnogim važnim berlinskim časopisima. Redovno je pisao u dnevnim listovima kao što su Berliner Tageblatt i Vossische Zeitung, kao i u Die Weltbühne. Hans Sarkowicz i Franz Josef Görtz, urednici njegovih kompletnih dela (1998), navode preko 350 članaka napisanih između 1923. i 1933. godine, ali on je morao napisati i više, jer se zna da su mnogi tekstovi izgubljeni kada je Kastnerov stan izgoreo tokom bombardovanje u februaru 1944. Kastner je objavio svoju prvu knjigu pesama, Herz auf Taille 1928. godine, a do 1933. godine objavio je još tri zbirke. Njegov His Gebrauchslyrik (Tekst za svakodnevnu upotrebu) učinio ga je jednom od vodećih figura pokreta Nova stvarnost, koji se usredsredio na upotrebu trezvenog, udaljenog i objektivnog stila za zasićenje savremenog društva. U jesen 1928. objavio je svoju najpoznatiju knjigu za decu Emil i detektivi, koju je ilustrovao Valter Trier. Vlasnica izdavačke kuće Weltbühne, Edit Jakobsen, predložila je Kestneru da napiše detektivsku priču. Knjiga je prodata u dva miliona primeraka samo u Nemačkoj i od tada je prevedena na 59 jezika. Roman je bio neobičan po tome što je, za razliku od većine dečje književnosti tog perioda, smešten u savremeni Berlin, a ne u svet bajki. Kastner se takođe uzdržao od otvorenog moraliziranja, puštajući da postupci likova govore sami za sebe. Njegov nastavak, Emil und die Drei Zwillinge (Emil i tri blizanca) objavljen 1933. godine, odvija se na obalama Baltika. Knjige o Emilu su uticate na stvaranje drugih knjiga u ponžanru literature o dečijim detektivima. Emil i detektivi adaptiran je za scenu pet puta, od čega je tri puta u Nemačkoj i po jednom u Velikoj Britaniji i Americi. Kastner je ovaj uspeh nastavio sa još Pünktchen und Anton (1931) i Das fliegende Klassenzimmer (1933). Ilustracije Valtera Triera značajno su doprinele ogromnoj popularnosti knjiga. Das fliegende Klassenzimmer (Leteći razred) je nekoliko puta prilagođen za scenu: 1954, 1973. i 2003. godine. Godine 1932. Kastner je napisao Der 35. Mai (35. maj), koja je smeštena u fantastičnu zemlju u koju se ulazi kroz garderobu i uključuje futurističke karakteristike poput mobilnih telefona. Filmska verzija Gerharda Lamprechta Emila i detektivia (1931) postigla je veliki uspeh. Kastner je, međutim, bio nezadovoljan scenarijem, a to ga je dovelo do toga da postane scenarista za filmske studije Babelsberg. Kastnerov jedini roman za odrasle Fabian, objavljen je 1931. godine. Kastner je u njega uključio brze rezove i montaže, u pokušaju da oponaša filmski stil. Fabian, nezaposleni književni stručnjak, doživljava užurbano brz tempo kao i propast Vajmarske Republike . Od 1927. do 1931. godine, Kastner je živeo u ulici Prager Straße 17 (danas blizu br. 12) u Berlinu u Vilmerzdorfu, a nakon toga, do februara 1945. godine, u ulici Roscherstraßee 16 u Berlinu – Šarlotenburg. Berlin 1933–1945 Kastner je bio pacifista i pisao je za decu zbog svoje vere u regenerativne moći mladosti. Bio je protivnik nacističkog režima i bio je jedan od potpisnika Hitnog poziva na jedinstvo. Međutim, za razliku od mnogih drugih autora koji kritikuju diktaturu, Kastner nije otišao u egzil. Nakon dolaska nacista na vlast, posetio je Merano i Švajcarsku i sastao se sa prognanim piscima, ali ipak se vratio u Berlin, tvrdeći da će tamo moći bolje da beleži događaje. Verovatno je i on želeo da izbegne napuštanje majke. Njegov „Neophodan odgovor na suvišna pitanja“ (Notwendige Antwort auf überflüssige Fragen) u Kurz und Bündig objašnjava Kastnerov stav: „Ja sam Nemac iz Drezdena u Saksoniji Otadžbina me ne pušta Ja sam poput drveta koje je uzgojeno u Nemačkoj Verovatno će i tamo uvenuti.“ Gestapo je nekoliko puta ispitivao Kastnera, nacionalna unija pisaca ga je proterala, a nacisti su spaljivali njegove knjige kao „suprotne nemačkom duhu“ tokom spaljivanja knjiga 10. maja 1933, na podsticaj Jozefa Gebelsa. Kastner je lično prisustvovao događaju i kasnije o njemu pisao. Odbijeno mu je članstvo u novoj uniji nacionalnih pisaca pod kontrolom nacista, Reichsverband deutscher Schriftsteller (RDS), zbog onoga što su njeni zvaničnici nazivali „kulturno boljševičkim stavom u svojim delima pre 1933.“ Tokom Trećeg rajha, Kastner je objavio apolitične romane poput Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu) 1934. godine u Švajcarskoj. 1942. dobio je posebno izuzeće za pisanje scenarija za film Münchhausen, koristeći pseudonim Berthold Burger. Film je bio prestižni projekat Ufa studija za proslavu dvadeset i pete godišnjice njegovog osnivanja, preduzeća koje je podržao Gebels. 1944. godine Kastnerov dom u Berlinu uništen je tokom bombardiranja. Početkom 1945. godine, on i drugi pretvarali su se da moraju putovati u seosku zajednicu Mayrhofen u Tirolu radi snimanja lokacije za (nepostojeći) film Das falsche Gesicht (Pogrešno lice). Stvarna svrha putovanja bila je izbegavanje konačnog sovjetskog napada na Berlin. Kastner je takođe dobio upozorenje da su SS planirali da ubiju njega i druge nacističke protivnike pre dolaska Sovjeta. Bio je u Mayrhofen-u kada se rat završio. O ovom periodu pisao je u dnevniku objavljenom 1961. godine pod naslovom Notabene 45. Drugo izdanje, bliže Kastnerovim originalnim beleškama, objavljeno je 2006. godine pod naslovom Das Blaue Buch (Plava knjiga). Kestner i bombardovanje Drezdena U svom dnevniku za 1945. godinu, objavljenom mnogo godina kasnije, Kastner opisuje svoj šok dolaskom u Drezden ubrzo nakon bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu u februaru 1945. godine i pronalazeći grad kao gomilu ruševina u kojima nije mogao prepoznati nijednu ulicu ili znamenitosti među kojima je proveo detinjstvo i mladost. Njegova autobiografija Als ich ein kleiner Junge war započinje jadikovkom za Drezdenom (citirano prema engleskom prevodu, When I Was a Little Boy): „Rođen sam u najlepšem gradu na svetu. Čak i ako je tvoj otac, dete, bio najbogatiji čovek na svetu, ne bi mogao da te odvede da ga vidiš, jer ono više ne postoji... Za hiljadu godina izgrađena je njena lepota, za jednu noć je potpuno uništena“. Minhen 1945–1974 Po završetku rata, Kastner se preselio u Minhen, gde je postao urednik kulturne rubrike za Neue Zeitung i izdavač Pinguin-a, časopisa za decu i mlade. Takođe je bio aktivan u književnim kabareima, u produkcijama u Schaubude (1945–1948) i Die kleine Freiheit (posle 1951), kao i na radiju. Tokom ovog vremena napisao je brojne skečeve, pesme, audio predstave, govore i eseje o nacionalsocijalizmu, ratnim godinama i surovoj stvarnosti života u posleratnoj Nemačkoj. Među njima su najzapaženija Marschlied 1945 (Marš 1945) i Deutsches Ringelspiel. Takođe je nastavio da piše knjige za decu, uključujući Die Konferenz der Tiere (Konferencija o životinjama), pacifistička satira u kojoj se svetske životinje udružuju kako bi uspešno naterale ljude da se razoružaju i sklope mir. Od ove slikovnice napravljen je animirani film autora Kurta Linda. Kastner je takođe obnovio saradnju sa Edmundom Nikom kojeg je upoznao u Lajpcigu 1929. godine, kada je Nik, tadašnji šef muzičkog odseka na Radio Silesia, napisao muziku za Kastnerovu radio predstavu Leben in dieser Zeit. Nik, sada muzički direktor u Schaubude, uglazbio je više od 60 Kastnerovih pesama. Kastnerov optimizam u neposrednoj posleratnoj eri ustupio je mesto rezignaciji, jer su Nemci na Zapadu pokušali da normalizuju svoj život nakon ekonomskih reformi ranih 1950-ih i posledičnog „ekonomskog čuda“ (Wirtschaftswunder). Dodatno se razočarao kad je kancelar Konrad Adenauer remilitarizovao Zapadnu Nemačku, učinio je članicom NATO- a i preusmerio je u mogući vojni sukob sa Varšavskim paktom. Kastner je ostao pacifista i govorio je u antimilitarističkom (Ostermarsch) demonstracijama protiv stacioniranja nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Kasnije je takođe zauzeo stav protiv rata u Vijetnamu. Kastner je počeo sve manje da objavljuje, delom i zbog sve većeg alkoholizma. Nije se pridružio nijednom od posleratnih književnih pokreta u Zapadnoj Nemačkoj, a pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postao je doživljavan uglavnom kao autor knjiga za decu. Njegov roman Fabian adaptiran je u film 1980. godine, kao i nekoliko knjiga njegovih nastavaka. Najpopularnije od ovih adaptacija bile su dve američke verzije Zamka za roditelje, napravljene 1961. i 1998, a zasnovane na njegovom romanu Das doppelte Lottchen (Loti i Lisa). Kastner je 1960. godine dobio nagradu Hans Kristijan Andersen za Als ich ein kleiner Junge war, njegovu autobiografiju. Engleski prevod Florence i Isabel McHugh, objavljen kao When I Was a Little Boy 1959. godine, osvojio je američki nagradu „Luis Kerol“ 1961. godine. Kastner je dobio još nekoliko nagrada, uključujući Nemačku filmsku nagradu za najbolji scenario za nemačku filmsku verziju Das doppelte Lottchen1951, književnu nagradu grada Minhena 1956, i nagradu Georg Bihner 1957. Vlada Zapadne Nemačke nagradila je Kastnera svojim redom za zasluge, Bundesverdienstkreuz-om (Savezni krst za zasluge), 1959. godine. Godine 1968. dobio je „Lessing-Ring“ zajedno sa književnom nagradom nemačkog masonskog reda. Kastner je 1951. izabran za predsednika PEN centra zapadne Nemačke i na toj funkciji je ostao do 1961. godine. 1965. postao je emeritus predsednik. Takođe je imao ključnu ulogu u osnivanju Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek), u Minhenu. 1953. bio je osnivač (IBBY – International Board on Books for Young People) Međunarodnog odbora za knjige za mlade. Kastner se nikada nije oženio. Poslednje dve knjige za decu Der kleine Mann i Der kleine Mann und die kleine Miss napisao je za svog sina Tomasa Kastnera, rođenog 1957. godine. Kastner je često čitao iz svojih dela. Dvadesetih godina 20. veka snimio je neke od svojih pesama socijalne kritike, a u nekim filmovima prema njegovim knjigama nastupio je kao pripovedač, kao i za prvu audio produkciju Pünktchen und Anton. Ostali snimci za „Deutsche Grammophon“ uključuju pesme, epigrame i njegovu verziju narodne priče Til Ojlenšpigel. Čitao je i u pozorištima, poput Pozorišta Kivije u Minhenu, i za radio, za koji je čitao Als ich ein kleiner Junge war i druga dela. Kastner je umro od raka jednjaka 29. jula 1974. u bolnici Neuperlach u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u minhenskom okrugu Bogenhausen. Ubrzo nakon njegove smrti, Bavarska akademija umetnosti osnovala je književnu nagradu u njegovo ime. Po njemu je nazvan asteroid 12318 Kastner. Bibliografija Spisak njegovih dela pod nemačkim naslovima, poređani prema datumima objavljivanja u Nemačkoj: Weihnachtslied, chemisch gereinigt, 1927. Herz auf Taille, 1928. Emil und die Detektive, 1929. (Emil i detektivi) Lärm im Spiegel, 1929. Ein Mann gibt Auskunft, 1930. Pünktchen und Anton 1931. (Tonček i Točkica) Der 35. Ma, 1931. (35. maj, ili Konradova vožnja do južnih mora) Fabian. Die Geschichte eines Moralisten, 1932. (Fabian, Priča o moralisti) Gesang zwischen den Stühlen, 1932. Emil und die Drei Zwillinge 1933. (Emil i tri blizanca) Das fliegende Klassenzimmer, 1933. (Leteći razred) Drei Männer im Schnee, 1934. (Tri čoveka u snegu) Die verschwundene Miniatur, 1935. (Nestala minijatura) Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke, 1936. (Sanduk za lirsku medicinu doktora Eriha Kastnera) Georg und die Zwischenfälle, (zvani Der kleine Grenzverkehr), 1938. (Salcburška komedija) Das doppelte Lottchenn, 1949. (Bliznakinje ili Dvostruka Loti) Die Konferenz der Tiere, 1949. (Kongres životinja) Die 13 Monate, 1955. Als ich ein kleiner Junge war, 1957. (Kad sam bio mali dečak) Das Schwein beim Friseur, 1963. Der kleine Mann, 1963. (Mali čovek) Der kleine Mann und die kleine Miss, 1967. (Mali čovek i mala gospođica) Mein Onkel Franz, 1969. Silvia List (urednik): Das große Erich Kästner Buch, sa uvodom Hermana Kestena, 2002. MG55 (N)

Dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata... Autor - osoba Kestner, Erih Naslov Čovječuljak / Erich Kastner ; [preveo Gustav Krklec ; ilustracije izradio Đuro Seder] Jedinstveni naslov ǂDer ǂkleine Mann. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1967 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1967 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 172 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Krklec, Gustav Seder, Đuro Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica (Karton) Napomene Prevod dela: Der kleine Mann. Emil Erih Kestner (Erich Kästner; Drezden, 23. februar 1899 – Minhen, 29. jul 1974) je bio nemački autor, pesnik, scenarista i satiričar, poznat pre svega po svojim šaljivim, društveno oštrim pesmama i po knjigama za decu, uključujući Emila i detektive. Međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen dobio je 1960. godine za autobiografiju Als ich ein kleiner Junge war (When I Was a Little Boy). Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Drezden 1899–1919 Kastner je rođen u Drezdenu, u Saksoniji, a odrastao je u ulici Königsbrücker Straße. U blizini je naknadno otvoren muzej Erih Kastner u vili Augustin koja je pripadala Kastnerovom ujaku Franzu Augustinu. Kastnerov otac, Emil Rikard Kastner, bio je majstor sedlar. Njegova majka, Ida Amalia (rođena Augustin), bila je sluškinja, ali u tridesetim godinama se školovala za frizera kako bi dopunjavala prihode svog supruga. Kastner je imao posebno blizak odnos sa majkom. Kada je živeo u Lajpcigu i Berlinu, gotovo svakodnevno joj je pisao prilično intimna pisma i razglednice, a prepotentne majke redovno se pojavljuju u njegovim spisima. Govorilo se da je otac Eriha Kastnera bio porodični jevrejski lekar Emil Cimerman (1864–1953), ali ove glasine nikada nisu potkrepljene. Kastner je o svom detinjstvu pisao u svojoj autobiografiji Als ich ein kleiner Junge war 1957, (Kad sam bio mali dečak). Prema Kastneru, on nije patio od toga što je bio jedinac, imao je mnogo prijatelja i nije bio usamljen. Kastner je 1913. godine išao u učiteljsku školu u Drezdenu. Međutim, odustao je 1916. malo pre polaganja ispita koji bi ga kvalifikovali za predavanje u državnim školama. Pozvan je u Kraljevsku saksonsku vojsku 1917. godine i bio je obučavan u teškoj artiljerijskoj jedinici u Drezdenu. Kastner nije poslat na front, ali brutalnost vojne obuke koju je prošao i smrt savremenika koje je doživeo snažno su uticali na njegov kasniji antimilitarizam. Nemilosrdno bušenje kojem je podvrgnut njegov narednik sa bušilicom takođe je izazvalo doživotno stanje srca. Kastner to prikazuje u svojoj pesmi Narednik Vaurich. Po završetku rata, Kastner se vratio u školu i položio Abitur ispit sa odlikovanjem, stičući stipendiju od grada Drezdena. Lajpcig 1919–1927 U jesen 1919, Kastner se upisao na Univerzitet u Lajpcigu da studira istoriju, filozofiju, germanistiku i pozorište. Studije su ga odvele u Rostok i Berlin, a 1925. je doktorirao na tezi o Fridrihu Velikom i nemačkoj književnosti. Studije je platio radeći kao novinar i kritičar u novinama Neue Leipziger Zeitung. Međutim, njegove sve kritičnije kritike i „neozbiljna“ objava njegove erotske pesme „Abendlied des Kammervirtuosen“ (Večernja pesma komornog virtuoza) sa ilustracijama Eriha Osera doveli su do njegove smene 1927. godine. Iste godine se preselio u Berlin, iako je nastavio da piše za Neue Leipziger Zeitung pod pseudonimom „Berthold Burger“ (Bert Citizen) kao slobodni dopisnik. Kasner je kasnije koristio nekoliko drugih pseudonima, uključujući „Melkjor Kurc“ (Melchior Kurtz), „Piter Flint“ (Peter Flint), i „Robert Nojner“ (Robert Neuner). Berlin 1927–1933 Kastnerove godine u Berlinu, od 1927. do kraja Vajmarske republike 1933, bile su mu najproduktivnije. Objavljivao je pesme, novinske kolumne, članke i kritike u mnogim važnim berlinskim časopisima. Redovno je pisao u dnevnim listovima kao što su Berliner Tageblatt i Vossische Zeitung, kao i u Die Weltbühne. Hans Sarkowicz i Franz Josef Görtz, urednici njegovih kompletnih dela (1998), navode preko 350 članaka napisanih između 1923. i 1933. godine, ali on je morao napisati i više, jer se zna da su mnogi tekstovi izgubljeni kada je Kastnerov stan izgoreo tokom bombardovanje u februaru 1944. Kastner je objavio svoju prvu knjigu pesama, Herz auf Taille 1928. godine, a do 1933. godine objavio je još tri zbirke. Njegov His Gebrauchslyrik (Tekst za svakodnevnu upotrebu) učinio ga je jednom od vodećih figura pokreta Nova stvarnost, koji se usredsredio na upotrebu trezvenog, udaljenog i objektivnog stila za zasićenje savremenog društva. U jesen 1928. objavio je svoju najpoznatiju knjigu za decu Emil i detektivi, koju je ilustrovao Valter Trier. Vlasnica izdavačke kuće Weltbühne, Edit Jakobsen, predložila je Kestneru da napiše detektivsku priču. Knjiga je prodata u dva miliona primeraka samo u Nemačkoj i od tada je prevedena na 59 jezika. Roman je bio neobičan po tome što je, za razliku od većine dečje književnosti tog perioda, smešten u savremeni Berlin, a ne u svet bajki. Kastner se takođe uzdržao od otvorenog moraliziranja, puštajući da postupci likova govore sami za sebe. Njegov nastavak, Emil und die Drei Zwillinge (Emil i tri blizanca) objavljen 1933. godine, odvija se na obalama Baltika. Knjige o Emilu su uticate na stvaranje drugih knjiga u ponžanru literature o dečijim detektivima. Emil i detektivi adaptiran je za scenu pet puta, od čega je tri puta u Nemačkoj i po jednom u Velikoj Britaniji i Americi. Kastner je ovaj uspeh nastavio sa još Pünktchen und Anton (1931) i Das fliegende Klassenzimmer (1933). Ilustracije Valtera Triera značajno su doprinele ogromnoj popularnosti knjiga. Das fliegende Klassenzimmer (Leteći razred) je nekoliko puta prilagođen za scenu: 1954, 1973. i 2003. godine. Godine 1932. Kastner je napisao Der 35. Mai (35. maj), koja je smeštena u fantastičnu zemlju u koju se ulazi kroz garderobu i uključuje futurističke karakteristike poput mobilnih telefona. Filmska verzija Gerharda Lamprechta Emila i detektivia (1931) postigla je veliki uspeh. Kastner je, međutim, bio nezadovoljan scenarijem, a to ga je dovelo do toga da postane scenarista za filmske studije Babelsberg. Kastnerov jedini roman za odrasle Fabian, objavljen je 1931. godine. Kastner je u njega uključio brze rezove i montaže, u pokušaju da oponaša filmski stil. Fabian, nezaposleni književni stručnjak, doživljava užurbano brz tempo kao i propast Vajmarske Republike . Od 1927. do 1931. godine, Kastner je živeo u ulici Prager Straße 17 (danas blizu br. 12) u Berlinu u Vilmerzdorfu, a nakon toga, do februara 1945. godine, u ulici Roscherstraßee 16 u Berlinu – Šarlotenburg. Berlin 1933–1945 Kastner je bio pacifista i pisao je za decu zbog svoje vere u regenerativne moći mladosti. Bio je protivnik nacističkog režima i bio je jedan od potpisnika Hitnog poziva na jedinstvo. Međutim, za razliku od mnogih drugih autora koji kritikuju diktaturu, Kastner nije otišao u egzil. Nakon dolaska nacista na vlast, posetio je Merano i Švajcarsku i sastao se sa prognanim piscima, ali ipak se vratio u Berlin, tvrdeći da će tamo moći bolje da beleži događaje. Verovatno je i on želeo da izbegne napuštanje majke. Njegov „Neophodan odgovor na suvišna pitanja“ (Notwendige Antwort auf überflüssige Fragen) u Kurz und Bündig objašnjava Kastnerov stav: „Ja sam Nemac iz Drezdena u Saksoniji Otadžbina me ne pušta Ja sam poput drveta koje je uzgojeno u Nemačkoj Verovatno će i tamo uvenuti.“ Gestapo je nekoliko puta ispitivao Kastnera, nacionalna unija pisaca ga je proterala, a nacisti su spaljivali njegove knjige kao „suprotne nemačkom duhu“ tokom spaljivanja knjiga 10. maja 1933, na podsticaj Jozefa Gebelsa. Kastner je lično prisustvovao događaju i kasnije o njemu pisao. Odbijeno mu je članstvo u novoj uniji nacionalnih pisaca pod kontrolom nacista, Reichsverband deutscher Schriftsteller (RDS), zbog onoga što su njeni zvaničnici nazivali „kulturno boljševičkim stavom u svojim delima pre 1933.“ Tokom Trećeg rajha, Kastner je objavio apolitične romane poput Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu) 1934. godine u Švajcarskoj. 1942. dobio je posebno izuzeće za pisanje scenarija za film Münchhausen, koristeći pseudonim Berthold Burger. Film je bio prestižni projekat Ufa studija za proslavu dvadeset i pete godišnjice njegovog osnivanja, preduzeća koje je podržao Gebels. 1944. godine Kastnerov dom u Berlinu uništen je tokom bombardiranja. Početkom 1945. godine, on i drugi pretvarali su se da moraju putovati u seosku zajednicu Mayrhofen u Tirolu radi snimanja lokacije za (nepostojeći) film Das falsche Gesicht (Pogrešno lice). Stvarna svrha putovanja bila je izbegavanje konačnog sovjetskog napada na Berlin. Kastner je takođe dobio upozorenje da su SS planirali da ubiju njega i druge nacističke protivnike pre dolaska Sovjeta. Bio je u Mayrhofen-u kada se rat završio. O ovom periodu pisao je u dnevniku objavljenom 1961. godine pod naslovom Notabene 45. Drugo izdanje, bliže Kastnerovim originalnim beleškama, objavljeno je 2006. godine pod naslovom Das Blaue Buch (Plava knjiga). Kestner i bombardovanje Drezdena U svom dnevniku za 1945. godinu, objavljenom mnogo godina kasnije, Kastner opisuje svoj šok dolaskom u Drezden ubrzo nakon bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu u februaru 1945. godine i pronalazeći grad kao gomilu ruševina u kojima nije mogao prepoznati nijednu ulicu ili znamenitosti među kojima je proveo detinjstvo i mladost. Njegova autobiografija Als ich ein kleiner Junge war započinje jadikovkom za Drezdenom (citirano prema engleskom prevodu, When I Was a Little Boy): „Rođen sam u najlepšem gradu na svetu. Čak i ako je tvoj otac, dete, bio najbogatiji čovek na svetu, ne bi mogao da te odvede da ga vidiš, jer ono više ne postoji... Za hiljadu godina izgrađena je njena lepota, za jednu noć je potpuno uništena“. Minhen 1945–1974 Po završetku rata, Kastner se preselio u Minhen, gde je postao urednik kulturne rubrike za Neue Zeitung i izdavač Pinguin-a, časopisa za decu i mlade. Takođe je bio aktivan u književnim kabareima, u produkcijama u Schaubude (1945–1948) i Die kleine Freiheit (posle 1951), kao i na radiju. Tokom ovog vremena napisao je brojne skečeve, pesme, audio predstave, govore i eseje o nacionalsocijalizmu, ratnim godinama i surovoj stvarnosti života u posleratnoj Nemačkoj. Među njima su najzapaženija Marschlied 1945 (Marš 1945) i Deutsches Ringelspiel. Takođe je nastavio da piše knjige za decu, uključujući Die Konferenz der Tiere (Konferencija o životinjama), pacifistička satira u kojoj se svetske životinje udružuju kako bi uspešno naterale ljude da se razoružaju i sklope mir. Od ove slikovnice napravljen je animirani film autora Kurta Linda. Kastner je takođe obnovio saradnju sa Edmundom Nikom kojeg je upoznao u Lajpcigu 1929. godine, kada je Nik, tadašnji šef muzičkog odseka na Radio Silesia, napisao muziku za Kastnerovu radio predstavu Leben in dieser Zeit. Nik, sada muzički direktor u Schaubude, uglazbio je više od 60 Kastnerovih pesama. Kastnerov optimizam u neposrednoj posleratnoj eri ustupio je mesto rezignaciji, jer su Nemci na Zapadu pokušali da normalizuju svoj život nakon ekonomskih reformi ranih 1950-ih i posledičnog „ekonomskog čuda“ (Wirtschaftswunder). Dodatno se razočarao kad je kancelar Konrad Adenauer remilitarizovao Zapadnu Nemačku, učinio je članicom NATO- a i preusmerio je u mogući vojni sukob sa Varšavskim paktom. Kastner je ostao pacifista i govorio je u antimilitarističkom (Ostermarsch) demonstracijama protiv stacioniranja nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Kasnije je takođe zauzeo stav protiv rata u Vijetnamu. Kastner je počeo sve manje da objavljuje, delom i zbog sve većeg alkoholizma. Nije se pridružio nijednom od posleratnih književnih pokreta u Zapadnoj Nemačkoj, a pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postao je doživljavan uglavnom kao autor knjiga za decu. Njegov roman Fabian adaptiran je u film 1980. godine, kao i nekoliko knjiga njegovih nastavaka. Najpopularnije od ovih adaptacija bile su dve američke verzije Zamka za roditelje, napravljene 1961. i 1998, a zasnovane na njegovom romanu Das doppelte Lottchen (Loti i Lisa). Kastner je 1960. godine dobio nagradu Hans Kristijan Andersen za Als ich ein kleiner Junge war, njegovu autobiografiju. Engleski prevod Florence i Isabel McHugh, objavljen kao When I Was a Little Boy 1959. godine, osvojio je američki nagradu „Luis Kerol“ 1961. godine. Kastner je dobio još nekoliko nagrada, uključujući Nemačku filmsku nagradu za najbolji scenario za nemačku filmsku verziju Das doppelte Lottchen1951, književnu nagradu grada Minhena 1956, i nagradu Georg Bihner 1957. Vlada Zapadne Nemačke nagradila je Kastnera svojim redom za zasluge, Bundesverdienstkreuz-om (Savezni krst za zasluge), 1959. godine. Godine 1968. dobio je „Lessing-Ring“ zajedno sa književnom nagradom nemačkog masonskog reda. Kastner je 1951. izabran za predsednika PEN centra zapadne Nemačke i na toj funkciji je ostao do 1961. godine. 1965. postao je emeritus predsednik. Takođe je imao ključnu ulogu u osnivanju Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek), u Minhenu. 1953. bio je osnivač (IBBY – International Board on Books for Young People) Međunarodnog odbora za knjige za mlade. Kastner se nikada nije oženio. Poslednje dve knjige za decu Der kleine Mann i Der kleine Mann und die kleine Miss napisao je za svog sina Tomasa Kastnera, rođenog 1957. godine. Kastner je često čitao iz svojih dela. Dvadesetih godina 20. veka snimio je neke od svojih pesama socijalne kritike, a u nekim filmovima prema njegovim knjigama nastupio je kao pripovedač, kao i za prvu audio produkciju Pünktchen und Anton. Ostali snimci za „Deutsche Grammophon“ uključuju pesme, epigrame i njegovu verziju narodne priče Til Ojlenšpigel. Čitao je i u pozorištima, poput Pozorišta Kivije u Minhenu, i za radio, za koji je čitao Als ich ein kleiner Junge war i druga dela. Kastner je umro od raka jednjaka 29. jula 1974. u bolnici Neuperlach u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u minhenskom okrugu Bogenhausen. Ubrzo nakon njegove smrti, Bavarska akademija umetnosti osnovala je književnu nagradu u njegovo ime. Po njemu je nazvan asteroid 12318 Kastner. Bibliografija Spisak njegovih dela pod nemačkim naslovima, poređani prema datumima objavljivanja u Nemačkoj: Weihnachtslied, chemisch gereinigt, 1927. Herz auf Taille, 1928. Emil und die Detektive, 1929. (Emil i detektivi) Lärm im Spiegel, 1929. Ein Mann gibt Auskunft, 1930. Pünktchen und Anton 1931. (Tonček i Točkica) Der 35. Ma, 1931. (35. maj, ili Konradova vožnja do južnih mora) Fabian. Die Geschichte eines Moralisten, 1932. (Fabian, Priča o moralisti) Gesang zwischen den Stühlen, 1932. Emil und die Drei Zwillinge 1933. (Emil i tri blizanca) Das fliegende Klassenzimmer, 1933. (Leteći razred) Drei Männer im Schnee, 1934. (Tri čoveka u snegu) Die verschwundene Miniatur, 1935. (Nestala minijatura) Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke, 1936. (Sanduk za lirsku medicinu doktora Eriha Kastnera) Georg und die Zwischenfälle, (zvani Der kleine Grenzverkehr), 1938. (Salcburška komedija) Das doppelte Lottchenn, 1949. (Bliznakinje ili Dvostruka Loti) Die Konferenz der Tiere, 1949. (Kongres životinja) Die 13 Monate, 1955. Als ich ein kleiner Junge war, 1957. (Kad sam bio mali dečak) Das Schwein beim Friseur, 1963. Der kleine Mann, 1963. (Mali čovek) Der kleine Mann und die kleine Miss, 1967. (Mali čovek i mala gospođica) Mein Onkel Franz, 1969. Silvia List (urednik): Das große Erich Kästner Buch, sa uvodom Hermana Kestena, 2002. MG26 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo iskrzane, sve ostalo uredno! Ilustracije: Suzana Kubinac Luise, devetogodišnjakinja i prilično drska, mora provesti ljeto daleko od Beča u kući za odmor. Tamo se začudi kad upozna dobru Lotte iz Münchena: Zato što izgleda baš kao ona! Djevojke odlučuju doći do dna tajne njihove sličnosti i bez daljnjeg mijenjati uloge: Luise se vraća u München kao Lotte, Lotte u Beč kao Luise. Imaju pametan plan u svojoj prtljazi. Emil Erih Kestner (Drezden, 23. februar 1899 - Minhen, 29. jul 1974) je bio nemački autor, pesnik, scenarista i satiričar[1], poznat pre svega po svojim šaljivim, društveno oštrim pesmama i po knjigama za decu, uključujući Emila i detektive. Međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen dobio je 1960. godine za autobiografiju Als ich ein kleiner Junge war (When I Was a Little Boy). Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Drezden 1899 - 1919 Rodno mesto - spomen ploča Kastner je rođen u Drezdenu, u Saksoniji, a odrastao je u ulici Königsbrücker Straße. U blizini je naknadno otvoren muzej Erih Kastner u vili Augustin koja je pripadala Kastnerovom ujaku Franzu Augustinu. [4] Kastnerov otac, Emil Rikard Kastner, bio je majstor sedlar. [5] Njegova majka, Ida Amalia (rođena Augustin), bila je sluškinja, ali u tridesetim godinama se školovala za frizera kako bi dopunjavala prihode svog supruga. Kastner je imao posebno blizak odnos sa majkom. Kada je živeo u Lajpcigu i Berlinu, gotovo svakodnevno joj je pisao prilično intimna pisma i razglednice, a prepotentne majke redovno se pojavljuju u njegovim spisima. Govorilo se da je otac Eriha Kastnera bio porodični jevrejski lekar Emil Cimerman (1864 - 1953.), ali ove glasine nikada nisu potkrepljene. [6] Kastner je o svom detinjstvu pisao u svojoj autobiografiji Als ich ein kleiner Junge war 1957, (Kad sam bio mali dečak). Prema Kastneru, on nije patio od toga što je bio jedinac, imao je mnogo prijatelja i nije bio usamljen. Kastner je 1913. godine išao u učiteljsku školu u Drezdenu. Međutim, odustao je 1916. malo pre polaganja ispita koji bi ga kvalifikovali za predavanje u državnim školama. Pozvan je u Kraljevsku saksonsku vojsku 1917. godine i bio je obučavan u teškoj artiljerijskoj jedinici u Drezdenu. Kastner nije poslat na front, ali brutalnost vojne obuke koju je prošao i smrt savremenika koje je doživeo snažno su uticali na njegov kasniji antimilitarizam. Nemilosrdno bušenje kojem je podvrgnut njegov narednik sa bušilicom takođe je izazvalo doživotno stanje srca. Kastner to prikazuje u svojoj pesmi Narednik Vaurich. Po završetku rata, Kastner se vratio u školu i položio Abitur ispit sa odlikovanjem, stičući stipendiju od grada Drezdena. Lajpcig 1919 - 1927 U jesen 1919, Kastner se upisao na Univerzitet u Lajpcigu da studira istoriju, filozofiju, germanistiku i pozorište. Studije su ga odvele u Rostok i Berlin, a 1925. je doktorirao na tezi o Fridrihu Velikom i nemačkoj književnosti. Studije je platio radeći kao novinar i kritičar u novinama Neue Leipziger Zeitung. Međutim, njegove sve kritičnije kritike i „neozbiljna“ objava njegove erotske pesme `Abendlied des Kammervirtuosen` (Večernja pesma komornog virtuoza) sa ilustracijama Eriha Osera doveli su do njegove smene 1927. godine. Iste godine se preselio u Berlin, iako je nastavio da piše za Neue Leipziger Zeitung pod pseudonimom „Berthold Burger“ (Bert Citizen) kao slobodni dopisnik. Kasner je kasnije koristio nekoliko drugih pseudonima, uključujući `Melkjor Kurc` (Melchior Kurtz), `Piter Flint` (Peter Flint), i `Robert Nojner` (Robert Neuner).[3] Berlin 1927 - 1933 Kastnerove godine u Berlinu, od 1927. do kraja Vajmarske republike 1933, bile su mu najproduktivnije. Objavljivao je pesme, novinske kolumne, članke i kritike u mnogim važnim berlinskim časopisima. Redovno je pisao u dnevnim listovima kao što su Berliner Tageblatt i Vossische Zeitung, kao i u Die Weltbühne. Hans Sarkowicz i Franz Josef Görtz, urednici njegovih kompletnih dela (1998), navode preko 350 članaka napisanih između 1923. i 1933. godine, ali on je morao napisati i više, jer se zna da su mnogi tekstovi izgubljeni kada je Kastnerov stan izgoreo tokom bombardovanje u februaru 1944. Kastner je objavio svoju prvu knjigu pesama, Herz auf Taille 1928. godine, a do 1933. godine objavio je još tri zbirke. Njegov His Gebrauchslyrik (Tekst za svakodnevnu upotrebu) učinio ga je jednom od vodećih figura pokreta Nova stvarnost, koji se usredsredio na upotrebu trezvenog, udaljenog i objektivnog stila za zasićenje savremenog društva. U jesen 1928. objavio je svoju najpoznatiju knjigu za decu Emil i detektivi, koju je ilustrovao Valter Trier. Vlasnica izdavačke kuće Weltbühne, Edit Jakobsen, predložila je Kestneru da napiše detektivsku priču. Knjiga je prodata u dva miliona primeraka samo u Nemačkoj i od tada je prevedena na 59 jezika. Roman je bio neobičan po tome što je, za razliku od većine dečje književnosti tog perioda, smešten u savremeni Berlin, a ne u svet bajki. Kastner se takođe uzdržao od otvorenog moraliziranja, puštajući da postupci likova govore sami za sebe.[1] Njegov nastavak, Emil und die Drei Zwillinge (Emil i tri blizanca) objavljen 1933. godine, odvija se na obalama Baltika. Knjige o Emilu su uticate na stvaranje drugih knjiga u ponžanru literature o dečijim detektivima. Emil i detektivi adaptiran je za scenu pet puta, od čega je tri puta u Nemačkoj i po jednom u Velikoj Britaniji i Americi.[3] Kastner je ovaj uspeh nastavio sa još Pünktchen und Anton (1931) i Das fliegende Klassenzimmer (1933). Ilustracije Valtera Triera značajno su doprinele ogromnoj popularnosti knjiga. Das fliegende Klassenzimmer (Leteći razred) je nekoliko puta prilagođen za scenu: 1954, 1973. i 2003. godine.[3] Godine 1932. Kastner je napisao Der 35. Mai (35. maj), koja je smeštena u fantastičnu zemlju u koju se ulazi kroz garderobu i uključuje futurističke karakteristike poput mobilnih telefona. Filmska verzija Gerharda Lamprechta Emila i detektivia (1931) postigla je veliki uspeh. Kastner je, međutim, bio nezadovoljan scenarijem, a to ga je dovelo do toga da postane scenarista za filmske studije Babelsberg. Kastnerov jedini roman za odrasle Fabian, objavljen je 1931. godine. Kastner je u njega uključio brze rezove i montaže, u pokušaju da oponaša filmski stil. Fabian, nezaposleni književni stručnjak, doživljava užurbano brz tempo kao i propast Vajmarske Republike . Od 1927. do 1931. godine, Kastner je živeo u ulici Prager Straße 17 (danas blizu br. 12) u Berlinu u Vilmerzdorfu, a nakon toga, do februara 1945. godine, u ulici Roscherstraßee 16 u Berlinu - Šarlotenburg. Berlin 1933 - 1945 Kastner je bio pacifista i pisao je za decu zbog svoje vere u regenerativne moći mladosti. Bio je protivnik nacističkog režima i bio je jedan od potpisnika Hitnog poziva na jedinstvo. Međutim, za razliku od mnogih drugih autora koji kritikuju diktaturu, Kastner nije otišao u egzil. Nakon dolaska nacista na vlast, posetio je Merano i Švajcarsku i sastao se sa prognanim piscima, ali ipak se vratio u Berlin, tvrdeći da će tamo moći bolje da beleži događaje. Verovatno je i on želeo da izbegne napuštanje majke. Njegov `Neophodan odgovor na suvišna pitanja` (Notwendige Antwort auf überflüssige Fragen) u Kurz und Bündig objašnjava Kastnerov stav: `Ја сам Немац из Дрездена у Саксонији Отаџбина ме не пушта Ја сам попут дрвета које је узгојено у Немачкој Вероватно ће и тамо увенути.` Gestapo je nekoliko puta ispitivao Kastnera, nacionalna unija pisaca ga je proterala, a nacisti su spaljivali njegove knjige kao „suprotne nemačkom duhu“ tokom spaljivanja knjiga 10. maja 1933, na podsticaj Jozefa Gebelsa. Kastner je lično prisustvovao događaju i kasnije o njemu pisao. Odbijeno mu je članstvo u novoj uniji nacionalnih pisaca pod kontrolom nacista, Reichsverband deutscher Schriftsteller (RDS), zbog onoga što su njeni zvaničnici nazivali „kulturno boljševičkim stavom u svojim delima pre 1933.“ Tokom Trećeg rajha, Kastner je objavio apolitične romane poput Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu) 1934. godine u Švajcarskoj. 1942. dobio je posebno izuzeće za pisanje scenarija za film Münchhausen, koristeći pseudonim Berthold Burger. Film je bio prestižni projekat Ufa studija za proslavu dvadeset i pete godišnjice njegovog osnivanja, preduzeća koje je podržao Gebels. 1944. godine Kastnerov dom u Berlinu uništen je tokom bombardiranja. Početkom 1945. godine, on i drugi pretvarali su se da moraju putovati u seosku zajednicu Mayrhofen u Tirolu radi snimanja lokacije za (nepostojeći) film Das falsche Gesicht (Pogrešno lice). Stvarna svrha putovanja bila je izbegavanje konačnog sovjetskog napada na Berlin. Kastner je takođe dobio upozorenje da su SS planirali da ubiju njega i druge nacističke protivnike pre dolaska Sovjeta. [7] Bio je u Mayrhofen-u kada se rat završio. O ovom periodu pisao je u dnevniku objavljenom 1961. godine pod naslovom Notabene 45. Drugo izdanje, bliže Kastnerovim originalnim beleškama, objavljeno je 2006. godine pod naslovom Das Blaue Buch (Plava knjiga). Kestner i bombardovanje Drezdena U svom dnevniku za 1945. godinu, objavljenom mnogo godina kasnije, Kastner opisuje svoj šok dolaskom u Drezden ubrzo nakon bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu u februaru 1945. godine i pronalazeći grad kao gomilu ruševina u kojima nije mogao prepoznati nijednu ulicu ili znamenitosti među kojima je proveo detinjstvo i mladost. Njegova autobiografija Als ich ein kleiner Junge war započinje jadikovkom za Drezdenom (citirano prema engleskom prevodu, When I Was a Little Boy): `Рођен сам у најлепшем граду на свету. Чак и ако је твој отац, дете, био најбогатији човек на свету, не би могао да те одведе да га видиш, јер оно више не постоји. . . . За хиљаду година изграђена је њена лепота, за једну ноћ је потпуно уништена`. Minhen 1945 - 1974 Po završetku rata, Kastner se preselio u Minhen, gde je postao urednik kulturne rubrike za Neue Zeitung i izdavač Pinguin-a, časopisa za decu i mlade. Takođe je bio aktivan u književnim kabareima, u produkcijama u Schaubude (1945–1948) i Die kleine Freiheit (posle 1951), kao i na radiju. Tokom ovog vremena napisao je brojne skečeve, pesme, audio predstave, govore i eseje o nacionalsocijalizmu, ratnim godinama i surovoj stvarnosti života u posleratnoj Nemačkoj. Među njima su najzapaženija Marschlied 1945 (Marš 1945) i Deutsches Ringelspiel. Takođe je nastavio da piše knjige za decu, uključujući Die Konferenz der Tiere (Konferencija o životinjama), pacifistička satira u kojoj se svetske životinje udružuju kako bi uspešno naterale ljude da se razoružaju i sklope mir. Od ove slikovnice napravljen je animirani film autora Kurta Linda. Kastner je takođe obnovio saradnju sa Edmundom Nikom kojeg je upoznao u Lajpcigu 1929. godine, kada je Nik, tadašnji šef muzičkog odseka na Radio Silesia, napisao muziku za Kastnerovu radio predstavu Leben in dieser Zeit. Nik, sada muzički direktor u Schaubude, uglazbio je više od 60 Kastnerovih pesama. Kastnerov optimizam u neposrednoj posleratnoj eri ustupio je mesto rezignaciji, jer su Nemci na Zapadu pokušali da normalizuju svoj život nakon ekonomskih reformi ranih 1950-ih i posledičnog „ekonomskog čuda“ (Wirtschaftswunder). Dodatno se razočarao kad je kancelar Konrad Adenauer remilitarizovao Zapadnu Nemačku, učinio je članicom NATO- a i preusmerio je u mogući vojni sukob sa Varšavskim paktom. Kastner je ostao pacifista i govorio je u antimilitarističkom (Ostermarsch) demonstracijama protiv stacioniranja nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Kasnije je takođe zauzeo stav protiv rata u Vijetnamu. Kastner je počeo sve manje da objavljuje, delom i zbog sve većeg alkoholizma. Nije se pridružio nijednom od posleratnih književnih pokreta u Zapadnoj Nemačkoj, a pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postao je doživljavan uglavnom kao autor knjiga za decu. Njegov roman Fabian adaptiran je u film 1980. godine, kao i nekoliko knjiga njegovih nastavaka. Najpopularnije od ovih adaptacija bile su dve američke verzije Zamka za roditelje, napravljene 1961. i 1998, a zasnovane na njegovom romanu Das doppelte Lottchen (Loti i Lisa). Kastner je 1960. godine dobio nagradu Hans Kristijan Andersen za Als ich ein kleiner Junge war, njegovu autobiografiju. Engleski prevod Florence i Isabel McHugh, objavljen kao When I Was a Little Boy 1959. godine, osvojio je američki nagradu `Luis Kerol` 1961. godine. Erih Kastner (levo) u Engleska bašta, Minhen, 1968 Kastner je dobio još nekoliko nagrada, uključujući Nemačku filmsku nagradu za najbolji scenario za nemačku filmsku verziju Das doppelte Lottchen1951, književnu nagradu grada Minhena 1956, i nagradu Georg Bihner 1957. Vlada Zapadne Nemačke nagradila je Kastnera svojim redom za zasluge, Bundesverdienstkreuz-om (Savezni krst za zasluge), 1959. godine. Godine 1968. dobio je `Lessing-Ring` zajedno sa književnom nagradom nemačkog masonskog reda. Kastner je 1951. izabran za predsednika PEN centra zapadne Nemačke i na toj funkciji je ostao do 1961. godine. 1965. postao je emeritus predsednik. Takođe je imao ključnu ulogu u osnivanju Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek), u Minhenu. 1953. bio je osnivač (IBBY - International Board on Books for Young People) Međunarodnog odbora za knjige za mlade.[3] Kastner se nikada nije oženio. Poslednje dve knjige za decu Der kleine Mann i Der kleine Mann und die kleine Miss napisao je za svog sina Tomasa Kastnera, rođenog 1957. godine. Kastner je često čitao iz svojih dela. Dvadesetih godina 20. veka snimio je neke od svojih pesama socijalne kritike, a u nekim filmovima prema njegovim knjigama nastupio je kao pripovedač, kao i za prvu audio produkciju Pünktchen und Anton. Ostali snimci za `Deutsche Grammophon` uključuju pesme, epigrame i njegovu verziju narodne priče Til Ojlenšpigel. Čitao je i u pozorištima, poput Pozorišta Kivije u Minhenu, i za radio, za koji je čitao Als ich ein kleiner Junge war i druga dela. Kastner je umro od raka jednjaka 29. jula 1974. u bolnici Neuperlach u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u minhenskom okrugu Bogenhausen. Ubrzo nakon njegove smrti, Bavarska akademija umetnosti osnovala je književnu nagradu u njegovo ime. Po njemu je nazvan asteroid 12318 Kastner. [8] Bibliografija Spisak njegovih dela pod nemačkim naslovima, poređani prema datumima objavljivanja u Nemačkoj: Weihnachtslied, chemisch gereinigt, 1927. Herz auf Taille, 1928. Emil und die Detektive, 1929. (Emil i detektivi) Lärm im Spiegel, 1929. Ein Mann gibt Auskunft, 1930. Pünktchen und Anton 1931. (Tonček i Točkica) Der 35. Ma, 1931. (35. maj, ili Konradova vožnja do južnih mora) Fabian. Die Geschichte eines Moralisten, 1932. (Fabian, Priča o moralisti) Gesang zwischen den Stühlen, 1932. Emil und die Drei Zwillinge 1933. (Emil i tri blizanca) Das fliegende Klassenzimmer, 1933. (Leteći razred) Drei Männer im Schnee, 1934. (Tri čoveka u snegu) Die verschwundene Miniatur, 1935. (Nestala minijatura) Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke, 1936. (Sanduk za lirsku medicinu doktora Eriha Kastnera) Georg und die Zwischenfälle, (zvani Der kleine Grenzverkehr), 1938. (Salcburška komedija) Das doppelte Lottchenn, 1949. (Bliznakinje ili Dvostruka Loti) Die Konferenz der Tiere, 1949. (Kongres životinja) Die 13 Monate, 1955. Als ich ein kleiner Junge war, 1957. (Kad sam bio mali dečak) Das Schwein beim Friseur, 1963. Der kleine Mann, 1963. (Mali čovek) Der kleine Mann und die kleine Miss, 1967. (Mali čovek i mala gospođica) Mein Onkel Franz, 1969. Silvia List (urednik): Das große Erich Kästner Buch, sa uvodom Hermana Kestena, 2002.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Tonka Petric Emil Erih Kestner (Drezden, 23. februar 1899 - Minhen, 29. jul 1974) je bio nemački autor, pesnik, scenarista i satiričar[1], poznat pre svega po svojim šaljivim, društveno oštrim pesmama i po knjigama za decu, uključujući Emila i detektive. Međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen dobio je 1960. godine za autobiografiju Als ich ein kleiner Junge war (When I Was a Little Boy). Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Drezden 1899 - 1919 Rodno mesto - spomen ploča Kastner je rođen u Drezdenu, u Saksoniji, a odrastao je u ulici Königsbrücker Straße. U blizini je naknadno otvoren muzej Erih Kastner u vili Augustin koja je pripadala Kastnerovom ujaku Franzu Augustinu. [4] Kastnerov otac, Emil Rikard Kastner, bio je majstor sedlar. [5] Njegova majka, Ida Amalia (rođena Augustin), bila je sluškinja, ali u tridesetim godinama se školovala za frizera kako bi dopunjavala prihode svog supruga. Kastner je imao posebno blizak odnos sa majkom. Kada je živeo u Lajpcigu i Berlinu, gotovo svakodnevno joj je pisao prilično intimna pisma i razglednice, a prepotentne majke redovno se pojavljuju u njegovim spisima. Govorilo se da je otac Eriha Kastnera bio porodični jevrejski lekar Emil Cimerman (1864 - 1953.), ali ove glasine nikada nisu potkrepljene. [6] Kastner je o svom detinjstvu pisao u svojoj autobiografiji Als ich ein kleiner Junge war 1957, (Kad sam bio mali dečak). Prema Kastneru, on nije patio od toga što je bio jedinac, imao je mnogo prijatelja i nije bio usamljen. Kastner je 1913. godine išao u učiteljsku školu u Drezdenu. Međutim, odustao je 1916. malo pre polaganja ispita koji bi ga kvalifikovali za predavanje u državnim školama. Pozvan je u Kraljevsku saksonsku vojsku 1917. godine i bio je obučavan u teškoj artiljerijskoj jedinici u Drezdenu. Kastner nije poslat na front, ali brutalnost vojne obuke koju je prošao i smrt savremenika koje je doživeo snažno su uticali na njegov kasniji antimilitarizam. Nemilosrdno bušenje kojem je podvrgnut njegov narednik sa bušilicom takođe je izazvalo doživotno stanje srca. Kastner to prikazuje u svojoj pesmi Narednik Vaurich. Po završetku rata, Kastner se vratio u školu i položio Abitur ispit sa odlikovanjem, stičući stipendiju od grada Drezdena. Lajpcig 1919 - 1927 U jesen 1919, Kastner se upisao na Univerzitet u Lajpcigu da studira istoriju, filozofiju, germanistiku i pozorište. Studije su ga odvele u Rostok i Berlin, a 1925. je doktorirao na tezi o Fridrihu Velikom i nemačkoj književnosti. Studije je platio radeći kao novinar i kritičar u novinama Neue Leipziger Zeitung. Međutim, njegove sve kritičnije kritike i „neozbiljna“ objava njegove erotske pesme `Abendlied des Kammervirtuosen` (Večernja pesma komornog virtuoza) sa ilustracijama Eriha Osera doveli su do njegove smene 1927. godine. Iste godine se preselio u Berlin, iako je nastavio da piše za Neue Leipziger Zeitung pod pseudonimom „Berthold Burger“ (Bert Citizen) kao slobodni dopisnik. Kasner je kasnije koristio nekoliko drugih pseudonima, uključujući `Melkjor Kurc` (Melchior Kurtz), `Piter Flint` (Peter Flint), i `Robert Nojner` (Robert Neuner).[3] Berlin 1927 - 1933 Kastnerove godine u Berlinu, od 1927. do kraja Vajmarske republike 1933, bile su mu najproduktivnije. Objavljivao je pesme, novinske kolumne, članke i kritike u mnogim važnim berlinskim časopisima. Redovno je pisao u dnevnim listovima kao što su Berliner Tageblatt i Vossische Zeitung, kao i u Die Weltbühne. Hans Sarkowicz i Franz Josef Görtz, urednici njegovih kompletnih dela (1998), navode preko 350 članaka napisanih između 1923. i 1933. godine, ali on je morao napisati i više, jer se zna da su mnogi tekstovi izgubljeni kada je Kastnerov stan izgoreo tokom bombardovanje u februaru 1944. Kastner je objavio svoju prvu knjigu pesama, Herz auf Taille 1928. godine, a do 1933. godine objavio je još tri zbirke. Njegov His Gebrauchslyrik (Tekst za svakodnevnu upotrebu) učinio ga je jednom od vodećih figura pokreta Nova stvarnost, koji se usredsredio na upotrebu trezvenog, udaljenog i objektivnog stila za zasićenje savremenog društva. U jesen 1928. objavio je svoju najpoznatiju knjigu za decu Emil i detektivi, koju je ilustrovao Valter Trier. Vlasnica izdavačke kuće Weltbühne, Edit Jakobsen, predložila je Kestneru da napiše detektivsku priču. Knjiga je prodata u dva miliona primeraka samo u Nemačkoj i od tada je prevedena na 59 jezika. Roman je bio neobičan po tome što je, za razliku od većine dečje književnosti tog perioda, smešten u savremeni Berlin, a ne u svet bajki. Kastner se takođe uzdržao od otvorenog moraliziranja, puštajući da postupci likova govore sami za sebe.[1] Njegov nastavak, Emil und die Drei Zwillinge (Emil i tri blizanca) objavljen 1933. godine, odvija se na obalama Baltika. Knjige o Emilu su uticate na stvaranje drugih knjiga u ponžanru literature o dečijim detektivima. Emil i detektivi adaptiran je za scenu pet puta, od čega je tri puta u Nemačkoj i po jednom u Velikoj Britaniji i Americi.[3] Kastner je ovaj uspeh nastavio sa još Pünktchen und Anton (1931) i Das fliegende Klassenzimmer (1933). Ilustracije Valtera Triera značajno su doprinele ogromnoj popularnosti knjiga. Das fliegende Klassenzimmer (Leteći razred) je nekoliko puta prilagođen za scenu: 1954, 1973. i 2003. godine.[3] Godine 1932. Kastner je napisao Der 35. Mai (35. maj), koja je smeštena u fantastičnu zemlju u koju se ulazi kroz garderobu i uključuje futurističke karakteristike poput mobilnih telefona. Filmska verzija Gerharda Lamprechta Emila i detektivia (1931) postigla je veliki uspeh. Kastner je, međutim, bio nezadovoljan scenarijem, a to ga je dovelo do toga da postane scenarista za filmske studije Babelsberg. Kastnerov jedini roman za odrasle Fabian, objavljen je 1931. godine. Kastner je u njega uključio brze rezove i montaže, u pokušaju da oponaša filmski stil. Fabian, nezaposleni književni stručnjak, doživljava užurbano brz tempo kao i propast Vajmarske Republike . Od 1927. do 1931. godine, Kastner je živeo u ulici Prager Straße 17 (danas blizu br. 12) u Berlinu u Vilmerzdorfu, a nakon toga, do februara 1945. godine, u ulici Roscherstraßee 16 u Berlinu - Šarlotenburg. Berlin 1933 - 1945 Kastner je bio pacifista i pisao je za decu zbog svoje vere u regenerativne moći mladosti. Bio je protivnik nacističkog režima i bio je jedan od potpisnika Hitnog poziva na jedinstvo. Međutim, za razliku od mnogih drugih autora koji kritikuju diktaturu, Kastner nije otišao u egzil. Nakon dolaska nacista na vlast, posetio je Merano i Švajcarsku i sastao se sa prognanim piscima, ali ipak se vratio u Berlin, tvrdeći da će tamo moći bolje da beleži događaje. Verovatno je i on želeo da izbegne napuštanje majke. Njegov `Neophodan odgovor na suvišna pitanja` (Notwendige Antwort auf überflüssige Fragen) u Kurz und Bündig objašnjava Kastnerov stav: `Ја сам Немац из Дрездена у Саксонији Отаџбина ме не пушта Ја сам попут дрвета које је узгојено у Немачкој Вероватно ће и тамо увенути.` Gestapo je nekoliko puta ispitivao Kastnera, nacionalna unija pisaca ga je proterala, a nacisti su spaljivali njegove knjige kao „suprotne nemačkom duhu“ tokom spaljivanja knjiga 10. maja 1933, na podsticaj Jozefa Gebelsa. Kastner je lično prisustvovao događaju i kasnije o njemu pisao. Odbijeno mu je članstvo u novoj uniji nacionalnih pisaca pod kontrolom nacista, Reichsverband deutscher Schriftsteller (RDS), zbog onoga što su njeni zvaničnici nazivali „kulturno boljševičkim stavom u svojim delima pre 1933.“ Tokom Trećeg rajha, Kastner je objavio apolitične romane poput Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu) 1934. godine u Švajcarskoj. 1942. dobio je posebno izuzeće za pisanje scenarija za film Münchhausen, koristeći pseudonim Berthold Burger. Film je bio prestižni projekat Ufa studija za proslavu dvadeset i pete godišnjice njegovog osnivanja, preduzeća koje je podržao Gebels. 1944. godine Kastnerov dom u Berlinu uništen je tokom bombardiranja. Početkom 1945. godine, on i drugi pretvarali su se da moraju putovati u seosku zajednicu Mayrhofen u Tirolu radi snimanja lokacije za (nepostojeći) film Das falsche Gesicht (Pogrešno lice). Stvarna svrha putovanja bila je izbegavanje konačnog sovjetskog napada na Berlin. Kastner je takođe dobio upozorenje da su SS planirali da ubiju njega i druge nacističke protivnike pre dolaska Sovjeta. [7] Bio je u Mayrhofen-u kada se rat završio. O ovom periodu pisao je u dnevniku objavljenom 1961. godine pod naslovom Notabene 45. Drugo izdanje, bliže Kastnerovim originalnim beleškama, objavljeno je 2006. godine pod naslovom Das Blaue Buch (Plava knjiga). Kestner i bombardovanje Drezdena U svom dnevniku za 1945. godinu, objavljenom mnogo godina kasnije, Kastner opisuje svoj šok dolaskom u Drezden ubrzo nakon bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu u februaru 1945. godine i pronalazeći grad kao gomilu ruševina u kojima nije mogao prepoznati nijednu ulicu ili znamenitosti među kojima je proveo detinjstvo i mladost. Njegova autobiografija Als ich ein kleiner Junge war započinje jadikovkom za Drezdenom (citirano prema engleskom prevodu, When I Was a Little Boy): `Рођен сам у најлепшем граду на свету. Чак и ако је твој отац, дете, био најбогатији човек на свету, не би могао да те одведе да га видиш, јер оно више не постоји. . . . За хиљаду година изграђена је њена лепота, за једну ноћ је потпуно уништена`. Minhen 1945 - 1974 Po završetku rata, Kastner se preselio u Minhen, gde je postao urednik kulturne rubrike za Neue Zeitung i izdavač Pinguin-a, časopisa za decu i mlade. Takođe je bio aktivan u književnim kabareima, u produkcijama u Schaubude (1945–1948) i Die kleine Freiheit (posle 1951), kao i na radiju. Tokom ovog vremena napisao je brojne skečeve, pesme, audio predstave, govore i eseje o nacionalsocijalizmu, ratnim godinama i surovoj stvarnosti života u posleratnoj Nemačkoj. Među njima su najzapaženija Marschlied 1945 (Marš 1945) i Deutsches Ringelspiel. Takođe je nastavio da piše knjige za decu, uključujući Die Konferenz der Tiere (Konferencija o životinjama), pacifistička satira u kojoj se svetske životinje udružuju kako bi uspešno naterale ljude da se razoružaju i sklope mir. Od ove slikovnice napravljen je animirani film autora Kurta Linda. Kastner je takođe obnovio saradnju sa Edmundom Nikom kojeg je upoznao u Lajpcigu 1929. godine, kada je Nik, tadašnji šef muzičkog odseka na Radio Silesia, napisao muziku za Kastnerovu radio predstavu Leben in dieser Zeit. Nik, sada muzički direktor u Schaubude, uglazbio je više od 60 Kastnerovih pesama. Kastnerov optimizam u neposrednoj posleratnoj eri ustupio je mesto rezignaciji, jer su Nemci na Zapadu pokušali da normalizuju svoj život nakon ekonomskih reformi ranih 1950-ih i posledičnog „ekonomskog čuda“ (Wirtschaftswunder). Dodatno se razočarao kad je kancelar Konrad Adenauer remilitarizovao Zapadnu Nemačku, učinio je članicom NATO- a i preusmerio je u mogući vojni sukob sa Varšavskim paktom. Kastner je ostao pacifista i govorio je u antimilitarističkom (Ostermarsch) demonstracijama protiv stacioniranja nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Kasnije je takođe zauzeo stav protiv rata u Vijetnamu. Kastner je počeo sve manje da objavljuje, delom i zbog sve većeg alkoholizma. Nije se pridružio nijednom od posleratnih književnih pokreta u Zapadnoj Nemačkoj, a pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postao je doživljavan uglavnom kao autor knjiga za decu. Njegov roman Fabian adaptiran je u film 1980. godine, kao i nekoliko knjiga njegovih nastavaka. Najpopularnije od ovih adaptacija bile su dve američke verzije Zamka za roditelje, napravljene 1961. i 1998, a zasnovane na njegovom romanu Das doppelte Lottchen (Loti i Lisa). Kastner je 1960. godine dobio nagradu Hans Kristijan Andersen za Als ich ein kleiner Junge war, njegovu autobiografiju. Engleski prevod Florence i Isabel McHugh, objavljen kao When I Was a Little Boy 1959. godine, osvojio je američki nagradu `Luis Kerol` 1961. godine. Erih Kastner (levo) u Engleska bašta, Minhen, 1968 Kastner je dobio još nekoliko nagrada, uključujući Nemačku filmsku nagradu za najbolji scenario za nemačku filmsku verziju Das doppelte Lottchen1951, književnu nagradu grada Minhena 1956, i nagradu Georg Bihner 1957. Vlada Zapadne Nemačke nagradila je Kastnera svojim redom za zasluge, Bundesverdienstkreuz-om (Savezni krst za zasluge), 1959. godine. Godine 1968. dobio je `Lessing-Ring` zajedno sa književnom nagradom nemačkog masonskog reda. Kastner je 1951. izabran za predsednika PEN centra zapadne Nemačke i na toj funkciji je ostao do 1961. godine. 1965. postao je emeritus predsednik. Takođe je imao ključnu ulogu u osnivanju Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek), u Minhenu. 1953. bio je osnivač (IBBY - International Board on Books for Young People) Međunarodnog odbora za knjige za mlade.[3] Kastner se nikada nije oženio. Poslednje dve knjige za decu Der kleine Mann i Der kleine Mann und die kleine Miss napisao je za svog sina Tomasa Kastnera, rođenog 1957. godine. Kastner je često čitao iz svojih dela. Dvadesetih godina 20. veka snimio je neke od svojih pesama socijalne kritike, a u nekim filmovima prema njegovim knjigama nastupio je kao pripovedač, kao i za prvu audio produkciju Pünktchen und Anton. Ostali snimci za `Deutsche Grammophon` uključuju pesme, epigrame i njegovu verziju narodne priče Til Ojlenšpigel. Čitao je i u pozorištima, poput Pozorišta Kivije u Minhenu, i za radio, za koji je čitao Als ich ein kleiner Junge war i druga dela. Kastner je umro od raka jednjaka 29. jula 1974. u bolnici Neuperlach u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u minhenskom okrugu Bogenhausen. Ubrzo nakon njegove smrti, Bavarska akademija umetnosti osnovala je književnu nagradu u njegovo ime. Po njemu je nazvan asteroid 12318 Kastner. [8] Bibliografija Spisak njegovih dela pod nemačkim naslovima, poređani prema datumima objavljivanja u Nemačkoj: Weihnachtslied, chemisch gereinigt, 1927. Herz auf Taille, 1928. Emil und die Detektive, 1929. (Emil i detektivi) Lärm im Spiegel, 1929. Ein Mann gibt Auskunft, 1930. Pünktchen und Anton 1931. (Tonček i Točkica) Der 35. Ma, 1931. (35. maj, ili Konradova vožnja do južnih mora) Fabian. Die Geschichte eines Moralisten, 1932. (Fabian, Priča o moralisti) Gesang zwischen den Stühlen, 1932. Emil und die Drei Zwillinge 1933. (Emil i tri blizanca) Das fliegende Klassenzimmer, 1933. (Leteći razred) Drei Männer im Schnee, 1934. (Tri čoveka u snegu) Die verschwundene Miniatur, 1935. (Nestala minijatura) Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke, 1936. (Sanduk za lirsku medicinu doktora Eriha Kastnera) Georg und die Zwischenfälle, (zvani Der kleine Grenzverkehr), 1938. (Salcburška komedija) Das doppelte Lottchenn, 1949. (Bliznakinje ili Dvostruka Loti) Die Konferenz der Tiere, 1949. (Kongres životinja) Die 13 Monate, 1955. Als ich ein kleiner Junge war, 1957. (Kad sam bio mali dečak) Das Schwein beim Friseur, 1963. Der kleine Mann, 1963. (Mali čovek) Der kleine Mann und die kleine Miss, 1967. (Mali čovek i mala gospođica) Mein Onkel Franz, 1969. Silvia List (urednik): Das große Erich Kästner Buch, sa uvodom Hermana Kestena, 2002... Biblioteka Vjeverica

Mihael Ende u bajkovitom romanu Momo pripoveda o devojčici koja pokušava da spase ljude od hladne, nemilosrdne Sive gospode koja im kradu vreme. U tome joj pomažu mnogi prijatelji, mudri učitelj Hora i najčudnija kornjača na svetu Kasiopeja. – iz predgovora Drinke Gojković MOMO – BAJKA O STVARNOSTI Kad počnemo da čitamo priču o avanturama devojčice čupavice Momo, u prvi mah se zapitamo – pa zar se bajke ne pišu samo za malu decu? Jer ono što se u knjizi zbiva odista je po mnogim svojim osobinama bajkovno: već sama glavna junakinja ne pripada baš sasvim ovom, nama bliskom, svagdašnjem svetu, a njeni doživljaji pogotovu su takvi da ih ne možemo smestiti među dogodovštine u kojima bismo kao učesnike lako zamislili i sebe same. Iz sveta bajke potiču, zatim, i ona siva gospoda koja se zaverila da ljudima otmu vreme – ono vreme što se poklanja drugima umesto da se upotrebljava za obavljanje raznih "korisnih" delatnosti; (a sve korisne delatnosti, ako se obavljaju sebe samih radi, a ne na radost i korist onih koje volimo, brzo postaju i bespotrebne i besmislene). Tako nam priča o Momo kroz svoju bajkovnu formu postavlja pitanje šta je to vreme. Devojčica Momo ni sama to ne zna sasvim jasno, ali oseća koliko je ono važno, pa se upušta u zamršeni okršaj sa sivom gospodom – onim čudnim kreaturama koje pokušavaju da ga ugroze. Tajna, značajna i za njih i za ljude, leži u tome što je "vreme život, a život stanuje u srcu". Momo se, dakle, bori za život sam, za ono što predstavlja njegovu, prvu i pravu vrednost. I sad počinjemo da shvatamo da ova bajka nije baš sasvim bajka. Jer stara je istina da granicu između stvarnog i nestvarnog, istinskog i izmišljenog ne treba povlačiti odveć strogo i oštro; govoreći "nestvarnim jezikom" i na "nestvaran način", često o stvarnom naučimo više negoli kada stvarnost gotovo opipljivu vidimo pred sobom. Baš to nalazimo i kod Mihaela Endea: što dalje čitamo, više se uveravamo da nam on ipak govori o našem, a ne o nekom potpuno izmišljenom, potpuno novom, potpuno različitom svetu. Pa uviđamo da se ni bajke ne pišu samo za malu decu, jer – Ende, doduše, želi da nas zabavi, ali ne i da nas uspava. On bi zapravo hteo da nas razbudi i uznemiri: svojom fantastičnom pričom saopštava nam nešto sasvim ozbiljno. Jesmo li – i koliko – izgubili sposobnost da svoje vreme, svoju pažnju, svoju ljubav istinski poklanjamo jedni drugima? Da li smo još u stanju da uvidimo kako i ono što radimo i ono što postižemo gubi vrednost ako nas odvaja od ljudi s kojima živimo, ako nas iz našeg sveta odvodi u neki lažan prostor naše sopstvene – samo na izgled korisne – koristi? "Sve sam vam ovo ispričao kao da se već dogodilo. A mogao sam da ispričam i tako kao da će se dogoditi tek u budućnosti" – reći će pisac na kraju knjige. Upozoravajući na opasnost, on će deci poveriti da čuvaju prave vrednosti života. Format : 140mm x 205mm Br. Str. : 223 Povez knjige : mek Pismo : latinica

O knjizi: Mihael Ende u bajkovitom romanu Momo pripoveda o devojčici koja pokušava da spase ljude od hladne, nemilosrdne Sive gospode koja im kradu vreme. U tome joj pomažu mnogi prijatelji, mudri učitelj Hora i najčudnija kornjača na svetu Kasiopeja. – iz predgovora Drinke Gojković MOMO – BAJKA O STVARNOSTI Kad počnemo da čitamo priču o avanturama devojčice čupavice Momo, u prvi mah se zapitamo – pa zar se bajke ne pišu samo za malu decu? Jer ono što se u knjizi zbiva odista je po mnogim svojim osobinama bajkovno: već sama glavna junakinja ne pripada baš sasvim ovom, nama bliskom, svagdašnjem svetu, a njeni doživljaji pogotovu su takvi da ih ne možemo smestiti među dogodovštine u kojima bismo kao učesnike lako zamislili i sebe same. Iz sveta bajke potiču, zatim, i ona siva gospoda koja se zaverila da ljudima otmu vreme – ono vreme što se poklanja drugima umesto da se upotrebljava za obavljanje raznih "korisnih" delatnosti; (a sve korisne delatnosti, ako se obavljaju sebe samih radi, a ne na radost i korist onih koje volimo, brzo postaju i bespotrebne i besmislene). Tako nam priča o Momo kroz svoju bajkovnu formu postavlja pitanje šta je to vreme. Devojčica Momo ni sama to ne zna sasvim jasno, ali oseća koliko je ono važno, pa se upušta u zamršeni okršaj sa sivom gospodom – onim čudnim kreaturama koje pokušavaju da ga ugroze. Tajna, značajna i za njih i za ljude, leži u tome što je "vreme život, a život stanuje u srcu". Momo se, dakle, bori za život sam, za ono što predstavlja njegovu, prvu i pravu vrednost. I sad počinjemo da shvatamo da ova bajka nije baš sasvim bajka. Jer stara je istina da granicu između stvarnog i nestvarnog, istinskog i izmišljenog ne treba povlačiti odveć strogo i oštro; govoreći "nestvarnim jezikom" i na "nestvaran način", često o stvarnom naučimo više negoli kada stvarnost gotovo opipljivu vidimo pred sobom. Baš to nalazimo i kod Mihaela Endea: što dalje čitamo, više se uveravamo da nam on ipak govori o našem, a ne o nekom potpuno izmišljenom, potpuno novom, potpuno različitom svetu. Pa uviđamo da se ni bajke ne pišu samo za malu decu, jer – Ende, doduše, želi da nas zabavi, ali ne i da nas uspava. On bi zapravo hteo da nas razbudi i uznemiri: svojom fantastičnom pričom saopštava nam nešto sasvim ozbiljno. Jesmo li – i koliko – izgubili sposobnost da svoje vreme, svoju pažnju, svoju ljubav istinski poklanjamo jedni drugima? Da li smo još u stanju da uvidimo kako i ono što radimo i ono što postižemo gubi vrednost ako nas odvaja od ljudi s kojima živimo, ako nas iz našeg sveta odvodi u neki lažan prostor naše sopstvene – samo na izgled korisne – koristi? "Sve sam vam ovo ispričao kao da se već dogodilo. A mogao sam da ispričam i tako kao da će se dogoditi tek u budućnosti" – reći će pisac na kraju knjige. Upozoravajući na opasnost, on će deci poveriti da čuvaju prave vrednosti života.

O knjizi: Mihael Ende u bajkovitom romanu Momo pripoveda o devojčici koja pokušava da spase ljude od hladne, nemilosrdne Sive gospode koja im kradu vreme. U tome joj pomažu mnogi prijatelji, mudri učitelj Hora i najčudnija kornjača na svetu Kasiopeja. – iz predgovora Drinke Gojković MOMO – BAJKA O STVARNOSTI Kad počnemo da čitamo priču o avanturama devojčice čupavice Momo, u prvi mah se zapitamo – pa zar se bajke ne pišu samo za malu decu? Jer ono što se u knjizi zbiva odista je po mnogim svojim osobinama bajkovno: već sama glavna junakinja ne pripada baš sasvim ovom, nama bliskom, svagdašnjem svetu, a njeni doživljaji pogotovu su takvi da ih ne možemo smestiti među dogodovštine u kojima bismo kao učesnike lako zamislili i sebe same. Iz sveta bajke potiču, zatim, i ona siva gospoda koja se zaverila da ljudima otmu vreme – ono vreme što se poklanja drugima umesto da se upotrebljava za obavljanje raznih "korisnih" delatnosti; (a sve korisne delatnosti, ako se obavljaju sebe samih radi, a ne na radost i korist onih koje volimo, brzo postaju i bespotrebne i besmislene). Tako nam priča o Momo kroz svoju bajkovnu formu postavlja pitanje šta je to vreme. Devojčica Momo ni sama to ne zna sasvim jasno, ali oseća koliko je ono važno, pa se upušta u zamršeni okršaj sa sivom gospodom – onim čudnim kreaturama koje pokušavaju da ga ugroze. Tajna, značajna i za njih i za ljude, leži u tome što je "vreme život, a život stanuje u srcu". Momo se, dakle, bori za život sam, za ono što predstavlja njegovu, prvu i pravu vrednost. I sad počinjemo da shvatamo da ova bajka nije baš sasvim bajka. Jer stara je istina da granicu između stvarnog i nestvarnog, istinskog i izmišljenog ne treba povlačiti odveć strogo i oštro; govoreći "nestvarnim jezikom" i na "nestvaran način", često o stvarnom naučimo više negoli kada stvarnost gotovo opipljivu vidimo pred sobom. Baš to nalazimo i kod Mihaela Endea: što dalje čitamo, više se uveravamo da nam on ipak govori o našem, a ne o nekom potpuno izmišljenom, potpuno novom, potpuno različitom svetu. Pa uviđamo da se ni bajke ne pišu samo za malu decu, jer – Ende, doduše, želi da nas zabavi, ali ne i da nas uspava. On bi zapravo hteo da nas razbudi i uznemiri: svojom fantastičnom pričom saopštava nam nešto sasvim ozbiljno. Jesmo li – i koliko – izgubili sposobnost da svoje vreme, svoju pažnju, svoju ljubav istinski poklanjamo jedni drugima? Da li smo još u stanju da uvidimo kako i ono što radimo i ono što postižemo gubi vrednost ako nas odvaja od ljudi s kojima živimo, ako nas iz našeg sveta odvodi u neki lažan prostor naše sopstvene – samo na izgled korisne – koristi? "Sve sam vam ovo ispričao kao da se već dogodilo. A mogao sam da ispričam i tako kao da će se dogoditi tek u budućnosti" – reći će pisac na kraju knjige. Upozoravajući na opasnost, on će deci poveriti da čuvaju prave vrednosti života.

GROZDANA OLUJIĆ OLDANINI VRTOVI Tvrdi povez Izdavač Bookland Гроздана Олујић (Ердевик, 30. август 1934 — Београд, 16. март 2019) била је српска списатељица, есејисткиња, преводитељка и антологичарка.[1] Легат Гроздане Олујић налази се у Адлигату. Као романсијер, објавила је шест романа: Излет у небо (1957), Гласам за љубав (1962), Не буди заспале псе (1964), Дивље семе (1967), Гласови у ветру (2009) и Преживети до сутра (2017).[2] Сабрани романи у шест књига објављени су 2018. године у издању Српске књижевне задруге и Партенона. Такође, као бајкописац, објавила је велики број бајки и збирки бајки. Међу њима посебно се истичу 10 збирки: Седефна ружа и друге бајке (1979), Небеска река и друге бајке (1984), Дечак и принцеза (1990), Принц облака (1990), Златни тањир и друге бајке (1998), Месечев цвет (1998), Светлосна врата (2002), Камен који је летео и друге бајке (2002), Снежни свет и друге бајке (2004) и Јастук који је памтио снове и друге бајке (2007). Њена дела доживела су бројна издања у земљи, а преведена су на чак 36 светских језика. Добитница је многобројних књижевних награда и признања, како домаћих, тако и страних — Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије (2004), НИН-ова награда за најбољи роман (2009), награда Политикиног забавника (1980), награда Младо поколење (1980. и 1984), три награде Змајевих дечјих игара, повеља Змајевих дечјих игара (2001), награда Народне просвјете, награда Телеграма, награда Златни лептир и Стара маслина (2002), награда Бора Станковић (2018), награда за најбољу светску причу и награда за најбољу модерну бајку света (1994). Додељен јој је витешки орден Dannebrog, 31. августа 1977. Била је почасни члан Универзитета у Ајови (САД) од 1970. и почасни грађанин града Осла.[1] Биографија Основну школу завршила је у родном месту, а гимназију у Бечеју. Дипломирала је и магистрирала на Групи за енглески језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду.[3] Током студија радила је као новинарка за неколико омладинских листова.[4] Књижевним радом почела је да се бави веома рано, још у средњој школи. Своја дела објављивала је у листовима Стражилово и Млада култура. Добила је награду за најбољу причу на конкурсу који је организовала Борба 1953. године.[5] Тада јој је штампана прва приповетка, те је тако, са само 19 година, закорачила у свет књижевности. Важан део своје заоставштине (део своје библиотеке, збирку књига са посветама и својих личних предмета) поклонила је Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, чија је била чланица.[6] Преминула је 16. марта 2019. године, у 85. години, у Београду, након дуже болести.[7][8] Ту вест саопштио је Адлигат, дан после њене смрти.[9] Сахрањена је 21. марта 2019. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду у 12 часова.[10][11][12] Два сата раније у Удружењу књижевника Србије био је приређен комеморативни скуп на ком су говорили књижевници и критичари: Александар Јовановић, Драган Лакићевић, Радивоје Микић, Зорана Опачић и Петар Пијановић.[13] Каријера Гроздана Олујић, аутор фотографије: Бранко Белић Романсијер Први роман o младима и за младе Излет у небо објавила је у 22. години.[14] Штампан 1957. године, доживео је и успех и оспоравање, односно и позитивне и негативне реакције. Био је и цензурисан због аморалности.[15] Превођен је на неколико језика и прилагођен за извођење у позоришту. По њему је снимљен и филм Чудна девојка у режији Јована Живановића.[16][17] Сценарио је, осим књижевнице, писао и Југ Гризељ, југословенски новинар. Главне улоге додељене су Шпели Рогозин, Воји Мирићу и Зорану Радмиловићу.[18] Филм је рађен у продукцији „Авала филма”,[19] а премијерно је приказан 1962. године.[20] У међувремену, 1959. године, издавачка кућа „Младо поколење” објављује књигу Писци о себи, збирку књижевних разговора са савременим југословенским писцима, у којој се нашла и млада Гроздана.[21] Три године касније, 1962, београдско издавачко предузеће „Просвета” објавило је њен роман Гласам за љубав. Загребачки часопис за политику и културу Телеграф доделио јој је 1963. године награду за најбољи кратки роман. И ово дело доживело је своју позоришну и филмску адаптацију. Филм је био у режији Томе Јанића, који је заједно са књижевницом написао сценарио. Продуцент филма је Хидајет Чалкић, а објављен је 1965. године у продукцији „Босна филма”. Главне улоге поверене су Вукосави Крунић, Слободанки Марковић, Браниславу Миладиновићу, Драги Митровићу и Хермини Пипинић. У наредним годинама, Просвета јој је објавила омладинске романе Не буди заспале псе, 1964, и Дивље семе, 1967. године. Овај други је ушао у ужи избор за НИН-ову награду. Енглеска верзија те књиге под насловом Wild Seed постала је и обавезна лектира појединих универзитета у Америци. У његовом фокусу је урбани живот младих људи, њихови проблеми, љубави и недоумице, што представља прекретницу у савременој књижевности за омладину. Од тада се окреће писању бајки и збирки бајки. Године 2009, Српска књижевна задруга јој је објавила породични, емигрантски роман[22] Гласови у ветру. Он говори о једној српској грађанској породици, породици Арацки.[23] Већинском одлуком жирија за доделу НИН-ове награде, роман је проглашен за најбољи роман исте године.[24] Породични роман Преживети до сутра, завршен 1962. године, објављен је тек 2017. године у издању Српске књижевне задруге.[25] Разлог због ког је роман касно објављен јесте цензура и жестоко оспоравање њеног првог романа (Излет у небо), као и то да он није приказан из идеолошки обојеног дискурса социјалистичке епохе.[26] Због те чињенице списатељица је сматрала да није време за његово објављивање и завршени рукопис није ником показивала.[27] Уопштено, он говори о Другом светском рату у војвођанској равници.[28] Сабрани романи у шест књига објављени су 2018. године у издању Српске књижевне задруге и Партенона.[29] Њена сабрана дела у 14 књига објавила је Српска књижевна задруга.[30] Бајкописац Године 1979, загребачка издавачка кућа „Младост” објављује јој збирку бајки Седефна ружа и друге бајке, која је доживела велики успех и за коју је Гроздана добила награду Политикиног забавника.[31] Прича Варалица и смрт из ове збирке освојила је награду на конкурсу за најбољу модерну бајку света у организацији Светског конгреса за уметност и културу (World Congress for Art and Culture) 1994. године у Сједињеним Америчким Државама.[32][33] По бајкама Гроздане Олујић снимљене су плоча и касета Седефна ружа у интерпретацији Мије Алексића,[34] уз музичку пратњу Лазе Ристовског и телевизијска серија (девет наставака од по тридесет минута). Сценарио за серију написала је Татјана Павишић, а режирала Вера Белогрлић. Главне улоге тумачили су глумци Радмила Савићевић и Жика Миленковић, те деца из дечје радио групе Радио-телевизије Србије. Пет година касније, 1984. године, објављена је збирка Небеска река и друге бајке, такође у издању издавачког предузећа Младост. Исте године, издавачка кућа „Народна књига” објављује јој збирку Афричка љубичица, чије су приче укључене у низ светских антологија у Немачкој, САД, Русији, Израелу, Индији, Енглеској и Француској.[35] Прича Игра из ове књиге награђена је на конкурсу за најбољу светску причу у Арнсбергу, у Немачкој. Роман-бајка Звездане луталице, објављен 1987. године у издању Просвете, имао је добар пријем публике, а критичари су га врло добро оценили. Шест година касније, 1990. године, излази збирка Дечак и принцеза, као и збирка Принц облака. Потом су уследиле збирке: Златни тањир и друге бајке (1998), Месечев цвет (1998), Светлосна врата (2002), Камен који је летео и друге бајке (2002), Снежни цвет и друге бајке (2004) и Јастук који је памтио снове и друге бајке (2007).[36] Есејисткиња, преводитељка и антологичарка Посвета Десанке Максимовић Гроздани Олујић. Налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат` Поред бајки и романа, Гроздана Олујић је објавила и бројне есеје о књижевницима Францу Кафки, Томасу Вулфу и Марселу Прусту, као и делу Поетика Бајке.[37] Објавила је и студију Проблем идентитета личности у делу Вирџиније Вулф.[38] Бавила се и преводилачким радом. Превела је драме енглеског писца Арнолда Вескера, јапанског књижевника Јукија Мишиме и америчког нобеловца Сола Белоуа, романе савремене индијске књижевнице Амрите Притам (Тај човек и Костур),[39] дело добитника Пулицерове награде — Вилијема Кенедија (Коров) и приредила и превела песме за антологију савремене индијске поезије Призивање светлости коју је 1980. године објавило издавачко предузеће „Рад”.[40] У издању Српске књижевне задруге 2001. године објављено је дело Антологија љубавних бајки света, прво ове врсте у свету, у ком су се на око петсто страна, нашле најлепше кинеске, руске, српске, хавајске, шкотске, индијске, бразилске, естонске, јапанске, аљаске народне бајке, као и низ ауторских уметничких бајки Ханса Кристијана Андерсена, браће Грим, Шарла Пероа итд.[41] Легат Гроздане Олујић Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” баштини легат Гроздане Олујић. Књижевница је Удружењу Адлигат поклонила део личне библиотеке, збирку књига са посветама, награде и личне предмете. У легату се налазе две писаће машине, укључујући књижевницину омиљену писаћу машину „Олимпија” коју је користила деценијама и мању портабилну коју је носила на летовања.[33] У збирци књига са посветама је и посвета Добрице Ћосића (који пише: „Мојој милој првој саговорници, књижевници Гроздани Олујић са љубављу”). Друго писци који су написали посвете Гроздани Олујић су: Душан Матић, Света Лукић, Божидар Шујица, Драган Колунџија, али и страни писци, Марко Смит, бестселер аутор Њујорк Тајмса са писмом заосталим у књизи, индијски писци Шрикант Варма и Ситакант Махапатре, аустријски аутор Херберт Кунера, бугарски аутор Ефтима Клетниоква и други.[33] Легат се налази у Музеју српске књижевности. У мају 2022. установљена је награда „Гроздана Олујић“ намењена књижевницима до 35 година.[42][43] Награде Награђени роман Гласови у ветру, аутор фотографије: Бранко Белић Добитница је Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије (2004). Поред тога, добитница је НИН-ове награде за најбољи роман (Гласови у ветру) у 2009. години,[44] прве награде Политикиног забавника (1980), награда Младо поколење (1980. и 1984), три награде Змајевих дечјих игара,[45][46][47] награде Народне просвјете за роман Излет у небо, награде Телеграма за роман Гласам за љубав,[48] награда Златни лептир и Стара маслина (2002), те награде Бора Станковић (2018) за целокупно дело са посебним освртом на роман Преживети до сутра.[49] Освојила је награду за најбољу модерну бајку света коју додељује Светски конгрес за уметност и културу (1994) за причу Варалица, објављена у збирци Седефна ружа.[26] Одликована је данским витешким орденом Данеборг за заслуге на пољу књижевности, а почасни је грађанин града Осла, главног града Норвешке.[50] Критика О значају Гроздане Олујић за српску, југословенску, али и светску књижевност писали су бројни књижевни критичари попут Александра Јовановића, Ивана В. Лалића, Драгана Лакићевића и Слободана Ж. Марковића, Зоране Опачић, Марка Недића, Петра Пијановића итд. Многе њене бајке врло дискретно критикују дешавања у свету у којем је живела и многе њене бајке подстичу младог човека да буде пркосан да буде свој. — Зорана Опачић, српски историчар књижевности, књижевни критичар, антологичар и професор Универзитета у Београду.[51][52] Гроздана Олујић је била слободна као личност, неконвенционална. Све је то онда преносила у своје ликове, а њени ликови су млади људи, девојке, младићи, савременог ондашњег града и она је творац урбане прозе у послератној српској књижевности — Марко Недић, српски књижевник и књижевни критичар[53] Сазнање да је бајка лековита, а бајковитост неопходна помаже Гроздани Олујић да гради своју поетску визију на темама и мотивима уроњеним у савременост, модерним изразом и новим стиловима, ослањајући се на стваралачко искуство својих претходника, а нарочито на богатство и разуђеност наше народне бајке. — Слободан Ж. Марковић, српски професор књижевности и књижевни критичар[54] Гроздана Олујић остаје међу млађим читаоцима позната и вољена као бајкописац, али су њени ауторски почеци, средином протеклог вијека, у знаку романа који су освајали дотад неосвојене слободе младих у идеолошки оклопљеном друштву. Роману се у завршном периоду и вратила, да би код зналаца и читалаца изнова потврдила своју књижевну вишестраност и вриједност. — Владан Вукосављевић, српски политичар и Министар културе и информисања Републике Србије[55] Дела Олујић, Гроздана (1957). Излет у небо. Београд: Народна књига. Олујић, Гроздана (1962). Гласам за љубав. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1964). Не буди заспале псе. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1967). Дивље семе. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1979). Седефна ружа и друге бајке. Загреб: Младост. Олујић, Гроздана (1984). Небеска река и друге бајке. Загреб: Младост. Олујић, Гроздана (1984). Афричка љубичица. Београд: Народна књига. Олујић, Гроздана (1987). Звездане луталице. Београд: Просвете. Олујић, Гроздана (1990). Дечак и принцеза. Олујић, Гроздана (1990). Принц облака. Олујић, Гроздана (1998). Златни тањир и друге бајке. Олујић, Гроздана (1998). Месечев цвет. Олујић, Гроздана (2002). Светлосна врата. Олујић, Гроздана (2002). Камен који је летео и друге бајке. Олујић, Гроздана (2004). Снежни цвет и друге бајке. Олујић, Гроздана (2007). Јастук који је памтио снове и друге бајке. Олујић, Гроздана (2009). Гласови у ветру. Београд: Српска књижевна задруга. Олујић, Гроздана (2017). Преживети до сутра. Београд: Српска књижевна задруга. Олујић, Гроздана (2017). Били су деца као и ти. Београд: Букланд.

Retko Vera Obrenović - Delibašić Dečja knjiga 1952 Vera Obrenović Delibašić (1906–1992) prva je bosanskohercegovačka romansijerka. Osnovnu školu završila je u selu pored Bosanskog Šamca kada je i počela pisati prve pjesme. Gimnaziju je maturirala u Kostajnici, a učiteljsku i muzičku školu u Sarajevu. Nakon gimnazijske mature i preseljenja u Sarajevo, objavila je prvu zbirku pjesama Nemiri mladosti 1927. U Sarajevu je završila Višu pedagošku školu u kojoj je radila kao nastavnica muzičke kulture i umjetnosti do 1932. kada dobija otkaz i zabranu rada u javnim ustanovama zbog proleterskih i komunističkih stavova koje je međuratna monarhijska jugoslavenska vlast strogo sankcionirala. U Sarajevskoj filharmoniji svirala je prvu violinu. Bila je članica bosanskohercegovačkog udruženja književnika međuratne Jugoslavije Grupa Sarajevskih književnika (1928–1941). Radove je objavljivala u časopisima Pregled, Srpski književni glasnik, Gajret, Bosanska vila, Oslobođenje, Žena danas i drugima. Tokom rata bila je učesnica Narodnooslobodilačke borbe (NOB), a nakon rata članica glavnog odbora Antifašističkog fronta žena (AFŽ) u Sarajevu i suosnivačica Udruženja književnika BiH 1945. Uređivala je časopis za kulturu i društvena pitanja Vidik u izdanju Oslobođenja i nekoliko brojeva AFŽ-ovog glasila Nova žena. Kao članica Umjetničke čete Užičkog partizanskog odreda `Dimitrije Tucović` izravno je pratila i učestvovala u narodnooslobodilačkim događajima i oblikovala prvi socrealistički romaneskni narativ iz ženske književne perspektive. Roman Kroz Ničiju zemlju objavljen je u dva nastavka (1948. i 1950) i glavna je okosnica književnoga stvaralaštva ove autorice kojim je ujedno postala i prva bosanskohercegovačka romansijerka. U Muzeju književnosti i pozorišne umjetnosti Bosne i Hercegovine u Sarajevu nalazi se zbirka dokumentarnih i književnih materijala o njenom životu i književnom radu. Zbirku je formirala Razija Handžić, osnivačica i prva direktorica Muzeja. U okviru svog rada i djelovanja, Muzej nastoji kreirati i čuvati znanje o radu i značaju `književnice Revolucije` Vere Obrenović Delibašić. U povodu obilježavanja Međunarodnog dana žena 8. marta 2015, prvi je puta organizirana izložba o njezinoj književnosti i javnom angažmanu Ničija zemlja: Vera Obrenović Delibašić: rekonstrukcija nepostojećeg kanona bosanskohercegovačke književnosti u autorstvu Zlatana Delića, kustosa-istraživača i Šejle Šehabović, direktorice ovog muzeja. Premda je Vera Obrenović Delibašić bila angažirana književnica i kulturna djelatnica, aktivna učesnica modernizacijskih i emancipacijskih preobražaja međuratne i socijalističke Jugoslavije godine, politike odbacivanja artikulirane su naknadno usljed čega postaje preskočena iz zvaničnih pregleda historije književnosti (post)jugoslavenske kulturne i jezične zajednice. U takvim je okolnostima književnicama zanemareno ne samo prisustvo u književnoj produkciji, nego i samo učešće u Revoluciji, gdje žene, premda aktivne učesnice sloma monarhističkog i uspostave socijalističkog jugoslavenskoga društva, nisu dobijale zaslužena mjesta. Shodno tome, izložba i opširno istraživanje predstavljaju naučnu intervenciju prevrednovanja njene književnosti i javnog angažmana, kako bi se književni i društveni značaj Vere Obrenović Delibašić po prvi puta unutar jasno definiranog književnoteorijskog okvira sveobuhvatno razmotrio.[potreban citat][1] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Objavljena djela: Nemiri mladosti (1927) Pesme (1930) Pesme (1941) Pjesme (1946) Kroz Ničiju zemlju (1948) Kroz Ničiju zemlju 2 (1950) Po njivama pabirčimo (1952) Sa rodne grude (1952) Zore nad mahalama (1955) Od kolijevke do Sutjeske (1961) Višnja iz Ničije zemlje (1971) Osim poezije, romana, pripovijetki i književnost za djecu, pisala je drame i scenarije za filmove koje nije objavljivala. Tags: Stare ex yu Knjige za decu ilustrovane dečje dečije zbirke priča poezije price pesme životinje o životinjama

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jean Edmond Cyrus Rostand (30. listopada 1894. Pariz - 4. rujna 1977. Ville-d`Avray) bio je francuski biolog, povjesničar znanosti i filozof. Aktivan kao eksperimentalni biolog, Rostand je postao poznat po svom radu kao znanstveni pisac, te kao filozof i aktivist. Njegov znanstveni rad pokrivao je niz bioloških područja poput embriologije vodozemaca, partenogeneze i teratogeneze, dok se njegovo književno stvaralaštvo proširilo na popularnu znanost, povijest znanosti i filozofiju. Njegov rad na području kriogenike dao je ideju o krionici Robertu Ettingeru.[1] Zanimao se za etiku i moral u biologiji i pisao protiv pseudoznanosti, korištenja znanosti za rat, pisao je protiv rasizma i podržavao ljudsku jednakost i slobodu.[2] Po njemu je nazvan otok Rostand na Antarktici. Biografija Rostand je rođen u Parizu od dramatičara Edmonda Rostanda [3] i pjesnikinje Rosemonde Gérard. Bio je brat romanopisca i dramatičara Mauricea Rostanda [potreban citat] Njegov djed po ocu Eugène Rostand bio je politolog i ekonomist. Obitelj se preselila u Cambo-les-Bains 1900. i Rostand je odrastao s fascinacijom za prirodoslovlje u tom okruženju. Obrazovao se kod kućnih učitelja i čitao djela J. H. Fabrea, Claudea Bernarda i Charlesa Darwina. Zatim je otišao studirati prirodne znanosti na Sveučilištu Sorbonne i diplomirao 1914. godine. Rostandova biološka istraživanja započela su radom na pedogenezi kod muha, proučavanjima svilenih buba i vretenaca prije nego što je počela raditi na embriologiji kod žaba. Godine 1910. uspio je inducirati partenogenezu u jajima Rana temporaria. Zatim je ispitivao polidaktiliju i njezino izazivanje kemijskim agensima kod žaba te je proučavao očuvanje vitalnosti sperme pomoću glicerina. Također je ispitivao određivanje spola kod žaba. Za svoj rad u biologiji dobio je nagradu Henry de Parville 1934. i nagradu Binoux 1941. Slijedeći stope svog oca, Rostand je 1959. godine izabran u Académie française.[3] Rostand je bio aktivan u nekoliko razloga, posebice protiv širenja nuklearnog oružja i smrtne kazne. Agnostik, pokazivao je humanistička uvjerenja. Napisao je nekoliko knjiga o pitanju eugenizma i odgovornosti čovječanstva glede vlastite sudbine i njegovog mjesta u prirodi.[potreban citat] Rostand se posebno zanimao za povijest znanosti te je posebno istaknuo sporost utvrđivanja znanstvenih činjenica i kako su proizašle iz međudjelovanja brojnih ljudi te istaknuo potrebu za skromnošću, posebice zbog pogrešivosti pojedinih djelatnika. Za svoj rad na popularizaciji znanosti dobio je nagradu Kalinga 1959. godine.[4][5][6][7][8][9] Rostand je poznat po citatu: `Ubij jednog čovjeka, i ti si ubojica. Ubij milijune ljudi, i ti si osvajač. Ubij ih sve, i ti si Bog` iz Thoughts of a Biolog, 1938. U predgovoru talijanskog izdanja svog Umjetnog čovjeka iz 1959., Rostand je predvidio umjetnu jajnost, mutaciju spola, nevino rođenje, [10] kao i modifikacije DNK prije i poslije rođenja. Rostand se 1920. oženio rođakinjom Andrée Mante i imali su sina Françoisa koji je postao matematičar. Nakon 1922. postavio je laboratorij u svom domu u Ville d’Avray i tamo počeo provoditi većinu svojih istraživanja, bez institucionalnih zahtjeva. Nedjeljom bi u svom domu susretao ljude sa širokim spektrom interesa. Preminuo je nakon dugotrajnog lošeg zdravlja kod kuće.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Kralj Lir Mletacki Trgovac Ukrocena Goropad Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `BIBLIOTEKA 1001 RADOST` Slike: Mirjana Dragić-Lehner Izdavač: Zavod Beograd 1985. Tvrdi povez, veći format Mirjana Lehner Dragić (Beograd, 28. 7. 1936), srpska i jugoslavenska slikarica. Mirjana Lehner Dragić je rođena 28. 7. 1936 godine u Beogradu u porodici Alfreda i Mirjam Lehner. Otac joj je rodom iz Osijeka, a majka iz sarajevske jevrejske porodice Papo.[1] Po izbijanju Drugog svetskog rata sa porodicom se krila u predgrađima Beograda i okolnim selima, zatim u selu Vučaku u okolini Kruševca, da bi potom sa tetkom izbegla u Sarajevo.[2] Mirjana je sa roditeljima preživela Holokaust, dok je gotovo cela majčina porodica odvedena u logor Staro sajmište. Po okončanju rata Mirjam Lehner nije mogla prihvatiti činjenicu da je ostala bez svojih najbližih. Spas je potražila u preseljenju u Izrael, napustivši FNR Jugoslaviju u Prvoj aliji (pojam kojim se označuje doseljavanje Jevreja u Eretz Jisrael tj. Izrael i Palestinu) 1948 godine. Mirjana je ostala živjeti u Beogradu sa ocem Alfredom.[1] Zbog rata, osnovnu školu je upisala sa zakašnjenjem. Srednju školu je pohađala u Prvoj ženskoj gimnaziji. Na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu diplomirala je 1963 na smeru za grafički odsek, u klasi profesora Mihajla Petrova. Od 1965 godine ima status slobodnog umetnika. Član `Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije` (ULUPUDS) postala je 1970 posle čega je otišla u Pariz na studijsko putovanje. U Parizu je provela godinu i po dana i izlagala u nekoliko galerija poput `La Bateay Lavoir` i `Lafayette`. Usavršavala se u Italiji, Grčkoj i Izraelu. U godinama posle studija inspiraciju je nalazila pre svega u prirodi. Motivi slika bili su jadranski gradovi i morske dubine, pejzaži Srbije, očuvanje prirode. Istovremeno se bavila ilustrovanjem i grafičkim opremanjem knjiga i likovno-pedagoškim radom. Školske godine 1972/73 bila je profesor opreme knjige i dekorativnog pisma u novosadskoj srednjoj školi `Likovni tehničari`.[2] Niz godina je bila saradnik Zbirke odeljenja za arheologiju Narodnog muzeja Srbije, Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Zavoda za zaštitu spomenika kulture Novog Sada, Muzeja Vojvodine u Novom Sadu i Muzeja Srema u Sremskoj Mitrovici. Sa akademikom Bogdanom Bruknerom radila je na arheološkim lokalitetima Gomoglava i Sremska Mitrovica. Sarađivala je i sa akademikom Borom Jovanovićem na lokalitetu Hajdučka vodenica, a 1969 je za monografiju akademika Dragoslava Srejovića `Lepenski vir - nova praistorijska kultura u Podunavlju` uradila umetničke crteže. Na Drugoj međunarodnoj konferenciji međunarodne organizacije (The Second International Conference of the Biopolitics International Organization) održanoj u Atini 1988 učestvovala je kao prvi slikar ekolog na skupu tog tipa. Od 1995 je član londonske galerije `Ben Uri`, pri Jevrejskom muzeju umetnosti (The Ben Uri Gallery, The London Jewish Museum of Art).[2] Sarađivala je sa brojnim izdavačkim kućama kao što su: `Narodna knjiga`, `Prosveta`, `Zavod za udžbenike i nastavna sredstva`, `Nolit` i `Rad`. Od devedesetih godina 20. veka, teme su joj istorija i tradicija jevrejskog naroda i život sefardske porodice. Skoro pune dve decenije vodila je likovnu sekciju `Leon Koen` u Jevrejskoj opštini Beograd, a za predstave beogradskog jevrejskog pozorišta `Kralj David` uradila je niz scenografija. Sa scenografijom za predstavu `Violonista na krovu` 2001 učestvovala je na 12. međunarodnom trijenalu pozorišne scenografije i kostima u Novom Sadu. Motivima Sarajevske hagade, portretima rabina, prikazom porušenih i malobrojnih sačuvanih sinagoga opremila je jevrejske kalendare za 5762. (2001/02) i 5767. (2007/08) godinu. Od 1969 učestvovala je na preko pedeset samostalnih i na brojnim grupnim izložbama. Dobitnica je godišnje nagrade ULUPUDS-a za izložbe `Mostovi života` (1993), `Čipke moje tetke Erne` (2002) i `Sinagoga kao umetničko nasleđe` (2006). Druga najvažnija dela su joj: `Poster za dečiju sobu`, `More i kamen`, `Pejzaži iz Srbije`, `Mostovi života`, `Pesnikinja Desanka Maksimović kao inspiracija`, `Obnavljanje`, `I tu je prošao čovek`, `Njih ne smemo zaboraviti` i `Put kasvetlosti`.

O knjizi: Knjigu sačinjavaju sve kraće bajke, basne i priče koje je Mihael Ende napisao za decu. Izuzev par priča koje su objavljene u časopisima, sve ostale su prvi put prevedene na srpski jezik. Upoznajte: Trankvilu Trapađoz – istrajnu kornjaču, Norberta Nadžaka – nepoverljivog nosoroga, Filemona Naboranog – slona filozofa, Smorišu i Šalivoja…Ne propustite da posetite Ofelijino pozorište senki… Ova neverovatna knjiga predstavlja poziv čitaocima na putovanje u fantastičan svet ovog čuvenog autora. Deo iz knjige: UMESTO PREDGOVORA: ISTINU GOVOREĆI Svi u našoj porodici, od najstarijeg do najmlađeg člana, imaju jednu istu malu slabost – čitanje. Nije moguće naterati nas da i na tren ostavimo knjigu zbog bilo čega, pa čak ni zbog nečega hitnog ili neodložnog. Što ne znači da to hitno i neodložno i ne obavimo. Jedino smatramo da to nije nikakav razlog da se čitanje prekida. Može se sasvim lepo raditi i jedno i drugo, zar ne? Priznajem da to ponekad izazove i po koju malu nepriliku, ali kao da je to pa strašno! Evo, recimo: deda sedi u svojoj udobnoj fotelji s visokim naslonom, s knjigom u jednoj i lulom u drugoj ruci. Čita. Posle izvesnog vremena istrese lulu u pepeljaru koja je na stočiću ispred njega. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava pepeljara, nego pre vaza sa cvećem. A kad lula kucne o staklo, to dedu podseti da je odavno trebalo da popije sirup protiv kašlja. Te, dakle, uzima vazu i ispija svu vodu. – Hm, hm – promrmlja onda – kafa je danas crnja nego obično, ali nažalost hladna. A baka, recimo, sedi na sofi u drugom uglu sobe i, s naočarima na nosu, zvecka iglama za pletenje. Na krilu joj je debela knjiga, koju čita. Dok čita, plete li, plete. A šta plete? Naravno – čarapu. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava čarapa, nego pre neka vrsta džinovske vunene zmije, izuvijane po čitavoj sobi. Dok okreće stranicu, baka zvirne preko naočara, pa kad vidi ono izuvijano čudovište, promrmlja: – Izgleda da je ovde opet bio požar. Nije, ipak, red da vatrogasci tek tako ostave crevo nasred sobe. Otac je slikar portretista. Recimo da je sada u svom ateljeu: stoji ispred platna i slika portret neke otmene, bogate gospođe. Ta gospođa sedi ispred njega na nekoj vrsti postolja, na glavi joj je prekrasan šeširić sa cvećem a u krilu pudlica. Otac slika jednom rukom, pošto u drugoj drži knjigu koju čita. Kad konačno završi portret, otmena, bogata gospođa ustaje i radoznalo prilazi platnu da bi se mogla diviti svojoj slici i prilici. Slika je zaista veoma lepa. Odnosno, istinu govoreći, pre čudna, jer je tata gospođi sa šeširićem naslikao lice pudlice, a pudlici – gospođino lice. Te tako gospođa odlazi prilično ljuta, ne kupivši zanimljivi portret. – Pa, dobro – kaže otac snuždeno – možda nije baš laskav, ali sličnost je nesumnjiva. A mama je, recimo, u kuhinji i kuva ručak. Srećom, zaboravila je da uključi plin, jer da nije, verovatno bi jelo u šerpi već malkice zagorelo, pošto i mama u ruci drži knjigu i čita. U drugoj ruci joj je varjača kojom uporno meša po šerpi. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava varjača, već pre toplomer. Posle izvesnog vremena, mama podiže toplomer do uha pa kaže, odmahujući glavom: – Opet kasni čitav sat. I kako onda da završim ručak na vreme? Starija sestra (četrnaest joj je godina) sedi, recimo, u hodniku, kraj telefona, i pritiska slušalicu na uho, napeto slušajući. Kao što je poznato, telefon je izmišljen upravo zbog četrnaestogodišnjih sestara, jer bi, bez slušalice na uhu, sve četrnaestogodišnje sestre umrle od nedostatka novosti, kao što ronioci stradaju usled nedostatka vazduha ukoliko nemaju bocu s kiseonikom. Ali, naša četrnaestogodišnja sestra drži i knjigu koju istovremeno čita. Uprkos tome, ona, naravno, odlično čuje sve one uzbudljive stvari koje joj drugarica priča. Odnosno, istinu govoreći, ne čuje baš najbolje, pošto broj uopšte nije ni okrenula. Te tako, kroz otprilike dva sata, kaže, onako uzgred: – A je li, molim te, ko je taj Tu-Tu o kome mi sve vreme pričaš? Mlađi brat (koji ima deset godina) recimo da je na putu za školu. I on, naravno, u ruci ima knjigu i čita, jer šta bi drugo i radio za vreme te duge vožnje tramvajem. Tramvaj se ljulja i trese, penje i spušta, a pri tom kao da se ne pomera s mesta. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš pravi tramvaj, već pre lift u našoj kući, iz koga je brat zaboravio da izađe. A kako, i posle nekoliko sati vožnje, stanica pred školom nikako da se pojavi, brat zabrinuto mrmlja: – Učitelj mi sigurno opet neće poverovati da nije moja krivica što kasnim. Najmlađi član naše porodice je beba koja još leži u kolevci. A u našoj porodici, naravno, i bebe čitaju. Te je i u bebinoj ruci knjiga, jedino što je ova manja i lakša od knjiga koje čitaju odrasli, prava bebeća knjiga. U drugoj bebinoj ruci je bočica s mlekom, jer beba vrlo ozbiljno shvata svoj zadatak: treba lepo da jede da bi porasla i da bi ubrzo mogla da čita veće i teže knjige. Odnosno, istinu govoreći, to što drži u ruci i nije baš prava bočica s mlekom, već pre mastionica. I ne pije baš iz te bočice, već s vremena na vreme istrese malo mastila preko glave. To joj ne smeta, sve dok mastilo ne oblije stranicu koju upravo čita, te onda počne da plače i da viče (a verujem da niko ne sumnja u to da naša beba, vična čitanju, već ume, razume se, i da govori besprekorno): – Upalite već jednom to svetlo, od mraka više ne vidim slova! Zadatak naše mačke je, kao i većine drugih mačaka, da lovi miševe. A kako je to mačka kojoj je poziv najvažniji na svetu, ona satima sedi ispred mišje rupe koja se, recimo, nalazi u dnu sobe, levo od ormana. Podrazumeva se da i ona u šapi drži knjižicu, jer kako drugačije da prekrati dugo vreme vrebanja. (Ko veruje u to da mačka ume da čita, taj ne treba da se čudi tome što ona ume i da govori). Dakle, naša mačka sedi ispred mišje rupe i čita. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava mišja rupa. Miševi su, naime, mačku udubljenu u čitanje okrenuli i malo odgurali, tako da sada zapravo sedi ispred utičnice za struju. A kad, posle izvesnog vremena, gurne kandžu u utičnicu, struja je tako protrese da joj iz repa vrcaju varnice. – Au! – mjaukne tad uplašeno. – Ova knjiga je baš napeta! Pravi visoki napon! Naša žaba gatalinka sedi, recimo, u tegli, s važnim zadatkom da predskazuje vreme tako što se penje ili spušta po malenim merdevinama. Svoju dužnost obavlja veoma savesno, ukoliko baš tada ne čita. A valjda se sada već podrazumeva da i naša žaba ima svoju knjigu – veličine poštanske marke i otpornu na vodu, dakle pravu žablju knjigu. (Na objašnjenje da žaba koja čita ume i da govori, nećemo trošiti više ni reč.) E sad, problem je u tome što žaba neprekidno čita, tako da svom glavnom zanimanju ne može da posveti potrebnu pažnju. Ponekad je, doduše, iznenada obuzme griža savesti jer se seti šta joj je obaveza. Kako bi pokazala dobru volju, ona onda, sa sve knjigom u vlažnoj ruci, poskoči, pa počne žurno da se penje uz merdevine. Ili da se, podjednako žurno i bez pravog razloga, spušta niz njih. Odnosno, istinu govoreći, ne penje se uz merdevine – niti se spušta niz njih – baš prečku po prečku, nego zakorači u prazno i, prevrćući se preko glave, uz priličnu buku strmekne se na dno. – Ako dobro razumem vlastitu prognozu – krekeće onda dok trlja svoju ugruvanu zelenu cevanicu – uskoro se mogu očekivati obilne padavine. Jedini koji u našoj porodici ne čita jeste knjiški moljac, koji, recimo, živi u osmom tomu velikog Brokhausovog leksikona. Uprkos svom imenu, taj ne čita ništa. Njega knjige interesuju samo sa stanovišta jestivosti. Stoga njegove ocene o tome šta je dobra, a šta loša knjiga imaju samo ograničenu upotrebljivost, a mi ga i ne smatramo punopravnim članom porodice. Možda se sada neko pita a ko sam ja u toj porodici, i u kakvoj sam vezi s njenim članovima. Moram da priznam da ni meni samom to nije sasvim jasno. Odnosno, istinu govoreći, te ljude zapravo i ne poznajem i – neka ovo ostane među nama – čak sumnjam da stvarno i postoje. Moguće je da je cela ova priča, koju sam vam upravo ispričao, ispala takva kakva je samo zato što sam, dok sam je pisao, istovremeno čitao knjigu koja mi je na stolu. I najzad: mogu samo da vas posavetujem da i vi tako postupite. Što, istinu govoreći, vi već i činite, jer inače ne biste sve ovo ni čitali. Dakle, samo vi čitajte na miru, a i mene pustite da nastavim s čitanjem! Mihael Ende

O knjizi: Knjigu sačinjavaju sve kraće bajke, basne i priče koje je Mihael Ende napisao za decu. Izuzev par priča koje su objavljene u časopisima, sve ostale su prvi put prevedene na srpski jezik. Upoznajte: Trankvilu Trapađoz – istrajnu kornjaču, Norberta Nadžaka – nepoverljivog nosoroga, Filemona Naboranog – slona filozofa, Smorišu i Šalivoja…Ne propustite da posetite Ofelijino pozorište senki… Ova neverovatna knjiga predstavlja poziv čitaocima na putovanje u fantastičan svet ovog čuvenog autora. Deo iz knjige: UMESTO PREDGOVORA: ISTINU GOVOREĆI Svi u našoj porodici, od najstarijeg do najmlađeg člana, imaju jednu istu malu slabost – čitanje. Nije moguće naterati nas da i na tren ostavimo knjigu zbog bilo čega, pa čak ni zbog nečega hitnog ili neodložnog. Što ne znači da to hitno i neodložno i ne obavimo. Jedino smatramo da to nije nikakav razlog da se čitanje prekida. Može se sasvim lepo raditi i jedno i drugo, zar ne? Priznajem da to ponekad izazove i po koju malu nepriliku, ali kao da je to pa strašno! Evo, recimo: deda sedi u svojoj udobnoj fotelji s visokim naslonom, s knjigom u jednoj i lulom u drugoj ruci. Čita. Posle izvesnog vremena istrese lulu u pepeljaru koja je na stočiću ispred njega. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava pepeljara, nego pre vaza sa cvećem. A kad lula kucne o staklo, to dedu podseti da je odavno trebalo da popije sirup protiv kašlja. Te, dakle, uzima vazu i ispija svu vodu. – Hm, hm – promrmlja onda – kafa je danas crnja nego obično, ali nažalost hladna. A baka, recimo, sedi na sofi u drugom uglu sobe i, s naočarima na nosu, zvecka iglama za pletenje. Na krilu joj je debela knjiga, koju čita. Dok čita, plete li, plete. A šta plete? Naravno – čarapu. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava čarapa, nego pre neka vrsta džinovske vunene zmije, izuvijane po čitavoj sobi. Dok okreće stranicu, baka zvirne preko naočara, pa kad vidi ono izuvijano čudovište, promrmlja: – Izgleda da je ovde opet bio požar. Nije, ipak, red da vatrogasci tek tako ostave crevo nasred sobe. Otac je slikar portretista. Recimo da je sada u svom ateljeu: stoji ispred platna i slika portret neke otmene, bogate gospođe. Ta gospođa sedi ispred njega na nekoj vrsti postolja, na glavi joj je prekrasan šeširić sa cvećem a u krilu pudlica. Otac slika jednom rukom, pošto u drugoj drži knjigu koju čita. Kad konačno završi portret, otmena, bogata gospođa ustaje i radoznalo prilazi platnu da bi se mogla diviti svojoj slici i prilici. Slika je zaista veoma lepa. Odnosno, istinu govoreći, pre čudna, jer je tata gospođi sa šeširićem naslikao lice pudlice, a pudlici – gospođino lice. Te tako gospođa odlazi prilično ljuta, ne kupivši zanimljivi portret. – Pa, dobro – kaže otac snuždeno – možda nije baš laskav, ali sličnost je nesumnjiva. A mama je, recimo, u kuhinji i kuva ručak. Srećom, zaboravila je da uključi plin, jer da nije, verovatno bi jelo u šerpi već malkice zagorelo, pošto i mama u ruci drži knjigu i čita. U drugoj ruci joj je varjača kojom uporno meša po šerpi. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava varjača, već pre toplomer. Posle izvesnog vremena, mama podiže toplomer do uha pa kaže, odmahujući glavom: – Opet kasni čitav sat. I kako onda da završim ručak na vreme? Starija sestra (četrnaest joj je godina) sedi, recimo, u hodniku, kraj telefona, i pritiska slušalicu na uho, napeto slušajući. Kao što je poznato, telefon je izmišljen upravo zbog četrnaestogodišnjih sestara, jer bi, bez slušalice na uhu, sve četrnaestogodišnje sestre umrle od nedostatka novosti, kao što ronioci stradaju usled nedostatka vazduha ukoliko nemaju bocu s kiseonikom. Ali, naša četrnaestogodišnja sestra drži i knjigu koju istovremeno čita. Uprkos tome, ona, naravno, odlično čuje sve one uzbudljive stvari koje joj drugarica priča. Odnosno, istinu govoreći, ne čuje baš najbolje, pošto broj uopšte nije ni okrenula. Te tako, kroz otprilike dva sata, kaže, onako uzgred: – A je li, molim te, ko je taj Tu-Tu o kome mi sve vreme pričaš? Mlađi brat (koji ima deset godina) recimo da je na putu za školu. I on, naravno, u ruci ima knjigu i čita, jer šta bi drugo i radio za vreme te duge vožnje tramvajem. Tramvaj se ljulja i trese, penje i spušta, a pri tom kao da se ne pomera s mesta. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš pravi tramvaj, već pre lift u našoj kući, iz koga je brat zaboravio da izađe. A kako, i posle nekoliko sati vožnje, stanica pred školom nikako da se pojavi, brat zabrinuto mrmlja: – Učitelj mi sigurno opet neće poverovati da nije moja krivica što kasnim. Najmlađi član naše porodice je beba koja još leži u kolevci. A u našoj porodici, naravno, i bebe čitaju. Te je i u bebinoj ruci knjiga, jedino što je ova manja i lakša od knjiga koje čitaju odrasli, prava bebeća knjiga. U drugoj bebinoj ruci je bočica s mlekom, jer beba vrlo ozbiljno shvata svoj zadatak: treba lepo da jede da bi porasla i da bi ubrzo mogla da čita veće i teže knjige. Odnosno, istinu govoreći, to što drži u ruci i nije baš prava bočica s mlekom, već pre mastionica. I ne pije baš iz te bočice, već s vremena na vreme istrese malo mastila preko glave. To joj ne smeta, sve dok mastilo ne oblije stranicu koju upravo čita, te onda počne da plače i da viče (a verujem da niko ne sumnja u to da naša beba, vična čitanju, već ume, razume se, i da govori besprekorno): – Upalite već jednom to svetlo, od mraka više ne vidim slova! Zadatak naše mačke je, kao i većine drugih mačaka, da lovi miševe. A kako je to mačka kojoj je poziv najvažniji na svetu, ona satima sedi ispred mišje rupe koja se, recimo, nalazi u dnu sobe, levo od ormana. Podrazumeva se da i ona u šapi drži knjižicu, jer kako drugačije da prekrati dugo vreme vrebanja. (Ko veruje u to da mačka ume da čita, taj ne treba da se čudi tome što ona ume i da govori). Dakle, naša mačka sedi ispred mišje rupe i čita. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava mišja rupa. Miševi su, naime, mačku udubljenu u čitanje okrenuli i malo odgurali, tako da sada zapravo sedi ispred utičnice za struju. A kad, posle izvesnog vremena, gurne kandžu u utičnicu, struja je tako protrese da joj iz repa vrcaju varnice. – Au! – mjaukne tad uplašeno. – Ova knjiga je baš napeta! Pravi visoki napon! Naša žaba gatalinka sedi, recimo, u tegli, s važnim zadatkom da predskazuje vreme tako što se penje ili spušta po malenim merdevinama. Svoju dužnost obavlja veoma savesno, ukoliko baš tada ne čita. A valjda se sada već podrazumeva da i naša žaba ima svoju knjigu – veličine poštanske marke i otpornu na vodu, dakle pravu žablju knjigu. (Na objašnjenje da žaba koja čita ume i da govori, nećemo trošiti više ni reč.) E sad, problem je u tome što žaba neprekidno čita, tako da svom glavnom zanimanju ne može da posveti potrebnu pažnju. Ponekad je, doduše, iznenada obuzme griža savesti jer se seti šta joj je obaveza. Kako bi pokazala dobru volju, ona onda, sa sve knjigom u vlažnoj ruci, poskoči, pa počne žurno da se penje uz merdevine. Ili da se, podjednako žurno i bez pravog razloga, spušta niz njih. Odnosno, istinu govoreći, ne penje se uz merdevine – niti se spušta niz njih – baš prečku po prečku, nego zakorači u prazno i, prevrćući se preko glave, uz priličnu buku strmekne se na dno. – Ako dobro razumem vlastitu prognozu – krekeće onda dok trlja svoju ugruvanu zelenu cevanicu – uskoro se mogu očekivati obilne padavine. Jedini koji u našoj porodici ne čita jeste knjiški moljac, koji, recimo, živi u osmom tomu velikog Brokhausovog leksikona. Uprkos svom imenu, taj ne čita ništa. Njega knjige interesuju samo sa stanovišta jestivosti. Stoga njegove ocene o tome šta je dobra, a šta loša knjiga imaju samo ograničenu upotrebljivost, a mi ga i ne smatramo punopravnim članom porodice. Možda se sada neko pita a ko sam ja u toj porodici, i u kakvoj sam vezi s njenim članovima. Moram da priznam da ni meni samom to nije sasvim jasno. Odnosno, istinu govoreći, te ljude zapravo i ne poznajem i – neka ovo ostane među nama – čak sumnjam da stvarno i postoje. Moguće je da je cela ova priča, koju sam vam upravo ispričao, ispala takva kakva je samo zato što sam, dok sam je pisao, istovremeno čitao knjigu koja mi je na stolu. I najzad: mogu samo da vas posavetujem da i vi tako postupite. Što, istinu govoreći, vi već i činite, jer inače ne biste sve ovo ni čitali. Dakle, samo vi čitajte na miru, a i mene pustite da nastavim s čitanjem! Mihael Ende

Kao na slikama 1954 Milutin Milanković (1879 - 1958) je bio srpski matematičar, geofizičar, građevinski inženjer, klimatolog, astronom, osnivač katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu i svetski uvažavan naučnik, poznat po teoriji ledenih doba, koja povezuje varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene. Smatra se osnivačem matematičke klime i klimatskog modeliranja. Biografija[uredi | uredi kod] Milanković je rođen 28. maja 1879. godine u Dalju, blizu Osijeka na području kraljevine Hrvatske i Slavonije (koja je bila deo Austro-Ugarske monarhije). Umro je 12. decembra 1958. godine u Beogradu. Pohađao je Bečki tehnološki institut (Veliku školu), gde je diplomirao građevinu 1902. godine, a zatim i stekao doktorat iz tehničkih nauka 1904. godine kao prvi Srbin. Kasnije je radio u tada čuvenoj firmi Adolfa Barona Pitela Betonbau-Unternehmung u Beču. Gradio je brane, mostove, vijadukte, akvadukte i druge građevine od armiranog betona, u tadašnjoj Austro-Ugarskoj. Milanković je nastavio da se bavi građevinom u Beču do jeseni 1909. godine kada mu je ponuđena katedra primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu, (racionalna mehanika, nebeska mehanika i teorijska fizika). Godina 1909. označava prekretnicu u njegovom životu. Mada je nastavio da se bavi istraživanjem raznih problema u vezi sa primenom armiranog betona, odlučio je da se skoncentriše na fundamentalna istraživanja. Tek što se Milanković doselio u Beograd, usledili su burni događaji: Balkanski ratovi, a zatim i Prvi svetski rat. Kada je izbio rat (tek što se oženio), Austro-Ugarska vojska je internirala Milankovića u Nežider, a kasnije u Budimpeštu, gde mu je bilo dozvoljeno da radi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Već 1912. godine njegova interesovanja su se usmerila ka proučavanju solarne klime i planetarnih temperatura. Dok je bio interniran u Budimpešti, Milutin Milanković je posvetio svoje vreme radu na ovom polju i do kraja rata završio monografiju o ovom problemu, koja je objavljena 1920. godine u izdanju Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti u Parizu, pod naslovom Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (Matematička teorija termičkih fenomena uzrokovanih sunčevim zračenjima). Rezultati ovog rada doneli su mu značajnu reputaciju u naučnom svetu, mahom zbog njegove krive insolacije na zemljinoj površini. Ova solarna kriva nije potpuno prihvaćena sve do 1924. godine kada je veliki meteorolog i klimatolog Vladimir Kepen (Wladimir Köppen) sa svojim zetom, Alfredom Vegenerom (Alfred Wegener), predstavio krivu u svom radu, pod naslovom Climates of the geological past. Posle ovih prvih priznanja, Milanković je 1927. godine pozvan da sarađuje u dve važne publikacije: prva je bila priručnik iz klimatologije (Handbuch der Klimatologie), a druga priručnik iz geofizike (Guttenberg`s Handbuch der Geophysik). Za nju je napisao uvod Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen (Matematička nauka klimata i astronomska teorija varijacija klimata), objavljen 1930. na nemačkom, a 1939. preveden na ruski. Za drugu knjigu, Milanković je napisao četiri odeljka razvijajući i formulišući svoje teorije: a) teoriju sekularnih pokreta zemljinih polova i b) teoriju glacijalnih perioda (Milankovićevi ciklusi), koja se delom oslanjala na raniji rad Džejmsa Krola (James Croll). Milanković je uspeo da u mnogo čemu unapredi Krolov rad, posebno poznavanjem problema matematike i nebeske mehanike, a, isto tako, i velikim delom zahvaljujući poboljšanim računanjima dugoperiodične zemljine orbite, koje je 1904. objavio Ludvig Pilgrim (Ludwig Pilgrim). Svestan da je njegova teorija solarnog zračenja uspešno kompletirana i da su papiri koji se bave ovom teorijom razbacani u više radova, Milanković je odlučio da ih sakupi i objavi pod jednim naslovom. Pred sam početak rata u Jugoslaviji, 1941. godine završeno je štampanje obimnog i najznačajnijeg dela Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem (Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba), na 626 strana, objavljenog u izdanjima Srpske kraljevske akademije. Ovo delo je prevedeno na engleski 1969, od strane Izraelskog Programa za Naučne Prevode, pod naslovom Canon of Insolation of the Ice-Age Problem. Kritike Milankovićeve teorije ledenih doba počele su 50-ih godina dvadesetog veka. Kritike su potekle uglavnom od meteorologa koji su tvrdili da su insolacione promene zbog promena u zemljinoj orbiti isuviše male da značajnije izmene klimatski sistem. Ipak, kasnih 60-ih. i 70-ih, istraživanja sedimenata duboko u morima dovela su do široke potvrde Milankovićevih stavova, jer su otkriveni orbitalni ciklusi (100.000 godina), koji se blisko poklapaju sa dugoperiodiočnim promenama (videti Ledeno doba za više podataka). Naučni genije Milutina Milankovića dobio je nesumnjivo međunarodno prizanje 10. decembra 1976. godine kada su u časopisu `Nauka` (Science) objavljeni konačni rezultati opsežnog petogodišnjeg projekta čiji je predmet bio da da odgovor na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni tačni ili ne. Tada je utvrđeno da su varijacije Zemljine orbite indikacije ledenih dobe. Milankovićevi radovi su postali predmet intenzivnog izučavanja timova stručnjaka budući da je njegov rad duboko zadirao u probleme ne jedne već više naučnih disciplina. Godine 1988. u Peruđi (Italija) organizovan je naučni skup pod nazivom `Ciklostratigrafija`. Na njemu je zvanično promovisana nova istraživačka metoda koja u osnovi ima Milankovićeve cikluse osunčavanja, a koja u ritmičkim smenama slojeva stena detektuje hladnije i toplije cikluse kroz koje je prošla naša planeta. Kao dodatak naučnom radu, Milanković je uvek pokazivao veliko interesovanje za istorijski razvoj nauke. Napisao je knjigu o istoriji astronomije, kao i dve knjige za širu čitalačku publiku: prva - Kroz vasionu i vekove govorila je o razvoju astronomije, a druga, nazvana Kroz carstvo nauka, bavila se razvojem nauka. Milutin Milanković je u svom bogatom stvaralačkom životu uradio i predložio, između ostalog, reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg kalendara (Milankovićev kalendar) i koja je prihvaćena na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. godine. Milanković je detaljno pisao o ovom svom pokušaju u izveštaju Srpskoj kraljevskoj akademiji po povratku sa Kongresa, u svojim memoarima i `Kanonu osunčavanja`, napominjući da mu nije jasno zašto reforma, koja je jednoglasno usvojena 30. maja 1923. godine u Carigradu, i pored svih svojih prednosti, kasnije nije primenjena. Milanković je objavio i autobiografiju iz tri dela: Uspomene, doživljaji i saznanja. Ova autobiografija nije prevedena na engleski jezik. Njegov sin, Vasko Milanković je napisao biografsko delo: Moj otac, Milutin Milanković. Godine 1920. izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti, a za redovnog člana 1924. Za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti izabran je 1925, bio član Nemačke akademije Naturalista `Leopoldine` u Haleu, kao i član mnogih naučnih društava kako u zemlji tako i u inostranstvu. Kada su nemačke okupacione vlasti u Drugom svetskom ratu 1941. godine tražile od profesora Beogradskog univerziteta da potpišu Apel srpskom narodu (i podrže okupaciju zemlje), Milutin Milanković je jedan od nekolicine profesora koji je odbio da to učini. Po završetku Drugog svetskog rata i komunističke revolucije Sud časti Beogradskog univerziteta je procenjujući podobnost Milutina Milankovića, za novi poredak, doneo sledeću karakteristiku u kojoj se priznaje da se Milanković istakao kao odličan stručnjak i naučnik koji se bavi astronomijom i nebeskom mehanikom, ali je `vrlo star i o nekom njegovom ličnom razvoju nema ni govora`. Doduše, i on je dobar pedagog, ali `predavanja jedva otaljava`. `Po političkoj orijentaciji pripada poznatoj matematičkoj kliki... Marksizam-lenjinizam uopšte ne poznaje niti pokazuje ikakav interes. Smatramo da je naš politički neprijatelj i da će kao takav umreti. Može se iskoristiti kao nastavnik i naučnik` (1. jul 1950). Milutin Milanković je jedan od najcitiranijih naučnika (svih vremena) u svetu. Istorija astronomije knjige iz prirodnih nauka

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Ivan Svertasek Naslovna strana: Dalibor Parac France Bevk, slovenački pisac, pesnik, dramaturg, prevodilac, urednik, političar * 17. septembar 1890, Zakojca pri Cerknem, † 17. septembar 1970, Ljubljana. Rođen je u bajtarskoj porodici kao najstariji od osmoro dece seoskog obućara Ivana i njegove supruge Katarine. Završio je narodnu školu u Bukovu, kratko bio trgovački šegrt u Kranju, zatim je nastavio školovanje na učiteljskim školama u Kopru i Gorici. Posle diplomiranja 1913. učiteljstvovao je u selu Orehek, Cerkno, a 1916. je zbog pisanja antiratnih redova krivično premešten u Novake. Godine 1917. pozvan je u vojsku na Istočni front u Galiciji i Bukovini. Posle rata odustaje od učiteljskog zvanja, 1919. postaje urednik ljubljanskog Večernjeg lista, zatim kulturne rubrike lista Slovenec. Krajem 1920. iz Jugoslavije se vraća u Goricu i uprkos pritiscima italijanskih vlasti odlučuje da tamo i ostane. I kasnije, kada mu je komesarijat savetovao da emigrira u Jugoslaviju, ostao je nepokolebljiv: „Ovo je moja domovina, ovde imam pravo da živim! Ja ne idem nigde. Spreman sam na sve. [3] ” U Gorici je naredne dve godine preuzeo uredništvo Mladike. Istovremeno se posvetio pozorištu; vodio je Narodnu scenu i režirao. Uređivao je i politički list Goriška straža i humorističan Čuk na palcima, a 1923. postao je direktor Narodne knjižare u Gorici, uređivao knjige, sakupljao književnu tradiciju i pre svega opširno pisao. Zbog jedne od satiričnih pesama objavljenih u Čuku na palcima bio je u zatvoru četiri meseca. Posle potpisivanja Rapalskog ugovora, primorskim Slovencima je postajalo sve teže, a posebno otežano kulturno i stvaralačko delovanje. Bevka su pratile i godine kućnog pritvora, zatvora, zatvaranja, ali kada je bio na slobodi, putovao je i aktivno učestvovao na kongresima PEN kluba (takođe u Barseloni, Parizu i Pragu). U Trstu je uređivao i Naš glas, jedinstvo i poglede. Do 1943. bio je u italijanskim zatvorima, iste godine odlazi u partizane i postaje jedan od vođa narodnooslobodilačkog pokreta u Slovenačkom primorju (predsednik Pokrajinskog komiteta OF za Slovenačko primorje i Trst); do kraja rata i posle oslobođenja radio u organima vlasti: od februara 1944. član Predsedništva SNOS-a i Izvršnog odbora OF i predsednik Pokrajinskog narodnooslobodilačkog odbora za Slovenačko primorje (naizmenično sa Jožom Vilfanom), posle oslobođenja. predsednik Slovenačko-italijanske antifašističke unije u Trstu Narodne skupštine NR Slovenije (1947-53), više puta republički i savezni poslanik i član delegacija, mr. na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1946. Često se sastajao sa mladim čitaocima. Od 1950. u dva mandata je bio predsednik Društva književnika Slovenije, kao i predsednik Ljudske prosvete, potpredsednik Slovenske matice, a od 1953. član SAZU (1960-66 sekretar njene umetničke klase). Posle Drugog svetskog rata najpre je živeo u Trstu, zatim u Ljubljani (gde je preminuo na 80. rođendan) i Rožnoj dolini kod Nove Gorice. Sahranjen je u Solkanu. Bio je oženjen, ali njegova supruga Davorina nije rodila potomstvo, a imao je nekoliko vanbračne dece. Njegovi sinovi su bili i Vasja Ocvirk, koji je bio pisac, i Marjan Bevk, direktor i predsednik društva TIGR. Rad pisac Bevkovo književno stvaralaštvo je veoma obimno i obuhvata istorijske romane i romane iz savremenog života, pripovetke, seljačke pripovetke, replike, drame, omladinske priče, pesme, filmske scenarije, putopise i prevode. Sa prevodima na albanski, francuski, hrvatski, italijanski, mađarski, makedonski, nemački, ruski, srpski, ukrajinski itd. napisao je više od 150 dela. Pisao je mnogo i brzo; pre desetak godina, uz reprint i prevode još više knjiga, pored brojnih članaka, memoara i drugih komemorativnih zapisa. Među razlozima ishitrene jurnjave bio je nedostatak originalnih dela. U vreme kada je fašizam u Italiji oterao veliki deo primorske inteligencije preko granice u Jugoslaviju, insistirao je na drugoj strani granice i sa oduševljenim objavljivanjem pod raznim pseudonimima (Ivan Bežnik, Tone Čemažar, Jože Gorički, Jože Jeram, Jerko Jermol, Ivan Lesjak, Pavle Sedmak, Franc Seljak, Esar Vano) brinuli su se o mentalnoj hrani slovenačkog naroda. „Peru je često bilo teško da uhvati moje misli u svojoj bujnoj mašti, ali žurba je takođe bila pomalo u mojoj prirodi... [4] ” Kasnije je korigovao svoja dela u kasnijim publikacijama, posebno u reprintima u Odabranim spisima. Kritičari su ukazivali na površnost ili nedorečenost likova u nekim delima, ne vodeći računa o posebnim okolnostima u kojima su nastali. Radi za odrasle Pre i tokom Prvog svetskog rata pisao je pesme raznovrsnih ritmova i simbolike. U početku su bili pod jakim uticajem Otona Župančiča, ali se kasnije okrenuo ekspresionističkom načinu izražavanja. Učio je pisanje kod domaćih pisaca, posebno kod Ivana Cankara, i kod stranih pisaca, i to kod ruskih i francuskih realista. Sa 23 dugačke priče, Bevk je najplodniji autor slovenačke seljačke pripovetke. Ovo su uglavnom provincijske priče. Sa njima je učvrstio svest da su pokrajine, otrgnute od Jugoslavije Prvim svetskim ratom, i dalje je slovenska. Priče se dešavaju na Primorskom, zanima ga život varošana i usamljenih planinskih zemljoradnika u rodnom Cerkljanskom i Tolminskom. Rana dela su bila ekspresionistička u izrazu, ali je vremenom ekspresionizam zamenjen popularnijim izmišljotinama sa mišlju jednostavnog lokalnog čitaoca. U istorijskim romanima tematizirao je prošlost zapadnog ruba slovenačkog etničkog prostora, posebno Tolmina (baš kao i Pregelj). Začudo, nije izjednačio društvene sukobe između seljaštva i plemenske vlastele sa sukobima između Slovenaca i neslovena, ali je pozitivne i negativne karakteristike ličnosti ravnomerno raspoređivao među pripadnicima naroda i staleža. Hrabro je pribegao motivskom drasticizmu, opisujući okrutno mučenje i smrt. Stroži književni kritičari optuživali su ga da je romantičan zbog njegove velike sugestivnosti. Poruka njegovih romana je da su Slovenci opstali ako su odustali od želje za moći i vlašću i aktivnog učešća u istoriji i postali sveštenici, pesnici ili putnici. Gomile Bevkovih likova teraju na akciju ljubav, borba za imovinu i dom, pohlepa, a neki padaju na put zločina ili ekscentričnosti. Iako najveći deo njegovog stvaralaštva pripada žanru seljačke pripovetke i istorijskog romana, veliki uspeh postigao je romanom Kaplan Martin Čedermac, u kojem je ojačao slovenačku nacionalnu svest, osudio odnarođavanje, nasilje nad narodom i antinacionalne crkvene institucije tokom fašistička Italija. Zbog cenzure je u svojim delima samo nagoveštavao mnoge stvari ili prenosio priče u prošlost, ostavljajući istoriju iza kulisa. Omladinski rad Glavni članak: Omladinski rad Francuske Bevka. Mnogo je pisao za omladinu pre i posle rata. Najmlađima je pričao bajke, a starije je vodio po svetu, učeći ih kulturnom ponašanju ili pričajući o svom životu. U omladinski rad uneo je poznavanje prirode, društva i života, rodoljublje. U pripovetkama Pastiri, Grivarova deca i Pestrna vodio je mlade čitaoce u tolminska brda, među siromašne zanatlije i lihvare. Knjiga Tonček govori o dečaku koji je živeo u Gorici, gde su fašisti zatvorili sve slovenačke škole i zbog toga je morao da uči italijanski. Još jedno značajno delo je priča o Lukecu i njegovom čvorku, u kojoj on opisuje kako su Lukec i njegova majka krenuli na put čamcem u Ameriku, gde ih je čekao otac, koji je otišao da služi pre njih i pokušao da „dobije hleba“ u t. i. obećane zemlje. Knjiga o Titu je bila veoma popularna, zbog čega su ga mnogi kasnije etiketirali čak i kao režimskog pisca, zaboravljajući da je Bevk veliki deo svog dela pre rata objavio u katoličkom časopisu Dom in svet. Drama Ceo život piše za scenu. Njegovom željom za dramom odraslih dominira želja da izrazi stvarnost; kakav je i sam osećao. Njegove prve drame (U dubini, Kain) napisane su kao otpor strahotama Prvog svetskog rata. Kasnije je napisao porodičnu dramu Krivda, koju je pretočio u pripovetku, a okušao se i u komediji (Šahova igra). Njegov dramski opus ne predstavlja smislenu celinu, ali ima izrazitu dokumentarnu vrednost. Bevk se takođe smatra važnim piscem omladinskih igara. U njima se odnosi na tradiciju koja obuhvata iz bajke i fantastike materijal. Njegovo prvo pisanje je scenski tekst za mlade (jednočinka Srećna godina, 1912). Takođe je prevodio i adaptirao drame... Biblioteka Vjeverica