`ECHT` TUPPACK - Dva dezertna tanjira `China Bunt` (1919-1944) Dimenzije Prečnik: 18,5 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 560 g Sitni tragovi pribora na dnu tanjira. Žig na dnu: “ECHT” TUPPACK (iznad krune i inicijala „S“, verovatno od „Schlesien“ / Šlezija) „China Bunt“ TIEFENFURTH (polukružno) “Porzellanfabrik C.H. Tuppack” koristila je žig od 1919. do zatvaranja 1944. godine. Fabriku fajansa u nemačkom gradu Tiefenfurt (Tifenfurt, danas: Parowa, Poljska) osnovao je 1908. godine Johann Heinrich Nicolai Matthiesen (Johan Hajnrih Nikolai Matizen). 1865. godine njegov sin Friedrich Nicolai Matthiesen (Fridrih Nikolai Matizen) uveo je i proizvodnju predmeta od porcelana. 1872. fabrika je prodata i nastavila proizvodnju kao akcionarsko društvo pod imenom “Schlesische Porzellan- und Steingut-Manufaktur AG.” Fabrika je imala uspeha u prvim godinama poslovanja, proizvodila je dekorisan i luksuzan porcelan, koji je velikim delom izvozila preko luka u Baltičkom moru. Investicije u nove objekte i mašine od 1872. do 1874. godine udvostručile su proizvodne kapacitet i doprinele kvalitetu proizvoda. Ipak, fabrika je bila primorana da proglasi bakrot 1885. godine. Najveći deo fabrike preuzeo je 1885. godine Louis Lövinsohn (Luis Lovinzon) koji je zaposlio Paula Donatha (Paul Donat) kao generalnog direktora. 120 zaposlenih proizvodilo je, pored cvetova od porcelana, i posude u stilu Rokokoa. Na osnovu sporazuma iz 1891. godine fabrika je prešla u ruke aktuelnog direktora Paula Georga Alfreda Donatha, koji ju je i dalje vodio, sada pod nazivom “Schlesische Porzellanfabrik Paul Donath”. Najveći deo proizvodnje luksuznih predmeta izvozio se u SAD, Englesku, Rusiju i Švedsku. 1909. fabrika je transformisana u kompaniju, generalni direktor je postao Ernst Wilhelm Fischer (Ernst Vilhelm Fišer), a od oko 1916. godine pod rukovodstvom Carla Hansa Tuppacka (Karl Hans Tupak) radilo je skoro 150 zaposlenih. Posle I Svetskog rata fabriku je preuzeo Carl Hans Tuppack i preimenovao u “Porzellanfabrik C.H. Tuppack”. Fabrika je radila sve do pred kraj II Svetskog rata, kada je zatvorena 1944. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (124/19-47/158-kp/1481)

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM KVARTETA IVANOVIĆA 1966. Poslata iz Beograda 25. juna 1966. godine Crno bela fotografija 10 x 15 cm Predrag Ivanović je poznati srpski i jugoslovenski trubač, pevač i kompozitor koji se pored džeza bavio i zabavnom muzikom i neko vreme uspešno vodio svoj popularni vokalni kvartet. Učestvovao je na prvom bledskom jazz festivalu kao član ‘Udruženja muzičara džeza i zabavne muzike Srbije’ . Osim što je svirao trubu u velikom orkestru i u manjim sastavima za koje je pisao i aranžmane, interesovao se i za pevanje. Ivanović je prvo formirao vokalni sastav od šest ljudi koji će kasnije redukovati na dva ženska i dva muška vokala. Sa tim sastavom pozantijim kao vokalni kvartet Predraga Ivanovića nastupao je i izvodio džez i pop muziku tokom kasnih pedesetih i šezdesetih godina. Mnogi kažu da ono što je Frenk Sinatra predstavljao za Njujork, to je Kvartet Ivanović bio za Beograd. Dok slušate njihovu muziku ispred očiju vam prolazi neko bezbrižno vreme, vreme kada novac nije bio najvažnija stvar na svetu, doterane devojke sa “konjskim repovima”, žiponima i baletankama, vespe, “fiće” i “tristaći”, letovanja u Rovinju, zeleni autobusi GSP-a, prepuni bioskopi… Najpoznatija pesma “Pod sjajem zvezda” je nastala 1957.godine, kada je Predrag bio u vojsci. Osećajući nostalgiju za Beogradom, napisao je tu melodiju na nekom starom klaviru u Domu armije, a stihove je naknadno napisala Mira Savić. Na molbu Darka Kraljića pesma je ušla u film “Ljubav i moda” 1960. godine. Kada je 1965. umro član kvarteta Bata Senić, kvartet zvanično prestaje da postoji. Predrag Ivanović (1930-2010) je otišao na Berkli, gde je diplomirao aranžiranje, a svirao je klavir i trubu. Aleksandra Ivanović (1937-2003), mecosopran, je nastavila da se bavi pevanjem u horu RTB i bila je profesor na FMU. Kao dirigent Ivanović je upravljao Studio ansamblom RTB – kao član trubačke sekcije osvojio je prvo mesto na festivalu u Juan- Les- Pinsu sa ‘Jazz orkestrom Radio- televeizije Beograd’ sa kojim je obavio sve koncertne i festivalske nastupe u zemlji i inostranstvu do 1974 godine, kada je poslednji put nastupio na jazz – festivalu u Ljubljani i kada je nažalost zbog bolesti morao napustiti aktivno sviranje.

Љубен Каравелов Стојчев (Копривштица, 1834.[1] или 1835. или 1837.[а][2]— 21. јануар 1879, Рушчук) је био бугарски песник, писац, енциклопедист, новинар, етнограф, народни херој и борац за ослобођење Бугарске од отоманске владавине[3]. Каравелов је старији брат[4] утицајног политичара Петка Каравелова (1843—1903). Провео је Љубен неколико година живота као емигрант у Србији, у Београду и Аустроугарској, у Новом Саду. Биографија Љубен је рођен у месту Копривштици у Бугарској 1837. године. Након завршене основне школе, у родном месту код учитеља Србина, Ђорђа Божиловића[5], требало је да настави школовање у Пловдиву. У тамошњој грчкој гимназији учење му није полазило за руком (јер није волео грчки језик), па је напустио школу и постао трговачки помоћник. Током школовања у Пловдиву, Љубен је прочитао са разумевањем две српске књиге, које су на њега много утицале. Радило се о насловима, српском зборнику `Невен-Слога` и `Косовка`.[6] Због потребе посла много путује, обилази не само Бугарску него и Србију и Босну. Тако је са оцем џелебџијом (трговцем стоке) 1854. године поред Бугарске посетио део Македоније и Србије. Иако трговац више га је привлачио народни живот, који путујући истражује и записује грађу. Напушта трговачку струку, и на предлог пријатеља Најдана Герова одлази 1857. године код брата у Русију.[3] Пошто не успе да се упише на Војну академију, прелази на историјски одсек Филозофског факултета у Москви. Бави се проучавањем историје, али и руске књижевности; ту започиње свој књижевни рад. На вест да су заратили Срби и Турци приспео је у Србију фебруара 1867. године, покушавајући да створи везу између подјармљених Срба и Бугара, ради заједничке борбе. Дружи се београдском омладином и сарађује са Светозаром Марковићем; за кратко време је добро научио српски језик. Као и Марковић и он се јавља представником реализма у књижевности. Августа 1867. године Каравелов у име Бугара учествује у раду скупштине `уједињене Омладине српске. Није сам у туђини, јер је у српској престоници јак емигрантски бугарски центар. У Београду је Бугарин Раковски, отворио `Бугарско ђачко друштво и читаоницу `Сједињеније``.[7] У лето 1867. године Каравелов са сунардницима оснива заверенички `Бугарски комитет`, у стану Анастаса Карастојанова - дворског фотографа, са радњом поред Саборне цркве. У друштву са још неким присталицама саставља у лето 1867. године `Закон` (правила организације) добровољачке чете. Као политички активан и експониран учесник догађаја у Београду, неколико месеци пре атентата на кнеза Михаила, бива непожељан због својих активности. Из Београда где се бавио `књижевним послом` био је фебруара 1868. године `истеран`.[8] Због прогона се склања у други српски центар, у Нови Сад где налази ново уточиште и наставља књижевни рад. Ту упознаје Змаја и Светозара Милетића, те постаје сарадник листа `Застава`.[9] Међутим хапсе на угарске власти, као сада великог противника режима Обреновића, и он силом прилика проводи пола године затворен у Пешти. Нашао је ново место за живот и рад у Румунији, у престоници Букурешту. Ту се бави публицистичким радом, покреће и уређује листове: `Знање` и `Слободу`. Не уклапа се довољно у револуционарну емигрантску бугарску средину. Зато поново долази у Београд где ће боравити до краја Српско-бугарског рата 1879. године[10] Последње време провео је са супругом у бугарском граду Русе (Рушчуку). Неуморно је радио на скупљању добровољаца за учешће у српско-турском рату. Имао је због тога проблема у Румунији, где је затваран због регрутовања бугарских добровољаца. Каравелов је своје здравље уништио у казаматима и емиграцији, умире исцрпљен у Рушчуку 1879. године од туберкулозе, у напону своје стваралачке снаге.[11] Друштвени ангажман међу Србима Почео је да пише у 31. години живота, почиње са поезијом, а инспирацију налази у страдању бугарског народа под Турцима. Био је дописни члан филозофског и филолошког одсека Српског ученог друштва од 1872. године, као `књижевник и журналист бугарски`. Он се тада бави у Букурешту, где је уредник листа `Слобода` (од 1870).[12] Писао је не само на матерњем, већ и на српском језику. Објавио је 1868. године у часопису `Матица` једну приповетку. Приповетку под називом `Је ли крива судбина?` посветио је београдским друговима.[13] Књижевно одељење Матице Српске га је 1869. године за ту приповетку наградила са 70 ф.[14] Професор Ватрослав Јагић (у време када је радио у Берлину) примећује у свом есеју о савременој бугарској књижевности, за `најбољег бугарског приповедача` Љ. Каравелова: `имао је талента да изнесе у оштрим цртама карактеристичне стране народног живота, али његов исувише голи реализам је често суров и досадан`.[15] Сматра се једним од твораца српског критичког реализма.[16] Писао је 1868-1869. године у новосадској `Матици` критички приказ књиге Милована Јанковића о смрти српског цара Душана,[17] затим о Абердаровом `Првом јеку` исте године и др. Био је ожењен Српкињом Наталијом Петровић Каравеловом, књижевницом, политичком активисткињом и добротворком, сестром српског политичара Настаса Петровића.[18] Венчање је било јуна 1868. године у Сремским Карловцима, а заједнички живот су наставили у Новом Саду. Наталија је била одана свом мужу у његовим политичким стремљењима. Тако је док су живели у Рушчуку (на Дунаву) са фалсификованим пасошем преносила преко Дунава пропагандни материјал, бугарском револуционару Василу Левском.[19] У браку нису имали деце, а удова Ната се након смрти мужа по други пут удала, и вратила у Србију.

nije putovala kao na slikama ne znam tacnu godinu, procenjeno po izgledu Vasilije „Vasa” Eškićević (Irig, 1/13. januar 1867 — Novi Sad, 21. januar/3. februar 1933) je bio srpski slikar i nastavnik crtanja. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Vidi još 4 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Irigu, 1/13. januara 1867. godine, od oca Koste ratara i majke Ljube rođ. Lazić iz Bukovca.[1] Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, učio je berberski zanat, ali ga je napustio zbog umetnosti. Posle toga je otišao u Beč i upisao jednu privatnu slikarsku školu. U Beču je pohađao i večernji kurs crtanja pri Akademiji likovnih umetnosti. Posle tri godine školovanja u Beču otišao je u Rusiju gde je završio petorazrednu umetničku školu, kao pitomac ruske države.[2] Posle te škole pohađao je još tri godine privatni institut kneginje Tenišove u Petrogradu pod vođstvom čuvenog ruskog realiste Ilje Rjepina, a 1900. godine primljen je kao Rjepinov đak u Imperatorsku akademiju umetnosti, koju je završio 1908. dobivši diplomu za konkursnu sliku „Zabajkalski kozaci u mandžurskim klancima“.[3] Do Prvog svetskog rata ostao je u Rusiji kao nastavnik crtanja i izlagao u Moskvi i Petrogradu. Kad je počeo Prvi svetski rat došao je u Srbiju i postao dobrovoljac, ratni slikar Prve srpske armije. Kao dobrovoljac u vojsci je proveo pet godina i prošao golgotu Albanije, boravak na Krfu i proboj Solunskog fronta. Posle toga se vratio u Irig. Nedugo zatim prešao je u Novi Sad, u kome je nastavio da živi sve do smrti, 1933. godine.[2] Najveći deo njegovih starijih slika ostao je u Petrogradu. Osim slika koje se nalaze u Rusiji, opus mu sačinjavaju uglavnom portreti ratnika, scene i položaji iz rata i, ređe, pejzaži. Radio je u stilu akademskog realizma. Prema novijim stavovima likovne kritike, u njegovim delima ima elemenata ekspresionizma. Bavio se i književnim radom i prevođenjem. Bio je član književnog odeljenja Matice srpske. Pesme, članke i prevode objavljivao je u „Otadžbini“ (1892), „Luči“ (1896—99), „Braniku“ (1898-99 i 1904), „Srbadiji“ (1923—24), „Severnoj Srbiji“ (1925—26). Njegova autobiografija, skice i ostali rukopisi čuvaju se u Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Njegova porodica je najvredniji deo umetničke zaostavštine poklonila Galeriji Srpske čitaonice i knjižnice u Irigu. Najveći privatni kolekcionar njegovih slika sa motivima iz Prvog svetskog rata bio je Željko Ražnatović Arkan. Umro je u Novom Sadu, 21. januara/2. februara 1933. godine.[2]

SIM800L Gsm Gprs modul je namenjen za povezivanje Arduina na GSM mrežu. Ima svoj konektor za antenu, kao i indikaciju preko LED-a o signalu. Ako sporo treperi, nadjen je signal ako brzo treperi, nema signala. Ne treba mu MAX232 za rad, koristi MicroSIM format kartica. Karakteristike Chip: SIM800L Napajanje: 3.7-4.2V OBRATITE PAZNJU NA NAPON NAPAJANJA ! ! ! ! ! ! Obratite paznju i na logiku(ne moze direktno da se poveze na 5V logiku) tako da nemojte da slusate nikoga ko vam kaze da sme da se poveze na arduino koji radi na 5V direktno na i/o pinove bez konverzije logickih nivoa. NE RADITE TO NIKAD. Povezan na 5V logiku ovaj modul ce mozda i da prezivi jedno vreme ali ce sigurno u jednom trenutku da bude ostecen. Pun je internet iznenadnog otkazivanja modula posle nekog vremena u radu bez prilagodjenja nivoa. Podrzane mreze: global quad-band network Radi sa nasim mrezama Velicina 2.5x2.3cm TTL logika na serijskom portu, moze da se poveze direktno na mikrokontroler ne mora da se koristi max232(samo vodite racuna da RX pin ne sme na 5V logiku )

79. Ovaj adapter se može koristiti za programiranje SPI Flash čipa u kolu. To znači da možete nadograditi BIOS matične ploče računara bez uklanjanja čipa sa matične ploče. Postoji mnogo faktora koji utiču na ISP programiranje u krugu. Jedan od glavnih problema je loš kvalitet signala jer mnoga kola nisu originalno dizajnirana za programiranje unutar kola. Loš kvalitet signala će uzrokovati nestabilnost ili kvar u programiranju u krugu. Ovaj adapter je dizajniran za poboljšanje signala prilikom programiranja u krugu. Postoji čip za drajver signala koji može učiniti signal programiranja u krugu jačim i programiranje učiniti pouzdanijim. Može uvelike poboljšati stopu uspješnosti programiranja unutar kola. Ovaj adapter može raditi na TL866II plus programatoru za programiranje SPI Flash čipova u krugu. Na primjer: nadogradnja matične ploče za BIOS čip W25X80. To može učiniti programiranje u krugu mnogo lakšim. *Robu šaljem kao preporučeno pismo u vazdusnoj koverti sa pracenjem, cime je postarina samo 200din. (na Vašu odgovornost) nakon uplate na moj racun ili Postexpressom kurirskom sluzbom (pouzećem) robu placate prilikom preuzimanja. Naravno moze i licno preuzimanje kome vise odgovara. *Molim za komunikaciju preko Kupindo poruka.

14 x 10 cm Đorđe Đoka Marjanović (Kučevo, 30. oktobar 1931 — Beograd, 15. maj 2021) bio je jugoslovenski i srpski pevač, najpopularniji tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u SFR Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu i, po mnogima, najveća zvezda jugoslovenske i srpske zabavne muzike. Rođen je u Kučevu. Gimnaziju je završio u Požarevcu, nakon čega je u Beogradu studirao farmaciju. Pošto je zapostavio studije, novac je zarađivao istovarajući vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, radeći kao inkasant u Radio Beogradu i statirajući u filmu `Svi na more` i predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prvi put je zapevao na audiciji pevača zabavne muzike koju je organizovalo Udruženje džezista Srbije, da bi u narednom periodu pevao na igrankama i zabavama u gradu. Prelomni trenutak dogodio se 1958. godine u Nišu. Duško Radančević, šef jednog malog beogradskog orkestra koji je pratio pevače i glumce, pozvao ga je da peva u pauzi između nastupa pevača zabavne i narodne muzike. Đorđe je otpevao četiri pesme - Zvižduk u osam, Plavo u plavom, Stidljiva serenada i kaubojsku pesmu iz jednog filma. Publika je fantastično reagovala, tražila bis, a Đorđe, kako je spremio samo pomenute pesme, sve ih je otpevao na bis. Njegovo pojavljivanje na televiziji sa pesmom „Zvižduk u osam“ odmah se pretvorilo u opšte oduševljenje. On je bio prvi pevač zabavne muzike na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao za mikrofonom već je padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku. Prva LP ploča Đorđa Marjanovića Muzika za igru (PGP RTB) pojavila se u prodaji na njegov rođendan, 30. oktobra 1959. godine. Ploča je prodata u 11.000 primeraka, u vreme kad u Jugoslaviji nije bilo više od 20.000 gramofona. Druga LP ploča, pod nazivom Mustafa objavljena je 1962. godine. Omote za obe ploče oblikovao je istaknuti srpski dizajner Ljubomir Pavićević Fis. 1960. godine sa pesmama Pesma raznosača mleka i Prodavač novina učestvovao je na festivalu u Opatiji i osvojio tri nagrade. Na takmičenju Zlatni mikrofon 1961. godine u Domu sindikata, po mišljenju publike nepravedno mu je oduzeto prvo mesto i nezadovoljni „Đokisti“ su na trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića) napravili demonstracije i ulične nerede, tako da je milicija morala da interveniše. Da bi nekako smirio razbesnelu masu, Đorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima. 1963. godine započinje svoju karijeru u Sovjetskom Savezu, čija ga je publika prihvatila od prvog trenutka. O njegovoj popularnosti u SSSR-u najbolje govori podatak da je na stadionu `Lenjin` imao petnaest uzastopnih koncerata pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi. Učestvovao je na gotovo svim jugoslovenskim festivalima zabavne muzike - Beogradsko proleće, Vaš šlager sezone, Festival Opatija, Pesma leta, Splitski festival, Zagrebački festival, kao i nekoliko puta na jugoslovenskom izboru za Pesmu Evrovizije. Na Beoviziji 2009. je nastupio zajedno sa Oskarom i sastavom Bjuti kvins u pesmi Superstar Ognjena Amidžića, Vladimira Graića i Saše Miloševića Mareta. Dana 14. aprila 1990. je doživeo moždani udar na koncertu u Melburnu (Australija) gde je bio gost Lepe Brene. Udar je doživeo na sceni dok je pevao pesmu „Mene nema ko da žali“. Posle toga jedno vreme ostao je potpuno bez govora. Kasnije mu se govor povratio u izvesnoj meri tako da može da priča ali otežano. Uprkos bolesti, na insistiranje svojih obožavalaca priređivao je koncerte gde je uglavnom pevao sa gostima i na plejbek svoje stare hitove. Pojavljivao se i na koncertima drugih pevača i kao gost na televiziji. Oprostio se od muzičke publike i publike uopšte 31. maja 2004. koncertom u centru Sava. Povodom 75. rođendana Đorđa Marjanovića, Kulturno-obrazovni program RTS-a napravio je seriju `K`o nekad u osam` od pet epizoda o njegovom životu i karijeri, čija je promocija održana u Ruskom domu, uz prisustvo delegacija Rusije, Belorusije i Ukrajine. Povodom 80. rođendana, 30. oktobra 2011. godine u Domu sindikata održan je koncert, nazvan `Milordu s ljubavlju`, na kom su Đorđu u čast pevali njegovi prijatelji i kolege: Bora Đorđević, Leo Martin, Miki Jevremović, Cune Gojković, Radmila Karaklajić, Ekstra Nena, Dragana del Monako, Živan Saramandić, Oliver Njego, Dušan Svilar, Andrej Berščenko, kao i grupa Ivan i klinci iz Marjanovićevog rodnog Kučeva. Juna 2016. godine, na oduševljenje brojne publike, pojavio se na festivalu Pesma leta u Smederevu i na plejbek izveo pesme Zvižduk u osam, Romana i Nikad nije kasno. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, među kojima su: priznanje Nacionalni estradno-muzički umetnik Srbije (2018), Zlatni mikrofon Radio Beograda (2016), Sretenjski orden trećeg stepena (2015), Zlatna plaketa Beograda, Orden rada, Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem. Predsednik SSSR Mihail Gorbačov dodelio mu je Orden za učvršćivanje prijateljstva i širenje kulturnih veza između Jugoslavije i SSSR. Po Srbiji su postojali klubovi obožavalaca Đorđa Marjanovića, Đokisti, koje je on redovno obilazio, rukovao se i slikao. U tadašnjem Sovjetskom Savezu Đorđe je bio veoma popularan pevač. Pevao je u najvećim dvoranama i bio dočekivan sa počastima. Na jednom od tih putovanja Đorđe je upoznao i svoju suprugu Eli, sa kojom je bio u braku od 1966 do njegove smrti. Imao je troje dece. Živeo je u Beogradu. Marijana Dujović je o Đorđu Marjanoviću objavila biografsku knjigu „Energija slobode” 2019. godine. Preminuo je 15. maja 2021. godine. Iako se u početku ispostavilo da je umro od posledica virusa korona, njegova kći Nevena je potvrdila da je on zapravo umro od opšte slabosti, budući da je imao 89 godina. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Biseri decje knjizevnosti Ilustracije: Grupa Autora! Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Plakat je malo iskrzan po ivicama, ostalo u dobrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Put oko sveta je jugoslovenski film iz 1964. godine. Scenario filma zasnovan je na delu Branislava Nušića Put oko sveta Jovanče Micića. Žanr komedija avantura vestern Režija Soja Jovanović Scenario Soja Jovanović Nenad Jovičić Producent Petar Šobajić Glavne uloge Miodrag Petrović Čkalja Dara Čalenić Rade Marković Muzika Đorđe Karaklajić Borivoje Simić Kamera Nenad Jovičić Montaža Milanka Mladenović Izdavačka kuća Avala film Beograd Godina 1964. Trajanje 105 minuta Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Filmski plakat Miodrag Petrović „Čkalja“ (Kruševac, 1. april 1924 — Beograd, 20. oktobar 2003) je bio srpski glumac i jedan od najistaknutijih komičara na teritoriji bivše Jugoslavije. Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine - Tine Petrović. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom - u dramskoj sekciji. U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ vojnoj jedinici formiranoj 1. oktobra 1944. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“. Godine 1946, postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd - „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija). Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika. Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama `Servisna stanica` (1959), `Ljubav na seoski način` (1970), `Kamiondžije` (1972), `Vruć vetar` (1980) i `Kamiondžije 2` (1983), kao i u filmovima `Orlovi rano lete` (1966), `Bog je umro uzalud` (1969), `Paja i Jare` (1973), `Avanture Borivoja Šurdilovića` (1980) i `Kamiondžije opet voze` (1984). Imao je uspešnu saradnju sa kolegom Mijom Aleksićem. Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Miodrag Petrović Čkalja i Danica Aćimac nagrađeni su kao Glumački par godine, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini.[1] Čkaljin sin Čedomir Petrović je glumac i reditelj, a unuka takođe glumica Jovana Petrović. Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji DOS-a.[2] Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu u 80. godini života. Njemu u čast postavljena je spomen-tabla 9. februara 2018. u Beogradu.

Zbirka toplih i raskošno ilustrovanih priča za decu, pogodna za čitanje pred spavanje. 5 minuta za priču je zbirka priča pogodna za čitanje deci pred spavanje. Deca će uživati u toplim pričama i uz zanimljve junake izvući mnoštvo pouka, sama, bez potrebe za dotatnim pojašnjenjem od strane roditelja. Čitajući priču o bucmastom prasencetu, tužnom zbog svog izgleda, dete će na osnovu jednostavnih primera samo zaključiti da ne treba zavideti drugima i da ne treba želeti biti neko drugi. Ono što je navažnije, dete će shvatiti da ne treba žaliti zbog svojih nedostataka i postaće mu jasno da je svako biće na svetu lepo i posebno na svoj način. Iz priče o kravici Viktoriji, koju zaboli grlo pred važo takmičenje u mukanju, dete će naučiti da ne treba odustajati kada se naiđe na prepreku, već treba smoći snage i hrabrosti i istrajati u onome što radimo. Važna pouka koju nosi ova priča je da je važno učestvovati, da nije važno pobediti I da se svaki rad I trud na kraju isplati I bude nagrađen. Priča U obdaništu biće korisna i deci i roditeljima kojima predstoji period privikavanja deteta na vrtić. Ona dočarava prvi dan u vrtiću jedne devojčice kao i strah od odvajanja od majke tj. usamljenosti i uklapanja u novu sredinu.

Zbirka toplih i raskošno ilustrovanih priča za decu, pogodna za čitanje pred spavanje. 5 minuta za priču je zbirka priča pogodna za čitanje deci pred spavanje. Deca će uživati u toplim pričama i uz zanimljve junake izvući mnoštvo pouka, sama, bez potrebe za dotatnim pojašnjenjem od strane roditelja. Čitajući priču o bucmastom prasencetu, tužnom zbog svog izgleda, dete će na osnovu jednostavnih primera samo zaključiti da ne treba zavideti drugima i da ne treba želeti biti neko drugi. Ono što je navažnije, dete će shvatiti da ne treba žaliti zbog svojih nedostataka i postaće mu jasno da je svako biće na svetu lepo i posebno na svoj način. Iz priče o kravici Viktoriji, koju zaboli grlo pred važo takmičenje u mukanju, dete će naučiti da ne treba odustajati kada se naiđe na prepreku, već treba smoći snage i hrabrosti i istrajati u onome što radimo. Važna pouka koju nosi ova priča je da je važno učestvovati, da nije važno pobediti I da se svaki rad I trud na kraju isplati I bude nagrađen. Priča U obdaništu biće korisna i deci i roditeljima kojima predstoji period privikavanja deteta na vrtić. Ona dočarava prvi dan u vrtiću jedne devojčice kao i strah od odvajanja od majke tj. usamljenosti i uklapanja u novu sredinu.

EMO Celje - Stari emajlirani čajnik Dimenzije Visina s ručkom: 26 cm Visina bez ručke: 19,5 cm Dužina: 23,5 cm Širina: 15 cm Prečnik dna: 11 cm Prečnik otvora: 8 cm Zapremina: 2 l Težina: 600 g Emajl je oštećen na nekoliko mesta, negde manje negde više - vidljivo je na slikama, posebno na kolaž-slici. Žig na dnu: Crtež dva lava koji drže posudu, sa znakom crvene petokrake. Fabrika „EMO“ u Celju, koristila je posle II Svetskog rata žig prethodnog vlasnika, tako što je inicijale A.W. (za „Adolf Westen“) na posudi zamenila crvenom petokrakom. Fabrika “EMO” u Celju naslednik je fabrike “Westen“, koja je, u privatnom vlasništvu, radila od 1892. godine do II Svetskog rata. Posle rata, ime je promenjeno u “EMO” (skraćeno od “Emajlirnica, metalna industrija in orodjarna” – “Emajl, metalna industrija i alatnica”). Pored proizvodnje ponatog emajliranog posuđa, fabrika je razvila i hemijsku industriju i proizvodnju kontejnera od pocinkovanog lima. Nakon što je Slovenija stekla nezavisnost 1991. godine, kompanija je izgubila velik deo tržišta i podeljena je na nekoliko manjih kompanija: “EMO Orođarna” fokusirala se na izradu zahtevnih alata za automobilsku industriju, “EMO Container” proizvodi kontejnere većih dimenzija, a “EMO ETT” i dalje proizvodi emajlirano posuđe, ali više ne u takvim razmerama kao ranije. (123/31-46/152-kp/1451)

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RADMILE MIKIĆ IZ 1966.G. Poslata 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Radmila Mikić započela je svoju karijeru 1960. godine, nastupajući u Orfeumu. To je bio muzičko-scenski kabare, a nalazio se pod velikim šatorom na platou iznad Trga Slavija u Beogradu. Prateći se na gitari izvodila je `kaubojske` pesme - repertoar hilibili i kantri vestern muzike. Po povratku sa turneje iz SAD-a, s horom `Branko Krsmanović` snimila je i prvu singl ploču sa četiri kompozicije koje su bile iz repertoara koji je pevala u Orfeumu. Ploča je doživela veliki uspeh kod publike. Krajem 1962. godine, Radmila Mikić odlazi na gostovanje u Nemačku, gde ja radila po američkim klubovima sa orkestrom Dragana Vidaka. Nakon povratka iz Nemačke snima nekoliko singl ploča sa donekle promenjenim repertoarom sa pop melodijom. Radmila Mikić 1966. godine nastupa u čuvenoj pariskoj Olimpiji u okviru programa pod nazivom Beogradski mjuzik hol. Najveći hitovi su bile kompozicije Stara siva kola, Moj bivši mladić, Med i mleko, Boliver, Bil Bejli, O, lonesome me, Bilo je ludo... Od 1966. do 1980. usledila su gostovanja po tadašnjem SSSR-u, gde je nastupila na oko 800 koncerata. Radmila Mikić je snimila ukupno petnaestak singlova i jedan LP za decu pod nazivom Jakci drakci - jakci droni.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Branka Cetkovic Nenad Briksi (1924-1984) bio je hrvatski novinar, romanopisac, komediograf, pokretač i urednik mnogih časopisa. Njegov najpoznatiji doprinos kulturi je uređivanje stripa Alan Ford koji je zahvaljujući i prevodu Briksija postigao gotovo veću popularnost od one u državi nastanka, Italiji. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Varaždinu, a nakon toga se upisao u Ekonomsko-komercijalnu visoku školu u Zagrebu, ali koju je nakon dva semestra napustio da bi se posvetio novinarstvu. U posleratnom periodu sve do 1974. bavi se uredništvom listova: Varaždinske vijesti (1945—1947), Novi list, Rijeka (1947—1954), Narodni list, Zagreb (1955), Globus (1956). Glavni i odgovorni je urednik lista Plavi vjesnik (1960—1967), a uskoro zatim urednik zabavnih sadržaja u zagrebačkom Vjesniku (1967—1974), listu koji je bio analogija beogradske Borbe. Iz izdavaštva se zbog srčane bolesti morao povući, te je 1973. godine otišao u invalidsku penziju. Osim novinarstva, od 1945. bavio se i pisanjem novela, crtica, humoreski i putopisa. Napisao je nekoliko komedija i radio-drama, savremene tematike i s mestom zbivanja u Zagrebu. Pod pseudonimom Timoti Tačer objavio je više humorističkih i kriminalističkih romana, od kojih su neki obrađeni i za TV ekran. Romani `I tako dalje` i `Sve ili nešto` prevedeni su na češki. Kao najuspešnije Briksijevo delo računa se roman `Mrtvacima ulaz zabranjen`[1] koji je doživeo desetak izdanja, preveden je na pet jezika, a prema njemu su snimljena i dva igrana filma. Dela Rame uz rame (knjiga reportaža), 1951. I tako dalje (roman o izgradnji prigradskih naselja), 1956. Mrtvacima ulaz zabranjen, 1960.[1] Miran život (radiokomedija), 1964. Holivud protiv mene, 1964. Sve ili nešto (roman o prodoru televizije), 1965. Tri i pol mrtvaca, 1975. Potraži me u pijesku, 1976. Rupa u čelu, 1976. Vampir u taksiju, 1976. Noge uvis, 1976. Plati pa ostavi, 1976. Pokal za utopljenika, 1976. Gola i mrtva, 1976. Važno je (u)biti prvi, 1976. Sljedeća, molim, 1976. Sve ili nešto, 1976. Anketa (radiokomedija), 1977. Noćne igre, 1979. Zagrebačka veza, 1980.[2] Bijela loptica, 1982. (sa ilustracijama Branke Ćetković)[3] Dobra stara gangsterska vremena, 1982. Tajna crvenog salona, 1983. Leš na klupi, 1984. Brixy, Nenad, hrvatski književnik i novinar (Varaždinske Toplice, 4. V. 1924 – Zagreb, 17. VIII. 1984). Školovao se u Varaždinu i Zagrebu, službovao kao novinar u Novom listu, Narodnom listu, Globusu te bio glavni urednik Plavog vjesnika. Pokrenuo je više revija i biblioteka. Pisao novinarske reportaže, libreta za mjuzikl, kratku prozu, romane, komedije i putopise. Njegov roman Sve ili nešto (1976) među prvima se u nas bavio pojavom televizije. Kriminalistički humoristički roman Mrtvacima ulaz zabranjen (1960) s Timothyjem Tatcherom kao antijunakom jedan je od najpopularnijih i najtiražnijih suvremenih hrvatskih romana, preveden na pet jezika te dvaput ekraniziran. Kao pripadnik prvog naraštaja hrvatskoga kriminalističkog romana pridonio popularizaciji i raznovrsnosti toga književnog žanra u nas. Ostala djela: Leš na klupi (1984), Tajna crvenog salona (1983) i dr.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM GABI NOVAK IZ 1968. G. Poslata iz Zagreba 12. januara 1968. godine Crno bela fotografija 8 x 12,5 cm Rođena je 1936. u Berlinu. Njen otac Đuro Novak je s Hvara, a majka Elizabeth Reiman je Nemica iz Berlina. Detinjstvo je provela u Berlinu. Početkom Drugog svetskog rata, preselila se na Hvar. U Zagrebu je završila grafički smer u Školi primenjene umetnosti. Radila je u Vjesniku, a zatim u Zagreb filmu kao crtačica i scenograf. Posuđivala je glasove animiranim likovima. Njene vokalne sposobnosti, primietio je Bojan Adamič i pozvao je, da gostuje na koncertima Big Benda u Ljubljani. Pevala je pesmu „Sretan put” iz filma H-8. Uskoro je nastupila na Zagrebfestu s pesmom „Ljubav ili šala”. Na Bledskom jazz festivalu 1958., pevala je u duetu s Louisom Armstrongom. Dobila je ponudu 1964. da ode na zapad, ali je odustala od toga, jer nije htela pristati na promenu izgleda i druge uslove. Pažljivo je birala pesme samo one, koje su joj se sviđale. Venčala se za Stipicu Kalogjeru, ali su se razveli nakon nekoliko godina. Svoj drugi brak sklopila je s Arsenom Dedićom 1970, a tri godine posle rodila je sina Matiju Dedića. Dobila je Porina za najbolju žensku vokalnu izvedbu za izvedbe na albumu „Pjesma je moj život” 2003. i za poseban doprinos hrvatskoj zabavnoj muzici 2006.

Stanje kao na fotografijama! 49cm x 69cm Avatar (poznat i pod imenom Džejms Kameronov Avatar s ciljem distinkcije, a u 3-D svetu pod imenom Avatar: IMAX 3D iskustvo.[3], engl. James Cameron`s Avatar) je epski naučnofantastični film reditelja Džejmsa Kamerona. Avatar spada u jedne od najočekivanijih filmova prve decenije novog milenijuma, a sa budžetom u iznosu od preko 30 milijardi srpskih dinara spada i u praktično najskuplji filmski projekat svih vremena.[4] Avatar je djelo Kameronove producentske kuće Lajtstorm entertejnment. Distribuciju filma radi FOKS, a svjetska premijera je bila 16. novembra 2009.[5], prikazaće se i u 2-D i 3-D tehnici, kao i u tehnici IMAX 3D u odabranim bioskopima. Ako se izuzmu naučni dokumentarci, a koji su i sami inspirisali Avatar, prvi je igrani film koji je Kameron napravio poslije pauze u iznosu od skoro dvanaest godina i snimanja „Titanika“[traži se izvor]. Film je prije same premijere, osvojio dvije nagrade[6] Avatar je označio pravu revoluciju u filmskoj industriji, prvenstveno na polju tehnike stereoskopije, budući da de radi o prvom filmu u kojem je korišćena najsavremenija trodimenzionalna tehnologije sistemom fuzione kamere. Na osnovu filma napisan je i roman, te kreirana video-igra. Kameron je imao puno kontrolu nad svim aspektima filma, tako da je na premijeri, u stvari, prikazana konačna, rediteljeva verzija filma. Američka filmska asocijacija dodelila je filmu oznaku PG-13 (nije preporučivo za mlađe od 13 godina) zbog velikog broja nasilnih i ratni scena, osjetljivog sadržaja, neprimjerenog jezika i nešto pušenja.[7] Na svoju premijeru, Avatar je zaradio od prodaje karata preko 15 milijardi dinara, oborivši sve rekorde za jedan originalan film. Film dostiže rekordnu gledanost i ogromnu zaradu, ušavši na listu najprofitabilnijih filmova ikada snimljenih, a prešavši 50 milijardi din. zarade penje se i na vrh liste najuspješnijih filmova prošle godine. Film je stjekao svjetsku slavu i hvalospjeve, posebno ističući kompjuterske efekte, 3D i do sada nedostignuti nevjerovatni efekat realizma. Kritičari su film mahom pohvalili i potvrdili njegov prethodno najavljeni status tehnološke revolucije. Nominovan je za veliki broj nagrada, uključujući i Zlatni globus i Oskar. Dobitnik je Zlatnog globusa u kategoriji za najbolji film, a njegov stvaralac za najboljeg režisera. Studio je najavio da će film pratiti četiri nastavka. Prvi od njih, Avatar 2, biće pušten u američke bioskope 16. decembra 2022, dok će ostali nastavci biti premijerno prikazani 2024, 2026. i 2028. godine. Avatar je rođen 1994. godine, kada je Džejms Frensis Kameron napisao prvobitnu klicu scenarija u dužini od oko 170 stranica,[22] nacrt koji je sadržao gotovo isključivo deskripciju pandorijanskog svijeta. Prema njegovim riječima, ideju za Avatar su mu dale „sve naučno-fantastične priče koje je pročitao u mladosti“ zajedno. Film bi trebalo da bude uperen ka simbolici potiskivanja autohtonih kultura od strane superiornijih civilizacija i njihovu eksploataciju, kroz presedan zamjene strana tradicionalne slike tehnološki naprednijih vanzemaljaca koji stupaju u kontakt sa Zemljanima koji u najčešće slučajeva nije prijateljski. Nakon završavanja „Titanika“ avgusta 1996. godine Kameron najavio snimanje „Avatara“, filma koji bi sadržao potpuno „sintetičke“, odnosno kompjuterske, likove. Tvrdio je da bi projekat koštao oko sto miliona američkih dolara i uključivao najmanje šest kompjuterski generisanih glavnih likova, koji bi izgledali stvarni, fotorealistički, ali ne bi stvarno bili.[23] Nakon uspjeha kompjuterski generisanih bića kao što su dinosaurusi iz „Parka iz doba Jure“, stvorovi iz „Džumandžija“ i zmaj iz „Zmajevog srca“, smatralo se da je vrijeme da se počne sa pokušajem nečeg što bi barem ličilo na ljude. Kameron je ugovorio sa starim partnerima iz rada na „Istinitim lažima“ i „Titaniku“, kompanijom za animaciju „Digitalna domena“ da na ljeto 1997. godine počne priprema Avatara za prikazivanje 1999. godine, uz saradnju studija još jednog partnera, sa oba Terminator filma i „Tuđina“ Stena Vinstona, sa kojem je i osnovao „Digitalni domen“ i na kojem su do „Titanika“ bili obojica direktori. Međutim, proces je konstantno odugovlačen iz finansijskih razloga - snimanje takvog filma bi daleko probio i budžet „Titanika“, do tada najskupljeg filma ikada. Maja 1998. godine Dž. Kameron je izjavio da je „Avatar“ još uvijek na spisku potencijalnih filmova za koje je zainteresovan da bi snimio u budućnosti.[24] Ubrzo potom Džejms Kameron se povukao iz filografije i posvetio naučno-istraživačkom radu, a pojavom i širenjem interneta scenario za Avatar u dužini od 166 stranica se slobodno raširio po njemu, što je navodno iskorišćeno od strane brojnih filmskih projekata za uzimanje filmskih pozajmica i ideja. O Avataru se više nije čulo godinama, a velika grupa zainteresovanih i obožavatelja se formirala. Poslije dosta vremena, Džejms Kameron je juna 2005. godine najavio povratak na filmsku scenu pripremajući film pod nazivom „Projekat 880“ paralelno sa jednim drugim filmom, oba snimljena za 3-D prikazivanje koristeći posebne HD kamere. Dogovorio se sa COO-om svog studija, „Lajtstorm zabava“, Džonom Landauom, da ponovo zajedno budu producenti kao kada su snimali „Titanik“. Uticaj na tu odluku je imao između ostalog uspjeh fotorealističnog motion-capture snimanja „Polarnog ekspresa“ Roberta Cemekisa.[25] Kameronov prvi okušaj sa 3D-om je bio 1996. godine kada je snimio kratki film „T2 3-D: Boj kroz vrijeme“, a vještinu je usavšravao godinama snimajući u IMAX 3D-u naučno-istraživačke dokumentarce posvećene Titaniku i pogotovo popularni hit „Tuđini iz dubina“ u kojem je kao dio istraživačkog tima koji su vodili NASA, čiji je bio savjetnik[26] godinama, i grupa biologa ruske mornarice po prvi put javnosti prikazao do tada neviđene i fascinante oblike života iz okeanskih dubina. Kameron je takođe sarađivao sa američkom Nacionalnom vazduhoplovnom i svemirskom administracijom na snimanju površine Marsa odaslatim robotima za snimanje koje je dizajnirao u kooperaciji sa MSSS-om. Zahvaljujući Kameronovim naporima čovječanstvo je dobilo prve trodimenzijalne snimke marsovske površine. Decembra 2005. Kameron je izjavio da će „Projekat 880“ biti prikazan 2009. godine,[27] ali je februara 2006. godine istakao[28] da je zamijenio mjesta sa svojim drugim projektom i zakazao Projekat 880 za 2007. godinu, naglašavajući da će premijera možda kasniti do 2008. godine zbog glomaznosti projetka. Džejms Kameron je proveo godine lično usavršavajući filmske kamere, a petodnevni test prethodne godine[29] ga je ubijedio da je tehnologija dovoljno napredovala za Projekat 880. Krajem februara iste godine Kameron je objavio da je Projekat 880 u stvari „unapređena verzija Avatara“[traži se izvor]. Pozvao se na značajne tehnološke uspjehe kompjuterske animacije koji su evidentni u primjerima fotorealizma Goluma iz ekranizacije trilogije epske fantastike „Gospodar prstenova“, Dejvi Džounsa iz filmskog serijala „Pirati sa Kariba“ i pogotovo King Konga iz istoimene reprodukcije. Kameronova ideja je da da još utisak nego što su dali filmovi iz serijala Zvjezdanih ratova kada su pušteni u bioskope. Od januara do aprila 2006. godine Džejms Kameron je radio na preradi scenarija. Scenario je imao preveliku priču sa isuviše detalja, prema njegovim riječima nije mu se svidio jer ga je podsjećao na roman, oslanjajući se isključivo na priču uz dosta likova i pozadinskih radnji, sa samo osnovnim osloncem na originalni scenario koji se mogao slobodno pročitati. Prvi pokušaj sažimanja je završio sa scenarijem od preko 200 stranica, tako da je mnoge ideje morao izbaciti, ali su centralne teme sve ostale iste. Konačni scenario je skraćen i značajno obrađen. Čim je snimanje Avatara konačno najavljeno, iz javnosti je povučen prvobitni nacrt scenarija.[30] Jula 2006. godine Kameron je najavio za sljedeći februar foto-obradu glumačke ekipe, a za ljeto 2008. godine samo snimanje[31] Potpisao je ugovor sa studijem vizuelnih efekata „Veta digitalni“ koji se javio da mu pruži pomoć pri produkciji filma, a i Sten Vinston je prišao rastućem timu koji je na kraju brojao više od hiljadu ljudi, stručnjaka svih vrsta. Septembra 2006. godine objavio je svoj tehnološki izum zvan „Realni kamerski sistem“ koji će koristiti za snimanje filma. Kamere sa sastoje iz po dvije kamere visoke definicije unutar jednog tijela, s ciljem stvaranja dobrog utiska dubine pogleda. Većina filma će biti na engleskom jeziku, koji je opšteprihvaćen kao generalni zemaljski sistem komunikacije. Džejms Kameron je pretežno uz pomoć ligviste profesora na Univerzitetu Južne Kalifornije Pola Fromera, koji je često bio lingvistički konsultant za holivudsku filmsku industriju, stvorio čitavi zasebni jezik pandorijanskih domorodaca, u sklopu procesa izmišljanja njihove autentične kulture.[32] Poduhvat je trajao oko dvije godine. Muzika Detaljnije: Avatar: Muzika iz filma Džejms Kameron je obnovio saradnju sa poznatim kompozitorom filmske muzike Džejmsom Rojem Hornerom,[33] koji je snimao muziku za „Tuđine“ i „Titanik“, za koju je dobio Oskara. Odabrao ga je zbog njegovog oslanjanja na keltske narodne muzičke elemente. Komponovanje je započeo marta 2008. godine kada je sa horom snimio jednu pjesmu na Na`vi jeziku, a proljeća 2009. godine završio je komponovanje i počeo snimanje svih kompozicija. Horner je na svom poslu uveliko sarađivao etnomuzikologom Vandom Brajant, imajući dužnost da stvori potpuno novu i autentičnu narodnu muziku pandorijanske rase[traži se izvor]. Džejms Horner je obično radio po četiri mjeseca komponovanje i snimanje muzike za filmove, a na Avataru je radio čak dvije godine. Liona Luis je odabrana za pjevačicu muzičkog singla koji će biti pušten kao glavna pjesma za Avatar na kraju filma, uz odjavnu špicu. Pjesmu „Vidim te“ je stvorio Džejms Horner zajedno sa Simonom Franglenom, isti muzički duo koji stoji iza „Titanikove“ glavne hit pjesme. Paralelno sa filmom Luis snima i muzički spot za Avatarovu pjesmu, u režiji Džejka Nave. Izvorni naslov Avatar Žanr naučna fantastika epika Režija Džejms Kameron Scenario Džejms Kameron Producent Džejms Kameron Džon Landau Glavne uloge Sem Vortington Zoi Saldana Sigorni Viver Mišel Rodrigez Stiven Lang Džo Dejvid Mur Đovani Ribizi Si-Si-Ejč Paunder Dilip Rao Met Džerald Laz Alonso Piter Mensa Ves Studi Muzika Džejms Horner Kinematografija Mavro Fiore Montaža Džon Refua Stiven E. Rivkin Godina 2009. Trajanje 162 minuta Zemlja SAD Jezik engleski pandorijanski Budžet 237 miliona dolara (15,8 milijardi din.)[1] Zarada 2,847 milijardi dolara[2] Sledeći Avatar 2 Originalan filmski plakat

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM TOMI SOVILJA IZ 1965.G. Poslata iz Beograda 18. novembra 1965. godine Crno bela fotografija 15 x 10 cm `Tomi Sovilj i njegove siluete` bio je jugoslovenski i srpski rok bend iz Beograda. Poznati su kao jedni od pionira jugoslovenske rok scene. Bend je postojao od 1964. do 1970. godine, a objavili su dva EP izdanja. Tomi Sovilj svoju muzičku karijeru započeo je 1963. na zabavama koje je organizovao bend “Zlatni dečaci”. Iste godine postao je član grupe “Siluete”, ali je sredinom 1964. napusio sastav i formirao novi koji se takođe zvao “Siluete”. Jedno vreme su te dve grupe radile pod istim imenom, a onda je morao da promeni naziv u “Tomi Sovilj i njegove siluete”. Bili su jedni od najpopularnijih bendova za svirke uživo u Beogradu, nastupali i u beogradskom hotelu „Mažestik” i u kafe baru „Terazije”. Godine 1966. grupa je objavila debitantski EP sa pesmama Vule bule, Hej, o Slupi, Džini Džini i Za jedan časak radosti , koji je dobilo etiketu “srebrne ploče”. Drugi EP pod nazivom Stoj Džoni, takođe je prodat u tiražu “srebrne ploče”. Nakon toga popularnost benda je polako opadala, a Sovilj ga je raspustio 1970. godine. Tomislav Sovilj je snimio solo singl Nojeva barka, sa pesmom Plava pesma, preselio se u Sjedinjene Države, pa u Švajcarsku. Pesmu Stoj džoni 1985. obradio je srpski garažni rok/pank bend “Partibrejkersi” na njihovom albumu Partibrejkers I.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ilustracije: Ivan Svertasek Biblioteka Vjeverica Kolar, Slavko, hrvatski pripovjedač i dramski pisac (Palešnik kraj Garešnice, 1. XII. 1891 – Zagreb, 15. IX. 1963). Završio Više gospodarsko učilište u Križevcima 1913., a 1919–20. bio na specijalizaciji u Francuskoj. Između dvaju svjetskih ratova radio je kao agronomski stručnjak i često se selio, poslije bio upravitelj poljoprivrednoga dobra u Božjakovini. Sudjelovao je u II. svjetskom ratu, u partizanskom pokretu. Bio je potpredsjednik Matice hrvatske (1946) i predsjednik Društva književnika Hrvatske (1947–51). Uređivao je Hrvatski narod (1920) i Republiku (1946–48). Svojom je prozom jednim dijelom nastavio tradiciju hrvatske humorističke proze XIX. st., s time što u njegovoj prozi humor varira od površinskog efekta, preko humora situacije, do jedva primjetne ironije, drastične groteske ili pak vrlo čestog spoja tragičnog i komičnoga. U prvoj zbirci Nasmijane pripovijesti (1917) prevladava proza anegdotalnoga značaja. Vrhunac su njegove novelistike novele objavljene u zbirkama Ili jesmo – ili nismo (1933) i Mi smo za pravicu (1936). Kolar je analizirao život hrvatskoga malograđanskoga društva, pri čemu je prikazivao likove karijerista, kompromisera i poluintelektualaca, a uvjerljivo i plastično ocrtavao je i seoski život. Negativnosti ljudske naravi ocrtavao je uvijek izrugivanjem bez zlobe. Jedna od najpoznatijih Kolarovih pripovijesti, Breza iz zbirke Mi smo za pravicu, još je 1928. bila nagrađena nagradom za novelu Društva hrvatskih književnika. Središnji je lik Janica, čija osobna tragedija i smrt, ali i spoznaja da »pravice« nema, istodobno svjedoči i o tragičnoj dimenziji koja proizlazi iz socijalnih i ekonomskih uvjeta na selu. Riječ je o kompleksnoj noveli koja sadrži i socijalnokritičke i rafinirane psihološke implikacije. Brezu je vrlo uspješno ekranizirao A. Babaja u istoimenome filmu iz 1967., poslije je doživjela i scenske adaptacije, a Janica je postala jedan od paradigmatskih likova hrvatske književnosti. Za novelu Svoga tijela gospodar 1932. dobio je nagradu JAZU. U novelama u kojima prevladavaju seoski motivi Kolar je s jedne strane duboko prodirao u psihologiju seljaka, ali je s druge uspješno osvijetlio i društvene i političke prilike s početka XX. st. Iako je u novelama pripovijedao o tragičnim sudbinama ili događajima, tu je tragiku u pravilu ublažavao humorom. Zbirke Perom i drljačom (1938), Natrag u naftalin (1946), Glavno da je kapa na glavi (1956) uglavnom sadrže feljtonsku prozu, humoreske, ali i oštre satire građanskog života poslijeratnoga doba, no slabije su inventivnosti i umjetničke vrijednosti od zbirki iz 1930-ih. Njegove drame Narod je strpljiv (1947) i Sedmorica u podrumu (1949) političke su drame u maniri socrealizma, a Svoga tela gospodar (1956) uspješna je dramska adaptacija, nastala prema motivima istoimene novele. Okušao se i u filmskim scenarijima (B. Marjanović, Opsada, 1956; F. Hanžeković, Svoga tela gospodar, 1957; A. Babaja, Breza, 1967) te pripovijestima za djecu (Na leđima delfina, 1953; Jurnjava na motoru, 1961). Kolar se zanimanjem za društvenu zbilju svojega doba ne razlikuje od naraštaja prozaika kojemu je pripadao, ali je njegova osobitost i kvaliteta upravo u prevladavajućoj humorističnoj intonaciji. Osebujan i prepoznatljiv književni izričaj stvorio je spojem regionalizma, pri čemu do izražaja dolazi dobro poznavanje kajkavskog sela, te humorizma u kojem nema jeftinih komičnih efekata.

odlično stanje kao na slikama Naslov Na šarkanovom chvoste : básnická zbierka pre deti / Michal Babinka ; [ilustrovala Anna Pixiadesová] Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik slovački Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Petrovec : Kultúra, 1958 (Petrovec : Hlas ĺudu) Ostali autori Pixiadesová, Anna Fizički opis 46 str. : ilustr. ; 20 cm Završio je pedagošku školu, radio je kao učitelj. Bio je pesnik, pisac za decu, književni kritičar, prevodilac, glavni urednik mesečnika „Novi život“, novinar i slobodni umetnik. Debitovao je knjigom za decu Na šarkanovom chvoste (1958) gde je kao preteča primenio tzv. dečiji aspekt. Pisao je i angažovanu poeziju koju je posvetio konkretnim ličnostima i dešavanjima. Njegovi pesnički počeci u zbirci Bezbožné letá (1960) imaju odlike simbolizma, opisi prirode su povezani sa njegovim teskobnim osećanjima, pritom se spajaju sa melanholijom, uspomenama, tugom. U zbirkama Priestory (1961), Rozkoš nenávratov (1964), Pod krokom prsť (1967), Kôrnatenie navrelín (1970), Príchodzí sa nevracajú (1972) kreće ka desubjektivizaciji, apstraktnijim pojmovima i univerzalnim temama. Na srpskom jeziku je objavio zbirku I bi zemlja (1970), za čiji odabir i prevod pesama se pobrinuo Mihal Harpanj. Simbolistički metod je postepeno kombinovao sa motivima nadrealizma, čime njegov tekst postaje razgranatiji. U njegovu poeziju dospevaju biblijski simboli, anititetski nazivi. Postao je preteča egzistencionalnog i nadrealističnog izraza u slovačkoj vojvođanskoj poeziji. Njegovu poeziju je obeležio osećaj asketizma, samoće a lajt motivi su smrt i nestanak. U rukopisu je ostala zbirka Majster, dielo, ty. Osim toga, izdao je i sledeća dela za decu: Abeceda skáče (Kultura, Petrovac 1961. god.), Sto úsmevov a jedna slza (Kultura, Petrovac 1962. god.), V troch tuctoch – pripovetka (Čehoslovački savez u NR Hrvatskoj, Daruvar 1962. god.), Cengáčik na dobré ráno (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1968. god.) i Ako rástol Igorko (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1970. god.). Na slovački jezik je preveo zbirku pripovedaka za decu Jovanke Jorgačević „Sunce za moj kaktus“ (Obzor, Novi Sad 1970. god.). Babinkovo raznovrsno stvaralaštvo, privatna pesnička kao i bogata prevodilačka i novinarska delatnost, svedoče o jednom širokom interesovanju, velikom umetničkom iskustvu i produktivnom produbljivanju vlastitog stvaralaštva. O pesničkom izrazu Mihala Babinke Mihal Harpanj je napisao sledeće: Babinka ne traži nove načine pesničkog izraza. U njegovim pesmama na početku se nalazi slika, koja nije uvek stvarna i jednodimenzionalna. Odatle se na sve strane račvaju izvori reči, koji nisu slučajni. Interesuje ga reč pesme kao fenomen, koji je istovremeno i Lepota i Umetnost, ali ta reč pre svega mora biti Logos, mora biti Život. Ukupna Babinkova poezija je u znaku pronalaženja reči, novih preokreta reči, i zbog toga je ona snažno metaforična. Šta to u sebi sadrži njegova metafora, da li simbol ili neku alegoriju, teško je odrediti. Jedno je sigurno: Babinkova metafora je u bliskoj vezi sa metaforom nadrealizma. Nakon teške bolesti Babinka je preminuo 4. jula 1974. god. u bolnici u Sremskoj Kamenici. Sahranjen je u Novom Sadu a 2007. god. su njegovi posmrtni ostaci preneti na groblje u Padinu. Svake godine se u Padini održavaju književne večeri pod nazivom Babinkovi susreti, u čast sećanja na ličnost i stvaralaštvo Mihala Babinke. simbolizam slovačka avangarda neoavangarda časopis polja tribina mladih novosadska avangarda vovjođanska knjizevnost slovaka u vojvodini vizuelna poezija konkretna ... avangarda casopis polja tribina mladih neoavangarda postmoderna novosadska avangardna scena novi sad savremena slovačka poezija slovacka knjizevnost ... slovacka poezija za decu decja dečija poezija slovaka slovacka knjizevnost ...

retko! odlično stanje Naslov Cengáčik na dobré ráno / Michal Babinka ; [ilustroval Ivan Popovič Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik slovački Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Nový Sad : Obzor ; Bratislava : Mladé letá, 1968 (v Báčskom Petrovci : Obzor) Ostali autori Popovič, Ivan Fizički opis 44 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka Edícia Máj Napomene Tiraž 500. Završio je pedagošku školu, radio je kao učitelj. Bio je pesnik, pisac za decu, književni kritičar, prevodilac, glavni urednik mesečnika „Novi život“, novinar i slobodni umetnik. Debitovao je knjigom za decu Na šarkanovom chvoste (1958) gde je kao preteča primenio tzv. dečiji aspekt. Pisao je i angažovanu poeziju koju je posvetio konkretnim ličnostima i dešavanjima. Njegovi pesnički počeci u zbirci Bezbožné letá (1960) imaju odlike simbolizma, opisi prirode su povezani sa njegovim teskobnim osećanjima, pritom se spajaju sa melanholijom, uspomenama, tugom. U zbirkama Priestory (1961), Rozkoš nenávratov (1964), Pod krokom prsť (1967), Kôrnatenie navrelín (1970), Príchodzí sa nevracajú (1972) kreće ka desubjektivizaciji, apstraktnijim pojmovima i univerzalnim temama. Na srpskom jeziku je objavio zbirku I bi zemlja (1970), za čiji odabir i prevod pesama se pobrinuo Mihal Harpanj. Simbolistički metod je postepeno kombinovao sa motivima nadrealizma, čime njegov tekst postaje razgranatiji. U njegovu poeziju dospevaju biblijski simboli, anititetski nazivi. Postao je preteča egzistencionalnog i nadrealističnog izraza u slovačkoj vojvođanskoj poeziji. Njegovu poeziju je obeležio osećaj asketizma, samoće a lajt motivi su smrt i nestanak. U rukopisu je ostala zbirka Majster, dielo, ty. Osim toga, izdao je i sledeća dela za decu: Abeceda skáče (Kultura, Petrovac 1961. god.), Sto úsmevov a jedna slza (Kultura, Petrovac 1962. god.), V troch tuctoch – pripovetka (Čehoslovački savez u NR Hrvatskoj, Daruvar 1962. god.), Cengáčik na dobré ráno (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1968. god.) i Ako rástol Igorko (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1970. god.). Na slovački jezik je preveo zbirku pripovedaka za decu Jovanke Jorgačević „Sunce za moj kaktus“ (Obzor, Novi Sad 1970. god.). Babinkovo raznovrsno stvaralaštvo, privatna pesnička kao i bogata prevodilačka i novinarska delatnost, svedoče o jednom širokom interesovanju, velikom umetničkom iskustvu i produktivnom produbljivanju vlastitog stvaralaštva. O pesničkom izrazu Mihala Babinke Mihal Harpanj je napisao sledeće: Babinka ne traži nove načine pesničkog izraza. U njegovim pesmama na početku se nalazi slika, koja nije uvek stvarna i jednodimenzionalna. Odatle se na sve strane račvaju izvori reči, koji nisu slučajni. Interesuje ga reč pesme kao fenomen, koji je istovremeno i Lepota i Umetnost, ali ta reč pre svega mora biti Logos, mora biti Život. Ukupna Babinkova poezija je u znaku pronalaženja reči, novih preokreta reči, i zbog toga je ona snažno metaforična. Šta to u sebi sadrži njegova metafora, da li simbol ili neku alegoriju, teško je odrediti. Jedno je sigurno: Babinkova metafora je u bliskoj vezi sa metaforom nadrealizma. Nakon teške bolesti Babinka je preminuo 4. jula 1974. god. u bolnici u Sremskoj Kamenici. Sahranjen je u Novom Sadu a 2007. god. su njegovi posmrtni ostaci preneti na groblje u Padinu. Svake godine se u Padini održavaju književne večeri pod nazivom Babinkovi susreti, u čast sećanja na ličnost i stvaralaštvo Mihala Babinke. simbolizam slovačka avangarda neoavangarda časopis polja tribina mladih novosadska avangarda vovjođanska knjizevnost slovaka u vojvodini vizuelna poezija konkretna ... avangarda casopis polja tribina mladih neoavangarda postmoderna novosadska avangardna scena novi sad savremena slovačka poezija slovacka knjizevnost ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Urednik: Grigor Vitez Ilustracije iz originala: Jean Bruller Naslovna strana: Edo Kovacevic Claude Aveline, pseudonim Evgena Avtsinea (19. srpnja 1901. - 4. studenog 1992.), bio je pisac, izdavač, urednik, pjesnik i član francuskog Pokreta otpora. Aveline, koji je rođen u Parizu, u Francuskoj, napisao je brojne knjige i spise tijekom svoje spisateljske karijere. Bio je poznat kao svestrani pisac, pisao je romane, pjesme, scenarije, drame, članke, izreke i još mnogo toga. Biografija Rođen je od židovskih roditelja koji su pobjegli od rasne segregacije kojoj su bili izloženi u Rusiji,[1] preselili su se u Francusku 1891. i postali francuski državljani 1905. Avtsine je studirao u prestižnom Lycée Henri-IV u Parizu, a zatim u školi u Versaillesu u koji su se preselili njegovi roditelji. Godine 1915. dobrovoljno se prijavio kao bolničar u Prvom svjetskom ratu, potom je otišao na koledž u Pariz, ali mu je zdravlje narušeno i morao je prekinuti studij. Od 1918. do 1919. živio je u blizini grada Cannesa u jugoistočnoj Francuskoj, gdje je počeo pisati pod pseudonimom Claude Aveline. Karijera Godine 1919. njegove su pjesme objavljene u časopisima, a upoznao ga je s piscem Anatoleom Franceom, postavši njegov štićenik i blizak prijatelj. Godine 1920. vraća se u Pariz, radi kao urednik umjetničkog časopisa i prihvaća zahtjev da napiše knjigu o Budi pod nazivom `La merveilleuse Légende de Siddhartha Gautama Bouddha`. Godine 1922., u dobi od 21 godine, osnovao je vlastitu izdavačku kuću[2] pod imenom `Chez Claude Aveline éditeur` i kasnije je prozvan `najmlađim izdavačem u Francuskoj`.[3] pa čak i `u svijetu`.[4] Nakon još jednog zdravstvenog incidenta 1923., Aveline je ostao četiri godine u zdravstvenoj klinici u Font-Romeu, gdje je upoznao i sprijateljio se s mladim pacijentom Jeanom Vigom, postavši filmski redatelj. Aveline će kasnije djelovati i kao izvršitelj redateljeve ostavštine i kao zakonski skrbnik Vigove kćeri nakon smrti njegove žene; 1951. Aveline je utemeljio nagradu Prix Jean Vigo koja se dodjeljuje mladim filmskim redateljima. Bio je predsjednik žirija dvadeset i pet godina.[5] Godine 1932. objavio je detektivski roman `La Double Mort de Frédéric Belot` koji je doživio javni uspjeh, a 1936. roman `Le Prisonnier`. Le Prisonniera je Albert Camus naveo kao utjecaj i inspiraciju za svoj uspješan roman L`Étranger.[6][7] Naklonjen lijevoj strani političkog spektra, pridonio je pisanju brojnih komunističkih i antifašističkih časopisa i publikacija, poput Komune i Vendredi.[8] Tijekom nacističke okupacije u Drugom svjetskom ratu Claude Aveline pridružio se francuskom pokretu otpora. Godine 1952. osvojio je Grand Prix Société des gens de lettres i Prix Italia 1955. za svoj kreativni rad u radio dramama. Godine 1956. Aveline je zamolio svoje brojne prijatelje umjetnike da umjetnički ilustriraju, tj. nacrtaju ili naslikaju Portrait de l`Oiseau-Qui-N`Existe-Pas (Portret ptice koja ne postoji), pjesmu koju je napisao 1950. koji je naknadno preveden na 55 jezika.[9] Sastavljena je antologija od 108 portreta umjetnika različitog porijekla i stilova kao što su Henri-Georges Adam, Atlan, Bertholle, Bissiere, Prassinos, Music, Singier, Vieira da Silva i Jacques Villon. Godine 1963. Aveline ga je poklonio Musée National d`Art Moderne u Parizu gdje je bio izložen. Njegova bista, koju je 1967. izradio Ossip Zadkine, bila je posljednja skulptura koju je izradio Zadkine prije smrti.[10] Aveline je napisala «Je suis le dernier Zadkine» (Ja sam posljednji Zadkine) u francuskim novinama Le Figaro, u znak počasti umjetniku.[11] Godine 1974. počeo je pisati memoare. Umro je 1992. u Parizu.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM ALENKE PINTARIČ IZ 1967. G. Poslata iz Maribora 6.marta 1967. godine Crno bela fotografija 12,5 x 8 cm Alenka Pintapič (1948 - ) je u Mariboru je završila gimnaziju, a Pedagošku akademiju za glazbu u Ljubljani. Radila je u Turističkoj agenciji, pa Slovenskem narodnem gledališču (SNG) u Mariboru, prvo u sektoru Opera i balet kao solo pevačica u horu, a posle kao solistkinja. Bila je aktivna i kao slikarka. Časopisi u zemljama nekadašnje Jugoslavije objavljivala je njene kolumne sa karikaturama. U filmskoj industriji sarađivala je kao autor muzike, a ponekad i kao scenograf. Sa pevačkom karijerom je započela u najranijim godinama mladosti, kada je sa 16 godina postala ”pionirka beata”, tada nove muzičke vrste. Beat muzika je prvobitno posedovala elemente jazza i popa pod uticajem The Beatles. Nastupala je u Sloveniji i celoj Jugoslaviji, s poštovanjem su joj dodelili naziv “kraljica beata”. Učestvovala je na festivalima zabavne muzike širom Jugoslavije (Jugoslovanski izbor za Pesem Evrovizije 1981), nastupala je i na svim slovenačkim (Vesela jesen, Slovenska popevka). Muzički je bila prisutna na televizijama u Zagrebu i Beogradu. Svoju bogatu muzičku karijeru je zaključila sa mono- dramom, tačnije mono-komedijom pod naslovom “Čuj, zašpilaj mi”, napisala je tu muzički deo, koji se nalazi i na samostalnom CD-u. Svoje življenje kroz muziku predstavila je u autobiografiji pod naslovom “The Beatles, Tito in jaz”, koja je objavljena 2006. Beatles su joj bili utemeljivači beat-muzike, Titu je pevala, imala čast da sa njim sedi na istom mestu na nekim muzičkim nastupima. Diskografija Alenke Pinterič: na malim pločama (1966, 1967, 1968, 1970, 1976, 1978, 1982), dve velike (1980, 1996), samostalni CD “Čuj, zašpilaj mi blues …” (2004). Njene pesme su se našle na kompilacijama: Slovenska popevka, Vesela jesen, Zagreb Fest, Beogradsko proleće, Pesma leta, Festival Sarajevo, Festival Skopje, World Song Festival Seoul 79, Puerto Rico 79 – Festivalo de la voz i canyo.

SPODE, England - Mala činija `Camilla` (1976-1989) Dimenzije Dužina: 22 cm Širina: 13,5 cm Visina: 3 cm Težina: 250 g Crta na listovima cveta na dnu koja liči na ogrebotinu je ispod glazure - nepravilnost u dekoru. Tri mrlje na ivici su tragovi crne boje. Dno nije sasvim ravno - posuda se klati na ravnoj površini. Žig na dnu: SPODE ENGLAND CAMILLA SPODE DESIGN C. 1883 J.4 (kod za godinu proizvodnje) Kompanija „SPODE“ proizvodila je predmete s dizajnom „Camilla“ od 1950. do 1990. godine. Prema kodu za godinu proizvodnje (J.4) činija je proizvedena između 1976. i 1989. godine. Josiah Spode (Džozaja Spoud, 1733-1797), poznat kasnije kao Josiah Spode I (iako se i njegov otac zvao Josiah Spode), jedini sin siromašnih roditelja, radio je od svoje 16 do 21 godine kod Thomasa Whieldona (Tomas Vildn, 1719 – 1795) u engleskom mestu Stoke-on-Tent (Stouk-on-Tent), jednog od najboljih proizvođača keramike u toj oblasti u drugoj polovini XVIII veka. 1767. godine Spode je započeo sopstveni posao, kupovinom male radionice u istom mestu. Tokom 1783-84 usavršio je tehniku podglazurnog bojenja plavom bojom, uz pomoć gravera Thomasa Lucasa (Tomas Lukas) i štampača Jamesa Richarda (Džejms Ričard). 1783. uspeo je da plasira na tržište visokokvalitetnu plavo bojenu keramiku. Takođe, iako su mnoge fabrike u Engleskoj dugo pokušavale da proizvedu kvalitetan porcelan, to je pošlo za rukom tek Josiahi Spodeu, između 1789. i 1793. godine, usavršavanjem već poznatog postupka. Sastav je neko vreme uspeo da ostane industrijska tajna. Dok je Josiah Spode I vodio i razvijao posao, njegov sin, Josiah Spode II (1755-1827), školovao se za keramičara i vodio skladište firme Londonu. 1797. godine preuzeo je upravljanje fabrikom. Pod njegovom upravom usavršena je proizvodnja porcelana, kojim je dobijen fin, beo i providan porcelan, ujedno jeftin za poroizvodnju i dopadljiv kupcima. U roku od nekoliko godina, većina proizvođača porcelana sledila je njegov postupak. Princ od Walesa posetio je fabriku 1806. godine, i impresioniran onim što je video, zamolio je Spodea da pripremi banketni servis za njegovo krunisanje kao Georgea IV. Nakon toga, kompanija je dobila kraljevski nalog, odnosno postala zvanični dobavljač Dvora. Iste godine, William Copeland (Viliam Kouplend) je postao partner u fabrici i kada je Josiah Spode II umro 1827. godine, Williamov sin, William Tailor Copeland (Viliam Tejlor Kouplend) kupio je posao od naslednika Josiah Spodea III. 1833. godine postao je jedini vlasnik, udruživši se sa Thomasom Garrettom (Tomas Garet) u zajedniču firmu „Copeland and Garrett“. 1847. Garrett je napustio posao i Copeland je nastavio samostalno da vodi kompaniju „W. T. Copeland and Sons“. Copeland, Lord gradonačelnik Londona, nastavio je posao porodice Spode i proizvodio kvalitetan i fin porcelan i keramiku. U vreme popisa 1861. godine zapošljavao je preko 800 radnika – 359 muškaraca, 213 žena i 241 dete. 1867. godine u partnerstvo su ušla i četiri sina Williama Taylora Copelanda, a na kraju vlasništvo je prešlo na najmlađeg sina, Richarda P. Copelanda (Ričard P. Kouplend), čiji su sinovi postali stariji članovi firme. 1932. godine posao je pretvoren u privatno društvo pod imenom “W. T. Copeland and Sons Ltd”. Firma je ostala u porodici Copeland do 1966. godine. Ime Spode na proizvodima često se koristilo tokom XIX i XX veka, često kao „Copeland late Spode“. 1970. godine u znak sećanja na osnivača i u čast proslave 200-te godišnjice fabrike, ime kompanije je promenjeno u “Spode”. 2006. godine kompanija se spojila sa kompanijom „Royal Worcester“. Ujedinjena kompanija bakrotirala je 2008. odine. Trgovačke marke i intelektualno vlasništvo, kao i deo zaliha, otkupila je „Portmeirion Group“ 2009. godine, što nije obuhvatalo i proizvodne pogone ove kompanije, koji su napušteni. Predmeti sa oznakom „Spode” proizvode su u fabrici „Portmeirion Group“ u Stoke-on-Trentu. U delu nekadašnje fabrike „Spode“ 2012. godine otvoren je vizitorski centar Muzeja Spode. (123/2-47/155-kp/1463)

Velika, veca i najveca Jerzy Broszkiewicz Mladost, Zagreb, 1977. Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu Tvrdi povez, format: 17x21 cm, 226 strana, ilustrovano, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova pisanja. Kompaktna. 26032023 ktj-53

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu